ХРИШЋАНСТВО – РЕЛИГИЈА ИСТИНЕ И ЉУБАВИ

Gospod

Међу бројним подметањима савремених модерниста посебно треба издвојити њихову омиљену и најкоришћенију фразу да је „хришћанство религија љубави“ и- само то! „Љубав, љубав, љубав!“, реч је коју непрестано чујемо од њих. У име те „љубави“ они захтевају помирње и заједништво буквално са свима, не искључујући чак ни оне који су нескривени непријатељи хришћанства, непријатељи Христа Спаситеља, који отворено поричу саму веру у Бога. Ова реч је, у већини случајева, најобичнија пропаганда, док у пракси не показују љубав чак ни према онима који су им најближи по вери и крви. Према онима, који не деле њихово мишљење или им, не дај Боже, не подилазе, увреде их или оштете, модернисти не само да се не односе са љубављу, већ, напротив, са жестоким непријатељством и мржњом. Заправо, пропагирајући љубав према „даљним“, они као да заборављају да је хришћанима на првом месту, што је и сасвим природно, љубав према „ближњима“, својима, блискима у вери.

Из Речи Божије заиста јасно видимо да „хришћанство јесте религија љубави“, јер „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“, како нам казује „Апостол љубави“, свети  Јован Богослов (1 Јн 4,16). Али, да ли је у питању само љубав?

Да ли се целокупно хришћанство своди само на љубав? Шта сведочи Реч Божија: шта Он говори својим ученицима, зашто је дошао на земљу Сам Оваплоћени Јединородни Син Божији Господ Исус Христос?

На Пилатово питање шта је учинио па га Јудеји тако оптужују, Он је одговорио чувеним речима, које нам откривају суштину хришћанства:

„Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим Истину. И сваки који је од истине слуша глас Мој (Јн 18, 37).

Отуда је свакоме савршено јасно да је хришћанство пре свега религија Истине, коју је на земљу донео Син Божији од Оца Свог Небеског (Јн 12, 49). Господ Исус Христос обећао је да ће послати Духа Светога својим ученицима, ни због чега другог сем због тога да би их Он, Дух Истине, увео у сву истину (Јн 16, 13).

Та божанствена Истина и јесте најважнија у хришћанству, она је сама суштина хришћанства, а ње треба да се држи сваки хришћанин више него било чега другог на свету – за коју ће, ако то буде потребно, и живот дати, као што што су то чинили бројни мученици, исповедници и свети оци Цркве, који су се неуморно борили против лажиучитеља- јеретика који су одступали од те Истине.

На Тајној вечери Господ Исус Христос је још једном нагласио Својим ученицима да је Он „Пут, Истина и Живот“ (Јн 14, 16) и завршио је Своју веома потресну Првосвештеничку молитву за ученике речима:

„Посвети их истином Твојом: ријеч Твоја јесте истина (Јн 17, 17).

Истина је да је, на Тајној вечери, Господ Исус Христос више пута говорио о неопходности узајамне љубави међу Његовим ученицима и следбеницима, истичући ту љубав као највећи доказ да су заиста Његови ученици. Али, Он је наглашавао љубав која је усмерена према браћи – хришћанима, а не некакву магловиту, нејасну, неодређену љубав према свима уопште, како то лукаво подмећу савремени модернисти – екуменисти, која потпуно игнорише божанску Истину Христовог учења. Тим пре, не може бити ни говора о томе да истински хришћани треба да имају љубав према злу,  према онима који сеју и шире ђаволско и антихристово зло, које за циљ има уништење хришћанства. Да љубави, какву је проповедао Христос Својим ученицима, не може бити према онима који искривљују и изврћу истинито учење Христово, према лажним учитељима – јеретицима, видљиво је на многим местима у посланицама светих апостола.

Велики „Апостол љубави“, св. Јован Богослов, који је много и дирљиво говорио о хришћанској љубави, увек је на прво место стављао Истину, не допуштајући ни помисао о љубави према кваритељима и прогонитељима божанске Истине.

Хришћанство је делатељно религија љубави. Али та хришћанска љубав нема ништа заједничко са простом земаљском љубављу, која је далеко од истините љубави, као земља од неба. Хришћанска љубав је духовна и задобија се само кроз благодат Божију, а земаљска љубав је душевна и плотска, настала из огреховљене људске природе.

Ево како „Апостол љубави“ опомиње хришћане: Не љубите свијет ни што је на свијету. А затим: Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему(1 Јн 2, 15).

Не мање снажно и одлучно о овоме говори и св. апостол Јаков, брат Господњи: Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свијету непријатељство према Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак 4, 4), јер „свијет сав у злу лежи“ (1 Јн 5, 19).

Зар није довољно јасно да се љубав истинских хришћана не може односити на све и свја, онако насумице? Она је пре свега љубав према Богу и ономе што садржи печат Божије Истине, а не према онима који тону у безбожним лажима. Ми, хришћани, који љубимо Бога и Истину дату нам преко Христа Спаситеља, не можемо љубити оне који против Бога устају и уништавају Његову Истину. О томе недвосмислено учи Реч Божија.

„Апостол љубави“ прави разлику међу „децом Божијом“ и „децом ђавола“ и упозорава нас на „антихристе“, који су се почели појављивати још у његово време, као претече Антихриста који треба да дође пред крај света. Он нас не учи љубави према њима, говорећи „од нас изиђоше, али не бијаху од нас“ (1 Јн 2, 19) и „не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет“ (1 Јн 4, 1).

„По овоме распознавајте Духа Божијег, говори он. Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свијету- важно је напоменути: у виду његових претеча- лажиучитеља (1 Јн 4, 2-3).

Како треба да се односимо према тим лажиучитељима?

Треба ли да их волимо као нашу браћу у Христу?

Као што смо видели – не треба, јер свети Јован Богослов говори о њима овако: Ако неко долази к вама и ово учење не доноси (тј. истинито хришћанско учење), не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим дјелима (2 Јн 10-11).

Потпуно сагласан са „Апостолом љубави“ је и „Апостол незнабожаца“, св. Павле.

„Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио (Тит 3, 10-11)- саветује он свог ученика Тита, кога је поставио за епископа на острву Криту.

Из свега горе наведеног сасвим је јасно због чега је Хришћанска Црква увек забрањивала свако молитвено заједништво са јеретицима, како се може и видети из целог низа црквено-канонских правила.

Модернисти овог нашег времена, којих има и међу свештенослужитељима и високом црквеном јерархијом, игноришу све ово и упорно пропагирају општење са јеретицима и отвореним непријатељима Христа Спаситеља, под изговором „хришћанске љубави“. Игноришући божанску Истину Христовог учења, они на прво место стављају љубав и у име те „љубави“ спремни су да одбаце све оно чему нас учи богомдана Реч Божија и канони и правила.

Не смемо заборавити да и Христос и Његови апостоли уче о безусловној потреби да љубимо, јер је то главни знак по чему се познаје да смо истински хришћани, али  јасно имајући на уму љубав међу браћом- хришћанима. Нико не говори о неопходности љубави према јеретицима или непријатељима хришћанства – „синовима ђавола“ (1 Јн 3, 10).

Наравно, хришћанин је дужан, подражавајући Божанственом Учитељу Христу, буде испуњен љубављу према свима, али како? Тако што његова љубав не потире и не оповргава Истину: он је дужан да буде милостив према онима који страдају и да свима жели спасење.

Веома значајне за разумевање Истине су речи које „Апостол љубави“, св. Јован Богослов, пише „љубљеном Гају“: „Од тога немам веће радости него да чујем како моја дјеца живе у истини (3 Јн ст. 4).

За Истину су у страшним мукама умрли бројни свети мученици, за победу те Истине бескомпромисно су се борили са јеретицима велики и славни свети оци Цркве, прави стубови Православља, које поштујемо и од којих молимо заступништво пред Богом.

Како треба да реагујемо на чињеницу да се у 20. веку појавило веома много не само обичних „хришћана“, него и свештенослужитеља и високих јерарха, који не само да се не боре за Истину, него у име такозване „хришћанске љубави“ иду на све могуће компромисе са Лажју и тако лако и безочно издају Истину, замењујући је сопственим изопаченим људским мудровањем? Како је могућа хришћанска љубав према лажи и онима који је сеју?

За истинског хришћанина ту нема питања; нема никакве дилеме како да се односи према таквим људима: он не може сматрати такве људе православним хришћанима, па макар они носили највећи свештенички чин! И, наравно, са њима нема заједништва у хришћанској љубави и молитвама. Права хришћанска љубав може да постоји само међу уједињеним у истини – једнодушним. Није случајно да на Божанственој Литургији, пред почетак евхаристијског канона, слушамо возглас: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“, а сви верујући одговарају: „Оца, и Сина, и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву“.

Без овог једнодушја немогуће је заједништво љубави, заједништво у молитви и нарочито – заједништво у страшној Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовим- у Божанственој Литургији.

И узалуд је некима наводити речи Апостола да „не буде раздора међу вама“. Апостол ово предвиђа, не изражава одобравање и ово наводи као нешто лоше. У апостолским посланицама налазимо много позива на потпуно јединство и једнодушје (Рим 12, 16 и др.), како би се испунила Првосвештеничка молитва Христова: „Да сви буду једно“ (Јн. 17, 21), као икона јединства Свете Тројице: „као Ти, Оче, што си у Мени, и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду“.

О раздорима Реч Божија говори са јасном осудом: „Пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се (Рим 16, 17), а нигде није речено: „уједините се са њима“, како безбожно уче савремени „ујединитељи“!

Важно је увек знати и разумети да хришћанство није само „религија љубави“, него, пре свега, религија Истине, у којој је потпуно недопустиво у име „љубави“, која је заправо жалосна пародија на љубав, жртвовати Истину, јер је за хришћане љубав пре свега Истина, која, природно, и јесте главни објекат љубави. Погрешно је мешати хришћанску љубав са хришћанским милосрђем према страдајућима и сиромашнима, као што данас чине неки, који намерно мешају ове појмове. То двоје није исто. Позовимо се опет на ауторитет Апостола љубави, који пише „изабраној госпођи и дјеци њезиној“, које он, по сопственим речима, „воли у истини“ и „не само он, него и сви који су познали истину, ради истине која остаје у нама и с нама ће бити вавијек“ (2 Јн ст. 1-2).

Дакле, основа хришћанске љубави је истина! Без истине не може бити ни љубави!

Архиепископ Аверкије Џорданвилски

Преузето из часописа „Свети кнез Лазар“
Бр. 14/15 (80/81)
Година XIX, Београд 2014 (стр. 99-105)

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Теологија | 1 коментар

Недеља изгубљеног Раја- Недеља Праштања

94630394_HO4A07251_edit

Браћо и сестре! Данас је Недеља изгубљеног Раја, Недеља палог Адама, а то значи – Недеља изгубљене светости, изгубљене безгрешности, изгубљене бесмртности, изгубљене вечности. Своју светост човек је заменио порочношћу, своју безгрешност грешношћу, своју бесмртност смртношћу, вечност пролазношћу. Данас је човек увео грех у наш земаљски свет, а за њим и са њим смрт. Али је тиме протерао себе из Раја, из тог блаженог Царства бесмртности и безгрешности и потопио себе у тамну смрт.

Јер, шта је Рај? Ништа друго до живот у Богу и Богом, живот у Божанској безгрешности и бесмртности и вечности, Божанској љубави и радости, и у свим осталим Божанским својствима и блаженствима. Данас смо изгубили Рај. Како? Грехом.

А шта је грех? Грех је одвајање човека од Бога, напуштање Бога човеком. То је грех, сав грех. Из тога се роје сви остали греси, сва остала зла. У чему је суштина сваког греха посебно и свих грехова скупа? Одговор може бити само један: у напуштању човековом Божанске Истине и Правде, Божанске безгрешности и бесмртности, Божанске светости и вечности, Божанске љубави и радости. Једном речју, у напуштању човеком Бога и живота у Богу. Све то сурвава човека у смрт, а грех је другом половином својом смрт, јер кад грех сазри рађа смрт. Тако је човек постао најкобнији и најстрашнији проналазач у свима световима, проналазач смрти. Пронашао је смрт и претворио овај свет у фабрику смрти, а сам постао главни проналазач смрти за све светове.

Земља, о! шта је земља? Једина радионица смрти у васиони. А човек, несвети човек, једини извозник смрти за све светове, извозник који је занавек патентирао свој кобни проналазак. Први заводник наше душе због кога смо изгубили Рај како се зове? Неуздржљивост. Ми смо изгубили Рај јер смо нарушили божански пост. Јели смо од забрањеног рода. Ми смо изгубили бесмртност јер нисмо хтелида постимо. Непост је не само наш први грех, већ и отац свих наших грехова и отац свих наших смрти. Авај, мајко, кад ти смрт отме јединца, оче кад ти смрт покоси узданицу, реците себи: То је због људског непоста. Сва наша умирања, све наше смрти долазе од нашег непоста, јер је непост једини извор свих смрти у нашем земаљском свету.

Кад је тако, онда како ћемо повратити изгубљени Рај? Постом, једино постом! А бесмртност, како ћемо повратити изгубљену бесмртност? Опет постом, једино постом. Гле, пост нам је дат као лек од греха и смрти. Да, као лек од греха и смрти. Постећи, ми се лечимо од греха и избављујемо од смрти. Јер постом повраћамо себи изгубљену Божанску светост, изгубљену Божанску бесмртност, изгубљену Божанску Истину, изгубљену Божанску Правду, изгубљену Божанску Доброту, изгубљену Божанску Лепоту. Сежући постом за Божанским савршенствима ми преносимо центар свога бића са земље на Небо. Сабирамо себи блага на Небу, где их ни мољац греха ни рђа смрти не квари и где лупежи не поткопавају и не краду[5]. Постиш ли – гле, ти постајеш божански чист, божански свет, божански бесмртан. Постиш ли – ти срце своје приносиш и преносиш са земље на Небо, где ни мољац ни рђа не квари, и где ти ништа ни греси ни страсти не могу украсти. Постиш ли – гле, ти постом стичеш сва непролазна вечна божанска блага.

Такво је Еванђеље о посту. Њега нисам пронашао ја, грешни и ништавни, већ Безгрешни и Свеблаги Господ Христос. То Еванђеље о посту гласи, чули сте данас. Рече Господ: „Ако опраштате људима грехе њихове опростиће и вама Отац ваш Небески. Ако не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше…5 А кад постите не будите жалосни као лицемери; они начине бледа лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј да не виде људи где постиш, него Отац твој који види тајно, платиће теби јавно. Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају, него сабирајте себи блага на Небу, где ни мољац не квари, и где лупеж не поткопавају и не краду. Где је ваше благо, тамо ће бити и срце ваше.

Ето Еванђеља о посту, Еванђеља о сабирању постом свих непролазних и вечних блага: молитве и милосрђа, братољубља и богољубља, истине и правде, доброте и красоте, смерности, љубави и наде, бесмртности и вечности и осталих еванђелских врлина. Свака од њих низводи у душу по једно божанско непролазно вечно благо. Живећи еванђелским врлинама, човек иако је на земљи живи као на Небу, живи небеском Истином, небеском Правдом, небеским Животом, а то значи, савлађује смрт и све што је смртно, грех и све што је грешно, и стиче бесмртност и Живот Вечни.

По Христовом Еванђељу, пост је бојиште на коме се хришћанин непрекидно бори са гресима и страстима, то јест, са свим оним што изазива смрт душе и тела. За време великог поста хришћанин је пре свега борац, борац са собом и са кушачем. Никада кушач није тако будан и насртљив као у свете дане Великог Поста. Може ли му човек противстати ако не држи себе будна молитвом и постом? У посне дане кушач мобилизује сва зла и сва искушења. Зар им човек може одолети ако не мобилише сва еванђелска добра? Четрдесет дана Великог Поста и јесу четрдесет дана великих кушања. Из Еванђеља знамо: Господ Христос је Духом Светим победио кушача. Зар га ико може победити без Духа Светога?

Кроз осам страсти кушач куша човека. Кроз осам врлина човек побеђује те страсти. Куша те кушач страшћу стомакоугађања? Наоружај се еванђелском уздржљивошћу и постом – и победио си га. Куша те страшћу блуда? Испуни ноћи своје и дане своје молитвеним бдењем. Куша те глађу и жеђу – победи и та искушења. Куша ли те лукави кушач страшћу среброљубља, ти заволи еванђелско сиромаштво и победићеш ту погубну страст. Куша ли те помамљени кушач страшћу гњева, укроти себе Христовом кротошћу; моли се као и Он за оне који те вређају, муче, распињу и победићеш искушење. Можда те куша прекомерном и неразумном тугом? Не тугуј никада ни за чим пролазним. Не тугуј кад те вређају, не тугуј кад те оговарају, не тугуј кад те муче, него се, напротив, свему томе радуј апостолском радошћу и победићеш искушење. Куша те неуморни кушач страшћу чамотиње која те може оковати самоубиственим очајањем? Одмах тражи себи посла, или читај, или ради какав ручни рад, или се често моли. Куша ли те вешти кушач страшћу таштине, страшћу самољубља, избегавај похвале, положаје, почасти, кори себе, говори себи: ја сам најгори човек на свету, ја сам грешнији од свих људи, и победићеш искушење. Куша ли те препредени кушач гордошћу, ти му противстани смиреношћу смиреног Господа Исуса: сваки свој подвиг, сваку своју мисао, свако своје добро дело приписуј не себи већ Господу Христу, и победићеш искушење.

Знате ли, браћо и сестре, шта је пред нама? Велики и Свети пост са светим задатком да повратимо изгубљени Рај, а то значи да проживимо сав Христов живот да бисмо достигли Васкрсење Христово, тај Нови Рај. Јер Васкрсење Христом и јесте повраћени Рај. Враћена роду људском бесмртност и вечност Христовом победом над смрћу и грехом. На крају Светог и Великог поста стоји први и једини Победитељ греха и смрти у свима световима – Васкрсли Господ Христос. Васкрсењем Својим Он нам враћа изгубљени Рај, враћа нам изгубљену бесмртност и вечност, изгубљену Истину и Правду, враћа нам сва изгубљена Божанска блага. Стога је Ускрс празник над празницима. Хришћанин се осећа бесмртним и вечним, осећа се победитељем греха и смрти, осећа да је Спаситељево Васкрсење заиста Нови Рај на земљи, и неисказана радост мије му душу и све светове његових осећања и мисли.

На данашњи дан, између нас и Новог Раја на земљи Ускрса, стоји Велики пост. Овај Свети пост и јесте једини мост од провалије смрти, која нас дели до обале бесмртности, мост између недеље изгубљеног Раја и недеље васпостављеног Раја. Станеш ли на стазу поста, гле, стао си на стазу која сигурно води у победу над смрћу, у бесмртност и Живот Вечни, у Рај. Станеш ли на стазу покајања, гле, доживећеш то исто. Станеш ли на стазу молитве, или кротости, или љубави, или смерности, или братољубља, или ма које еванђелске врлине, стао си на стазе које несумњиво воде у Рај и победу над смрћу, у бесмртност и Живот Вечни. Гле, колико је рајских стаза пред тобом и преда мном, колико еванђелских врлина!

Али бој се, исто толико има и паклених стаза, јер је сваки порок стаза, која право води у пакао. Гордост – паклена стаза јер изгони човека из раја, среброљубље – друга паклена стаза, блуд – трећа, мржња – четврта, гњег – пета, безбожност – шеста, и тако редом порок до порока, грех до греха; све су то паклене стазе јер засигурно воде човека у смрт и пакао. Не постиш ли Велики пост, или постиш само недељу дана и престанеш, рекнеш себи: доста је… Знаш ли шта си урадио? Срушио си мост који си недељу дана градио над провалијом смрти, ка обали бесмртности, ка Ускрсу. Срушио си мост између свог пакла и ускршњег Раја. Постиш ли цео пост, буди убеђен, саградићеш мост који преводи у Рај, у бесмртност, у Васкрсење.

Само, пост никад не гради сам. Њему увек сарађују остале еванђелске врлине: вера и нада, љубав и молитва, кротост и милосрђе, богољубље и братољубље. Али пази да неки грех не минира твој мост. Гордећи се ти мислиш у себи: Ето, ја постим цео пост, бољи само од оних који не посте. Гле, већ си минирао свој мост и он сваког тренутка под експлозијом неког греха може одлетети у ваздух. Онда, онда ћеш сав остати у смрти и у свом страшном паклу.

На данашњи дан ми смо на догледу Раја, на догледу Васкрсења Христовог. Ми ћемо сигурно ући у њега и искрцати се на обалу бесмртности само ако будемо постили еванђелским постом. Наш сусрет са Васкрслим Господом Христом и јесте наш Рај, наша бесмртност, наша вечност. Јер, где је Богочовек Христос – ту је и Рај. Оваплоћени Бог и јесте сав Рај на земљи, јер је то сав Бог са свима Својим савршенствима и богатствима. Његово Свето Еванђеље и није друго до божанска ризница средстава, сила и упутстава како се васпоставља Рај у човеку и у свету око човека.

Не варајте се, Рај почиње још овде на земљи вршењем еванђелских врлина. Блаженства су доказ тога. Смерношћу се изгони из душе гордост, тај главни агенс и инсталатор пакла, и повраћа Рај, Царство Божје. Тако и покајањем, тако и кротошћу, тако и миротворством, потискује се из душе грех и смрт, сваки грех и смрт, а повраћа рај и бесмртност. Али не само Рај, него и пакао почиње још овде на земљи. Кроз сваки порок ствара се по један мали пакао у души човековој. А сви људски пороци скупа претворили су овај свет у пакао. Зато еванђелске врлине претварају овај свет из пакла у Рај. Сваким еванђелским доживљајем, сваким еванђелским расположењем, сваким еванђелским делом ти постепено усдостављаш Рај у твојој души док га најзад потпуно не успоставиш. Васпоставиш ли Рај у себи, ти ћеш га лако васпоставити и у свету око себе. Ено, разбојник на крсту је то доживео вером и покајањем и из уста Свеистинитог Господа чуо ову благу вест: „Заиста ти кажем, данас ћу те сам увести у Рај“.

Браћо и сестре, Недеља изгубљеног Раја јесте Недеља праштања, како су ову недељу називали наши стари, и како је и данас називају онде где је Православље силно и јако. На данашњи дан – шта је наша дужност? Да сагледамо себе у свима понорима својим, у свима висинама, у свима ширинама, и у себи све грехе своје. Можемо ли их избројати? Не, никада и никако. Шта нам остаје? Једно, само једно: да свим бићем својим вапијемо: „Господе помилуј“. Стога тако често и чујете у Цркви Христовој тај вапај: „Господи помилуј“. Ко очима вере и покајања сагледа своје грехе, он непрестано вапије: „О, Господи, помилуј! Боже, милостив буди мени грешном“. Али он и непрестано опрашта другима грехе њихове, јер зна, ако опрашта, опростиће му се. Наше спасење Спаситељ је условио праштањем грехова. Зато је и у молитву Господњу унео ову молбу: Опрости нам грехе наше, као што и ми опраштамо онима који су нам згрешили.

Видите, вредност и христоносност нашег поста условљена је опраштањем. Наш повратак у Рај условљен је тиме, наша бесмртност, наша вечност условљене су тиме. Гле, наш Рај зависи од нашег ближњег, и наша бесмртност и наша вечност зависе од нашег ближњег. Зато је свемилостиви Спаситељ заповедио: „Будише милостиви као што је милостив Отац ваш небески“.

Шта још значи данашње Еванђеље? Сви смо криви за све! Сваки је крив за све! Сви су криви за свакога! Схватимо ли то, осетимо ли то, ми ћемо свима опростити све, молити се за сва бића у свима световима, да би и нама Господ опростио грехе наше. Ми људи, криви смо сваки пред свима и сви пред свакиме. Штавише, ми људи криви смо и пред животињама и пред птицама, и пред цвећем, и пред дрвећем, и пред свима бићима на земљи, јер смо ми грехом својим увели смрт и патње у овај земаљски свет – ми људи. Ако икада, онда на данашњи дан хришћани треба да су свесни тога, и да из све душе завапе: „Опростите нам и ви птице, опростите нам и ви мрави, опростите нам и ви пчеле, опростите нам и ви срне, опрости нам и ти траво, опрости нам и ти цвеће, опрости нам и ти дрвеће, опростите нам и ви рибе, опростите нам и ви звезде, опростите нам (сва) створења земаљска, јер смртно се огрешисмо о вас што навукосмо на вас безбројне патње и што рај претворисмо у пакао“!

Еванђеље праштања је толико неопходно земаљском свету да се протеже и на птице у гори. Наши стари говораху, причао ми је мој покојни отац, да се на данашњи дан и птице у гори опраштају, птице у гори опраштају… О, какве нежне, анђелске и еванђелске осетљивости и саосетљивости код птица. Оне јаче од нас осећају Спаситељево дирљиво Еванђеље опраштања. Гле, птице у гори усрдније су од људи у испуњавању Еванђеља Христовог.

Браћо, застидимо се пред птицама. Зар да нас оне претекну у испуњавању Христовог Еванђеља? Похитајмо, опростимо данас свима, еда би Господ опростио нама грехе наше. Помолимо се за све, за пријатеље и непријатеље, за оне који нас мрзе и за оне који нас воле, за добротворе и злотворе. Будемо ли тако радили, ми ћемо за све време Великог поста ревносно ићи путем еванђелских врлина и радосно узићи у Нови Рај, Васкрсење Христово, где свакога од нас очекује Божанска Истина и Правда, Божанска Бесмртност и Вечност, Божанска Љубав и Радост. Амин.

Свети Јустин Ћелијски

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“ 

 

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Јуче је био 17. фебруар (видео)

Данас је 17. фебруар 2015.,

дан када су нацисти на Косову и Метохији прогласили независност, уз помоћ САД и ЕУ. У знак подсећања на борбу коју је са својим народом и монаштвом водио епископ Артемије подсећамо на један спот који је некада (давно) био снимљен.

IMG_1941

Последњи поздрав са Грачаницом. Дан када су била забрањена црквена звона у Грачаници.

 

Разлог, зашто смо баш ову песму везану за Косово и Метохију одабрали, је разлика која је видна између времена док је епископ Артемије био на КиМ. и сада. У споту је учествовао џет-сет новокомповане музичке сцене. То су људи који углавном певају онако какво је доминантно мишљење у једном народу. Тада, пре неколико година, Србија је одисала борбом за своје Косово и Метохију, сада, после прогона праведника, и моралног урушења српског епископата, после зацарења јереси екуменизма, и ћутања о тој издаји „џет-сета“ политичке, уметничке, академске сцене у Србији, више се не пева о повратку Косова Србији. Општа апатија и расуло у народу.

Срби су отишли на маргине.

Није ли то доказ истинитости речи из Светог Писма: Удариће пастира, и овце ће се разбјећи (Зах 13, 7)?

A где су на овај дан великог страдања православних хришћана патријарх и председник републике? Како су обележили 17. фебруар?

За председника се не зна где је, али кажу да је патријарх и председница скупштине Србије Маја Гојковић на миси у римокатоличком храму у друштву америчког амбасадора Кирбија и Станислава Хочевара, надбискупа београдског. Миса се одржава под геслом:

„Како сејемо, тако ћемо жњети“.

kako

 

Погледајте, такође: ЈЕСУ ЛИ СРБИ ПОСТАЛИ ПОТУРИЦЕ?

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Косово | 3 коментара

МИТРОПОЛИТ АМВРОСИЈЕ РЕАГОВАО РЕЗИГНИРАНО ЗБОГ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА

Након сумњивих негирања како Светог Синода Грчке архиепископије тако и Јерусалимске патријаршије о конфронтацији поводом важног питања о Иринеју, митрополит Амвросије, члан Синода, интервенисао је резигнирано тврдећи да тамо где има дима има и ватре! 

patriarxis_eirinaios-890x395_c

Патријарх Иринеј, и даље заточен на правди Бога.

 

Наиме, на редовном заседању Синода Грчке цркве архиепископ Јероним је опет избегао да се изјасни поводом преиспитивања кривице Јерусалимског патријарха Иринеја. Изјавио је да никакво писмо није добио на ту тему. Том приликом, честитао је ослобађање Архиепископа охридског Јована.

Митрополит Калаврите Амвросије поводом тога је изјавио да „за наше Православље представља мрљу то што (патријарх Иринеј) остаје затворен без пресуде“. Он је открио и да је било контакта између Егзарха Пресветог Гроба Господњег у Атини са Архиепископом Јеронимом након којег је Свети Синод одлучио да опозове слање трочлане делегације у Јерусалим.

У саопштењу се каже:

ОВО ЈЕ МРЉА ЗА НАШЕ ПРАВОСЛАВЉЕ! ЗАТВОРЕН БЕЗ ПРЕСУДЕ!

СВЈАТЕЈШИ ПАТРИЈАРХ ЈЕРУСАЛИМСКИ г. ИРИНЕЈ

Још једном ћемо то поновити! Случај Његове Светости п.Јерусалимског г. Иринеја, који остаје закључен у свом стану-келији, тамо доле у Јерусалиму представља мрљу за цело Православље! Сви су без изузетка криви и патријарси и архиепископи Православне Цркве, који или ћуте или су равнодушни! Мученик патријарх г. Иринеј остаје заточен без икаквог судске и најглавније – без икакве пресуде! Чини се да га се наследник црквене управе у Јерусалиму боји и да га због тога држи у потпуној изолацији! А оно што је још горе: ако путујете као ходочасник у Јерусалим и желите да посетите заточеног патријарха, НЕЋЕ вам то дозволити!

Пишемо, дакле, ово како бисмо јавно осудили понашање Егзарха Пресветог Гроба Господњег у Атини, високопреподобног архимандрита оца Дамјана, који је – очигледно – на налог Његове Светости партијарха г. Теофила, посетио недавно Високопреосвећеног Архиепископа Атине и целе Грчке г. Јеронима, да би га уверио да овај свети Патријарх г. Иринеј „није заточен“  већ „самозаточен“. То је, међутим, велика лаж! Свети и мученички патријарх г. Иринеј, без своје воље, стављен је у потпуну изолацију! Осуђујемо, дакле, ово понашање вредно презира наследника црквене Управе тамо доле у Светој Земљи! Лаж НЕ ПРИЛИЧИ црквеним људима! То је оружје оних који се осећају кривима! Изражавамо наше жаљење и – зашто не?- и нашу озлојеђеност.

Резултат интервенције Високопреосвећеног Егзарха г. Дамјана у Атини јесте да је Свети Синод на својој седници одржаној 5. фебруара ове године одлучио да опозове слање трочлане делегације у Јерусалим која је за циљ имала да тамо у име наше Цркве пружи једну братску интервенцију љубави и смиривања духова у светој Земљи Јерусалима.  Стога нас, дакле, интервенција Егзарха Јерусалимског у Атини г. Дамјана гура у даље борбе! Нећемо оставити да овлада нити неправда, нити лаж! Само храбрости, Ваша Светости г. Иринеју!

Егион, 09. фебруара 2015.г.
+ АМВРОСИЈЕ КАЛАВРИТЕ И ЕГИАЛИЈЕ

амвросије

Митрополит Амвросије

 

Извори: Агиоритико Вима, Serbia world news.rs

Погледајте такође: РУШЕЊЕ ЈЕРУСАЛИМСКОГ ПАТРИЈАРХА ТЕОФИЛА

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Јерусалимска патријаршија, Грчка Црква | 1 коментар

Мањи је грех не примити Христа него ли примивши одбацити Га.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

 HxaI4W2qtfE Апостолско сведочанство је истинито и несумњиво, браћо моја. Кад би Пилат безбожник сведочио оно што апостоли сведоче, ко би поверовао? Јер је безбожник, а сведочанству безбожника нико не верује. Или кад би цар Ирод, који је због женидбе са својом снахом убио светог Јована Крститеља, кад би тај цар сведочио оно што апостоли сведоче, заиста нико не би веровао. Али кад прости, чисти и непоткупљиви рибари дају своје сведочанство, за које су оставили своје рибарске мреже и своје тихе домове и децу и родбину па чак и отаџбину и поред свега дали се драговољно на смрт за своје сведочанство – онда је то сведочанство истинито и несумњиво.

Какво је то апостолско сведочанство? Ево да пустимо једнога рибара по имену Јована, једнога од синова Заведејевих да сам говори: И ми, вели он, видјесмо и сведочимо да Отац (небески) посла Сина да се спасе свијет. Ко признаје да је Исус Син Божји, Бог у њему стоји и он у Богу. И ми познасмо u вјеровасмо (I Јов. 4, 14).

И стара Европа од пре хиљаду година позна и верова. И беше спремна да буде сведок Господа Исуса Христа пред свима некрштеним народима на земљи. Али сатана закрочи у судбу Европе преко верских старешина њених. Сатана наусти осионе првосвештенике европске да одбаце простоту рибарску и да се уживе у раскош римских ћесара, и да постану господа и висока господа, и војеначалници и дипломати и кнежеви и богаташи. To учини да се народи хришћански на Западу буне и помету. И од тада до сада ти народи су пошли путем супротним Христу и сведочанству апостолском. Радије су читали незнабожачке философе него апостолске посланице. Милији су им били жречеви олимпијски и персијски него ли свештеници хришћански. Више су их веселиле шаране лаже паганске поезије него ли житије светих испосника и мученика Христових. Срамне баханалије старе Јеладе и Рима више су се лепиле за срце њихово него ли спасоносна и пречиста литургија Христова. Све ово није дошло одједном него се постепено све свело на ово што набројасмо. Једном речју: крштени свет вратио се своме прехришћанском незнабоштву. Свети апостол Петар, уз кога су се нарочито везали првосвештеници западни, то изражава овом отвореном и оштром речју кад вели: повраћа се пас на бљувотину своју, и окупана свиња у каљужу (II Петрова 2, 22).

Кудикамо било би им боље – тим западним јеретичким народима – да никад нису ни чули за Христа и његово Јеванђеље нити да су се крстили у Његово име. To им говори и апостол Петар, кога су они присвајали себи као свог искључивог љубимца и кључара раја. Овако им говори: Бјеше им боље да не познаше пута правде, него ли кад нас познаше да се поврате натраг (II Петр. 2, 21). Мањи је грех не примити Христа него ли примивши одбацити га.

Да је остала некрштена и нехришћанска, Европа би да нас била пред Богом Створитељем оно што је и некрштена Индија. И њена би одговорност била малена и шиба блага (Лк. 12, 48). Али она се крстила у име Пресвете и животворне Тројице, у име Оца и Сина и Светога Духа, примила је сведочанство апостолско и држала то сведочанство као најдрагоценије благо хиљаду година. Онда је почела то сведочанство и печат Духа Христова са себе скидати па се враћати на прастару бљувотину својих незнабожачких и људождерских прађедова од пре Христа. Шта је то што апостол именује бљувотином? To je поклоњење идолима, старим измишљеним божанствима, под разним именима, једној шареној гомили која представља људске страсти и похоти, но која је непостојећа. To je враћање од духа на тело, и од живота духовнога на живот телесни. Као што се догодило и са лакомисленим Галати ма, којима апостол Павле, њихов духовни родитељ, упућује овај прекор: О неразумни Галати! Ко вас је опчинио да се не покоравате истини?… Тако ли сте разумни? Понели сте са духом а сада свршујете са тијелом (Гал. 3, 1)! Шта су учинили Галати? Крстили се, призна ли Христа, а после одбацили га и вратили се својим старим фантастичним боговима, и што је увек случај, вратили се под тиранију стихија природних, и почели обожавати страшне силе природне као неука деца која живе само чулним животом и виде само донде докле очи гледају.

Хришћанска Европа, пркосећи својим црквеним старешинама, вратила се на своју бљувотину као некад безбожни Галати. Чему се вратила? Природним стихијама, природи као врховном божанству. Одбацивши животворног Христа, Европа се поклонила полумртвој и мртвој природи, тј. делу Христових руку. To je као кад би неко пуштен био да уђе у царев двор па место да се поклони цару он се почне клањати царевим псима и мачкама и ко њима. До те помрачености, до тог лудила дошла је Европа у 19. и у 20. столећу. Лако ће бити Индији на Страшном Суду, лако и Китају и Јапану, али ће врло тешко бити Европи. Јер је најпре била верна па је изневерила.

А ти, Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никада ниси ишла њеним путем и никад за њом. Ти си имала своју мисао, своју веру, свога Господа и свој пут. Назад на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш. Са туђе бљувотине врати се своме Христу, и Он ће те осветлити и спасти. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Кроз тамнички прозор | 1 коментар

Рашчињење светог Јована Златоустог

Свети Јован Златоусти био је беспрекоран чувар Истине и Цркве Божије. Неустрашив пред царевима и пред црквеним моћницима који су желели да Истину погазе, увучен је у борбу у којој није одступио. Црквени сабор је рашчинио светог Јована, али Бог и пунота Цркве нису никада то рашчињење прихватили. Мир није могао бити успостављен све док се Цариград није извинио светом Златоусту за зла која му је учинио. Сам свети Златоуст, иако је јасно учио против раскола, није могао прихватити на схоластички начин административно рашчињење. Наставио је да служи и последњу литургију је одслужио у Коману, данашњој Републици Абхазији.

Свети Златоуст онда уђе у цркву, заиска светле црквене одежде, промени на себи сву своју одећу, па чак и обућу; затим своју одећу раздаде онима што беху с њим на лађи, а у црквеним одеждама одслужи свету литургију и причести се Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Христове; онда узнесе благодарне молитве Богу, благослови све присутне, даде им последњи целив, па прекрстивши се леже говорећи: „Хвала Богу за све!“ (Δόχα τῶ Θεῶ πἀντον ἔνεκεν). – И тог часа предаде дух свој у руке Божије. (Из Житија Светих)

Јован Златоусти – Благодарећи његовој проповедничкој слави, 397. године изабран је за епископа цариградског, где ће ускоро ући у сукоб са Евтропијем, министром двора цара Аркадија, и са царицом Евдоксијом јер је предлагао потпуну реформу начина живота, како у Цркви тако и на царском двору. Под сплеткама Патријарха Теофила Александријског, Свети Јован је збачен са престола 402. године. Поново долази из првог прогонства, а напослетку Евдоксија га прогони у Кукуз (или Коман), где је умро на Крстовдан 14. септембра 407. године. Одавде пише највећи део писама, међу којима и оних седамнаест Писама Олимпијади.

AgiosIoannisChrysostomos05

403.Сабор „Под храстом“. Рашчињен је св. Златоуст. Заседало је укупно 36 епископа а од њих 29-орица су били из Египта — «гласачи» Архиепископа александријског Теофила. Повод за ово гоњење биле су речи св. Златоуста у беседи:

„Опет бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља!“

Царица се у то време понашала насилнички и наредила је да се изгради њена огромна статуа на најважнијем тргу престонице, недалеко од саборне цркве Свете Софије. Поводом откривања те статуе данима су приређиване бурне свечаности и игре око тог стуба. Вика и бука допрла је до цркве свете Софије и много ометала само богослужење.

Ово је било друго „рашчињење“ св. Јована Златоустог. Под сличним оптужбама, већ је био „рашчињен“ од архиепископа Теофила и царевих људи. Ипак, после првог рашчињења народ је направио прави устанак у граду и цар Аркадије је, уплашен због немира, био приморан да врати Златоустог на његов престо. Сада су св. Јовану међу кривице убројали и то што се, иако раније рашчињен поново вратио на свој престо. Поновила су се дешавања која су пратила и светог Атанасија Великог који је раније био рашчињаван и враћао се на свој престо упркос безаконим одлукама.

Свети Јован је имао, осим Бога, још два помоћника на земљи, којих су се насилнички цар и царица прибојавали. То су били православни народ и тадашњи папа Инокентије. Римски престо је у 4. веку још увек био православан и током дешавања око св. Јована Златоустог није прихватао одлуке безаконих саборовања.

Папи је јавио ο свом суду над Златоустим и ο рашчињењу последњег сам Теофил. Тада, не часећи часа, Златоуст је послао са писмима ο свом случају у Рим три своја епископа: писмо са потписима су послали и 40 епископа који су му остали одани. Протестовао је против безакоња. Такође је писао и аутономним митрополитима: Миланском и Аквилејском. Папа Инокентије I (401-417 г.) одговорио је и Теофилу и Златоусту, одбацујући суд Теофила и тражећи нови сабор епископа Истока и Запада, из кога би били одстрањени сви оштри и пристрасни партијци са обе стране ради пуног беспристрашћа.

Исте идеје је папа Инокентије послао и цару Аркадију, и са аутономним архиепископима Милана и Аквилеје предлагао сабор у Солуну. На Истоку су због подршке Рима, сви приврженици Јована Златоустог почели да се се сматрају као римофили и били су гоњени од цара Аркадија.

На Божић 403. године цар се не појави у саборној цркви, изјављујући да не може општити са епископом који је од сабора осуђен. А кад 404. године наступи Велики пост, цар по наговору епископа посла светом Златоусту овакву поруку: „Удаљи, се из цркве, пошто си осуђен на два сабора, и мени је немогуће ући у цркву док се ти налазиш у њој“. – На ту поруку Златоуст одговори цару преко изасланика овако: „Ја сам добио Цркву од Христа Спаса мога, и не могу је напустити добровољно, сем ако не будем избачен силом. Град је твој, и тебе ће послушати сви. Желиш ли да ме раставиш са Црквом Христовом, онда пошљи слуге своје, да ме извуку из ње, и ја ћу имати оправдање пред Богом, пошто сам отишао од Цркве не по својој вољи него изгнан царском влашћу“. (Житија Светих)

На Велику суботу за време богослужења Марин, управитељ царичиних имања, је по заповести цара са војницима провалио у цркву, и уз насиље над вернима, и оглашенима који очекиваху свето крштење, и извукли су светог Златоуста из цркве; Тада и сав народ напусти храм. Светитељ Божјем је неко време био држан у патријаршиском двору. Не излазећи из своје келије проведе ту два месеца док не изађе наредба да свети Златоуст иде у заточење.

По изгнанству светога Златоуста, у исти дан изби пожар у саборној цркви у Цариграду, као очигледни израз гњева Божија. Избивши изненада, пожар се муњевитом брзином разли по целој цркви. Притом дуну силан ветар, пламен сукну из цркве, и подигавши се високо у ваздуху, он направи као неки мост, и спусти се на палату у којој су одржавана скупна договарања против светог Златоуста, и сву је потпуно уништи.

При свему томе у народу не погибе ни један човек од тако страшног пожара, те сви говораху да Бог пожаром кажњава град због неправедног изгнанства светог угодника Божијег. Непријатељи пак светог Златоуста тврђаху супротно, говорећи: „Једномишљеници Јованови запалише цркву“. – Због тога многи беху ухваћени од градоначелника, незнабошца по вери, и подвргнути свакојаким мукама, при чему неки и умреше. (Житија Светих)

404. - У Антиохији је скоро столетни архиепископ Флавијан умро (26 сентября 404 г.). 6. октобра те године скончала је и царица Евдоксија, велика потивница светог Златоуста. Партија цара Аркадија је на место скончалог Флавијана поставила непријатеља светог Јована Златоустог, презвитера Порфирија.

Цареви Аркадије и Хонорије су у време гоњења св. Јована били у рату у тадашњем Илирику, тј. на Балкану. На Истоку сy приврженици Златоуста сматрани непријатељима отаџбине, тј. царског режима.

404. је уместо прогнаног Златоуста постављен на архиепископски престо презвитер Арсакије, који се истакао као Златоустов непријатељ, приликом безаконог сабора Под храстом. Након што је проглашен едикт о прогонству св. Јована Златоустог био је изабран, али због противљења народа опозван. Ипак, постављен је некако на архиеископски престо 27. јуна 404. године, али се убрзо упокојио.

Православни народ се са рашчињењем није сложио, и почео састајати на црквеним обредима изван града. И папа Инокентије није признао новог архиепископа. Арсакије није могао успоставити ауторитет ни због своје поодмакле старости.

После Арсакија постављен је Атик, такође опонент св. Јована Златоустог. Он је био патријарх од 406. до 425. године. Приступио је радикалној чистки свих присталица Златоустог. Сви такви епископи и клирици били су рашчињени. Чак и они који су им дали уточиште били су подвргнути конфискацији имања и многи од њих су послани на робију.

саркофаг Комани

Саркофаг св. Јована у месту Комани, Абхазија.

 

Крстовдан 14. септембра 407. 

По заповести Аркадија Јован је преведен из Кукуза, где је имао прилику да општи са познатим људима и да одржава преписку са папом Инокентијем, у месташце које је било изолованије и даље – Питуинт. До Питуинта није стигао, јер је измучен од пута пао са ногу у месту Команди, (Коман, данашња Абхазија) где се у цркви Св. Василиска одслуживши литургију упокојио на Крстовдан.

(На основу текста са sedmitza.ru. Ако Бог да наставиће се)

Погледајте, такође: СТРАДАЊЕ МАКСИМОВО ЗА ХРИСТА НЕ ДА СЕ ОПИСАТИ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

 

Објављено под Свети људи | 2 коментара

У Србији се одржава миса за ратног злочинца

Алојзије Степинац је ратни злочинац који ће данас, 10.02.2015. године бити прослављен у римокатоличким храмовима и у Србији. У атмосфери националног мазохизма, екуменизма Београдске патријаршије и медијске блокаде, тешко да ће се ико осмелити да учини протест против оваквог чина римокатоличке заједнице. Новина је што је ове године Степинац и канонизован за свеца на сајту нишке римокатоличке цркве, која има већ богату историју свештеника учесника геноцида над Србима.

mise u Nisu

Обавештење о миси на сајту нишких римокатолика.

10. фебруар је велики дан за римокатолике Балкана, јер се тога дана прославља њихов „светац“ Алојзије Степинац, кога рангирају као блаженог. Овај човек, са друге стране, од чланова Цркве Православне рангиран је као мучитељ и сарадник у геноциду над православним хришћанима. У ери јереси екуменизма, стално се тражи модус како да се наркотизованим масама људи објасни да су мучитељ Алојзије и мученик свети Вукашин Клепачки у истом рангу и да би требало да се прослављају заједно.

step serb

Уколико су оваква сведочанства валидна за Ватикан, свако ко је чинио било какве злочине може постати „светитељ“ ове агресивне верске организације.

У низу фалсификата које је користио Ватикан да би Алојзија уврстио у блаженике и мученике користили су се и фалсификовани документи. Недавно је хрватска штампа објавила и документ у коме се каже да српски свештеник из Пожаревца, Андреја Димитријевић, признаје још 1975. године Степинца за свеца, и још каже:

„Sav pravoslavni živalj kome je bilo stalo da se vera hrišćanska održi upirao je pogled i nadu u Njega, jer je On podgrejavao ono, u ono doba što niko od pravoslavnih Srba nije ni mogao ni smeo. Zato Ga s pravom mnogi, kao i ja poštujemo kao velikog sveštenomučenika Crkve Hristove.“

Ипак, по неуобичајеном језику и изразима које наводно православни свештеник употребљава, очигледно је на први поглед да је документ фалсификован. Лажни пожаревачки поп Анреја наводно каже:

„Nadam se da će zagovorom kardinala Stepinca pred Bogom uskoro sinuti sloboda i Hrvatskom i Srpskom narodu kada ćemo slobodno moći o ovome pisati i govoriti.“

Колико људи у Пожаревцу знају шта је то „заговор“ и када је ова реч ушла у српски језик, питање је за лингвисте. Ипак, у Нишу, у коме је пред Други светски рат ординирао један од најмонструознијих злочинаца римокатолика, свештеник фра Срећко Перић, о, ироније, ове године ће бити прослављена миса у част, не само „блаженог“, већ и „светог“ Алојзија Степинца. Тако је објављено на сајту нишке римокатоличке цркве. Овај град је познат по истинском свештеномученику Доситеју (Васићу), епископу нишком, који је страдао и мрцварен 1941. само неколико улица даље од двора Алојзија Степинца, док се истовремено Степинац, који је био викар хрватских усташа састајао са најужаснијим учесницима геноцида над Србима, Јеврејима и Циганима. Степинац није, попут многих римокатоличких свештеника директно убијао Србе, али је имао удео у геноциду над Србима. Он је био један од заступника идеје да се што више Срба покатоличи. На тај начин, био је сарадник у пројекту Миле Будака, НДХ министра за веру и образовање:„трећину Срба побити, трећину покатоличити, трећину иселити“. Степинац, осим што је сакривао дела усташког режима пред светском јавношћу и подржавао односе усташлука са Ватиканом, био је и онај који је у прерасподели геноцидног колача требало да се бави покатоличавањем. Уколико је протествовао код Павелића, протествовао је не због злочина као таквих, већ због тога што се више убија него покатоличава. Уколико је духовно зло и духовно убиство веће од убиства тела, утолико је Степинац већи злочинац од Павелића, диктатора у Независној Држави Хрватској.

screenshot006gp4

Свечана миса, некада у Загребу, данас у Нишу и Београду. Исте вредности.

Просто је незамисливо да се Хитлер прославља у Израелу, али је могуће да се злочинац кога је Раселов Међународни трибунал за ратне злочине обележио као једног од главних инспиратора злочина током Другог светског рата прославља у некада антифашистичкој Србији.

И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте оног који може и душу и тело погубити у паклу. (Јеванђеље од Матеја)

Погледајте, такође: ЗАБОРАВЉЕНИ СВЕТИТЕЉ И ЗАБОРАВЉЕНИ НИШКИ УСТАША Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Вести, Римокатолици | 6 коментара

Како се треба односити према ближњему

a001292

Преиспитај пажљиво свој однос и настројење према свим својим ближњима уопште, јер је сваки твој ближњи саздан по обличју и подобију Божијем, сваки је дело руку Његових, Његова својина, о свакоме промишља и сваки је на овоме свету зато да би, докле год је жив, служио Његовој божанској слави и да би после смрти био вечно са Њим на небесима. Осим тога, сагласно јеванђелском закону, ближњи је Христов брат, Његов повереник, Његов намесник и Његова икона. Све оно што ти је Христос дао, дао ти је на зајам, да би ти све то опет дао свом ближњем, те ти је рекао: „Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте“ (Мт 25,40). Знај, стога, брате, да своме брату не дугујеш мање него своме Избавитељу и да не можеш ни зло ни добро да чиниш своме ближњему,  а да то зло или добро не пређе са обличја (иконе), то јест човека, на прволик, то јест Христа: „поштовање исказано обличју (икони) прелази на његов прволик„, каже Василије Велики, а сагласно Григорију Богослову: „онај ко се стара о творевини указује поштовање Творцу„. Укратко речено, као што губиш веру, ако из њеног символа уклониш једну једину реч, тако губиш и љубав Божију ако из своје љубави изузмеш једног јединог ближњег. А шта си ти без љубави Божије? Ништа друго до отпадник и осуђеник на вечне муке паклене.

Посебно је важно да преиспиташ како се према својим ближњима односиш у својој помисли: а) Да ли их твоја помисао самовољно и безобзирно осуђује и да ли према ближњему гајиш неосновано подозрење, а на то се односе речи: Не судите да вам се не суди (Мт 7,1); б) Преиспитај да ли завидиш ближњему када га други хвале или када напредује у послу; в) Да ли погрешно тумачиш његове поступке сматрајући његове заправо врлинске поступке злим, тако што његово смирење, на пример, сматраш лицемерјем, његову простодушност сматраш глупошћу и безумношћу, а тако и све његове остале поступке у срцу осуђујеш, па чак и саму његову намеру осуђујеш, а она је тако недокучива и сакривена да о њој не суди ни Црква, као што каже апостол Павле: Не судите ништа пре времена, докле не дође Господ, Који ће и осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца (1 Кор 4,5); г) Преиспитај, затим, помно да случајно не гајиш према брату свом такву мржњу због које не можеш ни да га видиш, па си уверен да не чини ништа добро, а о томе је у Писму речено: Немој мрзети на брата свог у срцу свом (3 Мој 19, 17), а Јован Богослов каже: Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица (1 Јн 3,15).

Преиспитај, потом, брате, како се према ближњем односиш у својим речима: а) Да ли га неправедно осуђујеш као кривца пре него што испиташ све околности неког његовог поступка; б) Да ли о њему са презрењем или љутњом говориш било у његовом присуству било у одсуству; в) Да ли његове мане и грешке откриваш неком ко га непознаје, или са другима учествујеш у разговору говорећи рђаво о њему. Упитан о томе, то јест да ли треба откривати братовљеве мане или сагрешења, авва Пимен је одговорио овим мудрим и божанским речима: Када прикријемо грех свога брата и Бог ће прикрити наш; г) Да ли ближњега својим тешким, грубим, безочним и увредљивим речима жалостиш и наводиш да осећа одвратност према теби, јер на то се односе речи Премудрости Сирахове: Од плача бива смрт и плач истински троши снагу (38, 18); д) Обрати пажњу да ли нерасудно претиш ближњему или му гордо заповедаш, јер је написано: Смирењем сматрајте један другог већим од себе (Фил 2,3) и још је написано да треба међусобно да се поштујемо покоравајући се један другоме у страху Божијем (Еф 5,21); ђ) Да ли исмеваш ближњега или га са задовољством љутиш, или можда налазиш задовољство гледајући како га други исмевају или наводе на љутњу; е) Преиспитај да ли му дајеш рђаве савете да би му нашкодио; ж) Да ли другима откриваш тајне које ти је сам ближњи поверио или које су ти неки „у поверењу“ о њему рекли. Стога Премудрост Сирахова каже да човек који открива тајне свога брата губи поверење и никада неће имати пријатеља: „Онај који открива тајне губи поверење и неће наћи пријатеља по души својој“ (27,16); и још каже да је међу пријатељима могуће помирење ако један удари или повреди другога, па чак и ако га у препирци увреди, али је помирење немогуће ако пријатељ открије тајну свог пријатеља: „Рана се може повезати, и после расправе могуће је помирење; али ко открије тајну, тај је изгубио наду за помирењем (Прем. Сирах. 27, 22-23). з) Да ли о њему шириш гласине откривајући другима све оно што код њих може узроковати несугласице и свађе са њим, а о томе је написано: Ко милује свађу, милује грех (Прич 17, 19) и још: Човек гневљив замеће распру (Прич 15, 18); и) Да ли јавно називаш лицемерјем добро које твој ближњи чини; ј) Преиспитај, напослетку, још и да ли гордо, упорно и тврдоглаво истичеш своје мишљење противно мишљењу свог ближњег само и једино зато да би из расправе изашао као победник, што никако не приличи хришћанину, као што је написано: Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије (1Кор 11, 16).

Преиспитај још како се према ближњем односиш у својим делима: а) Да ли чиниш нешто да би се осветио ономе  ко ти је нашкодио, јер је написано: Не буди осетљив и не носи срдњу на синове народа свог (3 Мој 19, 18); б) Преиспитај да ниси, можда, и ти од оних који и не покушавају да умире ближњега и да траже извињење од њега, пошто су се о њега огрешили, нити хоће да му надокнаде тражену штету, ако су га оштетили; в) Преиспитај, даље, да ли ближњега осујећујеш да постигне неки свој циљ само зато да не би био спокојан и миран; г) Да ли дајеш рђав пример било у својој кући било изван ње; д) Да ли кришом уходиш и пратиш послове и поступке свог ближњег који те се уопште не тичу; ђ) Да ли га гониш на недоличан начин само зато што је сиромашан, јер је о томе написано: Ко чини криво убогоме, срамоти Створитеља његовог (Прич 14, 31); е) Да ли му наносиш неправду тако што му не дајеш или одуговлачиш и одлажеш да му даш оно што му дугујеш, као што је, на пример, плата коју је зарадио, како Бог каже у Законима поновљеним: Немојте занети најамника, сиромаха и потребитога између браће своје, и дошљака кој ије код тебе у земљи твојој у месту твом. Подај му најам његов исти дан, и да га не зађе сунце у тебе, јер је сиромах и тим душу држи, да не би завикао на те ка Господу и било би ти грех (5 Мој 24, 14-15). ж) Ако си са неким у опасном или безаконом пријатељству, прекини одмах такво пријатељевање, да и ти не би чуо оно што је пророк Јуј рекао цару Јосафату, који се спријатељио са безбожним Ахавом: Безбожнику ли помажеш, и оне који мрзе на Господа љубиш? (2 Днев 19, 2); з) Једном речју, преиспитај самога себе и размисли да ли свог ближњег љубиш на онај начин како нам Бог налаже и сагласно мери коју нам је оставио. Што се начина тиче, дужни смо да га љубимо не из неког природног разлога или зато што је то у складу са нашом жељом и зато што нам је угодно, него смо дужни ближњега да љубимо из натприродног разлога, то јест зато што је он икона Божија и зато што Бог хоће и заповеда да га љубимо. Што се тиче мере, ближњега треба да љубимо као себе саме, јер је написано: Љуби ближњег свог као себе самог; Ја сам Господ (3 Мој 19, 18) и да њему чинимо оно што желимо да други чине нама: Све што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци (Мт 7, 12). А ако се јави потреба, ближњег треба да љубимо и више него себе саме, као што је Христос нас заволео више од Себе Самога.

Преиспитај напослетку како се односиш према свом ближњем кад је у питању нечињење, то јест кад су у питању она добра која си обавезан да чиниш, а не чиниш: а) Преиспитај, дакле, да ли поступаш тако да не исправљаш свог ближњег ако је сагрешио, а дужан си да то чиниш. Да ли то не чиниш због достојанства, високог положаја или позива којим се бавиш, или пак из братске љубави, а Бог ти заповеда: Слободно искарај ближњег свог и немој трпети греха на њему (3 Мој 19, 17); б) Да ли можда на тебе утиче његов углед и његово име, па то зато не чиниш; в) Или не састрадаваш са ближњим када доживи неку несрећу и не радујеш се заједно са њим у великој радости, а Апостол каже: Радујте се са радоснима и плачите са онима који плачу (Рим 12, 15); г) Или му не указујеш поштовање које му доликује; д) Или не молиш Бога за ближњега, а особито када те мрзи, прогања или ти чини зло. А Господ ти заповеда: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт 5, 42); ђ) Или си равнодушан према давању милостиње ближњему, јер смо по заповести Божијој дужни да дајемо милостињу, као што је записано: Који иште у тебе, подај му (Мт 5, 42); међутим, чак и кад бисмо претпоставили да милостиња није дело заповести Божије, него само савета и препоруке, опет је милостиња изузетно нужно средство да се сиромашнима омогући одржање, када се, разуме се, даје; али када се не даје, онда је уједно и непријатељ наше душе. Према томе, ко је непријатељ спасења сопствене душе, има тако на себи жиг одбачености, а ко је пријатељ сиромашнима, он је и својој души пријатељ и има у себи печат спасења.

Ово преиспитивање је, љубљени мој брате, крајње потребно и корисно, па га зато веома често примењуј. Јер, као што они који путују арабијском пустињом за собом путем остављају белеге да би опет пронашли пут и да се не би изгубили, тако ћеш и ти, благодарећи овом преиспитивању, увек знати обележја истинске или лажне љубави према ближњему и на основу њих ће ти бити јасно имаш ли или немаш љубави према ближњем, па ћеш се, уколико је немаш, усрдно борити да је задобијеш.

Преузето из књиге „Духовне вежбе“, Св. Никодим Светогорац

Погледати такође: „Штета коју души доносе доколица и презапосленост“

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Теологија | 1 коментар

Криминални поступци патријарха Иринеја којим се Тимочка Крајина поклања Румунији?

Државна идеологија у Србији, већ дужи низ година, се може идентификовати са мазохизмом, готово потпуним самоуништењем. Срби (и Власи) су себе десетковали сексуалном револуцијом, тј. абортусима, па су уништили и своју Цркву (јересју екуменизма и македонским расколом), да би на крају своју земљу разделили суседним народима, углавном онима који су и сами марионете Вашингтона или Брисела.

ВЛАСИ СУ УВЕК БИЛИ СРБИ

Занимљиво је да је суштина јереси екуменизма да окупља разне религије на најмањем заједничком садржаоцу. Уколико се две религије у свему разликују, али имају нешто мало у чему се слажу, екуменисти ће ту појединост искористити као повод за уједињење шутог и рогатог. Логика би практично овако звучала: -И муслимани и православни и протестанти верују у једнога Бога, нека се онда заједно моле и уједињују око тога.

Истовремено, што се тиче Срба и Србије, ту код глобалиста који су истовремено и екуменисти или подржавају екуменизам, важи друга логика: -Уколико неки део Срба има неку појединост која их разликује од осталих Срба: другачији дијалект, различите историјске прилике, верску припадност, етничко порекло; треба их разделити од Срба, што би касније довело и до међусобних сукоба са ранијим сународницима и рођацима. Тако се само на Балкану сваке године стварају нове нације, као да је Балкан Африка и да се разна људождерска племена национално освешћују и схватају да треба национално да се организују.

Проблем Влаха је проблем Србије. Нажалост, као и у другим областима, државна власт је често, уместо да решава проблем, изазивала и распиривала проблем. Вапаји најумнијих српских интелектуалаца су почели после ослободилачких ратова, и говорили су да се у граничним подручјима где је потребно да држава делује најопрезније и да шаље најумније своје синове, шаљу дилетанти и корумпирани људи, често послани по казни.

10917413_935627209794393_6602317549125252163_n

Унутрашњост једног од новоподигнутих храмова румунског раскола.

 

Власи су аутохтон народ у Србији. Немањићке повеље у безброј наврата говоре о влашком становништву у Србији. Између Срба и Влаха готово да не постоји јасна граница. Многи Срби имају влашке крви и влашко порекло. То је и објашњење зашто јужни крајеви Србије имају неуобичајени дијалект и падежни систем који има сличности са влашким језиком, а који се доста разликује од језика Срба на северозападу. Словени су на југоистоку измешани са другим етничким групама од којих је најпознатија група романска, тј. Власи. Идеолошко црногорство и траги-комедија од црногорског језика се базира на два слова с́ и з́, који уствари могу да се тумаче као утицај влашког језика и доказ о присутству Влаха на простору Црне Горе.

На безброј места топоними, као и лична презимена говоре о томе. Такви топоними постоје највише у Призрену и његовој околини, али и у Нишу где је службовао Иринеј Гавриловић, некадашњи професор Призренске богословије, али се очигледно није много бавио тим питањима.

СКАНДАЛОЗНА ИЗЈАВА ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА

О размерама скандалозне изјаве Иринеја Гавриловића може се судити по томе, што тренутно Власи у Србији, којих је највише у источном делу, десно од Велике Мораве, воде своју огорчену борбу против румунизације. Они не желе да прихвате екомомске повластице које им нуди Румунија, већ се труде да сачувају свој идентитет и језик и да остану у заједници са Србима и у јединству са Српском Православном Црквом. Патријарх Иринеј је свој допринос уласку Србије у ЕУ, и румунизацији Влаха учинио својом антологијском изјавом из 2014. да у селу Душановац код Неготина живе Румуни, иако их тамо нема. Становници Душановца се изјашњавају као Власи. Изјаву је одмах искористила телевизија „Тимок“ коју финансирају организације за румунизацију Влаха, као доказ да и „српски патријарх признаје да на подручју Тимочке Крајине живе Румуни“.

П. Иринеј се исправио приликом хиротонисања еп. Илариона, тј. тада је поменуо Влахе, не Румуне у Зајачару, али она стара изјава је отишла у етар.

ЗАШТО СЕ ЋУТИ О СТВАРАЊУ РУМУНСКОГ ПРАВОСЛАВНОГ РАСКОЛА НА ПОДРУЧЈУ СРБИЈЕ? 

Неготин, Малајница (Неготин), Исаково (Ћуприја), Бусур (Петровац), Горњане (Бор), Бобово (Свилајнац). У свим овим местима никле су парохије „сестринске“ Румунске православне цркве. Цркве у изградњи су у Бору, Мелници, Дубочкој, а румунски крстови на подручјима где ће се градити цркве су постављени у Прахову, Самариновцу, Шипикову, и још неколико села. Ако се зна како грађевинска комисија експедитивно делује у случајима када прогнани епископ Артемије, који има канонско оправдање у учењу Цркве, оформљује молитвена места за народ који се супротставља јереси екуменизма, биће нејасно, како патријархат из Букурешта релативно лако шири своје расколничко и неканонско деловање и гради ли, гради.

РУМУНИЗАЦИЈУ ПОДРЖАВАЈУ И ПРЕДСТАВНИЦИ БЕОГРАДСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

1. марта 2012. Србија је у Бриселу потписала протокол са Румунијом, којим се регулишу питања румунске мањине. Само једна тачка се односи на Влахе, а то је примедба Румуније да је неприхватљива стандардизација влашког језика. Српски режим је тада одговорио да није надлежан по том питању, јер је то у ингеренцији Националног савета Влаха. Тим споразумом, Србија прихвата изградњу румунских цркава, али се не меша у односе Српске са Румунском црквом. Практично, то значи да Србија издаје дозволе за градњу, али сестринске односе треба да регулишу две цркве.

2013. пред посету Букурешту, Ивица Дачић позива цео Сабор СПЦ у заседању (маја месеца) на свечани ручак, и Сабор СПЦ после тога одустаје од раскида са Румунском црквом, мада је та тачка била на дневном реду. Дачић је тиме обезбедио сагласнист Румуније за улазак у ЕУ, јер да се догодио раскид односа ништа од зле замисли не би могло да се оствари. Све ово говори да је теза да је Црква одвојена од државе само мртво слово на папиру!

Свештеник Никола Солдатовић, из Браничевске епархије, такође потпомаже румунизацију и служи на чистом румунском. Он је постао познат по својим антивлашким изјавама на Фејсбуку, када се користио и увредама. Влахе који не прихватају румунизацију, овај свештеник назива најпогрднијим именима.

Nikola S

Свештеник Никола осим румунизације, воли и папу.

 

Служба румунских расколника је присутна у готово свим селима источне Србије. Узрок томе су ценовници свештеника СПЦ. Свештеници, често, мимо ценовника који је сам по себи нејеванђелски скандал, гастербајтерима наплаћују од 500 – 1000 евра за опело, док румунски свештеници то раде без наплате. Румунски расколници су плаћени од стране Румуније. Податак да су од 18 сахрана у селу Подгорац (Бољевац) 12 без наплате обавили румунски расколници све објашњава.

Ако се све ово зна, можемо само да се надамо да ће упорна борба Влаха да остану то што јесу и помоћ браће хришћана из других крајева да дадне плода у борби за јединство Цркве и борби против глобалистичког стварања нове нације Румуна на просторима где Румуни никад нису живели.

Свештеник! Првосвештеник! – Сам назив означава и позив и дужност: да буде свештен, свет човек. Свештеник је, пре свега и изнад свега, свети човек. А испред њега – првосвештеник. Он је првосвештен, првосвет. Ако то није свештеник, ако то није првосвештеник, шта је онда један а шта други? И један и други су издајице и свога позива и своје дужности и сврстали су се у ред многобројних Јуда, који безобзирно издају све вечне вредности еванђелске. (Свети Јустин Ћелијски)

Погледајте такође: ДА ЛИ ПОЧИЊЕ РАТ У НЕГОТИНСКОЈ КРАЈИНИ?

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Румунска Црква, Српска Црква | Оставите коментар

Господњи празник прослављен у стилу Ноћи Вештица

Авангарда комунистичког покрета, увек је била комунистичка омладина. Организована омладина је имала посебно место у свим револуционарним покретима. Хитлер је приликом успостављања национал-социјализма, такође, посебну улогу намењивао омладини нацистичког покрета. Једна од улога партијске омладине је и организовање културног живота за младе по стандардима идеологије коју прате. Партијска омладина није нешто непознато, и битан је фактор било у одржавању владајуће идеологије, било у рушењу идеолошког поретка у једној земљи.

Србија више није земља која има једну партију, мада се чини да је земља која има једну партократску идеологију. Има се утисак да, док је раније једна партија (комунистичка) била носилац једне идеологије, данас у вишепартијском систему, су скоро све партије носиоци једне исте идеологије. Ако би морали укратко да дефинишемо ову идеологију, морамо рећи да је она далеко од традиционалне државне идеологије Србије, она је чак далеко и од доминантне идеологије ослободилачких ратова Србије када се, такође, Српство борило за Крст Часни и слободу златну. Данас, укратко, владајућа идеологија српских партија укључује – морални минимализам и верску индиферентност, чиме се владајуће потпуно, а опозиционе делимично, уклапају у концепт западњачког глобализма.

 

Ротари-народ

Партократија која влада у Србији није изгледа довољна да обухвати све поре живота како би то требало да буде, па се омладинске пионирске организације стварају и као подмладци ротари клубова. Пионирске црвене мараме су заменили црвени шалови.

rotari bozic univerziteta

Ротари-омладина са црвеним шаловима. На празник Христовог рођења, Божић, ротари-омладина Универзитета у Нишу је организовала дружење са децом уз скромне поклончиће. Иконографија нинакоји начин није одсликавала значење празника. Уместо Христове иконе био је присутан Деда Мраз.

Шта су то ротари-клубови и која је њихова идеја, постоје различита мишљења. Најувреженије мишљење је да је Ротари организација предсобље масонства, тј. да се из Ротари организације регрутују нови масони. Док је масонерија у великој мери затворена за јавност, ротаријанци се експонирају и инфилтрирају у све поре друштвеног живота, па и у Цркву.

Иако се ротаријанци хвале да је то организација угледних људи заснована на високом моралу и љубави према ближњем, тј. алтруизму, ово њихово тврђење се поставља под знак питања.

Један од главних „послова“ ротаријанаца је бављење вакцинацијом, ради елиминисања дечије парализе. Главни финансијер ротаријанаца је Бил Гејтс, мулти-милијардер из САД (ВИДЕО).

polio gejts

Бил Гејтс: „Још оволико мало недостаје да завршимо са дечијом парализом.“

 

Међународни скандал о коме се не говори на мас-медијима је била изјава Била Гејтса да је велики број становништва на земљи разлог за угроженост животне средине и да се преко вакцинисања може утицати да се број становништва смањи за 15%.

„На планети тренутно има око 6, 8 милијарди људи. И тај број ускоро би могао порасти на 9 милијарди људи. Но, ако направимо јако добар посао с новим вакцинама, реформом здравственог система и здравственим установама за репродуктивност, број бисмо могли смањити за отприлике 15 одсто“, казао је Гејтс пред бројном публиком на TEDex-овој трибини о екологији. (ВИДЕО)

Мада је центар друштвених дешавања у Србији Београд, чини се да је град Ниш процентално највише „инфициран“ разним масонским и ротари дешавањима. Клиника у којој би требало да се врше операције срца над српским народом је под знаком темплара, а ротаријанци су заузели практично сваку општину у овом граду. Овај град, у којем је велика економска беда, и део становништва се бави просјачењем као професијом, и има висок проценат социјалних случајева, истовремено има и масонску и ротари господу.

Један од разлога што је ротаријанство толико раширено у Нишу је и Војкан Митић, значајна личност у ротари покрету на међународном плану. Овај бивши комуниста и успешан човек из Ниша, који је некада био на челу индустријског гиганта Електронска Индустрија; гиганта који је, иначе, уништен до детаља; је доста учинио на развоју ротаријанства у Србији као гувернер ротари-дистрикта који обухвата неколико балканских држава (између осталог и Косово је набројано као држава).

Његова најзначајнија изјава је да он жели да се створи „ротари-народ“. (ВИДЕО)

ЦРКВА И РОТАРИЈАНЦИ

Иако ротаријанци у Србији, као и масони, по правилу воде своје духовно-друштвене почетке из омладинских организација Савеза Комуниста Југославије (Душан Михајловић, Тахир Хасановић, Војкан Митић…), они су чврсто повезани са данашњом црквеном олигархијом. Данашњи патријарх Иринеј је био радо виђен сарадник ротаријанаца још у Нишу. По томе је сличан папи Франциску, који је такође, члан ротари-клуба у Буенос Ајресу.

О блискости Иринеја и Војкана Митића довољно говори опис Митићевог венчања:

Венчање без много гостију
– Кад смо се Тамара и ја венчали, урадили смо то на врло скроман начин, у кругу најближих. Да сам желео да правим велику свадбу, то би трајало неколико месеци, у наставцима, са стотинама пријатеља из свих сфера мога живота. Само сам отишао код епископа Иринеја и питао га да ли може да нас венча кад ја будем имао времена, у току недеље. Тако је и било. Венчали смо се у Саборној цркви у Нишу, а у Београду у СО Савски венац. Мора да је изгледало као да је трач да се женим, јер сам у 5 минута до 8 искључио мобилни, у 8 и 15 га укључио и почео поново да радим.

Очигледна је лакоћа како један ротаријанац организује своје венчање у цркви у „невреме“. Докази о сарадњи овог епископа су и наступи нишких црквених хорова које је финансирао ротари клуб као и организација изложбе ротари клуба коју је отворио епископ Иринеј Гавриловић. Учествовање свештених лица, па и самог Иринеја, на ротари-састанцима је можда само трач, али није трач изјава Војкана Митића да жели и да свештенство учлани у ротари-организацију.

РОТАРИ ОМЛАДИНА СЛАВИ НОЋ ВЕШТИЦЕ НА ГОСПОДЊИ ПРАЗНИК

rotari SNG 2015

Док се свети Сава трудио да суштински измени смисао и колико је могуће задржи форму која је већ раније код Срба незнабожаца постојала приликом слављења празника, давши им хришћански смисао, ротаријанци славе хришћанске празнике одузевши им хришћански смисао. Датуми празника који су у време паганства слављени и били народу надахнуће у идолопоклонству, у моралном посрнућу и разврату, постали су у време прихватања Јеванђеља датуми када су Срби почели да славе тројичног Бога, надахњивали се истинском духовношћу и целомудријем.

Данас овај процес иде у обрнутом смеру. Ротари клубови имају и своју омладину организовану у организацијама које се називају „Ротаракт клубови“. Омладина ротари клуба из Ниша је ове године ишла толико далеко, да је уочи Господњег празника Обрезања, када се још слави св. Василије Велики и почетак нове године, организовала хуманитарни маскембал који је подсећао на прославу Ноћи Вештица. Журка за празник је управо и одржана у кафеу где се традиционално на сличан начин организује Ноћ Вештица и богохулна прослава Божића.

10941505_328524447358746_8249045012286154340_n

Журка на Господњи празник

 

10930534_328523104025547_161540249404322349_n

Журка на Господњи празник: „Часна сестра благосиља“.

 

Да ли је ово још један знак систематског уништавања идентитета православног (некада) народа или је само неспретност ротаријанаца да поштују светиње народа из кога биолошки потичу, остаје да се види. Уколико Срби прихвате овакво хуљење на своје светиње под видом хуманитарне помоћи и божићних поклончића за децу, биће то знак да их и нису дистојни. Треба, изгледа, данас одговорити на питање постављено пре скоро једног века у жару борбе против Конкордата.

„Је ли теби ротаријанство ближе срцу него Српство и Православље и правда Божја?“ (Свети владика Николај министру просвете Стошовићу, у време потписивања Конкордата са Ватиканом)

У сваком случају, Православље нема никакве везе са фарисејским лицемерјем и жељом за самопохвалом због добрих дела које одликују ротаријанство. Православље поставља као пример правилног живота цариниково покајање и сузе, а не фарисејеву гордост.

Извор: Фб странице Ротари-клубова

Погледајте такође: СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ О МАСОНСТВУ

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Црква и друштво, глобализам | 2 коментара