Патриjарх је јеретик и одступник! Још један свештеник РПЦ на бранику вере

Ничега се не бојте, макар сви кренули на вас, јер Господ је иза вас! Ваша Мајка је Сама Царица Небеска, а по Њој се све управља!

Преподобни Серафим Саровски

Данас, када је права вера угрожена, сваки исповедник вере је један зрачак више у светлости којом сија Православље. И сваки је вредан помена. Отац Алексеј Мороз не прави компромисе у исповедању своје вере. Чврсто се држи поуке Светог Григорија Богослова Ћутањем се издаје Бог“. И то показује и речју и делом. Он је свештеник Руске Православне Цркве (Московске патријаршије), професор теологије, доктор наука, члан управног одбора огранка Санкт–Петерсбуршког Савеза књижевника Русије. Аутор је 50 књига и преко 300 стручних радова. Иако је већ познато његово иступање против зала савременог доба, укључујући и неправославне појаве у оквиру Цркве, Хаванску Декларацију итд. отац Алексеј не оклева ни овога пута пред Истином у исповедању своје вере, не штедећи ни патријарха Кирила, у свом обраћању христољубивом народу.

maxresdefault5-d4497f64ac

У том свом обраћању са краја месеца априла, или почетка маја, он истиче да из љубави према православној вери и жеље да се спасава, руски народ, живећи по заповестима Господњим, треба да живи у Светотачком Православљу. Да иде путем који је Господ припремио руској земљи, коју је назвао Светом Русијом. Јер су наступила упозоравајућа времена, када се опет покушава преображавање Руске Православне Цркве, неким измешаним образовањем које је истовремено и православно и католичко, и католичко и протестантско, признаје се и јудаизам и ислам, а то се све назива једном светском религијом Новог Доба или Њу Ејџ (New Age), о чему су писали и Свети Оци. Када говори о пророчанству Светих Отаца и једној светској религији, када ће многи отпасти од вере, отац Алексеј истиче да је нарочито битно у тим временима имати дар распознавања духа, бити веран истини и указује на речи Господње: Ја сам Бог ревнитељ, не можете служити Мени и мамону“, и допуњује својим: „Не можете служити Богу и ђаволу, не може из извора Источника да тече горка и слатка вода.“

Истичући да се сада сервира да је то застарела прича, да је сада све потпуно другачије, да су православни дужни да буду толерантни према другим верама, према хомосексуализму, педофилима, толерантни према свима, он објашњава да савремени човек бива уљуљкиван, претрпан сувишним и лажним информацијама тако да сам човек ходи по путу погибељи.

Помињући сусрет патријарха Кирила са римским папом он назива трагичним догађајима у РПЦ оне када је јеретик папа римски назван светим папом, а јеретичка католичка црква је названа светом сестринском црквом. И када је митрополит Иларион изрекао забрану да се католици називају јеретицима. И не само то, већ је забрањено да се шири прозелитизам (фанатично преобраћање у другу веру, види овде) међу католицима, ни у каквом случају католик не сме да се преобрати у Православну веру, то је по јеретицима грех, то је забрањено решењима Синода и решењима врховне црквене хијерархије. Говорећи о католицизму, отац Алексеј Мороз се осврће и на Свете Оце: Игњатија Брјанчанинова, Амвросија Оптинског, Јована Кронштатског итд. који су католицизам називали јересју, а који се изненада сада претвара у спасавајуће вероучење и јеретици престају да буду јеретици и постају наша браћа и сестре. Отац Алексеј додаје: „И прећутати то, превести у неки конформизам, сагласност или олако пустити да се у причи лелуја, говорити о томе својим пријатељима, прозвати Кирила што није спровео ово или оно, а ћутањем се саглашавати, доприноси се да ће истина изаћи из Цркве. Трпеће се улазак католичких „служитеља“ заједно са нашим православним јерарсима и осталима, трпеће се када нашу веру припајају муслиманској, припајају католичкој или  англиканској, сматрајући да је то све исто зарад религије која води ка једном општем богу, ка светском савезу цркава, а то значи издати Христа. То значи издати своју истиниту веру, то значи издати свој народ и одустати од спасења не само себе, но и свих наших будућих покољења. Затим, то значи издати Бога и издати Русију. То није могуће ради оних људи у којима тече православна крв, који су спремни да стоје у вери и истини до краја света.“

Поменуте догађаје он сматра великим издајништвом, и да се не може очекивати да ће се то како-тако примирити, да ће се све некако средити, и да ће опет, као раније, настати какво-такво јединство, да ће се опет живети у неком духовном комфору. Отац Алексеј каже да то више не може да буде, да нема враћања: По томе, или смо ми са нашим Светим Оцима, или смо са нашим вероучитељима и исповедницима, или Новомученицима, или смо са новом црквом коју оснивају Кирил, Иларион и они који су са њима. И ту испуњавате судбоносни избор. За тај избор свако ће одговарати за своје стечено (духовно) у животу, за тај избор свако ће следити сопствену савест.“

Он говори још и о перфидности екумениста, о њиховој дрскости и угрожавању оснoвних права и слобода онима који се не слажу са њима, као што је и физички напад на Олгу Николајевну (Четверикову), чији се нападачи представљају да су из центра духовне заштите. Углавном су то заштитници Кирилове „политике“. Многим свештеницима су упућене претње и одузето им је право на слободу говора, право на исповедништво. Поступцима гоњења и заплашивања, јеретици покушавају да приморају свештенство да им се повинују. И отац Алексеј каже да ако су икоме претили, заправо су претили самом Преподобном Јосифу Володском, који је разобличавао јудаистичку јерес, а која се и данас, нажалост, поново јавно провлачи кроз Цркву. Према преподобном Јосифу Володском, претња јеретика не може да буде претња, јер не делује. И коме год претили, коме год одузимали парохију, кога год одлучивали од Цркве, „све то је пусти звук, јер у нечистом духу Свети Дух не може да живи…“

Као други страшни моменат отац Алексеј наводи јеретичка служења, у којима, не може бити сједињења са Христом и Светим Тајнамa. Свети Дух у оскрнављеном сасуду не живи и тада је Света Тајна бездејствена. Тако и, они који помињу као првог међу једнакима патријарха Кирила то значи да се он духовно сједињује са њим, јеретички, указујући на тај начин на потребу престанка помињања патријарха који је огрезао у јерес.

У данашње дане црквена организација московске хијерархије почиње да се растаче, људи који живе по истини бивају изгоњени, упућују им се претње, а остају они који су верни јеретичким и екуменистичким погледима. Oтац Алексеј каже да и када последњи праведник, последњи човек који жели да живи по истини и правди, по делима Светих Отаца буде изгнан остаће једно тело лишено душе, а такво тело ће трулити, распадати се и ишчезнуће са лица земље…“

Нелицемерно, не бојећи се да ствари назове правим именом, он разобличава патријарха Кирила наводећи пример Символа вере који каже: „Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“, док патријарх Кирил пише Пасхалну честитку англиканцима, католицима, лутеранцима и назива их црквама. Значи, има много цркава и много Пасхи по њему. По томе би значило да се Христос разделио. Црква се разделила, значи није Једна. Не драги моји, Црква је Једна. А ко се одриче – он је јеретик и одступник, па нека је то и сам патријарх, значи он је јеретик и одступник.“ – каже отац Алексеј. О принципу саборности у Руској Цркви отац Алексеј каже да је у потпуности нарушен. Наводи да патријарх није обавестио архијерејски Сабор када је отишао на сусрет са римским папом, а који је при том тајно организован сусрет у име Цркве (!?), и у име Цркве је потписао декларацију. Декларацију у 30 тачака. Као што многи кажу 30 сребрењака за које је продана Православна вера, за коју су добијене неке дивиденде од папе римског. Својим поступцима Кирил признаје папски примат, и тиме га доводи у Русију.

Ко није сагласан, бива прогнан и истеран. На крају, отац Алексеј истиче да свако ко жели да живи како су нам Свети Оци оставили и сачува православље, дужан је да дигне свој глас против новотарија и рушења црквеног поретка, устајући за Свете оце, за Христа, без предаје и без одступања. Он предлаже оснивање савеза, као саборног органа, као што је предложила и Олга Николајевна, и саборним умом проналазити решења за одбрану вере.

„Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вером, знајући да се таква иста страдања догађају вашем братству по свијету”.

(1 Петрова, 5, 8-9)

Извор: Youtube

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Погледајте такође: Још један Христов пастир стаје у одбрану Православља

Објављено под Руска Црква, Црква и јерес екуменизма | 1 коментар

Измењен Символ вере у брошури Руске православне цркве!

Сажето Исповедање вере, звано Никејско – Цариградски Символ Вере, саставили су свети оци Цркве на прва два Васељенска сабора, који су одржани у Никеји (написано првих осам чланова),  односно Цариграду (када су додата још четири члана), да би сачували чистоту Учења Христовог од разних лажних учења, јереси. Недовољно јак аргумент за митропoлита Илариона Алфејева, који би спречио његову измену.

1464003149_-very-02

Током Васкрса ове године у храмовима Руске православне цркве бесплатно се дистрибуира брошура, чији је аутор „други човек Руске православне цркве“ митрополит волоколамски Иларион (Алфејев)„Литургија Светог Јована Златоустог, уз превод на руском језику“. Брошура  не објашњава Литургију него је само преводи са црквенословенског на савремени руски језик.

У предговору читамо: „Један од проблема са којима се суочавају људи који долазе у цркву – је   комплексност православног богослужења за перцепцију човека. Човеку савремене културе неопходно је да утроши  много времена и труда ако жели боље разумети теолошку дубину поетских слика које се налазе у литургијским текстовима православне цркве. Ова публикација је водич за све оне који желе боље разумевање православног богослужења“.

Да видимо како, према аутору, нови и пажљиво прилагођен руски превод омогућава савременом човеку да разуме теолошку дубину. Свети Филарет Московски у свом опширном  Катхизису је написао: „Символ вере је учење о основним истинама хришћанске вере, изложено кратким и прецизним речима.“

Верујући човек машући књижицом митрополита Илариона, (шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије), током Свете Литургије изговара Символ вере уместо по црквенословенском: „Верујем у једнога Бога, Оца …“ на савременом руском  као: „Верујем у Бога Оца…“.

1464003132_-very-03

Овакво тумачење  могло би се приписати и недовољно добром преводу јер речници једнозчначно преводе из црквенословенског „Једног “ – као „један“ или „једини“, што је исувише безазлено ако се узме у обзир да су дошла таква времена да се   данас у Руској православној цркви уистину проповеда јерес екуменизма.
Човек модерне културе не треба да има непознаницу: „У ког Бога – једног Бога верује“. Захваљујући Светском самиту верских лидера у Москви  2006. године, о јединственом Свевишњем, (Послание Всемирного саммита религиозных лидеров ) кога православни имају заједно са Јудејима, муслиманима и осталима. Исту идеју су  у више наврата проповедали  и патријарх Кирил и митропoлит  Иларион (види овде).

Искривљено тумачење је присутно и у деветој тачки, ставу Символа вере: „У Једну, свету, саборну и апостолску цркву“ је преведено не као „једна, света, саборна и апостолска црква“ (грчки Εις Μιαν = један.) него као: „Јединствена света, саборна и апостолска црква „(у реду  испод „једно крштење“, преведено као“  крштење „).

Екуменистички  термин „Уједињена, јединствена  црква – «Единая Церковь» “ је главни циљ мукотрпне активности екумениста на свим меридијанима, која траје скоро читав век и подразумева сједињење свих „цркава“ у свету у „Светску цркву“ (најпре свих хришћанских конфесија а онда и свих других верских организација).

Саборна или Васељенска (универзална)?

Грчки термини καθολικην Никејског Символа вере (католик, саборан) је преведена тако да је   православна и римокатоличка деноминација схватају на различите начине.

До 1054.године (година Великог раскола) Црква Христова носи светлост истине у целом свету, била је заиста васељенска, али тада долази до одвајања западног хришћанства од васељенске Цркве, а након ове поделе Ватикан је преузео име католичке (саборне) цркве и 10 векова методом „штапа и шаргарепе“ покушава да потчини цео свет. Руска црква није избегла  сазвучје са Латинима па су превод καθολικην = католичка, саборна, узели као синоним за универзална.

Данас, када су већина земаља Запада римокатоличке и протестантске поновним увођењем термина „универзална Црква“ искривљују се догме Цркве као Тела Христовог, којој не могу да припадају расколници (римо-католици), или јеретици (протестанти, Копти, Јермени) и даје цркви у коју верујемо екуменистичко значење Уједињене (Јединствене) Цркве.

На тај начин Символ вере је промењен! Руски превод древног Символа вере у објављеној брошури (тираж од 110 хиљада примерака) је лукав начин да се проповеда свејерес екуменизма и показује на који начин патријарх Кирил и митрополит Иларион разумеју теолошки смисао Никејско-Цариградског Символа вере, и како православно стадо уче зловерју.

Када се људи несмотрено моле на Светој Литургији користећи брошуру Алфејева, искривљују истину и смисао догми вере, преузимају јеретичке, тако исповедајући веру која се разликује од истинске вере коју већ 2000 година исповеда Православље. На та ј начин се људи удаљују од Христа, истине и Цркве, и крећу путем зловерја, путем Антихриста.

Пророчанства стараца о томе како ће у последња времена, пред Антихристов долазак, Символ вере бити измењен  не мора нужно  бити извршена  додавањем „Филиокве“  (лат. Filioque) као што неки очекују, може да буде и овако типично језуитски – променом смисла текста. На крају крајева, слугама Антихриста је ово неоспорно много лакши начин да се масовније прихвати ово урушавање вере код православних, док чекају да се јеретички став неких епископа озваничи одлуком Сабора, можда и овог наступајућег Свеправославног.

Свети Оци Трећег Васељенског Сабора изјављују: У свему следимо мишљења светих Отаца, да не бисмо скренули с пута ни у ономе што је најмање. Ми ни у ком случају не можемо трпети да ико потреса веру или Символ Вере. И нипошто не дозвољавамо ни себи, нити икоме другоме, да промени макар једну реч у Символу, или измени само један слог, сећајући се речи: Не помичи вечне међе, које су поставили Оци твоји.

Извор: 3.rm info

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Руска Црква, Црква и јерес екуменизма | 5 коментара

Окултно-екуменистичка знамења на Сабору

Окултно-екуменистички витражни прозор на улазу Православне Академије Крита, домаћина Свеправославног Сабора

Протојереј Анастасиос Готсопоулос из Патре упутио је писмо Свеправославном секретаријату Великог и Светог Сабора, као и копије писма Васељенској патријаршији и свим поглаварима помесних православних цркава, осветљавајући веома озбиљно питање које се тиче Свеправославног сабора.

Конкретно, отац Анастасиос се осврће на витражни прозор на улазу Православне Академије на Криту који садржи симболику јасно окултног значаја, који промовише међурелигијски екуменизам.

Протојереј Анастасиос Готсопоулос

Православна црква Светог Николе, Патра

Тел. 0030-6945-377621, agotsopo@gmail.com

Патра 20.5.2016. год.

Свеправославном Секретаријату Светог и Великог Сабора Православне цркве у Женеви.

Обавештење:

Његовој Светости Васељенском патријарху Вартоломеју Цариградском;

Уваженим архијерејима различитих светих православних цркава.

Ваша преосвештенства, уважени оци,

Са поштовањем желим да вам скренем пажњу на следеће:

1. На главном улазу у просторије Православне Академије на Криту и испред капеле академије, где ће се одржати Свети и Велики Сабор Православне Цркве у јуну, постављенo је витражно стакло, дело Р. Бленингера.

Као што се може видети на приложеним фотографијама, овај рад приказује три људске фигуре међу пламеном, који очигледно указује на уморно човечанство у пећи живота. Ове три особе су подигнутим рукама у молитви према верским симболима: један од њих према крсту Господњем, други ка полумесецу (лево од крста), а трећи према Давидовој звезди (хексаграм, са десне стране крста)! Крст Господњи и два симбола „монотеистичке религије“ (полумесец и хексаграм) су распоређени и повезани у проблематично јединство дугом, симболом Новог Доба пар екселанс.

Сасвим је очигледно да ово дело пројектује, на јасан и непогрешив начин, међурелигијски синкретизам екуменизма. На месту које је сада званично станиште Православне Академије на Криту, која је подигнута да буде сведок Православља, то јест, сведок „лудости“ и „камен спотицања“ Христовог Крста (види 1 Кор. 1 : 18-25), „реч Крст“ се пореди и изједначава са било чим  што полумесец и Давидова звезда означавају!

Ваша преосвештенства, уважени оци,

Таква „уметничка“ креативност и дела тог дубоког окултног садржаја налазе се само у главним канцеларијама Теозофског друштва (окултисте Х. П. Блаватског) у Адјару, Индији! За жаљење је то што се на главном улазу и директно испред капеле једне православне црквене институције, која је под окриљем Васељенске патријаршије у Цариграду, може наћи богохулна теорија такозване „аврамовске религије“, грубо и дрско приказана. Осим тога, ово недолично синкретистичко дело је штампано на разгледницама од стране Православне Академије!

13265889_266295507052663_5267944727117083290_n

Разгледница Православне Академије Крита

Надам се да ће Секретаријат Светог и Великог Сабора Цркве Христове саосећати са тугом и забринутошћу многобројног свештенства и лаика и да ће увидети да ово богохулно дело теозофске инспирације не само да треба да се уклони са главног улаза Православне Академије Крита у њене просторије и њене капеле за период када се одржавају састанци Великог и Светог Сабора цркве Христове, него да је неопходно поднети препоруке администрацији Академије за његово трајно уклањање из њених објеката.

13254165_266295520385995_5667661017841922816_n2. Дозволите ми да истакнем још једну ствар. У главној сали Академије (у којој ће пленарна седница Сабора бити сазвана), постоје две прилично велике слике и један рељеф са ликом Окованог Прометеја на Кавказу. Свакако, мит о Прометеју, као што је интерпретирано кроз Есхилово добро познато „пророчанство“, изражава очекивање човечанства једног Спаситеља. Међутим, не сме да нам промакне да је Прометеј такође прикладно коришћен у окултизму, као симбол бунтовног човека, који је, због крађе пламена тајног знања, како би га дао човечанству, вечно кажњен од стране тиранина „бога“ и непријатеља духовног развоја човека!

На жалост, потпуно одсуство иконе Исуса Христа у великој сали Православне Академије Крита оставља ишчекивање Спаситеља неизвесним и неиспуњеним, он који је дошао и био жртвован како би оковани Прометеј био ослобођен. Заиста, каква штета! Две хиљаде година после жртвовања нашег Господа, очајан „Прометеј“ није окусио спасење оваплоћеном Речју Божјом… и да то буде приказано на месту које би требало да прогласи, чак и кроз употребу симбола, сведочење Православља, то јест, потпуност и јединственост спасења палог човека кроз Исуса Христа.

Молећи ваше архијерејске благослове, ја се братски молим да милошћу Светога Духа добијете снаге да извршите свој задатак тако да Велики и Свети Сабор докаже достојанство свог имена, далеко од модернистичких опасности по јединство наше Цркве и сведочења.

С поштовањем,

Отац Анастасиос Готсопоулос

Окултизам и спиритизам нису шарлатанство, већ реално општење са бесовима и пут који води у погибао.

Свети Серафим Соболев

Извор: Ромфеа

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Црква и јерес екуменизма, глобализам | 3 коментара

Хорепископ Максим: Допринос исправном схватању и примени 15. канона Прводругог цариградског сабора

 

Vladika-Maksim

Хорепископ Максим

У једном од текстова архимандрита Никодима Богосављевића[1]  владика Артемије је, скупа са својом паством, назван расколником и секташем, што је пуко и безлично следовање овог архимандрита јеретичком ставу екумениста у Београдској патријаршији (дотични се у исто време њима, наводно, супродставља), који владику и његову паству неосновано именују на исти начин, само зато што не пристајемо на њихово „јединство“, не у Христу и вери православној, већ у екуменистичкој јереси. Свој накарадни став овај архимандрит  темељи на кривотвореном тумачењу 15. канона Прводругог цариградског сабора, на основу којег смо ми још 2010. године прекинули литургијско и административно општење са патријархом Иринејем Гавриловићем, који се јавно, делом и речима, представља и показује као екумениста, а екуменизам је по нелажном суду светих отаца јерес, у апсолутном смислу те речи. Радује нас што вођени овом канонском и светоотачком одредбом, попут нас, многи следују истом принципу прекидања црквеног општења са предстојатељима палим у јерес екуменизма, овом приликом такве похваљујемо и охрабрујемо у њиховом ставу.

Дужни смо да увек исповедамо истину вере православне, али и да бранимо свог духовног оца, јер је по предању светог Јована Лествичника „бранити свог старца од клевета, равно исповедању вере“. Зато овом приликом одговарамо на неутемељени, површни, непредањски и несветоотачки текст овог архимандрита, испуњавајући овом приликом тај двоструки исповеднички дуг, колико нам је Бог дао знања, снаге и разума.

Архимандриту Никодиму на част

Ваш својеврсни устанак против тренутног екуменистичко-новотарског црквеног симулакрума, који врх Београдске патријаршије (попут оца Јустина и ја никада нећу рећи свете Српске православне цркве, чији смо ми сами део и уд) намеће као православље, као Цркву, завршава се неславно. “Универзално мерило којим се испитује вредност нечијег исповедања вере јесте питање: да ли и колико Вас гоне они које разобличавате? Јер ово је време када се мора користити јеванђелски кантар: Јер се свако дрво по роду свом познаје: јер се смокве не беру с трња, нити се грожђе бере с купине (Лк 6, 44), не по писању и причи, већ по плодовима. Који су то плодови исповедања вере? Попут плодова у борби, а то су ране и страдања, у исповедништву се трпе прогони које православни сада наизоставно подносе, уколико се искрено супротстављају јеретицима. Пошто не видех да Вас ико гони би ми чудна Ваша целокупна појава у „ревнитељској слави“. Притом, какву то штету наносите екуменистичкој јереси и њеном ширењу, ако Вас нико од протагониста ове јеретичке буне ни не узнемирава, а камоли обраћа озбиљнију пажњу на Вас?

Били сте (по духу сте и даље) духовно чедо врло тврдог новотарца и екуменисте, познатог по томе да само у једном разговору својим техникама језуитског лицемерја може променити два или више ставова те само велико покајање са Ваше стране може надићи ону општу законитост – што се криво роди, то време не исправи. Но плодови показују да таквог покајања још увек нема, јер од Савла духовно се покајањем родио Павле, али од архимандрита Никодима се родио нови Влада Димитријевић.

Но времена имате још, јер искрено покајање све може исправити, уз Божју помоћ, па и такав Ваш удес, да уместо у руке лекара – за каквог сматрасте Амфилохија, своју душу предате духовном болеснику, који и сам потребује исцељење, а уместо ревнитеља постанете демагог. Ово све наводимо и из разлога што са Ваше стране не видесмо, нити чусмо неко писмо или покајничко обраћање православној јавности – а дужни сте јој то. Јер сте је и Ви својевремно засипали кукољским семеном  новотарске теологије и духовности. Владику Артемија позивате да призна и „покаје се за његов тајни грех кукавичлука“, а Ви ни Ваш јавни не окајасте, на начин како то захтевате од владике. Врло чудна појава, тајне туђег срца прозирете, а сопствено богословско брвно у свом оку не видите и на вадите. Одакле толика недоследност за доктора теолошких наука? Зар се на докторским студијама не чита Јеванђеље? Знајте да Вас такав поступак ни мало не препоручује као аутентичног тумача отачког богословља, за шта се представљате!

Ваше тумачење 15. канона Двократног цариградског сабора на који се ми позивамо и зарад чега нас сматрате расколницима – чак сектом, показује да сте суштински на истој позицији са екуменистима. Чак пребивате у већој недоследности од њих, јер тврдите да је владика Артемије у секти, и у исто време „да ће га Бог помиловати јер исповеда веру православну и бори се за њу“. Како неко ко ствара секту може уопште бити православан, а камоли исповедати православље? Како неко у исто време може бити секташ и православан, чак исповедати православље и бранити га? Зар овакву бесмислицу узимате као теолошки основ Вашег става према владици Артемију? Из овог је јасно да Ви очито не познајете богословски садржај речи секта. Она означава групацију људи која у оквиру неке верске организације промовише и заступа неко другачије, ново учење. Наравно, екуменисти  не могу да нам кажу које то ново учење ми уносимо у Цркву (њихова неутемељена и злобна наклапања и измишљања свакако нису аргумент и одговор на ово питање), не могу јер ништа ново не уносимо, напротив, боримо се против мноштва новотарија догматских, канонских и богослужбених које они намећу. Дакле, оценом да смо ми секта устврдили сте да ми не исповедамо православље, већ неко друго верско учење. А у исто време тврдите да се владика бори и исповеда веру православну? Просто, две непомирљиве тврдње, а чиме сте их помирли у Вашој глави? – То само Ви знате, логиком и богословљем очигледно нисте! У духу овакве бесмислице је изграђен Ваш целокупни став о владици Артемију и његовој борби, па и о канонској утемељености исте.

Даље, говорите о прелести и обмани у коју је владика Артемија „као велики авва“ упао (наводници овде означавају Вашу, заправо Амфилохијеву иронију потеклу од његове вишедеценијске зависти према владици Артемију). Са којим правом, питамо се, са којим духовним кредибилитетом износите овакав Ваш суд о владици?

Прво, људски гледано тог човека једва познајете.

Друго, Ваше искуство и монашки опит Вам не даје право да о старчеству ишта говорите. Погледајмо и зашто?  Свети Теофан Затворник каже: Кто под старцем не был старец не будет. Ви бејасте под старцем који Вас није учио православљу и када сте то схватили, тј. када Вас је он отерао од себе, Ви сте остали сами себи старац. Ви заправо никада нисте ни имали правог старца, јер новотарац и екумениста, какав је митрополит Амфилохије, не преноси православну духовност и тиме не може бити прави старац, посебно зато што није ни сам био прави послушник, издао је предање свог старца[2]. Старац је постаје смиреним примањем, чувањем и преношењем благослова и предања свог старца. Зато, Ви никада нисте имали старца, нити га сада имате. Нисте прошли почетну монашку школу послушања (које је прво слово у  азбуци монаштва), без које се не може уопште говорити о монаштву, а камоли о тајни пророчке служби коју старци у Цркви носе.

Дакле, са које позиције уопште пишете о старчеству?

Схоластичке, академске!?  Одговор је тужан ако је такав – а очигледно јесте. Приступате том питању исто тако површно као и тумачењу напред поменутог канона. Таква Ваша произвољност је просто погубна у питањима вере и духовности. Довољно је само Лествицу прочитати и схватити дубину тајне старчества и послушања и озбиљности те теме, са једне стране, и Вашу површност у расуђивању о томе, са друге стране. Само послушник може бити старац. А само послушник и старац могу препознати старца. Овако, без једног и другог, личите на човека кога помиње Лествица који пише о сладости меда, а да га никада окусио није – какву објективност у том случају очекивати? Јасно је – никакву. Да не помињем непримереност поређења нас „масовно монашених“ или монаштво владике Порфирија, и Ваш критеријум којим нас мерите, али не и монаштво митрополита Амфилохија одакле сте потекли, а које духовно не одмиче превише од осталих које поменусте, чак ни на основу Вапег „свадбарског“, крајње непримереног, критеријума који употребисте. Са високог пијадестала „савршеног монаха“ из рукосада митрополита Амфолохија налеписте нам етикету елитиста, а једном реченицом сте обезвредили скоро пола монаштва Српске православне цркве!  Да ли сте тога свесни? Притом за Вас, таква Ваша дерзост у процењивању није елитизам?! Схватите, није смирење друге оптуживати да су елитисти, неправедни и неодговорни, или писати „опростите“, а поступати насупрот томе, то је подсмевање, безобразлук, шизофренија и прелест.

Зашто је за ову ситуацију битно ово духовно искуство? Због пророчких речи светог Анатолија Оптинског који о овим временима насртаја јереси и јеретика на Цркву, слично напред наведеноме, пророчки каже: Господ је рекао: По њиховим плодовима их познајте. И, ето, и ти по тим плодовима, што су такође дела јеретика, труди се да их разликујеш од истинских пастира… Заиста, њихов први посао ће бити прогањање истинских пастира, њихова хапшења, робије, јер  без овог они неће моћи да покраду овце стада. Даље, овај прозорљивац вели: Ова лукавства непријатеља приметиће само малобројни, најискуснији у духовном животу. Ви то искуство очито немате, јер препознајете да је владика Артемије прогоњен због вере, а ипак га сматрате расколником и секташем. То што ни Ви, нити члан Ваше опозиционе коалиције, Влада Димитријевић немате ово неопходно духовно искуство није чудно, праве старце нисте имали, а очито ни истинског послушања, које сажима јеванђелску поуку, а коју из уста светог Варсануфија Великог чујемо у овом облику: умри савршено, да би живео савршено. Књижевна мудрост којом обојица прикривате овај ваш недостатак вам не помаже у овим моментима када је потребно духовно зрење и искуство, зато ово тешко време разоткрива сву духовну нагост великог дела духовенства у Цркви. За књижевно образоване људе један смирени руски старац је рекао: књижевник може умом својим да воли Христа, али не може да умре за Христа. Ово значи да не може да се одрекне свог умовања, да се разапне на крсту одрицања од свога ЈА, од свог самомњења, самоувереног књишког знања. Све то не би било толико страшно када се обојица не бисте наметали и градили учитељима оних који теже вери православној и њеном очувању.

Но, да се вратимо на, врло битни, 15. канон. Наведени канон тумачите потпуно екуменистички, а то значи произвољно, релативистички, неубедљиво, потпуно ван духа самог канона, промашујући (очито са намером)  његову суштину и смисао. Једном речју, попут екумениста показујете колико сте тужни што тај канон уопште постоји и као такав вама екуменистима прави велики проблем, јер учи православне како да се супродставе јереси. Просто смо затечени формализмом и површношћу којом сте приступили тумачењу датог канона, иако покушавате у Вашем писању да оставите утисак богословске доследности и академске темељитости, чак логичности.  Ипак, утисак не може преварити пажљивије читаоце Ваших редова.

Површност коју примећујемо у Вашем толкованију наведеног канона састоји се у Вашој констатацији и климавој, релативистичкој поставци да екуменизам није осуђен од стране сабора. Како бисте превазишли ту површност препоручујемо Вам пажљивије ишчитавање 15 канона, који гласи: А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откритим челом (откривене главе, тј. отворено, јавно) о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора (одлуке) оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назови епископе и назови учитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него, напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења[3]. Схватили сте, дакле, поруку, ради Вас и оних које уведосте у заблуду смо задебљали кључне речи у канону које у прах и пепео развејавају Вашу заблуду да је потребно оделити се од предстојатеља који проповеда само ону јерес која је саборски осуђена. То је Ваша тврдња, док у самом канону видимо да је довољно да јерес буде осуђена и од Отаца! Којих Отаца? Наравно, светих отаца. А ко је најгрлатије међу светим оцима осуђивао јерес екуменизма? Свети Јустин Ћелијски! Он је званично канонизован и тим чином канонизације екуменисти су, дакле, на себе навукли анатему овог светог оца, који њихово исповедање екуменизма недвосмислено назива јересју. Но да ли је он усамљени глас међу светим оцима? Никако! Свети Гаврило Грузијски, свети старац Пајсије, свети Серафим Собољев и мноштво других савремних и званично канонизвоаних(!) отаца недвосмислено осуђују екуменизам као опаку јерес, што ова и јесте. Овим је јасно какву и колику заблуду ширите и збуњујете простосрдачне хришћане које савест нагони да се боре и пружају отпор екуменистичкој јереси и њеним носиоцима и проповедницима, а Ви оваквим Вашим писањем њихову савест саплићете. Схватите, дакле, да сте у заблуди и уразумите се!

Са оваквом светоотачком суштином и смислом наведеног канона да имамо не само право, већ ДУЖНОСТ да прекинемо општење са предстојатељима – носиоцима јереси, са нама се поред светих саборских отаца слаже и епископ Никодим Милаш, те ради што бољега разумевања датог канона прилажемо и његово тумачење истог: …ако један епископ, митрополит или патријарх почне јавно проповиједати у цркви неко јеретичко учење, које је противно православљу, тада дотични (подручни епископи и свештеници) ИМАЈУ ПРАВО И ДУЖНОСТ ОДМАХ СЕ ОДЈЕЛИТИ од тог епископа, митрополита и патријарха, и за то не само што не ће подлећи никаквој каноничкој казни, него ће још и похваљени бити, јер тиме они нијесу устали противу законитих епископа, него противу лажних епископа и лажних учитеља, нити су они раскол тиме завели у цркви, него напротив, колико су могли, ослободили су цркву од раскола и раздијељења.[4] У свом тумачењу епископ Никодим чак наглашава да смо дужни ОДМАХ СЕ ОДЈЕЛИТИ, насупрот Вама, који чекате саборску осуду екуменизма. Ако не нас, послушајте барем Вашег мудрог имењака.

Оваква Ваша површност погодује само екуменистима, које сте свесно или не, Вашим писањем врло обрадовали, а који оваквим Вашим и њиховим ставом увелико умртвљују своју нагрижену савест, којом се дубоко огрешише о веру православну и отачко предање. У складу са Вашом тврдњом поставља се и следеће питање: који је свети исповедник чекао саборску осуду јереси да би прекинуо општење са јеретицима и кренуо у борбу са јересима свога доба? Шта на то каже историја Цркве? – Ни један.

Ево само неких од примера и доказа:

– Свети Максим Исповедник није жив дочекао Шести васељенски сабор, на коме је тек саборно осуђена монотелитска и моноенергетска јерес, против које се борио и страдао у прогоњењу до смрти;

– Свети Теодор Студит, заједно са светим Никифором Исповедником, није чекао сабор да би осудио иконоборство као јерес и супротставио се безбожноме цару Лаву, оба су прогнана и страдала у прогонству овај први скупа са својим монасима, који су остали верни вери православној и њему, свом духовном оцу, управо попут владике Артемија и његовог монаштва;

– Свети Григорије Палама није чекао сабор да осуди варлаамитски схоластицизам Јована Калеке (који га је оптуживао због православног става, тј. разлике коју прави између суштине и енергије Божје) већ је прекинуо општење и самим тим, како суштина, смисао и логика 15. канона налаже, потпуно игнорисао забрану чинодествовања, рашчињење, чак и анатемисање од стране дотичног патријарха и његовог сталног синода (1344. године). Науспорт томе, недуго затим је на православном сабору овај патријарх јеретик осуђен и свргнут, али свети Григорије није чекао тај сабор скрштених руку, молећи се само и кајући, већ се борио управо прекидом општења са овим јеретиком патријархом и исповедањем вере.

И још многи и многи слични примери, који потврђују исправност нашег става и деловања међу светим оцима.

Да су свети оци таквим Вашим „салонским ревновањем“ чекали да „неко тамо други“ осуди јерес и јеретике, не би до православних сабора, на којима се то и догодило, никада ни дошло, јер су ти сабори управо захваљујући њиховој ревности покретани, организовани, захваљујући њиховим аргументима утемељени, иако их, како видимо, многи за живота нису ни дочекали. Дакле, православни сабори васељенски и помесни били су само врхунац оне борбе коју су свети оци много пре њих започињали и водили против јереси и јеретика. Они су, дакле били круна, а не почетак, како Ви погрешно сматрате, светоотачког подвига ревновања и исповедања праве вере. Нису само седели, кајали се и молили, него су се лавовски противили јеретицима свим расположивим канонским средствима, уз поптуну спремност да због тога трпе прогоне, и овај 15. канон представља канонску артикулацију такве свештене ревности светих отаца, којом се чува вера и утврђује Црква и њено једино могуће јединство – јединство у вери. Зато је највећи акценат и стављен у том канону на светоотачку истину да они који се и пре саборске осуде (управо по узору на напред наведене свете оце) одељују од општења са предстојатељем који исповеда јерес нису расколници, већ су достојни похвале као они који су сачували Цркву од раздељења, јер су свети оци знали да јерес проузрокује истинско раздељење у Цркви.

Зато видимо да је Ваш став у потпуности супротан овом канону, на који се, наводно, позивате, невешто и јадно подупирући Вашу дефетистичку тврдњу да је усред ове јеретичке буне против Цркве потребно ћутати (осим, по Вама, ако је неко теолошки образован, а колико је таквих данас?), кајати се и молити. Ово што сада наведосмо из датог канона и Ви сте прочитали и мирне савести преко тога прешли и сам канон окренули наопачке, „показавши“ да су свети оци овим каноном мислили попут Вас, супротно од онога што су у самом канону утврдили и написали. Ваљда и Ви схватате колико овакво Ваше тумачење звучи неразумно, те се само надамо да сте свесни да оваквом интерпретацијом 15. канона Ви потпуно изврћете отачко предање и укидате га. Да, Вашим тумачењем Ви сте овај канон и његово постојање заправо обесмислили, обесилили и најзад укинули. Преиначавање отачког богословља је неправославна пракса новотараца, међу њима посебно истакнутог епископа Атанасија Јевтића, који без стида и зазора преправља, фалсификује, домеће и премеће предање сопственог духовног оца, светог Јустина Ћелијског. Преобукује његове свете мошти, али и његово светоотачко богословље, очигледно, у екуменистичко рухо које му не пристоји. Те нечасне праксе овог епископа сте и Ви свесни, чак се против тога борите, како барем представљате Ваш рад у јавности, а на самом делу следите исту ту наопаку праксу преиначавања отачког учења.

Дакле, видимо да Ваша реч стоји насупрот светим оцима? Нису ли у такву ситуацију себе довели екуменисти? Убеђују нас да су они већи ауторитети од светих отаца. Надамо се да у такву заблуду нећете пребивати дуго, ако сте већ у њу, желимо веровати – не свесно, упали.

Но, чак и ако истрајавате на очигледно некононској формалности да јерес мора бити саборски осуђена како би се од њених проповедника ограђивали, задовољићемо и Ваше инсистирање на таквој форми, иако напред видесмо да је у светоотачкој традицији она непостојећа. Формално гледано (по узору на Вас) екуменизам је анатемисан као јерес[5] на помесном сабору Руске заграниче цркве, која сада пребива у општењу са осталим помесним црквама[6]. Прихватањем у општење ове Помесне цркве, прихваћене су и њене одлуке и ставови од којих се она никада није, барем не формално, одрекла. Дакле та јерес је осуђена на једном легитимном црквеном сабору једне помесне цркве. Но и да није осуђена, екуменизам[7] се у својој практичној пројавности и постојању састоји у молитвеном и црквеном општењу (признавањем црквености, апостолског прејемства итд) са већ осуђеним јеретицима, дакле, тиме је екуменизам по аутоматизму осуђен, јер пропагира осуђене јереси као хришћанство, осуђене јеретике као Цркву. Ви сте тога сигурно свесни, па чему онда овакво дезавуисање 15. канона и оспоравање његове лековите и насушне примене у Цркви, данас нападаној од јеретика екумениста? Притом лепо наводите канон и тумачење истог од стране епископа Никодима Милаша, а затим дајете Ваше тумачење потпуно супротно датим наводима.

Ваши редови зачуђујуће обилују недоследношћу и неискреним исповедањем вере. Није ни чудо, јер тиме нам показујете да сте изабрали пут лажног антиекуменизма, по узору на лажну опозицију у нашој држави, која је тако моћно оружје у рукама Запада, а којим спречава сваку озбиљну борбу против ове политичке и економске окупације у којој смо. А циљ Вас и вође и идеолога лажне опозиције Београдској екуменистичкој патријаршији – Владимира Димтиријевића, јесте гашење сваког озбиљног противљења духовној окупацији наше Цркве. Свесни или не, Ви сте себе убројали у ту лажну опозицију. Притом, не зато што не подржавате владику Артемија, он ће свакако једном умрети, али пут светоотачки којим иде остаће и после њега, као што је и постојао пре њега, о тај пут се грешите, а владика сам по себи, као човек,  није наше мерило исповедања вере, већ свети оци и чињеница да се његов пут саглашава са њиховим путем, а то је свакоме ко непристрасно сагледава његову борбу врло очигледно и потпуно јасно. Да нама није мерило владика Артемије показује и следеће: наше ограђивање од патријарха који исповеда јерес Вам се не допада, јер је „расколничко и секташко“, зашто онда не прихватате ограђивање руског духовенства од свог патријарха екуменисте? Дакле, видимо да Ви у начелу не прихватате никакву примену 15. канона, а не само примену истог од стране владике Артемија. Владика и ми Вам служимо само као „аргумент“ јер смо „расколници и секташи“. Ваше бесплодно ревновање се попут Владе Димитријевића свело на доказивање да владика Артемије није у праву, а не екуменисти, они су ту само повод за писање, а главна порука је да смо ми расколници! Врло тужно и трагично уколико је то све што у Вашем исповедању имате да поручите. На крају се поставља питање: да ли Ви исповедате веру или Ваше помисли против владике Артемија, које сте наследили од митрополита Амфилохија? И ако су то плодови Вашег смирења, покајања и молитве, на које позивате православне вернике, питам се шта бисте тек писали када се не бисте молили, смиравали и кајали?

Са тугом морамо констатовати, мали трачак наде којим сте најавили себе као истинољубивог борца за чистоту вере управо сте урагански одували оваквим Вашим ставом о 15. канону и целокупној ситуацији у Цркви. Ваше, а заправо „решење“ које нуди Владимир Димитријевић, да се „молимо и кајемо“ јесте у теолошком смислу „откривање топле воде“. Зар ми хришћани и монаси то нисмо и до сада знали и чинили, већ смо чекали вас двојицу да нас „просветлите“?  „Плодови“ Вашег смирења, покајања и молитве које показујете само потврђују да Вам је заиста потребан опитан духоносни старац, и то – чим пре, док са образовањем и чином које имате у Вашој самоуверености и елитизму (којим друге врло смело етикетирате, а сами га баштините), не постанте творац неке нове сергијанске јереси, или томе слично.

Прогон владике Артемија није био повод да он брани своју власт и достојанство. Као што видите, он је рашчињен и екскомунициран, што као последица његовог сукоба са екуменистима паметноме показује шта је владичин циљ. Да му је циљ била власт, он би се одавно одрекао своје борбе против екуменизма те би „играо“ како екуменисти предвођени Иринејем Буловићем, Амифлохијем и Атанасијем Јевтићем, „свирају“, као што, у осталом, чини остатак српског епископата. Ко жели да остане на власти тај не иде у катакомбе, већ иде на поклоњење Иринеју Буловићу, „сивој еминенцији“ Српске цркве и оцу екуменизма на Балканском полуострву и шире. Ваљда Вам је та „једначина“ функционисања „саборности“ у Српској православној цркви јасна? Или сте слепи код очију? Ви се слажете да је владика Артемије суштински гоњен због православног исповедања вере и антиекуменизма, а насупрот томе остајете на тврдњи екумениста да владика својом борбом за веру брани свој трон и своју власт. Опет сте самоме себи недоследни. Настали прогон православних је само отворио нову страницу у експанзији екуменизма и екумениста у Српској православној цркви, те је то делатно и агресивно наметање екуменизма неканонским средствима и прогоном само упалило аларм у нашој савести и и православној свести, те показало да је и у отпору православних потребно окретање нове странице, а то је отвореније и делатно супротстављање екуменистима,  не само писањем, говорењем, молитвом и покајањем, што смо и много пре Вас и Владе Димитријевића чинили, посебно наш епископ. Владика Артемије је као јеромонах, па и као богослов, чинио што је тада могао: писао и говорио, прекоревао и молио, исто као и свети Јустин Ћелијски, који није саслуживао са патријархом Германом, нити га је помињао, али је помињао свог епископа Јована Велимировића који није био екумениста. Патријарху Герману је био одлично познат одговор оца Јустина на његову жељу да дође у манастир Ћелије и служи. Свети Јустин му је преко ћелијске игуманије поручио: може, нека дође, он ће ући на једну капију, ја изаћи на другу, нека он служи ја идем у шуму, док не оде. Зато и ми по узору на свог духовног деду, светог Јустина Ћелијског, између патријарха екуменисте и шуме изабрасмо шуму. Канон 15. се и односи на прекид општења са појединцима екуменистима у јерархији Београдске патријаршије, зато и Ви урадите колико је јеромонах Артемије, а касније у своје време епископ Артемије и преподобни Јустин Ћелијско и биће довољно од Вас. Ваљда Вам је у свему томе јасно да прекид општења епископа са патријархом повлачи за собом веће последице, од прекида једног интернираног архимандрита – последице које Ви недобронамерно називате расколом, а ми применом 15. канона.

Нада задња умире, на коју се и Ви позивате, зато остаје нада да ће Вас Господ и ово тешко време оспособити да схватите страшну истину Београдске патријаршије, а то је да су њени челници огрезли у дубинама догматског застрањења  и канонског безакоња, као пратеће последице истог, и да ту осим примене 15. канона нема другог средства у овом моменту којим се можемо исправно супротставити. Јер до сада писањем и речима, лечисмо Вавилон, али се не исцели; (Јер 51, 9) зато је преостало да са прогонитељима поступамо онако како мученичка традиција православне Цркве налаже – отвореним исповедањем да су упали у безбожност екуменистичке јереси и делатним супротстављањем, како свети прорк Јеремија и довршава овај свој стих и каже:оставите га, и да идемо сваки у своју земљу; (Јер 51, 9).

Вашом недоследношћу сте започели, тиме и завршили. Тражите на крају опроштај ако грешите, но питамо се, одакле Вам смелост да о овако дубоким богословским питањима дајете одговоре за које нисте сугурни да су у складу са светим Јеванђељем и отачким предањем? А очито је да нисте сигурни, јер да јесте зашто бисте тражили опроштај? За истину се опроштај не тражи, већ само за грешку или лаж. То је најблаже речено богословски дилетантизам прикривен привидним смирењем, а заправо прављењем „одступнице“ за случај да грешите у ставовима, чега сте у некој мери већ сад, очигледно је,  свесни. Свесни сте тога да грешите, отуда потреба за искањем опроштаја.

Такође, ако сте већ одлучили да тражите опроштај, посебно од нас монаштва у прогонству, крените редом, па се прво извините што сте до скора били делатник новотарске отпадије у СПЦ, а затим тражите опроштај за вашу конквистадорску улогу пратиоца несрећног митрополита Амфилохија, приликом неканонског запоседања наше Епархије. Ваљда сте свесни Вашег лицемерја у које сте упали, јер критикујете владику Артемија што на основу члана 111. Устава СПЦ није избацио епископа Атанасије из Епархије, а сами сте један од упадица у исту! Дакле, није избацио епископа Атанасија, а не помињете, од стида ваљда, да није избацио ни Вас, нити  Вашег митрополита, иако је, по Вашој тврдњи, требао. Том приликом сте држали предавања епархијском свештенству „пелцујући их од Артемијевог духа“, због којег је наша Епархија и пре ових дешавања „била ван Српске православне цркве“, како написасте! Овим речима је из Вас проговорила сва, већ пословична, завист и злоба коју трагично наследисте од Вашег духовног оца, Амфилохија, јер су то његове речи, да „Артемије од своје Епархије прави секту“. Нису владици Артемију бивша браћа никада опростила што је једини остао послушан и доследан предању оца Јустина и борби за веру православну, а не јефтином западњачком егзистенцијализму покондиреног екуменисте и паписте Јована Зизјуласа, чак и по цену страдања и понижења која, ево, чак и од Вас трпи. Много их изобличава то његово одстојавање на линији оца Јустина, толико да и Ви, бивше (да ли?) чедо митрополитово, носите ту наслеђену горчину и јед према владици Артемију, због које нисте непристрасни, иако за пристрашће оптужујете нас. Бог нека Вам помогне са тим „духовним наслеђем“ од Вашег негдашњег духовног оца, а и са осталим што од њега примисте, од чега нека Вас благи Бог избави. И после свега тога усуђујете се да пишете о владици Артемију и да се сада српској правослaвној јавности представљате као ревнитељ. Ако се већ залажете за покајање и молитву као решење тренутног мучног стања у Цркви, онда тешко да ћете имати времена да надаље пишете овако богословски, логички и етички недоследне текстове, јер за покајање очито имате доста материјала. Није мудро да томе придодајете још, оваквим вашим „ревновањем“.

Информативној служби Епархије рашко-призренске у прогонству

Српске православне цркве

Хорепископ новобрдски и панонски Максим

 

[1] Поменути текст можете погледати на линку: http://православнапородица.орг.срб/ctenie/vera-svetih/1110-nikodim-bogosavljevic-opasnost-raskola

[2] Сада проповеда да му је старац био свети Пасјије Светогорац, кога је у животу видео пар пута, тиме се до краја и речима, не само делима, одриче светог Јустина као свог духовног оца.

[3] Никодим Милаш, Правила Православне цркве са тумачењима, књига 2, Нови Сад, 1896, стр. 290 (задебљана слова и појашњења у заградама – хеп. Максим).

[4] Исто.

[5] „Онима који нападају Цркву Христову учењем да је Христова Црква подељена на „гране“ које се разликују по учењу и начину живота, или да Црква не постоји видљиво, већ ће настати када се све „гране“ или секте или иноверја, и чак религије уједине у једно тело; и онима који не разликују свештенство и Свете Тајне Цркве од јеретичких, него кажу да су „крштење“ и „причешће“ јеретика довољни за спасење; стога, онима који свесно имају општење са овим поменутим јеретицима или који заступају, шире, или бране њихову нову јерес екуменизма под изговором „братске љубави“ или тобожњег уједињења ’раздељених Хришћана’: АНАТЕМА!“ — Свети архијерејски сабор Руске православне заграничне цркве.

[6] Иако сматрамо да је начин обнове тог општења врло упитан, гледајући кроз призму вишедеценијског антисергијанског и антиекуменистичког предања ове Помесне цркве, које је оваквим формалним, површним присаједињењем погажено, и то не без подела међу њима самима

[7] „Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства и за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес.“ Преподобни Јустин Ћелијски, Православна Црква и Екуменизам

Објављено под Uncategorized | 4 коментара

Владика Лонгин (Жар): Да ли верујете у Бога? Kажу да и демони верују у Бога и дрхте

Део беседе владике Лонгина (Жара) на Томину недељу  2016. године

У сновиђењу Св. Нектарија Оптинског огромно поље, и на том пољу збива се страшан бој између безбројних војника богоодступника с невеликом групом Хришћана. Може се предвидети исход битке: наступа моменат коначне победе богоодступничких војски, пошто од Хришћана скоро да нико није ни остао. Празнично голишаве гомиле богоодступника већ ликују. Одједном, по броју ништавна група Хришћана, међу којима су и жене, и деца изненада напада своје и Божје противнике, и за један трен читаво огромно поље битке покрива се труповима антихришћанске јединице, и све неизбројно мноштво њено показује се као побијено. Када је старац питао хришћанског војника како су могли да одоле тој безбројној војсци, Христов војник му је одговорио: „Бог је помогао“.

Arhierejskaja_hirotonija_Longina_Zhar_46_3

Како се ближи Света Педесетница и са њом најављени Свеправославни сабор све је више присутна смутња у верујућег народа. Двосмислене формулације предсаборских докумената, иступи исповедника и истинска вера са једне, екуменистичка пропаганда и слаткоречивост са друге стране. Јер шта у ово време „без Бога“ понудити народу жељном свега доброг него илузију да сви треба да се волимо, да је „Христ љубав“. Дај жедноме и затроване воде и биће ти захвалан. Насупрот томе, Богу хвала, имамо и пастире Цркве Христове који своје стадо укрепљују чистом водом православља, попут правоверног епископа банченског Лонгина (Жара), чију беседу (део) вам доносимо у наставку, у којој позива на покајање и молитву поводом предстојећег Сабора:

Обратили су ми данас у манстиру , а у вези са предстојећим Сабором, речима да постоји могућност да ћете од мене чути једно, а од братије манастира нешто сасвим друго: „Ви кажете да Свеправославни сабор није ваљан, да не доноси никакву корист Цркви и да представља „Ђавољи сабор“, ваша браћа у манастиру кажу да ће овај Сабор помоћи у решавању неких питања која су тешка и неугодна ако смо разједињени , а да се сабирањем све то може олакшати. Дакле, коме да верујемо?“

Људи су доведени у забуну. Како некоме рећи- Дозови се памети! Шта си ти , „Неверни Тома“?
Како, браћо, када иду у јерес и скрнаве Свету веру Православну? Верујемо ли заиста да овакав Сабор може изаћи на добро? Док год чекамо и сањаримо да ће тамо неки да реше административне проблеме, они ће нам покварити закон и догме Цркве. Дотле оде глава!
Административна питања не решавају Савети и Сабори, браћо!

И братији манастира хоћу да кажем ово, знајући да је погрешно да се не дају неки одговори, јер ћемо о свему томе одговарати пред Господом. Световни монаси пред нама је кажем вам, велики изазов. Овај Сабор је убица душа, Цркве Светог Православља, Свете Истине. Поставка му је јеретичка, неправославна како би паганизам, неверје продрли у нашу Цркву, у наше веровање, да се уништи Црква изнутра.
Не! Ми не одступамо од вере наших Светих Отаца! Таквим веровањем би смо напустили свету веру Христову! Зарад тога морамо да исповедамо Православље , и молимо Свете наше Цркве у помоћ да тако и остане. Шта би се десило да надахнут ревношћу за Господа, не подносећи богохуљење, Св. Никола није ударио по образу Арија јеретика? Да није било Светог Спиридона, Светог Марка Ефеског? Да ли видите? Када је папа Еуген IV обавештен да су сви представници Православне Цркве потписали акт о Унији и прихватили римокатоличке догмате, упитао је: „А Марко Ефески?“ Уследио је негативан одговор и он је закључио: „Дакле, ништа нисмо учинили“. Тако је Бог преко светог Марка спасао чистоту апостолске православне вере. Видите ли? Зар они мисле исто?

img307-1-e1463656226797Ми остајемо у истини И данас тако тврде да је Сабор на нашу добробит. Ујединити све религије! Да, то ће бити „корисно“! Нуде нам уједињену религију у сусрет Антихриста, али ми нећемо издати истину, Господа Исуса Христа, Спаситеља. Зато морамо остати верни Светој Цркви, ономе што нам је Господ оставио, не осврћући се на оно што други кажу, да смо беспаметни, да не знамо ни шта ни о чему причамо. Ми не умемо прочитати оно што је написано? Зар нама који овако говоримо, нису као и свима другима лако доступна документа овог пљачкашког Сабора? Владика Онуфрије тако често каже: „Знајте, то је веома лош, то је веома лош Сабор“. И зато нека нам звезда водиља буде то да све што желимо да урадимо буде по закону и вољи Божјој. Ми верници треба да се молимо! Али ми се не молимо. Ми не клекнемо ујутру и увече, не посветимо молитви ни пет до десет минута док смо у путу , у аутобусу, ма и не помислимо да изговоримо „Оче наш“, „Достојно Јест“ или друге молитве, „Символ Вере“. Стога браћо и не чуди што све чешће говорите како обилазите светиње, манастире али да вам то не помаже. Може вам помоћи само вера коју у себи имате, браћо и сестре! Вера у Бога је почетак пута ка спасењу, а ваше неверовање је почетак вашег пакла. Вера од Бога је почетак неба које је почело да живи на овој земљи!

Стога,  знам да сте дошли данас са вером у души и молим се да добри Бог запечати снагу вере Светим Духом, да у своме труду останете верни. Каквим путем сте се запутили? Тешким путем прогона, страдања и патњи и неће вам бити лако. Због тога апелујем на све: чак и ако изгубите све што имате на овом свету, све што сте сматрали вредним, што сте волели , не губите веру у Бога, не губите истину, и исповедајте је до смрти. Знајте, наша Вера је ојачана нашим догмама, канонима Цркве, са Седам Васељенских сабора. И молим вас све да не одговорате на провокације када вам кажу да сте у заблуди , да сте на погрешном путу. Ми не почињемо ратове, борбе, ми желимо да задржимо нашу Истинску Веру чистом и неукаљаном. Дошло је време за исповест, браћо! Ми још увек нисмо будни? Тако је рекао Митрополит Онуфрије :“Дошло је време за признање.“ Шта он зна, шта он прича? Ми не знамо које је учење исправно? И онда из страха неки монаси, свештеници, епископи кажу: „Не слушајте их, они су будале“. Нисмо битни ми, битно је оно што су Свети говорили и што је остало записано! И то је најтежи грех, јер је против Духа Светога: Свети Дух којим смо сви створени Божјом вољом, они желе да распу, да уруше.

Позивам све чиста срца, чисте душе, живите живот са Богом на путу спасења, на путу признања, браните свету истину, исповедајте је, браните Цркву од јереси која ју је задесила. Они који су скренули са правог пута нека се врате. У Бога је и опроштај за сваки грех, љубав за сваку душу. Ви, драги верни који сте пали у грех, приђите Господу нашем Исусу Христу, не одаљавајте се од њега, тонући још више у глиб свог безверног живота. Свет је заборавио Бога! Да ли видите докле нас је то довело?
Зато позивам све данас: Устрајте у својој вери, не пребивајте у неверју ! Останите са Христом, браћо, без њега је све само шкргут зуба, тако вам Бог помогао! Ми смо поносни на вас, драго нам је да сте овде. Драго нам је да волите Бога. Сходно својој моћи и снази своје вере нека се свако моли Богу, нека моли Бога да му помогне, и сви на свету, кроз Духа Светога, нека знају за Господа. Не смемо заборавити да су нас на ова последња времена упозорили и Свети Серафим Саровски и сви Свети. Свети Серафим је молитвено разговарао са Богом и рекао :“Православна вера биће погажена, архијереји Цркве Божје и друга духовна лица отступиће од чистоте Православља, и зато ће их Господ тешко казнити“.

Прочитали сте да пишу о браку између два мушкарца, или између две жене? Нисте? Слепи сте!

img308-e1463656145561-700x1024Погледајте како нам је сам Ђаво повез на очи ставио. Православље и други хришћански свет? Нисте прочитали? Они желе да делимо иста веровања. Ништа не видите! На трон уздижу римокатолике-јеретике, преко Православља, ни то још нисте прочитали? И то су чисто административне несугласице, проблеми? Не слушајте их, браћо! Када се два слепа ухвате под руку, могу само у јаму упасти. Сврха овог Сабора је да сруше, униште,погазе све што је свето и од Бога, јер у супротном не би могао доћи Антихрист. Зато вас молим: стражите! Знам да нас Господ неће напустити, све док искереним покајањем пратимо Свету Истину!

Господ је рекао, „покајте се и верујте у Јеванђеље“. Зато је тако мрачно, јер живимо без покајања, живимо без Духа Светога, без светлости. То је највећи проблем у нашем животу, јер да живимо по вољи Господњој, било би много мање таме у нашим умовима и били би смо способни и себе и друге да изведемо из овог мрака, Господ би нас просветлио. Покајање је лек Светог Православља. Било је и оних који су рекли да су се покајали али су лутали, но истинско покајање се огледа у томе да напустите себе-старог човека, скинете своје старе прљаве хаљине и да обучете хаљине новог човека, да се обучете у Христа. И онда, када осетите благодат Духа Светога благодарићете Господу и искрено га молити да вам опрости ваше пређашње незнање, да вам опрости што сте се скривали у свом мраку.

Господ ће послати Свој Небесни благослов! Молитва је прека потреба свих нас! Почнимо сада Акатистом Св.Николи , Св. Спиридону, Пресветој Богородици и замолимо Га:

Господе, не остављај нас без истинске вере у Тебе нашег Спаситеља! Не остављај нас, Господе, да будемо преварени од наших патријараха, епископа нашег православља, него да нас обасја светлост истине Твоје!

Нека нам Бог да будност, читавој нашој Православној Цркви, свим православнима, свима на земљи, а онима који су пагани и не познају Бога  да се окрену Богу, и да сви пребивамо у истини Господа нашег Исуса Христа, нашег Спаситеља. И да са страхом и трепетом следимо Господа и уклонимо се од неверја! Нека нам је Бог у помоћи!

Нека се Господ смилује на нашу Православну Цркву, нека нас укрепи да би остали јаки у својој вери и да је својим животом потврђујемо, како би нас удостојио Царства Небескога! У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин!

 

Страшна ћемо времена доживети, али благодат Божја ће нас покривати. Свуда мрзе Хришћанство. Оно им је – јарам, смета им да живе слободно, да слободно праве грехе. Разара се, трули, изрођава се најновије поколење. Хоће без Бога да живе. Али, шта? Плодови таквог живота су очити… Антихрист отварено иде у свет. Али то у свету не признају… Одавде, из манастира, очитије су мреже ђавоље.

Св. Варсонуфије Оптински

 

Извор: cuvantul-ortodox.ro

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Руска Црква, Црква и јерес екуменизма | 1 коментар

Посета грчких богослова Бугарском патријарху Неофиту

17. маја 2016. године, његова светост патријарх бугарски, митрополит Софије, Неофит примио је делегацију предвођену протојерејем професором Теодором Зисисом, патрологом и почасним професором Аристотеловог Универзитета у Солуну. Црквену делегацију примио је такође и митрополит Браничевски Григорије, викарни епископ митрополита Софије. Са делегацијом из Грчке дошао је такође протојереј Матеј Вулканеску, Свеправославни секретар Пирејске Митрополије. Црквена делегација послата је по благослову грчког митрополита Серафима Пирејског.

Грчку делегацију сачињавали су и архимандрит Павле Дмитриакопулус, секретар одељка за борбу против секти у Пирејској Митрополији, и монах Серафим Зисис, богослов, подвижник манастира Пантократора на северу Грчке, који је због ове прилике прекинуо своју одвојеност од света.

Делегацији Бугарске придружио се и митрополит Ловченски Гаврило, који је и упутио позив грчкој делегацији.

Screen Shot 2016-05-21 at 1.10.10 AM.png

Протојереј Теодор Зисис пренео је поздраве митрополита пирејског Серафима. Митрополит изражава велику радост због позиције коју је заузела Бугарска Црква поводом предстојећег Свеправославног Сабора. „Ми смо веома радосни да Бугарска и Грузијска Црква, које су напустиле Светски савез цркава, неће допустити екуменизам на Великом Сабору на Криту“ – казао је протојереј Теодор Зисис.

Он је подсетио на различите забелешке у неким од предсаборних решења која ће бити разматрана на наредном „Васељенском сабору“. Осим тога, поред разговора о предстојећем скупу, делегати су поделили своје мисли са Његовом Светошћу и о православном проповедању и мисији у свету. Протојереј Теодор Зисис је искористио прилику и да изрази своју радост што се после 45 година опет нашао у Бугарској.

Делегација из Пирејске Митрополије је овом приликом Његовој Светости подарила типик манастира „Св. Саве Освећеног.“

Следећег дана, 18. маја у сали Софијске Митрополије одржана је беседа на тему „Православље данас”. Беседу је одржао професор протојереј Теодоре Зисис.

Отац Теодор Зисису је у беседи говорио о проблемима са којима се суочава православље у савременом свету. Он је скренуо пажњу на предстојећи Свеправославни сабор, који ће се одржати на острву Крит у јуну ове године. Отац Теодор је рекао да је ово тема која сада узбуђује цео православни свет. И изразио је своја запажања и забринутост у вези са неким од предсаборних одлука, као што је дијалог између Православне Цркве и других хришћанских деноминација.

Беседи је присуствовало више десетина хришћана и свештеника из главног града Бугарске, после које је било и питања публике. Поред питања о предстојећем сабору било је оних која су била усмерена на биоетику, која представља један од главних изазова са којима се суочава Православна Црква у савременом свету. Оци су позвани да кажу нешто и о борби против секти у Пирејској Митрополији.

По завршетку овог скупа посета грчке делегације Бугарској је завршена.

„Ако желиш да нађеш пут који води у живот, тражи на том путу Који рече “ЈА САМ ПУТ, ИСТИНА И ЖИВОТ; ЈА САМ ВРАТА“ (Јн.14:6, 10:9), и тамо ћеш наћи, али тражи јако пажљиво јер је “мало оних који нађоше“ (Мт 7:14), да не би иначе био остављен од оних неколико и нашао себе међу многима.“ 

Св. Максим Исповедник

Screen Shot 2016-05-21 at 12.36.26 AM

Screen Shot 2016-05-21 at 12.36.45 AM.png

Извор: Вебсајт Бугарске Патријаршије

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Бугарска Црква, Грчка Црква, Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

Отворено писмо Светогорских отаца : Васељенској патријаршији и осталим аутокефалним Православним Црквама, Светом Киноту Свете Горе и христоименитој црквеној пуноти

Једногласна и громогласна изјава монаха- исповедника и подвижника о престанку помињања патријарха

Највеће богатство Богородичиног врта су монаси, носиоци речи Господње за овај свет. По речима светог старца Пајсија Светогорца, они не одлазе из света зато што га мрзе него зато што га љубе и што им на тај начин најбоље може помоћи у стварима које не решава човек него се решавају само по божанском надахнућу. Исти старац је рекао: „Погасите светионике на гребенима, и шта ће се догодити с лађама? Монаси и јесу светионици“.

Брзопослушница

 

Отуда не треба да чуди Отворено писмо Светогорских стараца које следи, а објава је њихове одлуке да престану са помињањем Васељенског патријарха, којем замерају то што одступањем од Светоотачког учења и непоштовањем догми и канона Цркве издаје Православље.

Познавајући историју Цркве, добро нам је познато да Сабор бива сазиван првенствено да би се бавио успостављањем и јачањем догми Цркве и успостављања њених граница у односу на све јереси. То је оно основно чему Црква треба да је посвећена, ничему другом него борби против свих јереси и праву да преовлада реч истине. Преподобни Никодим Светогорац, велики учитељ и Отац Цркве, сасвим јасно истиче: „Благочестије је да увек будете обавезани православним догмама и канонима, у сагласју са Светим Писмом, прихваћеним Васељенским саборима“ и „Ово је вечна граница коју су поставили наши Оци и озакоњена за векове векова… установљена Светим Духом Васељенских и Помесних сабора“ »(Πηδαλιον, εκδ.Ρηγοπουλου, Θεσσαλονικη 1991, σελ.16).

Тако да ми, светогорски монаси , део живе Цркве, у сврху духовне будности и укрепљења Православног мишљења  верујућег народа, желимо да вам представимо властито сведочанство.

Такозвани „Свети и Велики Сабор“ за који се очекује да ће бити одржан наредног месеца на Криту (19. јуна, према старом календару 6. јуна 2016. године) је само једна етапа пута међухришћанског и међурелигијског екуменизма или Верске глобализације Новог Светског Поретка, који као што је познато настоји да потчини цело човечанство у три пажљиво планирана корака: а) путем светске владе, б) путем светске економије, и ц) помоћу једне –уједињене светске религије. Реализација овог циља – светске религије, је први пут представљена у протестантском свету тзв. „екуменистичким покретом“, а у православном свету зачета интронизацијом васељенског патријарха Мелетија Метакакиса (1923.), а захваљујући Константинопољском патријарху Атенагори (1948 -1972), наставила је да се развија.

Screenshot_3

Старац Сава Лавриот

Такозвани „Свети и Велики Сабор“, уместо да препозна и осуди постојеће јереси које доводе вернике у заблуду, наводи их кривоверју те настоји пре свега да призна свејерес, према Светом Јустину Поповићу, синкретичког међухришћанског и међурелигијског екуменизма, попут паписта на Другом ватиканском сабору (1962 -1965. године).

Да Сабор који се назива „Свети и Велики Сабор“ има за циљ да призна синкретички међурелигијски екуменизам доказује следеће:

Документ Предсаборског Саветовања Предстојатеља, који је послат на одобрење Аутокефалним Православним Црквама а насловљен као „Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света“, признаје да паписти протестанти нису јеретици, него су у рангу Једне, Свете, Православне и Саборне Цркве Никејско-Константинопољског Символа Вере у смислу истицања историчности њих као цркве, пренебрегавајући јерес говоре: „Православна Црква утврђује постојање у историји других хришћанских цркава и конфесија, које се не налазе у општењу с Њом“. Тако занемарују догматска учења Цркве па чак и чињеницу да је Васељенски сабор Фотија Великог (879-880. године) осудио јеретичко учење filioque и сузбио папске претензије на примат. Тако оспоравају еклесиолошко учење Цркве и стварају еклесиолошку јерес, јер Црква се заснива на догматима вере, и идентификује са истински верујућима коме је Глава Христос, а верни Тело, непогрешиве Вере Православне , а самим тим и право на истински и неискривљен духовни живот и учешће у Светим тајнама покајања у нашој Светој Цркви.
Истим предсаборским документом признаје се и добија на важности Светски савет “цркава“, легло јереси, основано 1948. године по директиви Новог светског поретка у сврху верске глобализације, тј. Светске религије Антихриста. Првобитна мисија ССЦ је била да заживи међухришћански синкретички екуменизам, да би својим напредовањем- услед млаког става Православних, у последњих неколико деценија, проширила своје тежње и на промоцију међурелигијског синкретичког екуменизма. У овој форми, документи припремљени за Сабор постаће везивно ткиво између Светског савет цркава и Васељенских сабора.

Screenshot_4

Старац Гаврило из келије Св. Христодула

Било је ту манипулација, таквих да су документи потписани у име Помесне Цркве, с тим да епископи немају ни идеју о томе шта су одлуке њихових представника“.(проф. Д. Целенгидис).
То значи да се документом потире и сотериолошки догмат Цркве, према којима ја једна Црква – Истинита Православна Црква а у том контексту, да верујући човек може само милошћу Божје благодати и нетварне силе Светога Троичнога Бога достићи своје спасење и једино тако, има могућност да у њему сазре и развије се Богочовечанска Личност Христа, и отуда бескрајно Богопознање и благодат.

Будући да се овим предсаборним текстом даје легитимитет ССЦ, подразумева се и теорија о том, да све «цркве» (или тачније речено јереси) и све религије сагласно новокомпонованом тумачењу  «спашавају», па у складу са таквим размишљањем они прикривено и рафинирано наводе неопредељене у у натприродни, надискуствени свет, који обухвата све лажне богове и некакво обожавање истих, а све је то само људски изум који је подражаван од Сатане.

Усвајањем предсаборских докумената признаје се наводна „црква“ папистима, што ће неминовно довести до наредне фазе Луциферовог синкретичког међухришћанског и међурелигијског дијалога, чији ће крајњи продукт бити синкретичко „сједињење“ Аутокефалних Православних Црквава са папистима („из исте чаше“) и и потчињавање папи, непогрешивом јеретику што неминовно води ка трансформацији Аутокефалних Православних Цркви у Унијатску.
То значи доктринарно и административно потчињавање Аутокефалних Православних Цркви унијату папи, чему тежи Ватикан а по основу Законика канона источних Цркава, који је објављен од стране папе Јована Павла II, 1990. године. Као што знамо, овај Законик обезбеђује четири вида унијатских цркава а то је право (sui generis), коме ће се повиновати Православне Цркве:
1) Патријаршијске Цркве по истом том закону (овде ће бити потчињене оне Патријаршијске Цркве које и јесу Патријаршије)
2) Архиепископијске Цркве по том закону (где се подразумевају аутокефалне цркве, које нису патријархати)
3) Митрополитске Цркве по истом том закону
4) остале цркве по том закону (правила 55 ,551 и 155 истог Законика ).


Света Гора
Цариградска патријаршија, је самовољно одбацила и није уврстила међу документе „Светог и Великог сабора“ предлог Српске Православне Цркве из 2015. године о признавању Сабора св. Фотија Великог као VIII Васељенског сабора који је осудио filioque и папски примат власти, као и Сабор св. Григорија Паламе као IX Васељенски сабор (1351. године), који је свецрквено признавање теологије св. Григорија Паламе о разликовању божанске суштине и божанских енергија, учење о тварној благодати. Ово произвољно одступање сасвим јасно указује на оријентацију такозваног „Светог и Великог сабора“, јер не води у правцу православља него хрли ка јереси екуменизма којим демонтира Православно богословље како би озаконила свејерес.
У досадашњој историји Цркве, Свети и Велики сабор, или Васељенски сабор, сабирао је представнике Аутокефалних Православих Цркава, где је сваки епископ имао право на глас, свој глас – дакле, наглашавмо да су то била сабрања епископа целе васељене на којима се изражавало јединство Цркве. У складу са прописима тзв. „Светог и Великог сабора“, право гласа немају епископи, већ само Цркве где ће једна Помесна Црква имати један глас, преко примата те Помесне Цркве. Ово је први пут у историји Цркве да ће се применити овакав начин рада Сабора – да се укида право гласа свим епископима, и као такав противуречи пуноти Православне Екелсиологије и Православном канонском праву.

Одлуке Светог и Великог сабора или Васељенског сабора, које се тичу питања вере, по истинској православној еклесиологији и православним канонима, треба да прођу кроз проверу, односно да буду саборно прихваћене од свих чланова заједнице, тачније могу бити одобрене или одбачене од епископа, од стране свештенства, монаштва и верујућег народа, насупрот томе одредбама којим се руководи тзв. „Свети и Велики сабор“ донешене одлуке ће у најмању руку бити наметнуте свим члановима Православне Цркве.

Заиста, они унапред упозоравају да ће санкционисати све категорије Хришћанске Пуноте који не прихвате одлуке Сабора. Тако, у потпуности поништавају саборност Православне Цркве, и доводе у сумњу Божји дар – разликовања духова -, спочитавајући да су сви делови Тела Цркве, достојни тога дара Духа Светога, те га приписују само епископима .
Зарад тога постоји потреба да се на Свеправославни сабор позову сви чланови Синода и сви они чланови Цркве који су удостојени благодати Светога Духа, од свештенства, монаха и од верног народа, као што је било на ранијим саборима. Но признавање неког Сабора православним, зависи пре свега од његове лојалности догмама, “Црквено право зна само за оне свете и признате саборе које је красила догматска исправност“.

светогорски старци
Да закључимо, да би се Васељенски сабор у својој суштини сматрао православним, његове одлуке морају бити прихваћене не само од епископа него од целе Пуноте Цркве.
Да ли је ово што се дешава а што је установљено од Васељенске Патријаршије, складно са делом текста из Окружне посланице 1848. године, који каже: „зато што је чувар благочестија код нас само Тело Цркве, то јест народ, који је увек желео да сачува своју веру неизмењену и сагласну вери његових отаца“.
Једно од питања је и питање календара, које раздваја литургијско јединство Православних Цркава и сматра се првим ударом екуменизма на Православље.

После свега наведеног, наша је дужност да се обратимо Васељенској Патријаршији, другим Аутокефалним Црквама, Светом Киноту Свете Горе, као и читавој Христоименитој Пуноти Цркве те их све обавестимо да сматрамо да је обавеза нас Светогорских отаца да се боримо за очување истине управо наше православне вере, наше природне везе са Главом Цркве, Богочовеком, Господом Исусом Христом, и да следујући Светоотачко предање пратимо Свете Оце, те да нећемо признати и нити прихватити тзв. „Свети и Велики Сабор“ ако:
1. овај Сабор не одбаци у потпуноти предсаборски документ „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“
2. исти не осуди свејерес, по речима св. Јустина Поповића, Луциферског синкретичког међухришћанског и међурелигијског екуменизма
3. не призна два сабора из VIII и IX века као Васељенске, – Осми Фотијев (879-88. године ) и Девети Григорија Паламе (1351.године)
4. остане при одлуци да ће право гласа имати само Помесне Цркве преко својих Примата, а не сви епископи , како налаже православна еклесиологија и Православно право
5. не буде уклоњена нека врста директиве да се сматра обавезним признавање Одлука Сабора од свих представника Пуноте Цркве, чиме се укида догматско и екесиолошко мерило, што је неотуђиво право свих чланова Цркве.
6. се не уклоне питања о промени Поста и другобрачја свештенства, где се постепеним укидањем поста повлађује папистима. Међутим Црква без аскетског живота никога неће привести васкрсењу, него напротив духовној смрти и довешће до потпуне секуларизације и одсуства Духа Светога.

Стога, свети архијереји, сва ова питања су по нама сотериолошка питања, зато вас из свег срца молимо да на овом Сабору исповедате слово Истине, и да нам не приуштите да доживимо још један Сабор, попут оног Флотрентинског.

моли се Богу

Будете ли Ви, Свети Архереју тако радили небо и земља ће се радовати, анђели и људи духовни ће славити победу, Ваше име ће бити записано у књизи живота, а онда ћете бити „по образу причесник, по престолу наследник“ Светих Апостола и Светих Отаца. Преклињемо вас да останете чврсти и достојни историје и вашег архијерејства, којим вас је Црква удостојила.

Ми Атонски оци и чланови Цркве, изјављујемо да немамо везе са било којом „зилотском“ фракцијом или екстремистима или фанатицима, него да следимо Свете оце, Светогорску традицију која је запечаћена крвљу великог броја Свештеномученика, и тежимо уз дужно поштовање према вама, да вам скренемо пажњу на веома битна питања. Верујемо да је наша дужност да поштујемо Свештеномученике и традицију Свете Цркве, и сходно томе, ми ћемо и званично престати да помињемо Васељенског патријарха.

Никада нисмо хтели да следимо било какву опцију која води до „секуларизације“ цркве, тако ни овај „Свеправославни сабор“ који ће обезбедити црквени легитимитет јереси екуменизма, који ниподаштава Символ вере и у свему православне еклисиологије и доводи до секуларизације „цркве“. Међутим, осветовљена „Црква“, као што је познато, није у стању да научи путу спасења своје следбенике. Нису ли Ватикан и папизам, са свим осталим њиховим гранама типа протестаната, осветовљена, секуларизована “ Црква”? Црква Христова се не дели, није раздељива нити треба да се сједињује са екуменистима. Црква никада не може бити раздељива јер је сам Господ Исус Христ Глава Цркве увек повезан са Својим телом. Јеретици су отпали са лозе Цркве…

Старац Гаврило, Келија св. Христодула, свети манастир Кутлумуш
Старац Сава Лавриотски, свети манастир Велика Лавра
Старац Иларион Келија  св. Максима Исповедника, свети манастир Кутлумуш
Старац Доситеј, келија Благовещћења Пресвете Богородице, Каруља, свети манастир Велика Лавра
Старац Харитон јеромонах, келија Вазнесења, свети манастир Ватопед
Старац Херувим, келија Архангела, свети манастир Велика Лавра

 

Извор: apologet.spb.ru

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Црква и јерес екуменизма, Uncategorized | 11 коментара

Одлучен састав учесника РПЦ за Крит

ЖУРНАЛ Светог синодa, број 34 од 16. априла 2016. године

 

Састав делегације Руске православне цркве на Свеправославном сабору, који ће се одржати на Криту, 18-27. јуна 2016. године.

Према одлуци, на састанку примата Православних Цркава, одржаном у Истанбулу 6-9. марта 2014. (стр. 2), свака аутокефална Црква на Свеправославни сабор ће упутити делегацију која се  се састоји од врховног поглавара Цркве, и не више од двадесет четири епископа. Резолуција Савета епископа Руске православне цркве, фебруар 2-3, 2016. (стр. 3) формирао је делегацију Руске православне цркве за учествовање у Свеправославном Сабору и упутио Светом синоду списак:

Дакле, пуноправни чланови су:

гундејев1. Патријарх Кирил (Гунђајев) – Шеф делегације

ЧЛАНОВИ ДЕЛЕГАЦИЈЕ:

Митрополит Кијева и целе  Украјине Онуфрије, учествује синкретичном            свеконфесионалном Молебану за Украјину, заједно са анатемисаним                 Филаретом, римокатолицима, Јеврејима, Муслиманима у цркви  Св. Софије у Минску

Митрополит Крутитски и Коломенски Јувеналије – на слици прима делегацију римокатоличких бискупа Француске у Новодевичком манастиру; у видеу хвали јеретика , екуменисту и јудео-хришћанина о. Александр Мен

 

 

Митрополит Кишиневски  и целе Молдавије Владимир -на слици, десно иза Патријарха, на сабору екумениста у Јерменији

     

Sastav 1Митрополит Aстанајски и Казахстански Александар, на челу Митрополијског округа Републике Казахстан – слика лево: са турнеје по Азији; слика десно: у друштву пријатеља

 

 

Screenshot_9Митрополит Ташктентски и Узбекистански Викентије , на челу  Средњеазијског митрополијског округа – слика лево текст са  постера на слици : „Верска толеранција – основа просперитета“); Митрополит Мински и Заславски Павле , патријархални егзарх све Белорусије- на слици десно пали  „Свети огањ света“.

 

Sastav 2Митрополит Иларион Волоколамски, председник одељења са спољне односе цркве МП- на слици лево са блиским пријатељем ? Слика десно: са архиепископом Инокентијем Виљнуским и Литванским учествује у правој екуменистичкој молитви са римокатолицима и протестантима.
Митрополит Одески и Измаиљски Агафангел благослови укрофашисте за „одбрану отаџбине“
Screenshot_12Митрополит Риге и све Латвије Александар на слици лево; Митрополит Новосибирски и Бердски Тихон- домаћин свештеницима Јерменима, који су дошли у радну посету  Новосибирску

 

Screenshot_4Митрополит Екатеринбуршки и Верхотурски Кирил – на екуменистичком форуму под слоганом : „Живети заједно- то је наша будућност.

 

Screenshot_5Митрополит Ростовски и Новочеркаски Меркурије -слика лево: са нунцијем Иваном Јурковићем; на слици десно са секташима  Георгија Кочеркова

 

Screenshot_6Митрополит Лугански и Алчевски Митрофан-  на слици лево на као учесник округ стола у Ослу на тему односа Русије и Украјине, у друштву римокатолика, протестаната, Јевреја и Муслимана;  На слици десно са генералним секретаром Светског савета цркава
Screenshot_7Митрополит Нижегородски и Арзамаски Георгије
Screenshot_8Митрополит Бориспољски и Броварски Антоније- слика лево: аплаудира на додели награде екстрасенсу Гагику Авакјану; На слици десно- дружење са рабином и унијатом
Screenshot_10Архиепископ Виленски и Литовски Инокентије (слика лево)- предаје поклон, васкршњи, римокатоличком бискупу, уз радост што са припадницима других хришћанских деноминација може да подели вест Христовог Васкрсења.  Епископ Новогрудски и Слонимски Гуриј  (на слици десно) у председништву међународне међурелигијске конференције у Минску

 

Screenshot_11Епископ Богородски Антоније бивши келејник Патријарха Кирила- целива руку римском папи (слика лево); На слици десно на екуменистичком окупљању у базилици Санта Марта (резиденцији папе Франческа),Трастевере(Рим)

 И још:  

митрополит Санкт-Петербуршки  и Ладошки Варсануфије

митрополит Тернопољски и Креманецки Сергије

архиепископ Берлинско-Немачки и Великобритански Марк

Архиепископ сендајски Серафим

архиепископ Магадански и Синегорски Јован

архиепископ Нарвски и Причудски  Лазар

Извор :ucoz.ru

 

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

 

 

Објављено под Руска Црква | 4 коментара

Православна васељена збија редове – подршка митрополита Серафима Пирејског Цркви Грузије

Након митрополита Серафима Китирског и Антикитирског у знак подршке  Цркви Грузије огласио се и Његово Високопреосвештенство Серафим, Митрополит Пирејски и Фалирски  пославши писмо (12. маја 2016. године),  Његовој Светости Патријарху- Католикосу Грузије Илији II.Исповедник се обратио исповеднику. Богу хвала на Серафимима!


230449.b
На самом почетку писма, митрополит Серафим Пирејски наводи своју забринутост и узнемиреност у вези са циљевима и задацима  које су поставили  организатори Светог и Великог  сабора, и истакао је
: „У време када моћ стичу свакојаке врсте отпадништва међурелигијског синкретизма, наша Једна, Света, Саборна и Апостолска Православна Црква,  поново је подвргнута на свом путу двомилејинијумског постојања, изазову без преседана сазивањем тзв. „Светог и Великог сабора„, који ће се ако не буде неких непредвиђених околности  одржати наредног месеца на Криту. Имајући ово у виду, наша Света Митрополија , у сарадњи са Светом Митрополијом Глифадском, Гортинском и Мегалополиском , те Светом Митрополијом  Китирском , уз подршку свештенства и монаштва, организовала је  једнодневну богословско-научну конференцију под називом,
„Свеправославни сабор – велика припрема без очекивања“ која је одржана на стадиону „Мира и пријатељства“ у Пиреју 23. марта 2016. године.Подсетићу на   закључке који су уследили на крају ове научне  и богословске конференције : „Када сумирамо све о чему смо претходно разговарали, закључујемо да  тзв. „Свети и Велики сабор“ који сазивају не може бити нити  Свети нити Велики, јер на основу  докумената који су нам доступни,  неће бити  у сагласју са  Саборном и Канонском традицијом Православне Саборне Цркве, нити се може сматрати истинским  наследником древних и великих Васељенских и Помесних сабора.Начин на  који су формулисани предсаборски документи, промовисањем догматске неисправности, не оставља места сумњи да овај сабор има за циљ да обезбеди црквеност неправославнима и прошири канонске и харизматске границе Цркве. Међутим, ниједан Свеправославни сабор не може поставити границу цркве другачију од ове постојеће  нити може мењати идентитет Цркве. Такође, нема индиција да ће Сабор ишта предузети  да осуди савремене јереси, пре свих свејерес екименизма. Напротив, све указује на то да се самим сазивом Свеправославног сабора  , кроз свеправославну саборну одлуку, легализује и озваничи свејерес синкретистичког, међухришћанског и међурелигијског екуменизма, у виду званичног слова Православне Цркве. Међутим, ми смо апсолутно сигурни да било какве одлуке у екуменистичком  духу, неће бити прихваћене од свештенства и верујућег народа, и да ће у том случају овај Сабор бити запамћен у историји, као лажисабор.“

Овим је речима Митрополит Серафим Пирејски, завршио тумачење  документа „Закључак“ ове богословско-научне конференције.

Даље пише следеће:

Ваша Светости,

 Да би предстојећи Свети и Велики сабор,  заиста био Православни сабор, према нашем скромном мишљењу, потребита су му следећа решења:

• да признају одлуке свих претходних Васељенских Сабора (од Првог до Седмог Васељенског     сабора), установљених догматским опредељењима Светих отаца и Светим канонима

• да призна два сабора из IX и XIV века као Васељенске, које иначе сви православни сматрају таквима – Осми Фотијев (879-880) и Девети Григорија Паламе (1351), који су осудили филиокве и првенство власти папе, односно, створене енергије и папизам као јереси.

• потребно је да осуди јерес синкретичког екуменизма,  како га је назвао свети Јустин Поповић.

•  неопходно је да се осуди  учешће Помесних Православних Цркава у такозваном „Светском савету цркава“.

• да се оконча међурелигијски дијалог и теолошки дијалог са римокатолицима, протестантским деноминацијама Светског савета цркава и монофизитима
• мора  осудити и постотачку и антиотачку „нову еклисиологију“ која одбацује харизматичне, догматске и канонске границе Цркве.

•   да се изабере и рукоположи нови Православни Римски папа древне патријаршије Рима , да се не признаје  и не подржи  тренутно устоличени узурпатор Западне патријаршије и јеретик господин Франциско. На тај начин би се решила питања Папизма, Унијатства и Протестантизма.

•   да се направе аутокефалне цркве , и тиме реши питање дијаспоре

•   да се настави светоотачки пут максималне евангелизације света, кроз креацију сателитских платформи за сведочење православља на седамнаест језика. На тај начин, просуђујући светоотачком храброшћу, јереси ће се претворити у прах  прославиће се Бог и спасити човек.

Текстови-документи некадашњих Сабора  су били крајње чисти , узимајући у обзир дух Светих Отаца и црквеног Предања. Није довољно да се сазове Сабор, и то из разлога да би се створио утисак у свету да  су православни уједињени. Уједињени у чему? Ујединити се можемо само у Истини.

Јединство је плод Духа Светога, о чему нам говори Господ наш Исус Христос у Својој првосвештеничкој молитви: „Да сви буду једно  … Посвети их у истинида и они буду посвећени истином“. Јединство Цркве састоји се очувању и доследности учењима истинске вере , настављањем традиције Светих апостола и светих Отаца. Отпали од  цркве су сви они који мисле другачије од Отаца Цркве, као што је рекао преподобни Теодор Студит. Свети Оци су Православну Цркву назвали „Саборном“  јер само она садржи пуноту Истине и Исповедање Вере,  без које нема спасења. Основно што морамо схватити  да нема потребе да покушају  да измене правило Поста, или монашки ред, или поредак божанског богослужења,  довољно је да ударе на  основу тачку – еклесиолошко догматско учење Цркве.

Ваша Светости,

Знајући врло добро Вашу пуну посвећеност и жртвену љубав према Спаситељу Исусу Христу, којим служите свим својим бићем, Шаљем Вам ове мисли због којих сам у недоумици.

Даноноћно се молимо  нашем Архипастиру и једином Спаситељу   Господу Исусу  Христу да Вас укрепи, да заувек  останете верни  Православној вери  и Предању,  достојан наследник не само по „престолу Апостолском“ , него животом, вером и исповедањем. На многаја љета Ваша Светости, много среће, здравља и сваке радости.

+ Митрополит Пирејски Серафим

 

Преосвећени Оци Архијереји, не могу да се отмем утиску и убеђењу да иза свега стоји једна једина потајна жеља извесних људи из садашње Цариградске Патријаршије: да се ова прва по части Патријаршија у Православљу данас једном оваквом концепцијом и оваквим понашањем дефинитивно наметне Православним Аутокефалним Црквама и уопште православном свету и читавој Православној Дијаспори, и да то своје неопапистичко наметање санкционише једним „Васељенским Сабором“. (Свети Јустин Ћелијски у представци Синоду СПЦ поводом сазива „Великог сабора православне цркве“, 1977.)

Извор: odigitria.by

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Uncategorized | 6 коментара

ВИДЕО: Андреј Ћилерџић – владика или бискуп?

СНИМАК СКАНДАЛОЗНОГ ОБРАЋАЊА СРБСКОГ ВЛАДИКЕ У ВИЋЕНЦИ

Октобра месеца прошле године, епископ аустријско-швајцарски Андреј је својству госта прихватио, како вели не из пуке куртоазије, позив за учешће на светском Синоду бискупа о „Призиву и мисији породице у Цркви и савременом свету“, а као осведочени присталица унијаства, под јаким утисцима своје „православне мисије“ у Ватикану изјавио је како је на њега дубоки утисак оставила култура општења и узајамног поштовања и респекта, и мимо заступаних различитих становишта бискупа о појединим питањима радног документа.

razinger_Andrej

На велику жалост свих православних Срба, владика се ту није зауставио. То што није пропустио прилику да се још једном „поклони папи“ и да похвали чињеницу што су папа и бискупи из читавог света издвојили три недеље „за овако важну тему“ и што верује да Синод уз учешће представника других хришћанских конфесија представља један корак унапред ка већем јединству Цркава, свакако није изненадило оне који знају чији је духовни потомак владика Андреј.

Возљубљено чадо владике Иринеја Буловића (перјанице крила СПЦ која је добрано загазила у јерес екуменизма и које нашу Цркву гура у раскол и унијатство), осведочени папољубац, је убрзо након посете Ватикану, на скандалозан начин проповедао у Цркви Св. Луке у Вићенци.

За превод кликните на СС у доњем десном углу видеа. На мобилним телефонима опција за укључење превода може бити другачија.

И опет на жалост православних Срба ни ту није стао. Наиме, ових се дана у дневном листу „Блиц“ појавила информација да је „заслугом“ овог владике, Српска православна црква у Швајцарској после четири деценије изгубила правни статус формалне Цркве и стављена је у ранг са сектама. Кршењем црквених и грађанских закона, неплаћањем пореза у износу од 100.000,00 швајцарских франака, злоупотребом печата и факсимила црквених званичника да би се докопао новца и банковног рачуна (на којем има више милиона еура), владика Андреј је показао да ивер не пада далеко од кладе.

Српски патријарх Иринеј се на задату тему нада да није све изгубљено, зна за проблем и труди се да га реши. Образац понашања већ познат када је патријарх СПЦ у питању – вајни Пастир. Док се патријарх труди да „реши новонасталу ситуацију“, владика Андреј је вероватно још под утиском из Ватикана када рече да се примећује да Франческо није само поглавар Римокатоличке Цркве, већ, пре свега, „Пастир заједнице у Риму“.

„Отсекли смо Латине од нас ни због каквог другог разлога, но зато што су не само шизматици, него су такође и јеретици. Због тога је потпуно неправилно ујединити се са њима“.

Св. Марко Ефески

Извор: BLIC online, youtube

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Покушај кувања Српске Православне Цркве, Српска Црква, Црква и јерес екуменизма | 6 коментара