Архимандрит Пајсије (Пападопулос): Доста је приче! Неопходно је одлучити се на прекид заједништва са јеретицима!

Прекид општења са јеретицима екуменистима, нарочито у периоду након тзв. Критског сабора, у великој мери довео је до клевета и оптужби на рачун оних који су се одлучили на такав корак. Тако се, за сада малом стаду ових следбеника традиције и правила Светих  и богоносних Отаца, ставља не терет да су расколници и да себе избацују из Цркве. На делу је свеопшта трка међу епископима, свештеницима, познатим и мање познатим теолозима, у којој се на анти светоотачки и пост-светоотачки начин жели убедити сва васељена да прекид помињања доводи до раскола у Цркви или, да се у најбољем случају, не сматра обавезном мером. Сведоци смо да у се свеопштој атмосфери увођења релативизма екуменистичког каратера у оквиру традиције и тумачење Светих канона, свако богословски утемељено одбијање сурвавања у јерес, назива расколништвом.

О овој теми  а кроз призму старозаветних личности, браће Каина и Авеља, своје тумачење и својеврсно упозорење верујућем народу изнео је архимандрит Пајсије Пападопулос, игуман манастира св. Григорија Паламе у Филоти (Митрополија Флорине, Преспе и Еордије), и сам на удару про-критских екумениста.

Примена онога што ми подразумевамо под Православљем први пут се среће у Старом Завету, а то је Авељова жртва, а не Каинова. Шта значи Православље? Правоверје (права + вера), стога, по својој савести – у овом случају добро размислите и начините избор, о томе шта ће те и како принети Господу на жртву.

И Бог јасно каже: Нећеш ли бити мио кад добро чиниш? А кад не чиниш добро грех је на вратима.“ (Књига постања  4:7) Авељ је био мишљења да пажљиво треба изабрати, те принети Господу најбоље што има. Зато је Бог благонаклоно погледао на његову понуду. Иста ствар се није догодила, међутим, са Каиновим приносом, јер он није марио да принесе најбоље што је имао, него нешто од онога што има, и ако је жртвоприношење је било у Каиновој природи, али он својој природи није додао и жељу свог срца да покаже благодарност. За разлику од њега, Авељ је то учинио. Због тога је Богу била угодна Авељева, а не Каинова жртва.

Говорећи о погубним одлукама „Критског сабора“, и прихватањем његових одлука од стране јерархије, архимандрит Пајсије каже да је јерархија грчке цркве у великој мери по свести са Каином у вези са псеудо-сабором у Колимбарију, у смислу не само да не раздваја и не прави разлику између православне и „теологије“ свејереси, него се прихватају одлуке „Критског сабора“ као исправне. И највећа трагедија је што се саопштењем „народу“, које је објављено, покушава прикрити шта се догодило у Колимбарјиу, тако да уместо да информишу народ, радије га дезинформишу! А онда након свега епископи затраже да им будемо послушни.

Будући да, почев од Старог Завета, Бог тражи од палог човека да разуме да Он очекује од верних да принесу најбоље што имају, да ли је могуће да сада у новозаветно време, када је наша заједница са Господом прешла на виши ниво, ми прихватамо да се у Цркву уређену по светим тајинствима Свете Апостолске Вере, уводи скрнављење Вере од стране јеретика? То не смемо дозволити!

Ако сви свештеници не приносе благодарно жртву Богу, ми, разумно стадо Христово, познајући Доброг Пастира, напустићемо лоше пастире и слушајући Христов глас, ми ћемо га пратити чак и ако нас пожурују у таму отпадништва кроз коју пролазимо. Нажалост, Црква у својој институционализованој управној институцији није желела да сачува своје духовно наслеђе, како би одржала праву веру – Православље – то јест прихватљиво за Бога Оца, кроз Сина, у Светом Духу.

По речима архимандрита Пајсија Пападопулоса одговорни за овај неприкладан став су:

А. Екуменисти

Ради се о оним црквеним пастирима, пре свега епископима али и патријарсима, архиепископима, а интересантно има их и међу теолозима, нарочито универзитетским професорима. На срећу не сви, међутим, већина њих су пратиоци [Патријарха] Цариграда, оног који је на врху брега свејереси, и тако окупљени се едукују за екуменизам, самољубље и корупцију. Многи од њих су писали и о њима је писано на интернету, тако да немамо ништа додати нити ћемо добити било шта корисно хранећи даље полемике. Они који су заиста заинтересовани да се информишу могу претраживати и наћи референце.

Б. Они који су у заједници са екуменистима

Мислим на оне пастире – епископе, свештенике и „теологе“ који, и ако схватају да ствари не иду добро, имају смелости да о томе ћуте и не иступају против јереси, јер међусобно су увезани, те су ипак на крају крајева због свог неделовања, јеретици. То је зато што не само да не информишу своје стадо о заједници са њима, и ако су то пред Богом дужни, самом жељом да постану пастири, него такође покривају екуменисте када делују против верника, (а ови то раде већ годинама) цинично, без пружања икаквог значајнијег отпора, а да не спомињем доследну борбену тактику. Стратегија, у тишини, за „стратеге“ [генерале] које су заробили бегунци!

Све у свему, временским и просторним ивицама кретања које дају савременим јеретицима, мењају властиту веру желећи тако да добију на времену како би глас савести постао све слабији, чиме доводе до заблуда о Православљу: прво ћутање и инерција, надаље извињење екуменистима, и на крају ослабљени и лишени Божје благодати, издају Цркву Христову и идентификују се са екуменистима. Јер, ако се грех сматра за прекршај, извињење греху је увредљиво на квадрат! Ови пастири, стога, повређују православно стадо у истој мери као и екуменисти, јер не обавештавају свештенике и људе о томе шта се заправо дешава око јереси екуменизма – да је формално инфилтрирана, синодално, унутар Цркве – а не заузимајући став, као неспособни – са духовне тачке гледишта – размишљајући из разлога комфора, да „све иде добро“ чиме дозвољавају болесним удовима да заразе и здраве.

Због овога, плирома Цркве је толико погрешно информисана да и када се неко усуди да изнесе свој став, он се истог момента карактерише барем као фанатик.

Ови такозвани „колимбаристи“ нису стали на крај заједништу са јеретицима прекидањем њиховог помињања, јер сматрају тај став необавезним, иако су нам овај облик борбе препоручили, оставили Свети Оци. Од оних који су у заједници са екуменизмом, најзначајније је оно што ћете чути, док су својим делима у конфузији, они су, на крају крајева они који саблажњавају вернике зато што ствари не називају правим именом. Они говоре о послушности Цркви, борби унутар, али не изван Цркве, како ће се стадо водити без епископа (али велико и активно стадо би такође подстакло епископе да иступе) док „одбацују“ смелост верника, и зато не доносе плодове у исповедању вере!

Ц. Они у индиректној заједници са екуменистима

Што се тиче оних који се не слажу са екуменизмом, али нису ушли у отворену борбу, чувају заједништво са екуменстима и помињу их, мислим да они доносе највећу штету јер не помажу да се утврди степен нанете штете, да се искристалише слика о димензији у којој је јерес продрла у Цркву. На тај начин ономогућују стадо да се активно супротстави пробоју свејереси, ускраћујући му тако формирање става и улазак у борбу.

Док су екуменисти носиоци свејереси, овај сегмент такозваних антиекумениста преузима улогу доктора који негују свејерес и и јачају је. На који начин? Својим „великим именима“, престижним старцима, духовницима, теолозима, али без пламена вере, пошто делују антропоцентрично, а не у Светом Духу, уместо да распламсају пламен, преузели су улогу ватрогасца.

Због престижа авве (старца), који не заузима јасну позицију, криза се покреће у свести оних који га поштују, и такви долазе у дилему јер „добар“ духовник ћути. Логичан след у таквој атмосфери, када неко има таквог духовника или старца, јесте да није лако ући у борбу зато што је заиста везан за свог духовника и треба бити врло храбар да се покида та веза -те им је лакше прекинути савезништво са Христом, али НЕ са својим исповедником аввом или „тим и тим“ духовником.

На крају, да ли ови духовници чине све како би сјединили душе својих чада са Христом или са самим собом? Воде ли те до женика или себе стављају испред Њега? Чули смо и читамо о екуменизму већ дуги низ година, али на чудан начин, они који су писали о овој јереси већ дуже време не изгледају спремни – уз неколико изузетака – да остану при чврстом ставу како би одлучно спречили ширење свејереси. Конференције, чланци, објаве на интернету, састанци, али ништа конкретно, јер се и даље помињу епископи који су у заједници са јеретичким цариградским патријархом и његовим истомишљеницима.

Осим тога, они такође дрско доводе у заблуду оне свештенике који су прекинули заједништво са екуменизмом. Грешка је у томе што уместо да се ослањамо на Христа у овој борби, ослањамо се на веру „уз помоћ штапа“. Дакле, ми и даље гледамо шта ће „тај“ старац“ и „тај“ духовник урадити, занемарујући чињеницу да су у питању специфичне околности и да нико од нас треба да тражи ауторитет у човеку.

Наши преци ће нам судити! Какве борбе су они имали? Да ли неко и види и чује да се квари вера? Мора да заузме став! Он мора да иступи  са вером, да говори и да делује! Клирици, данас, уместо да уђу у битку, видимо да су се у бег дали. Народ је забринут, моле се, исповедају веру, а духовни „ауторитети“ су толико неповерљиви. Зашто? Зато што ако радите на сувој логици, то је као сечење главе вере, а не духовно деловање, јер је антропоцентрично.

Сви који су рекли да ће прекинути помињање оних који су у заједници са јеретицима, али нису, већ су изгубили следеће:

а.) Време-другим речима, оптимална временско ограничење за постизање онога што је првенствено циљ прекида помињања: епископи би морали да се усресреде да је заједништво прекинуто пре-синододално.

б) Јединство – на крају је дошло до подела, јер нису сви били спремни да буду подвргнути осудама, клеветама, прогону и нападима сваке врсте.

ц). Стабилност – јер чекање је ослабило деловање, што их је додатно обесхрабрило.

д) Кредибилитет– јер у пракси нису спровели оно што су говорили- дакле само речи непоткрепљене делима.

е.) Чистоту – пошто помињањем епископа остају у заједништву са њима и сами су се упрљали том јереси

ф) Прилику да се корак убрза, јер, како време пролази, не само да се повећава вероватноћа да неће, упркос свему, прекинути помињање, него ће почети да се извињавају јеретицима чак и у име оних који не помињу.

 г. ) Саборце, које су напустили; Као резултат тога, многи од њих, који су били под притиском екумениста, под покровитељством Цариградског патријарха, (на Светој Гори посебно),  повукли су се.

С друге стране, мало стадо, они који у славу Господа – прекидају заједништво са екуменистима након псеудо-сабора у  Колимбарију, успели су:

  1. Задржати тему актуелном -чињеницом да су многи антиекуменистички чланци написани, али и они лоши без теолошке подршке, на такав начин да:

а) је покренута кампања која добија на интензитету;

б) Маске падају и откривају се права лица неких;

ц) Добили смо на времену, у име оних који нису а још увек могу видети у ком правцу се ситуација развија;

  1. Охрабрити оне многобројне вернике који су били саблажњени и очајни због инерције тзв. антиекуменистичког блока. Већ дуго верни народ  са великом анксиозношћу посматра развој ситуације у Цркви, у нади да ће видети барем неколико епископа, свештеника и монаха спремних да иступе. Ово стадо верника, који углавном знају шта желе, није пронашло борце, већ говорнике. Говори, причај, причај! Доста! Да ли су људи схватили да борба захтева нешто друго сем приче? Неопходно је одлучити се на прекид заједништва са јеретицима. Одуговлачење је до сада створило само проблеме јер: прекиду помињање се приступа како би се одбацила јерес, тако да екуменисти не могу ширити нечисту веру. „Све у своје време!“ Ко год жели може да прекине помињање и касније, али да ли тако успева да се одвоји од прљавштине кривоверја – наравно, постоји покајање – али у времену проведеном у заједници са екуменистима, ако заиста мисли да је то јерес, зар се већ није упрљао? Где он ту онда види предност Цркве? Он је само одложио тренутак борбе тако да не само да не може да ужива у било каквом резултату, него чак  више није ни способан да започне борбу!

3. Постојале су неке теолошке теме о канонима вере, као што су:

а) тумачење 15. канона Прво- Другог сабора

б) Да ли су тајинства и посебно Света Литургија важеће без помињања епископа;

ц. Да ли може бити Цркве Христове у којој нема истинског исповедања вере;

Кроз  историју наше Цркве, истинску борбу ради очувања Православља  нису повели многи, и ако су за то имали прилику. Када неко започне борбу за веру, гледа око себе да види ко ће га следити, духовно говорећи, борба се завршава и пре него што је почела. Зашто? Одговор је једноставан -зато што не полажу наду у Бога. Вера наводи човека на размишљање, да гледа на духовна питања очима ума, у души својој да „створи слику“. Савест, која у одређеном смислу представља унутрашњи глас душе, оно што називамо природним знањем, јесте оно чиме сваки човек препознаје да ли је његов поглед исправан.

Ако се тачка гледишта утврђује, одређује распознавањем, човек одлучује о својим жељама у његовом уму, активирајући вољу, јер је воља само жеља за нечим. Стога, разумом распознајемо у каквом духу нешто желимо. Да знамо шта желимо, прво морамо разазнати. А да би смо разазнали, прво морамо да видимо (разумемо) у вери кроз Светога Духа: „у светлости Твојој видимо светлост“.

На то нам скреће пажњу и св. Симеон Нови Богослов: “Дакле, као што онај ко хода по тами нема никакве користи ако носи макар и украшене, али угашене светиљке (јер од њих он не види ни себе, нити кога другог), тако ни онај ко мисли да у себи, колико је то могуће, има све врлине, а да у себи нема светлост Светога Духа, нити може добро видети своја дела, нити уопште може бити уверен у то да су она угодна Богу. Уз то, он ни друге не може да поведе или да их поучи вољи Божијој, нити је достојан да прими туђе помисли, макар га људи поставили и за патријарха, све док не стекне светлост која светли у њему. Јер Христос каже: Идите док светлост имате, да вас тама не обузме, а ко иде по тами не зна куда иде.Ако, дакле, он не зна куда иде, како ће другима указати пут? И каква ће бити корист, ако неко постави угашену светиљку на други свећњак, када она сама не гори и не светли? Не треба тако чинити!“

Дакле, без светлости Светог Духа, нема истине Православља.

Тако да ако не расудите правилно, пажљиво не одаберете шта ћете принети Господу, служећи му, грех сте учинили! Другим речима неопходно је, ако смо већ одлучили бити у заједници са Њим, није довољно само поштовање, него благодарност и уважавање, да искажемо страхопоштовање према Њему, што прозилази из самопознања, разумевања да је он Створитељ и да се праштајући људима –  суочимо са са Створитељем, размишљајући о Његовој величини.

Дакле, пошто је откривена истинска -Права Вера, и у њој нема места за људску имагинацију и фантазије, и ако заиста желимо да имамо конкретан и правилан  однос са Богом, немамо право да импровизујемо, размишљамо, меримо, премишљамо се  и на крају крајева говоримо (праштајте!) глупости. Нарочито пошто говоримо о члановима Цркве који чине њену јерархију; јер како они сада дају себи за право –епископи – да фалсификују веру која нам је дата кроз откровење, мењајући је неистинама и лажним учењима неких јереси или религија, а основна разлика између нас и  других деноминација постоји баш зато што Православна Црква није религија, већ Тело Христово, кроз веру коју нам је сам Господ открио.

 

Извор: prieteniisfantuluiefrem.ro

 

Види још: Хорепископ Максим: Допринос исправном схватању и примени 15. канона Прводругог цариградског сабора

Јеросхимонах Димитрије Зографски: Православље значи вечни живот, a екуменизам – духовну смрт

Advertisements
Овај унос је објављен под Грчка Црква, Црква и јерес екуменизма. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s