ЗАБРАЊЕНА ИСТИНА О ТРАГОВИМА ЕКУМЕНИСТА НА КОСОВУ ИЗАШЛА НА ВИДЕЛО

 

Kоме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом! (Митрополит Петар II Његош)

Послушајте следећи снимак. Изнешена истина о неделима екумениста ће се чути од 2:35:58.

Шешељ је недавно примио одликовање од м. Амфилохија Радовића, што баца сенку на Шешељево залагање против јереси екуменизма и борбе за српско Косово. Митрополит важи за човека познатог по специфичној величини главе. Каже се, наиме, да му одговарају све капе, и по томе је спецификум Балкана. (Погледајте: Шта то вреди, кад ће Тито да победи)

Деда за репу, баба за деду, деца за бабу, мачка за децу, миш за мачку… ишчупаше репу. Отприлике, овако антиекуменисти тумаче прилике после одликовања које је политичар Војислав Шешељ примио „за косовско рвање“ од водећег екуменисте и гурача Срба у тзв. „косовске институције“. Да ли је Шешељ само део посткосовске елите у Србији где се свако са сваким дружи, пријатељују и левичари и десничари, каубоји и индијанци, шути и рогати или је у питању мудри или лукави политички прагматизам са једне или са обеју страна?

Уколико је то прагматизам да се Шешељ сусреће „и са црним ђаволом“ да би задобио бољу политичку позицију, онда се може рећи да је Шешељ кренуо, донекле, путем којим је ишао неко кога је управо због тог прагматизма Шешељ критиковао.

Епископ Артемије се, наиме, држао принципа да се ради користи народне сусреће и са „црним ђаволом“ (Клинтон, Олбрајт, Тачи) све док црвене линије нису погажене, тј. док ови сусрети не буду на штету народа. Ипак, еп. Артемије није примао одликовања од непријатеља.

За разлику од Артемија, Амфилохије се састајао са „шутим и рогатим“ на штету народа. Његов сусрет са човеком који је на челу шиптарског одељења за интеграцију севера био је симболични почетак урушавања институција Србије (које сада и не постоје) на северу Косова и Метохије. Дакле, тирјанство Амфилохијево -рушење легалног епископа Епархије рашко-призренске, смрди нечовештвом -рушењем институција Србије на КиМ. које је потом уследило као и затупљивањем српског народа на КиМ. Најзначајнији трагови м. Амфилохија на Косову су Сава Јањић и Теодосије Шибалић о коме је косовски Србин Драган Поповић говорио у емисији „Снаге народа“.

amfilohije i hisa

Сусрет м. Амфилохија са Хисом – кредибилитет институцији сепаратиста за интеграцију северног Косова.

Амфилохије Радовић није само подржао долазак Бајдена у Дечанима, он је учествовао у устоличењу Теодосија Шибалића, човека косоварског идентитета за вођу косовског раскола. Шта то (или ко) може да споји и папу са Шешељем? Да није одговор -Амфилохије Радовић?

Медијски магови и њихови мигови

Писац Данило Киш, завештао је да му се на опелу не држе беседе. Када је м. Амфилохије чуо да је Данило умро, пожурио је да се он појави на сахрани славног писца. Иако је знао за завештање, на опште запрепаштење, прекршио је ову последњу Данилову жељу.

Амфилохије је човек са потребом да буде вољен од свих и сваког, медијски маг и редак манипулатор, не само у оквирима Балкана, већ и света. Када он путује Косовом, за њим иду фотографи и камермани, јер посетити српске паћенике на КиМ. а то не снимити, то је исто као и да их ниси посетио.

„Свима сам био све, да бих како ког спасао“, говорио је св. апостол Павле. М. Амфилохије је био свима све на језуитски начин – да би кога упропастио. Све је то постало јасно када је народ био очигледно покраден на референдуму за отцепљење Црне Горе од Српства. Тада су политичарске душе и унесрећени народ погледали на м. Амфилохија као светило које би једино могло да обједини Србе у Ц. Гори и да их супротстави издајничком режиму. Време је било за одстојавање правде и истине. Амфилохије се умешао, али, не као бранитељ принципа правде и истине, већ као жалосна врба, пацифиста који ће умртвити народни отпор „да не би дошло до крвопролића“.

Крвопролићем су плашене црногорске жене, Срби су опструирани, а антисрпски режим у Црној Гори је могао да узликује због тријумфалне издаје Српства. Рођак Амфилохијев, Коштуница, се мрштио, али због својих моралних скрупула, прихватио је ово безакоње.

На референдуму у Црној Гори је гласао велики број Шиптара са Косова који су преко ноћи добијали црногорско грађанство. Касније ће то своје гласање добро наплатити јер ће државна власт Црне Горе велеиздајнички признати геноцидну творевину „Републику Косову“.

Конзервативни медијски маг митрополит Амфилохије је спасао од дављења и сајбер-монка Саву Јањића. Сава Јањић је познат по свом ставу да су радикали нуспродукт комунизма, атеизирани и вулгарни национализам радикала, је по Сави само преобучени атеизам Титових комуниста. Како је националиста Амфилохије прешао пут од Шешеља до Саве Јањића за само један дан? Некако је успео, јер, после доделе одликовања Шешељу, Амфилохије је дошао на Косову да омирише трагове свога нечовештва из 2010. Сајбермонк га је угостио у светињама које он држи под кључем захваљујући том нечовештву.

amfitМагови су се срели. Шешељ није био на састанку. Такође, Џомић који је некада растеривао радикале са полицијом, није био на састанку. Није био ни народ. Народ ће бити само у функцији „лајкања“ Савиних објава и вучења за нос од стране ових медијских господара.

Да би се избегла манипулација и да би се прогледало, да би се сва ова збрка решила, мора доћи до свенародног покајања и повратка на немањићки национализам који се разликује од шешељевског. Главна парола немањићке идеологије је:

„Све за Христа, Христа низашта,“

и она поставља главни принцип да је сродство нације по борби за правду, истину и Крст часни, а не по крви и језику. Без Вере и борбе за Веру, немогуће је угодити Господу, и дати добар одговор на Страшном Суду, макар опело држао и сам м. Амфилохије.

amfilk

Погледајте, такође: АГИМ ЧЕКУ И САВА ЈАЊИЋ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

 

 

Објављено под Вести | 2 коментара

Курири европске Србије – шампиони у замени теза

Савремена Србија, тј. Србија без светога Саве и Господа Христа, своје егзистирање заснива на методу замене теза. Лаж је њена суштина, обмана јој је храна, превара јој је мајка рођена. Савремена Србија је опустошена од НАТО бомби, не зато што су јој бомбе побиле новорођенчад, већ зато што су јој дух убиле променом свести.

И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте оног који може и душу и тело погубити у паклу. (Јеванђеље од Матеја)

Заиста је савремена Србија мртва, док Света Србија живи по катакомбама, барикадама и дечијем незлобивом срцу, дакле, на маргинама савремене Србије.

Како би другачије могла савремена Србија да оправда себе, своје издајство светости, осим заменом теза. Лаж, тенденциозност и медијско насиље горе и од прозелитизма су њена средства хипнозе, психозе, наркозе и некротизације народа Свете Србије.

Господари савремене Србије су срце заменили за мозак а мозак употребили за харакири. О свему томе је говорио свети старац Гаврило Грузијски:

gavr

Истинска вера се налази у срцу, не у разуму човека. Људи који имају веру у својем разуму ће постати следбеници Антихриста. Али, они који је имају у свом срцу ће га препознати. -Свети Гаврило (Ургебадзе)

Ових дана, били смо сведоци да та сила, Света Србија, и нема тако занемарљив глас у окупираној Србији. Фактор дечије незлобивости, мада може да буде и дезавуисан умом детињим, тј. умом неотпорним преварама, ипак се пројавио на улицама главног града и показао своју реалну снагу. Та снага је била толико велика, да је савремена Србија (читај режимски РТС) морала да утиша пренос прославе шампионске титуле фудбалера омладинаца и да га сасвим прекине.

У манифестацији тријумфалне пројаве духа Свете Србије детињи незлобиви ум је за свој успех захвалио Богу, а не Вучићу; певао је о Светом Косову, а не о Европској Унији; називао је диктатора Србије колоквијалним називом за хомосексуалца, а није клекао да му се поклони.

хулиг

Иначе, колоквијални назив за хомосексуалца се међу Србима користи не само за означивање нечије „сексуалне орјентације“, већ и као ознака за неког који је склон преварама, забијању ножа у леђа пријатељу, издаји и потпуној аморалности.

ШКОЛСКИ ПРИМЕР ЗАМЕНЕ ТЕЗА

Један од режимских листова савремене Србије je и крајње аморални „Курир“. Тако, лист Курир није курир Пете чете, већ пете колоне. Овај лист је под насловом „MUP: Grupa huligana napravila niz incidenata i vređala premijera“, пренео оно што су сви остали курири, тј. режимски листови морали да пренесу као образац за разумевање ствари из режимског Танјуга. Замена теза гласи овако:

„Grupa huligana iz organizacije Četnička omladina na dočeku mladih fudbalera ispred Skupštine grada napravila nekoliko incidenata

BEOGRAD – Grupa od desetak huligana, dolazeći na doček mladih fudbalera ispred Skupštine grada, napravila je nekoliko incidenata protiv javnog reda i mira, saznaje večeras Tanjug u MUP-u.

Osobe mlađe starosne dobi, koje pripadaju organizaciji „Četnička omladina“, od ranije su poznati policiji po nasilničkom ponašanju, naveli su u MUP-u.

Ista grupa mladića večeras je, na kraju dočeka mladih fudbalera, uzvikivala pogrdne reči upućene premijeru Srbije, rekli su u MUP-u.“ (Танјуг/Курир)

хулигани

Народни геније је својом илустрацијом показао шта мисли о оваквом извештавању, а ми, са наше стране, погледајмо само неколико примедби на којима се заснива ова замена теза.

Танјуг/Курир: „Grupa od desetak huligana…“ – Дакле, глобална пројава антирежимског духа се минимизира на неколицину „губавих“ и користи се одговарајућа етикеција.

Танјуг/Курир: …napravila je nekoliko incidenata protiv javnog reda i mira…“ – Дакле, „губави“ праве злочине против целине, тј. адекватних и општеприхваћених грађана (javnog reda i mira).

Танјуг/Курир: „Osobe mlađe starosne dobi, koje pripadaju organizaciji „Četnička omladina“, od ranije su poznati policiji po nasilničkom ponašanju, naveli su u MUP-u.“ – Дакле, да би се утврдило градиво, Танјуг/Курир понавља етикецију, уз навођење незрелости, и навођење и поузданог извора (од кога могу и леђа да боле) и изолацију „губавих“ – „Четничка омладина“. Овде недостају само Булајићеви пропагандни филмови са „четницима-кољачима“ са ножем у зубима и прљавим прстима да би утисак био потпун.

Сетимо се да се од режимских медија и званичника европске Србије сличан метод користи и за православне који одбацују савремену јерес екуменизма и не помињу патријарха-екуменисту. Употребљава се етикетирање: „секта“, „расколници“ уз гебелсовско понављање, минимизира бројност малог стада, наводи да су одувек били „зли“, и то да се само та њихова урођена особина сада пројавила у пуном замаху, изолују се непостојећим именом „Српска истинска православна црква“ са којом немају никакве везе. Притом, режимлије и њихови курири се не баве аргументима православних, тј. побијањем 15. Канона Цариградског сабора, већ тенденцозно понављају своје етикете.

 

СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ: О КУКАВИЧЛУКУ

Кукавичлук је страст слабе душе коју је обузео страх. Кукавичлук је малодушност, нерешеност, недостатак ратничке храбрости, непостојаност душе сметене ужасом и стрепњом. То је малодушност у очекивању опасности, неумешност за борбу, неприсебност у опасностима, одсуство одважности, неприправност духа, недостатак моралне снаге, слабост духа, поводљивост према злу. Кукавичлук поробљава човека, чини га издајником отачаства, заводи га у беславље и бешчашће, клони га да презире законе отаџбине и покреће га на непоштовање божанског, свештеног и светог. Кукавица је немужествен, подао, недостојан, низак, јадан, ропска и ситна душа, себичњак и самољубац. Своје спасење и избављење од опасности он ставља изнад свега, те и изнад саме славе и слободе свога отачаства. Кукавица је покора за своју отаџбину. (Св. Нектарије Егински)

Овим светим речима светог Нектарија Егинског објашњава се и дух и метод савремене Србије, тј. режимских и институционалних магова и њихових портпарола у борби са Светом Србијом. Курири ће и даље преносити глас замена тези, али ће молитвом, постом и послушношћу Богу овај дух бити и даље разоружаван и побеђиван у душама људи Свете Србије.

Јер Света Србија се не боји „оних који убијају тело и потом не могу ништа више учинити.“ Боји се само „Оног који има власт пошто убије бацити у пакао;“

…да, кажем вам, Оног се бојте. (Јеванђеље од Луке)

Погледајте такође: ПОСЛУШНОСТ, СЕРВИЛНОСТ И БУНТ У ЦРКВИ

Превод и припрема: Екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Свети Митрофан и његови наследници (04/17. јун)

icon_1974_bigУ време Првог Васељенског Сабора (325. г.) свети Митрофан већ беше старац од 117 година, па не могавши због престарелости и телесне немоћи узети учешћа у пословима Саборским, он одреди за свога заменика свог хорепископа Александра, човека честитог, светог и старог, који беше много труда уложио око црквеног мира у Тракији и Илирији (области Балкана). Он на Сабору замењиваше свога патријарха Митрофана и бораше се против Арија.

Установу ову (хорепископа) проузроковале су саме прилике у Цркви оног доба. Да се што више хришћанство распространи и да се противстане ширењу особито гностичког (јеретичког) учења у прво доба Цркве, постављали су се свуда и у најмањим местима православни епископи, који би имали дужност да проповедају Христову веру и да народ у тој вери учврсте, да православни клир храбре у борби са јеретицима и да свугдје постављају презвитере и остале клирике. Постојали су према томе епископи градски и епископи сеоски (тј. хорепископи). -Еп. Никодим (Милаш)

По завршетку овог Васељенског Сабора благочестиви цар Константин Велики замоли све саборске Оце, да заједно с њим пођу у Константинопољ и посете болесног патријарха Митрофана који се налазио на самртном одру. И једне недеље сви они са царем дођоше к патријарху Митрофану, и дуго разговараху с њим. Том приликом цар рече светитељу:

-Свечасни оче, видим да си изнемогао од старости и од болести, па те молим, реци нам, ко је достојан да буде твој наследник?

Свети Митрофан радосна лица одговори цару: -Заиста Дух Свети говори сада кроз твоја уста. Јер када пре седам дана размишљах о томе, Господ ми откри да ћу после десет дана отићи из овог света; а после мене ће доћи на престо мој саслужитељ Александар – ваистину достојан избора и дара Духа Светога; после пак Александра наследник престола биће Павле, који је сада чтец. – Затим, погледавши у божанственог Александра, патријарха Александријског, рече му: -Брате, и ти ћеш после себе оставити изврсног наследника. – Па, узевши за руку архиђакона његовог Атанасија, изговори: -Ево храброг војника Христовог; он ће наследити тебе; и он ће не само јуначки устати, заједно са мојим братом Александром, против аријанског безбожја, него ће и у велике подвиге ући, и њега, са срчаним Павлом, очекују многа страдања.

Заиста, после св. Митрофана патријархом цариградским постаде његов хорепископ св. Александар (од 325. до 340. год.), а после њега св. Павле, који је са извесним прекидима патријарховао од 341. до 350. године.

Овај свети Александар потом молитвом својом умртви и злочестивог Арија. Јер јеретик Арије, неколико година после Првог Васељенског Сабора, позван у Цариград, препредено превари благочестивог цара Константина, када га овај упита, да ли верује онако како утврдише веровати свети оци на Сабору у Никеји? А Арије, имајући у недрима својим хартију на којој беше исписано јеретичко зловерје његово, ударајући себе по прсима рече: Тако верујем! – На тај начин овај јеретик привидно и преварно изрази сагласност са вером утврђеном у Никеји, док у уму свом он говораше да верује онако како је руком својом написао на хартији што је у недрима његовим. И кунијаше се пред царем да „тако верује“.

Цар Константин заповеди да се Арије прими у црквену заједницу. Александар, знајући да се јеретик Арије само притворно приказује као православан сву ноћ се мољаше Богу да Бог спречи приступање Цркви јеретика Арија.

А кад свану и приближи се време свете литургије, Арије са великом гордошћу крену из царских палата, окружен царским великодостојницима, присталицама његове јереси, и мноштвом оружника. А кад се Арије приближи месту званом „Константинов трг“, где стајаше стуб са царевим кипом, Арија обузе страх од гриже савести, и од тог страха потера га нужда, и он стаде тражити неко заклоњено место. Недалеко одатле налазио се народни нужник; Арије уђе у њега, али га изненада спопадоше силни болови у стомаку, и препуче му утроба, као у Јуде, те му сва црева испадоше. И тако бедно издахну јеретик, изригнувши горко душу своју.

После св. Александра, који се налазио на александријском престолу од 312. до 328. године, св. Атанасије стварно постаде патријарх александријски, и био је на александријском престолу од 328. до 373. Он је многа гоњења поднео од аријанаца и аријанствујућих царева. Неколико пута се скривао из града, и спасавао на Западу и у пустињи; понекад су га аријанци изгонили из Александрије. Исте судбине са њим био је и св. Павле, патријарх Константинопољски.

afanasiy велики_560

Погледајте такође: Гаврило, Христа ради јуродиви: «ЕКУМЕНИЗАМ ЈЕ НАДЈЕРЕС!»

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“  

 

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

На Богословском факултету одржан фестивал унијатства

Ако је неки човек пао у напаст, и десило се да је пао у искушење, пружи му руку, и подигни га из тога, али ако је пао у јерес, и нема вољу да се врати након убеђивања, одвојите се од њега одмах, јер ако се дуго трвете са њим, одвући ће и вас, и потонућете доле у највеће дубине. -Авва Теодор

„Теологија незамерања“ – Тим речима се може објаснити сва суштина екуменистичких акција. Метод уједињења неспојивог се базира на мелтинг поту (котлу за претапање). Православни су, често, на саборима расправљали са јеретицима, и сви такви сусрети су имали полемички карактер. Због таквог полемичког карактера ових „препирки“ неки од јеретика су се обраћали у православну веру, други су били обелодањени као јеретици. На сусрету у Флорентини где је потписана унија је, такође, преовладавао полемички карактер сусрета. Унија је могла бити потписана тек када су полемичари, тј. свети Марко Ефески били ућуткани.

За разлику од православних исповедника, ново унијатство тражи оне теологе који би знали да не помену неке истине које ће „увредити“ иноверног. Оно тражи стављање истине „под тепих“ и тражење најмањег заједничког садржаоца између Истине и лажи. Разлике могу да постоје, али се своде на модни детаљ.

По речима св. Максима Исповедника, „човек се исповедањем православне вере, освештава“, те, и данас се православље корени на полемичарима, тј. онима који говоре „откривене главе“ о заблудама јеретика. Насупрот томе унија се корени на „теологији незамерања“, тј. не-превише-гласном уочавању разлика. Мелтинг пот је добио своју наследницу, а то је „чинија салате“.

Kотао за претапање (енгл. melting pot) метафора је за хомогенизацију хетерогеног друштва. Различити елементи се „стапају“ у хармоничну целину са заједничком културом. Користи се првенствено да опише асимилацију имиграната у САД.

После 1970. године, поборници мултикултурализма су довели у питање пожељност асимилације и модела котла за претапање, тврдећи да су културалне разлике унутар друштва драгоцене и да би их требало сачувати. Стога су предложили алтернативне метафоре: културолошки мозаик, чинија салате или амерички калеидоскоп – различите културе се мешају, али чувају своју особеност. (Са Википедије)

Жалосно је што се овај принцип меша и у Цркву. Црква може да се поистовети са медицинском науком, јер, као што је у медицини императив спасити нечије здравље, тако је у Вери императив спасити нечију душу. Уколико би правили салату од медицинске науке и врачања, тј. псеудолекарства, уништили би медицину. Тако је и чинија салате коју проповедају водећи чланови јерархије, и коју уводе у теолошке школе отров који ће само православље истребити из душа православних Срба.

Преносимо текст о недавном скандалном симпозијуму на Београдском теолошком факултету из кога се види да више и нема разлике између римокатолика и православних екумениста, већ заједно чине једно тело. На скуп је „зазвао благослов Курт Кох. Очигледно је да се сатанистички ритуали не врше само у музеју Николе Тесле, већ и на Богословском факултету Универзитета у Београду.

Beogradska nadbiskupija, 29.05.2015. 

Ekumenizam ima svoju budućnost

Beogradska nadbiskupija u suradnji s Pravoslavnim bogoslovnim fakultetom Univerziteta u Beogradu organizirala je „Međunarodni simpozij – studijski ekumenski dan“ u povodu 20. obljetnice smrti teologa Yvesa Congara i objavljivanja njegove knjige „Devet vekova kasnije“ u četvrtak 28. maja 2015. Simpozij je održan na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu na temu: „Jedna sveta, opšta i apostolska Hristova Crkva: Kongarovi pogledi u prošlost – otvaranje perspektiva budućnosti“. Moto simpozija bijaše „Koračajmo zajedno“. Predavači na simpoziju su bili s bogoslovnih fakulteta u Beogradu, Sarajevu, Đakovu, Zagrebu, Ljubljani i Rimu. Congarovu knjigu „devet vekova kasnije“ objavila je Beogradska nadbiskupija, a preveli su je Zoran i Suzana Đurović.

Simpozij su otvorili beogradski nadbiskup mons. Stanislav Hočevar i dekan Pravoslavnog bogoslovnog fakulteta prof. dr Predrag Puzović.

Mons. Hočevar je između ostalog, nakon pozdrava i zahvale sudionicima, naglasio kako najveću odgovornost za prošlost, sadašnjost i budućnost svijeta imaju upravo vjernici. Beogradska nadbiskupija želi živjeti vjeru koja traži jedinstvo, zajedništvo i gleda u budućnost. Ima osjećaj za sve ono što razdvaja u Crkvama, te želi sudjelovati u traženju putova razumijevanja prema jedinstvu. U tom duhu je prevedena Congareva knjiga i organiziran simpozij. Posebno ga je obradovao dolazak i sudjelovanje na simpoziju kardinala Kurta Kocha, predsjednika Papinskog vijeća za promicanje jedinstva kršćana. Zazvao je Duha Svetoga na sudionike simpozija. Zahvalio se dekanu prof. Puzoviću za gostoprimstvo i suradnju i don Aleksandru Kovačeviću, tajniku nadbiskupije koji je najviše podnio tereta u organiziranju simpozija.

Zatim se svim prisutnima obratio dekan prof. Puzović i poželio dobrodošlicu svima na Fakultet te uspješan rad na simpoziju. Istako je kako je tema simpozija vrlo važna jer se  posljedice raskola iz 11. stoljeća i danas snažno osjeća. Rekao je da osobe koje su sudjelovale u 11. stoljeću na razjedinjenju Crkve nisu bile sve svjesne što će se dogoditi. Zadatak svake generacije je da jaz u Crkvama umanji i da se ide putem jedinstva Kristove Crkve. Predstavio je sudionicima Pravoslavni bogoslovni fakultet, koji je osnovan 1905., a počeo je raditi 1920. Posebno ga raduje suradnja koja postoji između teoloških fakulteta u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani.

Nazočne su pozdravili u ime teoloških fakulteta prof. dr. Ivica Raguž, prof. dr. Niko Ikić i prof. dr. Jure Zečević.

Dekan prof. dr. Ivica Raguž je pozdravio u ime Katoličkog bogoslovnog fakulteta iz Đakovu. Rekao je kako Bog kršćana nije sam ni usamljen. Vjera u trojedinog Boga je put ekumenizma.

Prof. dr. Niko Ikić je pozdravio u ime Katoličkog bogoslovnog fakulteta Univerziteta u Sarajevu. Istaknuo je sličnosti Vrhbosanske i Beogradske nadbiskupije te suradnju među njima. Istaknuo je kako ga raduje što beogradska nadbiskupija njeguje dijalog i ekumenizam. Svima je poželio plodan rad.

Prof. dr. Jure Zečević je pozdravio u ime Katoličkog bogoslovnog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Čestitao je organizatorima na prijevodu knjige i organiziranju simpozija.

Simpozij je imao dva bloka. Prvim blokom „Pogled unazad-vizija unaprijed“ predsjedali su dr. Jure Zečević i dr. Zoran Đurović, a izlagali su: profesor dogmatske teologije na Katoličkom bogoslovnom fakultetu u Sarajevu dr. Niko Ikić, umjetnik, teolog i pravoslavni svećenik dr. sc. Zoran Đurović, vojni biskup u BiH prof. dr. mons. Tomo Vukšić, profesor ekumenske teologije na Katoličkom teološkom fakultetu u Ljubljani dr. Bogdan Dolenc,  tajnik subotičke nadbiskupije mr. Mirko Štefković, izvanredni profesor na Katoličkom bogoslovnom fakultetu u Zagrebu dr. Jure Zečević i protođakon i viši asistent na Pravoslavnom bogoslovnom fakultetu u Beogradu mr. Zlatko Matić.

Prvi dio završio je pitanjima i diskusijom na temu o „uniji“, i da li je rimskom biskupu primat ograničen na bilo kojem polju na Drugom vatikanskom saboru? Slijedila su pitanja o odnosima između nacije i Crkve.

U drugom bloku pod naslovom „Kongarove smjernice“ u kojem se govorilo o Crkvi, predavanje prof. dr. Mate Zovkića pročitao je mr. don Aleksandar Kovačević, a izlagali su docenti s Pravoslavnog bogoslovnog fakulteta u Beogradu dr. Rade Kisić i dr. Zdravko Jovanović, asistenti s Katoličkog bogoslovnog fakulteta u Đakovu dr. Davor Vuković i dr. Antun Japundžić, mr. don Aleksandar Kovačević. Presjedali su dr. Niko Ikić i dr. Zdravko Jovanović.

Završnu riječ na simpoziju imao je predsjednik Papinskog vijeća za promicanje jedinstva kršćana uzoriti kardinal Kurt Koch. On je istaknuo i predstavio trenutno stanje na polju ekumenizma te o važnosti ekumenizma.

Simpozij ja završio konferencijom za novinare. Na konferenciji su sudjelovali uzoriti kardinal Kurt Koch, nadbiskup mons. Stanislav Hočevar, apostolski nuncij u Srbiji mons. Orlando Antonini, dekan prof. dr. Predrag Puzović. Konferenciju je vodio prof. dr. Iko Skoko. On je novinarima iznio bitne točke sa Simpozija. Novinari su postavljali pitanja kardinalu Kochu u svezi proglašenja svetim blaženog Alojzija Stepinca i koliko bi taj čin zaustavio proces ekumenizma, te i o mogućnosti dolaska Svetog oca Franje u Srbiju i patrijarha Irineja u Vatikan.

Kmc/fra Iko Skoko

Једном речју, прилагођавањем и уједначавањем бавили су се јеретички богослови још од отпада Запада од Истока, а најинтензивније за последњих 150 година. Прилагодили су небо земљи, Христа другим „оснивачима вере“ а Радосну Вест осталим верама, израиљској, муслиманској и паганској. Све тобож у име „толеранције“ а „у интересу мира“ међу људима и народима. Међутим, ту је баш почетак и зачетак ратовима и револуцијама нечувеним у историји света. Јер се истина не да никако уједначити са полуистинама и са лажима. -Св. Николај Жички

Погледајте такође: КРОТКИ ЛАФОВИ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“  у сарадњи са ФБРепортером

Објављено под Римокатолици | 2 коментара

ЕВРОПСКИ МАСОНИ У БЕОГРАДУ ОДРЖАЛИ НАЈВЕЋИ ГОДИШЊИ СКУП

Изгледа да датум 6. 6. 2015. неће бити упамћен као срећан за Србе. Осим папе који је одржао свој ритуал у Сарајеву, и секта масона је за своје активности и ритуале изабрала српску престоницу, Београд. Ова полујавна организација, коју често оптужују за политичко сплеткарење и врбовање утицајних верских и политичких лидера да би се идеје масонства имплементирале у све поре друштва, имала је свој највећи годишњи састанак на европском нивоу у Београду.

6 6 bg

2015.06.06 Serbia, Belgrade. European Grand Masters Conference.

 

Ова верска секта, коју оптужују да је идејни творац екуменизма, обично негира да се бави вером, иако у својим ритуалним обредима користе различите верске књиге. Поводом састанка у Београду, на друштвеним мрежама се дели похвална песма масонима извесне Јагоде А. Маринковић, која довољно говори о томе колико се они не баве вером:

И искујте сат нови сат новог доба Светог Вида
Са кога језде копита векова на уздама минуте
У мракоблесне даљине што виде али не слуте
И старе очи да први пут стварно виде без стида

Век зграбио узде зауставите бесмислену кочију
Одведите Светицу у свет Бога сунца који oде
Оздравите Старог знанца што мокрим путем иде
Точкови криви већ бол-јауцима курјака шкрипе

Јагода А Маринковић

1375248_10151891971149349_10978275_n

Символ вере масонства

Јасно је да су масони добро котирана секта која на неформалан начин жели да све верске покрете подвргне реформи и прилагођавању себи. Грчка и Руска Црква су јасно осудиле ову препредену секту анатемишући је. Нажалост, Београдска патријаршија тренутно проклиње и анатемише само православне вернике, док се са сектама заједно моли и подржава их. Тако је и са масонима.

Бугарски архимандрит Јован Филипов је у својој најновијој књизи оптужио патријарха Иринеја да служи интересима масона. Код нас се овим антихришћанским покретом бавио св. Николај Жички који је критиковао утицај ове секте на људе у Цркви. Тако поводом новог часописа Монашког удружења, он каже:

– Има код нас неких листова са чисто православним називом, но по садржини су то или лутеранске или масонске новине. Ја сам недавно у рукама имао свеску једног нашег „црквеног“ листа, који једном половином дуректно негира не само Православље, као један ненадмашан систем живота, него и јасне јеванђелске истине… Као разлог за уплив масонства у црквене часописе он наводи – каријеризам „тврде српске главе“.

11392856_419463064899895_6313487017395773002_n

Масони у Београду. Састанак без медијске пажње.

Овај велики састанак европских масона, којима припада и велики део тренутног режима у Србији, протиче без уобичајене медијске пажње за овакве скупове. Потпуно је несхватљиво да моћници овог покрета не завређују пажњу медија.

11393162_828778270543108_4408592635609015875_n
Ставља се у дужност црквених пастира да оне који приступају исповести питају нису ли они у масонским организацијама и не деле ли та учења, те ако се покаже да јесу или да деле, онда таквима да објасне да је учествовање у наведеним организацијама неспојиво са звањем хришћанина – члана Христове Цркве, да су они дужни или да се коначно одрекну масонства и њему сродних учења, или да се, ако то не буду испунили, неће удостојити Светог Причешћа, те да ће при даљој непокајаности бити одлучивани од Свете Цркве.

15/28. августа 1932. године.

Сабор архијереја Руске заграничне цркве, на дан Успенија Божије Мајке. Сремски Карловци. Југославија.

Погледајте такође: О МАСОНИМА, И ШТА ОНИ ТРАЖЕ У БЕОГРАДУ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под глобализам | 1 коментар

Митрополит Порфирије исповедио јерес

Као што се и очекивало, после тријумфалног Сабора за екуменисте, наставило се пуним замахом ка организовању једне религије – „јединства у различитости“. Стари, и „истрошени за пацифистичке хепенинге“ епископи су послани у заборав, а на даљем спровођењу екуменизма активно је ангажована „млада гарда“ екумениста. Док епископ Андреј Ћилерџић са разним религијским сектама организује манифестацију „Дуга ноћ цркава“ диљем Аустрије, митрополит Порфирије је стао на чело комисује за дијалог са Римокатоличком црквом. Тема дијалога би требало да буде канонизација ратног злочинца Алојзија Степинца и устоличење за свеца. Успут, м. Порфирије је неколико дана по Сабору исповедио јерес екуменизма тј. јединство са римокатолицима у различитости, оно што и грко-католици исповедају.

srbin tirol

Тирол, крај маја 2015., „Дуга ноћ цркава“. Клирик Андреја Ћилерџића на молитви са јеретицима.

 

У недељу, 31. маја 2015. године, на празник Педесетнице, када Црква прославља догађај силаска Светог Духа на апостоле, свечано је прослављена слава храма Свете и Живоначалне Тројице у Бјеловару.

Тим поводом Божанствену Литургију у бјеловарском храму је служио Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије уз саслужење архимандрита Данила (Љуботине) и подручног свештенства. Гост овогодишњег храмовног празника је био „преузвишени монсињор“, како га на званичном патријаршијском сајту називају, бискуп бјеловарско-крижевачки Вјекослав Хузјак.

Обраћајући се народу, митрополит Порфирије је изразио радост што први пут служи Литургију у Бјеловару и што има прилику да се са верним народом овог краја сусретне „лицем к лицу“.  У присутству бискупа митрополит је изјавио: „Педесетница нас учи да смо створени као мноштво појединачних, непоновљивих личности да бисмо били један народ. Господ на празник силаска Светог Духа на апостоле показује да је Он Творац различитости и да и Он поштује различитости. Исто тако сведочи да различитости не постоје да бисмо се супротстављали разликујући се једни од других, него да бисмо допуњавали једни друге и да бисмо били једнодушни“.

Након празничне Литургије митрополит Порфирије је предводио литијски опход око храма и благословио славски колач и жито. Саборовање је настављено на трпези љубави спремљеној поводом храмовне славе.

бјеловар

Окретање славског колача са јеретиком. „Јединство у различитости“ – верски сентиментализам

 

На крају, подсетимо да су апостоли на дан Педесетнице исповедали једну исту Веру на различитим језицима, те су различити народи спојени у Цркву Православну где се Божије име слави у свим народима на разним језицима. Апостоли нису проповедали на различитим језицима верску равнодушност нити истоветност јереси и Православља. Првом приликом, они који су другачије умовали, били су одагнани из Цркве, као кваритељи Вере.

Што се тиче работе око признавања Степинца, учесника у плану Миле Будака „трећину Срба побити, трећину протерати, трећину покрстити“, тек овде очекују српски народ жестока понижења, пошто експоненти Београдске патријаршије од периода када је устоличен п. Иринеј воде сервилну политику у односу на непријатеље Православља. Истовремено, Римокатоличка црква у Хрватској је водећа у негирању усташког геноцида и представљању Јасеновца као благи затвор за све националности и религије. Последњи скандал у низу на који нема ко да реагује је организовање трибине у дворани Надбискупског сјеменишта (богословије) у Сплиту, која ће се одржати 11. јуна, и која ће се бавити негирањем геноцида (па и злочина) у Јасеновцу.

jasen mit

Проусташки сајт „Кроактив“ који најављује трибину: „Jasenovac je bio radni i tranzitni logor, a nema dokaza da je u logoru do 1945. godine bilo masovnih ubojstava koji bi opravdali navode o tisućama žrtava. Nakon rata Jasenovac nastavlja raditi kao logor za zarobljene hrvatske vojnike i druge domoljube.“

 

 

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Погледајте такође: Главна карта Синода СПЦ да призна проглашење Степинца за свеца?

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма | 6 коментара

Главна карта Синода СПЦ да призна проглашење Степинца за свеца?

Недавно смо добили коментар једног нашег анонимног читаоца поводом вести да Ватикан поседује спис православног српског свештеника који потврђује Степинчеву светост. Постоје наговештаји да би екуменистичка клика у Србији кроз канонизацију Степинца могла доста да учини на унијаћењу и промени свести код Срба.

Демон лажи људе шећерлемом мами,
Где је шкргут зуба у вечитој тами;
(Св. Николај Жички)
svet степ

Н. Влачо, Блиц – Krajem protekle nedelje poklopile su se dve crkveno-državne posete kojima je zajednički imenitelj priča o kardinalu Stepincu, prvom čoveku hrvatske rimokatoličke crkve za vreme Drugog svetskog rata, srbomrscu i otvorenom saradniku ustaškog režima Ante Pavelića. U četvrtak, istog dana kada je kardinal Kurt Koh, predsednik Papskog saveta za promociju hrišćanskog jedinstva, posetio Beograd, u Vatikan je otputovala Kolinda Grabar-Kitarović, predsednica Hrvatske. Nakon susreta s papom Franjom, tvrdila je da joj je on rekao da nema nikakve dileme oko skore kanonizacije Stepinca. Ipak je dodala da će prvo „neke aspekte“ morati da razmotri mešovita komisija sa SPC da bi Vatikan izbegao protivljenje.

Изјава проте Андрије Димитријевића од 1975 године, са којом он „признаје“ Степинца за „свеца“, а коју су недавно пренеле хрватске новине, није, нажалост, њихова римокатоличка измишљотина. Она је на срамоту СПЦ, а посебно проте Андрије Димитријевића, истинита и срамна да не може да буде срамнија. Прота је, заиста, у пијаном стању такву изјаву дао Хрватима за време свога боравка у Аустрији, а затим поновио на дочеку загребачког надбискупа у Њујорку.

То што је прота Димитријевић био пијан када се одрекао Бога и Српства, и Степинца као најлукавијег крвника српског народа за светитеља, прогласио не може њега да оправда у очима православних Срба, јер човјек, оно што трезан мисли, то пијан говори!

Да би разумјели ову срамну изјаву једног српског православног свештеника, ми треба да знамо ко је заиста прота Андрија Димитријевић?

У својој младости о. Андрија Димитријевић је био свештеник за примјер. Велики богољуб и још већи српски родољуб. „Летећи“ небом умјесто да хода земљом Србијом која се налазила у то време у комунистичком ропству, прота Димитријевић је убрзо послије свога рукоположења за свештеника, због свог дугог језика, дошао у сукоб са комунистима. Као млад човјек пун полета и жеље за борбом са подземним силама овога свијета о. Андрија Димитријевић није хтјео да послуша мудри савјет свога искуснијег у животу, старијег брата у Христу. Он је о. Андрију Димитријевића братски савјетовао: „Оче, иди мудро да не погинеш лудо!“

Тако је о. Андрија Димитријевић убрзо послије свога рукоположења пао у затвор и од комунистичког суда због почињеног вербалног деликта осуђен на вишегодишњу робију. Казну је издржавао у КПД Забела заједно са неким римокатоличким свештеницима, са којима је убрзо склопио пријатељство које ће послије промјенити његово животно схватање. Одлазећи у затвор, о. Андрија Димитријевић је остао без подршке представника своје Српске православне цркве и најближе родбине, који, због комунистичког осветничког режима нису смјели нити могли пуно да о. Андрији Димитријевићу помогну, све да су и хтјели.

potvrdjenici 1944 ustaska kasarna stepinac

Главна мисија Степинца у току НДХ је била покатоличење православних, или „шизматика“ како их је он доживљавао. Овде видимо да учествује у католичењу Срба који су регрутовани у усташку војску.

 

Зато се о. Андрија у комунистичком затвору, као и многи други робијаши, осећао напуштеним и заборављеним од свију. Њему је изгледало да су многи Срби попут Пилата који опра руке своје од Христа, опрали руке своје од њега и препустили га његовој судбини.

Тада су на сцену ступили римокатолички свештеници који су добијали помоћ од своје „цркве“ и поред тога што су били исто као и о. Андрија Димитријевић затвореници и доказани „народни непријатељи“. Они су своју помоћ, коју су редовно добијали од своје диоцезе као римокатолички свештеници у облику пакета „великодушно“ дјелили са о. Андријом Димитријевићем, којег су постепено, кроз пријатељске разговоре, тако врбовали да послужи, умјесто Богу римскоме папи.

За вријеме издржавања казне, о. Андрија Димитријевић је званично признао римског папу као поглавара Цркве Христове на земљи. Он је тако постао православни унијат – римокатолички свештеник који признаје римског папу и поред тога што је привидно задржао православни начин вршења богослужења и црквених обреда.

Послије изласка са робије, о. Андрија Димитријевић више није био исти човјек као прије. Он се промјенио у затвору у сваком погледу и духовно и физички. Од православног светосавског свештеника постао је римокатолички унијатски свештеник којег СПЦ више није могла да помогне по његовим очекивањима. О. Андрија Димитријевић, због тога, уз помоћ римокатоличког свештеника са којим је био на робији бјежи са породицом из Југославије и одлази у емиграцију. За време боравка у Аустрији, о. Андрија Димитријевић, у знак захвалности због помоћи коју је добијао од римске „цркве“ једно од своје дјеце крштава у римокатоличкој вјери и цркви. Због тога је против о. Андрије Димитријевића, послије његовог доласка у Америку, био покренут црквени судски поступак у Црквеном суду Америчко-канадске епархије. На изричито тражење владике Дионисија, због црквених потреба цијела ствар је послије заташкана. Због тога што је владика Дионисије спречио његово рашчињење, о. Андрија Димитријевић, остао је владици Дионисију вечно захвалан. Послије његове смрти лежаће на његовом гробу, а најмлађем своме сину даће име по владици – Дионисије!

dionisije dimitrijevic

Дионисије Димитријевић, син Андреје Димитријевића је свештеномонах у звању протосинђела код грчких старокалендараца.

 

Боравак проте Андрије Димитријевића у Америци због његове склоности према пићу је био испуњен многобројним скандалима. Не зна се ко је више срамоте нанео Цркви Христовој. Да ли Управе ЦСО у којима су комунистички жбири и шпијуни коло водили, а које су проту Андрију Димитријевића доводиле за свога свештеника да би се тако наругали и Богу и Србству, Православљу и Светосављу или он сам својим расколашним животом. Оно што је веома интересантно јесте чињеница да Прота Андрија Димитријевић као унијат никада није прекидао везу са римокатоличком „црквом“. За време свога боравка у цркви Светог Арханђела Михаила у Канзас Ситиу у Канзасу, цијело време је причешћивао римокатолике. Ту жалосну и срамну праксу једног тајног римокатоличког унијатског свештеника у Србској православној цркви у Канзас Ситију је прекинуо свештеник о. Михаило Микић. Он је дошао послије одласка проте Андрије Димитријевића у Хат Спрингу у Арканзасу да служи на тој духовно мртвој парохији. Као прво што је о. Михаило Микић као нови парох морао да уради у Канзас Ситију било је забрана Хрватима римокатолицима да приступају Светој Тајни Причести, и да улазе и послужују у олтару као што су они то радили за време проте Андрије Димитријевића.

informer-stepinac

Преузето са портала „Стање ствари“

 

Кроз живот и парохијски рад проте Андрије Димитријевића који се 2013. године из емиграције у Америци, вратио из Канаде у Србију најбоље се може видети посрнуће и дубоки пад јерархије Србске православне цркве. Она је веома добро знала да је прота Андрија Димитријевић римски свештеник у србској мантији, али и поред тога СПЦ никада није ниста подузела да заштити углед србског свештеника нити је покушала, макар, проту Димитријевића да опомене или казни за његово издајство Бога и Србства. Таквим својим односом према проти Андрији Димитријевићу СПЦ је можда и нехотично од њега направила издајника Светог Православља. Недавно сам чуо вијести из некадашње Југославије, да „вјерници“ и чланови „Хрватске православне цркве“ желе да изаберу и поставе за поглавара „Хрватске православне цркве“ проту Андрију Димитријевића. Ова вијест сама по себи не би била толико интересантна и важна за родољубиво и богољубиво Србство да протиница Добрила Димитријевић прошле године није умрла у Србији. По црквеним канонима, прота Андрија Димитријевић као унијат (римокатолик грчког или византијског обреда) може сада да постане и владика и патријарх „Хрватске православне цркве“. Молимо се зато Богу да нас Господ сачува од протиних даљних скандала и избави од садашњег свјетског зла!

У двадес’том веку, у веку културе,
На Истину свуда дигоше се буре;
Свака лаж повика истину у помоћ.
Док се свет не зави у најцрњу поноћ.
(Св. Николај Жички)

Погледајте такође: ДИОСКОР, СТЕПИНАЦ И ИРИНЕЈ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Римокатолици | 27 коментара

БОЖЕ САЧУВАЈ МАЛО СТАДО У КЉАЈИЋЕВУ!

У суботу, 30. маја у Кљајићеву ће бити одржана манифестација поводом 250 година од досељавања Подунавских Шваба у то место. Целодневном програму присуствоваће око 70 некадашњих Кљајићевчана и њихових потомака из Немачке. Обележавање јубилеја почеће у 10 сати мисом у цркви у Кљајићеву.

До редакције „ПЖВ“ је дошао један текст житеља северне Србије о новој издаји Вере у Бачкој епархији. Наиме, римокатоличка црква у месту Кљајићево код Сомбора, која је саграђена је 1896. године, и у којој си до 2. светског рата одржаване римокатоличке мисе, 1994. године је постала православна, тј. Епархија бачка је у њој вршила богослужења. Иако, је то била неуобичајена појава, православни су мислили да цркву добијају на поклон без било каквих обавеза. Римокатолици Немци, који су до Другог светског рата живели у Кљајићеву, су као сарадници окупатора напустили ово место и отишли у Немачку. Очигледно, уз одобравање римокатоличких бискупа, храм су почели да користе православни који нису имали своју цркву. Ипак, испоставило се да храм није само православан, већ је постао повод за претапање православних и римокатолика у заједничку религију екуменизма. Да ли неко намерно кроз овај храм меша православну веру са римокатоличком религијом, и да ли су посреди нечасне намере, остаје да се види? Послушајмо Бачване:

Драги читаоци, преносимо вам реаговање православних верника са Севера Србије, поводом најаве да ће јеретици (Подунавске Швабе) овог викенда (30.05.2015.) походити мало село на северу Србије – Кљајићево, и да ће служити мису у православном храму у Кљајићеву. Додуше, то се тешко и може назвати православним храмом, пошто се ради о јеретичкој грађевини, али до сада је то било једино место молитве за православне вернике из овог краја, које они, већином, и сматрају православном богомољом, пошто је њима ЗАБРАЊЕНО да направе православну цркву. Да, забрањено. И не само да је њима забрањено да направе цркву у свом селу, него и другим Крајишницима који живе у овоме крају, а о томе се годинама и деценијама ћути. Дошло је време да разбијемо ту табу тему и прозовемо епископа бачког за овај духовни немар и духовни злочин над више генерација Крајишника (Личана, Кордунаша, Банијаца…). Слична је ситуација и у селу Пригревици, Чонопљи, Бездану, Бачком Манастиру, Колуту и другим србским селима, јер зна ђаво да Крајишник кад се врати Богу после безбожништва и комунизма, онда то изазива духовне тектонске поремећаје. На такве парохије се по правилу шаљу самодеструктивни и „смотани“ свештеници који имају једини задатак да не таласају. Све им се остало гледа кроз прсте. Грађење православних храмова на северу Србије се увек кочи, успорава, спречава, све се доводи у питање, све је тешко и немогуће, све је компликовано и деликатно, све је мулти-култи.

Кљајићево

Црква која мами православне и римокатолике на унију.

 

Захтевамо одговор зашто православни верници у Кљајићеву сутра неће славити Задушнице у свом храму, него ће сутра бити миса? Осиромашено и незапослено становништво Кљајићева ових дана чисти, реновира, уређује старо швапско гробље у свом месту? Док је за то време сада већ свргнути епископ милешевски у такође веома „спорном“ крају, окружен муслиманима и монтенегринима изградио или обновио преко 60 цркава, манастира, конака. Наравно, све се то добро смишљено правда безбожним, сировим, црвеним Крајишницима, који не маре за веру и не поштују Цркву, али уопште није тако, то је само предрасуда и клевета духовних глобалиста. То је можда било пре више деценија, у доба црвене куге, али већ неколико деценија, од деведесетих, нема суштинске разлике у мисионарењу по селу Пригревици и по Београду, све је то један те исти духовно запуштен народ, све је то један исти србски народ, једна велика народна запарложена њива. Али, како је могуће да на једном крају имамо десетине храмова и светиња, а на другом крају Србије духовна пустара и жабокречина (не поредимо сад побожност и веру, која је условно речено подједнако заступљена у популацији)? И у Бачкој и Барањи је у доба Светог владике Николаја цветао Богомољачки покрет, а данас свако мало чујемо за овакве саблазни каква нас очекује за викенд. У „нашем“ сеоском храму ће мису служити Подунавске Швабе? Па шта ми то радимо свих ових година? Зашто православни храм у Чонопљи већ десетак (!) година зјапи недовршен и празан (наводно нема средстава), а верници путују у друго село Кљајићево у римокатолички храм? О чему се ту ради ако не о ЗАБРАНИ богослужења, о забрани сваке мисије у крајишком народу? Епископ бачки, велики светски (тачније екуменски) путник, душебрижник и „заштитник“ свих свргнутих епископа, у овим селима која су му дата на духовно руковођење, није ногом крочио већ 5, 10, 15, а негде можда и више година. То је тек добра новинарска прича и податак за саборску анализу. Овај текст који је пред вама говори томе у прилог.

БОЖЕ САЧУВАЈ МАЛО СТАДО У КЉАЈИЋЕВУ!

Драга браћо и сестре у Христу,
45. Правило Светих Апостола:
Епископ или презвитер или ђакон који се са јеретицима само и молио буде нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.
Ваш свештеник у Кљајићеву ће овога викенда дозволити јеретицима „као клирицима“ да у нашем храму раде то што желе да раде, да служе мису, и самим тим чином ће себе свргнути. Он ће се правдати неким „договорима две Цркве“, али он више није свештеник него је свргнут ако то дозволи. Свети Оци ће га изгледа овог викенда свргнути. Он је екскомунициран, а ви видите шта ћете и како ћете даље.
Истој екскомуникацији по 10. Апостолском правилу подлеже свако „ко се са одлученим од општења црквеног помоли, макар то било и код куће“; по 46. Правилу се забрањује примање жртве од јеретика. Ова правила се понављају и потврђују каснијим саборним одлукама (види Антиохијски Сабор, пр. 2, Лаодикијски Сабор, пр. 6, 33, 37), она треба да буду у основи црквене праксе и у својој пастирској делатности пастир Цркве не сме да одступа од ових правила.

64. Правило Светих Апостола:
Ако који клирик или световњак пође у синагогу јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.
Ви се браћо молите у јеретичком храму и сви сте одлучени од Цркве, на челу са вашим свештеником и епископом који вас на то наговарају. Свети Оци су тако одлучили. Одлучите ви сами овога викенда, да ли је то ваш храм или швапски.

33. Правило Лаодикијског Сабора:
С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.
Не дај Боже да се неко од неупућених верника упути у ту зграду и да почне да се моли са јеретицима, намерно или ненамерно. Или, не дај Боже да вас ваш свргнути свештеник позове у храм на прославу док и јеретици тамо буду вршљали.

38. Правило Лаодикијског Сабора:
Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју.
Швабе ће да празнују тог дана, а они су заиста незнабошци јер живог Бога нису видели, и Бог им није отац, и Црква им није мајка, а да ли ће мештани Кљајићева са њима општити тога дана, хоће ли учествовати у њиховом безбожју? Шта ће прослављати мештани Кљајићева тога дана?

Псалам 1:
Блажен човјек који не иде на вијеће безбожних,
и на пут грешних не стаде, и на сједалиште погубника не сједе.

Немојте тога дана излазити из својих кућа, немојте подржавати међу собом оне своје слепце који организују такве погубне активности у селу Кљајићеву. Немојте ићи на веће безбожника, немојте ићи путем грешних, и седети на њиховим погубним зборовима. Где би вам душа?
Зовите своје комшије и обавестите их шта се дешава у селу, и да у будуће то више никада не сме да се деси, зарад здравља и спасења ваше деце. Некадашњи народни непријатељи из 1945. године (профашистичко становништво са ових простора) и безбожници су дошли за обележе своју територију и ту више нема краја, то се мора одмах прекинути. Сутрадан кад „гости“ оду, идите пред Месну заједницу и реците смирено својим представницима да им је то први и последњи пут да се играју са народним трпљењем.

6. Правило Лаодикијског Сабора:
Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси, да улазе у Дом Божји.
Слушајте Свете Оце шта вам говоре! А камоли да пуштате јеретике у свети олтар, олтар је светиња над светињама!
Када је 336. године јеретик Арије на превару успео да буде примљен у црквено општење и спремао се да иде у храм, стари византијски епископ Александар у храму Мира молио је Бога да живот буде одузет или њему самом или јересијарху Арију, јер епископ није желео да буде сведок таквог светогрђа као што је примање јеретика у општење са Црквом. И Промисао Божија је објавила над Аријем своју праведну пресуду, пославши му на дан свечаности неочекивану смрт (в. Житија Светих, Житије Св. Димитрија Ростовског. Књ. 9. M., 1908 (820).
Да ли ви верни Срби читате и верујете у Житија Светих? Долазе вам јеретици у село, улазе вам у храм у којем се молите… Шта ћете чинити? Шта ћете са тим свештеником и владиком који су сами себе свргнули чим су то дозволили?
Ево шта ћете, читајте Житија Светих! Читајте шта су ваши духовни преци чинили, па тако и ви…
Када је у другој половини четвртог века император Валент (364-378.) желећи да уведе аријанску јерес, незаконито на епископску катедру довео аријевца, лажног епископа по имену Лупус, православно становништво Едесе, клир и мирјани престадоше да иду у своју цркву коју су заузели аријевци. Окупљали су се ван града и вршили службу Божију на отвореном простору.

Император је наредио да му на испитивање доведу клирици, лица духовног чина, на челу са најстаријим презвитером Евлогијем. Хтео је да постигне да они почну црквено да опште са лажним епископом, али се нико од њих није сложио. После тога је 80 мушкараца духовног чина у оковима било послато у Тракију (Житија Светих, 26. август).
Изађите што даље од тог места нечасног и отиђите ако треба и ван села Кљајићева, па макар и на отвореном месту да служите Свету Литургију као наши преци, али не више на том проклетом и опогањеном месту. Широко је поље, велика је Србија, има места за све. Свака птица своме јату лети. Макар у њиви, или на салашу, али биће то чисти православни храм и поштен свештеник, слуга Божији, а не слуга папин и јеретички и политички.

Ево још једне поучне приче за вас Христољубиве и Истинољубиве вернике из села Кљајићева:
„Неки православни монах је расколничке монахе наговарао да напусте своје обичаје који су у супротности са црквеним, да прихвате и уђу у заједницу са Црквом. Они су пристали да прихвате све само ако могу као и раније да се крсте са два прста. Када је за то сазнао свети Патријарх Антиохијски Силвестер, човек свет и испуњен премудрошћу Духа Светог, као и молдавски митрополит Никифор Грк, човек премудар, строго
забранише овим расколницима чак и да остану у православном манастиру овим речима: „Ако хоћете целом душом да се сједините са Саборном Црквом морате без сумње и потпуно искрено да прихватите све апостолско Предање и обичаје Цркве без икаквог изузетка. Тада би и вас Црква прихватила под своје окриље као вољену децу са великом радошћу. Ви се не слажете са свим апостолским Предањем и црквеним обичајима него се чврсто и непоколебљиво придржавате свог измишљеног крсног знамења са два прста и не желите да се у тој ствари покорите Божијој Цркви, а молите да вас Црква прими под окриље са вашим крштењем са два прста – може ли Црква да испуни вашу жељу? Да ли је могуће да у једној истој Саборној Цркви буду два обичаја која се један са другим не слажу и да се једни те исти Хришћани крсте на различит начин? итд., итд“ и затим говоре: „Због тога будите чврсто уверени да Црква Божија никако не може да пристане на ваш предлог и ви нас више немојте за то молити пошто је то немогућа ствар, него идите и више немојте остати у манастиру у којем се сад налазите, јер ви као непокорни Цркви не можете долазити у додир са православним монасима који тамо живе.“

Сада сами просудите, Христољупци, ако расколничке монахе који су били спремни да прихвате све апостолске и црквене обичаје, само зато што нису хтели да престану да се крсте са два прста, Црква није примила у своје окриље, како онда може да прими оне који… сумњају у Предање Саборне Цркве, не слушају њене заповести и у много чему другом не желе да се покоре црквеним правилима?

Избаците из својих редова оне недостојне који се праве да су православни а заправо НИСУ православни. Лажни православни верници уносе пометњу и руже светињу наше Свете Цркве. Настала је велика пометња и вукови у јагњећим кожама се представљају као православни свештеници и владике, шурују са папистима и другим јеретицима. Око себе држе кордон слепих послушника, идолопоклоника, номиналних верника а често јавних грешника, које смештају у црквене одборе и на друге црквене службе. Нису сви такви, али то је кључ њихове владавине. Они су заправо криви што ће овога викенда јеретици скрнавити ваше место молитве. Али, опет, хвала им, јер су отворили очи мештанима чији је то храм и ко треба у њему да се моли.

О томе да јавни грешник не сме да се причешћује Светим Тајнама и да је за њега немогуће приносити бескрвну жртву сведочи свети Симеон, архиепископ Солунски, следећим речима: „Нема места за неверника или онога ко другачије расуђује. Зато ниједан свештеник не треба да приноси жртву или да служи помен за онога ко је јавно сагрешио, а није се покајао, јер им то приношење бива на осуду, исто као и причешћивање страшним Светим Тајнама онима који се недостојно и без покајања причешћују, како о томе говори божанствени Павле (1. Кор. 11,29). Исти овај свети Симеон каже за кога треба да се приносе честице: „Вернике који јавно греше, свештеници не треба да примају било како, него прво треба да захтевају покајање, јер се у заједницу ступа када се причешћује честицом, која се приноси, и њих, пошто су недостојни не треба причешћивати овом Жртвом.“

Ово до сада су речи светог Симеона, или боље речено, речи читаве Свете Саборне Цркве, јер он говори у складу са саборним расуђивањем. Из ових речи проистиче да се за оне који су умрли без покајања и у противљењу Светој Цркви никако не сме вршити црквени помен. Онај ко се дрзне да за овакве врши помен за то ће дати страшан одговор пред Христом Богом на дан Страшног суда Његовог“ (11,225-226).

Ово напомињемо ако којим случајем некоме буде пало на памет тога дана да се моли за неке погинуле подунавске Шбаве, „жртве“ и томе слично…

„Змија не узима под своје само неверне јеретике, само блуднике и прељубочинце и друге који чине сличан разврат, него и оне који се према таквима равнодушно односе и ступају са њима у везу, јер су тачне речи, да „ко смолу додирне оцрниће се, и онај ко се са гордим дружи сличан ће му бити.“
Пазите да се не оцрните, није битно да ли сте ви лично јеретици, блудници и прељубочинци, него да ли сте равнодушни према таквима. Довољно је и то да будете осуђени. Довољно је и само то да с њима ступате у везу.

Свети апостол говори:
„Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница Крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница Тијела Христова? Јер смо један хљеб, једно тијело многи; јер сви у једноме Хљебу имамо заједницу“ (1. Кор. 10, 16-17). Судећи по овоме причешћивање јеретичким хлебом и чашом чини онога ко се причешћује делом оних који се противе право-славнима, и од свих таквих причесника ствара једно тело, туђе Христу „Јер шта има правда са безакоњем? Или како се удара Црква Божија са идолима? (2. Кор. 6, 14, 16), као што на другом месту говори исти овај Апостол.
Међутим, због таквих треба плакати и за оне од њих који су још у животу треба да се молимо да буду ослобођени из мреже ђаволске, за себе, пак да захваљујемо „што нас је Бог од почетка изабрао за спасење у светињи Духа и вјери истине“ (2. Сол. 2, 13) да бисмо Му се потрудили до правог исповедништва за које, ако га извршимо непорочно и без замерке, нека нас Он удостоји Небеског Свог Царства“ (Преподобни Теодор Студит, Добротољубље т. 4 стр. 444).

ban brestovac

Молитве са јеретицима се често оправдавају сентименталношћу, пријатељством међу народима, толеранцијом итд. Уколико би прељуба супружника могла да се оправда љубављу према ближњем, утолико се заједничка молитва може оправдати толерантношћу. Еп. Иринеј на прослави немачке мањине у Бачком Брестовцу. Поред њега је лидер римокатоличког прозелитизма Станислав Хочевар и немачки и ватикански дипломати у Србији.

ДА ЛИ ЈЕ ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ СВЕТИЊА И ШТА ТО ЗНАЧИ?

Ваш је свештеник учио Богословију или више школе, и морао је онда прочитати код проте Лазара Мирковића у уџбенику:
„Иконостас има троја врата кроз која се улази у олтар, и то северна, средња и јужна врата. Средња врата зону се царска, јер кроз њих за време преношења св. дарова са жртвеника на св. престо пролази цар и Господ неба и земље, да постане вернима храна. Према другима зову се ова врата тако зато, што је кроз њих од лајика, само цар могао своје дарове унети у олтар. 2) Средња врата зову се још и света, јер кроз њих смеју улазити само лица, која су добила освећење у тајни свештенства. Остала двоја врата зову се ђаконска или анђеоска, јер кроз њих улазе и излазе ђакони, који представљају анђеле. На царским вратима се од олтарске стране налази скупоцена завеса од какве материје у боји, која се или одозго доле спушта, или с једне стране на другу вуче. Завеса је служила у старој цркви за закривање унутрашњости олтара, да катихумени, покајници, јеретици и незнабошци, који су се у цркви смели задржавати, не би видели радње које се свршавале у олтару. Данас се навлачи завеса да би се означила већа или мања важност радња, које се свршавају на светом престолу.

Иконостас се поставља у црквама не само ради украса и буђења побожности код верних, него и ради тога, да у свети олтар осим посвећених лица и владара, код причешћа и приношења дарова, нико не би улазио. Јер кад већ у Старом Завету ником осим првосвештеника, и то једном у години, није било дозвољено ући у светињу над светињама, која је била само сенка светиње над светињама Новог Завета, тим пре не може бити дозвољен непозванима улазак у светињу Новог Завета, која није сенка него истина, и где је сам Бог под видом хлеба и вина присутан.
Лаодикијски сабор у 19. канону између осталог каже ово: „И само посвећеним особама може бити допуштено, да улазе у олтар да се причешћују“. А 69. канон VI васељенског сабора каже: „Нека је забрањено свакоме, који је из реда световњака да улази преко ограде светог олтара; и само је власти и господству цареву, кад зажели принети дарове Створитељу, ово допуштено по неком врлом старом предању“.

На која ће врата овога викенда улазити јеретици у наш сеоски храм? На анђеоска? На царска? Да ли је то уопште наш храм? Ако ЈЕСТЕ, онда вала јеретици неће улазити ни на једна врата! А ако НИЈЕ наш храм, бежите онда отале главом без обзира!

069-2

Епископ Иринеј (у средини), нејвећи је промотер екуменизма међу Србима. Горњи текст управо говори о још једном механизму за стварање заједничке религије по цену уништења Православља.

 

Ако почну паписти да улазе и излазе на сва врата, шта ћемо онда ми православни ту? Беж`мо на њиву, под сунце, беж`мо да сачувамо душе своје. Нека њима њихов храм, а ми ћемо себи направити свој од неба, од траве, од цвећа, од сунца, од воћа, од глине, од дрвета, Бог је нама оставио непроценива богатства да се не бисмо отимали са Швабама за њихове храмове. Хвала им, отворили су нам очи! До данас нисмо знали ко нас води и где нас води, и шта ми заправо ту радимо са тим слепцима… А сад је све јасно! Идемо ми даље Божијим путем, колико год да је трновит и узак.

Такође погледати:Епископ бачки Иринеј: ЈАЧАЈУ ЈЕРЕСИ, ВРЕМЕ ЈЕ ПРОГОНА, ОРГАНИЗУЈЕМО ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

СКАНДАЛ У ПРИШТИНИ: Хашим Тачи, Сава Јањић и хашки тужилац Џефри Најс цензуришу Фејсбук

Под појмом верске толеранције спроводе се даљи кораци укључивања Срба у шиптарско Косово и тиме аминовање окупацији своје земље. Истовремено, злоупотребом овог појма врши се промена свести код људи, губљење националног самопоштовања, настоји се да верски лидери буду сервилни према глобалистима, да се вером баве само као фолклорном традицијом. Спроводи се лаж, да је на Косову постојала вишевековна верска толеранција и занемарује се чињеница да је постојао вишевековни џихад који је имао и помоћ римокатоличког прозелитизма који је монолитни простор не коме су живели православни претворио у жртвено поље са елементима геноцида над православнима. Нови моменат је наговештај да ће постојати и инквизиција на Фејсбуку која ће ловити „екстремистичке верске вештице“, уствари, може да се догоди да, уколико овде учествује и Бајденов протеже Сава Јањић, да ова цензура буде спроведена и на оне који су против верске равнодушности и уклапања Православља у једну светску антихристову религију. 

 

Глобална међуверска конференција: Косово промовише онлајн међуверску толеранцију

Петак, 29. мај 2015, 2:53

|

Извор: КоССев

Косово је домаћин 4. глобалне међуверске конференције „Међуверски дијалог у време друштвених медија: Оснаживање носиоца промена, борба против насилног екстремизма и говора мржње“, која је отворена јуче и трајаће до 30-ог маја, саопштило је тзв. косовско министарство спољних послова, које је и организатор овог скупа, уз подршку више амбасада и међународних мисија на окупираним територијама. Више од 200 учесника ове године у Приштини размењује идеје о томе како да се боре против „онлајн екстремизма и говора мржње“, а шиптарски сепаратисти наглашавају да ће се на конференцији истаћи „улога, искуство и допринос Косова и региона Балкана глобалној дебати о промовисању међуверског дијалога и борбе против насилног екстремизма“. Учесницима ће се, како је предвиђено, данас обратити и Виша извршна директорка компаније „Фејсбук“ Моника Бикерт.

Иако у званичној агенди многобројних говорника нема предвиђених српских говорника, портал и Тwиттер налог „Интерфејт“, на којем се редовно твитује и ретвитује са порукама о успеху конференције, ретвитовао је поруке в.д. управника манастира Високи Дечани Саве Јањића са ове конференције да се „наша веза са Богом мери са нашом везом према комшијама“.

На конференцији, поред највиших косовских званичника – Атифете Јахјаге, Исе Мустафе, Хашима Тачија и Петрита Селимија, учествују и глобални верски лидери, међународни представници, као и академски професори, уз представнике младих и цивилних организација.

Атифете Јахјага изразила је задовољство да ће „Република Косово поново бити домаћин дијалога о проналажењу начина помоћу којих ће друштвене мреже моћи постати извозници знања и толеранције, као и агенти промена и носиоци промена“.

Тзв. заменик министра спољних послова, Петрит Сељими, који ће водити радионицу о дигиталној дипломатији, рекао је да се “Косово још једном успешно припремило да угости више од 200 људи из целог света како би разговарали о међуверским питањима, ове године са посебним освртом на борбу против слања насилних порука путем друштвених медија”.

Виша извршна директорка Фејсбука Моника Бикерт, иначе директорка за политике производа при Фејсбуку, навела је да је “веома узбуђена што ће излагати на овогодишњој међуверској конференцији о напорима Фејсбука усмереним ка осигуравању да та друштвена мрежа и даље буде безбедно и цењено место за људе који желе да размене ствари и да се повежу са својим породицама и пријатељима“.

 

 

Атифете Јахјага:

„Са једном веома дугом традицијом међуверске толеранције и сарадње, чак и у најтежим периодима његове историје, Косово је изградило основ разумевања и толеранције вековима, и управо ова традиција показује колико је тешко покварити вредности које су људи заједно са муком изградили.“

„Са задовољством очекујем прилику да дођем и да се упознам са младим људима из свих крајева света, Балкана и самог Косова,” рекла је Бикертова уочи свог доласка, саопштава шиптарско „министарство спољних послова“.

Међу осталим водећим говорницима су, веровали или не, и међународни тужилац Сер Џефри Најс, главни рабин Норвешке, Мајкл Мелкр, који је говорио јуче.

Иако у дневном реду рада ове тродневне говорнице нема предвиђених српских говорника, укључујући и представнике Српске православне цркве, на Тwиттер налогу игумана манастира Високи Дечани, оца Саве Јањића, има више твитова и ретвитова у вези са јучерашњим – „успешним“ даном конференције, како то овај великодостојник то карактерише.

И портал на којем се уз подршку сепаратистичког министарства под видом међуверске толеранције званично промовише религијски индиферентизам, екуменизам и сервилан однос религијских лидера према окупацији – „Интерфејт“, пренео је речи оца Саве са ове конференције – „Наша веза са Богом је мерена нашом везом са нашим комшијама,“ док је сам Сава Јањић послао свој твит: „Дубоко импресиониран проницљивм говором @rabbimelchior о миру“, тј. рабина из Норвешке.

У дневном реду рада ове конференције, организатори истичу да је она посвећена „међуверском дијалогу међу младима, у потрази за најбољим праксама у коришћењу друштвених медија у спречавању порука мржње и промовисању интерног дијалога међу косовским заједницама, као и екстерног дијалога међу свих косовским заједницама и народима света који пролазе кроз тешке периоде.“

Учесници међуверске сарадње са шиптарским сепаратистима

 

„Интефејт Косово“ – богат програм, тј. рецепт за експеримент „куване жабе“

„Иницијатива међуверског дијалога је иновативан приступ дипломатији кроз цивилно друштво. У данашњем свету наше структуре и институције постају све више испреплетане, зато нам је неопходно познавати наше суседе, као што је и њима од изузетне важности да познају нас. Уколико политика спутава једну страну, или другу, или чак обе, слободнија страна треба наћи алтернативне начине да изгради разумевање и поверење. Етничка већина на Косову је дуго темељила политичке рекламације на самоодређивању (аутодетерминацији), али она не може значити политичко самоодређивање једне етничке групе, већ самоодређивање у смислу повећане слободе избора појединаца у оквиру толерантног, али одрживог, друштвеног оквира; и религијски идентитети и њихова интеракција играју врло важну улогу у овом односу. Косово је предузело значајне мере у успостављању међуверског дијалога на домаћем и међународном нивоу, на пример: одржавање годишње екуменске конференције на којој учествују теоретичари, академици и историчари, али и међународни и локални представници верских заједница; затим промовисање толеранције у основном и средњем образовању кроз ‘Фејт Фоундејшн’ Тони Блера, односно пројекте ‘Фејс то Фејт’ и ‘Иницијатива за веру и глобализацију’. Ове активности само су неки од пројеката којим се Косово обавезује очувати и поштовати све вере. Са циљем да охрабри комуникацију међу верама, ова wеб страница ће пратити иницијативе, пројекте и догађаје везане за међуверски дијалог под покровљем верских институција и цивилног друштва.“

Тужилац Најс, расправа са Шешељем

„Српска православна црква на Косову“

Иако се као један од партнера наводи и „Српска православна црква на Косову“, група аутора која води овај сајт је, међутим, албанско-међународна, а странице на српском су упадљиво неажуриране у односу на енглески и албански садржај. Приметан је и упадљиво мањи број текстова у којима се баве православном традицијом. Тако на пример, од последња 44 текста, само четири су са православним темама – два о Дечанима, један о цркви свети Никола у Приштини и један о Ђурђевдану, док су остали текстови углавном на теме муслиманске и католичке религије и традиције и носе поруку о богатству косовске историје и културе, као и тзв. толеранције мултиконфесионалног Косова.

Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе. -Св. Анатолије Оптински

Погледајте: ТЕОДОСИЈЕ УСПОСТАВЉА КОСОВАРСКИ ИДЕНТИТЕТ СРБА

Припремила екипа ФБ странице Православље Живот Вечни

 

Објављено под Вести, Дечани, Косово | Оставите коментар

„Православни“ и лутерани заједно прослављају Лутера

Савремени „дијалог љубави“ који се обавља у форми голог сентиментализма уствари је маловерни отказ од спасоносне „светиње Духа и вере Истине“ (2. Сол. 2, 13), тојест од једино спасоносне „љубави Истине,“ -Свети Јустин Ћелијски.

Мај 2015, Родос – Сви црквени обзири су пали, и пастири Цркве су срушили страже и допуштају да вукови без застоја разграбљују стадо. Опште уједињење цркава у једну надцркву иде убрзано. Лажни пастири би хтели да Цркву Православну сједине са разним сектама. Све истине Вере се релативизују и ствара се оквир за надцркву, која је такође верска секта, екуменизам. Екуменисти секташима називају православне, а све остале религије и секте су им партнери у дијалогу, са којима се моле и труде да нађу најмањи заједнички садржалац. 

После корака ка уједињења са римокатолицима, постављена је и основа уједињења са верским сектама које у свом учењу признају „право жена да буду свештенице“ и венчавају хомосексуалне парове. Документ о свештенству који се најављује, може да сруши преграду између православних и лутерана тако што ће огромне разлике представити само као различит фолклор православних и лутерана настао због различитих историјских околности.

Међународна лутеранско-православна комисија спрема документ на тему свештеничког служења. Екуменисти са обе стране који су започели билатерални дијалог 1981. организоваће 2017. заједничку прославу сећања на 500 годишњицу Лутерове реформе. Чланови лутеранско-православне комисије донели су ту одлуку у току 16. билатералног састанка који се одржао на острву Родос у Грчкој од 28.04 до 5. маја.

„То је велики екуменски знак да лутерани и православни славе годишњицу реформе заједно“, рекла је „свештеница“ Каисамари Хинитика, водећа особа у екуменским релацијама за лутеранску федерацију. Она је приметила да је богословски утицај реформације, такође, утицао на источно хришћанство и реорганизовао друштво и на истоку и на западу.

“Добро је да смо спремни да признамо ове утицаје и да славимо годишњицу реформације заједно,” рекла је Хинтика, која служи као ко-секретар комисије.

Истовремено, утицај лутеранске реформације на мисао и друштво у православним земљама се од разних православних аутора и Светих Отаца обележава као негативан, па и погубан. Отац Јустин Ћелијски је један од аутора који најбоље објашњава протестантизам, а из његовог писања можемо да наслутимо и утицај на доминантно размишљање и на истоку, данас:

Протестантизам? Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља из јереси у јерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда. Притом, папистичко гордоумље и „непогрешиво“ безумље апсолутистички царује и пустоши душе његових верника. У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у другу.

Васпитавање „папистичког гордоумља и „непогрешивог“ безумља“ је, заиста, у српским школама и научним круговима доминантно, од Доситеја Обрадовића до данас.

dialogo_luterani_e_ortodossi

Хинитика, на заједничком заседању са „православнима“.

 

У току 16. светског заседања 2017. Комисија ће изнети и финални документ поводом Свете Тајне свештенства о коме оба партнера дискутују од 2012. године.

Овај састанак на Родосу је требало да буде завршни чин процеса изучавања, међутим, чланови комисије су закључили да треба да наставе са разговорима до следећег Светског заседања да би довољно разрадили ову врло важну тему свештенства.

Без обзира на трогодишњи процес припремања да би стигли до финалног документа „одлучили смо се за накнадна изучавања и дискусије, да би појаснили најважнија питања.“ Хинитика је изјавила да су годишњи састанци комисије временом постали врло важни јер помажу да поделимо и размишљамо заједно: „јер смо сви чланови Христовог тела, без обзира на разлике“ са теолошке и историјске тачке гледишта.

Тренутни копредседници мешовите комисије су лутеран Кристоф Клајн из Румуније и митрополит Цариградске патријаршије Генадиос Сасимски. На састанку су били представници готово свих помесних цркава. Београдску патријаршију је представљао професор Београдског теолошког факултета Раде Кисић. Бугарска и Чешка црква нису имале представнике на овом бесрамном збору.

0f10da575235db9318e2f9936c8728527fe5d64f

Уз ову вест, наведимо да су се лутерани толико удаљили од хришћанства, да у Сан Франциску, САД организују феминистички фестивал под именом „Женско име Бога-Богиње – парадигма правде и снажења“, на коме је наступала, између осталих пагана, својим предавањем и свештеница богиње Изиде и одслужила се служба овој лажној богињи. Лутеранска феминистичка парохија у Сан Франциску само је пример безпринципијелности до које стижу лутерани, међу којима постоје и свештеници који негирају божанство Христу. Очигледно је да стварање глобалне надцркве у којем учествују и „православни“ екуменисти нема никакав принцип осим пацифистичког изједначавања Истине са лажју, Христа са мамоном.

10174936_657711507610916_2577252060918959496_n

Прослава Васкрса на лутерански начин. „Свештеница“, промотер геј-бракова у свом наступу бешчешћа.

 

Извор: riforma.it

Погледајте на исту тему: СРПСКИ ЛУТЕРАНИЗАМ

Текст припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 1 коментар