„Православни“ и лутерани заједно прослављају Лутера

Савремени „дијалог љубави“ који се обавља у форми голог сентиментализма уствари је маловерни отказ од спасоносне „светиње Духа и вере Истине“ (2. Сол. 2, 13), тојест од једино спасоносне „љубави Истине,“ -Свети Јустин Ћелијски.

Мај 2015, Родос – Сви црквени обзири су пали, и пастири Цркве су срушили страже и допуштају да вукови без застоја разграбљују стадо. Опште уједињење цркава у једну надцркву иде убрзано. Лажни пастири би хтели да Цркву Православну сједине са разним сектама. Све истине Вере се релативизују и ствара се оквир за надцркву, која је такође верска секта, екуменизам. Екуменисти секташима називају православне, а све остале религије и секте су им партнери у дијалогу, са којима се моле и труде да нађу најмањи заједнички садржалац. 

После корака ка уједињења са римокатолицима, постављена је и основа уједињења са верским сектама које у свом учењу признају „право жена да буду свештенице“ и венчавају хомосексуалне парове. Документ о свештенству који се најављује, може да сруши преграду између православних и лутерана тако што ће огромне разлике представити само као различит фолклор православних и лутерана настао због различитих историјских околности.

Међународна лутеранско-православна комисија спрема документ на тему свештеничког служења. Екуменисти са обе стране који су започели билатерални дијалог 1981. организоваће 2017. заједничку прославу сећања на 500 годишњицу Лутерове реформе. Чланови лутеранско-православне комисије донели су ту одлуку у току 16. билатералног састанка који се одржао на острву Родос у Грчкој од 28.04 до 5. маја.

„То је велики екуменски знак да лутерани и православни славе годишњицу реформе заједно“, рекла је „свештеница“ Каисамари Хинитика, водећа особа у екуменским релацијама за лутеранску федерацију. Она је приметила да је богословски утицај реформације, такође, утицао на источно хришћанство и реорганизовао друштво и на истоку и на западу.

“Добро је да смо спремни да признамо ове утицаје и да славимо годишњицу реформације заједно,” рекла је Хинтика, која служи као ко-секретар комисије.

Истовремено, утицај лутеранске реформације на мисао и друштво у православним земљама се од разних православних аутора и Светих Отаца обележава као негативан, па и погубан. Отац Јустин Ћелијски је један од аутора који најбоље објашњава протестантизам, а из његовог писања можемо да наслутимо и утицај на доминантно размишљање и на истоку, данас:

Протестантизам? Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља из јереси у јерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда. Притом, папистичко гордоумље и „непогрешиво“ безумље апсолутистички царује и пустоши душе његових верника. У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у другу.

Васпитавање „папистичког гордоумља и „непогрешивог“ безумља“ је, заиста, у српским школама и научним круговима доминантно, од Доситеја Обрадовића до данас.

dialogo_luterani_e_ortodossi

Хинитика, на заједничком заседању са „православнима“.

 

У току 16. светског заседања 2017. Комисија ће изнети и финални документ поводом Свете Тајне свештенства о коме оба партнера дискутују од 2012. године.

Овај састанак на Родосу је требало да буде завршни чин процеса изучавања, међутим, чланови комисије су закључили да треба да наставе са разговорима до следећег Светског заседања да би довољно разрадили ову врло важну тему свештенства.

Без обзира на трогодишњи процес припремања да би стигли до финалног документа „одлучили смо се за накнадна изучавања и дискусије, да би појаснили најважнија питања.“ Хинитика је изјавила да су годишњи састанци комисије временом постали врло важни јер помажу да поделимо и размишљамо заједно: „јер смо сви чланови Христовог тела, без обзира на разлике“ са теолошке и историјске тачке гледишта.

Тренутни копредседници мешовите комисије су лутеран Кристоф Клајн из Румуније и митрополит Цариградске патријаршије Генадиос Сасимски. На састанку су били представници готово свих помесних цркава. Београдску патријаршију је представљао професор Београдског теолошког факултета Раде Кисић. Бугарска и Чешка црква нису имале представнике на овом бесрамном збору.

0f10da575235db9318e2f9936c8728527fe5d64f

Уз ову вест, наведимо да су се лутерани толико удаљили од хришћанства, да у Сан Франциску, САД организују феминистички фестивал под именом „Женско име Бога-Богиње – парадигма правде и снажења“, на коме је наступала, између осталих пагана, својим предавањем и свештеница богиње Изиде и одслужила се служба овој лажној богињи. Лутеранска феминистичка парохија у Сан Франциску само је пример безпринципијелности до које стижу лутерани, међу којима постоје и свештеници који негирају божанство Христу. Очигледно је да стварање глобалне надцркве у којем учествују и „православни“ екуменисти нема никакав принцип осим пацифистичког изједначавања Истине са лажју, Христа са мамоном.

10174936_657711507610916_2577252060918959496_n

Прослава Васкрса на лутерански начин. „Свештеница“, промотер геј-бракова у свом наступу бешчешћа.

 

Извор: riforma.it

Погледајте на исту тему: СРПСКИ ЛУТЕРАНИЗАМ

Текст припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

Заседање бугарске скупштине у Београду

Нека нам се и припише неко мало сујеверје, али готово је чињеница да последњих година током редовног заседања Сабора СПЦ отпочињу и разне природне непогоде које долазе и до размера катастрофе. 2014. после призивања Духа Светога почела је катастрофална поплава у Обреновцу, а ове године су страдали Ивањица и Голубац. Можда све ово говори да ХААРП у Србији заиста делује, а налази се у згради Патријаршије у Београду.

невреме у време сабора голубац

Блиц | 24. 05. 2015. – НЕЗАПАМЋЕНО НЕВРЕМЕ, град разбијао прозоре и излоге у Голупцу

 

 

Израз „бугарска скупштина“ нема никаквог понижавајућег призвука у односу на православну браћу Бугаре. То је, пре свега, парадигма која осликава стање општег расула, управо оно на шта личи Сабор епископа Београдске патријаршије по извештајима дневних новина.

Наиме, услед „неидентификованог извора из Патријаршије“, ове године је Сабор протекао уз директан пренос, те је народ имао прилике да се „забавља“, уствари – саблажњава, као да гледа неки ријалити програм на Пинку. „Неидентификовани извор“, препознатљив по својим коментарима је, кажу познаваоци на неким порталима, био епископ, или „бискуп“ како себе назива, Григорије Херцеговачки. Овај популарни и потенцијални члан џет-сета, ако је то истина, своје извештаје је објављивао у Блицу уз потпис Жељке Јевтић, новинарке, која изузетно познаје Каноне и уређење Православне Цркве, те се, углавном, преко ње објављује све што је везано за Цркву, а у складу са црквеном политиком Уредништва Блица.

patrijarh-irinej-ivica-dacic-sabor-spc-pomirenje-izmirenje-1369946324-318317

Режим и Синод – ко се на кога угледа?

 

ГЛАСАЧКА МАШИНА

Скупштинска расправа и већина гласова је, ове године, оборила Епископа канадског Георгија и Епископа милешевског Филарета. По штампаним медијим за смену епископа Георгија гласао је 21 епископ, док је против било 16. Тако је гласачка машина, за разлику од ранијег принципа најбоље описаног речима – „изволе се Духу Светоме и нама“, сменила епископа Цркве Божије. Тај епископ, по првим извештајима, не жели да се буни и прихвата одлуку већине.

Оптужницу епископу Георгију, прочитао је Епископ липљански Теодосије, кога режимски медији називају приграбљеном од њега титулом „Епископа рашко-призренског“, који је притом између осталог рекао да је владика Георгије дозволио жени да преспава у епископском двору што је противно Канонима. Управо ова чињеница и овај галиматијас безакоња показује у коликој мери је лицемерје заменило Духа Светога на овогодишњем Сабору. Епископ Теодосије је, управо, био настојатељ манастира Дечани, у време када се, по верницима са Косова и Метохије, новинарка Жељка Јевтић неприкладно обучена непримерено дуго задржавала у његовом манастиру. Не тврдимо да „је нешто било“, али, тврдимо да својим боравком у манастирима и канцеларији Саве Јањића ова жена, новинарка антихришћанског Блица, чини много веће зло од ове друге жене која је преспавала у Епископији у Канади.

Ипак, Жељка Јевтић је учинила и једно добро. Својим писањем, оборила је тезу да овогодишњим Сабором управља Дух Свети, и дала нам слику скупштинског заседања, које, штета што не преноси телевизија „да се мало смејемо“.

Ко год каже да хулимо на Свету саборну Цркву тврдећи да је Дух Свети одступио са оваквог заседања, подсећамо на разлику између Саборне и саборске цркве:

Црква,  дакле, јесте  саборна, и православни у њу верују; православни не верују „у једну свету саборску и апостолску Цркву“. Верују у „саборну“, не у „саборску“, мада су сабори тела на којима се доносе важне одлуке за Цркву. Али, црквеним саборима се врло често у историји манипулисало да би се донела нека одлука коју би цар или владар желео, или архијереји који су били заражени јересју или имали неку неправедну побуду. Тако свети Епифаније Кипарски, послушан уредбама Цркве, у својој дубокој старости одлази на сабор у Цариград који је требало да се бави питањем св. Јована Златоустог, тј. његовим низвргнућем (рашчињењем) . Схвативши, будући испуњен мудрошћу, да сабор делује острашћено, лично је испросио у цара Аркадија дозволу да се повуче и врати на Кипар и тиме не саучествује у неправедним одлукама сабора.

Дакле, како је то учинио овај свети отац Епифаније, који се слави управо у дане скупштинарења отаца Београдске патријаршије, тако је дужна да исповеда и савест сваког православног хришћанина, и да не прихвата нову институционализовану острашћеност, која је одлика нехришћанских или псеудохришћанских секти, а не Свете саборне и апостолске Цркве.

Ако се дрво по плодовима познаје, дрво с горким плодовима треба мењати, тј. оне који су иницијатори оваквог ријалитија у Цркви, а не периферне гране на које се дрво устремило. Секташки менталитет је дубоко заразио лидере Београдске патријаршије, и православни пастири су у дилеми да ли даље да прате овакав курс који пре свега има интерес да кадровски уклони Православље из Српске Цркве или да се послуже Предањем Цркве и 15. Каноном о непомињању јеретика и пре саборне осуде.

-А кад се за длаку одступи од истине, за километре се одступа од правде и поштења. (св. владика Николај)

vladika-grigorije-1359129677-258653-610x330

Епископ Григорије, амбициозни вођа јеретика екумениста. О његовим рачунима и склоностима се не расправља.

 

Погледајте на исту тему: СРПСКИ ЛУТЕРАНИЗАМ

Текст припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»

Објављено под Српска Црква | 2 коментара

Драган Андрејевић: Нови расколи на подручју источне Србије

Драган Андрејевић, члан Националног савета Влаха и координатор активности НВО „Гергина“, дао је за наш портал изјаву о неканонском деловању Румунске прaвославне цркве на територији источне Србије, односно у срединама где живи влашка заједница.

11149520_10205225094440015_7286033554547560048_n

Драган Андрејевић, члан Националног савета Влаха, са легендом влашке музике и песником Станишом Пауновићем.

 

–  Власи, као етничка заједница, живe на овим просторима, од свог настанка, романизације староседелаца, значи већ око 2000 година. Прво у саставу Римског царства, касније у саставу Источног римског царства (Византије). Када је хришћанство посталo званична државна религија, Власи, до тада многобожци и пагани, примили су хришћанство, мада су своје обичаје из времена паганства, задржали до данас, те се они манифестују и кроз хришћанске обреде (и данас, уз прећутно одобравање свештенства Српске православне цркве). Одрекавши се својих паганских богова, Власи су примањем хришћанства увели супституцију за многобоштво, почели да славе славу, посвећену свецима, којим су заменили понеког од својих богова. Тај ће обичај примити касније и Срби, а паганске ритуале, извођене приликом слављења славе, христијанизоваће, задржавши неке форме и променивши смисао, Свети Сава 1219. године. Данас се слава слави само тамо где живе Срби и Власи, поред Србије, делови северозападне Бугарске, приморја, Македоније, али и делови Баната, Трансилваније и делови уз Дунав на територији Румуније, које су Власи населили у прошлости.

Неки обичаји Влаха и данас подсећају на паганство. Власи и данас на свакој слави спомињу тачно 44 светаца и пале 44 свећа за сваког свеца. То није случајно. Указује на број „богова“ и „божанстава“ које су њихови предхришћански преци славили.

Кроз историју, Власи никада нису прихватили византијску власт нити цркву, те су већ око 1020. године имали своју Влашку митрополију са седиштем у данашњем Врању (под управом Охридске архиепископије), чија се јурисдикциона територија простирала до Београда и Дунава на северу. Оног момента, када су ушли у састав првих српских држава, Власи су постали неотуђиви и конститутивни народ, и као своју прихватили Српску православну цркву. Тако ћемо спомен Влаха наћи у Хиландарској повељи Стефана Немање, 1198. године (где се спомиње 170 Влаха, који помажу и издржавају манастир Хиландар), затим Стефан Првовенчани спомиње 218 Влаха – именима исклесаним на северном зиду манастира Жича (1219), у хрисовуљама готово свих српских владара. То важи и до данас и можемо слободно рећи да је Српска православна црква, као што је кроз бурну вишевековну историју сачувала јединство српског народа, тако је сачувала и интегритет Влаха, под својим окриљем.

 

Но данас, тачније од почетка 2000-тих година, када је Влашка заједница коначно стекла статус националне мањине у Србији, на овим просторима почела је да делује и Румунска православна црква, тачније речено, држава Румунија преко цркве, као и захтева да се Власи прогласе Румунима, те да се за њих уведе образовање на румунском, медији на румунском… Почели су да ничу верски објекти Румунске цркве на територији источне Србије, као својеврстан вид политичког деловања у циљу асимилације Влаха. Дакле, основни је циљ да се манипулацијама Власи приволе да се изјасне као Румуни.

 

Посматрајући овај упад Румунске цркве међу Влахе, са правне стране, на први мах, изгледа да је испоштована правна регулатива, јер Устав гарантује право свим припадницима националних мањина и свим грађанима право на слободу вероисповести. Наравно да то право имају и припадници румунске националне мањине – но у целој источној Србији, у око 200 насеља, према резултатима пописа њих има свега нешто више од 2000 (већина су румунске снаје, које су се овде удале, током деведестих, па и касније). Влаха се изјаснило 35.330 а осталих око 250.000 као Срби.  Изјашњени Власи, и они као Срби, су верници Српске православне цркве, са малим изузетком оних који припадају Адвентистичкој цркви, баптистима, Јеховиним сведоцима…  Овде се поставља питање, чије верске потребе задовољава Румунска црква у селу у коме, на пример има изјашњених 7-8 Румуна?!

Погледајмо затим Закон о црквама и верским заједницама. Овим законом 7 верских заједница у Србији признате су као традиционалне, јер више векова делују на подручју територије Србије, али међу њима није Румунска црква, јер она никада није имала јурисдикцију на територији данашње Србије. Међутим, Румунска црква, тачније Епархија румунске цркве Дакиа Феликс, уписана је у Регистар црквених заједница, који се води при Министарству правде. И знате како је уписана? Као епархија која обухвата Румуне на територији српског Баната! (http://www.mpravde.gov.rs/registar.php?id=1138)

 

Да ли је источна Србија – територија Баната ? НИЈЕ! Дакле, Епархија Дакија Феликс делује нелегално на територији источне Србије, противно Закону и јурисдикцијом под којом је уписана у Регистар! Такав поступак подразумева правне санкције, односно брисање из Регистра.

власи

Подршка румунизацији и расколу ради уласка у ЕУ. Вучић са Бојаном Александровићем, лидером покрета румунизације Влаха у источној Србији. Преузето са Фб.

 

Истим Законом је предвиђена и изградња верских објеката, али само на територији која је заведена у Регистру црквених заједница. По законским прописима, уз одговарајуће дозволе надлежних служби, могу се градити црквени објекти на територији за коју је верска заједница уписана у Регистар (што за Румунску цркву подразумева територију Баната), Све остало је нелегално. Шта ради Румунска црква? Тражи грађевинску дозволу за изградњу гаража, а изгради цркву. Када надлежна инспекција утврди да је одступљено од пројекта и наложи рушење објекта, сакупе се румунски свештеници, оду и освештају започети објекат, а онда се дигне бука и халабука да Србија хоће да сруши верски објекат. Колико знам, црквени храм се освештава када је спреман за употребу у верске сврхе. Цео се проблем онда дигне на међународни ниво, Србија подвије реп, а и Српска православна црква,  заташка се, јер забога Румунија ће нас опет блокирати „на путу за Европску унију“.

 

Гледано из угла Канона, важећих у православној заједници, Румунска црква делује апсолутно противно свим „законима“ Православне Цркве. Јесте црква конзервативна институција, али одређени канони, који важе вековима, се морају поштовати. Елем, Апостолска правила (34 и 35.) забрањују деловање свештених лица из једне епархије у другој, без одобрења владике-епарха те епархије. Практично, свештеник из Бачке епархије не би без одобрења владике Тимочког могао да чинодејствује у неком од храмова Тимочке епархије. Е, не може ни свештеник Румунске православне цркве, а делује и то без одобрења. То је потврђено и одлукама Васељенских сабора, међутим, Румунска црква се оглушује. И чинодејствује на неканонски начин и гради објекте на јурисдикционој територији друге православне цркве, Видите, Јерусалмска патријаршија је раскинула сестринске односе са Румунском црквом, јер су ови израдили цркву и чинодејствују неканонски на њеној територији, али СПЦ ћути?!  Било је пар упозорења и на томе се завршило!
Између Српске и Румунске православане цркве постоји, од обају патријарха постписан споразум, који датира још из 1934. година, а којим је тачно дефинасана територија на којој Румунска православна црква може деловати (на територији српског Баната), као и јурисдикциона територија Српске цекве на територији румунског Баната (око Темишвара). Видите, и у Крајови је постојала Српска црква, али је угашена, јер Крајова не припада румунском Банату, према задњем попису тамо живи свега још око 40-так Срба, за које румунске власти сматрају да не постоји потреба за богослужење на српском језику. Слично је и у још неколико места у Румунији, ван румунског Баната, где није дозвољена изградња српских верских објеката. Поштује ли то Румунска црква, кад је у питању источна Србија?

bojan aleksandrovic

Снажна подршка. Бојан Александровић са патријархом Румунске цркве и истакнутим екуменистом Данијелом.

 

Што се тиче Бојана Александровића, коме је Румунска црква доделила разне титуле великоцрквене, он је био у рангу „чтеца“ у Српској цркви. Тадашњи владика Тимочки Јустин и Црквени суд су га рашчинили и из реда „клирика“ а та је Одлука морала бити поштована од стране свих помесних цркава, па и Румунске. Да би га румунски владика рукоположио за свештеника, морао је тражити дозволу од владике из чије епархије потиче клирик, али пошто је исти рашчињен у ред „лаика“ он нити је могао нити смео бити рукоположен у свештеника, те је такав чин неканонски и нелегалан. Гледано са аспекта православних канона, Бојан Александровић није свештеник.

 

Са аспекта односа Румунске цркве према верницима у источној Србији, а нема их више од 100, они кажу да врше богослужење на матерњем језику Влаха и тиме остварују њихове потребе. Кажу: „Влашки језик је дијалекат румунског.“ Ниједан Влах не разуме румунски (само делимично). Таква небулоза је као кад би неки паметњаковић изјавио да је старословенски дијалекат српског језика. Надаље, Румунска црква и њени верници не славе славу (да би их заварали, овде се румунски свештеници нуде да режу славски колач); румунски свештеници не наплаћују своје „услуге“ – плаћени су из Румуније, а свештеници СПЦ, поједини, када одмере неког нашег Влаха који је на раду у иностранству одрапе и по десет пута већу цену од званичног ценовника. Власи славе Божић 7. јануара, Румуни 25. децембара – и ту се прилагођавају Власима, не би ли их заварали. Имам информације , да крсте и мртве, да би могли да им опевају опело?!

 

Из свега изнетог, једини је закључак да је деловање Румунске цркве на овим просторима политичко, а најмање верско. Политичко у смислу да се Власи и овим путем асимилују у Румуне.  Бојан Александровић је веома чест гост у Румунском парламенту, залаже се да се Власима доделе румунски пасоши, за информисање на румунском. Његово деловање је искључиво политичко, у служби румунских претензија према Власима.

 

И коначно, дубоко сам уверен, да оног момента када Српска црква уведе део богослужења на влашком, Румунска црква неће имати апсолутно никакав ни морални, ни верски, ни канонски алиби да делује на овим просторима. Црквени оци СПЦ немају довољно слуха, а немају никаквих правних средстава да санкционишу деловање Румунске цркве. На ромском језику одржана је Литургија још 1997. али потребе Влаха се занемарују и обећања дата не поштују! Само у појединим беседама, декларативно, типа – „моји Власи“ (Владика Јустин), „наша браћа Власи“ (патријарх Иринеј). Извесни је свештеник регистровао Влашку цркву у Православној заједници ЕУ, па постоји претња да ће СПЦ ускоро имати проблем не само са Румунском, него и Влашком црквом. Нека само седе учаурени, не ослушкујући глас својих верника, али ни међународне заједнице „док се Власи не досете“!

Драган Андрејевић, члан Националног савета Влаха и координатор активности НВО „Гергина“  

Kao што je смисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати cвојом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа: примаjући га за свoj jeзик којим се обрaћa Богу, она га надахњхује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности. Црква je мерило и народа и jeзика народног, никад обратно. Она никад не раздваја и не сиромаши, напротив — увек сабира и спаја народ и народе и њихове jeзике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог.

-Св. Јустин Ћелијски

Погледајте такође: ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ ПОКЛАЊА РУМУНИМА ТИМОЧКУ КРАЈИНУ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Румунска Црква, Српска Црква | 7 коментара

Епископ Иринеј Буловић завео цензуру на РТС, подстиче раскол

Епископ Буловић је, како сазнајемо из влашке заједнице, утицао да се емисија о Власима у оквиру серије на РТС-у која прати живот различитих националних заједница у Србији, драматично скрати. Од 35. минута колико је требало бити емитовано, само је 15 минута прошло кроз цензуру овог најмоћнијег човека у епископату Београдске патријаршије. Разлог за цензуру је – незамерање са Румунском православном црквом која на неканонски начин оснива своје парохије на територији Србије и учествује у румунизирању Влаха.

Осакаћена емисија

Део емисије, у коме се говори о нелегалном деловању Румунске цркве, у коме су говорили представници и чланови националног савета Влаха је у потпуности „одсечен“. Власи кажу да је ово могло да се удеси само утицајем моћника из Српске православне цркве који се понашају штетно, управо за своју помесну цркву.

– Шта се друго могло очекивати од дотичног Иринеја Буловића, као уопште врха СПЦ? Па, и СПЦ И РПЦ (мислим на оне који воде обе цркве), су екуменисти и јеретици (велика већина, свака част изузецима којих је веома мало), и сви они раде за истог господара, сви су они папољубци и у спрези су са врхом наше државе и зарад тога да им Румунија не стави вето, за пријем у ЕУ и признавање Косова, продали би и рођену мајку, а камоли нас Влахе! Сви они (и врх цркве и врх наше државе, па и Румуније) су само пуки извршиоци онога што им нареде њихови ментори, (масони, господари из сенке, Нови светски поредак…) и то све са циљем да се сруши православље и приклоне папи и што спремније дочекају устоличење Антихриста! Нека Господ сачува све нас који тако не мислимо (и Влахе и Србе, па и Румуне), нас обичне људе, као и нажалост мањи број црквених великодостојника, свештеника и монаха, који нису екуменисти и јеретици. Нека је Бог свима нама у помоћи! -каже господин Јанко Николић у коментару на ову вест.

negotinska rumunska crkva

Фрескопис у храму румунског раскола у Неготину

 

Иначе, исти еп. Иринеј Буловић је још 1997. Године увео богослужење на ромском. Представници влашке заједнице већ неколико година воде преговоре са епископом Иринејем, као и пређашњим Епископом тимочким Јустином, о увођењу дела богослужења на влашком језику у оквиру СПЦ. Поред обећања да ће се то и учинити, ништа није реализовано на том плану. Разлог за одуговлачење је био услов постављен од Београдске патријаршије да Власи усвоје своје писмо. То се догодило 24. јануара 2012. године, али ни после 3 године представници Српске цркве нису учинили по том питању ништа – изјавио је за наш портал члан Националног савета Влаха Драган Андрејевић.

Насупрот томе, прећуткује се прозелитизам који врше добро плаћени румунски свештеници и њихове цркве ничу као печурке после кише у источној Србији.

11148781_983182058372241_837523725165669030_n

Свештеници, службеници Букурешта који раде на румунизацији Влаха. Преузето са Фб.

 

Сумња Влаха у издају од стране неких утицајних црквених великодостојника почела је пре 2 године, пред посету тадашњег премијера Дачића Румунији. Исти је позвао Свети сабор СПЦ на ручак, након чега је тачка о прекиду односа са Румунском црквом избачена са дневног реда. Патријарх Иринеј је, такође, мењао своје ставове, те је од осуде румунизације ишао дотле да је сам Влахе називао Румунима.

Господин Андрејевић је обећао да ће дати изјаву о деловању Румунске цркве на територији источне Србије са аспекта правне али и канонске легимитимности, као и односа ове цркве према Власима, те се надамо да ћемо имати прилике да у наредним данима додатно расветлимо проблем.

бул и вуч

Вучић и Буловић – Могу ли испунити услове за улазак у Европску Унију?

 

Уместо да као огњени стуб стрчи и стоји у сред свих савремених бура и олуја, наше се свештенство претворило у мајушног свица, на кога са свих страна нагрћу мркле ноћи и језиве поноћи подивљале Европе. И ко ће са збуњеним свицем ићи као за вођом? -Св. Јустин Ћелијски

Погледајте такође: ДА ЛИ ПОЧИЊЕ УВЕРТИРА ЗА РАТ У НЕГОТИНСКОЈ КРАЈИНИ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Румунска Црква | 7 коментара

Првог маја (18.04/01.05) славимо светог мученика Омера Турчина

Руски монах Партеније је 1846. посетио свети град Јерусалим у време Васкрса и био сведок чуда Благодатног Огња на Гробу Господњем. Том приликом је описао и последње часове мученика Христовог, турског војника Омера, који је, видевши очигледно чудо које је потврдило истинитост Вере православне у односу на све јереси, исповедио Христа. Такође, Јермени-монофизити били су посрамљени видевши да чудотворност Благодатног Огња није у месту (храму), већ у истинитом вероисповедању.

muc emir blag oganj

Свети мученик Омер Турчин

Отац Партеније приповеда:

После вечерње су нас повели на гроб Господњи, и пошли смо надоле степеницама. У најдоњем делу постоји место, где се јавио Исус Марији. Тамо је црква Јакова брата Божијег, првог епископа Јерусалимског, тамо лежи камен са свете горе Синајске.

Ушли смо на плочник према вратима великог Храма Васкрсења. На том плочнику, на десној страни, према јерменској цркви, видни су на мермеру трагови ногу Омера Турчина, који је поверовао у Христа. Близу самих светих врата, на левој страни, стоји средњи стуб, мермерни, са процепом, из које је изашла благодат, тј. Свети Огањ, и који је од свих поштован, и сви ово целивају, како православни, тако и неправославни, и Јермени-монофизити.

О овом догађају желим овде мало да вам говорим – како о њему источни православни хришћани једногласно говоре, па чак и сами Турци потврђују. На зиду је мермерна плоча, сва исписана, и говоре, да је баш тај догађај описан, но ми читати нисмо могли, јер је то написано сиријским словима, на арапском језику, и само сам чуо, а нисам читао да је догађај овако текао:

У неко време, када су Грци били до крајње мере под турским игом потлачени, богати Јермени су се договорили да покушају да отстране Грке од гроба Господњег и да би их изгнали из Храма Васкрсења, сабрали су велику суму новца и поткупили Отоманску Порту и сву власт у Јерусалиму, уверавајући неверне, да Благодатни Огањ сходи не због Грка, но ради свих хришћана (тј. и ради хришћанских јереси, прим. ур.), и „ако би ми, Јермени, били тамо, – исто ћемо добити.“ А Турци, жељни новца, рањиви на поткуп, и урадише по јерменској вољи и уредише, да само Јермени-монофизити добију Благодатни Огањ. Јермени су, пуни радости, писали по свим земљама својим једноверцима да дођу у већем броју на поклоњење, па је тако, и дошла велика маса ових јеретика. Наступила је Велика Субота: Јермени су испунили храм, а масе јадних Грка је турска војска изагнала напоље.

О, каквом неизрецивом горчином и муком су се  испунили Грци! Једина утеха им је била – гроб Спаситеља, па су их и од тога отлучили, и света врата за њих затворили! Јермени – унутар цркве, а православни – на улици; Јермени се веселе, а Грци плачу; Јермени торжествују, Грци горко ридају! Православни су стајали насупрот светих врата на плочнику, а око њих укруг турска војска, на опрезу, да не дође до бунта. Како сам патријарх, тако и сви остали, стојали су са свећама, имали наду – макар од Јермена с прозора да добију благодат. Но Господ је хтео да другачије устроји и покаже истиниту веру Својим огњеним прстом, и да утеши Своје истинске слуге, смирене Грке.

Већ је дошло време, у које сходи благодат, али ето нема ње, Јермени се уплашили, почели да плачу и моле Бога, да би им послао благодат, но Господ их не услиша. Већ је пола часа прошло и више, а Благодатног Огња нема. Дан је био сунчан и пријатан. Патријарх је био на десној страни. Одједном је ударио гром, и на левој страни је средњи мермерни стуб пукао, и из процепа је изашао пламен огња. Патријарх је устао и зажегао своје свеће, и од њега су запалили сви православни хришћани. Тада се све мноштво обрадовало и развеселило, а православни Арапи су од радости почели да цупкају, скачу и кличу:

„Ти јеси једини Бог наш Исус Христос; једина је наша истинита вера – нас православних хришћана!“.

blag oganj

Пукотина у стубу кроз коју се запалио Благодатни Огањ.

И почели су јурњаву по целом Јерусалиму и направили су по целом граду буку и метеж. Они и до данас творе спомен на то, скачу и кличу око Гроба Господњег, хвале јединог истинитог Бога, Исуса Христа, и величају православну веру. Војници пак турски, који су били около као стража, видевши ово чудо, били су ужаснути и пренеражени. Један од њих, именом Омер, који је стојао пред Авраамијевим манастиром на стражи, у тај час је поверовао у Христа и закликтао:

„Један је истинити Бог Исус Христос; једина истинита вера – православних хришћана!“.

И сам је скочио надоле ка хришћанима, са висине веће од 15 аршина, и ноге његове ступиле на тврди мермер, као на меки восак, и до данас су видна два отиска стопала његових, изображени, као на воску. Иако се неправославни труде да их загладе, ипак сам их и ја своим очима видео и својим рукама додиривао. И стуб са просеком опаљеним је и даље такав. А војник Омер, скочивши, узео је своје оружје, гвозденим делом ударио у камен, као у меки восак, а сам је непрестано прослављао Христа. Због овога су му Турци отсекли главу, а тело му спалили. Ипак, кости његове су Грци сабрали, положили в ковчег и поставили у женском манастиру Велике „Панагије“ (Богородице), где и до данас точе благоуханије. Јермени нису унутра, у Гробу Господњен ништа получили, остали су са својим стидом. Паша Јерусалимски и остали турски началници су веома узнегодовали на њих, и желели су да их све посеку, но убојали су се султана; само су их казнили тешко: говоре, да су давали свакоме да једе разне нечистоте при изласку из храма.

Извор: palomnic.org

О томе да Јермени нису православни: Jермени и Копти нису православни, већ јеретици монофизити

Погледајте такође: ЧУДЕСНО ОБРАЋЕЊЕ У ПРАВОСЛАВЉЕ

Превод и припрема: Екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Монофизити, Свети људи | 2 коментара

Свему има краја осим милости Божијој

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

2654672585_06b94a0131

Свему има краја осим милости Божијој. То се открило у историји самовољног народа Израиљског. И дубина морска даде се измерити али бол Божији за људима не може се измерити. То се показало у крвавом зноју, који је капао са чела Христова у врту Гетсиманском.

Бог чека, и чека. Шта Бог чека? Не чека Бог једнога човека који би показао пут народима и дао им спасоносне законе владања. То Бог не чека. Јер то је већ било. Јавио се једном Месија, показао је пут и дао је закон. Другог не могу очекивати народи. Бог не чека дакле ни другог Месију, нити неког генијалног државника или војсковођу или мудраца. Све је то било, и све је то непотребно за будућност човеченста, за срећу рода човечијега.

Бог чека у наше време један народ. Не једног човека него један цео народ који би свим срцем предао се Господу и послужио Њему јединоме. Не чека Бог једног човека високог као Хималаји, да „поведе“ и „спасе“ човечанство. То нехришћани и будале чекају. Бог чека један народ који би се понизио пред њим као мравињак пред човеком, да би тај народ послужио свима другим народима службом љубави; светлошћу истине и примером чистоте.

У наше време све је у збиру, у скупу, у друштву. Народи се угледају на народе европске. Европа је изневерила Бога па је изневерила и све народе. Гнушање свих народа на земљи од Европе не да се изнети ни описати. Ни најбезумнији неће за њом драговољно поћи.

Да ли је српски народ вољан задовољити Божје чекање? Свети пророк Исаија записао је своје виђење Бога небеснога на пријестолу високу и уздигнуту, од кога чу глас: кога ћу послати? и ко ће нам поћи? Тада се сам Исаија јави и рече: Ево мене, пошљи мене (Ис. 6, 8).

Богу данас треба не један човек него један народ. И Бог опет ставља оно исто питање: Кога ћу послати? И ко ћe нам поћи?

Имаш ли смелости ти српски народе, да се одазовеш и попут великог Исаије рекнеш: Ево мене, пошљи мене Господе?

Ти би могао то да учиниш, једини ти између свих народа, само ако би хтео, твоји крстати барјаци упућују те на то. Твоје крстоносне војводе упућују те на то. Твоја голготска прошлост упућује те на то. Све дубине твога страдања и све висине твојих визија гоне те на ту мисију. Сви твоји свеци и хероји, необични и изузетни од свих других, благосиљају те на тај пут. Твоја бојна поља и твоји милиони жртава у младићима и деци дају ти надахнуће за тај задатак. Смеш ли се дакле осмелити ти, најсмелији од свих народа, да се јавиш и рекнеш Господу: Ево мене пошљи мене?

Благо теби ако се охрабриш то рећи и тога се прихватити. To би таман било у духу твоје целе прошлости која је сва у знаку Христа и слободе. A то народима земаљским и треба као хлеб, вода и ваздух.Тежак је то посао рећи ћеш? Но зар има неки народ мећу народима Јафетовским који је више од тебе опробан у тешкоћама?

Та мисија је за велики народ а не за малени, рећи ћеш? He говори тако. Јер су баш велики народи и покварили све, замрсили све, отпали од Христа и оскорбили све остале народе на свету. He могу они као раслабљени послужити примером здравља никоме. Нама је више него икоме потребан пример здравља и дух правог живота и светлост вечне истине. Јер су пука слутња, без здравља, без правог живота, без светлости, без истине, без визије неба и без љубави. A y свему осталоме и богати.

Али и ми смо нагрижени од исте болести; како ћемо, дакле, показати пример здравља и духовне једрине? На то вам се може лако одговорити: заиста нагрижени сте и ви Срби; али оно што је код њих болест плућа и срца и мозга, то је код вас болест коже. Вратите се својим духовним бањама и бићете излечени. Једна ти је бања и најсветија Хиландар, друга Студеница, па Жича, па Сопоћани и Грачаница, па Дечани и свети Наум и тако редом, десетина за десетином и стотине за стотином. А прости хришћански народ, сељачки и раднички, жива ти је духовна бања, од које тешко се може наћи боља. Па твоја Светосавска народна црква. Окупај се трипут, па ћеш бити здрав: прво у својој херојској и мученичкој историји, од које ти стоје још усправно као сведочанство задужбине твојих великих ђедова и прађедова; друго у своме простом али храброме и побожном народу, и треће у твојој чудесној народној Цркви. И бићеш сасвим здрав. Тада можеш са страхом и трепетом поклонити се свевишњем Господу Богу и са рабским смирењем рећи: Ево мене, Господе, пошаљи мене! Нека би те подржали у мудрости, сили и слози Пресвета Богородица и твоје Крсне славе. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Кроз тамнички прозор, Uncategorized | 1 коментар

Процват српског лутеранства

Ако се ко и бори, не добија вијенац ако се не бори по правилу. (Друга посленица св. ап. Павла Тимотеју 2.5)

Време транзиције, када су реформатори покушали да демократизују и Српску Православну Цркву, донело је нове феномене на небу свакодневног живота Срба. Демократизација Цркве доживела је свој колапс који, они који су је демократизовали не желе да признају да им не би нешто засврбело сопствени его. И онда су, уместо личног покајања, одлучили да колапс продуже у агонију за све вернике. Та агонија траје толико дуго, да је природно да изроди свакојаке нус-продукте, или што би се на српском рекло – духовно смеће.

Почело се са демократизацијом богослужења – да верни имају право да се причешћују онолико пута, колико и свештеници; да имају право да чују свештеничке молитве; да имају право да виде све шта се дешава у олтару… а, завршило се правом диктатуром.

Они који су се бунили и тражили да се богослужење не банализује, добили су фластер на устима. Епископ Јован Шумадијски их је терао напоље, иако се богослужење вршило на отвореном, па се, ајт’, снађи ако можеш.

Није то најгоре. Најгоре је то што су вајни борци за Предање Цркве били ућуткивани један за другим. У избору између камелеонства и живота по Богу, па и по цену страдања, већина се одлучила за камелеонство. Пример прогнаног и у великој мери маргинализованог епископа Артемија, над којим су на правди Бога олигарси Београдске патријаршије извршили кафкански монтирани процес у стилу најгорих диктатура, утерао је страх у кости збуњеним свештеницима и верницима 21. века.

Пошто је олигархија Београдске патријаршије донела нови догмат и правило искривљене вере: „Истина – то смо ми“, који је потпуно идентичан римокатоличком догмату о незаблудивости папе, било је природно да се очекује ницање и лутеранства. Папе редовно рађају, своја природна чеда. Самозаљубљени папизам рађа самозаљубљени лутеранизам. Ако је папа божанство на земљи, зашто би то трулежно божанство обожавао неко који је довољно паметан да препозна превару? Зашто не би такав прогласио самога себе за непогрешиво божанство – управо оно што је Лутер учинио?

Када се Лутер отцепио од папе, имао је два пута – да приклони главу под моћну руку Христову и прихвати Христову православну Цркву за јединоспасавајућу, или да сам смисли неку своју религију и тако постане лажни Христос своје религије. Лутер није одступањем од папе постао покоран Христу-Истини. Лутер је разговарао са православнима о томе, али му је од покорности Истини лакша била опозиција папству. Он је одступништвом од папе постао зачетник геометријске прогресије стварања нових папа, који су по свом нахођењу стварали нове религије. Тако, данас постоји око 38.000 тзв. хришћанских протестантских деноминација.

Неопапизам српске црквене олигархије и чврста рука исте, донели су на свет неколико неолутеранских покрета. Срби, који су по дефиницији носиоци православне вере, у условима западњачке просвећености која диктира своја правила кроз школство и медије, често нису стајали у заштиту Христа-Истине, већ су своју обезбоженост и опозицију Иринејевој бахатости нашли у покретима који негирају Цркву. Тиме су постали слични Иринеју и људима око њега.

Једина могућа црквена реакција у оквиру канона и учења Цркве могла је бити она коју је учинио епископ Артемије. Он је свој положај објаснио употребом 15. Канона Константинопољског (двократног прводругог) Сабора из 861.год.

1908168_1591169424462702_6786041984148568843_nСви остали кренули су Лутеровим путем, те су се због папе (олигархије персонализоване у лику 2 Иринеја, м. Амфилохија и њима сличних) одрекли читавог Јеванђеља.

1. Први  које би назвали неолутеранима су припадници минорне групе тзв. зилота-старокалендараца. Мада њих има мало, имају активности у опозицији Иринеју и његовима. Своју опозицију заснивају на тврђењу да је СПЦ од неке године пала у јерес и изгубила благодат. Њихова основна заблуда се састоји у томе што рационалистички и схоластицизмом Томе Аквинског приступају тумачењу благодати и учења Цркве. Одступање благодати еквивалентно је одступању од учења Цркве. Моменат када је једна помесна црква коначно изгубила благодат и пала у јерес не зависи од академског сагледавања ствари, већ од реалног стања на терену. Уколико се кроз СПЦ људи враћају Богу и напуштају грех, исцељују и душом и телом, не може се тврдити да је благодат потпуно одступила од ње. Може, због одступништва јерархије, да се престане општење до покајања те јерархије, али није могуће формирање фанатичне групе која се одликује расколом, цинизмом и понекад камелеонским обртима од строгоће до смирености. Мали број иде за њима јер Срби нису вољни да навијачки приступају својој вери.

2. Атеисти  Као што је говорио св. Јустин Ћелијски, атеизам је по својој природи брак између папске похоте и лутеранске памети. Овај верски неолутерански покрет који се труди да рационално одбаци Бога и Цркву данас све више јача одбацујући похоту Иринеја и базирајући своје ставове на рационалистичким софизмима. На тај начин, остварујући захтеве сопствене похоте, тражи слободу од уза којим би их Иринејево папство везало. Мада се број његових поклоника увећава, тренутно није бројчано превелик јер у њему налази своје уточиште, пре свега део интелектуалалаца који су заљубљени у западне вредности слободе без одговорности.

3. Пагани-родноверци – Ово је феномен новијег датума. За разлику од атеиста, родноверци осећају блискост са својим народом и његовим ранијим историјским култовима. Ова вероисповест, мада се тек формира, базира се пре свега на одбацивању хришћанства и његових уза, и покоравању уза своје похоте. Иако се култови које поштују одликују бајковитошћу и инфатилношћу, родноверци их се држе занемарујући разум и разбуктавајући страст варварске привржености националном стаблу. Да родноверство и атеизам нису далеко, говори и пример Борка Стефановића који је у своје време свирао у рок-групи која је промовисала родноверство, а касније постао Европејац који је доста учинио на издаји Косова и Метохије. Родноверство називамо неолутеранизмом јер и оно добија на снази поступцима високе јерархије, тј. њеним учествовањем у издаји Србије и спровођењем Бриселског споразума.

11150568_1389821548009038_9007016821974667621_n

Београдски олигарси, данас потпуно у покорности државном апарату, а сутра потпуно у покорности глобалистичком екуменизму.

 

На крају, можемо да закључимо да до свега овога не би дошло да у канцеларијама Београдске патријаршије не седе распикуће, тј. трудбеници сарадње са режимом и носиоци јереси екуменизма. Државни режим и режимски медији због својих приземних разлога, виде велику подршку у овој црквеној олигархији и подржавају је. Због тога већи део народа и даље формално припада СПЦ, али се све више суштински удаљује од ње, живећи по примеру олигараха без покајања и без достојног учествовања у Светим Тајнама и светим врлинама.

Још једна подршка безакоњу олигараха је присутност пацифиста у црквеним редовима, који за свој модус вивенди имају толеранцију према одступништву.

Са друге стране, једина прилика да се нешто учини како би се спречило лутеранство међу Србима је лични подвиг сваког од верних чланова Цркве и борба против одступништва, али по правилима Јеванђеља. Господ ће погледати на читав народ ако се појави критична маса покајника и чувара своје Вере. У том случају би се маргинализовани Христос поново вратио на своје место и постао главна водиља и у друштвеном животу православних.

Погледајте на исту тему: „Екуменизам и расколнички зилотизам“

Текст припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»

Објављено под Српска Црква | 25 коментара

Васкршње чудо: ГОСПОДЊА ИКОНА КОЈОЈ ВАТРА НЕ МОЖЕ НИШТА

Грчку православну цркву у Кноксвилу, у источном делу САД, је пламен прогутао на сам Дан васкрсења Христовог, у рано недељно јутро ове 2015. године. Пошто су се парохијани окупили да очисте шут, пронашли су једну занимљиву икону која није изгорела.

„Очигледно је да је висина топлоте била толико велика да се стакло истопило које је покривало икону, али икона је остала неповређена. Баш чудесно! Молим вас да будете у молитви са онима који зову цркву Св. Георгија својим црквеним домом. Много тога треба да се учини, али несумњиво, Бог је са њима!“

– Каже Трој Ставрос, који је икону усликао.

Ова икона је од ДРВЕТА. Дрво гори на 230 степени Целзијуса. Али, стакло се топи на најмањој температури од 1500 степени Целзијуса! Ова икона је морала да истрпи толику температуру… Научна објашњења не могу ово објаснити. Физички, то је немогуће. Део дрвета осликан јајчаном темпером и мастилом требало би да буде потпуно спаљен или бар поцрнео од ужарења и дима. Али, ову икону је Господ сачувао од свега тога. Ја стварно немам речи!

– Каже Николас Нелсон, студент медицине и члан исте парохије.

10462973_10206342233573829_7345240262384172668_n

Господња икона која није изгорела.

Погледајте такође: ЧУДО У СИРИЈИ

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Кратке вести | 5 коментара

Тамна страна акције доношења Благодатног огња у Србију

Може се рећи да је доношење Благодатног Огња из Јерусалима једна од ретких акција Београдске патријаршије која није завршила неким скандалом, ако се не рачуна у скандал то што су у главним кадровима дочека Благодатног огња били представници партије која је потписала Бриселску издају Косова и Метохије.

culibrk

Ћулибрк приликом дочека Благодатног Огња са Јакуњином и Великим канцеларом хоспиталаца Филипе Пикапјетра.

Све заслуге за доношење Благодатног Огња у Србију припадају епископу Јовану Ћулибрку, и ту тек почиње проблем. Једна од нових агенди јеретика папистичке провенијенције је заузимање светиња православних на један елегантан начин, без изазивања опозиције и антагонизама код православних. Организација која се тиме бави у Светој Земљи назива се „Војни и Утешитељни Ред Светог Лазара Јерусалимског“ које још називају „витези-хоспиталци“. Настао је у 12. веку и створен је од стране римокатоличких крсташа. Данас је овај ред, како сами кажу на својој интернет-презентацији, усредсређен на екуменистичку духовност.

lazarevci

Иако је на челу реда духовни патрон римокатолички кардинал, у њему учествују и екуменисти других провенијенција. Глава чланова овог реда са православним пореклом је управо епископ Јован Ћулибрк. Иначе је ред у замршено блиским односима и са масонима, што ће у последњем делу текста да буде очигледно. Дакле, оно што је забрињавајуће по подацима самих хоспиталаца је, да је Јован Ћулибрк и непосредно пре и непосредно после примања Благодатног Огња био у друштву и важним разговорима са овим римокатолицима или масонима, није јасно шта су и ко су. Они кажу да је једно од најважнијих питања о коме се разговарало било инсталирање новог, 50. по реду, Великог мајстора реда, које би требало да се обави на јесен у Јерусалиму, и на коме ће Јован Ћулибрк свакако учествовати.

„Уочи церемоније паљења Благодатног Огња, Његова ексцеленција гроф Филипе Пикапјетра (Philippe Piccapietra), Велики Канцелар Реда св. Лазара Јерусалимског који је био присутан на служби паљења Благодатног Огња сусрео се са епископом Јованом да дискутује о будућности Српске командерије и о другим пословима везаним за ред. Следећи састанак се догодио непосредно пред службу паљења Благодатног Огња између епископа, Великог канцелара и Владимира Јакуњина, познатог добротвора православне Цркве.“– каже се, између осталог, на Фб страници реда.

Што се тиче српске командерије, тј. огранка ове тајанствене организације у Србији, на челу исте је управо Јован Ћулибрк, а основана је са благословом, или боље рећи злословом патријарха Иринеја Гавриловића. srpska komanderija Овај скандалозни патријарх, који ће вероватно бити на позицији патријарха само док су србофобне политичке партије на власти у Србији, благословио је рад овог екуменистичког реда хоспиталаца у Србији. На слави патријарха Иринеја на дан Лазареве суботе 2014, како сазнајемо са званичног сајта хоспиталаца, били су позвани управо они. Слике, иначе, показују да је и познати српски масон Тахир Хасановић члан овог реда. hospitalci

Клирици ће постати најгори и најнечастивији од свих.

У старо време људи су, када су хтели да Господ казни некога човека, проклињали га говорећи нека да Бог да га постави са свештеницима из 18. века. Зато, браћо моја, тешко је данас патријарсима, архијерејима, јерејима и осталим да се спасу. Због тога вам саветујем, свети јереји, да се покајете док имате времена, да бисте се спасили. 

-Изреке св. Козме Етолског

Извор: Сајт реда хоспиталаца „Светог Лазара“

Погледаајте такође: ТРИЈУМФ ТЕМПЛАРА У НИШУ

Припремила екипа странице „Православље живот вечни“

Објављено под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма, глобализам | 17 коментара

Страшни Суд над Богом

13186_694055697390552_1918876180016340093_n

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него , данас; никада мање Бога него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу; да ли се ико сећа да је земља икада рај била? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је – распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име, ако не ђаво? Но шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никад није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али га тамо распели нису. А ми смо Га распели! Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог …

У зеницу душе моје, браћо, упило се као змија злобно питање и злурадо ме пита: зар је човек икад био добар, кад је могао Христа распети? – Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? – Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог Петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: јеси ли и сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?

Заборавите све дане пре и све дане после Великог Петка; сведите човека у границе Великог Петка – није ли он зеница свију зала, тркалиште свих искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста – лудило земље?

Ни Страшни Суд, браћо, неће бити страшнији од Великог Петка. Не, он ће несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни Суд за Бога; суди Му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује Га са 30 сребрника. Христа за 30 сребрника! – Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?

Данас је човечанство осудило Бoга на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни Суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судије свет није видео. Исмејан је Бог страшније него икад. „Ад всесмехливи“ уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај који се никад смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали да плаче. Посрамљен је данас Онај који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај који је донео Живот Вечни. – Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?

Крст, најсрамнији дар, даровали смо Ономе који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очисти од губе, зар Му за то крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар за то да би видео начинити крст и распети Га на њему? Мртваче, Он те васкрсао из гроба, зар за то да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо, за коју Га од њих дарујемо таквом горчином?

„Људије моји, что сотворих вам? – не испуних ли Јудеју чудесима? не васкрсох ли мртваце једном речју? не исцелих ли сваку болест и недуг?… Шта ми ви дајете? За исцељења – ране ми дадосте; за живот – убијате ме и распињете на дрвету“…

Велики Петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је по мало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду – сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану пригрлили. Да, сатану. Јер је у светом Еванђељу речено: „И по залогају уђе сатана у Јуду“. По каквом залогају? – По залогају који му Христос даде; по Причешћу; по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса?

Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш. Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свим чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду – среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда да мене и тебе не учини издајицом и Христоубицом, мене, који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с Оним који је и делима и речима учио да не треба носити ни сребра, ни злата. А ја? А ти? – Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом, знај да си кандидат за Јуду. Не питај: да нисам ја Господе? – јер ћеш несумњиво чути одговор: да, ти каза. – Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог направило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом, већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и самог човека.

Смрт је страшна тајна, браћо, но најстрашније је кад људи предају Бога на смрт и желе да Га потпуно убију, сасвим униште, да сав буде мртав, сав без остатка. Данас је дан када су људи страшни за Бога, јер муче Бога као што Га нико никад мучио није; јер пљују Бога као што Га нико никад пљувао није; јер бију Бога као што Га нико никада био није. Нека умукне све што се човек зове! „Да молчит всјакаја плот человјеча!“ Нека се нико не хвали човеком, нека се нико не хвали човечанством, јер, гле, човечанство не трпи Бога у својој средини, убија Бога. Зар се таквим човечанством хвалити? Нека се нико не хвали хуманизмом! Ах, та то је све само – сатанизам, сатанизам, сатанизам …

Данас су не ђаволи, не зверови, не шакали, већ људи исплели венац од трња и на главу Христову метнули. Трновим венцем ките Онога који је човека окитио бесмрћем. Трнови венац плете човечанство око главе Онога који је венац од звезда исплео око земље! Трнови венац за Христа плетем и ја, и ти, пријатељу, ако сам среброљубац, ако сам блудник, ако сам прељубочинац, ако сам богохулник, ако сам клеветник, ако сам оговарало, ако сам пијаница, ако сам немилостив, ако сам гневљив, ако грешне мисли мислим, ако нечиста осећања имам, ако вере немам, ако љубави немам. Сваки грех мој, сваки грех наш, трн је који умећемо у проклети венац што избезумљено човечанство непрестано плете око главе Господа Исуса.

У мучењу Бога, човек је немилосрднији и од ђавола. – Ви не верујете? Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваху у лице, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице… Господе, зашто им се уста не огубаше и у рану не претворише? Не зато ли да би нас трпљењу и кротости научио?… Пљуваху оно дивно, оно благо Лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? – да, више него сва блаженства, јер је у том кротком Лицу – свеколико вечно божанство, сваколика вечна радост … Пљуваху оно светло Лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно Лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. – И ви се хвалите човеком? Ох, свијајте заставе, мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се толико стиди себе као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња… Људи пљују Бога – има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога – има ли што сатанскије од тога? Браћо, ако нема пакла, требало би га измислити, измислити за људе, само за људе…

Њега, Творца и Спаситеља пљују и бију, а Он кротко и ћутке подноси све. – Имаш ли изговора ти који сваку увреду увредом враћаш? који зло злом враћаш? који кунеш када те куну? и мрзиш када те мрзе? Враћајући зло злом, ти Господа Христа пљујеш; мрзећи оне који тебе мрзе, ти Христа бијеш и мучиш; враћајући увреду увредом, ти Господа Исуса срамотиш, јер Он то чинио није.

И кротког Господа Пилат предаје на распеће. А људи Га воде од митарства до митарства, од муке до муке, од поруге до поруге. И поруганог Бога – распињу; прикивају Га за крст.

Зар клинце забијате у руке Христове, у руке које су толике болеснике исцелиле? толике губавце очистиле? толике мртве васкрсле? Зар да умукну уста која су говорила као што човек никад говорио није? Јаире, где си? Лазаре, где си? Удовице наинска, где си да заштитиш Господа твог и мог? Зар распињете Њега – наду безнадежних, утеху неутешних, око слепих, уво глувих, васкрсење мртвих? Зар клинце забијате у те свете ноге, које су мир носиле, које су благовестиле, које су по мору као по суву ходиле, које су хитале ка свима болесницима? ка Лазару мртвом? ка гадаринском бесомучнику?

Распет је Бог. – Јесте ли задовољни, богоборци; јесте ли срећни, богоубице? Шта мислите о Христу на крсту? – Варалица је; немоћан је; саблазан је; „ако си Син Божји, сиђи с крста! Аха, ти што храм за три дана подижеш, помози сам себи, и сиђи с крста!“

А шта мисли Господ са крста о људима под крстом? – Оно што само Бог љубави и Бог кротости мислити може: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде!“ – Ваистину, не знају шта раде са Богом у телу. Зар је Господу било лакше у телу него на крсту? Теже, кажем вам, него када бих ја у свакој пори имао по ђавола. Јер је бескрајно већа разлика између Бога и човека него ли између ђавола и човека, између смрти и Бога него ли између смрти и човека. Спаситељ је осећао ту муку: Његова чиста, безгрешна природа устала је против смрти, и Он на догледу смрти „забрину се и поче tужити: жалосна је душа моја до смрти!“

Када и Бог тужи, када се и Бог жали на смрт, онда реците: има ли за човека ишта страшније од смрти? ишта неприродније од смрти? ишта одвратније од смрти? Смрт је тешка за Бога, а камоли за човека. Од свега, смрт је најтежа човеку, јер претставља највећу удаљеност човека од Бога. Човек у Христу је то осетио и болно исповедио: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ – То вапије Јединородни Син Божји, који је једносуштан са Оцем, једно са Оцем. Није ли то најбољи доказ да је смрт сила која одбија од Бога, удаљује од Бога, разједињује од Бога?

Распели смо Бога. Човече, шта хоћеш даље? Да није разбојника разборитог – не би за те било оправдања. Да није њега – земља би заувек остала пакао. Када су се о Христа саблазнили сви ученици, разбојник Га је исповедио као Господа и као Цара: „Опомени ме се, Господе, кад дођеш у Царство Твоје!“ Разбојник је наша нада, јер је поверовао у Христа као Бога онда када су сви били изгубили веру у Њега, јер је поверовао у Исуса као Господа онда када је Исус био поруган, исмејан, измучен, када је био у најсрамнијем положају, када је као сваки човек страдао и мучио се ужасно.

Но док људи пљују Бога, док људи распињу Бога, дотле сва природа протестује против тога: „И би тама по свој земљи од шестога сата до деветога. И повикавши Исус иза Гласа рече: Оче, у руке Твоје предајем дух свој. И ово рекавши испусти душу. И помрча сунце, а завеса ирквена раздрије се напола. И земља се затресе, и камење се распаде, и Гробови се отворише, и усташе мртва тела светих који су помрли“.

Када су људи довршили своју комедију са Богом, када су умукли – васељена је проговорила, камење је проговорило и показало се осетљивијим од људи, осетљивијим за бол Христов. И сунце је проговорило: повукло је од стида светлост своју са грозне планете наше. Светлост се стидела онога чему су се људи радовали. Мртви су у гробовима чули вапај Христов, и узбудили се, и похитали из гробова, док су живи људи стајали под крстом и мртве душе у телу имали. „Данас се црквена завеса раздире на изобличење безаконика, и сунце зраке своје скрива гледајући Господа распета“.

„Всја сострадаху создавшему всја“. Да – све и сва је саосећало распетоме Господу, све и сва сем – човека, сем људи. Сва је твар и на крсту познала у Христу Бога, и исповедила Га као Бога. И са крста је Христос показао да је Бог. – Чиме? Чимe? Одговором разбојнику. Чиме још? – помрачењем сунца, земљотресом. Чиме још? – молитвом за своје непријатеље: Оче, опрости им,јер не знају шта раде“.

Ваистину, људи не знају шта раде са Христом. Из злобног незнања распели су људи Христа; из незнања Га распињу и данас. „Да су Господа славе познали, не би Га распели“. Кроз кротост и смерност Господ је ушао у свет. Зар није највећа кротост и највећа смерност да Бог постане човек, да обуче себе у трошно, у уско, у ништавно тело људско? Кроз кротост и смерност је и изишао Господ из света; изишао је кротко се молећи за своје мучитеље. Људи не знају Христа, зато Га гоне; не знају колика је то љубав, колика смерност, колика кротост када Бог допушта да Му људи суде, да Га људи пљују, да Га људи бију и, убију.

Страшан је удес Христов и данас на земљи, браћо. Сваки мој грех је – Велики Петак за Њега. Четири моја греха, и већ сам распео Господа Исуса. Сваки твој грех, брате, већа је мука за Њега, него за тебе и за мене. Чинећи грехе, ти Га распињеш. Свака нечиста мисао, свако похотљиво осећање риче и урла: распни Га, распни! Није ли сав наш живот на земљи – незалазни Велики Петак за Господа Христа? Сваки мој грех је клинац који забијам у руке Господа кротког; свака моја страст – трн је; све моје страсти – трнов су венац који ја на главу Христа мећем. Наше ругање Христу страшније је од јеврејског. Јевреји су могли мање веровати у Христа, јер још није био васкрсао. А ми – којима Христос већ двадесет векова силно сведочи да је васкрсао, ми – исмевамо Христа Васкрслог, пљујемо Христа Васкрслог, распињемо поново Христа, и то Христа Васкрслог! Зар не распиње Васкрслог Господа Христа свештеник који животом својим одбија од Христа паству своју? Зар не мучи, зар не исмева Васкрслог Христа професор, учитељ, који својим богоборачким учењем изгони Бога из душе ученика својих? Зар не срамоти Христа, зар не пљује Васкрслог Христа сваки хришћанин који је само по имену хришћанин?

Авај, ми непрестано гонимо Васкрслог Христа… Како, како гонимо Христа ми, – рећи ће неки, када Он није с нама у телу? кад не видимо тело Његово? Ох, гонимо ми Христа, браћо, кад дух Његов гонимо, кад учење Његово гонимо, кад Светитеље Његове гонимо, кад Цркву Његову гонимо. Ми Христа гонимо – кад просјака гонимо: јер Он је тај што у просјаку проси; ми гонимо Христа – кад голога не оденемо: јер у голоме Христос голује; ми гонимо Христа – кад гладнога не нахранимо: јер у гладноме Христос гладује; ми гонимо Христа – кад болнога не походимо; јер у болесноме .Христос болује. У сваком страдалнику – Господ Христос страда; у сваком тужном Господ Христос тугује. Из бескрајног човекољубља Он се непрестано оваплоћава у тело свих гладних, свих болних, свих жедних, свих тужних, свих јадних, свих презрених, свих поруганих, свих понижених, свих увређених, свих голих, свих прогоњених. Он непрестано узима на себе тело човечије, страда са њим, мучи се са њим, мучи се у њему, тугује у њему. Из безмерног милосрђа свог Он непрестано изједначује себе са њима: „Кад једноме учинисте од ове моје најмање браће – мени учинисте. Кад не учинисте једноме од ове моје мале браће, ни мени не учинисте“. Христос се оваплоћује у сваког хришћанина. Чуј шта вели: „Савле, Савле, што ме гониш“, јер гонећи оне који мене верују – мене гониш; пљујући оне који мене верују – мене пљујеш; мучећи оне који мене верују – мене мучиш. „Знајте, учи Апостол Павле, кад се грешише о браћу и бијете њихову слабу савест – о Христа се грешите“.

Не само за Господа Христа, браћо, већ и за све Христоносце – живот на земљи је незалазни Велики Петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Јеси ли Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Кад те куну – благосиљај; кад те бију – праштај; кад те мрзе – љуби. Трпљењем побеђуј мучитеље као и Господ. Враћај зло – добром; бори се као што се Господ Христос борио; са гордошћу бори се – смерношћу; са грубошћу бори се – кротошћу; са мржњом бори се – љубављу; са увредом бори се – праштањем; са клеветом бори се – молитвом. То је пут победе; пут који је једном за свагда пропутио Господ Исус; он кроз страдање води у – васкрсење. Ми смо на том путу, на једином путу који завршава васкрсењем, ако благосиљамо оне који нас куну, ако добро чинимо онима који нас мрзе, ако љубимо непријатеље своје, ако се не гневимо кад нас вређају, ако молимо кад хуле на нас, ако с молитвом подносимо кад пљују на нас. Ми смо сигурно на путу који се завршава тријумфалном победом над смрћу, ако се и онда, када нас распињу, попут Христа молимо за своје мучитеље:„Оче, опрости им, јер не знају шта раде!“ – Амин.

Свети Јустин Ћелијски

Припремила екипа странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | 1 коментар