Архимандрит Пајсије (Пападопулос): Доста је приче! Неопходно је одлучити се на прекид заједништва са јеретицима!

Прекид општења са јеретицима екуменистима, нарочито у периоду након тзв. Критског сабора, у великој мери довео је до клевета и оптужби на рачун оних који су се одлучили на такав корак. Тако се, за сада малом стаду ових следбеника традиције и правила Светих  и богоносних Отаца, ставља не терет да су расколници и да себе избацују из Цркве. На делу је свеопшта трка међу епископима, свештеницима, познатим и мање познатим теолозима, у којој се на анти светоотачки и пост-светоотачки начин жели убедити сва васељена да прекид помињања доводи до раскола у Цркви или, да се у најбољем случају, не сматра обавезном мером. Сведоци смо да у се свеопштој атмосфери увођења релативизма екуменистичког каратера у оквиру традиције и тумачење Светих канона, свако богословски утемељено одбијање сурвавања у јерес, назива расколништвом.

О овој теми  а кроз призму старозаветних личности, браће Каина и Авеља, своје тумачење и својеврсно упозорење верујућем народу изнео је архимандрит Пајсије Пападопулос, игуман манастира св. Григорија Паламе у Филоти (Митрополија Флорине, Преспе и Еордије), и сам на удару про-критских екумениста.

Примена онога што ми подразумевамо под Православљем први пут се среће у Старом Завету, а то је Авељова жртва, а не Каинова. Шта значи Православље? Правоверје (права + вера), стога, по својој савести – у овом случају добро размислите и начините избор, о томе шта ће те и како принети Господу на жртву.

И Бог јасно каже: Нећеш ли бити мио кад добро чиниш? А кад не чиниш добро грех је на вратима.“ (Књига постања  4:7) Авељ је био мишљења да пажљиво треба изабрати, те принети Господу најбоље што има. Зато је Бог благонаклоно погледао на његову понуду. Иста ствар се није догодила, међутим, са Каиновим приносом, јер он није марио да принесе најбоље што је имао, него нешто од онога што има, и ако је жртвоприношење је било у Каиновој природи, али он својој природи није додао и жељу свог срца да покаже благодарност. За разлику од њега, Авељ је то учинио. Због тога је Богу била угодна Авељева, а не Каинова жртва.

Говорећи о погубним одлукама „Критског сабора“, и прихватањем његових одлука од стране јерархије, архимандрит Пајсије каже да је јерархија грчке цркве у великој мери по свести са Каином у вези са псеудо-сабором у Колимбарију, у смислу не само да не раздваја и не прави разлику између православне и „теологије“ свејереси, него се прихватају одлуке „Критског сабора“ као исправне. И највећа трагедија је што се саопштењем „народу“, које је објављено, покушава прикрити шта се догодило у Колимбарјиу, тако да уместо да информишу народ, радије га дезинформишу! А онда након свега епископи затраже да им будемо послушни.

Будући да, почев од Старог Завета, Бог тражи од палог човека да разуме да Он очекује од верних да принесу најбоље што имају, да ли је могуће да сада у новозаветно време, када је наша заједница са Господом прешла на виши ниво, ми прихватамо да се у Цркву уређену по светим тајинствима Свете Апостолске Вере, уводи скрнављење Вере од стране јеретика? То не смемо дозволити!

Ако сви свештеници не приносе благодарно жртву Богу, ми, разумно стадо Христово, познајући Доброг Пастира, напустићемо лоше пастире и слушајући Христов глас, ми ћемо га пратити чак и ако нас пожурују у таму отпадништва кроз коју пролазимо. Нажалост, Црква у својој институционализованој управној институцији није желела да сачува своје духовно наслеђе, како би одржала праву веру – Православље – то јест прихватљиво за Бога Оца, кроз Сина, у Светом Духу.

По речима архимандрита Пајсија Пападопулоса одговорни за овај неприкладан став су:

А. Екуменисти

Ради се о оним црквеним пастирима, пре свега епископима али и патријарсима, архиепископима, а интересантно има их и међу теолозима, нарочито универзитетским професорима. На срећу не сви, међутим, већина њих су пратиоци [Патријарха] Цариграда, оног који је на врху брега свејереси, и тако окупљени се едукују за екуменизам, самољубље и корупцију. Многи од њих су писали и о њима је писано на интернету, тако да немамо ништа додати нити ћемо добити било шта корисно хранећи даље полемике. Они који су заиста заинтересовани да се информишу могу претраживати и наћи референце.

Б. Они који су у заједници са екуменистима

Мислим на оне пастире – епископе, свештенике и „теологе“ који, и ако схватају да ствари не иду добро, имају смелости да о томе ћуте и не иступају против јереси, јер међусобно су увезани, те су ипак на крају крајева због свог неделовања, јеретици. То је зато што не само да не информишу своје стадо о заједници са њима, и ако су то пред Богом дужни, самом жељом да постану пастири, него такође покривају екуменисте када делују против верника, (а ови то раде већ годинама) цинично, без пружања икаквог значајнијег отпора, а да не спомињем доследну борбену тактику. Стратегија, у тишини, за „стратеге“ [генерале] које су заробили бегунци!

Све у свему, временским и просторним ивицама кретања које дају савременим јеретицима, мењају властиту веру желећи тако да добију на времену како би глас савести постао све слабији, чиме доводе до заблуда о Православљу: прво ћутање и инерција, надаље извињење екуменистима, и на крају ослабљени и лишени Божје благодати, издају Цркву Христову и идентификују се са екуменистима. Јер, ако се грех сматра за прекршај, извињење греху је увредљиво на квадрат! Ови пастири, стога, повређују православно стадо у истој мери као и екуменисти, јер не обавештавају свештенике и људе о томе шта се заправо дешава око јереси екуменизма – да је формално инфилтрирана, синодално, унутар Цркве – а не заузимајући став, као неспособни – са духовне тачке гледишта – размишљајући из разлога комфора, да „све иде добро“ чиме дозвољавају болесним удовима да заразе и здраве.

Због овога, плирома Цркве је толико погрешно информисана да и када се неко усуди да изнесе свој став, он се истог момента карактерише барем као фанатик.

Ови такозвани „колимбаристи“ нису стали на крај заједништу са јеретицима прекидањем њиховог помињања, јер сматрају тај став необавезним, иако су нам овај облик борбе препоручили, оставили Свети Оци. Од оних који су у заједници са екуменизмом, најзначајније је оно што ћете чути, док су својим делима у конфузији, они су, на крају крајева они који саблажњавају вернике зато што ствари не називају правим именом. Они говоре о послушности Цркви, борби унутар, али не изван Цркве, како ће се стадо водити без епископа (али велико и активно стадо би такође подстакло епископе да иступе) док „одбацују“ смелост верника, и зато не доносе плодове у исповедању вере!

Ц. Они у индиректној заједници са екуменистима

Што се тиче оних који се не слажу са екуменизмом, али нису ушли у отворену борбу, чувају заједништво са екуменстима и помињу их, мислим да они доносе највећу штету јер не помажу да се утврди степен нанете штете, да се искристалише слика о димензији у којој је јерес продрла у Цркву. На тај начин ономогућују стадо да се активно супротстави пробоју свејереси, ускраћујући му тако формирање става и улазак у борбу.

Док су екуменисти носиоци свејереси, овај сегмент такозваних антиекумениста преузима улогу доктора који негују свејерес и и јачају је. На који начин? Својим „великим именима“, престижним старцима, духовницима, теолозима, али без пламена вере, пошто делују антропоцентрично, а не у Светом Духу, уместо да распламсају пламен, преузели су улогу ватрогасца.

Због престижа авве (старца), који не заузима јасну позицију, криза се покреће у свести оних који га поштују, и такви долазе у дилему јер „добар“ духовник ћути. Логичан след у таквој атмосфери, када неко има таквог духовника или старца, јесте да није лако ући у борбу зато што је заиста везан за свог духовника и треба бити врло храбар да се покида та веза -те им је лакше прекинути савезништво са Христом, али НЕ са својим исповедником аввом или „тим и тим“ духовником.

На крају, да ли ови духовници чине све како би сјединили душе својих чада са Христом или са самим собом? Воде ли те до женика или себе стављају испред Њега? Чули смо и читамо о екуменизму већ дуги низ година, али на чудан начин, они који су писали о овој јереси већ дуже време не изгледају спремни – уз неколико изузетака – да остану при чврстом ставу како би одлучно спречили ширење свејереси. Конференције, чланци, објаве на интернету, састанци, али ништа конкретно, јер се и даље помињу епископи који су у заједници са јеретичким цариградским патријархом и његовим истомишљеницима.

Осим тога, они такође дрско доводе у заблуду оне свештенике који су прекинули заједништво са екуменизмом. Грешка је у томе што уместо да се ослањамо на Христа у овој борби, ослањамо се на веру „уз помоћ штапа“. Дакле, ми и даље гледамо шта ће „тај“ старац“ и „тај“ духовник урадити, занемарујући чињеницу да су у питању специфичне околности и да нико од нас треба да тражи ауторитет у човеку.

Наши преци ће нам судити! Какве борбе су они имали? Да ли неко и види и чује да се квари вера? Мора да заузме став! Он мора да иступи  са вером, да говори и да делује! Клирици, данас, уместо да уђу у битку, видимо да су се у бег дали. Народ је забринут, моле се, исповедају веру, а духовни „ауторитети“ су толико неповерљиви. Зашто? Зато што ако радите на сувој логици, то је као сечење главе вере, а не духовно деловање, јер је антропоцентрично.

Сви који су рекли да ће прекинути помињање оних који су у заједници са јеретицима, али нису, већ су изгубили следеће:

а.) Време-другим речима, оптимална временско ограничење за постизање онога што је првенствено циљ прекида помињања: епископи би морали да се усресреде да је заједништво прекинуто пре-синододално.

б) Јединство – на крају је дошло до подела, јер нису сви били спремни да буду подвргнути осудама, клеветама, прогону и нападима сваке врсте.

ц). Стабилност – јер чекање је ослабило деловање, што их је додатно обесхрабрило.

д) Кредибилитет– јер у пракси нису спровели оно што су говорили- дакле само речи непоткрепљене делима.

е.) Чистоту – пошто помињањем епископа остају у заједништву са њима и сами су се упрљали том јереси

ф) Прилику да се корак убрза, јер, како време пролази, не само да се повећава вероватноћа да неће, упркос свему, прекинути помињање, него ће почети да се извињавају јеретицима чак и у име оних који не помињу.

 г. ) Саборце, које су напустили; Као резултат тога, многи од њих, који су били под притиском екумениста, под покровитељством Цариградског патријарха, (на Светој Гори посебно),  повукли су се.

С друге стране, мало стадо, они који у славу Господа – прекидају заједништво са екуменистима након псеудо-сабора у  Колимбарију, успели су:

  1. Задржати тему актуелном -чињеницом да су многи антиекуменистички чланци написани, али и они лоши без теолошке подршке, на такав начин да:

а) је покренута кампања која добија на интензитету;

б) Маске падају и откривају се права лица неких;

ц) Добили смо на времену, у име оних који нису а још увек могу видети у ком правцу се ситуација развија;

  1. Охрабрити оне многобројне вернике који су били саблажњени и очајни због инерције тзв. антиекуменистичког блока. Већ дуго верни народ  са великом анксиозношћу посматра развој ситуације у Цркви, у нади да ће видети барем неколико епископа, свештеника и монаха спремних да иступе. Ово стадо верника, који углавном знају шта желе, није пронашло борце, већ говорнике. Говори, причај, причај! Доста! Да ли су људи схватили да борба захтева нешто друго сем приче? Неопходно је одлучити се на прекид заједништва са јеретицима. Одуговлачење је до сада створило само проблеме јер: прекиду помињање се приступа како би се одбацила јерес, тако да екуменисти не могу ширити нечисту веру. „Све у своје време!“ Ко год жели може да прекине помињање и касније, али да ли тако успева да се одвоји од прљавштине кривоверја – наравно, постоји покајање – али у времену проведеном у заједници са екуменистима, ако заиста мисли да је то јерес, зар се већ није упрљао? Где он ту онда види предност Цркве? Он је само одложио тренутак борбе тако да не само да не може да ужива у било каквом резултату, него чак  више није ни способан да започне борбу!

3. Постојале су неке теолошке теме о канонима вере, као што су:

а) тумачење 15. канона Прво- Другог сабора

б) Да ли су тајинства и посебно Света Литургија важеће без помињања епископа;

ц. Да ли може бити Цркве Христове у којој нема истинског исповедања вере;

Кроз  историју наше Цркве, истинску борбу ради очувања Православља  нису повели многи, и ако су за то имали прилику. Када неко започне борбу за веру, гледа око себе да види ко ће га следити, духовно говорећи, борба се завршава и пре него што је почела. Зашто? Одговор је једноставан -зато што не полажу наду у Бога. Вера наводи човека на размишљање, да гледа на духовна питања очима ума, у души својој да „створи слику“. Савест, која у одређеном смислу представља унутрашњи глас душе, оно што називамо природним знањем, јесте оно чиме сваки човек препознаје да ли је његов поглед исправан.

Ако се тачка гледишта утврђује, одређује распознавањем, човек одлучује о својим жељама у његовом уму, активирајући вољу, јер је воља само жеља за нечим. Стога, разумом распознајемо у каквом духу нешто желимо. Да знамо шта желимо, прво морамо разазнати. А да би смо разазнали, прво морамо да видимо (разумемо) у вери кроз Светога Духа: „у светлости Твојој видимо светлост“.

На то нам скреће пажњу и св. Симеон Нови Богослов: “Дакле, као што онај ко хода по тами нема никакве користи ако носи макар и украшене, али угашене светиљке (јер од њих он не види ни себе, нити кога другог), тако ни онај ко мисли да у себи, колико је то могуће, има све врлине, а да у себи нема светлост Светога Духа, нити може добро видети своја дела, нити уопште може бити уверен у то да су она угодна Богу. Уз то, он ни друге не може да поведе или да их поучи вољи Божијој, нити је достојан да прими туђе помисли, макар га људи поставили и за патријарха, све док не стекне светлост која светли у њему. Јер Христос каже: Идите док светлост имате, да вас тама не обузме, а ко иде по тами не зна куда иде.Ако, дакле, он не зна куда иде, како ће другима указати пут? И каква ће бити корист, ако неко постави угашену светиљку на други свећњак, када она сама не гори и не светли? Не треба тако чинити!“

Дакле, без светлости Светог Духа, нема истине Православља.

Тако да ако не расудите правилно, пажљиво не одаберете шта ћете принети Господу, служећи му, грех сте учинили! Другим речима неопходно је, ако смо већ одлучили бити у заједници са Њим, није довољно само поштовање, него благодарност и уважавање, да искажемо страхопоштовање према Њему, што прозилази из самопознања, разумевања да је он Створитељ и да се праштајући људима –  суочимо са са Створитељем, размишљајући о Његовој величини.

Дакле, пошто је откривена истинска -Права Вера, и у њој нема места за људску имагинацију и фантазије, и ако заиста желимо да имамо конкретан и правилан  однос са Богом, немамо право да импровизујемо, размишљамо, меримо, премишљамо се  и на крају крајева говоримо (праштајте!) глупости. Нарочито пошто говоримо о члановима Цркве који чине њену јерархију; јер како они сада дају себи за право –епископи – да фалсификују веру која нам је дата кроз откровење, мењајући је неистинама и лажним учењима неких јереси или религија, а основна разлика између нас и  других деноминација постоји баш зато што Православна Црква није религија, већ Тело Христово, кроз веру коју нам је сам Господ открио.

 

Извор: prieteniisfantuluiefrem.ro

 

Види још: Хорепископ Максим: Допринос исправном схватању и примени 15. канона Прводругог цариградског сабора

Јеросхимонах Димитрије Зографски: Православље значи вечни живот, a екуменизам – духовну смрт

Advertisements
Објављено под Грчка Црква, Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

БАРАЈЕВСКИ СИНАКСИС ВИЂЕН ОЧИМА СРЦА

У Недељу Мироносица, 9/22. априла,  свети Јустин Ћелијски је својим молитвама пред престолом Господњим, сабрао чисто Православље на једном месту.  Тог дана радовали су се и веселили сви свети мученици и исповедници вере Православне! Православна браћа Грци, Румуни, Руси и Срби ставили су Христа испред себе, и тако показали да су спремни и да страдају за Њега, као што је и Он страдао за нас.

 

Наиме, тог дана  гости манастира Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву били су клирици и цивили из Грчке и Румуније који су сходно канону 15.  Прво-другог Цариградског сабора прекинули литургијско и административно општење са епископима-екуменистима. Гости су присуствовали Светој Архијерејској Литургији након које је одржан својеврсни међуправославни братски састанак  на којем је тема била „Сабор у Колимбарију (на Криту) – Велики и Свети или јеретички и разбојнички“ о којој су говорили гости из Грчке, Румуније, Швајцарски и домаћини – обласни епископи Епархије рашко-призренске у егзилу.

Колико је ово радостан дан за све православне, нагласио је и Преосвећени Хорепископ новобрдски и панонски Г.Г. Максим  у својој архипастирској беседи: FormatFactoryDSC_0572„У овим празничним данима Господ излива своју неизмерну благодат радосног светлог Васкрсења у душе наше. Господ је на нашу епархију излио особиту милост своју. Синоћ је у овом манастиру било обављено једно монашење. Још једна душа из српског народа пришла је да целим својим бићем и животом служи Господу, да служи Христу Богочовеку у монашком чину. На данашњи дан по благослову нашег Преосвећеног Владике Артемија, који  није био у могућности да дође, рукоположили смо једног свештеника из Русије, оца Виктора, и сабрата ове свете обитељи за јерођакона, оца Дионисија, досадашњег монаха. У овим попразничним данима Васкрсења Христовог ово су најдивнији дарови и поклони  којима је Господ могао да обрадује нашу епархију и све нас који су у њој трудимо да служимо, да чувамо Веру Православну и душе своје да спасавамо. Овај данашњи празник Светих Мироносица Христових, светих сведока Васкрслога Христа Господ је по милости својој увеличао у нашој епархији и тиме што нам је послао у госте драгу православну браћу нашу из Грчке, оца Саву са Свете Горе и православну браћу нашу и оце из Румуније. Ја их у име читаве наше епархије, нашег Епископа Артемија и у своје лично име желим добродошлицу, захваљујем им што су дошли да се овде са нама, по речима светог Апостола Павла, утешимо заједничком вером нашом и вашом – Вером Православном. У овим тешким данима када је вера наша угрожена, оваква подршка, овакве посете су на укрепљење свима нама да на том путу светих отаца истрајемо уз Божију помоћ, да истрајемо на путу истините вере, оне вере која сведочи истинитог Христа, Васкрслога Христа, како би се живећи у  тој вери у све дане нашег живота удостојили Царства небеског и вечног живота у Христу Васкрсломе. се Амин. Боже дај.“

У наставку, преносимо утиске гостију из Румуније и Грчке, које је у име отаца (светогорских отаца Саве Лавриота и Јефрема Продромита као и отаца из Румуније Емануела и Спиридона ) и цивила који су узели учешћа у овом међуправославном сабрању, саставио и објавио отац Кипријан, исповедник Вере из Румуније.

***Напомињемо да је након што је у Румунији објављено да ће оци присуствовати сабрању у Барајеву, неколицина (услед површне или нетачне информисаности), поставила питање зашто се иде у госте рашчињеном и одлуком Светог архијерејског сабора из Српске Православне Цркве искљученом бившем Епископу  рашко-призренском Артемију који је по њиховим сазнањима у расколу итд. Отуда осим утисака о посети Епархији рашко-призренској егзилу, у тексту се појављују и објашњења на недоумице и примедбе које су се појавиле пред полазак из Румуније.

 

„Грци, Срби, Руси, Румуни, Крићани, Швајцарци- православна браћа сабрана  у служби Христу Спаситељу – утисци након синаксиса у Барајеву (22.04.2018.)“

Gheron-Sava-Lavriotul-serbia-1.jpg

Први отац којег смо  срели био је отац Сава Лавриот, који је у суботу увече стигао на састанак са владиком Артемијем, Епископом рашко- призренским у изгнанству.

Након тога смо отишли на службу и стајали по страни. Нисмо служили нити смо били позвани да то учинимо (разлог ћемо навести на крају овог чланка).  Нисмо саслуживали са српским клирицима – хорепископима, јеромонасима, свештеницима, јерођаконима и ђаконима – зато што смо прво желели да видимо да ли православно исповедају веру, да ли је чувају  чистом  и неукаљаном , хтели смо да их упознамо, да успоставимо дијалог, да заједно наставимо борбу против свејереси екуменизма, што је и постигнуто, у славу Бога.

31154127_2023536304555521_5804386445677601715_n

Отац Сава је појао „Херувимску песму“  на грчком, у пратњи Срба и нас, а ми, румунски оци  (доле потписани отац Емануел (Орос), јеромонах Спиридон (Росу), монах Јефрем Продромит),  појали смо  ирмос празника – Ангел вопијаше у пратњи Срба и оца Саве.

FormatFactoryDSC_0221

Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Хорепископ новобрдски и панонски Г.Г. Максим,  уз саслужење: Његовог Преосвештенства Хорепископа хвостанског и барајевског Г.Г. Наума (који је домаћин синаксиса), архимандрита Варнаве (Димитријевића), протојереја Жељка (Марића), јеромонаха Јакова (Купрешка), јереја Жељка (Јовановића), јереја Игора (Матијевића), ђакона Виктора (Павлова), јерођакона Паладија (Матића), јерођакона Пајсија (Марковића) и ђакона Горана (Калушевића). У току Свете Литургије Владика Максим је у чин јереја произвео ђакона Виктора (Павлова) из града Вороњежа (Русија), а монаха Дионисија (Морачанина), сабрата поменуте обитељи, у чин јерођакона.

Према информацијама  из Србије, Светој Литургији је присуствовало око 700 верника, а осим Срба присуствовали су и  свештеници, монаси и мирјани из Русије, Грчке и Румуније, који су, по 15. Правилу Прво-другог Цариградског сабора, прекинули литургијско и административно општење са епископима, свештеницима и мирјанима екуменистима. Њихов број је био око 50 (као што се види, Срби не прихватају невино заједништво у јереси“ , на чему толико  инсистирају  нео-екуменисти попут Кириле (румунски теолог) и оца Теодора Зисиса – напомена редакције).

FormatFactoryDSC_0327Тако је у обитељи Преподобног Јустина Ћелијског виђена јединствена слика: српски епископ у прогонству, у катакомбном храму, рукополаже руског ђакона за свештеника а српског монаха за јерођакона, док православни Срби, Руси, Грци и Румуни радосно кличу – „АКСИОС! ДОСТОЈАН!“. Заиста јединствен призор и јединствена порука упућена васељени. Ко има уши да чује нека чује. На Литургији су Грци на свом језику отпојали Херувимску песму а Румуни на свом језику „Ангел вопијаше“, што је на посебан начин послужило јачању осећаја саборности, братске љубави и солидарности у заједничкој борби за чистоту вере.

Заиста, ми који нисмо отпали од Цркве, који нисмо расколници и у свему следујемо учењу   светих отаца, ништа не радимо по свом нахођењу, само водимо борбу, и покоравамо се једино Глави Цркве – Господу нашем, признајемо да је атмосфера била дивна и уз преобилне  сузе захвалности светом Јустину Поповићу, јер нас је окупио овде да славимо Тројединог Бога.

Barajevo-4

Уследио је синаксис, који се одвијао напољу, под огромним шатором, поред цркве (просторно гледано), али У ДУХУ Цркве (онтолошки гледано). Одвијао се  на грчком и српском језику (велика помоћ је био млади Марко Пејковић , који је са великим професионализмом преводио са грчког језика и обрнуто), док је отац Јефрем Продромит тихо, шапатом преводио осталој браћи Румунима и онима покрај њих, од којих су неки водили белешке.

Barajevo-3

 

Синакса је започела Васкршњим тропаром: „Христос воскресе …“ , који се певао три пута, по једном на српском, грчком и румунском језику, како би оставрили заједништво  у служби Христу од самог почетка.

Уследио је уводни поздрав а након тога учесници су се посветили питањима вере:

а) Присутнима се први  обратио, г. Георгије Вламакис , председник Удружења 31131429_2023541604554991_2106323416001299304_nправославних хришћана на Криту (неправедно оптужен од стране архијереја екуменисте да је масон), говорио је о учешћу Удружења на чијем је челу  у подршци борби против екуменизма , у организовању конференција и синаксиса, подршци  прогнаним свештеницима и монасима (нисам добио никакав новац од овог Удружења – како су неки пожурили да трују таквим информацијама, јер се трудим, милошћу Господњом, да обезбећујући  парче хлеба за своју породицу, све што чиним  буде у славу Христа );

 

Barajevo-5б) Следеће је било  излагање господина Константиноса Стефоса (моје духовно чадо, Грк који живи у Швајцарској) који је прочитао (а Марко Пејковић преводио) писмо које је послао   Преосвећеном Епископу  Јеремији  (који припада Васељенској  патријаршији) и у којем тврди да је екуменски патријарх Вартоломеј јеретик који је превазишао све јеретике у историји Цркве и молио га да прекине његово помињање. Писмо су сачинили  православни Грци у Швајцарској, и до сада нису на њега  добили одговор;

Barajevo-6

ц) Обратио сам се и ја, и укратко представио ситуацију у Румунији, појашњавајући нашој православној браћи сабраној у Србији, да код нас постоје три струје  у исповедању вере:

  1. струја: Они који кажу да више нема благодати у Румунској Православној Цркви – то јест, они и њихови следбеници су и даље чланови Цркве, док су по њима сви остали отпали од благодати, ограничени, непослушни и слично, без икакве претходне саборске осуде – и сходно томе пришли  промени календара и усвојили методолошки приступ у  којем нема места било каквом дијалогу и консензусу, рекавши да више не постоји саборност, да  не постоји потреба за таквим стварима, они се предају директно Христу итд. итд. (није чудо што они мисле тако и измишљају такве идеје, јер их не води светоотачко предање  у основи , а камоли да разумеју дух Светих отаца);
  2. струја су они који кредитирају јереси“, који су се вратили помињању јеретика екумениста (служећи  у Банченију са преосвећеним  епископом Лонгином Жаром), који подстичу  вернике на заједницу  са екуменистима, усвајају љубав без догматских ограничења, тј. нео-екуменизам прихваћен „теологијом(непатристичком) Михаила Силвија Кириле, под заштитом проф. др Теодора Зисиса, по којој је икономија постала закон, а акривија је претворена у злочин, назвавши се „умереним“ и „уравнотеженим“, а оне који желе следити Свете Оце  у исповедању  вере, називају „фанатицима и „екстремистима“ , чак и презбитеријанским јеретицима.
  3. струју представљају на десетине отаца у Грчкој и Румунији, заједно са хиљадама верника, који пажљиво проучавају учење  Светих отаца, и само на основу тога  воде борбу  против јереси,  не ослањајући се дакле  се на своје мишљење. Ограђују се од  јереси и исповедају веру Цркве, препуштајући Господу  да делује, ослањајући се на Његову вољу по питању саборске осуде свејереси екуменизма.

30730074_2023541167888368_1950629888602713052_n

д) Излагање оца Саве Лавриота  је сажетак  писаног обраћања/посланице  коју је припремио и које ће ускоро бити објављена  на румунском и српском језику, из које издвајамо следеће тачке  (које је 700 људи присутно на Синаксису, дочекало  са великим  аплаузом подршке) :

– морамо бити уједињени у борби против свејереси екуменизма, јер је ова свејерес  наш заједнички непријатељ;

– стати на пут свим лажима и клеветама које изричу нео – екуменисти о онима који се у складу  са светоотачким предањем  боре  против јереси, и прекинути тишину супротну здравом разуму   која је до сада била присутна, од стране светогорских отаца, те је заменити великим синаксисом у Атини 12. маја 2018. године, када ће се богословски  разјаснити  став  о невалидности Тајинстава  (о којем причају неки) и удруживању са јереси  (којима су прибегли неки други) и непоштовању Светих канона (што промовише проф. Теодор Зисис) и погубности слања верујућег народа   назад међу  јеретике екуменисте (које је применио исти отац из Грчке и „ученици“ Михаила Силвија Кириле у Румунији);

– Постоји само још једна категорија назови православних која је гора од екумениста: они који враћају  народ који се оградио од екуменизма назад у наручје екуменистима.

е) Његово Преосвештенство Хорепископ новобрдски и панонски Г.Г. Максим  је обраћајући се присутнима навео  да су, СВИХ  17 српских епископа који су учествовали на Криту, међу њима и они који нису потписали  докумената Критског сабора, а који су узели учешће на  сабору- због наводне „православне савести“,  ипак,   маја 2017. године са читавом српском јерархијом прихватили екуменизам  и одлуке Критског сабора, и како су  овим чином  показали  да је „православна савест“ само параван за јерес, кукавичлук и недостатак  љубави према Христу ;

ф) Његово Преосвештенство Хорепископ хвостански и барајевски Г.Г. Наум (домаћин синаксиса) је рекао да је овај Синаксис мали Васељенски сабор  (у смислу учешћа на свим нивоима, као и верника из неколико православних земаља: Србије, Русије, Румуније, Грчке, Швајцарске) или барем први корак ка томе, а да је до остварење овог синаксиса дошло   захваљујући молитвама св. Јустина Поповића, највећег борца   против екуменизма новијег доба.

FormatFactoryDSC_0468

Трпезу за све окупљене  припремиле су „барајевске мироносице“ (које имају и хор који је одговарао  на Светој  Литургију  на три језика: српском, грчком и румунском, али које су и појале на сва три језика). Синаксис је настављен   разговором али само међу  клирицима, у којем су многи проблеми појашњењи (који могу угасити „ватру“ оних који само осуђују  – на интернету , смс-ом или на други начин – без покушаја да сазнају истину).

Mitropolitul-Artemie

– Преосвећени Епископ Г. Артемије  је докторирао теологију на Атинском универзитету, где га је на школовање неколико деценија уназад, упутио сам Јустин Поповић, његов учитељ и духовни отац, и  јесте хиротонисао хорепископе али  у потпуности у  складу са канонима, за шта постоје докази и у раној историји Цркве који датирају бар од 10. века.  Владика Артемије се заштитио од раскола јер: није формирао паралелни Синод са  ново хиротонисаним хорепископима (који би покушао да замени Синод Српске Православне Цркве), све одлуке доноси владика Артемије сам, хорепископи  не могу учествовати у хиротонији других  епископа, могу само призвести у чин  свештенике и ђаконе;  епархија није променила своје званично име (од када је била на Косову и Метохији), већ је само додала титулу „у егзилу“. Ниједан клирик – свештеник или ђакон – не може служити у епархији, осим ако му то није лично дозволио владика  Артемије који прво жели да види да ли је свештеник православан,  да ли би  служио са екуменистима јеретицима, и да није у  заједништву с њима;

31318219_1688955301219757_619182169226477568_n– Отац  Сава Лавриот је нагласио да докле  год наше деловање не води   у раскол, ми смо са нашом српском браћом и надамо се да ће они  бити са нама;

– Нагласио сам да нисмо дошли у Србију да тражимо епископа, да сви остајемо у епархији из које нас је актуелни псеудо-јерарх  прогнао, да не желимо бити под канонском послушношћу владике Артемија, већ само уједињени са Преосвећеним у истој борби, против свејереси екуменизма

– Преосвећени Епископ Г. Максим  се  захвалио Господу што га  је после 10 година молитве удостојио овог дана: да види  овакав међуправославни синаксис међу православним Србима  прогнаним од екумениста:  Додао сам да је можда ово решење за будућност, и се да захваљујемо Богу у наредних 10 година за овај сусрет;

– дијалог је био врло отворен; сви смо се сложили да можемо и погрешити, али да морамо подржавати једни друге, јер  имамо заједничког непријатеља – јерес, али и раскол.

– речено нам је да ће се руски свештеник Виктор (рукоположен 22. априла 2018. године) вратити у Русију и, да као и други рукоположени свештеници, неће спомињати владику Артемија у Русији (осим на проскомидији, у себи) и јавно ће користити легитимно право на  прекид помињања руског јерарха у епархији у којој служи (у катакомбном стилу), чекајући њега  или неког  другог руског архијереја да се успротиви јереси, а затим  буде  под његовом  канонском послушношћу ; Срби помажу Русима само  неопходним рукоположењима  да би  служили православнима у својој земљи, али их не позивају на било какав раскол, не желећи да  начине било какву грешку.

Уз напомену да се следећи синаксис одржава у Румунији, у месту Сату Маре,  19. маја 2018. године, и позива заинтересованима из Србије да присуствују истом, отац Кипријан наставља:

„И поново ћемо отићи у Србију, почетком јуна,  на Молитвени црквенонародни Сабор, који браћа Срби организују већ скоро десет година. Имајте на уму да је 150 монаха (једна трећина од укупног броја српског монаштва) и на хиљаде верника део ове прогоњене епархије, која је успела у неколико година да изгради преко 30 манастира и цркава у којима се исповеда светоотачко  православље у свој својој лепоти и снази, чисто и неукаљано.“

Срео сам  у Србији  благ, верујућисмирен  и богољубив народ  – све то показује какво  православље треба да буде, да и  чак у време прогона, јесте  предивно живети у Духу Светом.

FormatFactoryDSC_0634

Ми – отац Сава Лавриот, о. Емануел, о. Спиридон, отац Јефрем, о. Кипријан  и сви верни ходочасници који су били у Србији – благодаримо  свима на молитвама и са много  радости у души вас поздрављамо:

                                                                        Христос Воскресе!

 

 

 

 

Извор: prieteniisfantuluiefrem.ro, eparhija-prizren.org

 

 

 

 

 

 

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Хорепископ Максим: Нови устав и стари проблем у СПЦ

Као што у српском друштву траје погубан, антихристовски и античовечни процес глобализације и либерализације, на сву нашу жалост, црквени великодостојници Београдске патријаршије настоје да не касне и да држе корак у таквом процесу. Најпогубнији корак на таквом путу јесте следовање религијском глобализму, званом екуменизам. Као што је идеологија либерализма ударна песница у спровођењу глобалистичких настојања, тако је и својеврсни богословски, литургијски и „црквени“ либерализам у Београдској патријаршији, као и у васељенском православљу уопште, ударна песница у спровођењу екуменизма, тог религијског глобализма. Либерализам у Цркви пројављује се данас у виду богослужбених реформи и новачења, као и уопште у усклађивању живота и предања Цркве са модернистичким трендовима овога света и модерног начина мишљења и живљења у њему. Екуменизам је од светих отаца и духовних ауторитета, на мноштву православних скупова и сабора, недвосмислено осуђен као јерес, што је у многим посланицама, чланцима, студијама, богословски показано, доказано и образложено. Поред новачења у богослужењу, богословљу, уопште црквеном предању, екуменистичка песница, звана богословски либерализам или новотарство, временом метастазира у свим сферама овоземаљске Цркве и њеног живота. Овом приликом намерили смо да напишемо коју реч о последицама екуменистичког либерализма, тј. новачења на пољу канонског права, изниклог у виду новог Устава Српске православне цркве (у даљем тексту – Нови устав). Детаљнија анализа Новог устава захтевала би једну подужу канонско-правну студију, за коју овом приликом немамо ни времена ни простора.

  • Нови устав СПЦ и медијска манипулација народом

Пре него се дотакнемо богословске анализе Новог устава морамо изнети једно запажање небогословског карактера. У данашњем свету који је преплављен информацијама, што истинитим, што лажним, у центрима западне моћи развијен је и развија се систем манипулације масама путем јавног информисања. Између осталог, једна од метода се састоји у следећем: да би нека информација остала тајна, они који се баве манипулацијом масама ту информацију „дозирано“ објављују и каналишу на незваничном нивоу, преко жуте штампе, преко безначајних и другоразредних интернет страница, електронских новина, итд. Нови устав је управо на такав незванични начин процурео у јавност, преко интернет простора, тако да све делује случајно, а није, већ је део добро испланиране манипулације јавношћу у нашој земљи.

Да се наведене методе примењују од стране западних центара моћи, то не изненађује, али да овакве методе користе они који седе у Београдској патријашији не само да зачуђује, већ застрашује, јер показује ко заправо тамо седи и до које мере су службеници ове Патријашије ухватили корак са савременим глобалистичким, либералистичким трендовима манипулације људима. Зато је јасно да нема случајности, већ је са подмуклом намером Нови устав на наведен „незванични“ начин полако подметнут јавности, тако да дође до бурне реакције у народу, до мноштва критичких текстова, док за то време Патријаршија о томе ћути, јер, авај, то није „званична информација“, те их не обавезује да се оглашавају. Да је посреди медијски трик и медијска манипулација са намером да се амортизује очекивана реакција јавности на Нови устав јасно је, но последње место где се очекивала овако подмукла манипулација српским народом јесте Београдска патријашија.

  • Неблаговремност доношења Новог устава СПЦ

Овде бисмо, такође, истакли неблаговременост и сложеност историјског момента у коме се Нови устав доноси. Унутар СПЦ тренутно нема елементарног догматског јединства, вера православна, као основ наше Цркве, је угрожена и погажена од стране самог патријарха Иринеја и осталих епископа, који су прошле године на мајском заседању Архијерејског сабора једногласно прихватили и ставили своје потписе на јеретичке документе Критског екуменистичког сабора од 2016. године. У Београдској патријаршији невешто покушавају да игноришу и прикрију од народа овај проблем догматског скретања са пута Светог Саве, као и све веће противљење таквој издаји вере од стране народа, тј. верника сабраних око епископа Артемија, јединог међу српским епископима који се и речју, али и делом супротставља таквом жестоком налету тоталитарног либерализма на Цркву.

Патријарх Иринеј као званични глас Београдске патријаршије упорно даје снажну подршку Вучићевом режиму који довршава издају Косова и Метохије, започету од стране Тадићевог режима, по рецепту записаном у Бриселском споразуму. Повремено, немушто и анемично „србовање“ на тему Косова, епископа Бачког Иринеја, као и митроплолита Амфилохија и епископа Атанасија Јевтића, јефтино је и неискрено, јер има као циљ само да прикрије, не и да заустави, учествовање Београдског патријарха и патријаршије у издаји Косова и Метохије и збуни и омете верни народ у реаговању на такву страшну издају унутар СПЦ. Србовање наведних епископа јесте само покушај скидања са себе велике одговорности коју носе у свом личном учествовању у постепеној издаји Косова и Метохије, тиме што су активним деловањем, насупрот епископу Артемију, косовско-метохијске светиње препустили у руке шиптарске терористичке власти, Амфилохијевим поптисивањем Меморандума, по коме су косовскометохијске светиње обнављале шиптарске грађевиске фирме[1], његовим и Атанасијевим заустављањем тужбе у Стразбуру, коју је владика Артемије поднео против четири држава, чланица НАТО, директно одговорних за рушење цркава у Мартовском погрому, као и пре и после њега. Такво лобирање за шиптарске терористе и за НАТО, Амфилохије и Атанасије, као своју највећу и завршену издају Косова и српског народа не могу порећи сада, ни спрати са свог образа, јефтиним „бусањем у прса“ и србовањем, издавањем књига о страдању Цркве на Косову и Метохији, митинговањем и закаснелим интервјуима против Вучићеве издаје (док су подржавали Тадића, који ја започео ту издају).

Јасно је, усмерење Београдске патријаршије потпуно је у складу са тежњама глобалистичких центара моћи са Запада, до сада нам је то повтрђивао екуменистички курс њеног патријарха и епископа, те прогон који спроводе над свима који се таквом курсу противе, а такође и овај Нови, слободно можемо рећи – глобалистички, устав СПЦ.

  • Брисање назива Српска православна црква

Да је Нови устав потпуно глобалистички профилисан на првом месту сведочи измена назива СПЦ. Будући назив ће наводно бити Српска православна црква – Пећка патријашрија. Центар ширења глобалистичког утицаја у православљује јесте Фанар, тј. седиште Цариградске патријаршије. Колико је цариградски патријарх Вартоломеј дубоко зашао у друштво глобалистичких диктатора нама Србима ће бити довољно јасно ако подсетимо да је српском крволоку, Џозеву Бајдену, овај несрћени патријарх доделио врло значајни орден Цариградске патријаршије и то, да иронија буде већа, за његово залагање за људска права и слободе. Свакако од овог поступка једино је горе гажење вере и посвећеност екуменистичкој јереси патријарха Вартоломеја. Измена назива СПЦ у самој ствари има циљ да се само формално, „на папиру“, задржи назив Српска православна црква, а да се он касније потпуно потисне тиме што ће у пракси бити кориштен само други део назива, тј. Пећка патријаршија. Тиме ће СПЦ бити сасвим по глобалистичкој мери, тј. биће „денационализована“, односно, престаће по имену и називу да буде колевка и чувар православне вере и националног идентитета српског народа. Глобалистима очито не сметају само националне државе, већ и националне Цркве, зато не чуди тај анационални и антинационални, анемични дух екумениста, новотараца и либерално настројених у СПЦ, који реформама и новачењем у богослужбеној пракси врло радо потискују све трагове српског и светосавског идентитета у нашој Цркви (нпр. укидају обред резања славског колача и слично) и намећу грчки, фанариотски. Далековиди свети владика Николај је о потреби националне цркве писао нашироко и предубоко и дивио се мудрости светога Саве који је увидео да без народне, националне цркве, нема ни народне државе, нити самог народа. Да би обмана твораца Новог устава била страшнија и бестиднија, преобраћање назива СПЦ у Пећку патријашрију правдају наводним залагање за очување Косова (са безбедне удаљености у Београду) док, на самом делу активно благосиљају издају истога од стране Вучића и његовог режима. Из свега наведеног се види какве су праве намере твораца Новог устава.

  • Новотарско тзв. „евхаристијско богословље“ као догматски основ Новог устава СПЦ

Уводник, или својеврсни богословски предговор Новог устава није ништа друго до својеврсни манифест неправославног евхаристијског, новотарског богословља, створеног на Западу од стране фанариотског митрополита Јована Зизјуласа, коме је највеће богословско и пастирско „достигнуће“ то што је целог живота или био студент или професор широм Америке и Енглеске. Евхаристијско богословље јесте „православно“ оправдање и подметање глобализма и либерализма. Са једне стране евхаристијско богословље Цркву своди на социолошки феномен, инсистирајући на томе да је Црква само сабор народа сабраног око епископа. Даље, ово квазибогословље на уштрб саборности пренаглашава улогу „првог у Цркви“, тј. појединаца – чланова јерархије, односно епископа – као првог испред своје пастве, тиме и улогу патријарха – као првог испред епископа. Временом, како „екуменистички дијалог љубави“ буде напредовао, логиком „евхаристијског богословља“ биће „наглашена“ и улога римског папе, као наводно „првог“ међу патријарсима, односно првог и поглавара у читавој Цркви, иако је јеретик. Такође, Зизјулас својом „богословском измишљотином“ тј. „бујесловијем“, укида потребу подвижничке припреме и духовно-делатног живљења у Цркви као предуслова за приступање светој тајни причешћа, све то замењује тезама философског покрета званог егзистенцијализам, које, иако учење неправославних западњачких философа, Зизјулас подмеће као светоотачко.

Евхаристиско Зизјуласово богословље, дакле, једним ударцем постиже два велика глобалистичка циља:

1) утабава пут екуменистичког „јединства“ свих хришћана под римским папом;

2) укида подвижнички аспект црквеног живота и тиме хришћане охрабрује да следују савременом, грехољубивом, модерном, потрошачком, хедонистичком и распуштеном начину живљења који пропагира либерализам, све то у име наводне слободе људске личности од ограничености њене природе, исте оне слободе коју, гле чуда, такође пропагира савремени либерализам[2].

Све у Цркви, а посебно њена канонско правна формулација, извире из православних догмата. Ако је овај, у богословском смислу скандалозни, уводник и новотарско-либералистички манифест, догматска основа Новог устава, јасно је какав је и сам Устав и шта је његов циљ.

  • Цепање СПЦ осамостаљивањем митрополија

Да је Нови устав потпуно конципиран и усмерен на стављање СПЦ на услугу глобалистичким циљевима сведочи и јачање митрополитског система, наметаног наведеним уставом. Наиме, у њему је предвиђено петнаестак митрополита, и то са врло збуњујућом титулатуром. Митрополити ће по Новом уставу бити и архиепископи ословљавани са „његово блаженство“, дакле, титулом која је до сада припадала искључиво предстојатељима-поглаварима помесних православних цркава. Митрополитима и митрополијама се тиме придодају канонски прерогативи који припадају искључиво аутономним помесним црквама, тиме ће оне полако и постајати самосталне црквене јединице. Овим ће СПЦ бити дефакто уништена у канонско-правном смислу, јер се таквим новим самосталним митрополијама заправо додатно ослабљује централизована улога патријаршије, тиме и јединство које она треба да одржава и одражава, а овим и свеукупни национално-сабирајући ефекат СПЦ у нашем народу. Све што је свети Сава сабирао оваквим Новим уставом у СПЦ биће раздробљено и распуђено. Нове најављене титуле митрополита само су завршница онога што новотарски лоби у СПЦ већ годинама спроводи у дело. Наиме, већ деценијама се на нивоу постојећих митрополија организују прилично фамозни „епископски савети“ те и те митрополије. Такви савети нису предвиђени садашњим Уставом СПЦ, тиме су потпуно неуставни, притом и неканонски, и представљају својеврсне „нуклеусе“ који ће Новим уставом прерасти у праве епископске саборе митрополија, који представљају предуслов за њихово отцепљење од Београдске патријаршије и самостално функционисање. Горким хумором изражено, ово би значило да ће митрополит Амфилохије коначно испунити своју животну жељу и коначно ставити на своју главу „бијелу пану“ (бели вео на глави који у СПЦ тренутно носи само патријарх), коју носе предстојатељи и поглавари помесних цркава словенске православне традиције у васељени.

  • Диктаторски карактер Новог устава СПЦ

Иако нисмо претендовали на то да анализирамо све недостатке, противречности и подметања у Новом уставу СПЦ, велики бисмо пропуст направили ако се не осврнемо на његов члан 171, одредбу у њему, под словом „а“, и редним бројем 6. Овим чланом Новог устава се као преступ због којих ће клирици бити процесуирани у црквеносудским инсистуцијама, наводи евенутално „критиковање црквеног поретка и одлука надлежних црквених власти у јавности“. Овим чланом аутори Новог устава, свесни његове скандалозне садржине, унапред себи обезбеђују средства за диктаторску и насилну примену истог. Глобализам, скупа са либерализмом, јесте једна тоталитарна идеологија, а њу увек прати диктаторски принцип спровођења, рукопис те идеологије се управо препознаје у наведеном члану и одредби Новог устава СПЦ. Диктаторски дух новотарских епископа, екумениста већ годинама угрожава СПЦ, на својој кожи тај дух годинама већ осећа и аутор овог чланка, скупа са прогоњеном Епархијом, чији је члан. У том тоталитарном и диктаторском духу су се врло креативно расписали и аутори ове уставне реформе и модернистичког престројавања у СПЦ, те као главну полугу управљања Црквом и наметања својих самовољних реформистичких идеја управо користе силу власти у најбаналнијем бирократском  и административно-формалном смислу те речи, до мере да новотарски црквени властодршци, очито, неће трпети ни јавну критику, а камоли да је саслушају, прихвате и коригују себе. Дакле, за њих више не важи изрека: глас народа, глас Божји, екуменистички самовољни и ауторитативни приступ животу Цркве очито не трпи саборност. Са једне стране екуменистима-новотарцима, ауторима Новог устава, пуна су уста љубави, слободе, толераницје, али само у њиховим екуменистичким сусретима и дијалозима са јеретицима, међутим, са својим неистомишљницима екуменисти-новотарци се сурово разрачунавају по најбаналнијим диктаториским принципима, за које видимо да рецепт стоји записан у Новом уставу СПЦ. Укратко, Нови устав ће екуменистима у СПЦ олакшати прогон православних који не прихватају заблуду екуменизма и реформаторства у Цркви. Очито, џаба Зизјулас пише о слободи, љубави и толераницији, по њему и његовим чадима, слобода је резервисана само за њих, а љубав и толеранција само за њихову сабраћу у екуменистичком дијалогу, тј за паписте и остале јеретике. Док је за сваког ко се екуменистима успротиви уместо слободе предвиђено црквеносудско санкционисање.

  • Парламентаризам и демократија насупрот апостолском начину бирања патријарха

Једна од најбаналнијих измена у Новом уставу, која и слепоме открива какав је дух његових аутора, јесте укидање апостолског начина бирања патријарха, тј. бирања помоћу жреба. Наместо апостолског жреба патријарх ће се бирати изгласавањем апсолутне већине у архијерејском сабору. Ако видимо какву је све штету само у последње две деценије у СПЦ начинила таква „гласачка већина“, која себе у својој самодовољности сматра непогрешивом, јасно је куда води овакав демократско-парламентаристички дух, увек стран и страшан за Цркву. Овим екуменисти-реформатори јасно показују да Богу не препуштају ама баш ништа, те да ће предузети све мере да се у Цркви ништа не догоди мимо њихове воље, посебно не избор патријарха.

Из свега наведеног у претходним редовима, јасно је да је Нови устав само логистичко-правна олакшица екуменистичким јастребовима у њиховом врло агресивном походу на СПЦ и на глобалистичко-либерално преобликовање Цркве. Уколико, не дај Боже, ови најамници у пастирским одорама успеју у таквом свом науму, оно што они буду називали Црквом, престаће да буде Црква. Тиме ће се на њима испунити опомена светог Јустина Ћелијског, да ће полугом своје гордости и уображеног реформаторства, овакви зли посленици на њиви Господњој, избацити себе из Цркве, на жалост скупа са њима и оне који их буду следовали.

До тада, остаје онај вечити небески и литургијски поклич и порука свима православним синовима и кћерима Цркве, намереним да остану оно што јесу и сачувају залог отачке вере православне: Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо…!

У попразништву најрадоснијег празника Васрксења Господа нашег Исуса Христа, 16. 4. 2018. године,
у манастиру Свете Живоначалне Тројице, у Кули

Хорепископ новобрдски и панонски +Максим

————————————————

[1] Што је рушитељима цркава и паликућама Шиптарима послужило као изговор да својатају наше светиње и траже пријем у УНЕСКО.

[2] Насупрот таквом наопаком учењу и антихришћанској интерпретацији слободе, нас Црква учи слободи у Христу, слободи од греха, а не слободи у греху, тј. не слободи да чинимо све на шта нас наша огреховљена и пала воља наводи, већ слободи да то не чинимо, тј. слободи од греха и страсти. Суштина савременог сатанизма јесте сажета у њиховој једној јединој „заповести“: чини све што желиш. Овим јасно видимо каква је додирна тачка и заједнички именитељ савременог либерализма, који је отворено сатанистички покрет, и евхаристијског богословља Јована Зизјуласа.

 

Преузето од  eparhija-prizren.org

Објављено под Српска Црква | 1 коментар

Који епископи Српске Православне Цркве су носиоци папског прстена – 100.000 ЕУРА ЗА КУПОВИНУ АРХИЈЕРЕЈСКЕ САВЕСТИ?

Један од највећих теолога 20. века и један од оних који су међу првима и најгласније проповедали против јереси нашег времена – екуменизма, био је српски архимандрит, Богом пројављен као светитељ, Јустин (Поповић) Ћелијски. Ауторитет светог Јустина Ћелијског био признат широм православне Васељене. У складу са тим, крајем 20. века био је престиж имати репутацију „јустиновца“. „Јустиновци“ су били нарочито поштовани у Грчкој. Међутим, време је показало ко је био заиста ученик светог Јустина Ћелијског, а ко је био „кукавичје јаје“ коме је репутација „јустиновца“ била само неопходан корак ка остварењу циља – епископског чина. Није много времена прошло, и чак тројица од четири најпознатијих „јустиноваца“ су престала да се позивају на светог Јустина и променила „курс“ у супротном смеру – ка титуларном Митрополиту пергамском Јовану Зизјуласу. Познато је да су неки од тих одметнутих „јустиноваца“ покушали чак и фалсификовањем општепознатих ставова светог Јустина Ћелијског да оправдају своја недела и да светитеља после четири деценије представе као екуменисту. У наставку преносимо чланак Архимандрита Симеона Виловског посвећен двојици водећих данашњих екумениста у Српској Цркви, некада са репутацијом „јустиноваца“, у којем износи и неке до сада и за српску јавност непознате али кључне детаље после којих постаје још јасније зашто и у ком правцу воде бивши „јустиновци“.

***

Два “јустиновца“ почаствована ношењем папског прстена – како кажу зато су поносни, јер су тако признати од папе као канонски епископи „цркве“ Христове

Већ деценијама, у Грчкој, провејава чудна перцепција у погледу карактера и личних црта ученика светог Јустина (Поповића). Верује се да су они светоотачки богослови, да верно прате пут Светих Отаца, да су дубоко свесни светоотачког учења и да су предањског и светоотачког духа.

То је слика која је пажљиво изграђена овде у Грчкој – и није на одмет да се то каже. Чак напротив, имајући на уму, на пример, издање књиге „Православна Црква и екуменизам“ њиховог старца Јустина (Поповића) из 70-их година прошлог века (иако је то једна друга и занимљива прича којом се овом приликом нећемо бавити), али и чињеницу да су они у оквиру Српске Православне Цркве, већ током 70-их година (као професори Богословског факултета приде), почели са својим учешћем у екуменистичком покрету, заједно са њиховом папистичком браћом из Хрватске и Словеније – што је иначе пракса која је заживела са њиховим уласком на Богословски факултет Универзитета у Београду.

Другу тему која се отвара, можемо поставити кроз следеће питање – како су они успели да постану професори Богословског факултета, ако су били ученици старца Јустина, који је, како је познато, деценијама био заточен у манастиру св. Архангела у Ћелијама, и који уопште није имао добре односе са тада свемоћним патријархом  Германом (познатим сарадником и поборником комунистичког режима Тита, чији је Герман избор за патријаршијски трон и био). Герман није окаснио да комунистима узврати за њихову подршку њему за уздизање на патријаршијски трон – стварајући убрзо “македонски“ и потом “амерички“ раскол у складу са жељама комунистичког режима, али и много тога другог (због чега је и добио назив “црвени“ патријарх).

Поред тога, успели су да добију гостопримство у Патријаршијском двору у Београду – станујући тако дуги низ година под истим кровом са патријархом Германом.

Тамо су били стално смештени, све до њиховог увођења у епископство, које је почело постепено да се остварује у време, још увек, окрутног комунизма и столовања патријарха Германа, који је лично и почео да их препоручује за епископско достојанство.

Али, имајући у виду да су већ раније прошли или кроз папске школе у Риму или изузетно новотарске – попут Института св. Сергија у Паризу (где су била сва тројица, дакле и Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић и Атанасије Јевтић) – неке ствари из њихових каријера не треба да нас изненађују. Само је протоком времена почела да бледи минуциозно израђена њихова маска, тј. да се појављује њихово право лице.

Овде ће бити представљене неке од изјава самих протагонита ове приче, и оне ће сведочити о њиховој најтешњој и дугогодишњој вези са Ватиканом, вези узајамног поштовања све до нежне љубави… и сарадње.

Ради се, пре свега, о једном говору Епископа бачког Иринеја (Буловића) на свечаној прослави поводом 25-годишњице папствовања папе Јована Павла II. Говор је одржан у папистичком храму у Београду и објављен је у дневној штампи.[1]

Овај говор се одликује великим симпатијама према папи, уважавањем које се претвара у одушевљење и самохвалу због личног познанства са папом. У говору са бујицом речи и пун ентузијазма, који га је обузео док је говорио о папи, открио је почаст коју му је указао понтифекс (дарујући му “епископски“ крст и прстен, исти прстен који даје римокатоличким бискупима као дистинктно обележје бискупског чина), као и да је био дубоко дирнут овим поступком папе.

Међутим, никог од њих није потреслo мешање папе Јована Павла II у југословенској кризи, нити, с једне стране, његов непријатељски однос према Србима, а с друге, заштитнички и фаворизујући однос према муслиманима и Хрватима. Није их потресао тада отворени захтев Јована Павла II: “Разоружајте Србе и наоружајте муслимане!“. Није их потресла чињеница да је Ватикан под папом Јованом Павлом II био прва држава у свету која је признала независност Хрватске и легалност њеног изласка из СФРЈ. Није их потресла трагичност реалности у којој је на хиљаде Срба тада – и не само тада, јер се то наставља и данас, а тако је било и раније у Другом светском рату и међуратној епохи – силом или милом мењало веру и прелазило у римокатолицизам, чиме су постајали фанатичнији од Хрвата у њиховој мржњи према Србима.

И сам тадашњи европосланик ПАСОК-а Ј. Ромеос сведочи да “нескривено Ватикан улаже своју политичко-економску моћ у заједнички циљ смањивања и слабљења православне Србије, како би се појачала његова улога у ‘новом поретку’ који је намењен Балкану“ (Τό Βήμα, 31-1-1993). Такође, према професору Теодору Зисису „благословима папе [Јована Павла II] распала се Југославија у наше време“.[2] Да се не враћамо даље у Други светски рат, у тада Независну Државу Хрватску, државу усташа, у државно организован геноцид православних Срба (шизматика како кажу Хрвати) са енергичном и водећом улогом римокатоличког клира у клањима ненаоружаног српског живља (историјски су исувише доказани сви ови моменти). Геноцид се спроводио кроз концентрационе логоре, попут Јасеновца, са барем 700.000 цивилних жртава само у њему, приликом чега су многе од жртава “поново крштене“ пре погубљења како би спасили своје душе, и то све “благословима“ Ватикана, који је имао улогу духовног покретача целокупног тог организованог злочина. То је резултирало тиме да је након последњег рата папа Јован Павле II почео процес “канонизације“ кардинала Степинца, проглашавајући га “блаженим“ већ 1998, благосиљајући и награђујући претходне злочине, и посредно (али несумњиво) показујући смернице за будућност.

И логично је да их то све не потреса у тренутку када су их много дирнули папини поклони – прстен и бискупски крст – преко којих је папа показао њима двојици да их  „он види као легитимне епископе Цркве Христове, на исти начин на који види и своје властите бискупе“. Исто тако, дирнуло их је, како ћемо видети из његовог говора, интересовање папе Јована Павла II за њих двојицу.

[1] Danas, 7.10.2003, стр. 13.
[2] Περιοδικό Θεοδρομία, τ. 2, стр. 116, 1999, Θεσσαλονίκη.

А шта да кажемо овде, у погледу догмата и учења Цркве, који сигурно имају већу тежину у односу на све ово што смо досад рекли, знајући да цела наша Црква са свим својим Предањем, и свим својим Светим Оцима и Светитељима, сведочи и гласно истиче да је папизам јерес, a не Црква, као и да је папа јересијарх?

И шта може неко да помисли, за чији рачун ће радити ови људи и чије ће интересе заступати? Интересе оног који их је гануо драгоценим даровима, како би се они хвалили личним познанством са њим, и интересе оног, који их признаје и “промовише“ као истинске епископе “Цркве“ Христове, једнаке по части са његовим бискупима, или интересе оних који су према њима равнодушни? Ко разуме – да разуме.

Хајде да видимо шта је епископ бачки Иринеј (Буловић) рекао на свечаности поводом 25-годишњице папствовања папе Јована Павла Другог у београдској катедрали:

“Прво желим да се захвалим у име Православне цркве на позиву и … за понуђену прилику, да своја скромна размишљања, утиске и осећања поделим вечерас са вама, у овом свечаном тренутку када читава Римокатоличка црква широм света, уз учешће и осталих хришћана и свих људи добре воље, прославља сребрни јубилеј понтификата, архипастирске службе Његове Светости епископа града Рима, названог вечним градом, поглавара Римокатоличке цркве, како ми православни кажемо у нама блиској терминологији, патријарха читавог хришћанског запада. Сребрни јубилеј је догађај, повод за све нас да се замислимо над примером и поруком његове личности.

Верујући, дакле, пре свега сви римокатолички верници у сваког епископа, а посебно у првога међу својим епископима, онога који је током низа векова, читавих 1.000 година био и први епископ читаве хришћанске васељене или екумене, док је постојала јединствена и једина хришћанска екумена, надамо се и молимо се Духу Светом да ће поново кад-тад доћи време постојања јединствене хришћанске васељене, када ће, ако се то у историји оствари, као што се надамо и молимо, поново, по древном канонском поретку епископ града Рима, бити први епископ хришћанске васељене.

Говорити, дакле, о том првенству, имам утисак, и дозволите да га поделим са Вама, да је данашњи папа римски, Његова Светост Јован Павле Други и лично доживео и пред читавим светом сведочио своје служење и своје првенство, пре свега управо као службу и служење у име љубави Христове. Не као вршење власти и јурисдикције у првом реду, не као чињеницу јуридичког или правног ствари, него пре свега као чињеницу новог нашег благодатног живота у Христу, живота као нове твари у Христу, препорођених и Духом Светим исцељених личности, крштених, миропомазаних и причешћених светињама Тела и Крви Христове.

У том светлу, дакле, треба нагласити, да тај нагласак на служењу, а не на владању. То изворно јеванђелско учење из живота и праксе битно доприноси и премошћавању раздаљина и растојања међу онима који верују у име Христово… Личност Јована Павла Другог заиста извршава функцију и друге своје почасне титуле, титуле понтифекса, мостоградитеља,[3] служећи свима, пре свега, својој Цркви и њеном јединству, а затим служећи колико је најбоље и највише могуће јединству свих. Он тиме заиста гради мостове и остварује себе као аутентичног мостоградитеља духовности, понтифекса.

Не треба да прећутим да је један од великих светих отаца, учитеља по којем сам и ја недостојан добио своје монашко име Иринеј, свети Иринеј, епископ града Лиона у данашњој Француској, иначе родом Грк из Мале Азије и посредно ученик Светог Јована Богослова, апостола љубави, и првог у историји Цркве који је добио почасни назив теолога – богослова. Тај човек који је својим животом, својом личношћу у себи спајао јединство љубави,[4] хришћански Исток и Запад, значи васељену, као да је, такође, био и узор и претходник данашњем папи римском Јовану Павлу Другом који и својим животом и служењем потекавши из Источне Европе, из нашег словенског света, и провевши свој живот у Пољској цркви до 1978. године, до избора на катедру Петрову у Риму (sic!), у близини и у контакту са Православном црквом и служећи касније и до данас… на тај начин сједињује Исток и Запад у жељи да гради и гради мостове међу њима.

Зашто сам то споменуо светог Иринеја Лионског? Јер је он некада, у освит трећег века по рођењу Христовом, као велики теолог, читаве Цркве Истока и Запада, говорећи о првенству Римске Цркве, у тадашњем хршћанском свету, назвао ту црквом „Црквом која председава у љубави“.

Ту је суштинска димензија и ја верујем да то што сад говорим не изражава само мене и само православно схватање, него да изражава и све Вас и да изражава аутентично схватање католичких хришћана, укључујући и самог, Његову Светост, папу Јована Павла Другог. Суштина његове службе, његове одговорности, његовог положаја у Римокатоличкој цркви, у томе да улаже сав напор да допринесе служењу, спасењу свих… у име љубави, ради спасења свих.

То је садржај, уосталом сваког првенства, епископског, свештеничког и међу верницима и између старијих и млађих и тако даље. Некако ми православни, у својој теолошкој визији ових проблема не бисмо хтели да периоде историјске хипертрофије тог првенства у служењу и председавању у љубави, па не увек и успешне формулације тога, током векова поправљамо тако што бисмо нудили као друго решење, другу перспективу укидање или атрофију сваког таквог служења у Цркви. Напротив, сматрамо да синтеза и узајамно прожимање двају основних начела у организацији Цркве: начела саборности, како га ми називамо, или синодалности, начела које је Други ватикански сабор, такође наглашавао и у томе се сусретао и прожимао са Православном црквом и целом Црквом свих векова. Начело, дакле, колегијалности, али и начела да та заједница у Христу не може бити безглава, као што ни Црква није безглава, него је тело Христово, а Христос је глава Цркве.

Мислим да дубоку увереност у смисао своје службе… и оданост на вршење службе до краја, до крви и зноја, како тражи Јеванђеље, да му то не може одрећи нико.

Ја сам имао прилике да упознам изблиза и његовог претходника, чије име је такођер укључено и његово име, блажене успомене Павла Шестог. То је био другачији темперамент, али исто тако импозантан у својој једноставности, смерности и усрдности самог служења.

Данашњег папу Његову Светост Јована Павла Другог сам сретао, колико сам могао да, по свом сећању, могу рећи напуклом, набројим четири пута најмање. Три пута заједно са мојом братом митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, а једанпут са још тројицом епископа, без поменутог митрополита. То је било недавно, за време служења свечане понтификалне литургије у Осијеку.

Сваки пут, како пре десет година када смо први пут разговарали са Његовом Светошћу, тако и прошлог фебруара када смо два пута, једанпут по званичном протоколу, а други пут за приватним обедом, мимо сваког протокола, на позив Његове Светости разговарали. Разговор је увек био срдачан и искрен, у атмосфери љубави и заинтересираности за нас, за наше проблеме и тешкоће, за наш крст, жеље да нам помогне колико је највише могуће. Ми смо били, морам то да нагласим, импресионирани током тих разговора добром обавештеношћу и жељом Његове Светости да прати до упојединости живот и проблеме наше цркве и других православних цркава. Из питања која је постављао то се могло видети и осетити. Наравно, наши одговори су били аналогни и ми смо са узбуђењем у души, констатовали управо то, да у нама не види неке странце, неке мање вредне хришћане.

То је показао поклоновиши нам и епископски крст који даје римокатоличким бискупима и један од његових блиских сарадника нам је касније рекао, једноставно, братски, с љубављу: ‘Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили бисте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно. Али, пошто сте добили крст и прстен то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види у својим бискупима.’ Нас је тај чин још више гануо.

[3] Латинска реч “pontifex“ буквално значи “градитељ мостова“ (pons + facere). У датом случају се реч пре односи на градњу мостова између Бога и људи.
[4] Овде се ради о лапсусу лингве (омашци у говору).

prstenče

Већ сам прекршио дату реч да ћу покушати да не будем преопширан. Молим за опроштај али сам желео да са неколико речи изнесем цео доживљај који човек има у сусрету са личношћу која би имала пуно права да живи повученије него што је то живео иједан епископ у историји, само ако се позове на стање свога здравља и на своје године. Али упркос томе крсту… потпуно провиђајући себе и своју природну, људску потребу за предахом, одмором, за лечењем, за неким личним животом, он се труди, ето, непрекидно да нађе времена и за размишљања, за медитацију, за богословске текстове, за поезију чак као што смо чули.

Та огромна снага воље и спремност на потпуно самопожртвовање је нешто што сведочи о веома интезивном унутрашњем духовном и молитвеном животу и пројављује духовну снагу каква се данас, а можда и другим временима, али данас посебно, веома ретко среће. Зато и на оне који не деле све садржаје у вери са браћом и сестрама римокатолицима, хришћане па и нехришћане његова личност делује са изузетном снагом… Не знам колико сам у стању да то искажем.

Ето, из тих мојих не сувише ретких, не сувише честих искустава једног обичног епископа једне невелике Цркве, као што је ова Црква којој служим, могу, ипак, да тврдим да сам осетио присуство једне заиста изузетне и на свој особени начин харизматичне личности на граници размене миленијума.

Ја сам ето и на тај начин, недавно био његов гост и могу и то да кажем у толиком мноштву послова и брига, ношења крста животног и пастирског, ипак, је као што су ми рекли, налазио времена да упита: ‘Где су они весцови Серби – српски епископи који су били код њега’. То је такође било дирљиво и за владику Амфилохија и за мене.“

Две године касније (7.12.2005. године), Епископ бачки одржао је предавање у Римокатоличкој архиепископији у Загребу на тему: „Православни поглед на католичко-православне односе 40 година након укидања анатеме из 1054. године“.[5]

Епископа Буловића прво је поздравио загребачки кардинал Јосип Бозанић, потом председник Већа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог загребачки викарни бискуп Владо Кошић, а затим га је публици представио шеф катедре екуменистичке “теологије“ римокатоличког “Богословског“ факултета загребачког Универзитета проф. Јуре Зечевић. У публици су били присутни професори и студенти папистичког “Богословског“ факултета загребачког Универзитета, папистички “свештеници, монаси и монахиње“, представници других “хришћанских“ конфесија Хрватске и представници медија. Јасно је да је постојао организован долазак на предавање бачког Епископа у Загребу – окупио се тамо сам крем папске јереси у Хрватској како би га чули – и да су одати велика важност и почаст говорнику од стране папистичких лидера Хрватске. Ово не треба да нас зачуди, јер се овде ради о једном Епископу који ужива папистичку наклоност – чињеница коју је папа сам открио – иако служи у једној помесној Православној Цркви. А сада да погледамо одређене моменте његовог предавања.

Одмах на почетку еп. Буловић истиче да текстови анатема од 16. јула 1054. историјски нису dе facto створили раскол, како се то обично сматра, већ су само створили једну од претпоставки да до раскола дође. Нагласио је такође да се данас, логично, може сматрати да су анатеме биле ad hominem, тј. да су се тицале само одређених лица. Следствено, у погледу ових анатема, по њему, тешко да би се могло говорити о пуном, дефинитивном и општем, узајамном искључивању две Цркве из јединствене Божије Цркве, имајући у виду да се ту радило о спору одређених особа – кардинала Хумберта и патријарха Керуларија.

Епископ Буловић је у наставку поново изнео мишљење како он лично не верује да су два кључна актера, кардинал и патријарх, били свесни да стварају трајни раскол између двеју Цркава, шта више целога хришћанског Истока и Запада. Такође је рекао да је нужно и поставити питање легитимности њихових одлука, јер се нити један од њих двојице није пре доношења коначне одлуке консултовао у оквиру своје Цркве, један с другим патријархатима, а други са самим папом. Но, ти су поступци конкретних историјских особа – које су се нашле у спору – накнадно проширени на две Цркве “старог“ и “новог“ Рима, те су прећутном сагласношћу постали опште прихваћене чињенице. Епископ бачки каже да је важно нагласити како јединство Цркава овим поступцима није дефинитивно прекинуто, већ је оно потрајало доста времена након њих. Дакле, није година 1054. означила крај евхаристијског и канонског јединства, јер постоје историјска сведочанства која сведоче и о каснијим случајевима евхаристијског заједништва. Ради се о дуготрајном развоју догађаја који је Цркве довео до узајамног и дефинитивног процепа. Али, ипак је несумњиво да укидање анатема –упркос свим сумњама – сведочи о континуираном деловању Духа Светог унутар Цркве. Екуменистичко сабрање је на крају предавања поздравио декан римокатоличког “теолошког“ факултета Теншек, рекавши да уочава у излагању бачког Епископа дух “Христовог мученика“ и подсећајући на период 1974-1990, када су се одржавали екуменистички скупови са учешћем три богословска факултета из Београда, Загреба и Љубљане, прекинути почетком ратних дејстава 1991. Предавање је завршено молитвом за јединство Хришћана.

Питање које се одмах директно поставља је следеће. Како ова, невероватно добра, екуменистичка сарадња и заједничке молитве Православних и римокатолика бивше Југославије – процеси започети, као што смо видели, добијањем универзитетских позиција од стране Јустиноваца, а затим настављени уз њихов енергични ангажман – нису успеле да донесу мир, јединство, љубав, дакле све оно зарад чега су се, како се претпоставља, толико исцрпли њихови протагонисти, већ су се завршиле ужасним ратом између Хрвата и Срба (наставком у суштини Другог светског рата), односно прогоном и етничким чишћењем Срба из делова данашње Хрватске (бивше усташке НДХ током Другог светског рата), језивим злочинима против српског народа и распадом Југославије? То су резултати. Али, екуменистичку сарадњу ћемо наставити, као да се ништа није десило. Постоји ли можда некакво скривено обавезивање на њу?

Ни другом носиоцу папског прстена, митрополиту црногорском Амфилохију, не не мањка филопапистичког духа. Погледајмо неке од његових изјава.

После оставке папе Бенедикта у фебруару 2013. године (и пре избора садашњег папе Франциска), гостујући у једној телевизијској емисији,[6] говорио је о његовим односима и познанствима са различитим папама: „Гајим посебно поштовање према личности садашњег папе Бенедикта XVI , a познајем и другу двојицу папа. Папу Павла VI  сам посетио 1965. године.“

Хајде да осветлимо мало чињеницу  да га је папа  Павле  VI  примио 1965. године. Амфилохије је тада био млад студент, мирјанин, узраста од једва 27 година (рођен је 1938. године), странац, који се тад нашао у Риму ради постдипломских студија. Колико јаке везе мора да има неко са таквим квалификацијама да би био примљен од папе! То је било изводљиво само преко државне амбасаде, наравно. Младић дакле, тада Ристо Радовић (узраста од 25 година) стиже 1963. у Рим ради студија на Папском оријенталном институту (Pontifical Oriental Institute, Pontificium Institutum Orientalium), највишој образовној институцији Друштва Исусоваца, односно познатог папског реда Језуита. А то ко му је дао стипендију, представља неку другу тему… Тамо је завршио постдипломски рад на тему “Еклисиологија код православних Срба“, тема чисто еклисиолошка (=екуменистичка), која се, како је познато, налази у центру интересовања римокатоличке “теологије“ ХХ века и нарочито Другог ватиканског концила. Интересантна ствар у овој причи се састоји у чињеници да је, у оно време жестоког комунизма, било немогуће за једног обичног грађанина Југославије да изађе из земље и оде у иностранство.  То је због тога што су комунисти након ступања на власт затворили границе и грађани нису могли добити пасош (слична ситуација је била истина у другим комунистичким земљама – Русији, Албанији, и тако даље). Још теже изаћи из Југославије, током комунистичког периода, било је за оне који нису одслужили војни рок – који је био строго обавезан и неизбежнан у том периоду – а актуелни црногорски Митрополит никада га служио није. Тада се пасош добијао уз дозволу Комунистичке партије и само одабрани су могли да путују у иностранство. Старац Јустин је био заточен у манастиру Ћелије и надгледан од стране комунистичке партије, тј. познанство са старцем не би могло помоћи Амфилохију ни на који начин, већ напротив.

No automatic alt text available.

Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић у Загребу, „Глас концила“ 1976. године

У исто време (од 1963. године) и у истој образовној установи (Папски оријентални институт) студирао је и садашњи цариградски патријарх Вартоломеј, одакле је и познанство ове двојице истакнутих црквених великодостојника које почиње у Риму. То је истовремено и време одржавања Другог ватиканског концила. Дакле, прва фаза усавршавања у “теологији“ садашњег митрополита Амфилохија – након завршетка његових основних студија на Богословском факултету у Београду – која се темељно прећуткује, склања под тепих и остаје готово непозната широј јавности – била је на језуитском Институту у Риму. Одатле је потом дошао у Атину.

“Папу Јована Павла II…“, наставља своју причу митрополит Амфилохије у горепоменутој емисији, „… посетио сам 2003. године… Био сам код њега, у његовим личним одајама. Има једна капела коју је урадио један Словенац, и тамо се налазе делићи моштију св. Апостола Петра, који је утемељио… Делићи су пронађени у трећем и четвртом слоју садашњег величанственог храма Светог Петра. И ту сам ја целивао те мошти и пожелео сам да ми папа да један делић моштију св. Апостола Петра. Још и данас жалим, први пут то признајем, што му нисам тражио, јер би ми то сигурно дао.“ Умало да видимо како изговара папско лажно учење да је Апостол Петар утемељио Цркву у Риму! Али, уздржао се у последњој секунди да то изговори. На овом сусрету папа Јован Павле II им је дао – био је тај пут са њим и Епископ бачки Иринеј – један чек на 100.000 евра.[7]

Посети из 2003. године, претходило је прво заједничко путовање Митрополита Амфилохија и Епископа Иринеја бачког у Ватикан, у посету папи Јовану Павлу II 1993. године. Ова њихова посета је била тајна и без претходног знања и сагласности Јерархије СПЦ. Погледајмо како касније описује митрополит Амфилохије ову посету: „Сусрет са папом је био веома свечан. Причали смо више од сат времена. Папа је рекао да је ово историјски састанак, и заиста јесте, јер је ово први пут да су двојица српских православних владика примљени код папе, још од времена Светог Саве.“ У посети која је трајала целу недељу, имали су много сусрета са кардиналима и другим службеним лицима Ватикана, посете институцијама, заједничке молитве, док је у базилици свете  Марије у Траставереу у којој је Амфилохије држао проповед „била једна од ретких прилика у којима сам имао тако пажљиве слушаоце“, како је Амфилохије потврдио касније. Ова посета из 1993. године, била је само неколико месеци након признавања Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине као независних држава од стране Ватикана. Ватикан је први признао независност отцепљених делова Југославије, а што је лансирало насиље, злочине и крвопролиће. Милан Булајић у својој књизи „Разбијање југословенске државе 1989/1992 – злочин против мира“ пише: „Одлуку о разбијању државе Југославије покренуо је Ватикан… то је договорено на састанку папе Јована Павла  II  са немачким министром иностраних послова Геншером у Ватикану 29. новембра 1991. године.“

[5] Видети часопис загребачке надбискупије “Glas Koncila“, бр. 5 (1643), 18.12.2005.
[6] https ://www.youtube.com/ watch?v=vHxdjTah7gk – ради се о малом исечку из емисије од пар минута који се тиче само његових речи о папама.
[7] То потврђује и римокатоличка “Црква“ у Србији – видети дневне новине Vesti (11.8.2014).

О папи Бенедикту XVI наставља митрополит Амфилохије у истој емисији:  „Читам  његове списе, он  је један изузетно дубок теолог, један од ретких  у савременој Европи. Веома близак по свом уму богословском Истоку Православном. Веома често указује он и на Свете Оце и на њиховим основама… (није се овде завршила његова мисао). Нарочито када пише о Исусу из Назарета. Има сада једна његова најновија књига, која је веома занимљива. Дакле, папа Бенедикт XVI је сматрао да више не може да обавља своју дужност и то му служи на част“.

На крају снимка испричао је детаљ сусрета са папом Јованом Павлом II: „Да вам кажем нешто у вези разговора са папом блажене успомене Јованом Павлом II, током ручка у његовим одајама. Била су присутна двојица кардинала и нас двојица православних епископа и један папин саветник Пољак. И седели смо тако и причали. Ја сам им рекао нешто слично ономе што ми је брат Бачки раније помињао – ‘Ваша Светости, овај мој брат бачки Иринеј каже да би било веома опасно да један Црногорац постане римски папа.’ А папа је упитао – ‘Зашто?’. А ја кажем папи – ‘Због гордости Ваша Светости, ето видите да смо додирнули и ову тему… (смех)’.“

Резултат слика за amfilohije i papaМитрополит Амфилохије се састао са тренутним папом Фрањом у Ватикану три пута. Први пут на устоличењу овог папе у марту 2013. године,  други пут га  је посетио са братом бачким Иринејом у јануару 2016. године, а трећи пут у јулу 2016. године, када је поново био присутан и брат бачки Иринеј. Видимо да је митрополит Амфилохије имао укупно (барем) осам састанака са различитим папама у Ватикану (Павлом VI – Јованом Павлом II – Бенедиктом  XVI – Франциском) у периоду 1965-2016. године. Исто се може тврдити и за епископа бачког Иринеја. И он је имао (барем) осам састанака са различитим папама (Павлом VI – Јованом  Павлом II – Бенедиктом  XVI – Франциском).

Резултат слика за bulovic i papa vatikan 2017

„Мешовита комисија Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве“ – сусрет са папом Франциском 2017. године

Секретар Митрополије црногорско-приморске, протопрезвитер Обрен Јовановић, у писму папистичком “Теолошком“ факултету у Загребу, пише: “Имајући у виду сарадњу православних и католичких теолога богословских факултета из Љубљане, Загреба и Београда, која је успостављена седме и осме деценије XX века, и у којој је знаменито место имао митрополит Амфилохије, шаљемо вам…“.[8] Још једном се потврђује учешће професора београдског Богословског факултета у екуменистичким састанцима и конференцијама, са изузетном улогом коју су у њима имали “јустиновци“. Ово је такође евидентно у издањима званичног часописа Српске Патријаршије из тог времена, где су доступне вести са ових састанака уз фотографије на којима се истичу „јустиновци“ – као нпр. бивши владика херцеговачки Атанасије Јефтић – заједно са аналогним описима њихових активности и резултата. У исто оно време када они  уређују и дистрибуирају књигу „Православна црква и екуменизам“ у Грчкој! Но, као што рекосмо, ово је једна друга тематика у чије се разматрање овде нећемо упуштати.

Сродна слика

Свети старац Пајсије Светогорац

Још су познате и речи старца Пајсија у вези садашњег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) које је изрекао неким својим посетиоцима (у књизи: Γέροντας Παΐσιος Αγιορείτης, Μαρτυρίες προσκυνητών, τ. Β’, εκδ. Αγιοτόκος Καππαδοκία, 2012): “И онда је старац рекао нешто језиво за нас који то никако нисмо очекивали – ‘Овај о коме причаш, он је једна подла змија!’ Тада смо се сви зачудили, али сада, са развојем догађаја у Српској Православној Цркви, сви увиђамо важност и истину његових речи“.

Митрополит Амфилохије је живео одређени временски период са старцем Пајсијем у његовој келији на Светој Гори (током његових студија у Грчкој) – чињеница, иначе, врло позната у Српској Православној Цркви која је високо подигла његову репутацију и формирала једну ауру мистичности око његове личности – и у неким емисијама и говорима је преносио српској јавности своја искуства из тог периода, као нпр, детаљни опис појављивања Христа пред старцем, који му је тада дао, како Амфилохије каже, сам старац Пајсије.

Архимандрит Симеон (Виловски)

[8] http: //www.vijesti.me/vijesti/don-dejan-turza-amfilohije-najuceniji-zivi-teolog-spc-63081

 

*Текст у оригиналу објављен на грчком језику у грчком часопису ΟΡΘΌΔΟΞΟΣ ΤΎΠΟΣ (датума 28.7.2017).

Објављено под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма | 1 коментар

Коме и зашто смета старац Јефрем Аризонски и Филотејски

У лику блаженог старца, екуменисти, патријаршијски додворитељи и секуларни свет открили су новог, опасног непријатеља Православља! Узнемирава их и до панике доводи спектакуларни пораст броја следбеника Православља, умножавање  монаштва и христичежњивих искушеника, духовно буђење и препород. „Мора је свет иза њега“, говоре фарисеји међу нашим савременицима. На удару моћника овога света, оних који имају много новца, огромно богатство, на високим су положајима, као и оних који су се придружили клубовима таме  и тајним галеријама, како би постигли што бржи професионални, економски и друштвени успех, нашао се и старац Јефрем Филотејски и Аризонски.

05

Братство старца Јосифа Исихасте (старац Јерем на слици други са лева)

Да подсетимо ко је старац Јефрем: са деветнаест година, тада под именом Јоанис Моаритис, одриче се света и одлази на Свету Гору где постоје ученик чувеног старца Јосифа Исихасте безмолвника и пустињака. По величини личности и својим делима достојан свога духовног оца, старац Јефрем обнавља обитељ светог манастира Филотеја на Светој Гори. Након вишегодишњег поравка у Богородичином врту, старац се сели у Америку и то у тренутку када се Америчка Православна Црква налазила у дубокој кризи. Модернистичким  новотарењима архиепископа (потоњег  Васељенског патријарха) Атинагоре Православље на овом континенту  почиње да губи  духовну дубину и васељенску перспективу, и црква је постала нека врста клуба у којој су се окупљали емигранти који жале за отаџбином.

 

У почетку, однос православних према старцу био је суздржан, јер им је образац живота и рада старца деловао сувише сурово и аскетски. Но, како су се сами људи упознали боље са старцем и његовим ученицима, нестало је неразумевања: народ је променио своје ставове о вери под утицајем виђеног. Центар мисионарског служења оца Јефрема је манастир светог Антонија у Аризони,  недалеко од главног града те америчке државе, града Феникса, а осим овог, старац је изградио још двадесетак манастира диљем Америке и Канаде (у Тексасу, Флориди, Вашингтону, Јужној Каролини, Пенсилванији, Илиноису, Калифорнији, Мичигену, Монтреалу и Торонту). Но, то никако није коначан број манастирских обитељи страца Јефрема, јер велики број мирјана је спреман и нуди своје земљиште, само како би се основало још обитељи. Ови манастири руководе се по светогорском уставу и као образац живљења одабрали су завете чувеног старца Јосифа Исихасте.

„Зашто  се узбунише народи и племена смислише залудне ствари? „(Псалм 2: 1)

Горе наведени део псалма који се односио на Месију Исуса Христа, може се, по аналогији, добро применити и на старца  Јефрема, иако  у случају овог поштованог старца, није реч о народима, већ о малом  броју  Американаца и инославних,  и много на несрећу за њих, православних (?) Американаца грчког порекла!

 

„А ко су они?“-питаћете.

Одговорићемо, допуњући мало псалам. „Сабраше се цареви земаљски, и кнезови (црквени) се окупише заједно, на Господа и на Помазаника Његовог (његовог верног монаха)“.

Шта им је старац Јефрем  учинио?

У случају црквених кнезова, то су углавном екуменисти који кувају у својим казанима (истога духа као и они  које изгна Господ јер продаваху и куповаху по храму, и којима испремета столове јер мијењаху новце)  душепогубну  екуменску чорбу  коју покушавају да подметну народу. И колико год чорбе да је у казанима, старац уклања отровне печурке и друге штетне састојке, замењујући их есенцијалним духовним витаминима, храњивим материјама и душекорисним састојцима. Ово, наравно, не толеришу екуменисти. Толико времена проводе у учењу рецепата, научили су их у толико на тим дијалозима теолошког кувања и алхемије, свемоћни кувари и алхемичари екуменизма, на међухришћанским и интеркултуралним сусретима и курсевима, а сада ће омогућити неуком светогорском монаху  да им упропасти спремну за послужење, (по њима) топлу  и укусну чорбу?

Али  постоји Господ, који им говори са небеса:“Тешко вама екуменисти фарисеји , заменили сте  моје Свето Јеванђеље учењем Светског савета цркава“.  Хвала, али нећемо вам доћи све док видимо  прљаве глодаре и бубе  како пливају у „светој и великој чорби“ куваној у Колимбарију, на Криту. Међутим, нису екуменисти једини противници харизматичног Старца оданог вери. Такође смо свесни постојања неких из света који уживају поверење Патријаршије и Архиепископије.

Огроман посао који је старац Јефрем  урадио за  скоро двадесет година у Америци и Канади не може се уклопити у умове секуларних људи, нити се то може објаснити људском логиком. Концепт стварања двадесет манастира у било којој средини,  поготово неправославној, од стране монаха аскете, није само људски подвиг.  Међутим, то не могу разумети секуларни људи јер им недостају неопходни духовни предуслови.  И ово намерно ниподиштавање рада старца Јефрема, има циљ: оспоравајући рад старца  желе да сакрију чињеницу да је све то  дело Бога живога. Но, не могу то разумети  они који хуле на старца, иако и само Свето Јеванђеље  упозорава да „Страшно је пасти у руке Бога живога.“ (Јеврејима 10:31).

 

Васкрс у манастиру св. Антонија у Аризони

Водећу улогу у нападима на старца и манастире које је основао, те старчеве следбеника има  познати њујоршки лист  „The National Herald“. Оптужбе изнете  у  овом листу сматрају  довољнима да  старца пошаљу   на „оптуженичку клупу „.

Ево неких „злочина“, по старчевим тужитељима које је починио,  као и коментара који доказују сву бесмисленост оптужби:

ОПТУЖБА ПРВА: Уништава нашу веру и веру наше заједнице чиме ствара озбиљне геополитичке и правне последице

Вашу  веру уништава фундаменталистички фанариотски екуменизам, а не старац Јефрем. Претпостављамо да НАТО још није интервенисао да успостави геополитички баланс  који је нарушен  неделима старца! Међутим, ми смо сигурни да уколико су у питању геополитички интереси Супердржаве, Бела кућа и Пентагон имају снагу и начине да реше ово озбиљно питање.

ОПТУЖБА ДРУГА: Створио је цркву у Цркви

Ово је лаж. Да је то  случај, манастири, духовно вођени старцем, не би били представљани  на званичним веб страницама  Архиепископије и Митрополије Америке и Канаде. Ова оптужа  је стога неоснована, а они који је пласирају  или нису упућени или су злонамерни. Старац Јефрем, што  добро знају  они који тако нешто пишу, је толико осетљив и пажљив по питање црквеног јединства, да стављати на терет старцу стварање цркве унутар цркве може служити само за поткусуривање нечијег безбожног ума. Да је старац  желео да оде у раскол, он би то учинио пре много година, када су многи били у могућност то да учине.

ОПТУЖБА ТРЕЋА: У манастирима које је старац основао створен је фундаменталистички покрет –„Јефремисти/Јефремити/Јефремијевци“

Овај покрет се сматра неким људима фундаменталним  јер  нешто страшно,  чудно и без преседана, за секуларизоване и одвојене од благодатног православног аскетског предања и живота, то што сви православни хришћани, а не само монаси, требају бити под надзором и смерницама духовника, али без претеривања. Препоручујемо нашој браћи, који пишу ове ствари, да се не брину, јер историја доказује да покрети  у Православљу , попут нпр. покрета исихаста, не да нису наштетили Цркви, него су јој користили колико год је то било  могуће. Насупрот разним „измима“ као што су несторијизам, екуменизам, итд., а који потичу од патријаршија, и  нанели  су  Цркви велико зло.

ОПТУЖБА ЧЕТВРТА: Васељенска патријаршија  није потпуно упозната са стањем у манстирима  и учењем у њима

То јест, учење у овим манастира разликује се од званичног Учења наше Цркве? Очигледно не. Оно што се дешава је да је учење ових манастира чисто православно, непромењено и потпуно је идентично ономе Цркве. Шта је онда могло да се деси, да се износе овакве оптужбе? Једноставно, протестантске тужибабе, који  се  из више разлога додворавају Константинопољској патријаршији, и антихришћански хероји исте те  патријаршије одвојили су се духом света од Истине Православља  за коју су старац и његово монаштво у Америци – одлучни да се боре до смрти.

ОПТУЖБА ПЕТА: Старац Јефрем врши утицај на многе свештенике , а заузврат, они утичу на парохијане

Ово је врло добро и пријатно јер старац Јефрем  позитивно утиче на свештенике и људе уопште, преносећи  своје огромнио знање стечено искуствено и похрањено у тајнама  своје душе,  богате православним, светоотачким предањем, које је преко потребно свештенству  у САД-у како би се одупрли најезди екуменизма.

ОПТУЖБА ШЕСТА: Оптужени  и „Јефремите/Јефремијевци“

Затим ћемо изнети тешку оптужницу,  не против старца, него овог пута против његове духовне деце, коју они дементни  називају „Јефремијевцима/Јефремитима“! Као што је познато, верници који су кроз историју Цркве пратили духовне горостасе Православља, попут св. Јована Златоуста или  у  неколико протеклих  деценија свештенство и мирјане  који су следили оца цркве, покојног Августина Кандиотиса, називали су  сличним именима по узору на име оца на којег су  се угледали, а сада имамо „Јефремите/Јефремијевце“!

Настављамо са оптужницом против „Јефремита/Јефремијеваца“:

„Неки тврдоглави Јефремијевци и даље верују да прате једино исправно богословље“!

Упркос њиховим слабостима и несавршености, ови верници поштују и прихватају свеобухватно богословље Православне источне Цркве.  Духовна деца старца Јефрема  нису подржавала измену Символа вере и за разлику од екумениста, верују у Цркву, верујући  да су је екуменисти  издали препознајући све секте за „цркве“ на Критском сабору! Ова категорија, међутим, довољна је да докаже да је то сукоб између два супротстављена света и две идеологије, сукоб светлости и таме, истине и преваре, Христа и Велијара, православних и недоследних  хришћана и борба против обезбоженог, глобализованог, екуменистичког света нове епохе.

 

Јефремити  верују у одређене ствари  или у пракси подржавају  једну или више наведених чињеница: Старац Јефрем  је “живи светац„

elder ephraim 20Већина од на стотине „Јефремита“ које смо упознали здравог су разума, а њихове „духовне антене“ нису уништене превртљивошћу из ресурса овог века, зато уз милост Духа Светога, могу  једноставно разликовати светост од секуларног лицемерја, равнодушност и завист од послушности и жртвовања.  Деценијама, у пећинама и манастирима на Светој Гори и на крају у врелој пустињи Аризоне, он је дао крв да би примио Духа Светога, док су његови данашњи противници, који седе у својим  фотељама, тражили да пију крв његовог чистог срца. Испитивајући како чудесно делује милост Божија кроз то, падају у ужасни и неопростив грех хуле на Духа Светога! Може се покајати за овај грех. Помоћи ћемо им, позивајући их да се питају: Ко је  био свети Козма Етолски  када је пролазио кроз градове и села у нашој Отаџбини? Да одговоримо уместо њих: свети старац је био. Да ли је постојало  мноштво верника који су га пратили и слушали како проповеда? Ми то зовемо Црква Христова,Света Црква Христова. Да, тако су радили  наши поробљени и мучени преци, јер су својом преданошћу, на различите начине увидели благодат Духа Светога кроз скромног јеромонаха, који се подвизавао у манстиру Филотеј као и наш старац Јефрем!

Да, драге даме и господо, са правом, „Јефремијевци“  размишљају о своме старцу као о живом свецу. Да ли желите доказ о овоме? Постоји их пуно, али ограничени простор нам не дозвољава да их наведемо. Само један доказ је довољан: чињеница да се овај Божији човек прогања.

„Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати“, рече Исус Христос својим ученицима, а ово се односи на све верне хришћане који Га се неће одрећи. Свети апостол Павле је рекао следеће: “ А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени!“ Ово је управо случај са старцем Јефремом, јер „Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човјечијега. Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небу. Јер су тако чинили пророцима оци њихови.“

Заиста, колико је православних свештеника, свештенства уопште, прогоњено данас због Христа и Јеванђеља? Ви, комедијаши од овога света, вас не прогањају због ваше вере, јер сте се помирили са светом тако да имате подршку за процват вашег посла.Насупрот вама таквима, старац Јефрем је прогоњен и пати због своје вере. Ово није довољан знак светости? Постоји, међутим, много више. Питајте и биће вам речено, али пре тога  уклоните лествицу предрасуда и сопственог интереса из срца.

ОПТУЖБА СЕДМА: Манастири које је основао су једино место у којем се може доживети „истинско православље“ у Северној Америци, јер су остали изменили теологију или су користили протестантске праксе

Ова тврдња је претерана и нереална. Наше спасење не зависи од духовности живота свештеника, већ од наше духовности. „Истинско православље“ у Северној Америци није ексклузивни „монопол“ манастира старца Јефрема. „Истинско Православље“ постоји тамо где постоји непромењено Православно учење, где је Исус Христос  истина ту је „истинско православље.“ Сигурни смо да ће  сваку особу која тражи Истну са чистим и искреним намерама, Господ наш Исус Христос до ње и довести.

ОПТУЖБА ОСМА: Старац , је тај који  треба да буде у стању да пружи смернице за све важне одлуке живота, као што је и избор брачног партнера. Неки „залуђеници“  тражи смернице чак и за мање одлуке

Нажалост, многа духовна деца су погрешно схватила улогу духовника у својим животима, што је довело до неспоразума, погрешних схватања, претеривања, апсурдности, и великих блокада. Међутим, као што нам је корисно тражити друго или треће медицинско мишљење о озбиљним здравственим проблемима, сматрамо пожељним да пре но што ступимо у  брак затражимо  мишљење и благослов духовника. Ова пракса није правило само у манстирима старца Јефрема. Многи духовници, али и ожењени свештеници у парохијама, предлажу њиховој духовној деци да са собом доведу особу са којом желе ступити у брак, да их упозна, да формира мишљење и да тај брак благослови. Међутим, то не ослобађа жену од одговорности избора мужа и обрнуто, нити може пренети одговорност успеха или брачног неуспеха на духовника, а благослов духовника у ниједном случају не може заменити  благослов Цркве и Бога кроз Свету тајну брака. Да ли су телесни родитељи вољни да упознају брачног партнера свог детета пре брака како би исказали своје мишљење? Зашто онда духовни отац исто тако  да не учини  исту ствар са својим духовним дететом, када се  духовна веза која повезује оца и чадо  често показала јачом од телесних и родбинских веза? Прихватљиво је дакле, посаветовати се са духовним оцем о браку или другим озбиљним питањима. А која су друга питања? Ово је препуштено на суд Господу и духовнику, који мора поставити линију докле се може ићи, јер  ова питања су тако лична, приватна и осетљива, да ни на који начин не би могла бити тема новинарских наклапања. Једно је сигурно: сврха духовног оца није да убеди своју духовну децу да је он непогрешив, са надчовечанским силама и моћима, нити да претвори своју децу у потчињена бића која не могу доносити одлуке у свом животу јер ће такав живот бити налик паклу без његовог уплитања.  Старац Јефрем  и духовници у његовим  манастирима не захтевају слепу послушност, већ практично и свесно учествовање чада у доношењу важних одлука у својим животима. Али да будемо поштени, морамо признати да овај други део  против „Јефремијеваца“ има истине,  али ови инциденти заправо постоје, не само у „Јефремитским“ манастирима, већ у круговима око других црквених лица, због  духовне незрелости неких својих духовних чада. Нпр. дође мајка једне девојке и пита старца да ли треба да допусти својој кћери да оде на кафу са пријатељицама! За количину кафе коју сме да попије, не знамо да ли је питала. И док су старцу постављали тако безначајно питање, вероватно су  неке особе са другог краја света покушавале да позову старца и чекале да се консултују  за много важније и хитније случајеве. Нека нам свима  Бог опрости, јер често злоупотребљавамо доброту  старца Јефрема, одузимајући  драгоцено време, и њему и осталим монасима, као и онима који заиста због много озбиљнијих проблема имају потребу да се посаветују са њима.

 

ОПТУЖБА ДЕВЕТА: Верници треба само позитивно да  мисле о старцу и никада да не преиспитују његове одлуке, старац је „све и свја“  (што  је кључна компонента за контролу ума, користи се у  сектама , да би се се прекинула веза са стварним светом)

stathonyapril2003061

И овде имамо неке замерке. Велики број оптужби  можете смислити против православног монаштва у Америци, али овде су  превршили сваку меру. Наведено  поређење са секташком контролом ума, то примењују неки јеретичке и парахришћанске  групе које  се одају великом активношћу „на терену“ . Игнорисање стварности, вероватно вреба у срцима „антијефремита“, који су највероватније јако усамљени и зато најзлонамерније нападају. Данас је све могуће, међутим, монаси и духовници, не престају да буду особе са гресима, грешкама и слабостима. Само један је непогрешив и безгрешан, Бог. Због тога, скромно верујем да је ова последња клевета на рачун „јефремита““, уствари нешто су старчеви тужитељи чули, а погрешно разумели, јер би  требала  да се примени код искушеника и монаха – питање послушности. Добар монах не сме да откаже послушност свом старцу, али ни та послушност није апсолутна у питањима вере! Уколико  старац  не делује у складу са вољом Бога и учењем наше Цркве, Бог не захтева апсолутну послушност!

ОПТУЖБА ДЕСЕТА: Многе жене облаче конзервативно,  носе дуге сукње, блузе са дугим рукавима, традиционалне фризуре и мараме на глави у цркви

У време када је сатанска голотиња ушла чак и у свете храмове, ова чињеница, коју оспоравају неистомишљеници, верујемо да је то чудо Бога, што доказује да је започети мисионарски рад у манастирима старца Јефрема, почео да доноси плодове, што је кроз ову примедбу савременог света и  ђаво приметио.  Могу ли световни људи да разумеју да конзервативни изглед не мора нужно бити наметнут од стране „Јефремита“, већ да је учињен добровољно, са душевним задовољством  и њиховом слободном вољом. Старац  и манастири им ништа не намећу, већ њихова покајана савест која је, често сусретајући се са монашком скромношћу и пристојношћу, претрпела промену на боље. Колико је тешко разумети анти-јефремитима да се у време када је  мода приоритет већини жена на свету, конзервативни изглед ( како је описано) у „Јефремита“ уствари  Божије дело? Зар није њихово неотуђиво право како ће се обући?  Они оптужују жене „Јефремита“ због њиховог „конзервативног“ и „немодерног“ изгледа, а поносни су власници новинског листа са седиштем у Њујорку, где је и (која иронија!) седиште УН-а, које се боре за људска права.

Ова нова цензура у вези облачења нас је подсетила на ироничне коментаре на рачун верујућих жена, које су носиле мараме у цркви, које је изнео сам екуменски патријарх, приликом посете мамастиру св. Антонија у Аризони 1997. године.Ево како је описао ову невероватну чињеницу, познати атински часопис: „Када је екуменски патријарх 1997. посетио Аризону у Сједињеним Државама, доживео је неочекивано изненађење. Дочек који му је приредио отац Јефрем, изгледа је шокирало екуменског патријарха, јер су стотине жена које су се окупиле да га дочекају  носиле мараме у космополитској Америци. Мараме на глави имале су и мале девојчице. За госп. Вартоломеја, који се бори против фундаментализма, догађај  је био неочекивано непријатан „. (ΤΟ BHMA 4.7.99)

Питамо се какве поклонике је патријарх очекивао да ће видети у манастиру? Са црвеном косом или обријаним главама? Или није знао да  манастири имају строги код облачења, којег су дужни и поклоници да се придржавају? Треба ли да га дочекују следећи пут жене више по узору на Холивуд, или доделу Оскара, или некакву модну ревију? Манастири старца Јефрема налазе се у Америци, где поштују људска права, а не исламској Турској, где се затварају  сви неподобни  политичком режиму, нити на Фанару, који прогони све оне који су се супротставили необјављеним одлукама псеудо-сабора на  Криту.

Протестантски и антихришћански феминизам неће нам говорити  како треба да изгледа  жена у Православној Цркви. Ова тема је обрађена у Светом Јеванђељу и нашем светом предању. Нека се зато не сматрају паметне  тако задојене женским феминистичким слоганима, јер Православље са својом филантропском ригорозношћу, у супротности с верским местима хетеродоксних, женама не жели да  обезбеди  место у Светом олтару, него нешто дугорочније,  вечно и бескрајно- место у Горњем Јерусалиму. Дозволите нам да верујемо у Светога Духа, који инспирише и води Цркву, а да не буде злоупотребљен на било који начин и да буде погрешан, и не тражите у нас црквене чинове у жена, јер наш Господ Исус Христос није их дао  ни Његовој Мајци.

 

ОПТУЖБА ЈЕДАНАЕСТА : Они држе фотографије старца Јефрема  у својим кућама, на  послу или чак као  слику екрана на свом рачунару. Они стављају старца Јефрема у центар свог духовног света, а не Христа

Зар ови лицемери не виде зидове дечијих соба, прекривене плакатима рок музичара  или холивудских звезда или бестселер  Хари Потера у рукама  својих унука? Да ли их фотографије старца у кућама „Јефремита“ угрожавају? Међутим, до сада, морамо признати, имали смо добро мишљење о „Јефремитима“, али овај последњи злочин је нарочито одвратан и предлажемо да за ово  сносе најтежу духовну казну. Како се усуђују да у својим домовима имају фотографије старца  непожељне особе, изузетно опасне, коју траже и коју гони полиција и све тајне службе света! Два оружја носи та фотографија – Свето Јеванђеље и Љубав  према Христу – два кривична дела која истражују у својим ултра-модерним радионицама, а да не могу да објасне како делују. Што се тиче фотографија страца без дозволе црквених власти, предлажемо да се у кућама свих „Јефремита“ од стране ФБИ-а и ЦИА-а, у присуству тужилаца и њихових подстрекача изведу непосредне и ригорозне истраге. Да буду конфисковане, бачене у ватру и одмах замењене  фотографијама патријарха  Атенагоре  са папом Павлом VI! А овима што на слици екрана рачунара држе слику старца, њима послати најгоре могуће вирусе у рачунаре! Само на тај начин ће се покајати за злочин који су починили. А што се тиче закључка да „Јефремити стављају старца Јефрема у центар свог духовног света, а не Христа“, авај,  то је само одраз нехристоцентричног стања тужитеља.

 

Листа оптужби на рачун старца и његових следбеника је бескрајна. Оптужују старца Јефрема, као да је он нешто  најгоре нешто што је задесило Америку након урагана Катрин, урагана Харви и свих осталих  урагана заједно. Смета им то што „неки ожењени мушкарци и жене који прате старца живе под истим кровом одвојено као брат и сестра“, што „они верују да Патријарх влада уцењујући, угњетава и уништава манастире на Светој Гори. Кажу још да  „није лепо што „Јефремити“ донирају новац манастирима старца Јефрема,  јер исти ти сада  ретко новчано подрже своје  бивше парохије.“ Па и Јуда Искариотски је био огорчен, јер је жена у Витанији помазала  Господа миром, а по њему је то било бацање новца, миро се могло продати а новац поделити сиромашнима. Колико је тек страшно „што они продају своје домове и купују нове који су ближи  манастирима старца Јефрема.“

Верујемо да је ово неопростив грех и може да  пошаље оне који су их починили у сам бездан пакла! Препоручујемо тужитељима да се преквалификују у  агенте за некретнине да добију легитимну и незанемарљиву провизију од куповине и продаје кућа, а да зарађено донирају у парохије, које су „јефремити“ ускратили за новчану подршку.

Такође,  окарактерисали су  православне монаштво у Америци и старца Јефрема као „оне са нула богословског образовања“! Како би они уопште могли знати да је богословље пустиње, испосничке келије бескрајно вредније од свих доктората  у свету, и да не може да се сумња у то да   неки старци који су изабрали пут ка Христу и посвећеност Њему, можда нису стекли теолошко образовање, али су постали богати Божијом благодаћу. Не знају, јер нису искуствено осетили, да Божија благодат има већу вредност од свих теолошких списа и богословија на свету.

Колика је патња оних који исмејавају старца, док духовне плодове  које је стекао   аскетским,  исихастичким   искуством, старац нештедећи  дели својим чадима, а њихове душе упрљане клеветом се претварају у депоније, где се складишти смеће екуменизма. И избија из њих како су ти  „необразовани и  залуђени  фундаменталисти постали рана и  траума Православне Цркве“ јер покушавају од народа да сакрију да је рана и траума Тела Цркве, екуменистичко деловање васељенског патријарха и секуларизација Цркве.

Они који су се навикли на гангренозни мирис   екуменизмом нарушеног Православља који подржава Патријаршија и они  у  њеној надлежности, не могу издржати миомирис светогорског тамјана са свим најфинијим примесама из Богородичиног врта, доносећи са собом благословени „Јефремизам“ и сада су запањени и мисле да су они и њихове парохије затроване!  Не постоје код њих ни предуслови да схвате како  миомирис „светогорског тамјана“ јесте благословени барјак Православља, и на очување је наше Цркве.

Оптужени је невин, достојан  је хвале, а не осуде!

Оче Јефреме, моли Бога за нас!

 

Манастири Старца Јефрема у Америци

 

 

Извор: ΑΚΤΙΝΕΣ

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Када со обљутави-како се разводнило исповедништво архиепископа Лонгина

Не тако давно, вест која је са једне стране примљена са неверицом а са друге стране сматрана преко потребном  инекцијом како   би борба против екуменизма добила на снази била је та да  је епископ Украјинске православне цркве (Московског патријархата) Лонгин (световно име Михаил Васиљевић Жар), стао у одбрану Светих канона и догми Цркве, осудио јерес екуменизма, осудио тзв. „Хаванску декларацију“ и престао да помиње патријарха Кирила називајући га јеретиком и позвао га на покајање.

Након објављивања ове своје одлуке, оглашавао се врло често упућујући отворена писма архијеријима Помесних Православних Цркава, христољубивом народу користећи прилику да при сваком обраћању позове браћу и сестре, као и све православне хришћане да не треба људима да остану верни, него Господу Исусу Христу и истини наше Православне Цркве!

Упоредо са владиком Лонгином у истом  духу, непосредно пред тзв. Свеправославни сабор (лажисабор на Криту) а истим интензитетом и након њега,  оглашавала  и група ревнитеља са Свете Горе ( јеросхимонах Рафаил (Берестов) јеросхимонах Јулијан (Лазар), старац Гаврило Карејски (ученик св. Пајсија Светогорца) и група монаха окупљена око њих, од којих је свакако нашој јавности најпознатији отац Сава Лавриот).

 

Отворено подржавајући владику Лонгина, светогорски оци су његову одлуку да након престанка помињања патријарха наставља да помиње надлежног митрополита  оправдавали речима да је и без обзира на то владика банченски исповедник, и како је борба тек на самом зачетку, треба имати и одређену тактику и не треба пренагљивати при доношењу закључака.

Примера ради, у скиту  Радени (Румунија), 19.јануара 2017. године, одржан је Антиекуменистички сабор православних свештеника, монаха, монахиња и мирјана који су прекинули заједништво са јерархијом потписника јеретичких документа на Криту. Самом скупу отворену подршку пружио је и сам владика Лонгин, отвореним писмом јерархији Румунске Православне Цркве да престане са прогоном монаха и свештеника који су се применом 15. Правила Двократног сабора оградили од јеретика.

На питања окупљеног народа одговарао је светогорски  отац Сава (Лавриот), члан герондије светог манастира Велика Лавра, који је уз старце Рафаила Берестова, Јулијана Лазара и Гаврила Карејског, потписник Отворених писама која су са Свете Горе упућена Константинопољском патријарху, Светом Киноту Свете Горе, епископу Лонгину и другима, а која су имала велики одјек међу православнима широм Васељене.

Једно од њих гласило је: Желим ово да Вас питам … Преосвећени Јоаким, говорећи о епископу Лонгину (Жару), изнео је нешто што сматра аргументом да владика Лонгин није истински борац за православље. Наиме, наводи да владика Лонгин не помиње патријарха Кирила, али заузврат помиње митрополита Онуфрија, који помиње патријарха Кирила. Ако можете да објасните… јер по томе изгледа да се нико истински не бори против јереси, јер сама та ствар око непомиња је као нека врста мреже, када се директно или индиректно помињу или непомињу епископи. У одбрану епископа банченског, отац Сава је одговорио: „Владика Лонгин помиње митрополита Онуфрија зато што сматра да је исправан, да води борбу за одбрану вере. Дакле из ове перспективе владика Логин га помиње, али ако у једном тренутку дође до тога да поменути митрополит одступи од борбе за веру, почне да делује неправославно, владика Лонгин га неће помињати.“

Даље, православно свештенство уједињено у противљењу одлукама назовисвеправославног сабора одржаног у јуну прошле године на острву Криту планира да одржи Свеправославни Сабор у Банченском манастиру у Украјини у јуну и јулу са намером да анатемише екуменизам и оне који га подржавају, пренео је украјински сајт Религија.

Након  најаве Сабора  у Банченију, владика Лонгин се све ређе оглашавао а онда свештеник  Димитрије Ненароков излази у јавност са следећим обавештењем: „Трећег маја 2017. у 18:30 Епископ Лонгин (Жар), звао ме је телефоном да би се опростио од мене и наше заједнице, јер је отрован и чека смрт. Отрован је живом и арсеном, заједно са четири сабрата, од којих су двојица већ умрла.“

Дакле, маја месеца 2017. године покушано је убиство владике Лонгина….

Шта се догодило само три месеца касније, и одговор на питање где је владика Лонгин, зашто га нема „у првим редовима“ уз светогорске оце, у наставку преносимо  тумачење румунског сајта ortodoxos.ro:

-17. августа 2017. године, поводом обележавања трогодишњег  јубилеја од  устоличења Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, епископ банченски Лонгин  Жар унапређен је у чин архиепископа од истог митрополита Онуфрија који је само недељу дана касније у цркви Свете Софије (на дан прославе 25 година независности Украјине) у Кијеву присуствовао  екуменској „молитви за Украјину“. Према информацијама  rian.com.ua и patriarchia.ru, догађају који се организује од 2005. године и на којем је, у почетку, Московска Патријаршија одбила да учествује.  Осим митрополита кијевског Онуфрија  (Березовског),  у молитви су учествовали   и архиепископ  Украјинске гркокатоличке цркве, председник Баптистичке уније Украјине, епископ Украјинске епархије Јерменске Апостолске Цркве, муфтија -Духовни вођа украјинских муслимана,  главни рабин  Кијева и Украјине, као и високи државни званичници.

 

Молитва за Украјину, 24. 08.2017. године, Кијев

Након овог догађаја, сада архиепископ  Лонгин није уопште протестовао. Добио је „помазање“ из руке јеретика и заћутао.  Није дао никакво објашњење, апсолутно ништа.

Јануар 2018. године- Закључак  синаксиса румунских свештеника који су се оградили од јереси екуменизма, одржаног у граду Роману, којем је присуствао отац Сава Лавриот донео је закључак :

Учесници синаксиса износе заједнички закључак  да нема потребе  да бране  или оптужују епископе јер   15. Правило Двократног сабора Фотија Великог само по себи, јасно указује  ко су јеретици,  а они се свакако сами по  речима и на делима показују.

Притом није именован ниједан епископ.

2018.01.25-sinaxa_roman

Синаксис у румунском граду Роману, 25.01. 2018.године

 

Фебруар 2018. године – Епископ Лонгин почиње отворени напад на своје доскорашње саборце, окупљене на Синаксису у Роману, називајући их масонима и неправославним,  сматрајући да  финансирани од стране милионера са Крита, воде до раскола у Цркви.

Недуго затим, сајт prieteniisfantuluiefrem.ro објавио  одговор на оптужбе владике Лонгина, у виду Отвореног писма оца Саве Лавриота архиепископу Лонгину и христоименом народу:

„Нажалост, архиепископ Лонгин нас је оптужио да смо масони, да смо одбацили Христа и православље , да проповедамо јереси и да смо ми ђавољи људи!

Архиепископ Лонгин руга се  православним хришћанима и Самом Христу!

Рећи ћемо истину, ма колико то грубо некоме звучало. Доказаћемо да архиепископ Лонгин служи екуменистима и да је издајник православља.

  1. Архиепископ Лонгин банченски лаже и исмева људе претварајући се да је православан, тобоже се бори против екуменизма , али помиње патријарха Кирила , саслужујући митрополиту Онуфријукоји помиње патријарха Кирила, и за то време и даље упорно тврди да је до прекида помињања дошло.
  2. Архиепископ Лонгин никада није престао да помиње патријарха Кирила јавно нити у писаној форми, са врло једноставним разлогом – прекид помињања никада се није ни догодио.
  3. Архиепископ Лонгин никада није прогоњен због своје вере, његово исповедање вере је само на речима, јер је својим делима он и даље , дакле непрекидно, у заједници са јеретиком Кирилом
  4. И како је кажњен архиепископ Лонгин за исповедање вере, тако што га је  патријарх Кирил је наградио га чином архиепископа.  Дотле, нас назива масонима, захваљујући чијим деловањем смо прогнани из манастира и немамо место за живот.
  5. Чијим је новцем архиепископ Лонгин изградио палате у којима живи? Ко су његови спонзори ?
  6. Недавно, када се одржао Синод Руске патријаршије, зашто архиепископ Лонгхин није анатемисао разбојнички сабор на Криту и патријарха Кирила као јеретика, а подсећам , да га наводно не помиње јер је јеретик. То је школа КГБ-а!
  7. Светогорски оци спремни су да опросте архиепископу Лонгину , и да га охрабре да се покаје, да затражи опрост за оно што је рекао о мени и браћи, да се извини верницима којима манипулише дуги низ година, и да јавно, попут нас, због чега нас и прогањају , каже да је патријарх Кирил антихристов, јеретик и да није у општењу са њим.
  8. Тек онда ћемо ми, светогорски оци , прихватити архиепископа Лонгина као православног. До тада га сматрамо јеретиком, јер је у заједници са јеретицима и износи клевете.
  9. Ми оци са Свете Горе , и лично ја , отац Сава Лавриот,позивамо архиепископа Лонгина на јавно сучељавање, како би људи схватили ко се говори истину а ко се служи неистинама. Да ли ће прихватити да разговара пред хришћанима?
  10. Нисмо спремни чинити уступке када је наша вера у питању, а лажне епископе не признајемо и не прихватамо.
  11. Ми ћемо се борити против екуменизма, као и против свих оних који се боре против православља.

 

Са поштовањем, истином и љубављу у Христу, отац Сава-Лавриот

 

Иако закључак усвојен на  синаксису у Роману не именује ниједног епископа,  да ли се епископ Лонгин осетио на неки начин прозваним, те  „уплашен за своју капу“  почиње жесток напад на учеснике синаксиса, називајући их масонима и неправославнима без икаквог доказа за своје тврдње.  Да ли су то одлике понашања једног православног архијереја и доказ смирења?

Нема објашњења за унапређење  у чин архиепископа, од стране митрополита  Онуфрија који  се само недељу дана након унапређења владике Лонгина молио са јеретицима. Да ли је ово понашање неког ко се сматра исповедником’? Да ли је то доказ светости?

Начин на који се обраћа владика  Лонгин  је врло сличан ономе какав се може чути на секташким проповедима , са једном разликом, а то је да владика често помиње Пресвету Богородицу. Иначе, сузе, крупне речи, уметнички утисак…. Да ли је ово понашање праведника? Наликује ли то Светим Оцима?

Истина, архиепископ Лонгин  јесте  много пута говорио против  екуменистичког и јеретичког сабора на Криту. Но, његове речи нису биле пропраћене делима. Прецизније, није ни  прекинуо помињање јеретика. Доликује ли то неком од православних? Да ли су Свети Оци тако говорили или поступали?

Данас свако ко се усуди да се успротиви јеретицима, односно применом 15. правила Двократног сабора се непомињањем огради од њих, бива прогоњен. Да ли због тзв. исповедништава владика Лонгин бива прогоњен ? Напротив, узнапредовао је и сада када је архиепископ због  критика које му нису пријатне, својe неистомишљенике назива масонима и неправославнима.

До пре годину дана, раме уз раме са светогорским оцима, таквим именима називао је све оне који су организовали и учествовали на Критском сабору, и који газе Православље.

Сме ли, по рангу и части први међу епископима одређене области, дозволити себи да само  зарад удобности „нове столице“ неаргументовано напада своје доскорашње саборце?

Извор: prieteniisfantuluiefrem.ro, ortodoxos.ro

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Свети владика Николај о Европи!

1.

Чиме се хвалиш, човече, чиме се толико поносиш? Ко год се хвали, хвали се оним што је његово, а не оним што је туђе. Шта имаш своје чиме би се похвалио? Шта имаш осим позајмице коју на крају мораш вратити зајмодавцу?

Хвалиш ли се лепотом телесном? Иди на гробље, и види где се избацује из града лепота телесна. Ил се хвалиш очима и устима? Ко зна колико си пута с досадом отирао блато са обуће и не мислећи да су то очи и уста оних, који су прошли путем којим ти сада ходиш?

Или се хвалиш богатством? Ај, помисли, чије л’ није било, чије л’ бити неће! Или драгим камењем: дијамантима и брилијантима, рубинима и топазима, или смарагдима или бисерима? Када те буду мртва положили на даске, сасвим ће ти свеједно бити да ли ће ти ставити око врата низове од бисера или од букова жира; и да ли ће ти џепове напунити дијамантима или пепелом; и да ли ће ти телесину покрити кадифом или рогозином. Све што си од земље позајмио, земљи се враћа, хтео ти или не хтео. Што се онда хвалиш позајмицом.

Или се хвалиш славом и влашћу и силом? Заиста, на твоју реч сада окрећу се на лево или на десно читаве војске, прокопавају се тунели, зидају се градови. Испод твога прозора пролазе хиљаде радозналих људи који би хтели само да те сагледају својим очима, те да могу причати својима како су видели великог човека. А сутра ће гамизати преко хладнога чела твога стоноге и гуштери, и ти нећеш моћи макнути руком да их одагнаш. Ил’ се хвалиш својим делима, својом културом? Чувај се, да ти се не узме памет као цару Навукодоносору. А ту причу треба да чујеш и знаш, и да казујеш деци својој и свакоме коме добра желиш. Та прича гласи: цар Навукодоносор сазида велики град Вавилон и многе ваздушне куле у њему високо до облака, – и уреди престоницу своју тако, да јој не бијаше равне у свету. Једнога дана шеташе цар Навукодоносор по кули својој, па баци поглед по граду Вавилону и испод својих ногу и у гордости својој узвикну: Није ли то Вавилон велики, што га ја сазида јаком силом својом да буде столица царска и слава величанству мојем (Дан. 4, 29). При томе цар се не сети Бога Створитеља, нити му се као влада захвали на помоћи, нити се понизи пред свевишњим, што је дужност свих владара – него напротив себе истаче као Бога над Боговима и цара над царевима.Али ај, браћо моја, шта се догоди? Не да се Бог понижавати од прашине испод ногу Његових. Још су се оне горде речи цареве пенушале у његовим устима а глас дође с неба: теби се говори, царе Навукодоносоре, царство се узе од тебе. И бићеш прогнан између људи и живећеш са звијерима пољским и хранићеш се травом као говече и седам ће времена проћи преко тебе да Свевишњи владар царством људским и даје га коме хо ће.

А оношто се даље догодило заиста је страшно и за казивање. У томе часу горди цар Навукодоносор сиђе с ума и одбеже у гору, и живљаше у гори као звер међу зверовима, за читавих седам година. И јеђаше траву као говече, и нарасте му длака по телу и нокти као у птице. И, тек, после седам година поврати му се ум његов, те он као други човек понизи се пред Господом Богом и поклони се Његовој сили и Његовом величанству. И даље до смрти цароваше скрушена срца као слуга Бога једнога и живога.

Али, рећи ћете ви, то је тако далеко од нас; то је било пре две и по хиљаде година; шта то има заједничко с нама?

О браћо моја, умрећемо сви, и ја морам да вам говорим истину. Заиста имате право, то се догодило пре две и по хиљаде година у далекој земљи Вавилонској. Али то се поновило и јуче, и то се догађа и данас усред Европе; усред Европе крштене, жалости наша!

Посилили се људи. Погордили се због дела руку својих: због својих градова, друмова, железница, пароброда, парних плугова, електричних машина, подземних и подводних и ваздушних машина, погордили се веома. И уздигли себе изнад Бога Свевишњега, и почели обожавати сами себе и своју културу, дела руку својих: Ај, браћо, нови Навукодоносори дигли нас изнад престола Божјега; нови Вавилонци опијени смрдљивим мирисом новог Вавилона. И Бог им узе памет. И полудеше. И поделише се. И ударише једни на друге. И пролише крв без мере и починише безакоња без броја. И баца их Свевишњи у прашумски мрак међу скотове, јер исповедаху да нису од Бога свевишњега, него род скотовски, зверски и мајмунски. И ево сада се хране храном зверском; пасу траву и нокти им расту као у звериња и у птица. Докле, Господе? Докле се не понизе и не признају као цар Навукодоносор да Свевишњи влада царством људским и да га Он даје коме хоће. Браћо моја, нови Вавилонци били су залудели и нас Србе и од Христа одвојили. Зато сада идемо са повезаном главом и привијеним ранама. Питање је за нас од животне важности: хоћемо ли и даље са Вавилоном или са Христом? Хоћемо ли са културом или са богом и душом? Бирајмо, али пазимо да не изаберемо јучерашње. Богу нашему слава на век. Амин.

2.

Путник сам и гост на овој земљи. Тако су говорили стари. То је била њихова јасна визија и тачно осећање овога живота. Та визија замагљена је у наше време; то осећање стварности отупљено. Авај нам, браћо! А то су важне ствари, веома важне. Зашто смо их замаглили као стакла на прозору да се не види ништа? Зашто смо их утупили да не могу да покажу што дува од истока а што од запада? Заборавили смо да смо путници па никог и не питамо за пут, него смо направили огњиште на сред пута као за хиљаде година; због тога нас увређена судба гази својим путним колима. Заборавили смо да смо гости, да смо се распртили у туђој кући као упутном хану и развикали се као да смо ми зидали хан. Зато нас шиба рука невидљивог Домаћина, а нас боли, па боли.Но плачући од Бога ми продужујемо своју игру.

Рећи ћете: Па ми питамо за пут?

Кога питате?

Кад два путника први пут путују једним путем, па један другога питају за пут, ви ћете рећи да су полудели.

То вам је случај такозваних модерних народа. А то су они народи који више воле да се зову модерни него хришћански. За њих је свети пут посао као шеталиште, а овај свет, ово свето обиталиште Господње, као пијани хан за тобожње весеље, уствари за предсмртну игру.

Ко ће нам показати пут?

За какав пут питате?

У Библији сви су путеви набројани: пут свети и пут несвети, пут прави пут криви, пут истине и пут лажи, пут правде и пут неправде, пут светлости и пут таме, пут милости и пут пакости, пут спасења и пут пропасти, пут деце Божје и пут противника божјих. Ми ћемо укратко назвати онај први пут свети пут, а овај други несвести пут. За који пут дакле ви питате?

Ако питате за пут свети, онда питајте само Господа. И он ће вам показати свети пут. Ако ли питате за пут несвести, онда питајте сами себе, и питајте своје сапутнике који знају колико и ви, и питајте гатаре и врачаре, кој и се уче од оног отпадника Божјег из вечне јаве и густе таме да варају свет.

Заиста, браћо моја, наше поколење личи на омађијане путнике. Није ли природно, да путници на непознатом путу питају за пут некога ко зна, то јест ко је ходио тим путем с оба краја до краја? То је сасвим природно за неомађијане. Али омађијани путују заједно и питају један другога за пут, иако се њихово заједничко знање тога пута потпуно поклапа са незнањем.

Ај, браћо моја, зашто је Европа сишла са правога пута и залутала у непроходну пустару? Зато што се одвратила од Христа Путовође, и почела питати за пут своје философе, своје војводе, своје политичаре, своје књижевнике и све остале своје незналице и гаталице.

Одлучила се Европа и да пита за свети пут Онога који је с неба сишао и опет на небо узишао, Онога који је крв своју пролио на јеврејском крсту за Европу, па се научила да пита за пут оне који се намећу за путовође и који своје савете не плаћају него наплаћују.

Пророк Исаија, духом Божјим испуњен; духом Божијим прозире у будућност човечанства па – шта види? Види напаст и пут, који ће се звати свети пут… ко узиде њиме па ни луд неће залутати ( Ис. 35, 8). Одлучила се Европа одавно, има хиљаду година, да иде тим светим путем. Нити се може лако повратити на тај пут. Јер тај свети пут то је само Христос, а она из мржње према Јеврејима одбацује и Христа. Врше, врше, па кад оврше, онда помеша кукољ и пшеницу, па обоје избацује са гумна.

Само је један једини свети пут, а стотине је несветих путова. На свим путовима рука Господња бије а само на једном милује. На свима путовима другује са човеком сатана, а са Христом само на једном једином путу, на светом путу.

Браћо моја, свети пут Господњи није непросечен, ненасут, необележен, да би се смели жалити: не видимо га, не знамо га. Јер тим путем су прошли свети апостоли, па свети мученици и исповедници, па свети хришћански цареви и патријарси, па свети пустињаци и испосници, хиљадама и хиљадама њих, милиони и милиони. Па су тим путем прошли и сви најбољи преци ваши, од пре Светога Саве и од Светога Саве. Не смете рећи – не знамо тај пут. То је најпознатији пут у хришћанској историји и у вашој народној историји. На светоме путу Бог благосиља свети народ свој. Амин.

3.

Шта је Христос учинио за Европу, и како се Европа захвалила Христу? То је, браћо, предмет за размишљање, и поуку:

Шта је, дакле, Христос учинио за Европу? Одговор: више него све. Јер све то би било оно што људи могу очекивати. Али Христос је учинио за Европу далеко више него што су људи умели очекивати.

Христос је разагнао у Европи мрак незнабоштва и глупост идолопоклонства. Тиме смо све рекли за онога ко зна шта значе те две речи: незнабоштво и идолопоклонство. А за оне који то не знају, било је исто онако мрачно и глупо као незнабоштво и идолопоклонство црначких племена наших дана у Африци. Али само још суровије, суровије у толико у колико је крв потомака Јефетових гонила људе на веће крајности, него ли крв Хамова.

Религија без правога Бога, брак без морала, друштво без милости, држава без вишег смисла од разбојничке отмице. Једном речју: живот без смисла и смрт без наде. Уз то непрекидни страх од грозних богова, који се морају ублажавати крвавим жртвама, животињским и људским, па гатаријама, врачаријама и безбројним даноноћним бесмисленим церемонијама. Мрак и глупост у сељачкој колиби, мрак и глупост у патрицијској палати, мрак и глупост у царском двору, и у поезији, – у свему. Сатана је држао у кврзи европско човечанство док се Христос није јавио. И цео организам европског човечанства, цело тело и цела душа била је не болесна, него сама болест као губав човек, од главе до пете. А Христос кад се јавио у таквој болници и лудници европској кроз своје слуге као да је рекао оно што и жени згрченој осамнаест година: Европо, опроштена си од болести своје (Лк. 13, 12). И наједном Европа се исправила, освестила, просветила, очистила и образовала. Као кад неко на тамници отвори прозоре, и почисти, и уреди, и окади. Уз то дао је Христос крштеним народима Европе власт над целом куглом земљином, да би као крштени крштавали, као освећени освештавали, као научени учили мрачнију и слабију браћу своју. Ето, то је чудо над чудесима учинио Господ Исус Христос у Европи.

На друго питање: Како се Европа захвалила или одужила Христу, одговор, није светлост него мрак, није радост но плач. Онако му се захвалила и одужила као они Гадаринци, које је Христос ослободио од легиона злих духова, а који су га молили да иде од њих. И моли га сав народ из околине Гарадинске да иде од њих (Лк. 8, 37). И Он оде. Не возрази им ни речи, него оде, али проклетство остаде у тој земљи. И та земља Гадаринска, некада плодна и богата данас представља оку човечјем једну суру и суху и проклету пустињу. Гадаринци су молили Христа да иде од њих. Европејци га не моле, него га гоне. Гоне га свим начинима: – и преко школе и преко штампе и преко политике, и преко филма, и преко научних гатарија и преко свих културних надувености својих; гоне га и мислима, и речима и делима, и појединачно, и групно, и сви скупа.

Кад је онако било са Гадаром, која је по глупости молила Христа да иде из ње, како ли ће бити Европи која га не моли, него га по злоби тера од себе? Како ће јој бити? Европа, која је одустала од Христа и повратила се своме прастаром мрачном, глупом и смрадном паганизму?

И то је одговорено посредно у Јеванђељу. Биће Европи оно што је било Капернауму, граду веома културном, богатом, уређеном, веселом и охолом, на обали језера Галилејског. Христос му запечатио судбу овим речима: И ти, Капернауме, који си се до небеса – подигао до пакла ћеш пропасти, јер да су у Содому била чудеса што су у теби била, остао би до данашњег дана. Али вам кажем да ће земљи содомској лакше бити у дан Страшнога Суда него теби. (Мат. 11, 23).

Ај, браћо моја, да су у Индији и Китају била она чудеса која су била у Европи кроз две хиљаде година, чудеса без мере и броја, давно би се ова два велика мравињака људска – половина целог човечанства – окајала у праху и пепелу и заволела Христа и поклонила се Христу.

Ја не страхујем за судбу Индије и Китаја. Ја страхујем за судбу Европе. Пропашће као Капернаум. И тамо где су њене поносите куле, биће мравињаци. И где су њени булевари, биће трњаци и змијињаци. И тамо где је сада срамно кликтање против Христа биће букање буљина и врисак шакала.

Јер, кад мишљаше Европа да је културна, онда подивља. И кад мишљаше да све зна, онда оглупи. И кад мишљаше да је врло јака, онда беше ништавна као паучина.

Ево вам, браћо, предмета за размишљање и поуку. Прославите Христа Бога, да би и Он вас прославио у царству свом небесном. Амин.

4.

Син наслеђује дугове свога оца и мора их платити. Ако их он не плати, платиће их његов син или унук или праунук. Тек дуг се мора платити зајмодавцу. Такво је правило свуда по свету у погледу друштвености. Син наслеђује болест свога оца. Ако се не излечи од те болести, онда ће болест прећи на његовог сина, или унука или праунука, до четвртог колена.

Ако ли пак син исплати све дугове свога оца, онда ће његови потомци бити срећни. И ако син излечи на себи болест свога оца, онда ће потомци његови бити здрави.

Ај, браћо моја, осамнаести век је отац деветнаестог века, а деветнаести век је отац двадесетог века. Отац се био веома задужио. Син није отплатио дугове свога оца него се још већма задужио, и дуг је пао на унука. Отац је био заражен тешком болешћу, а син није исцелио гадну болест оца свога на себи, него ју је још више позледио, и болест је отишла и ударила по унуку троструком јачином. Унук то је двадесети век у коме живимо.

Осамнаести век је значио бунт против цркве и свештенства римског понтифекса. Деветнаести век је значио бунт против Бога. Двадесети век значи савез са ђаволом. Дугови су порасли и болест се погоршала. А Господ је рекао да посећује грехе отаца чак до трећег и четвртог колена. Не видите ли како је Господ посетио унуке, због грехова дедова европских. Не видите ли шибу на унуцима због неплаћених дугова ђедова?

Цар антихрист представља почетак деветнаестог века. Папа антихрист представља средину деветнаестог века. Европски философи антихристи (из луднице) представљају крај деветнаестога века. Бонапарта, Пијус, Ниче. Три кобна имена, тројице најтежих болесника, наслеђене болести.

Јесу ли они победиоци деветнаестог века? Не, они су најтежи носиоци болести наслеђене од осамнаестог века. Најтежи болесници. Цезар понтифекс и философ… не у паганском старом Риму, него у сред крштене Европе! Нису они победници, него најпобеђенији. Кад се Бонапарта насмејао светињама у Кремљу, и кад се Пије прогласио непогрешним и кад је Ниче јавно објавио своју службу Антихристу – тада је сунце помрачало на небу. Не једно, него да их је било хиљаду, помрчали би од туге и срамоте. Јер, гле чуда што свет није видео. Атеист цар, атеист понтифекс и атеист философ. У време Нероново, бар један од тројице није био атеист философ. Осамнаести век, век је Пилатов: осудио је Христа на смрт. Деветнаести век, век је Кајафин: распео је Христа понова. Двадесети век, је Синедриона састављеног од Јуда крштених и од Јуда некрштених. Тај Синедрион је прогласио, да је Христос мртав за навек и да није васкрсао. Зашто се онда чудите, браћо, што су настале небивале шибе по европском човечанству, шибе до крви и до костију и до сржи у костима, од буна и револуција и ратова?

Ко је онда победилац, ако не Цезар и понтифекс и философ одхристијањене Европе?

Победилац је руски мужик и српски сељак, по речи Христовој: који је најмањи међу вама онај је велики (Лк. 9, 48). Ко је био непознатији, незнатнији и мањи у деветнаестом веку, у веку великога Бонапарте и непогрешивога Пија и неприступнога Ничеа, ко, ако не руски мужик поломишчик „по свјатим местам“ и српски сељак ратник против полумесеца и ослободитељ Балкана?

Ђаволско ратиште? Ђаволско свештенство и ђаволска мудрост – то је цар, папа и философ деветнаестога века. Српски сељак је представљао оно што је супротно свему томе: прво крстоносно јунаштво, друго мученичко свештенство и треће рибарску апостолску мудрост. На њега се поново односе оне молитвене речи Господа и Спаса нашега Исуса: Хвалим те оче, Господе неба и земље што си ово сакрио од премудрих и разумних, а објавио си простима. (Мат. 11, 25). Шта је објавио Бог простим сељацима? Објавио им је мушку храброст, небеску светост и божанску мудрост. Објавио им је оно што је супротно западном Цару и Папи и Философу, сасвим супротно, као дан и ноћи.

Ај, браћо моја, држите се вечних победиоца а не вечно побеђених. Држимо се рибара и мученика, а не Ирода и Пилата и Кајафа – онда и сада – на век века. Амин.

5.

Ако ћемо се хвалити, киме ћемо се хвалити? Пазите, браћо, како ја постављам питање: не кажем чиме ћемо се хвалити, него киме ћемо се хвалити. Ако се неко хвали стварима, хвали се нечим; ако ли се хвали људима, хвали се неким. Скупљи су људи од ствари, и хваљење људима боље је од хваљења стварима. Неко се хвали својим заслужним прецима, неко васпитаном децом, неко верним пријатељима, неко својим херојским народом. Такви су људи племенитији и више од оних који се хвале чопорима свиња или дијамантима или бисером или сребром или златом или прстењем и минђушама и скупим хаљинама, или колима и коњима и другим сујетним бременима, којим товаре лађу свога живота да би потонула пред капијом Раја.

Ми, Срби, као народ имали би се и киме и чиме похвалити. Али, ако ћемо се уздићи изнад себе и изнад своје имовине, похвалити се неким који је најсјајнији украс наше историје и највећа вредност нашега живота, онда ћемо се хвалити Спаситељем света, Господом Исусом Христом.
Дакле, три су ступња хвале којом се људи и народи могу хвалити. Најнижи је ступањ кад се неко хвали стварима, т.ј. нечим. Виши је ступањ кад се неко хвали људима, т.ј. неким. А највиши је кад се неко хвали Богом створитељем својим.

Хоћемо ли се ми Срби хвалити културом својом? Шта је култура? То су рукотворине људске, дела руку људских. То су ствари. Ако се будемо хвалили културом, онда ћемо се хвалити нечим, а не неким; хвалићемо се мртвим стварима, а не разумним бићима. Бићемо дакле на најнижем ступњу хвалисања. А могли би се хвалити својом културом; ваистину могли би; јер смо је имали и јер је имамо. Ваистину могли би пре многих других, кад то не би било испод стида и достојанства. Европа се хвали културом; Срби никад у историји својој нису се хвалили културом. Ако се дакле почнемо хвалити културом, скренућемо са свога пута и ударити туђим путем. То смо били и учинили, скренули смо са свога пута и ударили туђим путем, због чега смо и пострадали као никад и нико…

Ако се Европа хвали културом, она се хвали не неким, него нечим. Јер, и други народи имају своју културу, те им европска није потребна. Неки, пак, народи као Индијани и Кинези имају културу много лепшу, разрађенију и утабанију, од европске културе, због чега они и мрзе и презиру европску културу. Зато кажемо: ако се Европа хвали културом, она се хвали ничим…

Да је Европа остала хришћанска, она би се хвалила Христом, а не културом. И велики народи Азије и Африке, иако некрштени, но духовно настројени, то би разумели и ценили. Јер, и ти народи хвале се сваки својом вером, својим божанствима, својим верским књигама: неко кораном, неко Ведама, или другим. Не хвале се они, дакле, делима руку својих, својом културом, него нечим што сматрају вишим од себе, управо највишим у свету. Само се европски народи не хвале ни Христом, ни Христовим Јеванђељем, него се хвале својим опасним машинама и јефтиним фабрикама, т.ј. културом својом. Последица, тога европског самохвалисања наметљивом културом, јесте то што су сви нехришћански народи омрзли Христа и хришћанство. Омрзнувши оно што је мало омрзли су и оно што је највеће. Омрзнувши европске производе и људе, омрзли су и европскога Бога. Но, авај, Европу то и не боли. Она је прије свију омрзла и одбацила свога Бога. До тога незавидног положаја довео је европско човечанство његов погрешан развој под утицајем једне погрешне цркве кроз последњих девет стотина година… Нису зато криви европски народи; криви су духовни вођи народни. Није криво стадо; криви су пастири.

Да је среће Европа би се хвалила хришћанством као својим најдрагоценијим наслеђем и највећим достојанством. То би требало да буде, и то је било првих векова после Христа, т.ј. да је Европа била тезоименита хришћанству, да се истоветовала са хришћанством. Слављење Христа и проповедање Христа свима континентима и свима народима, то је била Богом одређена мисија европског континента. Ван Христа Европа је најсиромашнији просјак и најбезочнији пљачкаш овога света.

Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи, ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи. Речју: нека буде с Христом, нека се хвали Христом и ничим више, па ће се небесна светлост просути пред њом на путу. И знаће куда иде. Видеће свој прави пут. Нека прославља Христа од сад као и до сад, и неће се постидети. Нека је од Христа Србији милост, а Христу од Србије слава и похвала на век века. Амин.

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Јеросхимонах Димитрије (Зографски): „Православни човек мора да буде убеђен да вера коју он исповеда долази од Бога“

Сабрат бугарског манастира Зограф на Светој Гори, тренутно ефимерије германског  манастира „Свети Јован Рилски“ покрај Софије, јеросхимонах Димитрије Зографски, један је од  омиљених бугарских православних духовника наших дана. Сматрају га и достојним потомком св. Јована Рилског, а у борби за очување чистоте православне вере (између осталог и у борби против јереси екуменизма), као некога ко следује светоотачкој и светогорској традицији. Аутор је више књига о православљу, студија, чланака. Осим тога врло радо одговара на питања новинара, јер како сам каже  дубоко жели  да схватимо шта је то што имамо ми Православни, и да је то што имамо оно најважније – Истина Божја коју треба строго да  чувамо.  У том духу је и  интервју у наставку, јеросхимонаха Димитрија  читаоцима сајта “Всемирното православие”.

 

Оче Димитрије, живели сте и служили годину дана у Јерусалиму. Шта мислите о чуду Благодатног огња, који  сваке године на Велику  суботу силази православнима?

Први пут  сам видео огањ сопственим очима још 2004. године. Тада се на зидовима појавио као плавичаст  пламен, чак сам у први мах помислио да су у питању  неки чудних блицеви  фотоапарата. У првих неколико минута огањ није стварао осећај топлоте , а затим је попримио нормалне особине ватре.

Да, Благодатни огањ већ неколико векова силази  само  православнима, и по мом мишљењу, ово је још један убедљив доказ да је само православна вера угодна Богу и  спаситељна нама људима.

На пример, опште је познато да су Јермени (који исповедају монофизитску јерес) 1579. године  успели подмитити турске власти како би могли ући у храм Светога Гроба на Велику суботу  да  би призвали  Благодатни огањ. Православни иако истерани из храма молили су се у његовој непосредној близини. Упркос великим напорима и молитвама Јермена који су се те Велике суботе  скупили са свих крајева света, Благодатни огањ није им сишао, већ је испред улаза у храм расцепио један од великих мермерних стубова и одатле дошао до православних. И до данашњег дана, овај  расцепљени стуб је попут тихог, али чврстог доказа која је вера чиста и спаситељна.

Пре само једну деценију, нешто скромнији догађај, али и такав сведочи силу Православља. Један од мојих познаника (К.К. из града Лома) је 19. јануара отишао на реку Јордан, али је залутао међу Јермене  и ненамерно је присуствовао јерменској церемонији. На крају, ипак је узео  флашу те  воде од њих.  Затим  су дошли православни  и светили воду из реке Јордан. Мој познаник је узео још једну боцу са  водом али је на сваку  написао која је, како их касније не би помешао. Ставио их је негде са стране и  на неко време заборавио на њих  и  тај догађај. Но, након неколико месеци изненада је пронашао две бочице и шта је видео ? „Света“ вода Јермена била је прљава и мутна, док је богојављенска вода узета од православних  остала чиста и прозирна.

Мислим да се јасно  види  како и где дејствује благодат.

Ипак, глобално уједињење свих хришћана – православних, римокатолика протестаната- звучи прилично привлачно за модерног човека. Шта могу бити скривене замке таквог уједињења?

Највећа замка је да у пракси створимо ново хришћанство без Христа, уједињење људи  без Божје благодати. Често се наглашавају  речи попут „љубави“, „толеранције“, „јединства“ итд., али оне служе само за  некакво финије  прикривање једне велике лажи, ради  изградње једног  новог и самољубивог Вавилона. И зашто губимо наше душе. Тужна реалност  је да већина људи не верује у  Бога. Ово је такође евидентно из речи Господа Исуса Христа да је мало оних који ходају по уском путу Живота, а многи су они који су изабрали широки пут до смрти.

Како је могуће да  ће се  тако  различити  животни путеви  изненада ујединити у Богу? Да ли је такво очекивање реално у контексту савремене глобалне деградације?

У јуну 2016. године одржан је Сабор  на Криту, на којем се највише говорило баш о томе, међу-хришћанском јединству, о екуменизму. Да ли сте  и сами склони да видите  Критски сабор 2016. године као испуњење неких библијских пророчанстава ?

Критски сабор  није изолован феномен, већ је још једна веза међусобно повезаних догађаја који доводе до краја земаљске историје, јасно предвиђених Библијом.

Генерално, рекао бих да се једно од најзначајнијих библијских пророчанстава управо појављује  пред нашим очима а  то је да ће се скоро сви људи заиста ујединити, али то ће бити јединство у лажи. Јер   предвиђено је  да када Господ Исус Христос  дође  други пут,  Он ће затећи  лажно јединство  целог човечанства које се поклонило антихристу. Тако, у књизи Откривења светог Јована Богослова пише да се на крају целокупна земља неће поклонити Христу, већ антихристу (названом звер) и кроз њега – ђаволу (аждаји):

„И видех једну од глава њезиних као на смрт заклану, и њезина смртна рана излечи се. И сва земља дивећи се пође за звери, и поклонише се аждаји која даде власт звери; И поклонише се звери говорећи: Ко је као звер? Ко може са њом ратовати? И дана јој бише уста која говоре охоле речи и хуљења, и даде јој се власт да злотвори четрдесет и два месеца.И отвори уста своја за хуљење на Бога, да хули Име његово, и дом његов, и оне који станују на небу. И дано јој би да ратује са светима и да их победи; и дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном.И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланога од постања света.“(Откровење 13: 3-8).

Наравно, духовно расуђивање је потребно да би могли правилно тумачити догађаје. Недавно су неки људи,  узнемирени,  рекли: „Ето, видели сте  да  се римокатоличка црква на Криту није ујединила са православнима, нити је дошао антихрист“…али они не схватају да смо заправо сведоци једног од узнапредовалих корака ка понору отпадништва.

Да, добро је ујединити се, али јединство мора бити у Христовој Истини. Док се, напротив, сада проповеда свеобухватна толеранција на страшне грехе и верске заблуде.

Православље би могло да буде велика препрека овоме злу, уколико су сами Православни “обучени“ у силу своје вере. У том случају они ће јасно осећати, да њихова сила стиже одозго, са Неба, а не од уздања у сопствене људске квалитете. Православни човек мора да буде убеђен да вера, коју он исповеда, долази од Бога. Ето, управо због овог јасног искуства и убеђења се чврсто противимо да променимо веру. А и због тога што добро памтимо речи св. Ап. Павла: “ Али, ако и ми, или анђео с неба јави вам Јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде! “ ( Гал. 1:8 ). 

 

Може ли толеранција бити нешто лоше?

То углавном зависи од правца у који толеранција води. Још једном ћу рећи  да толеранција – до   нивоа постизања  само-жртвовања у   љубави – мора бити усмерена према појединцу или људима, никако не према  греху  и обмани  уопште.

То потврђују Христови поступци, којима је, без икакве снисходљивости, разобличавао грехе  фарисеја  и садукеја,   грехе у вери и моралности, где  књижевнике  и фарисеје недвосмислено назива „слепима који су вође слепима“, „окреченим гробовима“, лицемерима и другим оштрим речима. Али са друге стране Он и  се и на Крсту  молио за Његове  мучитеље: „Опрости им, Оче, јер  не знају шта раде.“ Такво поступање је било  и у  апостола и светитеља.

Нажалост, сада људи масовно проповедају и раде супротно – они одобравају заблуде и грех, али немилосрдно осуђују и вређају своје ближње. Зато  није случајност да ће се антихрист појавити баш у атмосфери претеране толеранције за све грехе и заблуде у  којима ће постати природни лидер и  довести на крају,  до потпуног људског пада.

Да ли бисте укратко појаснили појам „екуменизам“?

Екуменизам – је протестантско учење за механичко уједињење свих хришћана без потребе повратка  иноверних исконском  Православљу. Са православне тачке гледишта, екуменизам је јерес против  Једне једине Цркве кроз историју  коју је основао Христос.

У случају екуменизма, постоји танко преплитање истине и преваре, замагљеност у исповедању и двосмисленост у формулацијама, а то никада није било дејство Светога Духа у Цркви, који је увек поступао јасно и категорично.

Према св. Серафиму Чудотворцу из Софије, екуменизам је демонски проналазак и последња јерес пре него што  дође антихрист. И св. Јустин Поповић директно назива екуменизам „свејереси“.

На Критском сабору често се говорило о дијалогу са инославним. Да ли је дијалог пут до Божије Истине?

Дијалог, кажем  ово по  други пут, подразумева једнакост почетних позиција у односу на Истину,  и у истинском хришћанству постоји само мисионарство  и проповед,  а  не снисхођење Истине према људима.

Дијалог представља дословно „две речи“, али знамо да је права Божија Реч једна. Апостоли су кроз проповед говорили ту  Реч, а избор дат другим људима није био да се  спроводи било какав дијалог, већ само да се сложе са Речи  или да је одбаце. Због тога, највећи проповедник свих времена, апостол Павле каже: „Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се,з најући да се такав изопачио, и греши; самога себе је осудио.“  Мислим да је свети апостол  Павле добро познавао духовне законе и високо је ценио Реч.

Зато  екуменски дијалог представља само  људско празноумље и  вербалну збрку, а Истина често остаје по страни. То такође потврђују резултати екуменистичких дијалога, који се воде толико дуго, готово 100 година, а за то време нису привели Православној цркви ниједног инославног. Има ли снажнијег  доказа о духовности без плода?

Једно питање везано за Свету Гору. Познато је да је у другој половини 20. века дошло до тога да се у неколико великих светогорских  манастира нису  помињали  Васељенски патријарси Димитрије и Атинагора  због њиховог екуменистичког деловања, и тада се нико није усудио да каже да су светогорци  у расколу. Међутим, сада нам је речено да, ако у садашњем тренутку  светогорац  не жели да помиње патријарха Вартоломеја због његовог  отвореног исповедања  екуменизма, он је расколник и шизматик. Зар нема огромне контрадикције у свему овоме?

Наравно да постоји противречност. Која, мислим, постоји  због све веће неодлучности савремених светогораца који се не усуђују да делују као њихови преци-исповедници вере.

Нажалост, људи, били они светогорци  или не, који углавном говоре отворено, нема много… али њихов број ће се додатно смањити, они ће бити клеветани, прогоњени, осуђени.

Што се тиче употребе речи „раскол“ о онима који су престали помињање Васељенског  патријарха, добро је знати да се у овом случају монаси са Свете Горе нису придружили никаквим неканонским расколничким структурама, већ, непомињањем , оградили су се од епископа који отворено проповеда јерес,  како се то захтева и 15. правилом Двократног Сабора у Цариграду. Овде можете лако видети разлику између раскола и ограђивања.

Међутим, сада се многи концепти и смисао значења речи замењују јер ако  нисте екумениста онда ће  званично прогласити –да сте расколник, фанатик, фундаменталиста, зилот.

Да ли постоје неки знаци од Бога који још јасније показују да је екуменизам пропаст?

Бог даје довољно знакова, али виде их само они који их искрено траже .

На пример, прослављени савремени професор догматике Д. Целенгидис, описује мистично искуство једног од најблагодатнијих  светогораца нашег времена – старца Јефрема Катунакијског (+1998), који се молио да разуме суштину екуменизма и добио је  јасно откровење:  екуменизам је у потпуности заснован на активностима демонских сила. Професор је лично забележио причу  о. Јефрема о овом  мистичном откровењу, којем је  приписао велику важност и које потврђује догматско учење Цркве.

Што се тиче патријараха-екумениста Атинагоре и Димитрија, које сте поменули, као и патријарха Мелетија (Метакакиса) који им је претходио, који је 1923. године увео нови календар, Господ је такође дао јасне знаке.  Ни патријарх Атинагора (починуо 1972. године) нити патријарх Димитрије (починуо1991. године) нису имали добру хришћанску смрт – обојица су брзо укопана у затвореним сандуцима, а не отвореним, како приличи архијерејима због јаког снажног непријатног мириса  који је  одмах почео да излази из њихових тела.  Патријарх Мелетије (починуо 1935. године) који је, пре свега био масон 33. степена,  умирао је шест дана у великим и страшним мукама, и непосредно пре своје  смрти изјавио је : „Разделио сам Цркву и уништио сам Православље. „

На Светој Гори има и многих других чуда које јасно показују да је Православље истинска вера и да сам Бог и Пресвета Богородица желе да је сачувамо. На пример, познате су речи  Богородице иконописцу о римокатолицима када су пристигли  на Свету Гору 1276. године: „Ево дођоше непријатељи Мога Сина и Моји непријатељи“.

Убрзо након тога, жалостан догађај у манастиру Ксиропотам, када су се монаси, у страху да не изгубе манастир, пристали да служе Литургију заједно са латинима, а као резултат  тога догодио се ужасан земљотрес и то баш када су помињали име римског папе. Овим земљотресом није уништен само манастир, много људи је погинуло, а величанствено  чудо које се дешавало  са биљком у том манстиру, која је сваке године рађала по  40 плодова, којима се могла излечити  било која болест, престало је.  Иако се братија манастира Ксипропотам ускоро покајала због свог пада, ова дивна биљка заувек је престала да рађа.

Ако неко мисли да ове моје приче може сврстати у категорију  митова и легенди, нека сам обиђе  манастире Свете Горе и лично се  увери у њихову истинитост, добро документованим  светогорским предањем.

Зашто се број исповедника смањује ? На пример, шта може да изгуби  монах који је свој живот посветио томе  да следи  Истину?

Није тако лако као што мислите доћи  до тако посвећеног следовања Истине.

Неки монаси су се мало по мало повезали  са сигурним и добро успостављеним монашким животом, у славу људи  (тј. славе човека), својим службовањем. Они не желе све то изгубити и успављујући своју савест  а на крају ће изгубити  и сваку врсту изговора попут оног  „прерано је“, „ствари нису тако озбиљне“, „али, прогнаће нас из  манастира“ и тако даље.

Исто то предвиђа и свети Анатолије Оптински, који је јасно рекао:

„Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: “ Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити“ . Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастир него – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.“

Морамо рећи да  се наших двадесети шест Зографских мученика 1276. године суочило са истим тешким избором – сачувати   манастир Зограф или сачувати Православље. Као што знамо добро, одлучили су да се не одрекну  Православља, због чега је манастир Зограф уништен од Латина, а наши монаси су спаљени. Али Бог је прославио подвиг наших мученика вечном славом, он им је дао Његово Царство Небеско.

Очигледно, постоји начин за све оне који се желе спасити.


Има ли места политици у храму и ко покушава да је спроводи  тамо?

Политика не би требало да има било какво место у храму, јер је храм молитвено место, где делује Божија благодат.

Али реалност је да и данас постоје снажни  покушаји да се геополитичка атмосфера уведе међу чисто црквена питања, чак и да потпуно манипулише нашим схватањем  истине и лажи, добра и зла, Православља и јереси. Нажалост, ови покушаји се све више завршавају успехом, јер наша вера, уопште,  постаје све површнија и удаљује се из наших срца.

Но, обратите пажњу на  нешто друго – како беспринципијелно  и лукаво неки непријатељи Православља раде. На пример, до недавно, често се чуло са популарног  екуменистичког  сајта, колико је важно имати послушност према  Светом Синоду, и овај аргумент се углавном примењивао на проблеме старог календара. Запањујуће је, међутим, како су  на истом сајту  изненада заборављене речи о послушности након што је Синод заузео изричито антиекуменистички и исповеднички став према Сабору на Криту. А сада овај сајт и гризе и гребе у борби против става Синода. Где им је сада та  њихова послушност? Али ето,  бар су пале маске и  доброје  видети ко је какав и ко је ко.


Оче Димитрије, ви често износите  ставове о актуелним црквеним питањима. Зашто то радите, за разлику од многе ваше браће који, из овог или оног разлога, више воле да се не оглашавају?

То радим зато што је то  моја директна  дужност као свештеника и зато што водим бригу о људима. Ја сам свештеник Божји и светогорски монах и Црква ми је пружила благодат да проповедам у Истини. И тешко  мени ако занемарим ове дужности, нарочито у овим  проблематичним временима.

И св. Теодор Студит је  још категоричније учио да, када се угрози чистота вере, нико не сме да ћути  без обзира на његов положај. „ Камење ће завикати а ти зар да останеш нем и незаинтересован?“, прекоревао је  светитељ.

Добро се сећам да је за функцију учитеља, духовника, свештеник одговоран самом Богу . И зато дубоко свестан  своје недостојности, своју наду стављам само на њега – Бога Љубави и Истине.

Молим  се  Господу да нам свима помогне!

 

Хришћанство категорично одбацује грехе и страсти, који прљају људе. А проблем се јавља тада, када само друштво уводи и званично прихвата неку порочну страст, говорећи: “То је нешто нормално, само ви то радите, ми смо то озаконили. “ Међутим, настраност не може и не треба да буде нешто нормално! Порок и грех су нешто са чиме свако од нас мора да се бори!“  

 

Извор: globalorthodoxy.com

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 2 коментара

СТАРАЦ РАФАИЛ (БЕРЕСТОВ): БУДИ ВЕРАН ДО СМРТИ И ДАЋУ ТИ ВЕНАЦ ЖИВОТА

Као што смо вас већ раније обавестили, почетком октобра ове године, у руском граду Краснодару одржан је  синаксис  православног свештенства и монаштва који су се применом  15.правила  Двократног Цариградског сабора оградили од надлежног епископа који јавно исповеда јерес. Уз подсећање да се у овој незваничној престоници руског југа, чуо глас и  Српске Православне Цркве – тачније  Епархије рашко-призренске  у егзилу, преносимо вам  обраћање старца Рафаила (Берестова) учесницима,  по чијем благослову су се  и сабрали.

 

Христос по среди нас! И јесте и биће! 

Поздрављамо Вас драги, многоуважавани оци, браћо, и сестре, чеда Свете Саборне Православне Цркве. Сабрали сте се  да бисте размотрили тренутне  нагомилане проблеме, да разговарате о свему што се дешава у нашој Цркви и да устројите стратегију   заједничког деловања.

Проблем у многоме  погоршава  непротивљење  екуменистима, то што њихова безакоња пролазе некажњена  и ћутање  Архијереја. Насупрот томе, многи Архијереји  подржавају јеретика и отпадника од  Свете Тројице лажног патријарха Кирила. Лажипатријарх Кирил исповеда  „једног Бога“ са папистима, монофизитима и другим јеретицима, јудејцима, муслиманима, будистима, сатанистима, шаманима  и другим неверницима, јер њих сматра браћом,  док православне исповеднике прогони  и назива их расколницима.

Бивши израелски председник Шимон  Перес – масон на гласу,   позвао је у посету 2014. године папу Франциска. Перес  је наложио папи  да створи јединствену светску религију под владавином Ватикана. И ми видимо да  Франциско  путује по читавом свету, разговарао са представницима свих религија, мири и уједињује све са Ватиканом,  јер усрдно  и са успехом испуњава захтев, жељу  Јевреја да дочекају  долазак свог „месије“ – антихриста.

Тако, на пример, јубиларни  Међурелигијски и међуверски скуп у Асизију 2016. године, посвећен  30. годишњици међурелигијског екуменизма, на иницијативу Ватикана, поново је окупио представнике свих светских  религија и верских култова. Франциско је  прочитао заједничку молитву за мир, затим је сваки представник упалио свећу на заједничком свећњаку и потписао се  у складу са овом екуменистичком молитвом, показајући на тај начин како  су сви учесници једнаки  – да су  „сви деца једног ‘Бога’, заједно се моле истом “ Богу „, али „само му прилазе различитим путевима .“

Скуп у Асизију  одржан под вођством папе Фрање, а ученику језуита – лажипатриајрху Вартоломеју  указана је  „велика част“ да буде други , одмах после њега,  међу стотинама представника свих религија из целог света. Франциско  и Вартоломеј  целивали су  јеретике и нехришћане,  усрдно и јевреје, муслимане, будисте, индусе и сатанисте.

Даље, лажипатриајрх Кирил учествује и председава на  још једном међурелигијском сабрању нечастивих у Астани (Казахстан), главном граду масона-илимуната.

Екуменисти Франциско, Кирил и Вартоломеј чине ђавоље работе  – припремају терен како би сав народ   усвојио  јединствену светску религију  – лажну религију антихриста. Они су савесни следбеници  антихриста. На миси коју папа Франциско служи,  луцифера – сатану  отворено слави и поштује  као  „Бога“, а долазећег  антихриста  назива  „Христом“!

Истовремено, Франциско  каже да између римокатолика и православаца, „не постоје препреке за заједницу у  Евхаристији, које не могу  да  се превазиђу кроз молитву, очишћење срца и сведочење истине“?!

kiril-i-franjaНа састанку папе Франсиска и псеудо-патријарха Кирила на аеродрому у Хавани, папа је рекао да  он и његов брат Кирил имају „заједничку веру и исти пут“. Лажни патријарх Кирил такође отворено каже да је папа Франциско његов брат, да заједнички брину о добробити својих цркава, о добробити хришћанства и људске цивилизације!

На вучијем критском  сабору, екуменисти су се окупили како би  остварили заједништво са папистима и другим јеретицима. Они су тако  озаконили свејерес- екуменизам  – религију антихриста. Овим су отворили адска  врата за прихватање свих јереси и лажних религија, за усвајање сатанизма и самог антихриста!

Драги оци, браћо и сестре, имајте на уму да сви који прихватају  антихристов екуменизам или прећутно и равнодушно  следе екуменисте на тај начин прихватају и  антихристову глобализацију. Ако је човек равнодушан  према најважнијем питању његовог спасења – а то је очување Православне Вере у свој њеној светости и чистоти, онда више неће имати  духовну снагу  да  исправно одлучи шта ће изабрати, када му буде понуђено : „Крст или хлеб?“ Зашто би рекао да бира Крст   када га се сада  већ добровљно одриче – одрицањем  исповедништва Христа ради, страдања  за веру  Христа ради,а све то  покорно следећи  слуге антихриста – екуменисте.

Ми смо Православни Хришћани и желимо да останемо верни нашем Господу Исусу Христу и Његовој Светој Православној Цркви. Одбацујемо и екуменизам и глобализацију – та  два рога антихриста,  две полуге моћи сатане ! Ми смо Христови, не можемо и нећемо имати ништа заједничко  са слугама антихриста и сотоне – са јеретицима, екуменистима, отпадницима, глобалистима, атеистима, сатанистима! Бићемо верни нашем Господу Исусу Христу!

У светлу свих актуелних догађања који се одвијају пред нашим очима, неопходно је да екуменизам не зовемо јереси, већ  његовим правим именом – религијом антихриста. Неопходно је да се пробуде равнодушни Православни Хришћани, да буду  трезвени и ревнују зарад свог спасења.

Ако је неко од Православних  и даље неодлучан по  питању да ли помињати или не помињати још увек саборски неосуђеног  јеретика, био он патријарх или архијереј , и онда када  јасно  чују  и виде да је екуменизам  религија антихриста, и екуменисти  слуге антихриста и сатане, свако колебање  оног  ко жели да буде спасен у Христу одмах ће нестати као дим.  Хришћанин ће одмах донети одлучујући избор – одбацити религију антихриста и његове слуге и изабрати Христа Спаситеља! На крају крајева, ниједан од верника не поставља питање да ли се  може или не може, треба или не треба помињати архијереја  који се одрекао  Христа.

Екуменисти се  и речима и делима одричу  Свете Тројице, Јединог Спаситеља – Господа нашег Исуса Христа и Његове Свете Цркве. Екуменисти газе Свето Писмо, Свете Каноне  и Догме, тако хуле на благодат Духа Светога, чине неопростив  грех који води у вечну смрт и погибао душе.

Православни! Немојте следити  екуменисте! Иза њих је сатана! Они ће преварити свакога и говорити о свету, о  добробити  човечанства и другим речима заводити како би привели  све Ватикану, под папине скуте  -а иза њих стоји,  крије се сами сатана.

„Благодат Божија одступила је од  паписта . Они су сами себе предали сатани – ствараоцу и оцу свих јереси, па између осталих и папизма“Св.Игњатије Брјанчанинов.

„Екуменисти лажљиви и прпередени  су  оруђе лукавога  за хватање и уништење душа људи! Екуменизам – је поклоњење у духу антихристу и сатани, отац екуменистима је сам ђаво – и извршавају заповести оца својега“. (Јн.8: 44)

13442291_10154302752124669_2289798647766955540_nМи – Православни свештеници не помињемо лажипатријархе  Кирила и Вартоломеја, и друге екуменисте  ради њихових  јеретичких одступања на речи и делу. Не помињемо  екуменисте према 15. правилу Двократног Сабора Цариградског.

Ми не помињемо  јеретике екуменисте следећи и треће правило III Васељенског Сабора. Православни ни у ком случају не би требало да буду подчињени оним епископима који су одступили, а исто тако да не одступају сами од Православних епископа.

Ми не помињемо   отпаднике-екуменисте према речима Светог Писма: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде! „ (Гал 1: 8-9)

Ми не помињемо  слуге антихриста – екуменисте и према речима Светог Писма: „Не упрежите се у исти јарам с неверницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има вјерни с неверником? И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. „(2Кор.6: 14-16)

„Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај нема Бога; а који остаје у учењу Христовом, онај има и Оца и Сина. Ако ко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу, и не поздрављајте га; јер ко се поздравља са њим, учествује у његовијем злим дјелима“ (2. Јов. 1, 9-11).

Помињањем  јеретика  усмеравате   воду на њихову воденицу. Помињање слуге антихриста – екуменисте, вода је за  воденицу антихриста – гажење речи Божије, Светих  Сабора, учења  Светих Отаца, крви  Светих Мученика и Исповедника  Христових, учешће  у стварању и ширењу лажне религије антихриста.

И немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме, него их још разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се разоткрива светлошћу се обелодањује; јер све што је обелодањено излази на светлост. „(Еф 5: 11-13)

Светогорски оци, схимонах  Гаврил и схимонах  и Иларион  посведочили су  да су тражили од Господа Исуса Христа одговор  да ли је непомињање екумениста исправан пут, у молитви су добили поруку од Господа. Господ је одговорио да је престанак помињања  екумениста исправан и Њему угодан.

Драги оци, браћо и сестре, желим да вас  утешим  благовешћу  о Долазећем Цару који долази у овим тешким временима. Бог ће га открити, као што је већ  једном открио у древном Израиљу цара Давида. Господ ће бити с њим, а људи ће га славити као Цара-Победитеља, јер ће он уз помоћ  силе Божије  уништити и зауставити екуменизам и нови антихристов  демонски поредак, казнити  све непријатеље и издајнике, увести ред у Православној Цркви, величати  име Свете Тројице и Васкрслог  Господа нашег Исуса Христа.

На Сверуском Сабору нико се неће смутити, о њему ће сведочити сам Бог. То ће бити велики знак од Бога, и сви ће видети да је Он – Божији Изабраник, сви ће рећи: „Ово је Он!“. Тада ће у истом лицу  бити Православни Цар и Патријарх, Благодатни старац који живи у Христу и са Христом, антихрист ће га се бојати онако  како га се  данас демони плаше.

Православни Руски Цар ће ујединити све Православне, Русе и Словене. Његови лојални сарадници и савезници постаће  Православни Цареви   братских Православних народа у  Грчкој, Србији, Румунији, Грузији и Молдавији. Под њим ће почети  процват Православља и последње проповедање Православља на свету.

Цар у  потпуности подржава нашу исповедничку  борбу у одбрани чистоте Светог Православља. Он нас  благосиља  и укрепљује  својим  благодатним речима, да ми – православни, чврсто и постојано останемо на путу исповедништва – да стојимо за Христа  до мученичког Крста!

Он позива све Православне – монахе и мирјане, одрасле и децу да изговарају Исусову молитву. Мајка Божја дала је Суверену молитву, а он Саборну Свето руску молитву преноси  свим православним хришћанима:

Господе Исусе Христе, молитвама  Богородице  помилуј и спаси Свету Русију.

Долазећи  Цар  нас упозорава да је сада, када су  уведена биометријска електронска докумената, нама   – Православним Хришћанима  нужно да останемо  верни нашем Господу Исусу Христу и одбијемо  душепогубне  електронске биодокументе. Одбацивање ових биометријских докумената је   нужно, мора бити чврсто, одлучно, јер је то антихристова  замка за хватање бесмртних људских душа.

И без  биометрије  савремена техничка средства већ омогућавају примену антихристовог симбола  са три шестице на челу или руци  човека. Сваки Православни треба да устане за Христа, немојте узети ове ђаволске електронске картице, ако је потребно  станите пред мученички Крст,  у сваком случају их не прихватајте.

Ако ће антихристове власти  вршити  притисак на Православне, онда је потребно да се подигне нова  Макавејска  побуна – Руска, православни устанак за Закон Божији, за Православну Веру, да се у сваком случају не дозволи да слуге антихриста убијају душе православних хришћана.

Ми смо Православни! Бог и Покров  Мајке Божије су са нама, и зато ћемо победити!

Православни, Руси, драги у Христу, браћо и сестре, остаћемо верни Богу, Долазећем Православном Цару и Отаџбини. Господ нас позива на ово:“ БУДИ ВЕРАН ДО СМРТИ И ДАЋУ ТИ ВЕНАЦ ЖИВОТА “ (Отк .2: 10)

Драги оци  и браћо, остајмо у Христу, јер нам је Христ указао: „Ако желите бити Моји ученици, испуњавајте заповести Моје .“ И Христова заповест је: да волите Бога свим срцем својим, свим срцем својим, свим својим мислима и волите ближњег као себе. Господ каже: „Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако.

Драги оци и браћо, сада нема политике, постоји само Богословље  – просто,  јеси ли за Христа  или за антихриста!  Дакле, политика је постала Богословље, и ово је стање ствари. Драги оци, морамо охрабрити Архиреје  за нашу борбу, јер постоје они који гледају како се боримо, саосећају са нама, али ћуте. Али неопходно је да их зовемо љубављу, не очајањем ,  не  плачем него   љубављу да их подстакнемо на ову борбу. И ова борба је неопходна, јер 2019. године екуменисти желе да сазову нови сабор. Многи ће се пробудити и видети да се овде одвијају  тајна  безакоња.

Да, наравно, оци и браћо, требамо нашим Саборним разумом да се посветимо овим стварима и коначно заједно дођемо до Помесног Сабора са нашим Православним Архијерејима. Наш крајњи циљ је да дођемо до Сабора заједно са нашим Архијерејима и осудимо антихристову религију – екуменизам.

Јеросхимонах  Рафаил  (Берестов) са браћом и сестрама

(поптисницима Краснодарске резолуције)

 

 

Извор : 3rm.info

Погледај још: Сабрање православних у Русији 2017.

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

ПОДРШКА СВЕТОГОРСКИХ И ГРЧКИХ ИСПОВЕДНИКА ВЛАДИКИ АРТЕМИЈУ

Жеља екумениста је  да остваре јединство хришћана за које се сам Господ Наш Исус  Христос молио у Гетсиманији, али не у Истини, не пребивајући у Христу него у  сваштарском конгломерату у којем владају лажна љубав, лажи и лицемерје. Са друге стране, за сада малено стадо оних вођених Духом Светим уједињује се у истинској  борби за очување вере православне, следујући у свему Светим Апостолима и Светим Оцима,  истинујући у љубави,  између осталог примењујући 15. правило Двократног Сабора Цариградског. Због тога су у немилости екумениста те бивају прогоњени, клеветани и подвргнути свакојаким  ударима својственим само овим изродима којима су милији паписти, протестанти са којима се црквено мешају, чиме се, по речима светог Јустина Ћелијског „не одричу хришћанског позива и еванђелског дуга: да пред савременим неправославним и неверним светом смирено али смело сведочи о Истини=Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о свеспасоносној и свепреображајној сили Православља“.

Свакако радосна вест за све православно мислеће јесте посета светогорског оца Саве Лавриота страдалној Епархији рашко- призренској у егзилу. Како је протекао сусрет приликом којег  је исповедник са Свете Горе пружио подршку владики Артемију имаћете прилике да сазнате у наставку, из пера хорепископа новобрдског и панонског Г. Максима.

23315898_1499555530125587_1092114831_n

 

Хорепископ Максим: Посета православне браће из Грчке и са Свете Горе, Епархији рашко-призренској у егзилу

 

Црква Христова је од Њеног самог почетка распета, као што је разапет и Њен вечити Архијереј и Глава Цркве, Христос. Распета је она и данас, јер се данас, подмуклије и безобзирније него икада разапиње истина Цркве, а то је непромењена вера православна, без које је немогуће угодити Богу и спасти се.

Истина вере православне, истина Цркве православне данас је на удару екуменизма, продужене руке светског глобализма. Екуменизам је одогмаћени глобализам, односно, његова идеолошко-религијска еманација. Глобални удар глобалистичког деловања није поштедео нити један делић Цркве православне, у њеним васељенским размерама. Но, вечита душа Цркве, Дух Свети, као надахнитељ, бранитељ, чувар, животодавац, извор мудрости, освећења, просветљења, непроменљиво и постојано напаја, храни, оплемењује, усавршава, очишћује Цркву, како би она остала вечно млада, чиста и лепа Невеста, Њеног вечно младог и вечно живог и животодавног Женика, Богочовека Христа. Зато Дух Свети свагда, па и данас, својим педесетничким мановенијем покреће душе својих верних слугу међу православним пастирима, монаштвом, људима, утврђује и научава руке њихове за бој (Пс 17, 35) против јереси која устаје на светодуховску истину вере, садржану у светом православљу, а чувану у Цркви Христовој, као бисер у шкољци. Као што шкољка без свог бисера губи своју вредност, тако и Црква без „бисера“ чисте, свете и светле вере православне престаје бити Црква, губи своју спасоносну, сотериолошку вредност.

Вођени Духом Светим добар број православни широм васељене прекида општење са црквеном јерархијом, која шири јерес екуменизма, прећутно или активно. Вођени истим Духом православни покрећу одлучујућу борбу за очување вере православне. У том циљу састављају своје православне саборе, скупове, сабрања, упућују са њих мноштво порука, посланица, резолуција, које су надахнуте јеванђелским духом, духом апостолске ревности за веру и светоотачки исправног схватања вере и Цркве православне. Но, оно што је очекивано и што је најзначајније у овој борби јесте да је Дух Свети широм васељене почео да уједињује православномислеће и да полако међу њима саздаје један истински светодуховски фронт, сједињен у свези заједничке вере православне, и повезан заједничким канонским ставовима и принципима борбе за очување православља. На овогодишњем Молитвеном, црквенонародном сабору у Лозници, и на њему усвојеној Посланици, упутили смо и позив свим православностојећима да се ујединимо и пружимо заједнички отпор јереси екуменизма. Логици овог нашег позива на саборност у подвигу очувања вере и сами следујемо, те смо на овогодишњем скупу православних у Краснодару упутили своје скромно саопштење подршке сабранима и нашу овогодишњу Саборску посланицу. Радује нас што је наше обраћање наишло на одобравање многих и што је затим уследио одазив не малог броја православних, који се боре по правилу (2. Тим 2, 5), плетући тиме себи исповеднички венац. Међу онима који су посетили нашу Епархију, затражили благослов епископа Артемија, контакт, успостављање општења, упутили позив да и ми будемо њихови гости, давања и тражења подршке и помоћи, у овој нашој одсудној борби за очување вере православне, има православних из братске Русије, Румуније и Грчке.

Између осталих, ових дана је нашу Епархију посетио отац Сава Лавриот, борац за очување вере православне, која тренутно трпи удар екуменистичке јереси. Попут нас самих и он, покретан идејом међусобног уједињавања православно мислећих посетио је православну браћу, која се боре за очување вере, у многим светим помесним црквама, а овом приликом посетио је и нашу исповедничку Епархију, која високо држи барјак борбе за очување вере, на овим просторима. Отац Сава је, попут нас, гоњен и прогоњен са Свете Горе, скупа са још 40 монаха светогораца, чији је овлашћени представник и који су прекинули општење са патријархом (васељенског екуменизма), Вартоломејем цариградским.

У своје и у њихово име, дошао је да укаже поштовање владици Артемију, као искреном и истинитом исповеднику и борцу за чистоту православља, да упути подршку, да успостави контакт са нашом Епархијом, да нас позове да будемо гости у њиховим катакомбама у оснивању, широм православне Грчке, где поред наведених светогораца им и 25 православних свештеника, који су такође прекинули литругијско и административно општење са неправославном и екуменизмом упрелешћеном (анти)црквеном јерархијом. Сусрет се догодио 25. окотобра 2017, у Лелићу,у новооснованом манастиру Светих никејских отаца, где борави преосвећени епископ Артемије. Уз домаћина, епископа Артемија, сусрету су присуствовали и поједини чланови Епархијског савета, Епрахије рашко-призренске у егзилу, поред моје смерности, присутан је био и високопореподобни архимандрит Варнава, као и брат Марко Пејковић, у својству преводиоца, док је са оцем Савом био његов пратиоц, господин Јоргос Вламанис, са Крита. Сусрет можемо описати понављајући речи светог апостола Павла, да смо се утешили заједничком вером, нашом и њиховом (Рим 1, 12). Током срдачног разговора установљена је потпуна једнодушност у свим догматским и канонским питањима, која су од суштинског значаја за текућу борбу за очување Цркве и вере православне, што сматрамо дело Самог Духа Светога, Који нас, иако удаљене просторно, уједињује духовно, чак и пре него је дошло до сусрета и упознавања. То је јасан знак да, упркос смутном времену, заиста Сам Дух Свети делује у Цркви, покрећући на исту борбу, са истим циљем и средствима, православне са различитих меридијана, који међусобно нису до сада били у контакту. Констатовано је, између осталог, да су се екуменисти међусобно ујединили и захваљујући том јединству, посебно на црквено-јерархијском нивоу, систематски наносе велику штету Цркви, и да је потребно да се и ми православномислећи, јединством у вери православној, супротставимо екуменистичком јединству у јереси. На позив да будемо њихови гости у Грчкој, и ми смо као домаћини узвратили позивом нашим гостима да нас опет посете, што су и обећали.

Сусрет и разговор о свим горућим темама, везаним за трагично стање у Цркви на васељенском нивоу, које је последица ширења екуменистичке јереси и начинима вођења борбе у одупирању њој, тј. борбе за очување чистоте светог православља, окончао се у срдачној братској радости због заједничке констатације да пребивамо у потпуном духовном јединству у одстојавању на линији очувања светоотачког предања Цркве, на чему од свег срца благодаримо Богу, што полако, али сигурно сабира Своје правоверне слуге, са краја на крај света, да очувају чистоту вере православне и јединство у њој и у Цркви Христовој.

7. 11. 2017. Манастир свете Живоначалне Тројице, у Кули, Северна Србија

Хорепископ новобрдски и панонски +Максим

 

 

 

Извор: eparhija-prizren.org

Види још: СВЕТОГОРСКИ ОЦИ: БЛАГОСЛОВ ЈЕ КАДА ВАС РАШЧИНЕ ЕКУМЕНИСТИ

 

 

 

Објављено под Српска Црква | Оставите коментар