Хорепископ Максим: Допринос исправном схватању и примени 15. канона Прводругог цариградског сабора

 

Vladika-Maksim

Хорепископ Максим

У једном од текстова архимандрита Никодима Богосављевића[1]  владика Артемије је, скупа са својом паством, назван расколником и секташем, што је пуко и безлично следовање овог архимандрита јеретичком ставу екумениста у Београдској патријаршији (дотични се у исто време њима, наводно, супродставља), који владику и његову паству неосновано именују на исти начин, само зато што не пристајемо на њихово „јединство“, не у Христу и вери православној, већ у екуменистичкој јереси. Свој накарадни став овај архимандрит  темељи на кривотвореном тумачењу 15. канона Прводругог цариградског сабора, на основу којег смо ми још 2010. године прекинули литургијско и административно општење са патријархом Иринејем Гавриловићем, који се јавно, делом и речима, представља и показује као екумениста, а екуменизам је по нелажном суду светих отаца јерес, у апсолутном смислу те речи. Радује нас што вођени овом канонском и светоотачком одредбом, попут нас, многи следују истом принципу прекидања црквеног општења са предстојатељима палим у јерес екуменизма, овом приликом такве похваљујемо и охрабрујемо у њиховом ставу.

Дужни смо да увек исповедамо истину вере православне, али и да бранимо свог духовног оца, јер је по предању светог Јована Лествичника „бранити свог старца од клевета, равно исповедању вере“. Зато овом приликом одговарамо на неутемељени, површни, непредањски и несветоотачки текст овог архимандрита, испуњавајући овом приликом тај двоструки исповеднички дуг, колико нам је Бог дао знања, снаге и разума.

Архимандриту Никодиму на част

Ваш својеврсни устанак против тренутног екуменистичко-новотарског црквеног симулакрума, који врх Београдске патријаршије (попут оца Јустина и ја никада нећу рећи свете Српске православне цркве, чији смо ми сами део и уд) намеће као православље, као Цркву, завршава се неславно. “Универзално мерило којим се испитује вредност нечијег исповедања вере јесте питање: да ли и колико Вас гоне они које разобличавате? Јер ово је време када се мора користити јеванђелски кантар: Јер се свако дрво по роду свом познаје: јер се смокве не беру с трња, нити се грожђе бере с купине (Лк 6, 44), не по писању и причи, већ по плодовима. Који су то плодови исповедања вере? Попут плодова у борби, а то су ране и страдања, у исповедништву се трпе прогони које православни сада наизоставно подносе, уколико се искрено супротстављају јеретицима. Пошто не видех да Вас ико гони би ми чудна Ваша целокупна појава у „ревнитељској слави“. Притом, какву то штету наносите екуменистичкој јереси и њеном ширењу, ако Вас нико од протагониста ове јеретичке буне ни не узнемирава, а камоли обраћа озбиљнију пажњу на Вас?

Били сте (по духу сте и даље) духовно чедо врло тврдог новотарца и екуменисте, познатог по томе да само у једном разговору својим техникама језуитског лицемерја може променити два или више ставова те само велико покајање са Ваше стране може надићи ону општу законитост – што се криво роди, то време не исправи. Но плодови показују да таквог покајања још увек нема, јер од Савла духовно се покајањем родио Павле, али од архимандрита Никодима се родио нови Влада Димитријевић.

Но времена имате још, јер искрено покајање све може исправити, уз Божју помоћ, па и такав Ваш удес, да уместо у руке лекара – за каквог сматрасте Амфилохија, своју душу предате духовном болеснику, који и сам потребује исцељење, а уместо ревнитеља постанете демагог. Ово све наводимо и из разлога што са Ваше стране не видесмо, нити чусмо неко писмо или покајничко обраћање православној јавности – а дужни сте јој то. Јер сте је и Ви својевремно засипали кукољским семеном  новотарске теологије и духовности. Владику Артемија позивате да призна и „покаје се за његов тајни грех кукавичлука“, а Ви ни Ваш јавни не окајасте, на начин како то захтевате од владике. Врло чудна појава, тајне туђег срца прозирете, а сопствено богословско брвно у свом оку не видите и на вадите. Одакле толика недоследност за доктора теолошких наука? Зар се на докторским студијама не чита Јеванђеље? Знајте да Вас такав поступак ни мало не препоручује као аутентичног тумача отачког богословља, за шта се представљате!

Ваше тумачење 15. канона Двократног цариградског сабора на који се ми позивамо и зарад чега нас сматрате расколницима – чак сектом, показује да сте суштински на истој позицији са екуменистима. Чак пребивате у већој недоследности од њих, јер тврдите да је владика Артемије у секти, и у исто време „да ће га Бог помиловати јер исповеда веру православну и бори се за њу“. Како неко ко ствара секту може уопште бити православан, а камоли исповедати православље? Како неко у исто време може бити секташ и православан, чак исповедати православље и бранити га? Зар овакву бесмислицу узимате као теолошки основ Вашег става према владици Артемију? Из овог је јасно да Ви очито не познајете богословски садржај речи секта. Она означава групацију људи која у оквиру неке верске организације промовише и заступа неко другачије, ново учење. Наравно, екуменисти  не могу да нам кажу које то ново учење ми уносимо у Цркву (њихова неутемељена и злобна наклапања и измишљања свакако нису аргумент и одговор на ово питање), не могу јер ништа ново не уносимо, напротив, боримо се против мноштва новотарија догматских, канонских и богослужбених које они намећу. Дакле, оценом да смо ми секта устврдили сте да ми не исповедамо православље, већ неко друго верско учење. А у исто време тврдите да се владика бори и исповеда веру православну? Просто, две непомирљиве тврдње, а чиме сте их помирли у Вашој глави? – То само Ви знате, логиком и богословљем очигледно нисте! У духу овакве бесмислице је изграђен Ваш целокупни став о владици Артемију и његовој борби, па и о канонској утемељености исте.

Даље, говорите о прелести и обмани у коју је владика Артемија „као велики авва“ упао (наводници овде означавају Вашу, заправо Амфилохијеву иронију потеклу од његове вишедеценијске зависти према владици Артемију). Са којим правом, питамо се, са којим духовним кредибилитетом износите овакав Ваш суд о владици?

Прво, људски гледано тог човека једва познајете.

Друго, Ваше искуство и монашки опит Вам не даје право да о старчеству ишта говорите. Погледајмо и зашто?  Свети Теофан Затворник каже: Кто под старцем не был старец не будет. Ви бејасте под старцем који Вас није учио православљу и када сте то схватили, тј. када Вас је он отерао од себе, Ви сте остали сами себи старац. Ви заправо никада нисте ни имали правог старца, јер новотарац и екумениста, какав је митрополит Амфилохије, не преноси православну духовност и тиме не може бити прави старац, посебно зато што није ни сам био прави послушник, издао је предање свог старца[2]. Старац је постаје смиреним примањем, чувањем и преношењем благослова и предања свог старца. Зато, Ви никада нисте имали старца, нити га сада имате. Нисте прошли почетну монашку школу послушања (које је прво слово у  азбуци монаштва), без које се не може уопште говорити о монаштву, а камоли о тајни пророчке служби коју старци у Цркви носе.

Дакле, са које позиције уопште пишете о старчеству?

Схоластичке, академске!?  Одговор је тужан ако је такав – а очигледно јесте. Приступате том питању исто тако површно као и тумачењу напред поменутог канона. Таква Ваша произвољност је просто погубна у питањима вере и духовности. Довољно је само Лествицу прочитати и схватити дубину тајне старчества и послушања и озбиљности те теме, са једне стране, и Вашу површност у расуђивању о томе, са друге стране. Само послушник може бити старац. А само послушник и старац могу препознати старца. Овако, без једног и другог, личите на човека кога помиње Лествица који пише о сладости меда, а да га никада окусио није – какву објективност у том случају очекивати? Јасно је – никакву. Да не помињем непримереност поређења нас „масовно монашених“ или монаштво владике Порфирија, и Ваш критеријум којим нас мерите, али не и монаштво митрополита Амфилохија одакле сте потекли, а које духовно не одмиче превише од осталих које поменусте, чак ни на основу Вапег „свадбарског“, крајње непримереног, критеријума који употребисте. Са високог пијадестала „савршеног монаха“ из рукосада митрополита Амфолохија налеписте нам етикету елитиста, а једном реченицом сте обезвредили скоро пола монаштва Српске православне цркве!  Да ли сте тога свесни? Притом за Вас, таква Ваша дерзост у процењивању није елитизам?! Схватите, није смирење друге оптуживати да су елитисти, неправедни и неодговорни, или писати „опростите“, а поступати насупрот томе, то је подсмевање, безобразлук, шизофренија и прелест.

Зашто је за ову ситуацију битно ово духовно искуство? Због пророчких речи светог Анатолија Оптинског који о овим временима насртаја јереси и јеретика на Цркву, слично напред наведеноме, пророчки каже: Господ је рекао: По њиховим плодовима их познајте. И, ето, и ти по тим плодовима, што су такође дела јеретика, труди се да их разликујеш од истинских пастира… Заиста, њихов први посао ће бити прогањање истинских пастира, њихова хапшења, робије, јер  без овог они неће моћи да покраду овце стада. Даље, овај прозорљивац вели: Ова лукавства непријатеља приметиће само малобројни, најискуснији у духовном животу. Ви то искуство очито немате, јер препознајете да је владика Артемије прогоњен због вере, а ипак га сматрате расколником и секташем. То што ни Ви, нити члан Ваше опозиционе коалиције, Влада Димитријевић немате ово неопходно духовно искуство није чудно, праве старце нисте имали, а очито ни истинског послушања, које сажима јеванђелску поуку, а коју из уста светог Варсануфија Великог чујемо у овом облику: умри савршено, да би живео савршено. Књижевна мудрост којом обојица прикривате овај ваш недостатак вам не помаже у овим моментима када је потребно духовно зрење и искуство, зато ово тешко време разоткрива сву духовну нагост великог дела духовенства у Цркви. За књижевно образоване људе један смирени руски старац је рекао: књижевник може умом својим да воли Христа, али не може да умре за Христа. Ово значи да не може да се одрекне свог умовања, да се разапне на крсту одрицања од свога ЈА, од свог самомњења, самоувереног књишког знања. Све то не би било толико страшно када се обојица не бисте наметали и градили учитељима оних који теже вери православној и њеном очувању.

Но, да се вратимо на, врло битни, 15. канон. Наведени канон тумачите потпуно екуменистички, а то значи произвољно, релативистички, неубедљиво, потпуно ван духа самог канона, промашујући (очито са намером)  његову суштину и смисао. Једном речју, попут екумениста показујете колико сте тужни што тај канон уопште постоји и као такав вама екуменистима прави велики проблем, јер учи православне како да се супродставе јереси. Просто смо затечени формализмом и површношћу којом сте приступили тумачењу датог канона, иако покушавате у Вашем писању да оставите утисак богословске доследности и академске темељитости, чак логичности.  Ипак, утисак не може преварити пажљивије читаоце Ваших редова.

Површност коју примећујемо у Вашем толкованију наведеног канона састоји се у Вашој констатацији и климавој, релативистичкој поставци да екуменизам није осуђен од стране сабора. Како бисте превазишли ту површност препоручујемо Вам пажљивије ишчитавање 15 канона, који гласи: А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откритим челом (откривене главе, тј. отворено, јавно) о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора (одлуке) оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назови епископе и назови учитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него, напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења[3]. Схватили сте, дакле, поруку, ради Вас и оних које уведосте у заблуду смо задебљали кључне речи у канону које у прах и пепео развејавају Вашу заблуду да је потребно оделити се од предстојатеља који проповеда само ону јерес која је саборски осуђена. То је Ваша тврдња, док у самом канону видимо да је довољно да јерес буде осуђена и од Отаца! Којих Отаца? Наравно, светих отаца. А ко је најгрлатије међу светим оцима осуђивао јерес екуменизма? Свети Јустин Ћелијски! Он је званично канонизован и тим чином канонизације екуменисти су, дакле, на себе навукли анатему овог светог оца, који њихово исповедање екуменизма недвосмислено назива јересју. Но да ли је он усамљени глас међу светим оцима? Никако! Свети Гаврило Грузијски, свети старац Пајсије, свети Серафим Собољев и мноштво других савремних и званично канонизвоаних(!) отаца недвосмислено осуђују екуменизам као опаку јерес, што ова и јесте. Овим је јасно какву и колику заблуду ширите и збуњујете простосрдачне хришћане које савест нагони да се боре и пружају отпор екуменистичкој јереси и њеним носиоцима и проповедницима, а Ви оваквим Вашим писањем њихову савест саплићете. Схватите, дакле, да сте у заблуди и уразумите се!

Са оваквом светоотачком суштином и смислом наведеног канона да имамо не само право, већ ДУЖНОСТ да прекинемо општење са предстојатељима – носиоцима јереси, са нама се поред светих саборских отаца слаже и епископ Никодим Милаш, те ради што бољега разумевања датог канона прилажемо и његово тумачење истог: …ако један епископ, митрополит или патријарх почне јавно проповиједати у цркви неко јеретичко учење, које је противно православљу, тада дотични (подручни епископи и свештеници) ИМАЈУ ПРАВО И ДУЖНОСТ ОДМАХ СЕ ОДЈЕЛИТИ од тог епископа, митрополита и патријарха, и за то не само што не ће подлећи никаквој каноничкој казни, него ће још и похваљени бити, јер тиме они нијесу устали противу законитих епископа, него противу лажних епископа и лажних учитеља, нити су они раскол тиме завели у цркви, него напротив, колико су могли, ослободили су цркву од раскола и раздијељења.[4] У свом тумачењу епископ Никодим чак наглашава да смо дужни ОДМАХ СЕ ОДЈЕЛИТИ, насупрот Вама, који чекате саборску осуду екуменизма. Ако не нас, послушајте барем Вашег мудрог имењака.

Оваква Ваша површност погодује само екуменистима, које сте свесно или не, Вашим писањем врло обрадовали, а који оваквим Вашим и њиховим ставом увелико умртвљују своју нагрижену савест, којом се дубоко огрешише о веру православну и отачко предање. У складу са Вашом тврдњом поставља се и следеће питање: који је свети исповедник чекао саборску осуду јереси да би прекинуо општење са јеретицима и кренуо у борбу са јересима свога доба? Шта на то каже историја Цркве? – Ни један.

Ево само неких од примера и доказа:

– Свети Максим Исповедник није жив дочекао Шести васељенски сабор, на коме је тек саборно осуђена монотелитска и моноенергетска јерес, против које се борио и страдао у прогоњењу до смрти;

– Свети Теодор Студит, заједно са светим Никифором Исповедником, није чекао сабор да би осудио иконоборство као јерес и супротставио се безбожноме цару Лаву, оба су прогнана и страдала у прогонству овај први скупа са својим монасима, који су остали верни вери православној и њему, свом духовном оцу, управо попут владике Артемија и његовог монаштва;

– Свети Григорије Палама није чекао сабор да осуди варлаамитски схоластицизам Јована Калеке (који га је оптуживао због православног става, тј. разлике коју прави између суштине и енергије Божје) већ је прекинуо општење и самим тим, како суштина, смисао и логика 15. канона налаже, потпуно игнорисао забрану чинодествовања, рашчињење, чак и анатемисање од стране дотичног патријарха и његовог сталног синода (1344. године). Науспорт томе, недуго затим је на православном сабору овај патријарх јеретик осуђен и свргнут, али свети Григорије није чекао тај сабор скрштених руку, молећи се само и кајући, већ се борио управо прекидом општења са овим јеретиком патријархом и исповедањем вере.

И још многи и многи слични примери, који потврђују исправност нашег става и деловања међу светим оцима.

Да су свети оци таквим Вашим „салонским ревновањем“ чекали да „неко тамо други“ осуди јерес и јеретике, не би до православних сабора, на којима се то и догодило, никада ни дошло, јер су ти сабори управо захваљујући њиховој ревности покретани, организовани, захваљујући њиховим аргументима утемељени, иако их, како видимо, многи за живота нису ни дочекали. Дакле, православни сабори васељенски и помесни били су само врхунац оне борбе коју су свети оци много пре њих започињали и водили против јереси и јеретика. Они су, дакле били круна, а не почетак, како Ви погрешно сматрате, светоотачког подвига ревновања и исповедања праве вере. Нису само седели, кајали се и молили, него су се лавовски противили јеретицима свим расположивим канонским средствима, уз поптуну спремност да због тога трпе прогоне, и овај 15. канон представља канонску артикулацију такве свештене ревности светих отаца, којом се чува вера и утврђује Црква и њено једино могуће јединство – јединство у вери. Зато је највећи акценат и стављен у том канону на светоотачку истину да они који се и пре саборске осуде (управо по узору на напред наведене свете оце) одељују од општења са предстојатељем који исповеда јерес нису расколници, већ су достојни похвале као они који су сачували Цркву од раздељења, јер су свети оци знали да јерес проузрокује истинско раздељење у Цркви.

Зато видимо да је Ваш став у потпуности супротан овом канону, на који се, наводно, позивате, невешто и јадно подупирући Вашу дефетистичку тврдњу да је усред ове јеретичке буне против Цркве потребно ћутати (осим, по Вама, ако је неко теолошки образован, а колико је таквих данас?), кајати се и молити. Ово што сада наведосмо из датог канона и Ви сте прочитали и мирне савести преко тога прешли и сам канон окренули наопачке, „показавши“ да су свети оци овим каноном мислили попут Вас, супротно од онога што су у самом канону утврдили и написали. Ваљда и Ви схватате колико овакво Ваше тумачење звучи неразумно, те се само надамо да сте свесни да оваквом интерпретацијом 15. канона Ви потпуно изврћете отачко предање и укидате га. Да, Вашим тумачењем Ви сте овај канон и његово постојање заправо обесмислили, обесилили и најзад укинули. Преиначавање отачког богословља је неправославна пракса новотараца, међу њима посебно истакнутог епископа Атанасија Јевтића, који без стида и зазора преправља, фалсификује, домеће и премеће предање сопственог духовног оца, светог Јустина Ћелијског. Преобукује његове свете мошти, али и његово светоотачко богословље, очигледно, у екуменистичко рухо које му не пристоји. Те нечасне праксе овог епископа сте и Ви свесни, чак се против тога борите, како барем представљате Ваш рад у јавности, а на самом делу следите исту ту наопаку праксу преиначавања отачког учења.

Дакле, видимо да Ваша реч стоји насупрот светим оцима? Нису ли у такву ситуацију себе довели екуменисти? Убеђују нас да су они већи ауторитети од светих отаца. Надамо се да у такву заблуду нећете пребивати дуго, ако сте већ у њу, желимо веровати – не свесно, упали.

Но, чак и ако истрајавате на очигледно некононској формалности да јерес мора бити саборски осуђена како би се од њених проповедника ограђивали, задовољићемо и Ваше инсистирање на таквој форми, иако напред видесмо да је у светоотачкој традицији она непостојећа. Формално гледано (по узору на Вас) екуменизам је анатемисан као јерес[5] на помесном сабору Руске заграниче цркве, која сада пребива у општењу са осталим помесним црквама[6]. Прихватањем у општење ове Помесне цркве, прихваћене су и њене одлуке и ставови од којих се она никада није, барем не формално, одрекла. Дакле та јерес је осуђена на једном легитимном црквеном сабору једне помесне цркве. Но и да није осуђена, екуменизам[7] се у својој практичној пројавности и постојању састоји у молитвеном и црквеном општењу (признавањем црквености, апостолског прејемства итд) са већ осуђеним јеретицима, дакле, тиме је екуменизам по аутоматизму осуђен, јер пропагира осуђене јереси као хришћанство, осуђене јеретике као Цркву. Ви сте тога сигурно свесни, па чему онда овакво дезавуисање 15. канона и оспоравање његове лековите и насушне примене у Цркви, данас нападаној од јеретика екумениста? Притом лепо наводите канон и тумачење истог од стране епископа Никодима Милаша, а затим дајете Ваше тумачење потпуно супротно датим наводима.

Ваши редови зачуђујуће обилују недоследношћу и неискреним исповедањем вере. Није ни чудо, јер тиме нам показујете да сте изабрали пут лажног антиекуменизма, по узору на лажну опозицију у нашој држави, која је тако моћно оружје у рукама Запада, а којим спречава сваку озбиљну борбу против ове политичке и економске окупације у којој смо. А циљ Вас и вође и идеолога лажне опозиције Београдској екуменистичкој патријаршији – Владимира Димтиријевића, јесте гашење сваког озбиљног противљења духовној окупацији наше Цркве. Свесни или не, Ви сте себе убројали у ту лажну опозицију. Притом, не зато што не подржавате владику Артемија, он ће свакако једном умрети, али пут светоотачки којим иде остаће и после њега, као што је и постојао пре њега, о тај пут се грешите, а владика сам по себи, као човек,  није наше мерило исповедања вере, већ свети оци и чињеница да се његов пут саглашава са њиховим путем, а то је свакоме ко непристрасно сагледава његову борбу врло очигледно и потпуно јасно. Да нама није мерило владика Артемије показује и следеће: наше ограђивање од патријарха који исповеда јерес Вам се не допада, јер је „расколничко и секташко“, зашто онда не прихватате ограђивање руског духовенства од свог патријарха екуменисте? Дакле, видимо да Ви у начелу не прихватате никакву примену 15. канона, а не само примену истог од стране владике Артемија. Владика и ми Вам служимо само као „аргумент“ јер смо „расколници и секташи“. Ваше бесплодно ревновање се попут Владе Димитријевића свело на доказивање да владика Артемије није у праву, а не екуменисти, они су ту само повод за писање, а главна порука је да смо ми расколници! Врло тужно и трагично уколико је то све што у Вашем исповедању имате да поручите. На крају се поставља питање: да ли Ви исповедате веру или Ваше помисли против владике Артемија, које сте наследили од митрополита Амфилохија? И ако су то плодови Вашег смирења, покајања и молитве, на које позивате православне вернике, питам се шта бисте тек писали када се не бисте молили, смиравали и кајали?

Са тугом морамо констатовати, мали трачак наде којим сте најавили себе као истинољубивог борца за чистоту вере управо сте урагански одували оваквим Вашим ставом о 15. канону и целокупној ситуацији у Цркви. Ваше, а заправо „решење“ које нуди Владимир Димитријевић, да се „молимо и кајемо“ јесте у теолошком смислу „откривање топле воде“. Зар ми хришћани и монаси то нисмо и до сада знали и чинили, већ смо чекали вас двојицу да нас „просветлите“?  „Плодови“ Вашег смирења, покајања и молитве које показујете само потврђују да Вам је заиста потребан опитан духоносни старац, и то – чим пре, док са образовањем и чином које имате у Вашој самоуверености и елитизму (којим друге врло смело етикетирате, а сами га баштините), не постанте творац неке нове сергијанске јереси, или томе слично.

Прогон владике Артемија није био повод да он брани своју власт и достојанство. Као што видите, он је рашчињен и екскомунициран, што као последица његовог сукоба са екуменистима паметноме показује шта је владичин циљ. Да му је циљ била власт, он би се одавно одрекао своје борбе против екуменизма те би „играо“ како екуменисти предвођени Иринејем Буловићем, Амифлохијем и Атанасијем Јевтићем, „свирају“, као што, у осталом, чини остатак српског епископата. Ко жели да остане на власти тај не иде у катакомбе, већ иде на поклоњење Иринеју Буловићу, „сивој еминенцији“ Српске цркве и оцу екуменизма на Балканском полуострву и шире. Ваљда Вам је та „једначина“ функционисања „саборности“ у Српској православној цркви јасна? Или сте слепи код очију? Ви се слажете да је владика Артемије суштински гоњен због православног исповедања вере и антиекуменизма, а насупрот томе остајете на тврдњи екумениста да владика својом борбом за веру брани свој трон и своју власт. Опет сте самоме себи недоследни. Настали прогон православних је само отворио нову страницу у експанзији екуменизма и екумениста у Српској православној цркви, те је то делатно и агресивно наметање екуменизма неканонским средствима и прогоном само упалило аларм у нашој савести и и православној свести, те показало да је и у отпору православних потребно окретање нове странице, а то је отвореније и делатно супротстављање екуменистима,  не само писањем, говорењем, молитвом и покајањем, што смо и много пре Вас и Владе Димитријевића чинили, посебно наш епископ. Владика Артемије је као јеромонах, па и као богослов, чинио што је тада могао: писао и говорио, прекоревао и молио, исто као и свети Јустин Ћелијски, који није саслуживао са патријархом Германом, нити га је помињао, али је помињао свог епископа Јована Велимировића који није био екумениста. Патријарху Герману је био одлично познат одговор оца Јустина на његову жељу да дође у манастир Ћелије и служи. Свети Јустин му је преко ћелијске игуманије поручио: може, нека дође, он ће ући на једну капију, ја изаћи на другу, нека он служи ја идем у шуму, док не оде. Зато и ми по узору на свог духовног деду, светог Јустина Ћелијског, између патријарха екуменисте и шуме изабрасмо шуму. Канон 15. се и односи на прекид општења са појединцима екуменистима у јерархији Београдске патријаршије, зато и Ви урадите колико је јеромонах Артемије, а касније у своје време епископ Артемије и преподобни Јустин Ћелијско и биће довољно од Вас. Ваљда Вам је у свему томе јасно да прекид општења епископа са патријархом повлачи за собом веће последице, од прекида једног интернираног архимандрита – последице које Ви недобронамерно називате расколом, а ми применом 15. канона.

Нада задња умире, на коју се и Ви позивате, зато остаје нада да ће Вас Господ и ово тешко време оспособити да схватите страшну истину Београдске патријаршије, а то је да су њени челници огрезли у дубинама догматског застрањења  и канонског безакоња, као пратеће последице истог, и да ту осим примене 15. канона нема другог средства у овом моменту којим се можемо исправно супротставити. Јер до сада писањем и речима, лечисмо Вавилон, али се не исцели; (Јер 51, 9) зато је преостало да са прогонитељима поступамо онако како мученичка традиција православне Цркве налаже – отвореним исповедањем да су упали у безбожност екуменистичке јереси и делатним супротстављањем, како свети прорк Јеремија и довршава овај свој стих и каже:оставите га, и да идемо сваки у своју земљу; (Јер 51, 9).

Вашом недоследношћу сте започели, тиме и завршили. Тражите на крају опроштај ако грешите, но питамо се, одакле Вам смелост да о овако дубоким богословским питањима дајете одговоре за које нисте сугурни да су у складу са светим Јеванђељем и отачким предањем? А очито је да нисте сигурни, јер да јесте зашто бисте тражили опроштај? За истину се опроштај не тражи, већ само за грешку или лаж. То је најблаже речено богословски дилетантизам прикривен привидним смирењем, а заправо прављењем „одступнице“ за случај да грешите у ставовима, чега сте у некој мери већ сад, очигледно је,  свесни. Свесни сте тога да грешите, отуда потреба за искањем опроштаја.

Такође, ако сте већ одлучили да тражите опроштај, посебно од нас монаштва у прогонству, крените редом, па се прво извините што сте до скора били делатник новотарске отпадије у СПЦ, а затим тражите опроштај за вашу конквистадорску улогу пратиоца несрећног митрополита Амфилохија, приликом неканонског запоседања наше Епархије. Ваљда сте свесни Вашег лицемерја у које сте упали, јер критикујете владику Артемија што на основу члана 111. Устава СПЦ није избацио епископа Атанасије из Епархије, а сами сте један од упадица у исту! Дакле, није избацио епископа Атанасија, а не помињете, од стида ваљда, да није избацио ни Вас, нити  Вашег митрополита, иако је, по Вашој тврдњи, требао. Том приликом сте држали предавања епархијском свештенству „пелцујући их од Артемијевог духа“, због којег је наша Епархија и пре ових дешавања „била ван Српске православне цркве“, како написасте! Овим речима је из Вас проговорила сва, већ пословична, завист и злоба коју трагично наследисте од Вашег духовног оца, Амфилохија, јер су то његове речи, да „Артемије од своје Епархије прави секту“. Нису владици Артемију бивша браћа никада опростила што је једини остао послушан и доследан предању оца Јустина и борби за веру православну, а не јефтином западњачком егзистенцијализму покондиреног екуменисте и паписте Јована Зизјуласа, чак и по цену страдања и понижења која, ево, чак и од Вас трпи. Много их изобличава то његово одстојавање на линији оца Јустина, толико да и Ви, бивше (да ли?) чедо митрополитово, носите ту наслеђену горчину и јед према владици Артемију, због које нисте непристрасни, иако за пристрашће оптужујете нас. Бог нека Вам помогне са тим „духовним наслеђем“ од Вашег негдашњег духовног оца, а и са осталим што од њега примисте, од чега нека Вас благи Бог избави. И после свега тога усуђујете се да пишете о владици Артемију и да се сада српској правослaвној јавности представљате као ревнитељ. Ако се већ залажете за покајање и молитву као решење тренутног мучног стања у Цркви, онда тешко да ћете имати времена да надаље пишете овако богословски, логички и етички недоследне текстове, јер за покајање очито имате доста материјала. Није мудро да томе придодајете још, оваквим вашим „ревновањем“.

Информативној служби Епархије рашко-призренске у прогонству

Српске православне цркве

Хорепископ новобрдски и панонски Максим

 

[1] Поменути текст можете погледати на линку: http://православнапородица.орг.срб/ctenie/vera-svetih/1110-nikodim-bogosavljevic-opasnost-raskola

[2] Сада проповеда да му је старац био свети Пасјије Светогорац, кога је у животу видео пар пута, тиме се до краја и речима, не само делима, одриче светог Јустина као свог духовног оца.

[3] Никодим Милаш, Правила Православне цркве са тумачењима, књига 2, Нови Сад, 1896, стр. 290 (задебљана слова и појашњења у заградама – хеп. Максим).

[4] Исто.

[5] „Онима који нападају Цркву Христову учењем да је Христова Црква подељена на „гране“ које се разликују по учењу и начину живота, или да Црква не постоји видљиво, већ ће настати када се све „гране“ или секте или иноверја, и чак религије уједине у једно тело; и онима који не разликују свештенство и Свете Тајне Цркве од јеретичких, него кажу да су „крштење“ и „причешће“ јеретика довољни за спасење; стога, онима који свесно имају општење са овим поменутим јеретицима или који заступају, шире, или бране њихову нову јерес екуменизма под изговором „братске љубави“ или тобожњег уједињења ’раздељених Хришћана’: АНАТЕМА!“ — Свети архијерејски сабор Руске православне заграничне цркве.

[6] Иако сматрамо да је начин обнове тог општења врло упитан, гледајући кроз призму вишедеценијског антисергијанског и антиекуменистичког предања ове Помесне цркве, које је оваквим формалним, површним присаједињењем погажено, и то не без подела међу њима самима

[7] „Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства и за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес.“ Преподобни Јустин Ћелијски, Православна Црква и Екуменизам

Advertisements
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

7 реаговања на Хорепископ Максим: Допринос исправном схватању и примени 15. канона Прводругог цариградског сабора

  1. Vukman Cejovic каже:

    Hehehehe, ovi prepodobni, sto se iz jeresi iskopeljise, kojima ziloti bijahu glavni neprijatelji, evo se sada prepucavaju povodom 15 kanona.
    Nikodim i Maksim, obadvojica jereticima jos priznaju blagodat i jos uvijek su za njih ziloti sekta.
    Koliki clanak napisa ovaj Maksim, kao da je poceo da pise Anu Karenjinu.

    Samo da znate vas DVOJICA: Vi jos niste u Crkvi.
    Tek kada pridjete zilotima bicete u Crkvi.
    Isto vazi i za vase duhovnike Artemija i Amfilohioja.
    Za Amfilohija nazalost vise nade nema,ali se Artemije jos spasiti moze.

    Pokajte se dok jos imate vremena.

  2. Vukman Cejovic каже:

    Procitao sam tekst MNOGOZBUNJENOG svestenika BEZBLAGODATNE SPC Nikodima Bogosavljevica i pomislih, bas steta sto sveti Marko Efeski ili sveti Maksim ispovednik nisu bili u stanju da procitaju ovo njegovo sozrecivanje, jer bio onda vjerovatno drugacije postupili i ne bi napustali „brod crkve“, nego bi cekali saborsku odluku i rasinjenje jeretika, pa bi tek onda otisli u pustinju i ispovijedili pravoslavlje.

    E pa evo da i ja koji sam po profesiji inzinjer da poucim ovog doktora teosloskih nauka o necemu, jer ja sam clan istinite Crkve, pa, iako sam mnogo gresan (volim zene), mislim da imam malo Duha Svetoga, koji za razliku od istinitih pravoslavaca Nikodim nema, jer ga nije imao gdje dobiti a u jeresi se Duh Sveti ne zadobija.

    Nadam se da ce ova moja puka biti Nikodimu poucna i da ce nesto od ovoga primijeniti u praksi.
    Znam da je sramota da jedan inzinjer poducava jednog doktora teologije, ali ovo su zadnja vremena u kojima je sve moguce.

    Nikodime PAZI!

    1. Brod Crkve je istinsko ispovijedanje vjere, postovanje kanona i cvrsto drzanje Svetog Predanja.
    Tu gdje se to drzi, tu je Crkva Bozija i to je taj brod Crkve. Nije brod Crkve patrijasija i pecati, nego zajednica ljudi i Boga u Istini.

    2. Kako prepoznati gdje je brod Crkve?
    Po istinskom ispovijedanju vjere i po pominjanju pravoslavnih episkopa na liturgiji. Kada se na liturgiji pominje episkop jeretik, to je onda znak da to vise nije Crkva. AMIN!

    3. Da li je vjernik DUZAN da se od jeretika odvoji ODMAH???
    JESTE, duzan je i obavezan da cim sazna da je doticni jeretik, ili da ima opstenje sa jeretikom, da se istog minuta odvoji od njega, jer ako se vjernik ne odvoji od jeretika, koji je otpao od Crkve, on onda prestaje biti hriscaninom.
    To su radili SVI sveti ljudi u istoriji, istog momenta kada je jeres bila poznata odvajali su se i prekidali opstenje sa jeretikom.

    4. Da li je obavezna saborska odluka da se neko proglasi jeretikom, odnosno, da li je obavezna saborska osuda ekumenizma.
    NIJE, NIJE I NIJE.
    Ekumenizam je skup svih jeresi i nikakva saborska podluka nije tu potrebna, isto kao sto saborska odluka nije potrebna za nekoga ko sluzi liturgiju nad krilom od slijepoga misa. Kako to mislis Nikodime, da je potrebna saborska odluka za one koji skacu preko vatre sa Indijancima, ili se mole zajednicki sa judejcima i samanima.
    Ti su ljudi vec sto hiljada puta saborski osudjeni i vise nikakva saborska odluka tu nije potrebna, osim kod tebe i tebi slicnih, da bi opravdali svoj kukavicluk i ostajanje u jeresi.
    Da bi sami sebe i druge slagali da ste vi svestenici.
    E niste vi Nikodima nikakvi svestenici, jer ste clanovi anticrkve i jer ste svoje svestenstvo primili u jeresi od jeretika.
    Zato vi niste nikakvi svestenici, ali ako se odvojite od jeresi, mozete barem postati pravoslavni hriscani.
    Trenutno ispred svog imena mozete staviti samo sledece: doktor jereticke teologije, svestenik svetskog saveza crkava, odsek za vizantijsko pojanje dr. Nikodim Bogosavljevic.

    5. Sta jedan pravoslavni vjernik treba da radi danas???

    Prvo sto treba da uradi je da prestane da slusa bilo kog svestenika, episkopa ili nekog kvazi duhovnika koji je clan svetskog saveza crkava ili sa njima ima opstenje. Da takvi golom zadnjicom na vruc sporet sjednu, NISTA ih ne treba slusati, NISTA, AMA BAS NISTA im se ne smije vjerovati, jednostavno prekriziti ih kao pravoslavne.

    Drugo sto treba da urade je da ni po koju cijenu ne idu u one crkve gdje se na liturgijama pominje episkop jeretik, ILI EPISKOP KOJI OPSTI SA JERETICIMA. Ako iz neke nuzde mora da tamo bude prisutan, treba da zna da to nije Crkva, da to nije sveta liturgija, da tamo nema nikakvih Svetih Tajni i da ni po koju cijenu ne ljubi ruke svesteniku, ne uzima anaforu, ili NE DAJ BOZE da se pricescuje iz njihovog putira, ili da se pomazuje ili bilo sto drugo.

    Trece je da u kucu ne poziva svestenike koji su u svetskom savezu crkava, da im oni ne svete vodu ili nesto drugo cine.

    Cetvrrto je da taze istinske pravoslavce i da tamo ide na liturgije i tamo se ispovijeda i pricescuje.
    Kako prepoznati gdje je istinsko pravoslavlje?
    Po ispovijedanju vjere i po nemanju zajednice sa jereticima.
    PAZITE se laznih ispovednika, koji ce vam reci da su ziloti sekta. Oda takvih bjezite kao od zmije, jer ti su lazni revnitelji.
    Veca sekta od ekumenista danas ne postoji.

    6. sta da covjek pomisli na ovo pisanje doktora jereticke teologije, svestenika svetskog saveza crkava, odsek za vizantijsko pojanje dr. Nikodima Bogosavljevica.

    Nista, osim da je taj covjek primio u sebi duha prevare i da je necasticvi iskoristio njegove talente radi prevare mnogih, koje ce ovaj lijepim rijecima i lukavom demagogijom da natjera da do kraja zivota ostanu u jeresi.
    Evo vidimo, da je Nikodim vec napravio plan i program ostatka u jerwesi, cak i psole ovog skupa vjestica na kritu i taj satanski plan i program obrazlozio sa svake strane i to tako dobro da bi mu na tome i sam lucifer pozavidio.

    Eto, draga braco i sestre, ako n iste znali sta je to stostruki salto mortale na kvadrat, sad cete citajuci premudrosti Nikodimove i to saznati.
    Ako niste znali, kako izgleda duh prevare, obrazlozen od jednog doktora nauka sad znate.

    Toliko za sada.
    Dobro bi bilo Nikodime da malo razmislis o tome sto cinis, jer cinis zlo, varajuc one koji bi da se odijele od jeresi, zavodeci ih laznim pravoslavljem i laznim predanjem, koje ne primismo od svetih, nego od djavola.

  3. Славиша Лекић каже:

    Црквени погром двадесет првог века

    Епископ Андреј (Маклаков)
    са руског превео о. Славиша Лекић, али нико од екуменистичко-лзеправославача није смео објавити, мада сам многима нудио превод:

    „Ево ћу доћи брзо: држи што имаш, да нико не узме вијенца твојега“(Откривење 3, 11).
    Омиљене речи које је често понављао Св. Митрополит Филарет (Вознесенски)
    Фото: http:/blog/kondakov.ws/

    Пажња хиљаде верника, политичара, новинара, јавних активиста, свештенства различитих конфесија, научника, или једноставно људи пробуђене савести, фокусирана је на догађаје који се одвијају око наше Руске Православне Аутономне Цркве (даље РПАЦ). Стога, оно шта се дешава на терену под кремљским режимом, можемо назвати управо овако: црквени погром.

    Безбожним и неморалним властима учинило се недовољним вишегодишње клеветање усмерено против нашег, сада почившег митрополита Валентина (Русанцова). Испоставило се да им је мало административно-судских фарси, којим су од РПАЦ верника отели на десетине храмова, чиме нису задовољили апетите тој заиста ђаволској кампањи у духу Емељана Јарославског (Губељмана), коју воде против православних верника и свештенства наше цркве.

    Нови талас погрома против наше Цркве наишао је смрћу митрополита Валентина. Власти су захтевале имовински попис почившег, док су истовремено започете циничне акције „повратка Роскомимушчеству“ (Федералној агенцији за управљање државном имовином) нетрулежних моштију Суздаљских преподобних светитеља Јефимија и Ефросиније, чиме се прекшило не само Црквено право и не само право верника, већ и уставно начело „одвојености цркве од државе“ и на тај начин изгубљено свако здравомислеће резоновање.

    То се у историји већ дешавало: 20-их и 30-их година прошлог века, када је руља милитантних атеиста разбијала и рушила цркве, скрнавила места са светитељским моштима, „научно“ доказивала „кварљивост“ светих реликвија, а затим „недостатак светости“ и Божје непостојање. Сада се исто дешава и у прилици смо да срећемо лица из Руске федералне агенције за управљање државном имовином у Владимирском региону, укључујући и неку С. Мељниченко, праву наследницу безбожног, сатанског поноса комунистичких комсомолаца тих година.

    Поставља се питање: зашто се таква искушења обрушила на нашу Цркву?
    Зашто се кремаљски режим посебно острвио да мучи парохијане,
    свештенике, епископе РПАЦ? Која је сврха ових званичника и уличних забављача да буду стандардни „транспарент-носиоци“, лицемерно вриштећи о свом „православљу“, патриотизму, о Русији, а истовремено газећи само Христово Тело и мучећи Христову Цркву?

    Неопходно је дати одговоре на ова и друга питања. Неопходно је истражити сву историју РПАЦ и дати детаљан извештај о свакој локалној акцији, као и централних власти против наше Цркве. Ову серију текстова и посвећујемо томе, а под општим насловом „Црквени погром двадесет првог века“.

    Вероватно неће бити погрешно рећи, да је историја Руске Православне Аутономне Цркве почела много пре него што се појавила сама РПАЦ. То јест, до појаве РПАЦ као установе званично регистроване код државних органа као вероисповести. Дух дише где хоће, рече Господ и сва историја хришћанства током два миленијума доказује непроменљивост присуства Господње благодати у свету и међу људима.

    Господња благодат је животодавна небеска сила, која је створила све што можемо својим умом схватити и оно што се не може ни докучити, ради несавршености нашег ума и наше огреховљене природе.

    Често само нагађамо, да сва жива бића постоје, захваљујући – милости Божијој.
    У 103 псалму, који је у ствари химна и слава Богу, као Творцу света, говори се о томе, да само стварање света, светлости и таме, стварање светила на своду небеском, земље и мора, водених извора, планина и гора, звериња и животиња, дрвећа, траве, људи и само људско деловање, створено је – благодаћу Господњом. Ако би Господ одузео Своју благодат, све би се моментално претворило у прах. Није ли то оно што данас видимо у модерној Русији?

    Али за хришћане постоји и други вид Господње благодати – благодат тајинства,
    благодат спасења. Дајући Свој безгрешни земни живот да би искупио наше грехе, Исус Христос нам показао пут ка спасењу наших душа, начин којим требамо следити Његове заповести, које су уграђене у темеље црквеног устројства у виду непроменљивих канона. Две хиљаде година предаје се канонска сукцесија од Господа Апостолима, а од других – кроз генерације свештенства и црквених архијереја – нама. Две хиљаде година у нашем земаљском боравку храни нас Христова спасавајућа благодат, одржавајући нам веру у вечни живот након одласка из овое грешне долине.

    Током ових две хиљаде година десили се ужасни догађаји у животу човечанства.
    Разарајући ратови, деструктивне болести и епидемије развејали су читаве градове и државе, гладне године, сиромаштво једних и претерани луксиз других, криминал, немири, гадна дисторзија духовног и црквеног живота у облику разних јереси, инквизиција, потернице, прогони, као и срамно спаљивање вештица и чаробњака, за које се касније потврдило да су у већини случајева ови људи били само психички болесници, дакле, људи са оштећеним менталним здрављем, место да им се пружи нега и лечење, спаљивани су – а то је све чињено – како би се овим лажима злонамерно заводиле масе, овим безбожним поступцима, што је опет довело до прогањања и премлаћивања верских дисидената, па и до егзекуција особа друге вероисповести.

    Све је ово руски народ осетио на својим леђима. На крају крајева поражен је у револуцији 1917 год., у братоубилачком грађанском рату, наметнутог му лажном и погубном идејом изградње „раја на земљи“, тј. комунизма. Духовни отпор руских православних људи никад није престао, ни у бољшевичком црквеном погрому 1920-тих, нити у годинама ужасних чистки 1930-тих, или током финала уништавања нације током Другог светског рата.

    Супростављање истинито-православних хришћана до рата, а тако и 1950-тих година као и каснијих деценија врло је добро познато Заграничној Цркви. Овде, на истоку и западу, ван домашаја атеистичког режима 1921 године напорима Његовог Блаженства Митрополита Антонија (Храповицког) и целе кохорте благоверних епископа и свештенства, бриљантних теолога и каноничара и што је најважније, самог руског православног народа, оног дела који није желео да живи под безбожним режимом, радије изабрао изгнанство, од ког је поново формирана Црква, касније названа Руска Православна Загранична Црква (РПЦЗ).

    О смислу и сврси Цркве сјајно је рекао један од великих стубова РПЦЗ архиеп. Аверкије (Таушев): „Православна Црква – није „монопол“ свештенства, она није само њихово „дело“, како сматрају непознавајући је и они њеном духу страни. Црква није власништво једног архијереја или свештеника. Ово је блиско духовно јединство свих верујућих у Христа, који с правом теже да побожно држе Христове заповести, са једином сврхом –
    наследити вечно блаженство, које нам је пипремио наш Христос Спаситељ, који ако услед слабости и почине грех, али искрено се покају и настоје да „донесу плод достојан покајања“, (кад год се човек искрено покаје и непоколебљиво настоји да се врати Богу, Он га дочекује раширених руку, баш као у јеванђељској причи о покајаном блудном сину).

    На добар део руских емиграната такође пада доста искушења, као што је бескућништво и несређеност у раним годинама емиграције, црнчење на послу где је њихов рад вреднован до у бесцење само да би се преживело, болест, сиромаштво, рат у земљама пресељења у виду грађанског рата (Кина, Шпанија), па затим Други светски рат, који се брзо проширио и девастирао Европу, Северну Африку, Далеки исток и Пацифички регион.

    Али, руски емигранти црпели наду и увереност у неугасиву благодатну силу Руске Православне Заграничне Цркве и Зарубежне Рус, како су почели називати ово беспримерно руско расејање широм света, а које је постало духовно-традиционално јединство, које је нетакнутом сачувало Православну веру.

    Године нису утицале да злоба московских комунистичких власти избледи. Зарубежна Рус постала је обрасцем како верујући народ може организовати свој земаљски живот, чак лишен своје земље. Њих, лидере и намештенике безбожног режима, мало је занимала духовна страна, зато што су на ситуацију гледали сасвим другим очима: стотине величанствених цркава и саборних храмова, као и материјални напредак и благостање руских емиграната, њихову слободу мисли, осећања, дела…

    Мржња безбожног режима усмерена према РПЦЗ проналази излаз 1985 године, после смрти трећег првојерарха Руске Православне Заграничне Цркве Св. Митрополита Филарета (Вознесењског). На првом Архијерејском Сабору у јануару 1986. године, изабирањем новог Првојерарха Митр. Виталија (Јустинова) дошло је до демонстрације кадровских пермутација, што је била својеврсна индикација реконструкције РПЦЗ. „Пета колона“ је изашла из сенке. Груписање око архиеп. Лавра (Шкурла) и архиеп. Антонија (Бартошевича) спроводи унутрашњи црквени преврат.

    У овом врло активну улогу имао је, како се испоставило, протојереј Виктор Потапов из Вашингтона. Упориште истините РПЦЗ тих дана постао је епископ Григориј (Граббе), који је био генерални секретар и управник синодалне канцеларије за време три Првојерараха, па је због тог и уклоњен из предмета, чије место заузима други „секретар“: еп. Марк (Арндт) и еп. Иларион (Капрал). Ово само по себи довољно говори да се схвати, у чијим се рукама данас налази Руска Православна Загранична Црква.

  4. Mihailo Mikic каже:

    Sinovina i Kcerima Svetog Pravoslavlju, potrebno je danas vise nego ikada prije poznavanje crkveni Zakona da bi mogli tako da razlikuju ISTINU Hristovu od LAZI djavilske i PRAVDU Boziju od nepravde SATANSKE. Zbog toga proucavajmo Sveto Pravoslavlju i drzimo se ucenja Pravoslavne Crkve Hristove, najvece riznice dobara i mudrost Bozije bez cijeg ucenja nema OPSTANKA i SPASENJA svijetu ovom koji sav u zlu LEZI. Vremena se skratise i sudnji Dani se priblizise, Zato cuvajmo Sveto Pravoslavlju kao zenicu oka svog da bismo tako noseni na krilima Pravoslavne VJERE svoje mogli da stignemo do nase Svete SRBske SRBije, do Zivoga Boga, Starog SRBskog Rodjaka, Gospoda NASEG Isusa Hrista!

  5. Vukman Cejovic каже:

    Sine Mikicu, kad ces se odvojiti od jeretika?

  6. Повратни пинг: Обраћање владике Лонгина Банченског Синоду Руске Православне Цркве, против Сабора на Криту | Православље Живот Вечни

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s