Бугарска Православна Црква званично одбацује Свеправославни Сабор

Управљачко тело Бугарске Православне Цркве, Свети Синод, формално је одбацио Свеправославни Сабор и његове закључке, наведено је у саопштењу објављивљеном у Софији 29. новембра.Бугарска Православна Црква одбила да присуствује сабору, који је одржан на Криту у јуну, након што њен позив да се Свеправославни сабор одложи није дао резултата.

320243d377629dcdeed306c76896432f

Бугарска Православна Црква била је једна од четири аутокефалне православне цркве које су одбиле да присуствују, Антиохијске Патријаршије, Грузијске Православне Цркве и Руске Православне Цркве.

Овај догађај на Криту није „ни Велики, ни свети, ни свеправославни“, рекао је Свети синод у својој одлуци 29. новембра.

У одлуци се напомиње да су на критском сабору присуствовали „представници медија и гости из хетеродоксних верских група (римокатоличке, протестанске, итд)“.
Напоменуто је да 33 епископа од оних који су учествовали на сабору није потписало документ о „Односима православне цркве са остатком хришћанског света“. Неки од епископа који нису потписали су истакнути православни теолози, речено је у саопштењу бугарске цркве.

Бугарски Свети синод је рекао да је прегледао документе са Крита након стручног превода од стране овлашћеног преводиоца.

Речено је да је уочено да су, документи који су кружили пре састанка на Криту делимично претрпели неке измене „, али безначајне и недовољне“ за васељенско прихватање.

Бугарска црква, укратко, одбацила је идеју о обнављању јединства хришћанства, јер – из саопштења проистиче – православна црква се никада није поделила.

Позивајући се на оне који су „лутањем у овоземаљаском свету и пали у јерес и раскол“, бугарски црква је рекла да „Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква никада није изгубила јединство у вери и заједништву Духа Светога и не може да прихвати наводни „опоравак јединства са “другим хришћанима”, јер то јединство још увек постоји у телу Христовом и јединство и јединственост су битне дефиниције Цркве“.
Исто тако, православна црква не може да прихвати различите концепте и доктрине којима инославни оправдавају то јединство, рекао је Свети Синод Бугарски Православне Цркве.
Такође одбацује употребу речи „црква“ када се говори о другим конфесијама.
„Присуство многих цркава је неприхватљиво према догмама и канонима православне цркве.“
Након дугих критика ових ставова, Свети синод Бугарске Православне Цркве је рекао да је због неучествовања једног броја аутокефалних цркава, било организационих и теолошких грешака.

„Међутим, ми поштујемо и ценимо напоре свих организатора и учесника за њихов труд.“
Пажљиво испитивање докумената усвојених на критском сабору, „нас доводи до закључка да неки од њих садрже неслагања са православним црквеним предањем са догматског и канонског становишта Цркве, са духом и словом Васељенског и помесног сабора. „

Синод је рекао да је Бугарска Православна Црква „саставни живи део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

„Као део Тела Христовог сам овај орган локалне територије Бугарске и бугарских епархија у иностранству, Бугарска Православна Црква ће и даље наставити да буде у братској евхаристији, духовном, догматском и канонском заједништву са свим осталим помесним православним црквама – како са онима који су учествовали на сабору на Криту, као и са онима који нису“, рекао је Свети Синод.

Дан сваки не свиће низашта друго него да се људи определе за једне или за друге. (Св. Николај Жички)

Извор:  the Sofia Globe

Види још: КРИТСКИ РЕЦИДИВ: у Бугарској нема нафоре за екуменисте

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Бугарска Црква, Uncategorized | Оставите коментар

Владика Лонгин (Жар) јерархији Румунске Православне Цркве: „Зауставите прогон!“ И речи утехе и подршке прогоњеној румунској православној браћи

Православни смо, макар да се пропусти једна цртица, или да се промени само једна јота, све се мења, зато што Господ Христос од нас тражи да будемо целовити. Ђаво хоће да му даш само један нокат, и ако си му га дао, то значи да више ниси потпуни господар, већ си само део целине, зато што се истина не мери метром. Ако ли пуно промениш, или извршиш мале промене, потпуно је свеједно, то значи да си све променио и издао.  Отац Арсеније Папачок

 

15181279_1177747959007163_4359311240567201793_n

Делегација Синода Румунске Православне Цркве након уложених амандмана, ипак је потписала  све предложене документе Критског сабора,  и ако су многобројни  теолози и архијереји указивали на неправославне одредбе у тим одлукама. Првобитно ћутање и збуњеност  врло брзо су заменили  све гласнији позиви црквеној јерархији из манастира и парохија да опозове своје потписе и одрекне се тог сабора. Архиепископу  Јашија и Митрополиту  молдавско-буковинском Теофану , упућено је отворено писмо (петиција ) монаха (из манастира Сихастрија, Бистрица, из скита Св. Теодора…) уз напомену да ће се у супротном,  применом  15. правила Двократног Сабора Цариградског, потписници петиције оградити од раскола и  јеретика.

Крајем новембра месеца монахињама манастира Варатек, које одбијају да учествују у службама у којима се помињу архијереји екуменисти, запрећено је преко посредника митополита Теофана, да ће бити протеране из манастира ″ако се не дозову памети″.

Прогон исповедника у Румунској  Православној Цркви не треба да чуди јер екуменисти не бирају ни средства ни методе да уклоне све који представљају препреку на том путу.  Брзо су епископи и клирици заборавили колико је зла Цркви нанео комунизам  у време Чаушескуа. Борба се наставља, некада против комунизма, данас против екуменизма.

У наставку можете прочитати речи владике Лонгина (Жара) упућене прогонитељима исповедника православне вере, дакле јерархији Румунске Православне Цркве као и речи утехе, подршке и охрабрења онима које прогоне:

Ваше Високопреосвештенство,

Митрополите Теофане,

Румунски православни народе који патиш и биваш прогоњен,

Срце нас, православних Румуна у Украјини, пуно је туге за све њих: свештенике, монахе, монахиње и вернике из Румуније, исповеднике праве вере, праве синове наше Православне Цркве, који брижљиво чувају све што су нам оставили Оци кроз седам Васељенских сабора: догме, каноне, Предање и љубав према нашој Мајци Цркви.Њих, који желе да остану чврсти у својој вери, онаквој какву су наследили од предака, данас третирају са таквом злобом и прогоном, протерују их и уклањају из цркава и манастира.

Они пате јер не признају проклету јерес, не слажу се са Сабором разбојника и јереси на Криту. Дошли смо дотле да су чак и данас епископи и свештеници на удару, горе него у време комунизма.

Преосвећени архијереји, зауставите проливање крви нас хришћана, или сматрате да је потребно још да би се што више приближили Спаситељу Исусу Христу?

Јако добро знамо, да сте на овом Сабору на Криту (којег се стидим да поменем) потписали јеретичка докумената и све те беспаметне ствари, да сте на тај сабор отишли против Истине Господа нашега Исуса Христа; али ако сте искрени хришћани признајте то сами!
Прихватањем овог разбојничког сабора, одрекли сте се онога што нам је најсветије, подсмевали сте се учењу Свете Цркве, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, једине спаситељне, коју нам је оставио Исус Христос Спаситељ, и постали сте обожаваоци ‘цркве’ јеретичке .

Много пута сам се питао: зашто се још увек кажњава наш румунски народ који је већ прошао кроз толико патње, прогона и тамница? Kрв исповедника се до сада још није осушила на зидовима затвора.

Али данас сам схватио да то није казна, већ да је то велики благослов када они који желе да прате Спаситеља Христа буду прогоњени, шибани и омрзнути чак и од својих пастира који су напустили пут ка Христу и кренули путем проклете јереси екуменизма.

Душе ожалошћене, желим да вам кажем ако хоћете да ходите стопама нашег Господа, време је да кажете истину!

Ништа се не бојте! Света Литургија наћи ће место на небу, у кући, шуми, пећини и катакомби, и сведочите, постојани и чврсти у истинској Вери Православној!

И питаћу, „епископе“, који су почели са нападима без милости на децу Божију и Пресвете Богородице, зашто се играте на овакав начин и прогоните свештенике, монахе и монахиње? Стварно немате милости , изгубили сте разум и осећај човечности?

Ваше Преосвештенство, у коју сврху сте дошли да служите у Украјини?

Да покажете свету свој правду и запрљате стадо Христово Вашим јеретичким учењима? Можда сте заборавили речи Преосвећеног Митрополита Онуфрија када Вам је рекао у манастиру у Черновицу: „Православље одржати чистим?“ Међутим, Ваше Високопреосвештенство не дозвољава ником другом да следи Христа и да се спасе.

Одустаните од сулудог пута екуменизма! Одбаците јеретички Сабор на Криту!

Покајте се пред Господом!

Пригрлите румунски народ, којем није било лако да прође кроз све што је прошао кроз историју!

Мој вољени православни народе, браћо и сестре у Христу, сви ви који чувате чистоту Православља, знам да вас Бог неће поново напустити!

Ја сам грешник и недостојан, желим да останем са вама у овом времену искушења, патим са вама, да издржите, да плачем са вама, да се молимо једни за друге. Чак и ако смо удаљили, претрпели много једни без других, и било је веома тешко, али смо ојачали и уједињени смо у Светој Истини, јер имамо исту веру, ми имамо исту крв и исти смо народ. Желим да поручим свима који су били прогањани зарад Свете Истине: Задржите праву веру, чак и ако морате да платите цену својим животом.

У овим временима тако тешким за верујући народ треба да се сетимо речи нашег Спаситеља: „И сви ће вас омрзнути због имена мојега. Али који претрпи до краја тај ће се спасти. „(Марко 13:13).

Ваше Високопреосвештенство , пишем ове речи са болом, из душе, желећи да се зна да и овде људи саосећају и пате са верујућим народом.

Молимо Вас да зауставите прогон оних који воле своју Цркву, Истину и једину веру која спасава, Православну Веру.

И за све оне , који су узели учешће на лжисабору на Криту, сада је прилика да се одрекну својих екуменистичких грешака, приносећи покајање пред Господом, да будемо сви у Духу Светом.

А ако њих називате „фанатицима“,“шизматицима“,“непослушнима,“ како онда називате четири цркве које нису учествовале на лажном критском сабору и тих тридесет три епископа који су учествовали на сабору, али нису потписали и нису се сложили са одлукама донесеним тамо?

Чему толика ревност и богобојажљивост да служите са онима који су били против њега ?

Станите! Ако се не зауставите сами, Господ ће вас зауставити.

Вратите се олтару Православља и жртвујте се за чистоту Православља које нам је оставио Господ и Спаситељ Исус Христос.

Праштајте ако сам се огрешио о Вас.

Молите се за наш румунски православни народ, добром Господу у Тројици Прослављеном Оцу и Сину и Светоме Духу , Пресветој Богородици, свим Небеским Силама и свима Светима, да му да снагу да буде јак и чврст у нашој Светој вери Православној и да исповеда Истину до краја! Бог вас благословио и Небеска Милост да Вас укрепи на путу Истине. Амин!

Са љубављу у Христу и много туге,

грешни  Лонгин,  Eпископ Банченски

„Прогони, робије, логори, тамнице, изолације, изгладњивања, мучења, понижавања, кроз све то ми прођосмо. Није више толико страшно. Али оно, кроз шта ћете ви проћи, тога није било од стварања света до данашњег дана…“ Архимандрит Јустин (Парву)

 

 

Извор:  saccsiv

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Румунска Црква, Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

Забрана богослужења у Румунији свештенику који не прихвата одлуке Критског сабора

Свети Синод Румунске Православне Цркве усвојио је декларацију објављену на званичном сајту патријаршије 29. октобра, под називом „Закључци Светог Синода у вези са заседањем и одлукама Светог и Великог Сабора Православне Цркве на Криту“. Како наведена декларација признаје и усваја одлуке Критског сабора, уз исказивање задовољства због учешћа у његовом раду, свештеник Клаудије Буза из румунског града Узурчени предузима корак, који се већ показао као “кост у грлу” екуменистима, обавештава надлежног архијереја, епископа Викентија (Слобозије и Каларашија), да престаје са његовим помињањем на богослужењима, у складу са 15. правилом Двократног Константинопољског Сабора. Контра–мера стигла је у виду називања овог правоверног свештеника расколником, те му је изречена забрана вршења богослужења.

screenshot_2

Говорио је и опширно писао о издаји која је учињена јуна месеца ове године на Криту. Били су то месеци када су они који љубе Христа и Цркву заузели став да треба да исповедају веру, појашњавајући и помажући свештеницима и лаицима да се упознају са непосредном опасношћу свејереси екуменизма, званично признатој на Критском сабору.
Неки су схватили шта се заиста догодило и предузели су одређене кораке, други нису дали на значају том догађају, док су се остали успротивили Истини. Не презајући ни од чега екуменисти су повели жестоку борбу за уједињење лажне цркве са једном и једином Црквом Христовом користеће се оружјима неправде: претњама, неистинама, компромисом, збуњивањем, диверзијом, дезинформацијама или прећутним одобравањима са коначним циљем – издајом.
Свештеник Клаудије Буза није прекинуо помињање епископа одмах након сабора на Криту, јер део делегације Румунске Православне Цркве није потписао спорна документа. Чекао је са надом у Бога да ће архијереји Светог Синода бити ти који ће се успротивити одлукама на Криту.
Али воља Божја је била таква да није поткрепила његово надање, што се показало након избора који су направили архијереји! То је био тренутак када је схватио да нема више шта да се чека и да треба прекинути са помињањем хијерархије, што је применио већ сутрадан, дакле од 30. октобра. Разлоге своје одлуке наводи у писму упућеном владики Викентију:

Преосвећени оче епископе!

Понизно и са дубоким болом вам пишем ове редове, јер сам забринут због онога што се дешава у Цркви, зато што знам своје дужности као и одговорности које као пастир имам према верницима који су ми поверени на старање, уз Божију помоћ, на путу спасења, као и према свом јерарху из осећања љубави и послушности.
Са забринутошћу сам посматрао припрему, спровођење и завршетак Критског тзв. Светог и Великог Сабора. Паралелно са тим, ја сам сакупљао информације, читајући тумачења познатих богослова и у савременом свету признатих личности на тему Православља: Високопреосвештенога Јеротеја (Влахоса), професора протојереја Теодора Зисиса, професора Димитрија Целингидиса и др, те пратио појашњења која су на конференцијама излагана, кроз разговор са искусним духовницима, свештеницима, монасима и лаицима о сазиву, одлукама и последицама овог сабора.
Закључци до којих сам дошао, а у исто време и разлози који су ме навели да заузмем овакав став су следећи:

1. Критски сабор није био ни „Свети“ нити „Велики“.

Он није био „Свети“ јер није спроведен по узору на Свете Васељенске Саборе те се тако не сматра наследником дела Светих Отаца ни формално, ни по садржају, као што ће бити изложено касније.
Није био „Велики“ не само зато што нису учествовале све аутокефалне цркве, већ пре свега што је и заступљеност архијереја била селективна, у неодговарајућем, врло малом броју.

2. Сабор на Криту није подржао основне принципе саборности у православних, посебно оне одржаних Васељенских сабора.

На овој „Конференцији-конгресу “ архијереја, како Критски сабор назива цењени догмата Димитрије Целенгидис, у складу са Правилником о раду, право гласа имало је само десет присутних предстојатеља. Ово је пракса без преседана и произвољност непозната историји наше Цркве, што није у складу са до данашњег дана познатом праксом православних сабора укључујући духовну једнакост свих епископа, која произилази из једнакоправности њихових гласова. Ово нас очигледно доводи до нечега што се практикује у римокатоличанству.

3. Критским сабором исказана су озбиљна одступања од праве вере и званично признавање екуменизма као догме.

Документи сабора су у многоме збуњујући, истина је помешана са лажи употребом нејасно дефинисаних термина. Тако, у члану 1., иако помињемо да је Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска, даље се наводи да „(Црква) заузима водећу позицију у промоцији хришћанског јединства у савременом свету“. Какво је јединство хришћана које промовише православна црква, и зашто нигде не пише да, са православне тачке гледишта, јединство значи одрицање инославних од јереси и враћање у Цркву Христову кроз Свету Тајну Крштења?

Такође, у члану 4, користи се исти екуменистички, неправославни језик, када се говори о „начинима и средствима за обнављање јединства верујућих у Христу.“
У ставу 6. се наводи да „Православна црква прихвата историјско име других инославних хришћанских цркви и конфесија“, у ствари признаје на саборском нивоу постојање јереси као „цркава“.
Став 8. лукаво признаје идеју непотпуности Цркве, јер каже да ће „… Дух Свети допунити оно што недостаје.“
Ставови 16. и 17. говоре о учешћу православне цркве у телу под називом „Светски савет цркава“, који „промовише јединство хришћана у свету.“ Међутим, запитајте се: Какво јединство може да понуди свејеретичка организација и шта може имати заједничко са једном Црквом Христовом?
Члан 22. уводи у до сада невиђену ситуацију у историји Цркве, односно, у то да „Православна Црква осуђује сваки покушај да се разбије јединство Цркве, учињен од стране појединаца или група под изговором очувања и заштите наводно истинског Православља“. Овим чланом, препредено, заиста желе да ућуткају пуноту Цркве, рекавши да се „очување праве православне вере постиже само саборским системом“, самовољно предајући забораву једну важну истину, да се потврда исправности добија прихватањем исте од стране верујућег народа.
Важно је додати да не разбијају јединство Цркве, они који оспоравају и осуђују екуменизам, него сасвим супротно: раскол подражавају они који подржавају екуменизам и желе да га наметну силом и лукавштином.

4. Делегација Румунске Православне Цркве је потписала сва предложена документа чак и она која садрже знатна догматска одступања, попут документа „Однос Православне Цркве према остатку хришћанског света“.

Тачно је да су чланови делегације Румунске Православне Цркве изнели ставове против нејасноћа, двосмислености и неправославних термина у тексту документа, што је примећено и од учесника других делегација, али на крају оно што је битно је да су документа потписали: јеретичка документа којима су тако лако одступили од православног.

5. У документу “Света тајна брака и његове препреке“ аутокефалним црквама даје се могућност да одступе од догматских учења о Светим Тајинствима Цркве.

Путем непризнавања 72. правила Пето-Шестог Трулског Васељенског Сабора, који описује еклесиолошко-догматске услове за постојање Свете Тајне брака, аутокефалним помесним црквама дата је могућност за примену икономије у случају мешовитих бракова, чиме се признају инославна крштења, заједничка молитва са екуменистима и породични живот.

6. Присуство неправославних посматрача током сабрања по узору је на ватикански сабор (Сабор кардинала).

Све ово што сам горе навео, умножило је мој страх и бол док сам ишчекивао јесење заседање Светог Синода Румунске Православне Цркве.

Свеопште ћутање епископа о томе шта је одлучено на Критском сабору, недостатак дијалога и њихова игнорисања важног дела Цркве – Црквене пуноте – били су и остали повод алармирања људи развијене догматске свести, јер након изношења чињеница може доћи до незадовољства, отпора и побуне. То није добро, и то не би требало охрабривати. Исус Христос нас позива да волимо, и морамо одговорити на ове изазове љубављу, сведочењем Истине и осуђивањем лажи и јереси.

Црква, као љубљена мати, оставила нам је оружје којим не излазимо из оквира љубави, оружје којим су се већ борили да сачувају веру и којим нам јасно указује који је то исправан пут како бисмо очували православну позицију сваког члана Цркве. 

Прекид помињања архијереја од свештеника сматра се како оружјем, тако и чином љубави: према архијереју, да га упозори на опасност од јереси, и верујућем народу, да га заштити од опасности заразе од тешке болести – јереси. 

Свети Синод Румунске Православне Цркве усвојио је декларацију објављену на званичном сајту Патријаршије 29. октобра под називом „Закључци Светог Синода у вези са заседањем и одлукама Светог и Великог Сабора православне цркве на Криту (16 – 26 јуна 2016).” Ова декларација (има правну снагу) коју су са великом надом ишчекивали верници Румунске Православне Цркве, који су се противили одлукама са Крита, а која је изазвала дубоко разочарање у редовима оних који су мислили да ће документи Критског сабора бити одбијени од стране Светог Синода. То се, нажалост, није догодило. Међутим, довело је до тога да престанем са помињањем надлежног архијереја – Вас, Ваше Преосвештенство, почев од 30. октобра, 2016. године, у складу са 15. правилом Двократног Константинопољског Сабора, до одбацивања одлука Критског сабора и осуде свејереси екуменизма на нивоу епархије.

Све што сам написао је са љубављу, и пуно бола, и са уважавањем архијерејског достојанства Вашег Преосвештенства.

Свештеник Клаудије Буза

Убрзо након објављивања писма свештеника Клаудија Бузе, огласио се и епископ Викентије на званичном сајту епархије, који обавештава свештенике и верујући народ о новонасталој ситуацији и како поменути свештеник није у канонској послушности Цркви, те да је непоштовањем црквених уредби себе одвојио од Христа. Називајући га слугом Божијим који више воли разједињеност од молитве и побожности, у одбрану одлуке која је донета, а то је суспензија, односно забрана богослужења док траје дисциплински поступак, владика наводи 13. правило Двократног Константинопољског Сабора које није у вези са разлогом престанка спомињања архиереја у овом конкретном случају, док 15. правило истог Сабора није ни поменуто, иако се у свом обраћању „свештеник-расколник“ искључиво на то правило позвао.

Некада се у Румунији под комунистичком диктатуром требало судити „непријатељима народа“, а данас треба осудити „расколника“. Једина је разлика у томе што су пре 1989. године свештеници слушали „претпостављене“ комунистичког режима, а данас морају да слушају „претпостављене“ система глобализације. Израз „Слушајте своје вође“ се користи у оваквим случајевима да се наметне слепа послушност парохијана да пристану на компромисе којима су вође склоне и да их прате без поговора. Вође из доба комунизма и ове данашње имају нешто заједничко: страх од губитка столице.

Завештавам ти тврдо, сине мој, и заклињем те да се са свим силама својим држиш Свете Источне Цркве, као мајке која те је родила… И све противнике Свете Цркве одбаци од себе, и наквог пријатељског општења немој имати са њима, јер су непријатељи Божији      

 (Отачко завештање, СПБ 1893.г.)

ПОДРШКА ВЕРУЈУЋЕГ НАРОДА СВЕШТЕНИКУ КЛАУДИЈУ БУЗИ (ПОЈАВЉИВАЊЕ СВЕШТЕНИКА У ХРАМУ У УЗУРЧЕНИЈУ НАКОН ИЗРЕЧЕНЕ МЕРЕ ЗАБРАНЕ БОГОСЛУЖЕЊА)

Извор: sinodultalharesc.tk

Види још: Братство румунског манастира Лакул Фрумос прекида општење са екуменистима

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Румунска Црква, Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

СВЕТОГОРСКИ ОЦИ: БЛАГОСЛОВ ЈЕ КАДА ВАС РАШЧИНЕ ЕКУМЕНИСТИ

Са благословом атонских стараца, јеросхимонаха Јулијана (Лазара) и Гаврила Карејског (ученика св. Пајсија Светогорца), група светогорских монаха је у периоду од 9-15. октобра 2016. године боравила у Румунији, где је одржано низ конференција у различитим градовима. Све су биле на тему Сабора на Криту и екуменизма. Последња конференција у присуству великог броја верника одржана је у румунској престоници Букурешту, 15. октобра 2016. године. У наставку преносимо део транскрипта са ове конференције, где отац Сава из светогорског манастира Велика Лавра и отац Никодим из румунског скита Продром (светогорски скит св. Јована Претече) одговарају на питања верника.

screenshot_18

Старац  Јулијан Лазар (на слици лево), отац Сава Лавриот (у средини) и старац  Гаврило Карејски (на слици десно)

 

– У Посланици Цариградске Патријаршије из 1920. године – наводи се да је први корак у зближавању са инославнима усвајање заједничког календара са њима. Да ли мислите да је реформа календара спроведена 1924. године у православној цркви манифестација екуменизма?

У једанаест корака смо стигли до овога што нам се дешава и до Сабора на Криту. У ствари, успон екуменизма је почео још 1902. године, са Васељенским патријархом Јоакимом III, који је такође био масон. Даље, први корак да се екуменизам озваничи била је промена у календару, жеља да се промени календар. Уследило је још девет корака, захваљујући којима је у време патријарха Атинагоре дошло до укидања обостраног изопштења, односно међусобно скидање Анатема између православне цркве и папства. И сада долазимо до последњег корака, а то је Критски сабор, који је широм отворио врата продирању јереси екуменизма у Цркву.

– Да ли је хришћанин, без обзира на његов хијерархијски чин, ако истраје у јереси после првог и другог убеђивања, јеретик, и ако није саборно осуђен, односно ако не постоји званично изопштење?

Битно је да послушамо оно што Црква каже, а не оно што ми кажемо, а то је да је човек који проповеда јеретичке догме, јеретик. Ако је свештеник или епископ, он треба да буде рашчињен на Сабору, треба да подлегне саборској осуди, што би га лишило дејства Благодати. Ако до тога не дође, то не значи да он неће бити осуђен од Христа Спаситеља и да није јеретик. Он је јеретик на основу онога што чини, али није рашчињен. Сабор мора да негира његову достојност, не можемо га ми одлучити од Цркве, дакле то је проблем сабора.

– Да ли два, три или више епископа који прекину општење са екуменистима имају право да сазову сабор који би осудио јерес екуменизма и екуменисте? Ако се то деси, како онда обични хришћани да се односе према одлукама таквог сабора, нарочито ако јеретици из званичне Цркве наставе да такве правоверне епископе, називају шизматицима или не престају са клеветама друге врсте?

Историја Цркве каже да је неопходно да се организује велики сабор, како би могла да се донесе одлука тог типа, па тако да би се одбацио и овај Критски сабор. То ће бити неопходно како би они епископи који одбацују Критски сабор и званично прекинули општење, заједништво са онима који су прихватили лжисабор, и учинили све што су могли да се такав сабор сазове. Тако делује Црква.

– У ком тренутку Благодат Божија напушта јеретике?

Божија Благодат – то је врло деликатно питање. Ми сада желимо да разјаснимо и објаснимо Благодат Божију, према нашем разумевању. Од тренутка када особа има јеретичке мисли, и верује на тај начин, чак и након што му се укаже да расуђује јеретички, а он наставља са таквим мислима и учењима, онда га Бог напушта. Ово је важно. Због његовог деловања он је остављен од Бога.
Знате шта смо и раније говорили о Црквеним Тајинствима, а била су и тема сабора. И дан данас ми људи постављају питање: „Па ми још имамо Тајинства, Тајинства и даље постоје и за оне који су јеретици постали. Зашто да их не следимо, да не идемо њима? „

Ми не идемо њима, јер су њихове помисли јеретичке, а ако идемо у храм, где се налазе ови јеретици, значи да узимамо удео у остваривању њихових поганих жеља, које желе да наметну Цркви. То мора да вам буде јасно!
15. правило Двократног Сабора каже: да када епископ јавно проповеда јерес у Цркви, онда морамо да се оградимо од њега и прекинемо општење са њим. Зашто? Јер проповеда јерес јавно, не скривајући се. Ако анализирамо сваку реч овог правила, открићемо његов смисао. Проповедање у Цркви јавно значи наметање ове линије Цркви, дакле и свом верујућем народу… Дакле, правило каже да оно што проповеда у Цркви, јесу идеје које он жели да наметне Цркви, отворено и без стида.

roman-2

Светогорски монаси на конференцији у  Роману

Дакле, први корак који морамо да учинимо је онај који нам саветују свети Оци Цркве: ако се не покаје и настави јеретички да делује, дужни смо да прекинемо општење са њим. То што смо прекинули заједништво са њим, не значи да је изгубио Благодат, јер ми нисмо ти који доносе коначну одлуку, не судимо – него правимо паузу у заједништву са њим, јер је он инфициран и прети да и нас зарази својом болешћу.
Свете Тајне Цркве нису заражене, ми смо заражени кроз општење са јеретиком, и његовим јеретичким учењем, и он не мора бити званично осуђен као јеретик, али пред Богом је свакако јеретик.
За нас је јеретик јер је такво његово деловање. Све што можемо и шта треба да урадимо је – да прекинемо општење са њим.

Постоји још један разлог зашто радимо на томе да се сазове Сабор Цркве. Захтевамо да нам Црквени Сабор јасно растумачи спорно питање, како би га сви разумели. Треба да постоји ваљан разлог да се прекине општење са епископом; помињање владике је потребно; који не помињу епископа, имају проблем јер то није дозвољено. Само у једном случају је дозвољено, и не само дозвољено, него и неопходно – када епископ проповеда јерес отворено у Цркви, као што је раније речено.
Ово објашњава 15. правило и друга правила у вези са њим, 13. правило или 31. Апостолско правило. Дакле, ми не говоримо о невалидности Светих Тајинстава у јеретика, међутим, свети Оци су нам јасно указали да није потребно имати општење са онима који проповедају јерес, јер се тако јерес шири у Цркви, и ми ћемо се њоме се заразити.

– У којим случајевима се примењује икономија?

Икономија не важи у случајевима догматских питања. Можемо применити икономију али само до одређене тачке, како је сада. На пример, ми атонски монаси, најавили смо да ћемо прво сачекати да видимо шта ће рећи Сабор, јер не можемо да донесемо своју одлуку пре него будемо знали шта је на Сабору одлучено. Када видимо шта је рекао Сабор, ми ћемо чекати да видимо шта ће рећи други епископи, богослови и свештеници. И када видимо како су све то разумели и какав је став оних који стоје испред нас, ми ћемо заузети свој став. То је икономија. То јест, морамо да сачекамо да разговарамо прво са епископима. Када видимо какве ставове заузимају епископи, поготово ако њихов став не задовољава наше ставове, онда ће бити неопходно да и ми заузмемо свој став.

У Цркви се 100 година примењује икономија, ми не можемо више да чекамо и да је примењујемо на сличан начин као до сада.

– Зашто Света Гора још није изразила свој званични став?

Из истог разлога због ког ни грчка црква ни румунска црква нису изразиле своје званичне ставове. Зато што покушавају да прикрију ту тему, да је сакрију!

Јер они не могу да поднесу, не желе, не дозвољавају људима да сазнају шта се десило. Да, и они који су изгласали одлуке Сабора, знају да је то што су урадили против православља, и знају да људи неће моћи да прихвате то. Стога се баве свим врстама тема, само не овом. Прелазе преко тога да људи не би схватили шта се догодило. Видећемо у новембру, видећемо у децембру, па у јануару, а онда након 7 година…
За то време, како то обично бива, народ ће се окренути својим проблемима. Сви они гласови који су подизани против сабора, биће пригушени, изгубиће се и доћи ће тренутак, када ће они који су донели те срамне одлуке, у тишини те одлуке и усвојити. Знате ли шта је њихов проблем: ако би они прихватили одлуке а људи схватили шта се догодило – насупрот себе имаће народ који је против њих – неће бити великог Вартоломеја, народ ће вршити притисак на њих, и они ће изгубити своје столице.
Тако да је то једини начин на који могу да реше овај проблем, једини начин на који покушавају да задовоље своје претпостављене – они заправо мире козу и купус. Зато и устају на нас, јер говоримо истину. И ту истину, нажалост, морамо прво рећи епископима. Због тога се и питају одакле нам благослов да износимо истину.
И, наравно, следеће недеље ће вам у црквама прочитати посланицу вашег патријарха, у којој ће вам се рећи да смо дошли овде непозвани, да нисмо у послушању, и да смо побегли из својих манастира, да смо фанатици и побуњеници, и да ни од кога немамо благослов. Све је то лаж! Немам намеру да се оправдавам или објашњавам да све ово што радим, радим свим својим срцем, али треба да знате да нисмо побегли из манастира, иако мoждa желе да нас истерају због чињенице да говоримо истину.

jasi

Светогорски монаси на конференцији у Јашију

Друго, питају се од кога смо добили позив. Добили смо позив од вас, јер ваши епископи имају тајне пред вама. И да, дошли смо уз благослов својих отаца и духовника: оца Гаврила из Кутлумуша, који је ученик светог Пајсија Светогорца, и оца Јулијана, духовника румунског светогорског скита св. Јована Претече… Они су истински исповедници… И они су двојица од многих монаха који се не слажу са одлукама Критског сабора, и не плаше се да ће изгубити своја места, и не плаше се да исповедају веру.

Подвлачим да смо пре свега благословени од оних светитеља који су сведочили веру не тражећи благослов за то. Свети Максим Исповедник, од кога је добио благослов за проповедање, да исповеда своју веру? Свети Григорије Палама је био у затвору, а ко га је затворио тамо? Калека, цариградски патријарх. Онај према којем је требао бити у послушности? Свети мученици су, пре него што су почели исповедати веру, одлазили код епископа да узму благослов?
Може бити да нас желе представити као као прелешћене или луде. Спаситељ Христос каже да треба да исповедамо нашу веру, Он нам тако заповеда и ми смо дужни то да радимо.
Да ли је могуће да човек свом духовнику тражи благослов за исповедање своје вере? И шта ће му рећи духовник? „Не“? И он ће му остати послушан?

Свети Теодор Студит каже да монах треба да дела – да се бори за своју веру, када је она у опасности. Свети Никодим Светогорац каже да када епископи ћуте монаси морају говорити против њих. Али, заборавили смо, да сада живимо у периоду постпатристичком и да речи отаца више немају снагу, тако да смо ми фанатици. Међутим, ми смо задовољни што смо описани као фанатици и због тога што су онда по њима свети Оци фанатици такође, а урадили су оно што су урадили. Шта да се ради, кад нас је Бог створио таквим фанатицима!

– Слажете ли се да ћемо попустљивошћу према јеретицима, бити бачени као плен вуковима, према учењу светог Јована Златоустог?

Ово је тако истинито. Да, постали смо вучји плен. Ми смо у веома тешкој ситуацији: икономија за јерес екуменизма датира од пре 113 годинa, дакле од 1903. године. Довољно смо били стрпљиви и са икономијом не желимо наставити. Ако не прекинемо са таквом праксом, као резултат ћемо имати заједнички путир са папистима, а они нам и даље говоре да користитимо икономију. Не можемо дозволити даљу икономију.

Свети Оци, када су некога само по основу једне тачке сматрали јеретиком, прекинули би општење са њим. Данас, патријарх Вартоломеј је превазишао све јеретике, а Црква га прати. Верује да је Куран свет као и Свето Јеванђеље, и који следе Куран, могу се спасити; осећа се благословено у јеврејској синагоги и са њима имамо истог Бога; све религије су пут ка спасењу, што је огромно богохуљење, јер у потпуности поништава спаситељну улогу Исуса Христа. Зато је Спаситељ дошао на земљу? Ако и друге религије омогућавају спасење, Он није морао да долази. И многе друге јереси Вартоломеј и даље проповеда а да би вам их све представио, овде би смо морали седети сатима. Не, не можемо више да се служимо икономијом.

– Оче, да ли би било добро да организујемо велики протест против екуменизма? Да ли је то по вољи Божијој?

Све што се ради из љубави, мирно, чин је Божији и благословено је, и без неког фанатизма, мада смо ми већ класификовани као фанатици. Фанатици – зашто? Јер желимо да сачувамо веру? Али може бити да су у праву, јер у складу са америчким законима они који подржавају истину, криви су и треба да иду у затвор. По том критеријуму, америчком, ми јесмо православни фанатици. Убице, не фанатици. Хомосексуалци и сви припадници сексуалних мањина имају безгранично право деловања, а нико их не назива фанатицима.

– Православни сабор не осуђује свештенике или епископе јеретике, јер се они већ годинама уназад заједно моле: патријарх Данијел, заједно са другим епископима Румунске Православне Цркве. Да ли хијерархију наше Цркве, то што подржавају екуменизам аутоматски лишава достојности?

Зато се трудимо да информишемо људе, да има и часних епископа. Потребно је да их подржавамо, надахњујемо, како би они могли нас да подрже у одређеном тренутку. Слажем се са вама, али проблем нису епископи. Проблем је у народу. Колико су хришћани заинтересовани за проблем сабора? Ако народ показује интересовање за проблеме наше вере, мислите да би епископи могли да раде оно што раде? То је проблем. Проблем – то смо ми. Да су људи били заинтересовани, не бисмо довде дошли.

Стога, морамо прво обратити пажњу на своје духовно устројство, да покушамо да нашу духовност устројимо са Христом Спаситељем, а затим покушати да се бавимо и осталим, да им дамо до знања да смо свесни шта се догађа. Уосталом, ни ми сами још нисмо свесни свега што се дешава.
У разговору који сам имао са оцем Теодором Зисисем, на самом почетку када смо прочитали текстове докумената, питао сам га, заједно са другим светогорским оцима, како да се односимо према документима сабора? Дакле, да ли су они заиста толико лоши, као што нам се у први мах чини? И он нам је рекао: „Они нису толико лоши, оче, они су много гори. Што их више проучавам, све више јереси уочавам.“
Али како да се обичан човек заинтересује за проблем сабора ако не иде у цркву? Ко ће питати епископа шта је урадио тамо? Ми у Грчкој кажемо: „Када мачке нема, мишеви коло воде“.

bajus-2

Светогорски монаси на конференцији у Бајусу

– Када верници иду у цркву, ситуација је прилично озбиљна, јер свештеници, не говоре истину, прате политику Патријаршије. Осећамо се као да идемо у цркву узалуд, јер се наши проблеми не узимају у обзир. Шта да радимо?

Знам то, јер се иста ствар догађа и код нас, а оно што сада радимо је корак унапред… Jавно говоримо да смо против и ако нам је речено да не можемо тако радити јер немамо благослов, и да треба да будемо у послушању према нашим надређенима. Наравно, то није у складу са Светим Јеванђељем, и ми не можемо чинити како нам неки налажу. Када је вера у опасности, нисмо дужни да пошто-пото будемо у послушању.

Шта да радимо? Пре свега, морамо се молити. Ништа није као раније, немамо подршку, ништа конкретно. Улазимо у такав период наше Цркве, у којем ћемо морати стално да се боримо за нашу веру. То није ништа лоше, то је благослов од Бога, јер они који желе да покажу љубав према Богу, имају прилику да се покажу као исповедници.
Када смо били у Атини дошао је верујући човек, и рекао ми следеће: „Оче, ја бих да вам кажем две ствари. Не могу да разумем вас, монахе са Свете Горе. Сада имате прилику да исповедате своју веру а ви седите скрштених руку? Дат вам је толико велики благослов, а ви га не користите, да нисте са ума сишли?“ Oдговорио сам му: „Можда и јесмо. „

– Ако одемо у недељу на Литургију и заиста нам се прочита неко обавештење, у којем ће нам рећи да ви нисте у послушању, какву позицију треба да заузмемо ми, који вас не сматрамо фанатицима а да истовремено искажемо захвалност према Богу?

Ако говорите у цркви, рећи ће вам да сте фанатици и имаћете проблема. Ако пак не говорите у цркви, ви ћете прећутно бити сагласни са оним што они раде. Чињеница је, да шта год да радите, некако ће вас етикетирати.
Морамо пре свега да се молимо за те људе да их Бог просветли, и пре свега данас морамо бити опрезни. Ми не стварамо непријатеље и не сматрамо их непријатељима. Ако их класификујемо као наше непријатеље, хранимо своју страст. Боримо се против јереси и јеретика и молимо Бога да их просветли, иначе би молитва изгубила сваки смисао. Само тако ћемо показати, и себи, и другима, и Богу, да нисмо фанатици.
Из тог разлога, да би наша борба била по узору на Свете Оце, према учењу Цркве, у нашим молитвама, они треба да буду на првом месту.

Из публике: „Они су „просветљени“ старче, „просвећени“, они знају шта раде, знају са ким се боре.“  Отац Сава: Од ђавола „просвећени“. Због тога се молимо за њих.

– Рецимо да сам јеромонах и не желим да помињем епископа екуменисту, или атеисту, према светом Григорију Палами. Отићи ћу из манастира и бићу рашчињен. Да ли то рашчињење има снагу? Да ли могу после тога да служим Свету Литургију? Да ли је у складу са канонима?

Епископи могу то да раде. То стоји у канонима. Али први, које треба рашчинити су сами епископи, а посебно Вартоломеј, који је погазио све каноне Цркве, све свете каноне. А ако је свештеник рашчињен, због исповедања вере, то нема снагу. И то не кажем ја, него свети Оци. Ко је рашчињен због своје вере, негирање његове достојности нема снаге, а он ће морати да настави да служи Свету Литургију, јер је то канонски.
Епископи кажу да ако неко не помиње надлежног архијереја на Литургији, она није важећа. То је хула на Светог Духа. То је највеће могуће богохуљење. Као код папе: „Ако мене не помињете, онда нисте у Цркви“. Црквени канони су веома строги по том питању, и кажу да не можемо да помињемо на Литургији архијереје који не управљају правилно речју истине.
Ова теорија епископа, говорећи о таквој Светој Литургији као неважећој, садржана је у теологији, коју проповеда митрополит пергамски Јован Зизијулас, а која је преписана из папистичке теологије. Он нас уводи у другу теологију, јеретичку наравно, под називом епископоцентризам. То је епископоцентрична Литургија, то јест, они имају владику који стоји у центру уместо Христа Спаситеља, то јест, моле се – не Христу Спаситељу, него епископу. Схватају ли да је то богохуљење? На том принципу почива и папизам. И папски примат је изграђен на основу тога.
Тако да када вас рашчине екуменисти, то је велики благослов.

– Шта ћемо да радимо, ако се нико од епископа не одрекне јереси и одлука овог јеретичког сабора? У коју цркву да идемо да се исповедамо и причешћујемо? Не желимо да дође до раскола, али шта да радимо?

Нико не жели раскол. Свети Јован Златоусти каже да расколнике у Цркви не може опрати ни крв мучеништва. То је страшна ствар -направити раскол у Цркви. Међутим, 15. правило  наше Цркве јасно каже да они који престану да помињу епископе који проповедају јерес у Цркви, и пре њихове саборске осуде, не само да не праве раскол у Цркви, него је штите ограђивањем од тих епископа. Напомињем: ограђују се од тих епископа, а не од Цркве – у пракси у ствари, ослобађају или чисте Цркву од раскола и јереси лажног епископа, лжиепископа.
Ко следи лжиепископа, он није у Цркви Христовој. Има ли у Цркви Христовој лжиепископа?

Зашто не треба да их следимо? Јер су их свети Оци називали вуковима. Може ли ико од вас да остане близу вука? Не може, јер ће га појести. Да нас не би појели, удаљићемо се од њих. Наћи ћемо свештеника који их неће помињати, и њему ићи , и наставити нашу борбу, као што су чинили и први хришћани када је било проблема у Цркви.
Говорио сам и раније да не познајемо историју наше Цркве. До сада је све било добро. У овом тренутку, улазимо у тежак период Цркве, где ће бити неопходна жестока борба за нашу веру, борба својствена светитељима и Оцима у давна времена. Стога, не можемо бити ни песимистични, нити питати шта да се ради. Бог ће се побринути, Христос Спаситељ управља Црквом. Наше је да урадимо оно што је неопходно, а Христос Спаситељ ће нам дати решење. Ми ћемо оно што је у нашој, људској моћи, а Бог ће учинити своје преко Христа Спаситеља.

– У Румунији, као и у Грчкој, постоје старокалендарци. Шта мислите о њима? Да ли они имају епископе, свештенике, православну праксу?

Проблем је у томе што су то неке групе које немају канонску хиротонију. Зато сам вам рекао да би и они морали да буду тема разговора Сабора у будућности, како би се за свагда решио и тај проблем. Грешка коју су починили старокалендарци је и та што су оформили свој Синод. Зато би било потребно сазвати сабор да се разјасни и то питање. Како између нас и њих нема догматских проблема, лако би се могли ујединити.

– Да ли постоји аутоматско губљење Благодати или треба да се деси рашчињење да би се изгубила Благодат?

Аутоматско губљење Благодати произилази из папства. Код нас то не постоји. Због тога су диоскоријанци или несторијанци, неки од највећих јеретика, док су проповедали своју јерес, али још нису били рашчињени, доживљавани на исти начин као и они који су их рукоположили. То јест, хиротоније који су они извршавали, иако су проповедали јерес – су признаване.
Ово је доказано у историји Цркве, и зато треба да дође до сабора који ће рашчинити јеретике, иначе не би било потребе за сазивањем сабора. У супротном, у Цркви би владала анархија, и по принципу произвољности могли би говорити: „У овога је Благодат, у овога је заправо нема…“. Не треба тако да буде. Тако, Црква треба да делује саборно. Сабор мора да одузме чин јеретику. Све док званично не постане недостојан он може бити и непријатељ Бога, али то не значи да се не идентификује са Тајинством. Десетине година уназад, инфилтрирале су се папске идеје, тако да верујемо, да је епископ носилац Благодати, она пролази кроз њега, ако је достојан он се поистовећује са Благодаћу. И нерашчињен он је једноставно носилац Благодати. Тада то личи на електричне каблове кроз које струја пролази. Кроз њега пролази та Благодат, као електрична струја, и ако ухватите кабл, ништа вам се неће догодити.
Када епископ није достојан, Божја Благодат само пролази кроз њега, он је само преноси, и иде право на народ.

brasov-14-10

На конференцији у Брашову

У јеретика, ако није рашчињен, Тајинство је дејствено. Рекао сам већ да се удаљавамо од њега и нећемо учествовати са њим у Литургији, и више нећемо имати контакт са њим, јер постоји ризик да се и сами заразимо јересју. Ако смо у општењу са њим, и ми узимамо учешће у његовом веровању. Литургија је заједништво у вери, јер говоримо на Светој Литургији „исповедам Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Једносушну и Нераздељиву. “ А како не исповедамо истог Бога, не можемо заједно учествовати у Светој Литургији.

– Да ли постоје хришћани-атеисти у православној цркви? Ако постоје, у ком је то смислу?

Да. Постоје. Свети Григорије Палама описао нам је три врсте атеизма. Прва врста атеизма – класични атеизам: не верујемо да Бог постоји. Друга врста атеизма је јерес. Зашто је јерес атеизам, зар јеретици не верују у Бога? Хајде да се запитамо: Да ли је онај у кога они верују Бог, или је то лажни бог? Трећа врста атеизма – када ми хришћани ћутимо, док је наша вера у опасности. И ова врста секуларизма се манифестује у нашем времену. Иако је наша вера у опасности, речено нам је да ћутимо, послушања ради. То значи да ћемо бити класификовани као атеисти, ако не говоримо о својој вери. И то не кажемо ми, него свети Григорије Палама.

– Али, ако је епископ пао у јерес, а не знамо ниједног свештеника који ће престати са његовим помињањем, да ли да останемо у општењу са њим, или да прелазимо на стотине километара са децом одлазећи у други округ, или треба се преселимо у друго место како не бисмо отпали од вере? 

Онда ћемо код свештеника који нису у општењу са јеретицима, и тражити оне цркве у којој се не помиње епископ јеретик. Хришћанство нема никакве везе са већином него има везе са истином. Свети Максим Исповедник је био усамљен монах. Када су му дошли изасланици патријарха Константинопоља, и питали га: „Којој цркви припадате? Цариграду, Александрији, Јерусалиму, Риму? Они су са нама. Којој од њих припадате?“ Свети Максим Исповедник је рекао: „Ја припадам Цркви Христовој“.

Можете ли да замислите светог Максима, монаха, како се пита: „Зар ја треба да припадам некоме?“

Заблагодаримо Господу на чињеници да Спаситељ Христос стоји на челу Цркве. Наш посао је да останемо доследни својој вери. Шта ће бити са епископима и свештеницима, Господ ће уредити. Важно је да ли можемо да сачувамо веру. Све остало је Божије дело, дело Спаситеља.
Требало би да имамо не само веру у Христа Спаситеља, него и поверење у њега. Да будемо уверени да врата пакла неће надвладати Цркву Христа Спаситеља, како нам је рекао сам Спаситељ. Зато не треба да будемо неспокојни: ми ћемо чинити оно што је у нашој моћи, наставићемо своју борбу, знајући да је прави победник – Христос Спаситељ.

У једном од древних Патерика се говори о томе како је неко одлучио да искуша старца:
– Ти си глуп – рекао му је.
– Глуп сам – одговори старац.
– Ти си грубијан.
– Грубијан сам – сложио се старац.
– Ти си јеретик.
– Не,  ја нисам јеретик.
Потом су старца питали због чега се са свим сложио а само не са тим да је јеретик. Старац  је одговорио да је и он човек подложан свим гресима, а јеретик је онај који се противи Богу. А он се не противи.

Снимак конференције у Букурешту

Извор: antieresgraiulortodox

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Румунска Црква, Црква и јерес екуменизма | 2 коментара

Проповедање јереси у манастиру Оптина Пустиња

Молитва светих Оптинских стараца

Господе, дај да са душевним спокојем примим све што ми донесе наступајући дан и да се свецело предам вољи Твојој Светој. Упућуј ме и помажи сваког часа у току овога дана. Било какве вести да добијем, научи ме да их примим душом спокојном и са чврстим уверењем да у свему бива Твоја Света воља. Управљај мојим мислима и осећањима и у свим делима и речима. У свему непредвиђеном што ме задеси, не допусти да заборавим да све долази од Тебе. Научи ме да се правилно и разумно опходим са сваком чланом своје породице и са својим ближњима, да никог не смућујем и не ожалостим. Господе, дај ми снаге да поднесем замор данашњега дана и све што се у току дана догоди. Управљај мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, да праштам и волим. Амин.

13338246651

На адресу сајта Противкарт.орг  стигло је писмо забринутих верника који су претходног дана боравили у манастиру Оптина Пустиња. Забринутост и саблазан код долепотписаних, слугу Божијих Александра, Николаја, Елене и Игора, изазвала је проповед јерођакона Оптине Пустиње, оца Лазара.

Овај манастир спада међу највеће и најпознатије символе Свете Русије, и надалеко је познат по чувеним светим оптинским старцима, међу којима је један од најпознатијих свети Амвросије Оптински. Постао је најпознатијим центром подвижништва у Руском царству.
Некада вођен својим великим старцима, а тако су у Русији звали најпоштованије и најпросветљеније монахе, а данас духовни отац манастира је схиархимандрит Илија (Ноздрин) познат и као духовни отац Његове Светости Патријарха московског и целе Русије, г.Кирила. Имајући у виду ту чињеницу, далеко од тога да нема места за забринутост јер јерес нагриза овај центар руске духовности, али свакако нема места изненађењу. Сасвим лочичан след, ако се узме у обзир да је духовно чадо духовника овог манастира, издало веру за 30 сребреника, сусретом у Хавани са папом римским.

Поштовано уредништво!

Догодило нам се нешто, што нас је потресло до саме сржи и то желимо да поделимо са вама.
Данас, у недељу, (13.11.2016. године ) били смо у Свето-Ваведењској Оптина Пустињи (покрај градића Козељска). Присуствовали смо Светој Литургији у цркви свете Марије Египћанке. Сама служба је била предивна, смерна тишина и певање хора саздали су посебно покајничко расположење.

При крају Литургије, а пре Светог Причешћа, проповедао је јерођакон манастира Лазар (Демин). Након што је рекао неколико речи о данашњем Светом Јеванђељу које се читало о излечењу гадаринског бесомучника, наставио је речима да је Господ наш Исус Христос ходио, не само међу Јеврејима, него и међу људима који су сматрани јеретицима, те да је тако Његова љубав била једнака према свима. А онда је уследило нешто много горе, проповедник је изнео свој став према римокатолицима: римокатолици и православни су хришћани, ми смо исте вере, а римокатоличка црква је наша сестринска црква.

Народ је збуњен шаптао између себе, неки су напустили храм. Неки парохијани који су стајали у близини, предложили су да се о овоме обавести патријарх.

Следеће што је о.Лазар рекао јесте да је разлог раздвајања Цркве на римокатоличку и православну неправедан, помињући по њему неканонско уклањање, односно свргнуће са патријаршијског трона патријарха Игњатија и каснију анатему, и постављање на патријаршијски трон православног патријарха Фотија… (патријарха Игњатија се подржавали римокатолици).

У атмосфери хвалоспева о римокатолицима сваку меру превршила је изјава о. Лазара о томе да не постоји само потреба да се молимо заједно са римокатолицима, него да је неопходно заједничко богослужење и причешће Светим Тајнама Христовим, како би и њих обасјала Божија Благодат, која је доступна православнима.
Искрено, након ових речи имали смо чврсту намеру да напустимо храм и да се никада више не вратимо у манастир. Били смо у стању екстремног шока. Но, проповед није завршена након изјаве о римокатолицима. Такође је речено да и муслимани верују у Бога Оца, али да се он на њиховом језику зове „Алах“; Осим тога, они говоре арамејским језиком, којим је и Христос говорио.

Доводећи своју проповед крају о. Лазар позива све људе да следе Господа Исуса Христа и свете Апостоле… без обзира на њихову веру.

Силно смушени, размишљали смо о могућности Светог Причешћа после овакве проповеди. Било је невероватно да нико од отаца није изашао из олтара и зауставио јерођакона Лазара. Међутим, након што је завршена његова проповед чуо се прилично драматичан разговор у олтару. Касније смо чули да је пре неколико недеља исти о. Лазар (Демин) покушавао да каже овако нешто у својој беседи, али да је свештеник одмах пришао амвону и благо га исправио.

sv-anatolij-optinski-mladi-potapov-0001

Свети Анатолије Оптински Млађи

Овде су речи великог старца у мученика Анатолија Оптинског: „Од тада јереси ће се ширити свуда и обмањивати многе људе. Непријатељ људског рода деловаће са лукавошћу, са циљем да у јерес увуче, ако буде могуће, и изабране. Неће почети са грубим одбацивањем догми о Светој Тројици, Божанству Исуса Христа и непорочности Богородице, већ ће кренути да неприметно криви учења и уставе Цркве и сам њихов дух, предан нам Светим Оцима кроз Духа Светог. Мало њих ће приметити ова лукавства непријатеља, само они који су искуснији у духовном животу. Јеретици ће се дочепати власти над Црквом и поставиће своје слуге свуда; побожни ће се гледати са презиром. Он (Господ) рекао је, по плодовима њиховим познаћете их и тако, по плодовима њиховим, као и по делима јеретика, тежи да их разликујеш од истинских пастира. Према томе, сине мој, када видиш нарушавање Отачког предања и божанског поретка у Цркви, поретка установљеног Богом, знај да су се јеретици већ појавили, иако ће можда одређено време и крити своју безбожност, или ће неприметно кривити Божанску Веру, са циљем да боље успеју у завођењу и намамљивању неискусних у мреже. Бог је, међутим, моћнији од непријатеља, и Он никада неће напустити слуге Своје. Истински хришћани ће остати до краја времена, само онда ће изабрати да живе у издвојеним, напуштеним местима. Не плаши се жалости, пре се плаши убитачне јереси, јер нас она лишава благодати и одваја нас од Христа. Из тог разлога нам је Господ заповедио да на јеретика гледамо као на незнабошца и цариника”.

%d0%bf%d1%80%d0%b5%d0%bf%d0%be%d0%b4%d0%be%d0%b1%d0%bd%d1%8b%d0%b9-%d0%b0%d0%bc%d0%b2%d1%80%d0%be%d1%81%d0%b8%d0%b9-%d0%be%d0%bf%d1%82%d0%b8%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b8%d0%b9-%d0%b3%d0%b0%d0%b7-%d0%bf

Преподобни Амвросије Оптински

И преподобни Амвросије Оптински је рекао:“ Римска црква тиме што не чува светост Саборних и Апостолских одлука, а приклања се нововерству и погрешним мудровањима, потпуно се одвојила и не припада Једној, Светој и Апостолској Цркви“; „Да ли би било разумно тражити јединство са католицима? Да ли се треба чудити привидној усрдности и тобожњем пожртвовању тих делатника, тј. латинских мисионара и милосрдних сестара? Они се труде да људе обраћају и приводе своме папи, а не Христу“.

 

Остаје питање: Да ли изјаве које смо чули представљају званичан став монаха Оптине Пустиње? Ако данас изречени ставови о.Лазара представљају само његов лични став по питању Светог Јеванђеља и светоотачког предања, зашто је дозвољено да их износи са амвона манастира, који је несумњиво бедем вере у Русији? Зашто нико од отаца манастира није прекинуо овог вука у јагњећој кожи, а читавих 25 минута је проповедао јерес у Светом храму? Можемо ли поново доћи на службу у манастир или је он већ заражен јереси екуменизма?

Праштајте, ако вас је ово писмо саблазнило, али вођени мишљу да наша вера не толерише млакост, ми прећуткивањем не желимо починити издају.

Слуге Божије : Александар, Никола, Јелена, Игор

 

 

 

Не плаши се жалости, пре се плаши убитачне јереси, јер нас она лишава благодати и одваја нас од Христа. Из тог разлога нам је Господ заповедио да на јеретика гледамо као на незнабошца и цариника.

Оптински старац и мученик Анатолије Млађи

 

Извор: Аntieres

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Руска Црква, Црква и јерес екуменизма | 2 коментара

A CALL TO REPENTANCE FROM VLADYKA LONGIN (concerning the Cretan “council”)

Message from Bishop Longinus

episkop-longin-zhar

Reverend Hierarchs,

With pain in my soul, I would ask all of you my brethren: Let us stand aright, let us stand with fear, let us attend! At all costs it is necessary to protect and preserve our Only Orthodox Faith, Holy and Saving, and we must not be traitors like Judas. There is nothing above God’s Truth; neither friendship, nor peace, nor life, nor anything else.

The Cretan Council (16-27 June 2016), a lawless synod, a robber synod, heretical, false, and wicked. And you, my brother bishops, as you go home, in the church, to your people, are you innocent of the Body and Blood of Christ which you deliver?

You proceed to the Altar of Christ!? How will you make the Holy Mysteries of the Church of Christ, for you are graceless and traitors? How will you proceed to the Holy, to the Faith of our Holy Orthodoxy, to the Dogmas, Canons, and Decisions of the Seven Ecumenical Councils which are necessary for salvation?

What need was there for a Pan-Orthodox Council without Orthodoxy? Serving in the spirit of the Cretan Synod, you were not in the truth, but in the spirit of globalism and the occult, preparing the way for the arrival of the Antichrist! Do you want that? You’ve become traitors to the country, to the people, and to God!

How do you look into the eyes of Christ and the faithful of our Holy Orthodox Church? No matter how many Orthodox people have suffered, they have not been conquered by the atheists, the communists, the heretics, though they went through many hardships and tribulations, yet still remained faithful to the Lord! And we today, are counted as accursed, having sold that most sacred thing–Faith in God. Do you not feel sorry for these people, for which we will have to give an answer before God?

All of you, who have worked in this lawless Council and agreed with it, putting down your signatures, at the last moment you can bring forth repentance–bring forth repentance toward God, and His Church, and to the Holy Fathers, and to all the Orthodox people.

If you do not give up all of that Council, the wrath of God will come upon you, ye workers of iniquity!

Does not your conscience bite at you, who even remain silent? You are betrayers of God, gathering with the ecumenists and welcoming all the heresies and their teachings!

All of you, who have participated in this Council, are turned away from Grace! Who are you after that? It would have been better for you not to have lived, than for you to become traitors to the Holy and outcasts from the Holy Spirit.

And does not conscience gnaw at you for what you have done? Do you wish that after 2000 years to become a new Ananias and Caiaphas and betray the Sacred Truths?

I beg and exhort you: let us remain humble and obedient children of our Holy Orthodox Church, its canons, dogmas, and traditions that we know, with the testimony of so many saints and of the Orthodox people. Why do we wish to change the Holy Truth and to fight against it?

In Orthodoxy there is nothing irreversible, so repent and return to the sheepfold of Christ’s Flock, the One, Holy, Catholic and Apostolic Church.

With brotherly love in Christ,

Bishop Longinus of Banceski

8/9/2016

Source: sinodultalharesc, odigitria

Prepared by FB page „Pravoslavlje život večni“

English edition: FB page „Orthodoxy Eternal Life“

Објављено под Orthodoxy Eternal Life | Оставите коментар

Срби и “Ноћ вештица“

Последњег дана октобра обележава се још један од “празника“ који су на мала врата, преко медија, реклама или других производа модерне културе, увезени у наш народ. О чему се овде заправо ради?

halloween_celebrations_in_pakistani_schoolsПосле пада комунизма, омладина масовно почиње да прихвата западне вредности. Међу њима, и незаобилазна „Ноћ вештица“ постаје веома популарна. Ипак, услед пасивности националних институција (за разлику од Русије нпр.) да се стварањем грађанског друштва изгради и нови дух поникао на вековној традицији, и деценијског васпитања на тековинама богоборства и незаинтересованости за сопствену културу, кривца не смемо тражити у самој омладини.

Из поменутих разлога, народ који је вековима давао угоднике Божије, уместо да се врати на стање пре 1945. године, антитеистички поглед на свет мења новим духовним трулежом са запада као своју нову културу. Неприхватањем плодова те културе, добровољно постајемо заостали, чак непожељни и нетолерантни. Ради се тек о „маскенбалу“ и „проводу“. Но, о томе нешто касније.

Иако овакви „празници“ немају ништа заједничко са Православљем, већина Срба, који себе бар формално сматрају православцима, прихвата их једнако као они који се не изјашњавају тако. Услед одсуства литургијског живота и преиспитивања, често учествујемо у разним „проводима“ и „весељима“, а да се и не запитамо колико су и да ли су у складу са нашом вером.

Да се ипак не ради само о „маскенбалу“, говори то да је Ноћ вештица изворно пагански обичај. Стари Келти, на овај дан славили су Нову годину, за коју су сматрали да се као и све живо, рађа из мрака и смрти. Кнез смрти (у православљу Кнез овога света) дозвољавао би душама мртвих да посећују своје домове, па одатле и традиција маскирања у костуре, духове, зомбије. Душе мртвих које долазе у посету требало је нахранити како не би били кажњени, па су се свим посетиоцима давали слаткиши.


После крштења Келта, Црква (још увек јединствена) настојала је да овај празник прилагоди Хришћанству, па га проглашава за Ноћ Свих Светих (Ноћ вештица – Halloween, Ноћ Свих Светих – All Hallows’ Eve). Само они који су се противили крштавању, наставили су да прослављају Ноћ вештица, задржавајући окултне обичаје. Стога, прошење слаткиша по кућама и „безазлено“ маскирање јесу последица овог, у сржи анти-хришћанског, начина прослављања 31. октобра.

Због свега тога не смемо бити равнодушни на уплив туђинске културе, јер нам и Јеванђеље налаже да не можемо “служити и Богу и Мамону“ (Мт. 6, 24). Не смемо окренути главу и прихватити то као нешто незаобилазно, или још горе, схватити све само као забаву. Зато помолимо се светом Луки и светом Петру Цетињском да нашу једнокрвну и једноверну браћу и сестре приведу и преведу на прави пут.

 

Зато, уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога.

Свети Николај Жички и Охридски

Извор: Смрт Свету
Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“
Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Јеросхимонах Димитрије Зографски: Православље значи вечни живот, a екуменизам – духовну смрт

Повод за настанак књиге „Одбрана православног хришћанства од замки екуменистичког синкретизма“ био је сусрет патријарха Вартоломеја и папе Франциска у Јерусалиму 2014. године и њихова декларација у којој се говори о уједињењу Источне и Западне „цркве“. Аутор, тада јеромонах Висарион, данас јеросхимонах Димитрије Зографски, читаоцима сајта “Всемирното православие” појашњава који су узроци а које последице овакве декларације и упозорава на замке душепогубне свејереси екуменизма, која скривајући се под маском „хришћанске љубави“ води у духовну смрт.

4

Верницима у Бугарској је добро познат јеросхимонах Димитрије, као и његова жеља да стоји чврсто у истини која је сам Бог (Јован 14: 6) и да нас упозори на духовне замке и заблуде којима се приклања савремени свет. У својој последњој књизи бави се темом о којој се бар у Бугарској не говори много, а то је екуменизам. Зашто сте се одлучили баш за ову тему?

– Света дужност сваког духовника је да буде пример верницима у речи, на делу, љубави, духу, вери и чистоти, како је рекао сам апостол Павле.
Зато настојимо, онолико колико је то у нашој моћи да помогнемо нашу браћу и сестре у Христу и да разјаснимо православно учење о релевантним духовним проблемима. Када су питања егзистенцијалне природе, не треба да се ослањамо на своје лично мишљење, него да пратимо Божије откровење, добро очувано учењем Цркве и учењем светих Отаца. Дакле, моја последња књига је посвећена теми савременог екуменизма, који многи светитељи 20. века сматрају не само јересју, него свејересју – збиру свих јереси. Као одабрани сасуди Светога Духа, светитељи су свакако дали примере којима би и ми требало да се руководимо.
Не смемо ћутати када је угрожена истина. И ако ћемо нећутањем помоћи само једном брату или сестри у Христу, уз Божју помоћ, то је вредно нашега напора.

На сајту „Всемирното Православие“ објављена је беседа архиепископа Серафима Собољева, која је изазвала велику заинтересованост читалаца, где се јасно наводи да екуменисти проповедају нешто потпуно неспојиво са апостолским учењем о појму Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Да ли бисте поменули нешто ново и посебно а што сте видели у писму митрополита Андреја Дринополског и митрополита Серафима Пирејског, папи Франциску од 10. априла 2014. године, што Вам је послужило приликом теолошког истраживања и рада на књизи?

Посебно бих истакао да се у овом писму оштре критике папи Франциску може видети која су то морална и догматска одступања више милиона припадника римокатоличке заједнице, настала као директна последица одлука Другог ватиканског концила (1962-1965 године). Ова дубока одступања, укључујући и аутентичну хришћанску еклисиологију, детаљно су испитана од поменутих грчких епископа и циљ им је да по вољи римокатоличке „цркве“ дође до стварања екуменског савеза, на чему непосредно раде папа и неки православни архијереји.
Ова неморална жеља за екуменским и литургијским јединством, без потребе за одлучним одбијањем заблуда паписта, није нешто апстрактно, то је дело „православних фундаменталиста“, и представља жалосну реалност која је јасно видљива у Декларацији коју су у Јерусалиму потписали патријарх Вартоломеј и папа маја 2014. године, с тим да је та декларација једна од главних тема теолошке студије у мојој последњој књизи. И недавни интервју за римокатолички часопис “ LaCiviltàCattolica“ од 4. априла 2015. године, који је објављен и на званичном сајту Цариградске патријаршије, патријарх Вартоломеј још једном понавља своју посвећеност екуменском јединству између православаца и паписта, опет не помињући да је неопходно покајање римокатолика. Ова патријархова изјава била је око три месеца на званичном сајту Васељенске патријаршије, чиме се отворено показује да одражава њен званичан став.

Анти-догматске поруке Цариграда (јер су у супротности са догмама једне Цркве) нису усмерене само ка Риму, него и целој лепези разноликог протестантског света. Овде морамо разјаснити да је хиљаде протестантских заједница трајно подељено, и да се стално умножавају, а све као резултат њихових погрешних схватања вере и Цркве, и да су од стране светих сабора и светитеља сматрани само жалосним и погрешно упућеним људима који су изван истинске Цркве. Патријарх Вартоломеј у својим говорима стално зове те протестантске заједнице „хришћанским цркавама“, а тако их ословљавају и на званичном сајту Васељенске патријаршије и потписују великим словима, мада се ради о очигледно јеретичким заједницама које вођене јересју иду у вечну пропаст.

Зашто су они, које је православна црква прославила као светитеље а који су савременици екуменских идеја, категорички одбили те идеје? Коју опасност крију те идеје и како могу нанети штету православљу?

1-Почећу од Вашег последњег питања. Опасност за вернике је велика, јер ова јерес је вишеслојна и пропагира се под изговором „праве хришћанске љубави „, постепено продире међу свештенство и лаике а то се ради речима и делима. Још опасније је то што је потурају чак и патријарси и митрополити који би требало на основу свог високог духовног достојанства најжешће да јој се одупиру. Али, ако се осврнемо уназад кроз историју Цркве Христове, ми ћемо приметити да су такви случајеви познати и од раније. Постојали су нечасни патријарси какав је био Несторије, патријарх Константинопоља, по којем је несторијанска јерес и добила име. Нећу помињати колико је међу патријарсима било аријанаца, монофизита, монотелита, иконобараца. Римске папе, које су 1000 година биле прве по части међу свим православним епископима, дошле су дотле да су постали лидери најпопуларније хришћанске јереси – римокатолицизма.
Што се тиче Вашег првог питања, у житијима светих видимо да су често били веома благи према грешницима који су починили грех због моралне слабости људске природе. Наравно, њихов крајњи циљ је био да се сви ти грешници покају. Међутим, ако су јеретици били истрајни у својим заблудама, са тим нису били помирљиви – као прво, да не би Христово стадо заразили том јересју; и друго, јер су добро знали да се пада у грех јереси не толико због слабости људске природе него зарад сатанске гордости, наметањем људске воље и одступањем човека од Божије благодати.

Апостол љубави, свети Јован Богослов јасно каже: „Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема; а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима“ (2 Јован 1: 9-11). По узору на овог светог апостола, деловали су и многи светитељи као што су свети Јован Шангајски, свети Јустин Поповић, св. Кукша Одески, св. Николај Велимировић, архиепископ Серафим Собољев, св. Лаврентије Черниговски и други, који су разобличавали нову јерес међухришћанског и међурелигијског екуменизма.

Укратко, наше спасење и живот вечни зависе од тога да останемо верна чада учењу истините православне цркве, јер она није основана од људи, већ од самог Господа. И то је учење које треба да чувамо, да га се придржавамо и да га не мењамо.

Зашто екуменска црква не би била Црква Христова?

Како екуменска црква може да буде Црква? Истинита Црква Христова је основана једном и за век векова! Никада није престајала да постоји, нити ће престати до краја света, по обећању Њене Главе Исуса Христа, јер је „ни врата ада неће надвладати“ (Матеј 16:18.).

Та Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква је православна црква, а те речи скоро двадесет векова су у више наврата посведочене верним чадима Цркве и са небројано много светитеља. Међутим, неки су отпали од Цркве и настављају да отпадају јер измишљају нека нова, своја учења, и они су јеретици.

Како то изгледа у пракси говоре речи Спаситеља: „Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.“ (Матеј 18:17.). Или строги прекор апостола Павла: „… само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповиједа јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде! „(Галатима 1:. 7-9). Исто су потврдили и Оци Седмог Васељенског Сабора.

Ако је из било ког разлога особа или заједница отишла странпутицом и отпала од Цркве, пут да се врати у њу кроз њено постојање је увек био само један – покајање и осуда јеретичких заблуда. Црква, на челу са Светим Духом радо прихвата свакога ко се покаје за своје грехе, без обзира на то колико су греси велики и бројни. Међутим, покајање и одбацивање греха посебно код јереси мора да постоји.

Данас људска гордост жели да избегне покајање и измислила је „нови начин“: механичко сједињавање са јеретицима и јеретичким заједницама у неку нову „супер-цркву“, без да се они суштински врате једној вери, једном Богу и једној Цркви.

И колико је нормално за јеретике да стално измишљају неке нове и нове илузије да би оправдали своје поразе, оно што изазива велику жалост и што је апсурдно је то да све више „православних“ екумениста има тенденцију да се слажу са јеретицима у њиховим деструктивним заблудама. Они показују жељу да пре задовоље људе него Бога, и под изговором хришћанске љубави исказују највећу могућу мржњу према човеку, јер не омогућавају онима који су се изгубили да се врате истинској вери и буду спасени, него их подражавају у јереси. Примећен је и од св. Максима Исповедника ( у 7. веку) овај тип духовног убиства, дволичја људи: „И наша, и ваша вера је од Бога.“ Светитељ, међутим, јасно налаже да ако стварно волиш особу, онда би требало да је упозориш када је у штетној заблуди јереси.
Наравно, ако се једног дана Светски савет цркава заиста трансформише у екуменску „супер-цркву“, ни тада, упркос својој величини, значају, богатству и ароганцији, то не би била Црква Христова, него њен двојник који води у погибељ. У Цркви Христовој дејствује Свети Дух који нас води до вечног спасења, а у свим парацрквеним организацијама, без обзира на то како се оне звале, делује дух овога света који води до вечне смрти.

Зашто вера екумениста није права вера коју смо наследили од Христа преко Апостола и светих Отаца?

8– Зато што је екуменска вера у суштини неверица – неверица у догму о непогрешивости једне Цркве Христове, на челу са Светим Духом. Апостоли и Оци увек су сведочили да су хришћанска вера и доктрина апсолутна истина, и стога је свако одступање душепогубно, док се код екумениста види растегљивост по том питању. Они не траже истину него компромис. Не желећи да помогну јеретицима да се на прави начин врате у православље, равнодушни су према јереси и на тај начин желе избрисати границу између православља и јереси, између истине и лажи. Али сам Господ у Јеванђељу каже да је истина друго име Бога, и да је отац лажи ђаво. Смеју ли онда да негирају разлику између истине и лажи? Може ли се рећи да нема разлике између беле и црне, јер су обе боје? Где светитељи следећи Христа, кажу „да“ или „не“, екуменисти се опредељују за „можда“. Дакле, они покушавају да умање божанско порекло вере и Цркве, представљајући догматска питања као предмет људских интелектуалних задатака, теолошких преговарања и компромиса.

Екуменистима се не допада чињеница је Црква од почетка свог постојања улагала велики напор да сачува веру Христову непромењеном и из тог разлога се бескомпромисно обрачунавала са јеретицима, и никада их није сматрала својим члановима. Екуменисти свесно превиђају главне светоотачке теолошке концепте и мењају језик; као што намерно избегавају коришћење речи „јерес“ и говоре о „легитимним богословским разликама“, и тако помажу постојање погодног тла за погрешно интерпретирање црквене историје, чиме доводе до апсурдног закључка да тренутно не постоје јеретици, или чак и ако постоје јеретичке заједнице, оне су заправо… драге Цркви!

У пракси, екуменисти не прихватају акте Васељенских сабора као диханије Духа Светога, које одсеца јеретике од Цркве, и виде људске грешке тамо где Црква види јасно Божију промисао. Зато су сада веома близу да у потпуности одбаце вековима посведочене православне светитеље од самог Бога прослављене, који су се до саме смрти борили са свим врстама јереси, и никада јеретичке заједнице нису сматрали „црквом“.

Неки екуменисти заправо мисле да раде по Божјој вољи и да је њихово деловање мотивисано хришћанском љубављу. Да ли је тако? Изградња, од почетка погрешног духовног темеља, који се заснива на љубави према земаљском свету уместо љубави према Богу, у ствари је непријатељство према самоме Творцу. У својим проповедима екуменисти највише говоре о земаљским стварима – екологији, животној средини, миру у свету, толеранцији, разним социјалним питањима, али не и о спасењу душе и стицању Царства Божијег.

Велика је заблуда мислити да древни светитељи, чудотворци, нису имали праву љубав за своје ближње, па ће им сада модерни екуменисти-јеретици показати праву природу љубави. Огромна заблуда је мислити да је скоро 2000 година Бог чинио у једном правцу, величајући исповеднике православља, а сада је одједном почео да чини супротно и благосиља екуменистима и синкретистима њихове илузије. То се зове богохуљење! Сетимо се да су Бог и Његова воља непроменљиви и да је хришћанска вера једном предана светима (Јуда 1: 3).

Што се тиче ове теме екуменизма, много тога нам је појаснио, и разобличио, свети Јустин Поповић: „како у Господа Христа не може бити неколико тела, тако да може бити неколико цркава… Отуда је подела Цркве онтолошки, у суштини, немогућа. Раздвајање цркве никада није било, од ње су отпали различити јеретици – гностици, аријанци, несторијанци, монофизити, римокатолици, протестанти, унијати… “ Без обзира на то колико су бројне или добро организоване ове јеретичке заједнице, оне се никада суштински не могу звати Црквом Христовом“.

Екуменизам је неупитна догматска јерес против једне Цркве коју је основао наш Спаситељ Исус Христос. То је разлог зашто долази до највеће збуњености и опасности за нас православне када су архијереји (или целе православне цркве) укључени у екуменски покрет. Онда они постају као Тројанци, јер њиховим антиканонским и антидогматским деловањем грубо изврћу хиљадугодишње Свето Предање Цркве. Зато се морамо чврсто држати само епископа који чувају чистоту Цркве. На жалост, остаће мали број епископа-исповедника, како рече и сам Спаситељ: „Али, када дође Син човечији, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк 18, 8).

И ако би ме неко оптужио да моје речи „подривају ауторитет канонске хијерархије“, зашто не бих признао себи самом да све то што говорим јесу горке чињенице, не апстрактна шпекулација или слаб покушај манипулације? Зато, јер оно што прави проблем „канонској хијерархији“ нису моје речи и искрена брига, јер су дволични и исти се баве непоштеним радњама.

Шта ће се десити са Светим Тајнама, ако екуменисти нађу начин да се уједине јеретичке „цркве“ са било којом православном црквом, ако дође до компромиса „из љубави“?

– Тамо спаситељних тајинстава неће бити, јер ће бити прекинуто најосновније тајинство – тачно исповедање вере. Како може бити црквена заједница у тајинствима, ако не постоји стварно јединство у вери? Према учењу светих Отаца, ако се прима или даје Свето Причешће од јеретика или јеретицима, тада си недвосмислено сагласан са њиховим учењем а самим тим подлежеш осуди као и они.
Да цитирам речи светог Јована Дамаскина: „Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од јеретика – αερετικων, нити да им дајемо. Јер Господ каже: Не дајте светиње псима, нити мећите бисере своје пред свиње (Мт.7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерја κακοδοξιας (=злоучења) и осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и једног са другим, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности. Јер сви смо једно тело, пошто се од једног тела причешћујемо, као што вели Апостол (1. Кор. 10, 17)… “ Исто су сведочили и свети Максим Исповедник, свети Теодор Студит, свети Никита Исповедник, тако да можемо јасно видети да речи светог Јована Дамаскина нису само његово лично мишљење него свеукупни православни став по овом питању.
Дакле, у екуменском јединству за које питате, и даље ће бити видљиво људско деловање али без спасоносне Божје благодати. Јер благодат остаје тамо где се у целини очувало учење Христово, где је апостолско наслеђе чврсто увезано са догматском и моралном чистотом.

Ко су иницијатори екуменизма у православном свету и како намећу своју „науку“?

9.jpg– Најистакнутији поборник екуменизма у православном свету у 20. и 21.веку је Цариградска патријаршија. И даље је стални извор различитих екуменских иницијатива – теолошких дијалога који не говоре о догматским разликама (и самим тим помаже јеретицима да се врате Цркви), међуверских конференција са различитим социјалним и еколошким темама уз учешће у заједничким молитвама (што је строго забрањено црквеним канонима), потписивањем екуменских декларација… Није изненађујуће, што је свети Јован Шангајски још 30-их година 20. века о овој патријаршији говорио следеће: да је „изгубила свој значај као стуб истине и чак / постала / извор поделе“, „изразито властољубива „, „одаје патетичну слику која у многоме подсећа на најгори период у историји Цариграда „. У другој половини 20. века ствари се нису поправиле. И последња три Васељенска патријарха Атенагора, Димитрије и Вартоломеј су, како су и се и сами изјаснили више пута, екуменисти.
Света Гора је у више наврата прекинула молитвену заједницу са првом двојицом, и неколико пута послала оштра протестна писма у Цариград патријарху Вартоломеју. Са великим жаљењем подсећам да се ни патријарх Атенагора ни патријарх Димитрије нису упокојили као хришћани, обојица су на брзину сахрањени у затвореним сандуцима (не у отвореним, као што и приличи епископима), јер су одмах након смрти њихова тела ширила несносан смрад. Са друге стране, чврсти и доследни борци против екуменизма попут светог Јована Шангајског, св.Јустина Поповића, архиепископа Серафима Собољева, св. Кукше Одеског, митрополита Филарета Вазнесењског, имали су благословену кончину, посведочену са више чудеса. Наравно, они нису светитељи само због њихове борбе против екуменизма, него и због њиховог богоугодног живота, али чистота у исповедању православне вере је први и најважнији критеријум за праведност.
Митрополит Јован (Зизјулас) је такође допринео ширењу заразе екуменизма међу православнима. И међу руским утицајним модернистима можемо истаћи свештенике Александра Мена, Ал. Шмемана, Јована Мајендорфа. За њихове бројне писане радове у целини може се рећи – најопаснија лаж је она у којој су истина и лаж испреплетене, као тегла меда у коју је неприметно усута и кашика јаког отрова. Ако особа безбрижно једе такав мед, она може духовно да се разболи.

Како на све ово реагује православни свет? Колико је мени познато, у Грчкој је 2009. године одржана конференција под називом “ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА“, а чији документ је потписан од стране стотина православних духовника и богослова из целог света у коме наводе да исповедају чистоту православља и одбацују екуменизам. Да ли је под утицајем свега тога Грузијска Православна Црква одбила да учествује на Свеправославном сабору, јер не може да подржи предлоге о промени календара, скраћењу поста, браку епископа?

Да, овај исповеднички документ из 2009. године је изузетно важан и преведен је на неколико језика. Наш игуман Амвросије га је потписао, заједно са приличним делом зографске братије, што је објављено у једном анти-екуменско оријентисаном часопису на Светој Гори 2014. године. Међутим, говорити о заједничкој реакцији православног света у овом тренутку било би преувеличавање, што је срж проблема. Сада заједно расту пшеница и коров (види Матеј 13: 24-30.), и проћи ће времена док се не покаже истинска вредност људи, ко су Божје слуге и пријатељи.
Зато мислим да је сада уопште бесмислено говорити о „православном свету“? Након екуменистичке Јерусалимске декларације између папе Фрање и Константинопољског патријарха Вартоломеја, маја 2014. године, није било никакве реакције помесних православних цркава и Светих Синода, али Слава Богу, уследиле су појединачне реакције митрополита и богослова (углавном у Грчкој и на Светој Гори), који су слали протестна писма Васељенској патријаршији; тада је срочен теолошки документ који оштро изобличава неправославну еклесиологију патријарха Вартоломеја, а који је потписан од стране шест грчких митрополита, истакнутих богослова, свештенства и лаика.

Тренутно, борба православних духовника, који се боре против екуменизма, помало личи на борбу Давида и Голијата. Но, треба увек имати на уму да Бог није са снагом него са истином.

У писму архиепископу Атине и целе Грчке Јерониму II, како наводе медији, Васељенски патријарх Вартоломеј тражи да се предузму мере против свих оних који не подржавају екуменизам. Колико је мени познато, монаси Свете Горе Атонске не деле екуменске идеје – реците нам нешто више о томе како они бране православну веру?

-Као целинa светогоци су увек били против екуменизма и они углавном реагују преко управног тела – Светог Кинота који се до сада обраћао са неколико писама у којима је исказао своје неслагање са неким изјавама и поступцима патријарха Вартоломеја. И са претходним патријарсима Атинагором и Димитријем, неколико великих манастира је неколико пута прекинуло црквену заједницу.
Малопре сам поменуо један нови анти-екуменистички Светогорски часопис из 2014. године, у којем су објављене драгоцене информације о доследном ставу исповедника светогорских манстира, игумана и духовника у другој половини ΧΧ века и уз то жал због јављања извесног страха и колебања који се јавља међу данашњим светогорцима који више воле да остану спокојни и чини ми се да сумњају у оно што је Господ рекао: “ Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.“ (Мат. 5:10).

Што се тиче мера којима покушавају да застраше православне, ја ћу Вас подсетити одговора светог Марка Ефеског (+1444) након што му је папа Еуген запретио да ће бити лишен сваког дара Цркве и одбачен као јеретик, јер је овај велики светитељ остао једини православни епископ који није потписао Флорентинску унију 1439. године. На папине речи свети Марко Ефески је пружио опширан задовољавајући одговор. Што се тиче санкција којима му је папа претио, он је рекао овако: „Сабори Цркве осуђивали су као бунтовнике оне који су нарушавали неки догмат и проповедали и борили се за своје учење, због чега су и названи „јеретицима“. Најпре је Црква осуђивала саму јерес, а тек је после тога осуђивала јеретике и присталице јереси. Међутим, ја ни у ком случају нисам проповедао своје сопствено учење и нисам уводио ништа ново у Цркву, нити сам бранио некакву туђу и лажну доктрину. Ја сам се придржавао само оног учења које је у ненарушеном облику Црква примила од нашег Спаситеља и у овом учењу непоколебљиво била до данас, а које је и света Римска Црква, пре раскола који се међу нама догодио, не мање него наша Источна Црква, увек држала, које сте, као свето (учење), раније увек хвалили и често на самом овом сабору помињали са уважавањем и чашћу које нико не би могао да одбаци или оспорава. Ако се ја придржавам овог учења и не дозвољавам себи да се од њега удаљим, који ће ме сабор осудити као јеретика? Који ће здрав и побожан ум поступити овако са мном? Јер најпре треба осудити оно учење којег се ја придржавам. Ако га, пак, ви признајете за побожно и православно, због чега ја онда подлежем казни?“

Ово су велике речи и пример вредан понављања! Православни нашег доба морају имати на уму да црквеној казни не подлежу они који држе веру Христову непромењеном, већ напротив, они који на било који начин покушавају да истинску веру замене људским заповестима и традицијом (види Матеј 15: 1-9).

А каква је улога православних духовника у свету – како они морају да бране чистоту Православља у погледу екуменизма?

– Прво, не треба само да знамо православље теоретски, него и да живимо у Христу, да се стално трудимо да га имамо у својим срцима. Само док смо у Христу, дотле смо у Истини. И свако од нас мора да буде свестан себе, да ли је спреман да подноси лажи, увреде, клевете, па чак и прави прогон у одбрани чистоте православне вере.
Ако свештеник не мисли о световним и земаљским стварима, ако се не боји да ће изгубити мир и живот, ако настоји да стално живи у Богу, он може да одоли искушењима која нас окружују. У супротном, он неће бити способан да задржи ни своју веру, а камоли да на њу указује другима.
Христос каже: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн 15: 5). Само уз Божију помоћ можемо наћи прави пут и њиме ходити. Божја помоћ за познавањем Истине дата је онима који је нелицимерно траже (види Мат.7: 7). Ми сами, без живота у Богу, нисмо способни за добро.

Како видите ствари у Бугарској – да ли постоји склоност према екуменизму међу црквеном заједницом и народом Божијим и да ли се и како намеће?

– С једне стране, БПЦ је једна од ретких помесних цркава, која се 1998. године усудила да напусти екуменску организацију иступањем из Светског савета цркава, упркос притисцима којима је била изложена. Ово може само да нас радује и подстакне да устрајемо! Са друге стране, екуменизам до сада није јасно и категорично осуђен као еклесиолошка јерес, што резултира тиме да се неким високим архијерејима Бугарске Православне Цркве омогућава неправославно деловање, учествовањем на екуменским форумима уз молитвено општење са јеретицима, чиме смућују православну свест код народа.
Као пример црквене дипломатије у Бугарској, навешћу  сусрет патријарха Неофита и представника јерменске заједнице у Румунији, „митрополита“ Датева Хагоапиана о којем је писано на званичном сајту БПЦ-БП, где се детаљно представља јерменска „црква”, њена историја, у каквом је стању данас итд. И захвалност бугарског патријарха за „благодатно присуство” јерменском представнику.
Једино што није поменуто у свим овим детаљним информацијама је „безначајна“ чињеница да јерменска заједница и даље исповеда јерес монофизитства, осуђену од светих Отаца IV Васељенског сабора 451. године и да се због наведене јереси јерменска „црква“ већ скоро 16 векова не налази у заједници са једном Црквом Христовом. Овде се поставља логично питање како је могуће да пожелим „благодатно присуство “ представнику јеретичке заједнице а да се он није одрекао јереси? Ако јеретичке „цркве“ поседују благодат, шта је онда суштинска разлика између њих и Истинске Цркве Христове?
Никада се нисам сусрео са светоотачким учењем по којем се подстиче црквена дипломатија која има основ у искривљеној догматици, јер хришћанска дипломатија треба да доведе до истине, а не да је замагљује.

Како објашњавате то да само Ви и још свега неколико људи дозвољава себи да разговара на ову тему? Да ли се тако стиче утисак да је учење православне цркве нешто непопуларно, измишљено од оних који ревнују за чистоту православља, а све оно што потпуно негира учење светих Отаца заговара се као нешто модерно, нормално, па чак и корисно у име човека и екологије?

-Да ли су Вам познате речи светог Апостола Павла: “ Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; И одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама.“ (2 Тим 4: 3-4)?
Мислим да је значење довољно јасно. И од свих грехова, углавном гордост спречава људе да следе истину. Напослетку, људска гордост биће свеобухватна, а резултат је да ће истина бити прогоњена.

Осим тога, зар не мислите да ће једног дана, зато што постоји страх да се говори о овим питањима или се сматра да већина исповеда екуменизам као идеологију и не види ништа лоше у томе, екуменизам постати део православне еклисиологије?

Страх постоји и то је несумњиво. Где убеђивање не помаже екуменисти почињу са отвореним и прикривеним претњама, увредама, клеветама. Што се тиче другог дела питања, није могуће да јерес једног дана постане део православља, јер онда православље више не би ни било православље.
Ми увек треба да имамо на уму да је вера „једном предана светима“ (Јуда 1: 3) и стога православље је живо и стварно (није само празна реч) и не може си дозволити било какве измене и иновације.

„Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака свјетлост а од свјетлости мрак, који праве од горкога слатко а од слаткога горко“. (Исаија 5:20).

Извор: globalorthodoxy

Интервју са јеросхимонахом Димитријем радила др Росица Колева

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Бугарска Црква, Црква и јерес екуменизма | 1 коментар

„ИСКРА, КОЈА ЈЕ УПАЉЕНА У СРБИЈИ, РАСПЛАМСАЋЕ РУСИЈУ“

У четвртак 6. октобра 2016. године, на дан зачећа Пророка Претече и Крститеља Господњег десио се значајан догађај за удову РПЦ. Нисам се погрешно изразио, назвавши нашу цркву удовом, јер пад у јерес екуменизма и папизма Кирила Гундајева и епископа и свештеника који га помињу као првојерарха начинило је Руску Православну Цркву удовом, лишивши је благодатног епископског управљања.

14690936_1137690769679549_5714242521471917817_n

С лева на десно: о.Алексеј, владика Николај и о. Гаврило

Јеретик, упадајући у смртни грех, отпада од Цркве као мистичког тела Христовог и сједињује се с ђаволом, извором сваке лажи и сваког греха. Црквени чин и његова пратећа благодатна дејства подржава и подражава Свети Дух. Како је јеретик по својој суштини богоборац, благодатни дарови Духа Светога од њега одлазе. Одобравање јереси прећуткивањем и помињање јересијарха на црквеним службама значи заједништво с богоборцем, што значи отпадање од Цркве и губитак дарова Светог Духа. Пошто ниједан епископ РПЦ није иступио са разобличавањем јереси Гундајева, онда су сви они, према правилима црквених сабора рашчињени.

То и јесте одредница садашњег стања РПЦ која је као удова која чека свог законитог, од Бога датог епископа.

o-gavrioloДакле, на дан зачећа Пророка Претече и Крститеља Господњег, догодило се нешто што се може назвати почетком долазећег духовног препорода наше Цркве. У Србији је Његово Преосвештенство Артемије, епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у изгнанству, извршио хиротонију јерођакона Гаврила Кондрашова у чин јеромонаха. Отац Гаврило је рукоположен управо за РПЦ, као пастир, са благословом да духовно храни чеда Руске Православне Цркве верна православљу.

Како је већ напоменуто, заразна губа јереси погодила је тело званичне административне врхушке РПЦ. Попут метастазе малигног тумора, духовни урок греха одступника од светоотачке традиције, почео је да погађа и цело остало видљиво тело цркве. На тај начин, постала је неопходна потрага за новом благодатном духовном основом на којој би могао да се гради наш отаџбински „стуб и тврђа истине“ (1Тим. 3, 15).

Погледи руских ревнитеља истине уперили су се према Србији. Тамо већ шест година, епископ Артемије по Божјем промислу, познат као истински борац против екуменизма и других нарушавања православне вере, руководи рашко-призренском епархијом у изгнанству. Његов духовник и учитељ је био познати српски светитељ Јустин Поповић. Док је његов учитељ и духовник био светитељ Николај Српски, ревнитељ за светоотачко предање, највећи богослов и догматист нашег времена. Сам владика Артемије, који је већ напунио 81 годину, није само благодатни епископ, већ и старац. У ово се може уверити свако ко је бар једном имао прилику да га лично сретне. У овом случају видимо очигледно испуњавање речи Светог Јеванђеља: „Дрво добро родове добре рађа, а зло дрво родове зле рађа“ (Мат 7, 17) и „Од благочестивог корена рађа се добра младица“.

Допутовавши, по благослову српске стране, у ову братску државу нашој Домовини имали смо прилику да видимо оно што смо одавно желели да видимо у Русији. Очинску љубав архипастира према клиру и мирјанима, братске односе међу пастирима, монасима и пуну поверења и синовску љубав пастве према својим свештеницима.

Кад је владика Артемије прекинуо контакт са јеретичком врхушком Српске цркве, био је запљуснут таласом клевета и псеудоканонских претњи. Светитељ је тад написао писма свим епископима православних цркава, скрећући им пажњу какво је безакоње на делу. На ова писма од никога одговор добио није. Тада је, сматравши (према црквеним канонима) да су дејства врха СПЦ незаконита, владика наставио своје архипастирско служење. Није имао ништа. Ни манастире, ни цркве, ни новца. С њим је било око 30 људи из клира који су остали одани њему и Православљу. И имао је истину и веру у благи промисао Божји за оне који стоје, остају у Истини.

Данас епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у изгнанству има 30 манастира, четири епископа (једног епископа и три хорепископа), више од сто монаха и свештеника, те на десетине хиљада верујућих парохијана. Откуда све то? Све је то Господ дао и уредио. Уредио је то преко људи верних који су остали верни светоотачком предању који су спремни да служе Богу својом имовином, временом, снагом. Уз помоћ добротвора који су градили цркву не „за себе“ и за задовољење својих религиозних амбиција, већ у славу Божју и за по духу рођену браћу и сестре. Званично ова епархија не постоји. Ње нема нигде у државним регистрима. Разлог томе је то што је и тамо држава непријатељски расположена према цркви коју не контролише. Све припада приватним лицима, парохијанима, а исто тако све припада Цркви као телу Христовом. И кад сам питао српске свештенике да ли је било претендената за преузимање друштвене имовине од стране грађана, на које се она води, одговарали су искрено зачуђени: „Зар је то могуће? Па то је Божје! Ко би се дрзнуо да посегне за црквеном имовином?“

Много пута смо се сретали са владиком Артемијем и имали смо дуге духовне разговоре с њим и другим епископима (хорепископима) и свештеницима. Посетили смо и манастире и скитове, учествовали у манастирским службама. Понављам још једном: свуда се осећа огромна братска љубав православног народа који живи у славу Бога. Ни властољубље, ни користољубље, ни гордељивост, ништа слично нисмо видели тамо. Желимо да се слична Црква обнови и у Русији.

Да, истина је да још у Србији силно воле Русију, сећају се њеног подвига који је спасао малу словенску земљу од покоравања и потпуног слома. У омиљеној песми Срба о Русији постоје следеће речи: „Русијо велика, славна, вољена, носи те у срцу Србија, земља словенска, православна“. И још нешто, у Србији живи изрека: „Нас и Руса 200 милиона“. Подсећам и на пророчанство светог Николаја Жичког које гласи: „Искра, која је упаљена у Србији, распламсаће Русију“. Распламсаће православном вером, а можда и благодатном јерархијом.

Јеромонах Гаврило Кондрашов, кога је у овај чин рукоположио епископ Артемије, достојан је представник Руске Православне Цркве у њеном светоотачком садржају. Његов духовни отац је познати светогорски старац Рафаил (Берестов). Он сам припада атонском братству делатеља умне Исусове молитве. Високо духовно и богословски образован, отац Гаврило је 17 година служио у чину ђакона у подворју Оптине пустиње у Москви. Одлучно одбацивши јерес Кирила Гундајева фебруара ове године он се оградио од јереси и удаљио од јеретика и свој став презентовао у два изврсна видео обраћања на ову тему. За јеромонаха Гаврила својствена је дубока богословска мудрост и проницљивост. Видим га као изузетног клирика који је у стању да паству напаса православљем. И да, он јесте био достојан да га у јеромонаха рукоположи старац епископ, ученик српских светитеља. Да Бог да, да се код нас појави све више таквих свештеника и да наша паства добије достојне оце, који их воде у живот вечни.

14572251_1108000569255129_1911376020377951807_n

Кроз васељену непрекидно струје и брује безбројне тајне вечности. А кад се сусретну, сусретну се у срцу човечијем. Ту тајна тајну грли и загонетка загонетку љуби, док космичка језа прожима човека.

Ава Јустин Ћелијски

Извор: Писмо оца Алексеја Мороза

Види још: Патриjарх је јеретик и одступник! Још један свештеник РПЦ на бранику вере

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

Глас вапијућег у пустињи: Наступило је време исповедништва!

Беседа владике Лонгина (Жара) на празник Покрова Пресвете Богородице

“ …. и који је дао свој живот за нас, поднео је жртву да би смо ми били срећни, а данас постоје негде, немоћни, стари људи, али кога брига, јер ми мислимо да смо „срећни“, уз пиће и плес у ходу заборављамо (…). Отац, који је бди ноћу и дању, како би свима нама омогућио радосни да будемо, нема шта не би учинио за нас, а ми смо га омрзли.(…) Зашто смо, браћо и сестре, данас на овој земљи? Да би једни другима чинили зло, да би се поубијали међусобно? Не. Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати. Доброту да ширите, да волите и да опраштате свима.

screenshot_3

Живот је кратак, дођоше последња времена. Долази Господ свету да суди. Од тога какве нас затекне, зависи како ће нам судити. Бог опрашта све. Нема грешника којем Господ није у стању грехе да прости. Он је рекао:“Дошао сам да опростим“. Воља је Господња да нам све грехе прости, како би нас сабрао у Царству Своме.

Невоља је што људи не желе да служе Богу, и зато вам кажем да живимо у последњим временима.

Православни народ је обманут од патријараха, епископа, свештеника. Они усмеравају на другачији пут ка животу вечном, од онога који нам је дао Васкрсли Господ. Шта мислите, браћо и сестре, да свети Оци Цркве нису били у стању да саберу све на једно место: православне, римокатолике, протестанте, баптисте, јеховине сведоке и кажу: „Ми смо браћа и сестре у Христу“? Могли су они то, верујте али нису то учинили, јер Господ је разлучио јерес од Истине. То нису наша браћа и сестре у Христу, они су непријатељи Бога, непријатељи наше Православне Цркве, непријатељи наше Богомајке. Немамо ништа против јеретика као човека, оно што нас од њега удаљава је његово јеретичко учење, и у обавези нам је да не допустимо богохуљење у нашој Цркви, на нашу веру Православну, Свету и спаситељну.

Данас смо овде у молитвеном заједништву, причестили смо се Крвљу и Телом Христовим, а нисмо се сабрали овде како би заиграли казачок, како је то био случај у цркви у Москви! То се не ради у Цркви Божијој. То су ритуали сатанских сабирања. Како можемо да играмо пред олтаром?! Како можемо рећи, браћо и сестре, да друга вера, да друго учење треба да буде у нашој Цркви? Не верујте им! То су људи који приправљају пут за долазак антихриста. Они су отпадници и издајници наше Свете Православне вере.

И покорно вас молим, све вас, да стојите у Истини, браните Истину, браћо и сестре! Свети Оци су сведочили да ће доћи време када ћемо бити издани, и беше Сабор, псеудо-сабор, ђавољи сабор, антихристов, а они који су издали Божју Истину прогониће нас. Тако ће се све издешавати.

Видели сте, браћо и сестре, како се узима наша Светиња, честица мошти оца нашег Серафима Саровског и дарује најгрђем јеретику- језуити папи Франциску. Таквоме греху опроста нема! Наши епископи и митрополити, кршећи богослужбени поредак и традицију поставили су у средину храма други Престо и Жртвеник, дакле изместили га из олтара, како би све било јавно- то је јерес. Латинска јерес. Не боје се такви ничега.

Да, сада је то време. Дошло је време, браћо и сестре, да се молите Господу Богу, да Он као благ и човекољубив, заустави овај ужас. Свети Оци су наговестили да ће наступити време оваквих грозота, да ће доћи срамотно време када ће скрнавити и најсветије место – олтар. А где су они плесали у Москви, него пред олтаром. Патријарх није видео како играју казачок пред олтаром и певају секташке песме?! Издајници, отпадници, слуге Сатане!

Мирне сам душе када сам са вама. Желим да будем са Богом и његовим људима. Ништа од вас не желим сакрити. Увек ћу вам говорити истину. Шта се ради данас? Устројава се све са циљем да нико не треба да зна шта се дешава у Цркви Божијој. Који је разлог и чија воља да Црква Божија не треба да зна истину ? Зашто људи који су изградили цркве, манастире, не би требали да знају истину? Ми зависимо од вас. Храните нас, облачите, градите наше цркве, а ми из захвалности за ваше жртве треба да вас, кријући истину, доведемо на ивицу амбиса и дарујемо вам вечне муке ?! За стид, срамоту и осуду!

Покајте се, православни! Не будите глуви и слепи! Крајње је време да се вера исповеда! Не бојте се ничега! Не бојте се ничега! Будите верни Господу Богу, нашим канонима Православне Цркве и слушајте свете Оце , који су сви писали и говорили шта нам доносе наступајућа времена, а исто тако и упутили нас шта нам је нужно радити.

Слава Богу па не одосмо на овај Сабор ( на Криту), али смо зато 2-3. фебруара ове године (Свети Архијерејски Сабор РПЦ), усвојили документ који по речима Светог Синода наше цркве, не крши догме православне цркве, и да се ми, епископи Руске Православне Цркве без изузетка, слажемо са њим! Како је то могуће, ако нас нико није ни питао да ли смо сагласни ?

Неопходно је поновно сазивање Светог Синода Руске Православне Цркве како би се повукла наводна сагласност наше Цркве са антихристовим документом. Нико нас тада није слушао нити их је занимао наш став, него нам је образложено да треба да „узмемо све здраво за готово“, да седенемо, јер је већ изгласано и да је све то у реду.
Нећемо кренути путем на који нас они наводе, јер ако туда кренемо, не гине нам погибељ и вечно проклетство.

Слобода нам је од Бога дата. Верујем у Бога, не чиним то из присиле, верујем јер не могу да живим без Њега. Мој живот је био веома тежак. Од детињства до данас. И увек сам осећао да је Господ са мном руку под руку, и све што чиним, чиним уз Божју помоћ . Господ ме не напушта и јасно ми увек казује шта ми је чинити. Нисам дошао у манастир Богу да служим, да би сте ме хвалили и клањали ми се. Са вама сам да бих служио Богу. Он је све наше и без Њега смо ништа.

Молим вас, свим својим срцем и душом, стражите над собом, борите се за веру Православну! Истина Божја заштитити се мора!

Колико год да нас мало остане на том путу, а тако ће бити, Господ нас неће оставити!

Свима вама, браћо и сестре, нека је срећан и Богом благословен овај Богородичин празник! Молим Мајчицу за милост и бригу родитељску за нас грешне и све људе на земљи, да нас Она закрили својим светим Омофором.

Не плашите се. Не бојте се, драга браћо и сестре! Дошла су последње времена, све ће се збити како свети Оци рекоше.

Тешка нас борба чека! Каква крвава битка! Стотине милиона људи ће умрети! И поред тога не смемо се бојати ничега.

Ми смо са Богом, ми ходамо са Богом, остајемо са Богом у Истини. Кажу и ови други да су са Богом, и да се уједињују из љубави према Њему, упркос кривоверју. Јеретичке су речи нашег патријарха када каже да је Бог као сунце, а да су сунчеви зраци све религије на земљи, и да сви воде ка Једном Богу. Јерес није светлост сунчева, јерес је мрачни ад. То није вероисповедање светих Отаца, то нигде не пише! Патријарх је ово рекао по узору на свог учитеља, јер је његов учитељ митрополит Никодим Ротов умирао попут псета пред папиним ногама. Предсказано му је да ће умрети ако оде тамо, што му се и десило док је целивао ноге папи.

Зашто се нисмо зауставили када смо видели ово чудо? Зашто настављамо попут слепаца и не можемо прихватити да нам је пут спасења Господ оставио, и то Једну Цркву и рекао да Његову Цркву ни врата ада неће надвладати. Господ Исус Христос није рекао, „цркве“, „сестринске цркве „, рекао је: „Једну Цркву ћу саградити, и бићу Глава те Цркве.“ Дакле ни папа ни патријарх, нити било ко од нас грешних није Глава Цркве, Господ Исус Христос је Глава Цркве.

Да ли сте данас дошли да се молите мени? Ко сам ја? Ми смо сви грешни, недостојни, сви смо дошли да се молимо Богу, да се покајемо јер су се греси нашим немаром умножили, да нас погледа Господ, да му се обратимо током Свете Литургије: „Господе! Милостив буди нама грешнима! О Господе! Опрости нам, Боже!“ Тако ја прилазим Богу, и вас позивам да приђете исто тако Господу Богу! Свемогућ је Господ, без њега смо нико и ништа. Без Бога се не може.

Браћо и сестре, праштајте. Љубав и срећу осећам када сам са вама, и остајте ми добро у Божјој Истини јер Господ каже: „Сваки грех је опростив, али хула на Духа Светога се неће опростити ни на овом свету, ни на оном. Јерес – то је грех против Духа Светога. (…) Постоји ли на свету безгрешан човек? Колико је мени познато једино је Бог без греха. Сви остали смо грешни. И како онда може бити да је папа безгрешан? Њему (Богу) заменик не треба, поготово не онај који је ударио на Свето Јеванђеље.

Видесте ли овог слугу антихристовог, митрополита Илариона који рече да је неопходно мењати Свето Писмо! Свето Писмо каже, више није добро! Како онда да се спасу данашњи људи ?! Неопходно је да се измени Литургија, да се ствари раде другачије, да људи не разумеју. Они мисле да су сви без памети, а само они паметни. Господе, помилуј! И смилуј се на Цркву Божију и народ свој!

Грлим вас све и молим Милост од Бога за све вас. И нека Господ увек буде са свима вама.

Ево Господа с` Војскама иде душмани наши нек` се застиде! Нек` се застиде, нек` се покају гле` Војске Неба како блистају! Како блистају, како се `оре слежу с` пред њима високе горе. Високе горе и горди цари гле` иде Господ да се зацари. Серафими напред па Херувими сва земља гори сав свет се дими! Сав свет се дими тешко се дише, радост и ужас ко да опише.Ко да опише чудо чудеса кад земљу грешну стегну Небеса. ( део из “Победне песме” владике Николаја Велимировића)

 

Извор: antieres

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Руска Црква, Црква и јерес екуменизма | 2 коментара