Светоотачке поуке као одговори на савремена духовна питања и недоумице

Свједоци смо највећег напада на Цркву Христову у њеној историји  који се догађа управо у наше вријеме кроз јерес Екуменизма. Сам моменат у коме се налазимо и догађаји који се одвијају пред обичног човјека стављају многа питања на које најчешће одговор изостаје.

Мијења се начин служења Литургије, епископи се моле са јеретицима, чак се неки и причешћују са њима, неки епископи се хвале папиним прстењем и крижевима, латини предају на Богословском факултету, Св Јустин као литература је избачен са Богословског факултета, прогоне се правовјерни Епископ , свештенство и монаштво, многи епископи иду у Ватикан по благослов, дају се чудне изјаве, причешћује се од реда свако, избачена је припрема за причешће, крштавају се трансвестити у други пол од онога који им је Богом дат, врх цркве поданички сарађује са богоборном влашћу, крше се суштинска црквена правила итд, итд…

Сваки напад ,па и овај на Цркву, изискује одређену реакцију и дјеловање. Кроз наредна питања, а уз помоћ предања и поука светих Отаца, одговорићемо на неке дилеме које пред савременог хришћанина могу доћи.

Како се понашати према епископима и свештеницима који иду на молитве , храмове итд..са католицима и другим ?

Св. Герман II, Патријарх Цариграда:

Заклињем све људе који су истинска деца Православне Цркве да беже колико год их ноге носе далеко од оних свештеника који су пали и приклонули се Латинима нити да се окупљају у црквама са њима, нити да примају било какве благослове из њихових руку. Јер, боље је за вас да се молите Богу у вашим домовима сами, него да одлазите у цркве заједно са онима што имају латински ум.

А шта у случају да свешеник каже да је то само дијалог , да се нису ничега одрекли у односу са Латинима?

Св. Марко Ефески:

Али, ако они кажу: „осмислили смо средње решење (компромис) између догми (Православних и папистичких), и захваљујући томе ујединили смо се са њима, и постигли велики успех, а да нисмо морали ништа друго да усвојимо сем што је у складу са обичајима, и што смо примили (од Отаца).“ Управо то је начин на који су многи од давнина бивали преварени и заведени да следе оне који су их одвели на литицу безбожништва верујући да постоји средње решење између два учења које може да разреши очигледне супротности, они су бивали изложени пропасти.

Наш свештеник каже да се и католици и протестанти спасавају јер су и они хришћани, да ли је то истина?

Св. Јован Златоусти:

Ми знамо да је спасење у поседу једне Цркве, и да нико ко је изван саборне Цркве не може бити причасник вере Христове, нити бити спашен… Нити ми нудимо макар и део те наде безбожним јеретицима, него их остављамо потпуно изван те наде заиста, они немају нимало учешћа у Христу, него узалудно узимају за себе то спасоносно Име.

Такође је рекао да ако нема близу православног храма да на службу и причешће можемо отићи и у католички?

Св. Јован Милостиви, Патријарх Александрије:

Никада ни у каквој прилици не повезујте се са јеретицима, и поврх свега, никада не учествујте у Светој Причести са њима, чак ако би остао без причести целог свог живота, јер у датим околностима не можеш пронаћи заједницу саборне Цркве. Јер, као што смо венчани са женом у овом материјалном свету, и забрањено нам је Божјим законима да је напустимо и сјединимо се са другом женом, иако морамо провести много времена у некој удаљеној земљи, за шта би били кажњени ако нарушимо наша обећања (венчана), како ћемо онда, будући да смо уједињени са Богом кроз Православну веру и саборну Цркву – као што Апостол рече: ‘… јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа’ (2 Кор 11,2) – како ћемо избећи казну, која у веку који надолази, чека јеретике, ако окаљамо Правослaвну и свету веру кроз блудничење са јеретицима?

Заједничарење се зове тако, јер онај који је заједничар има заједништво, и у складу је са онима са којима је у заједништву. Зато вас молим најискреније, децо, никада не идите ни близу пропагатора јереси да заједничарите тамо.

Мој свештеник служи исправно и не иде код католика, међутим у заједници је са својим епископом и уредно помиње патријарха , да ли ићи код њега?

Св. Василије Велики:

Ако се неки претварају као да исповедају здраву веру, но опште са другачије мислећима (са јеретицима), такве ако ни после опомене не престану, не само да их не треба имати у општењу, него их ни браћом не називати.

Неки од свештеника јавно причешћују латинске свештенике у проавославним црквама , на то нико не реагује , да ли је то забрањено?

Св. Јован Дамаскин:

Са највећом својом пажњом пазите да не примите Причест или да га дате јеретицима. „Не дајте псима светиње,“ каже Господ. „Нити бацајте бисере пред свиње,“ јер тиме постајемо учесници њиховог бесчашћа и осуде.

Мој свештеник је јако добар човек и сви га много воле, међутим никада нам није помињао ништа у вези проблема екуменизма и у заједници је са онима који се моле са латинима?

Св. Теодор Студит:

Чак ако би неко поделио сво своје имање на овом свету, а остао у заједници са јересима, он не може бити пријатељ Божји, него је непријатељ….

Златоусти јасно тврди да су не само јеретици, него и они који су у заједници са њима, непријатељи Божји.

Видели смо да нови патријарх Порфирије љуби руку папи и на доста места се молио са њима, мишљење о томе?

Св Јустин Поповић:

Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ” латинска јерес”. А колико је од тада нових догамата папа измислио и “непогрешиво” одогматио! Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву.

…. Свој став према јеретицима, – а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима.

Св Козма Етолски:

Папу да проклињете, јер је он узрок свих зала.

Мој надлежни епископ ради ствари које су некада биле недопустиве, како да се понашам према њему?

Св. Фотије Велики:

Да ли је пастир јеретик? Онда је он вук! Мораш да побегнеш од њега, и не дај се преварити и не прилази му чак ако је наизглед миран и љубазан. Бежи од заједнице и приче са њим онако како би побегао од отровне змије.

Св. Атанасије Велики:

Ходећи незаблудивим и живоносним путем, ископајмо око које нас саблажњава, не телесно већ умно. Ако се, наиме, Епископ или презвитер, који су очи Цркве, неблагочестиво понашају (у овом случају се мисли на јерес) и саблажњавају народ, треба се издвојити од њих. Боље се, дакле, без њих окупљати у неком молитвеном дому него ли са њима бити свргнут као са Аном и Кајафом у Геену огњену.

Како правилно цијенити пастире да ли према њиховом моралу и личним особинама или само по ономе што је њихова служба?

Св. Јован Златоусти:

Како то да Павле каже: „Слушајте учитеље своје и покоравајте им се,“ (Јев 13,17) након што је раније рекао: „Гледајте на свршетак њихова живљења, и угледајте се на вјеру њихову…“ (Јев 13,7) Зашто бисмо га онда, ако је он нечастан, слушали? Нечастан? У ком смислу? Заиста ако је у вези ствари око Вере, бежи и избегавај га, не само ако је обичан човек, него чак ако би био Анђео који је сишао са Неба, а ако је у вези његовог живота, немој бити претерано радознао.

Али ипак су они свештеници, епископи, патријарси?

Св. Григорије Палама:

Они који су од Цркве Христове су они који су од Истине, а они који нису од Истине, нису ни од Цркве Христове… јер нам је речено да не раздвајамо Хришћанство по људима који имају Црквена звања, него по Истини и тачности њихове вере.

Екуменисти су сада у већина у православном свијету исповедника попут владике Артемија и његових монаха је мало, шта то значи?

Атанасије Јевтић[1] :

Ми знамо из историје Цркве, да права вера, Црква правоверних, често није била у већини у односу на јеретике. `Мало стадо` Христово, по речима Георгија Флоровског, бивало је у историји, и сигурно ће још бити у апокалиптичкој будућности, заиста у мањини и потискивано у `пустињу`. Али то не значи да је истина била на страни оне јеретичке већине. Самоочевидна у Цркви истина и не зависи од  количине, од `саборности` у лажном, демократском смислу те речи. Зар је у време пред Никејски сабор истина била на страни великог скупа аријанствујућих епископа, или на страни ђакона Атанасија Александријског? Или пак, после сабора, Цркву је такорећи представљао сам св. Атанасије Велики. Неколико векова касније, Свети Максим Исповедник такође је био у мањини; па нешто касније Свети Јован Дамаскин; и још касније Свети Марко Ефески.

Када се бунимо против епископа који нас уче новотарије и који екуменишу неки нам кажу да се љутимо и одвајамо од цркве, мишљење о томе?

Атанасије Јевтић [2] :

Нетачно је и схватање оних који сматрају да у Цркви само јерархиаја, и то само у степену епископа, има непогрешивост, или `монопол црквености`. Ниједном епископу сам тај чин не обезбеђује ортодоксију, то ми знамо из историје Цркве. Али, пошто су још свети апостоли одлучили да саборну истину Цркве изражавају сабором епископа (ср. Д. Ап. 15.6) то је онда постало наслеђе Цркве, јер Црква мора на неки начин изражавати себе. Ти сабори Цркве, понављамо, долазе од саборне природе саме Цркве; сабори су од саборности, а не обратно. Уз то још. зна се да су учесници тих сабора били многи светитељи Божји. Треба се сетити да су међу тим епископима на саборима били и такви епископи као што су: св. Николај Мирликијски, св. Атанасије Александријски, св. Спиридон Чудотворац и други. Уосталом, ми знамо и примере када нису само епископи били носиоци православља (св. Максим Исповедник, св. Дамаскин, св. Теодор Студит). Није ли, како скоро напомиње грчки богослов Трембела, црквени народ у време императора Ираклија, имајући на челу два монаха – Софронија и Максима – свргнуо и анатемисао васељенског патријарха и римског папу.  У време пак Флорентинског сабора тај исти православни народ срушио је унију, имајући за руководство једног епископа – св. Марка Ефеског.  Није, дакле, епископ `монополисао црквеност`, него, да се послужимо речима православног светоотачког богослова – Хомјакова: `Црква је право формулисања своје вере предала својим старешинама епископског чина, задржавши, ипак, за себе право да провери формулу, коју они усвајају`. Зато је, вели он на другом месту, `сва Црква примала или одбацивала одредбе сабора, с обзиром на то да ли су те одредбе сагласне или противне њеној вери и њеном предању, и давала назив васељенски само оним саборима, чије је одлуке признавала за израз своје унутрашње мисли. На тај је начин сабор васељенски постајао глас Цркве.`

Неки епископи и свештеници не иду баш често на те молитве и нису баш истакнути екуменисти , како се према њима односити?

Св. Фотије Велики:

Сви смо обавезни да се придржавамо свега што је заједничко за све, и поврх тога, онога што се односи на веру, где и мало одступање представља чињење смртног греха.

Св. Јован Златоусти:

Чињеница да се не обазиремо на мале ствари је узрок свих наших патњи и зато што омање грешке избегну корекцију, веће грешке се појављују. Као што на телу, занемаривање рана узрокује грозницу, инфекцију и смрт, тако и на души, омања зла која занемаримо отварају врата већем злу… Да је правилна исправка дата онима који су покушали да се удаље од божанских речи, и промену неке мале детаље, то би спречило појаву епидемије, и олуја не би прекрила Цркву јер онај који преокрене чак и оно што је минорно у здравој вери, изазваће рушење свега.

Због чега би мене занимало што неко папи љуби руку,и што се моли са неким јеретицима, ја сам обичан верник?

Св. Теодор Студит:

Заповест је Господња да не ћутимо када је вера у опасности. Када је вера у питању, не можемо рећи: „Ко сам ја? Свештеник, владар, војник, сељак, сиромах? Немам ја шта да кажем или се бринем око тога.“ Никако! Стене да проплачу а ти да и даље ћутиш и будеш незаинтересован?

….

Боље ти је дати да ти се језик отсече, него ли ћутати када покушавају праву вeру да искваре.

….

Не само да онај који поседује знање има обавезу да проповеда и учи Православне догме, него чак и онај који је у редовима ученика има обавезу да исповеда Истину одлучно и отворено.

Можда не би требало да се свађамо око ових ствари или да се делимо?

Св. Теодосије Кијевски:

Живите у миру не само са својим пријатељима, него и са непријатељима, али само са својим личним непријатељима, а не и са непријатељима Божјим.

Св. Фотије Велики:

Постоји једна саборна и апостолска Црква Христова, не више, чак не ни две, скупине изван те су синагоге безбожника и синоди отпадника који не мисле, не верују и не исповедају (веру) као ми истински Хришћани.

Св. Григорије Ниски:

Бољи је громогласни рат него мир који одваја људе од Бога… неслагање око побожности је боље него емоционални склад (без побожности).“

Можда је приговарање епископима и свештенству због јереси екуменизма осуђивање , а осуђивање је велики гријех?

Архепископ Аверкије Таушев:

 Какво је то страшно, мрачно лукавство!

Какво је то фарисејско лицемерје!

„Баш никога ни за шта осуђивати“ – таквоме настројењу у савременом хришћанском друштву и стреме слуге долазећег Антихриста, како би могли лако и неометано да раде на стварању повољних услова за скоро зацарење њиховог господара у свету.

Може ли у наше време иједном часном и савесном хришћанину да не буде јасно да је безусловно „свепраштање“ потребно само непријатељу Христовом – Антихристу, ако би људи коначно изгубили осећај за разликовање добра и зла, како би се помирили са злом, прихватили га својом вољом а потом прихватили и самога Антихриста и не помишљајући на борбу?

То није ништа друго до лицемерно, фарисејско лукавство непријатеља који је жедан наше пропасти!

Шта је у ствари екуменизам који наши епископи хвале и пропагијару?

Јеромонах Серафим Роуз:

Данас циљ непријатеља људског рода није само да одвоји верне од пута спасења којим га води Црква Христова, већ да створи властиту „цркву христову“, и да претвори само Тело Христово у једну екуменску организацију, како би на тај начин припремио долазак свог изабраника – Антихриста…

Св.Јустин Поповић:

Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес.

Да ли нам Црква својим законима дозвољава да се одвојимо од јеретичких екуменских пастира?

15. канон прводругог Цариградског сабора:

А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.

Шта у суштини значи бити члан Цркве?

Св Јустин Поповић:

Члан си Цркве? -То значи : стално си са свима светима , а преко њих са чудесним и чудотворним Господом Христом.

Св. Максим Исповедник:

Црква је правилно исповједање вјере.

Св Игњатије Брјанчанинов:

Цркава ће остати, са свим обећањима која јој припадају и са пуноћом благодати, чак и ако у њој остане само један епископ са малим бројем верујућих.

Сви остали ће бити „уздрмани“ и „пашће“, биће „надвладани вратима пакла“, без обзира на то што ће наставити да себе називају „црквом“.

Многи су вјерници збуњени како да се понашају у овој ситуацији?

Старац Григорије са Дохијара, братић и ученик старца Јосифа Исихасте[3]:

Хришћани би требало да буду повезани и да не пристају на екуменизам, да не пристају на екуменску цркву, да не желе ићи тим путем. И уколико јерархија настави са екуменизмом треба да изађете из такве „цркве“. Можете написати и писмо патријарху или епископу да ви не желите у екуменистичку цркву. То је што вијерници могу да ураде. Но да ми тонемо у јерес екумеизма у то нема сумње , корак по корак.

Како вијерник да покаже отпор према свом свештенству?

Владика Артемије:

Тако што неће ићи у ту „цркву“.


[1] Одступање од цитирања св Отаца овдје вршимо оправдано и дајемо цитат Атанасија Јевтића док је још био православан.

[2] Исто 1, цитат од некада православног епископа ,а данас љутог екуменисте Атанасија Јевтића.

[3] Ово питање старцу постављено је прије више од 10 година..

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Архиепископ Аверкије: Отпуштање грехова, лажна „хришћанска“ љубав и свепраштање

Примите Дyх Свети: којима опростите грехе, опраштају им се и којима задржите, задржани су. (Јн. 20, 22-23)
Нико нека не плаче због прегрешења, јер опроштај из гроба засија“- слушамо у свештену и свепразничну спаситељну ноћ Васкрсења Христова, за нас толико радосне речи великога васељенског учитеља и светитеља, прослављено црквеног беседника светог Јована Златоустог.

владика Аверкије


И уистину! Међу најважнијим последицама великога дела искупљења човечанства, које је савршио тридневно из гроба Васкрсли Христос животодавац – јесте управо праштање или отпуштање грехова.
Ето зашто је Васкрсли Господ, јавивши се у први дан по Васкрсењу ученицима Својим, предајући им мир, дунуо и рекао: Примите Дух Свети: којима опростите грехе, опраштају им се и којима задржите, задржани су (Јн. 20,19-23).
А даље, из књиге Дела Апостолских видимо да су Свети Апостоли, проповедајући о Христу Распетом и Васкрслом из мртвих, одмах потом позвали своје слушатеље на покајање и на примање светога крштења ради остављења грехова.
Покајте се и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова: и примите дар Духа Светога – позивао је Свети Апостол Петар многобројни народ који га је слушао у дане Педесетнице (Дап. 2,38).
Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од грехова својих, говорио је он народу који се окупио око њега и Светог Апостола Јована након чудесног исцељења хромога од рођења (Дап. 3,19).
Бог сада заповеда свим људима свугде да се покају- казивао је Свети Апостол Павле у својој знаменитој проповеди пред Ареопагом – јер је установио дан у који ће судити васељени по правди (Дап. 17,31).


Отуда се јасно види, да се нама то „праштање“ о којем је говорио Свети Златоусти или „отпуштање грехова“ не даје безусловно, него условно- услов је управо покајање (разуме се, искрено). Зато је Господ Својим ученицима, дарујући им власт да Духом Светим отпуштају грехове, уједно дао и власт да не праштају, и то очевидно онима који се не кају како ваља:. и којима задржите, задржани су.
Овом јасном и одређеном, чистом еванђелском учењу потпуно је противречна сада толико модерна пропаганда некакве псеудо хришћанске љубави и безусловнога свепраштања, које покрива безмало све – и обухвата готово и непријатеље Христове, укључујући и несумњиве слуге долазећега Антихриста које се боре са Светом Црквом и самом вером у Бога!
Такви лажни проповедници модернога псеудхришћанства веома су ради да за осигуравање својих положаја злоупотребљавају речи Господње: Не судите да вам се не суди Мт, 7,1). Та им је реченица особито драга, али им, свеједно, никако не смета да сами најсуровије осуђују све они који се не саглашавају са њиховим лажеучењима, која у ствари представљају тек веома лукаво искривљење еванђелског учења – што је мамац којим смућују многе.


Да би се правилно разумеле ове речи Господње, треба имати на уму да је и Сам Господ наш Исус Христос, Који је рекао: Не судите да вам се не суди, непосредно затим рекао и ово: Не дајте светиње псима нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим и, окренувши се, растргну вас (Мт. 7,6).
А ко су ти „пси“ и „свиње“?
Под „псима“ и „свињама“ Господ разумева морално развраћене људе, неспособне за примање еванђелске Истине, којима је све свештено туђе и чак мрско, будући да вредност тога они не могу да схвате. То су морално пали људи, бешчасни и зли, који се еванђелској Истини само ругају и газе је, те се могу са гневом окренути и на њене проповеднике – не либећи се да им чак и о глави раде (види тумачење св. Јована Златоуста, епископа Михаила и других).
Није ли јасно да речима „не судите да вам се не суди“ Господ уопште не забрањује да се људи морално процене и да се направи разлика између добрих и злих? и не само да не забрањује, како ћемо видети даље, него чак и налаже да се то чини.
Господ, тако, непосредно заповеда да се разобличи брат који је сагрешио.
Ако ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо. Ако те послуша, добио си брата својега… (Мт. 18,15).
Не само да се такав благоразуман и хришћански суд над братом који је сагрешио допушта, него се налаже да се у њега укључе и друга браћа:
Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч (Мт. 18,16).


Али ни то није све! Уколико брат настави да упорно чини зло, треба о томе „казати“ Цркви, односно црквеној власт, која је од Самога Господа добила благодатно право да „веже и разрешава“:
..Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17).
Ове последње речи поразне су и савршено неприхватљиве за развраћену псеудохришћанску идеологију савремених пропагатора либералног, модерног неохришћанства, будући да су сасвим неспојиве са њиховим начелима.
Но, допадало се то некоме или не, њих из Еванђеља нико избацити не може: јер то су речи Самога Господа нашега Исуса Христа.


А како је могуће не обазрети се на њих?
Савремени неохришћани, међу којима сада има и учених богослова и многих високих јерарха, на право, истинско Христово Еванђеље уопште не желе да се обазиру, него самовољно фабрикују своје сопствено „Еванђеље“, ако је то својевремено учинио и њихов идејни вођа, мрачна успомена – Лав Толстој.
Авај! За многе савремене „хришћане“, неутврђене у истинској хришћанској вери, то је велико искушење, саблазан која их сасвим скреће са правога пута.
Не судите, да вам се не суди – како ово изгледа привлачно у кривом неохришћанством тумачењу: „Ја нећу тебе сметати да грешиш, па ни ти зато немој мени!“ Ето у каквом нам се ужасном, изопаченом, срамотном тумачењу предаје овај свештени текст у наше време!
Једно осуђивање је – грешно, а друго, како смо већ видели, не само да није грешно, него га Еванђеље и само налаже.
И то је потпуно схватљиво: јер, у случају да ми никада, никоме и ни у ком случају не осудимо, ускоро ћемо изгубити сваку способност да разликујемо добро и зло, те лако и сами можемо бити заведени на пут зла.
Највећи међу рођеним од жена, чију је светлост и непорециву врлинску узвишеност посведочио и Сам Христос Спаситељ, Свети Претеча Господњи Јован, видећи фарисеје и садукеје где му прилазе, говорио им је: Породи аспидини, ко вам каза да бежите од гнева који иде? (Мт. 3,7).
Шта је то? Грешно осуђивање?


Господ наш Исус Христос, Који је Својим следбеницима налагао да се на Њега угледају, говорећи: Научите са од Мене, јер сам кротак и смирен срцем (Мт. 11,29), ипак је неретко, у вези са окорелим грешницима који нису желели да обрате пажњу на Његово Божанствено учење, употребљавао исти израз: породи аспидини, а често се и људима који су Га окружавали, а особито књижевницима и фарисејима, обраћао веома оштрим речима осуде: Роде лукави и прељуботворни! (Мт. 12,39), о, роде неверни и покварени, докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети? (Мт. 17,17). Књижевнике и фарисеје Он је упорно називао лицемерима, безумнима и слепима, змијама (Мт. 15,7; 16,6-12; цела 23. Глава), цара Ирода једном приликом назвао је лисицом (Лк. 13,32); корио је, по речима самога Еванђеља, и целе градове: Хоразин, Витсаиду и Капернаум, због тога што се не покајаше (Мт. 11,20-24).
Но, ни то није све! Ми знамо из Еванђеља да кротки и смирени Господ, Који се потом молио за оне који су Га распели: Оче, опрости им јер не знају шта чине (Лк. 23,34), на само да је користио строге речи осуде, него је неки пут прибегавао и веома оштрим физичким мерама: тако је два пута – на самом почетку Свога јавног служења и други пут на самом крају његовом, мало пре Својих крсних страдања, прогнао трговца из храма. Свети еванђелисти пружају нам веома живу слику тих догађаја. Не могући да трпи нечасну трговину која је организована у храму под покровитељством самих свештеника и чак учешће првосвештеника који су имали велики приход од продаје голубова, Господ Исус Христос, начинивши бич од узица, изагна све из храма и овце и говеда, а мењачима просу новац и столове испретура, рекавши при том продавцима : Не правите од дома Оца Мога дом трговине (Јн. 2,14-17). А након Свога торжественога уласка у Јерусалим, уочи Својих страдања, Он наново, ушавши у храм, изагна све који продаваху и куповаху…, испремета столове оних који мењаху новце и клупе оних што продаваху голубове и рече им: Написано је – дом мој дом молитве нека се зове, а ви начинисте од њега пећину разбојничку (Мт. 21,12-13; Мк. 11,15-17; Лк. 19,45-46).
А шта је то?


Како је то далеко од оне псеудохришћанске љубави и свеобухватног „свепраштања“ које проповедају савремени либерални неохришћани. и хоће ли они, који су „љубвеобилнији“ од Самог Господа, наћи да су ове речи и дела Безгрешнога Господа грешни и недопустиви, противречни Његовоме учењу – хоће ли их осудити толико омиљеним изразима као што су „мрачњаштво“, „реакционарство“, „мрачно средњевековље“, „инквизиција“ итд.?
Зар можемо и да помислимо да би наш Господ – Оваплоћени Јединородни Син Божји, Који је на земљу дошао ради спасења нас људи, како би нас научио Божанственој Истини и животу који јој је сагласан – ма у чему противречио Себи и поступао противно Сопственом учењу?
О томе, јасно, нема говора: таква помисао била би незамислива хула!
Следећи пример Самога Господа, ни Његови Свети Ученици и Апостоли нису се бојали да, уколико је потребно, „осуде“ људе који су се упорно противили еванђелској Истини коју су они проповедали, прибегавајући неки пут чак и најоштријим мерама како би обуздали зло.
Тако је Свети Апостол Петар строго осудио Ананију и Сапфиру због преваре коју су починили: били су кажњени тренутном смрћу само због тога што су нешто утајили од цене земље коју продадоше, уместо да су све принели као жртву Цркви (Дап. 5,1-11).
Свети Првомученик Стефан отворено је пред свима, на заседању синедриона, осудио своје земљаке Јудеје, назвавши их тврдовратим и необрезаним срцем и ушима, оптужујући их за то да се свагда противе Духу Светоме, да су убијали пророке и, коначно, да су постали издајице и убице Самога Господа Исуса Христа о Чијем су доласку ти пророци јављали.
(Дап. 7,51-52).


Свети Апостол Петар осудио је Симона гатара за покушај да купи благодат Светога Духа за новац, рекавши му; Новци твоји с тобом да буду на погибао. јер те видим да си у горкој жучи и у оковима неправде (Дап. 13,6-12).
Шта је то? Грешно осуђивање? Недостатак хришћанске љубави код Апостола?
Исти тај Свети Апостол Павле, када су му Коринћани, новообраћени у веру у Христа, дојавили како се у њиховом крају појавио гнусни грех крвног мешања – да неко има жену оца свог, није им на то рекао: „Не судите да вам се не суди!“ или „Зашто видиш трун у оку брата свога а брвно у оку своме не осећаш?“ Не! Далеко од тога! Свети Апостол је истога часа осудио грешника, а исто је наложио и Коринћанима, строго одредивши и казну: Да се такав преда сатани на мучење тела, како би се спасао дух у дан Господа нашега Исуса Христа! (1. Кор. 5,1-5).
Ни то није све! Свети Апостол Павле је потом заповедио Коринћанима да се уопште не мешају са блудницима, и не само са таквима, но и са зеленашима, отимачима, идолопоклоницима и са сваким који, називајући се братом (односно хришћанином, остаје блудник, зеленаш, идолопоклоник, опадач, пијанац или отимач. Са таквима заједно и да не једете. и избаците злога између вас самих (1. Кор. 5, 9-13).
Ова наведена места из Светог Писма требало би да су довољна да се види како треба правилно разумевати речи Господње не судите да вам се не суди, односно да се покаже како ове речи не искључују сваку осуду ближњега – „осуђивање“ не само да је допустиво, него и неопходно, Закон Божји и савест, пошто истински хришћанин не може да се према отвореном злу и греху односи равнодушно, не примећујући га и мирећи се са њим, лукаво се изговарајући „неосуђивањем“, „хришћанском љубављу“ и „свепраштањем“.
Ваља добро знати и имати на уму да је истинском хришћанству сасвим страно погубно толстојевско учење о „непротивљењу зла“ (које је, успут, упропастило нашу несрећну Отаџбину Русију и вргнуло је у крвави ужас бољшевизма!): сваки истинити хришћанин – не мири се са злом, ма где и ма у коме га сретао.
Пример Самога Господа Исуса Христа и Његових Светих Апостола следили су затим током целокупне историје Цркве и сви истински хришћани, који су свагда осуђивали зло и борили се против њега и по цену тешких лишавања, па чак и самог живота.


Тако су се са злом мрачнога незнабоштва и идолопоклонства борили свети мученици, не само пасивно умревши за Име христово, но и одлучно осудивши, неки пут и веома оштрим речима и делима, идолопоклоничке заблуде злочашћа.
Одлучно и бескомпромисно са лажеучитељима-јеретицима борили су се Свети Оци Цркве, никако их не сматрајући „мислећима“ (како је постало модерно изражавати се данас) према којима треба пројављивати „трпељивост“ и „прилазити им са разумевањем“, но су их гледали као „вукове грабљиве који не штеде стада“, по речима Слова Божјег (Дап. 20,19), те су их строго осуђивали на Васељенским и Помесним саборима, на све начине одвраћајући правоверне од општења са њима и предајући их анатеми.
Шта је то? Грешна осуда и одсуство љубави?
Не! То није ништа друго до потпуно исправна примена речи Светога Апостола: Какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав удео има верни са неверником? (2. Кор. 6,14-15).
И преподобни Оци и Матере наше – хришћански подвижници и подвижнице – „осуђивали“ су овај свет који у злу лежи самом чињеницом свог одласка из њега. Они су следили призив Слова Божјега: Изађите из њихове средине и одвојте се и не дохватајте се нечистога и ја ћу вас примити, говори Господ, и бићу вам Отац и ви ћете бити моји синови и кћери (2. Кор. 6,17-18).
А сада, у наше време циничнога и отворено љутог безбожја, ми, као хришћани, верни Христу Спаситељу и Његовој истинској Цркви, не можемо да не осудимо са свом одлучношћу безбожнике и хулитеље, сурове богоборце који настоје да у целоме свету искорене веру Христову и да разруше Свету Цркву – који оскрвнуше нашу Отаџбину и поругаше се нашим светињама.
Не можемо да не осуђујемо и све њихове сатруднике, који их подржавају и садејствују учвршћивањем њихове власти, помажући им у остваривању њихових адских замисли.
Ми осуђујемо слуге долазећег Антихриста и самога Антихриста…
Зар је све то грешно осуђивање које Еванђеље забрањује, како настоје да нас увере савремени мудраци – неохришћани, преиспуњени некаквом необичном „надљубављу“ и свеобухватним „свепраштањем“?
Нека не лажу на Господа и на Његово Свето Еванђеље!
Нека не приписују себи, у својој фарисејској гордости и самообмани, љубав већу и од оне коју је имала Сама Оваплоћена Љубав – Господ и Спаситељ наш!


Ако како треба правилно разумети речи Господње: „Не судите да вам се не суди“, прекрасно тумачи велики Отац Цркве Свети Јован Златоуст:
„Спаситељ овде не забрањује осуђивање за грехе уопште и не запрећује свима да то чине, но само онима, који, и сами испуњени безбројним гресима, прекоревају друге због некаквих безначајних преступа. Христос овде указује и на Јудеје који злобно осуђују своје ближње због некаквих ништавних поступака, а сами, без гриже савести, чине велике грехе.“
Дакле, забрањује се не осуђивање поступака ближњега и осуђивање његових лоших поступака само по себи, него зло настројење према ближњему човека који и сам тако греши, ако не и више, а не мисли о сопственом исправљању.
Забрањује се не објективно „суђење“ о ближњем, не непристрасно осуђивање његовог лошег владања, него злобна оговарања и ругање који, како често бива, происходе из самољубивих и нечистих побуда – од гордости и сујете, зависти или злопамћења.
Другим речима, забрањује се свака лична злоба и злурадост према ближњему који греши, а никако не праведна, начелна и непристрасна оцена његових поступака и владања, што не само да није противно Еванђељу, но је, напротив, чак и неопходно, како коначно не бисмо почели равнодушно да се односимо према добру и злу и како зло, као последица тога, не би тријумфовало у свету.
Стога тешко сагрешују они савремени пастири које би боље било назвати лажепастирима, који, под згодним изговором наводне хришћанске „љубави“ и „свепраштања“, свесно или несвесно, уче своје стадо толстојевском „непротивљењу злу“.


Какво је то страшно, мрачно лукавство!
Какво је то фарисејско лицемерје!
„Баш никога ни за шта осуђивати“ – таквоме настројењу у савременом хришћанском друштву и стреме слуге долазећег Антихриста, како би могли лако и неометано да раде на стварању повољних услова за скоро зацарење њиховог господара у свету.
Може ли у наше време иједном часном и савесном хришћанину да не буде јасно да је безусловно „свепраштање“ потребно само непријатељу Христовом – Антихристу, ако би људи коначно изгубили осећај за разликовање добра и зла, како би се помирили са злом, прихватили га својом вољом а потом прихватили и самога Антихриста и не помишљајући на борбу?
То није ништа друго до лицемерно, фарисејско лукавство непријатеља који је жедан наше пропасти!


Ако би се хришћанско свепраштање, којим нас је даровао Васкрсли Христос Спаситељ, простирало, да кажемо тако, аутоматски и на оне који не желе да се кају и да исправљају свој живот, Господ не би Својим Апостолима, а преко њих и свим њиховим прејемницима, пастирима Цркве, дао заједно са влашћу да разрешују грехе и власт да их свезују и не би им рекао, јавивши им се по Васкрсењу: Којима отпустите грехе отпустиће им се и којима задржите задржани су (Јн. 20,23).
Каква ли је, у ствари, безмерна и нерасудна дрскост сматрати се љубвеобилнијим од Самога Бога и „исправљати“ Еванђеља Христово, чинећи од њега некакво „сопствено“.


Чувајмо се, браћо, како знамо од овога злог квасца савременог фарисејства борећи се одлучно и са најмањим пројавама зла и греха у сопственој души, не бојмо се да откривамо и разобличујемо зло свугде где се јавља данас – не по гордости и самољубљу, него јавно – по љубави према истини. Наш је главни задатак у ово лукаво и бестидно време да сачувамо савршену верност и преданост еванђелској Истини и Началнику нашега Спасења – Васкрслом тридневно из гроба Христу животодавцу, Победитељу ада и смрти.

Архиепископ Аверкије ,Света Ревност

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Аехиепископ Аверкије Таушев: Истинско Православље и лажно Православље

Свак зна шта је то кривотворена новчаница. То је новчаница која је веома налик на праву, толико налик да је и прихватају као такву. Но у ствари, ради се само о варљивој спољашњости – заправо, реч је о имитацији, о лажној новчаници која нема истинску вредност.
Управо у том смислу може да се говори и о „лажном православљу“. Страшно је рећи, али ми смо изгледа доживели време када се, упоредо са многим другим кривотвореним „вредностима“, појавило и кривотворено православље, које само наоко има истинску веру Христову, само је споља показује, док је заправо лишено истинске унутарње вредности, те тако представља тек фалсификат који обмањује поглед.

Архиепископ Аверкије Таушев,епископ Џорданвилски РЗПЦ


Апологети таквог „православља“ сасвим нетачно тврде да је његова суштина само у голом, хладном, формалном прихватању одређеног скупа догмата. Православље није конгломерат апстрактних истина, одвојених од живота. Православље – то је дух и живот, како је посведочио и Сам Господ наш Исус Христос, кад а је рекао; Речи које вам Ја говорим, дух су и живот су (Јн. 6,63).


Управо с те тачке гледишта ми треба да у садашње зло време разликујемо истинско Православље,, које је дух и живот, од лажног „православља“, које представља тек више или мање успешан фалсификат истинског хришћанства без одговарајућег унутарњег садржаја.

***
Све чешће и чешће се у „журналу Московске Патријаршије“, као и у другим органима совјетске штампе, појављују саопштења о некаквој „секти“, која себе назива „истински-православним хришћанима“ и „следбеницима Најсветијег Патријарха Тихона“, која одбија да призна званичну цркву легализовану од стране совјетске власти, која показује отворено непријатељство и према самој совјетској власти. Већ на основу тих неколико црта карактеристичних за поменуту „секту“, лако можемо да закључимо да је ту реч о оној тајној Цркви, коју смо навикли да називамо „катакомбном“ и чије постојање многи од нас, у иностранству, из различитих разлога поричу. Сведочанство пак самих непријатеља ипак не може да за нас не буде нарочито убедљиво, стога чињеница постојања „катакомбне Цркве“ у Совјетској Русији више не може да се доводи у питање.
Карактеристично је да следбеници „катакомбне Цркве“ себе називају „истински-православним хришћанима“, желећи тиме да истакну своју различитост у односу на званичну цркву која је легализована од стране безбожне комунистичке власти и представља њено послушно оруђе. Знајући историју те официјелне Цркве, која се, слагавши душом, згазивши истину и прихвативши лаж – никако не својствену истинској Христовој Цркви – ставила у службу љутих богобораца, ставила им се у потпуности на располагање за остварење њихових заиста паклених планова у свету, ми не можемо а да се не сагласимо са правилношћу назива који су за себе узели „катакомбници“.
Осим тога, у животу званичне у последње време су се догодили силни заокрети који живо сведоче о њеном све већем и већем одступању од истинског Православља. Још 1948. године када је у Москви са допуштењем безбожника била уприличена свечана прослава петстогодишњице аутокефалности Руске Православне Цркве, издата је књижица под насловом: ,Материјали Световања Поглавара и Представника Аутокефалних Православних Цркава у вези са празновањем 500-годишњице Аутокефалности Руске Православне Цркве“. У тој књизи налазимо читав низ текстова који сведоче о томе како је ова црква, легализована од стране совјетске власти, тада истицала своју строгу ортодоксију. Але ево, прошло је тек неколико година, и слика се изменила. Никако другачије него на захтев безбожне совјетске власти – која је, не бирајући средства, желела да свој утицај прошири свуда по свету – Московска патријаршија се, испрва практично, а затим и формално и званично, „укључује“ у помодни „екуменистички покрет“. Почиње нешто необично, у прошлости готово беспримерно. У самој Совјетској Русији несмањеном жестином се наставља гоњење вере, прогон духовништва, угњетавање верних, пропаганда атеизма, док у исто време московски патријарх Алексеј и неки највиши представници легализоване цркве имају, слично високим совјетским чиновницима, нарочито привилегован положај, добијају ордење, организују раскошне пријеме за представнике помесних православних цркава и инословних религиозних организација када допутуј у Совјетску Русију, ти и сами слободни одлазе у иностранство, одседајући у најлуксузнијим хотелима и користећи помоћ и подршку совјетских опуномоћених представника, који у њихову част и у част њихових иностраних и инословних гостију приређују величанствене банкете. При Московској патријаршији је чак основано посебно „Одељење за спољне црквене односе“, које је веома активно у пружању јавне подршке атеистичкој совјетској власти. Први председник тог Одељења, који је потом на загонетан начин испао из строја и ускоро умро, био је Митрополит Николај Крутицки. Он је пропутовао многе земље, при чему су свуда у његову част организовани свечани дочеци и пријеми, добијао је почасне докторске дипломе и звања, не само од православних него и од инословних високошколских институција, а и сам је у Москви примао безбројне инословне делегације, када би се дешавало да патријарх Алексеј протестантске пасторе, одевене углавном у обичне сакое, дарива украшеним православним архимандритским крстовима.
Сада такву грозничаву делатност развија његов наследник, 33-годишњи митрополит Никодим, који је направио сасвим неуобичајену, вртоглаву духовну каријеру.


У истом таквом положају потпуне потчињености безбожним комунистима налазе се и помесне православне цркве у тзв. „сателитима“ Совјетског Савеза, нарочито у Румунији и Бугарској. У нешто бољем положају налази се Српска православна црква у Југославији. Како Московска патријаршија, тако и остале цркве у земљама иза „гвоздене завесе“ морају да играју политичку улогу у сагласности са плановима светског комунизма, служећи му као послушна оруђа. То доводи до комичне ситуације: московски синод са патријархом Алексејем на челу, а одмах за њим бугарски синод са патријархом Кирилом, састаје се и износи оштро противљење сваком акту америчке политике који се не допада комунистима, иако се тај акт никако не тиче Цркве ни црквеног живота. Тако на пример, и московски и бугарски синод су у штампи иступили са оштром осудом „агресије“ Сједињених Америчких Држава на Кореју, а потом чак и на „мирољубиву Кубу“. Све те помесне цркве потчињене комунистима обавезне су на активно учешће у совјетској „Мировној Акцији“; оне шаљу своје представнике – духовна лица – на тзв. „Мировне Конференције“ које комунисти организују у разним земљама. У „журналу Московске Патријаршије“ постоји чак и посебна рубрика која је, како по садржају, тако и по самом стилу и језику чланака који се у њој штампају, типичан за совјетску пропаганду, под називом: „У заштиту мира“.


Знајући без сумње у каквом се понижавајућем ропском положају потпуне потчињености богоборачкој комунистичкој власти налазе и Московска патријаршија и друге помесне цркве „сателити“, које по целом свету упорно објављују лаж да је Црква у њиховој земљи потпуно слободна, све остале помесне цркве које се налазе у земљама слободним од комунизма и уживају наоко потпуну слободу, уместо да јавно изразе свој одлучан протест против таквог положаја сестринских цркава – против тог насиља безбожника – оне стварају привид да је у тим поробљеним црквама све нормално, канонски, и уопште са њима, преко њихових јерарха, као са канонским црквама, док нашу Руску Заграничну Цркву, као једини слободни део Руске Цркве који се није потчинио комунистичким безбожницима и ван граница Русије чува своју духовну слободу, не прихватају као канонску Цркву и често одбијају да имају општење с њом (карактеристичан пример је однос Јерусалимске Патријаршије према нашим епископима који долазе у Свету Земљу).
Но, то није све. Однос према безбожним комунистима који прогоне веру и цркву није једини однос испуњен лицемерном лажју који указује не духовно нездраво и у суштини нехришћанско стање у свим савременим православним црквама, осим наше Руске Заграничне: има и много чега другог.
То је тај дух посветовњачења, одрицања од духа Христовог и стапања са овим светом који у злу лежи, који се у Русији током првих година бољшевизма испољио кроз покрет присталица тзв. „живе цркве“ и „обновљенаца“, да би одмах потом прешао и у друге помесне православне цркве, и то под руководством Васељенских Константинопољских Патријарха који су себи ставили у задатак сазивање Осмог Васељенског Сабора коме би циљ био реформа Православне Цркве.
У Русији тај покрет је одбацио сам верни народ, но Руска Црква је убрзо после тога, већ 1927. године потпала под пуну власт богоборачке комунистичке партије, која је још и данас приморава да иде не путем истинског Христовог учења, него оним путевима које јој одређују ти љути гонитељи Цркве.
Ништа боља ситуација није ни у земљама слободног света, где су помесне православне цркве потпале под власт лебералних, модернистичких идеја, које су из корена уништиле истинско Православље и приближиле га протестантизму. Све се то још прикрива најуглађенијим паролама, у нади да ће некако бити заварана пажња оних који ревнују за Православље. Константинопољска катедра, која се традиционално назива Васељенском и ужива првенство у Православној Цркви, стала је на чело покрета који је у суштини веома сличан руској „живој цркви“ и „обновљенству“. Није ли због тога Константинопољски патријарх Григорије признао свргавање Свјатјејшег Патријарха Тихона које су извеле присталице „живе цркве“, а нашим Архиепископима Анастасију и Александру у Константинопољу забранио помињање имена Патријарха Tихона и чак наложио забрану свештенослужења на њих? А Патријарх Мелентије ИВ се енергично заузео за спровођење реформи „живе цркве“ у целој Православној Цркви, па је с тим циљем 1923. године сазвао „Свеправославни Конгрес са предложеним следећим „реформама“:

  • Увођење жењеног епископа у Православну Цркву,
  • Увођење другобрачног свештенства,
  • Скраћивање богослужења,
  • Скраћивање постова,
  • Поједностављивање одеће свештенства уз напуштање ношења браде и дуге косе и дозвољавање свештенству да води светски начин живота,
  • Увођење новог календара.

Нису тада сви Источни патријарси и поглавари аутокефалних цркава одговорили подршком: било је озбиљних приговора. Против таквих „реформи“ иступао је и представник Руске Цркве, наш садашњи првојерарх, а тада Архиепископ Атанасије, што је изазвало нарочито писмо подршке Антиохијског патријарха Грегорија 4. Што се Константинопољског патријарха Мелентија 4 тиче , њему се сам верни народ, његова паства, одужио за модернизам: у здање патријаршије је провалила група од неколико стотина Грка, направила је прави погром и захтевала од њега да оде са патријаршијске катедре, остављајући му за размишљање два минута.
Но све то није вредело. Како сам патријарх Мелентије 4, тако су и његови наследници стали на противправославни пут црквене неистине и гажења канона, на шта је у својој посланици новоизабраном Константинопољском патријарху Константину 6 одлучно указао наш Најблаженији Митрополит Антоније. Позивајући се на одредбе Четвртог Васељенског Сабора о томе да, ако негде буде примећено да епископ није послушан правилима Цркве, онда суседни епископи треба да му упуте братољубиве речи опомене, Митрополит Антоније је „због физичке немогућности нашег Руског Патријарха (Тихона) да подигне свој глас“, као „други за њим“, по признању великог Сверуског Сабора одржаног у Москви 1917/18. године, а такође по признању свих тридесетдвојице руских архијереја који бораве у иностранству, „сматрао својом тешком али незаобилазном дужношћу да подсети новоизабраног патријарха Константина на безакона дела његових претходника – Кир Мелентија и Кир Грегорија 7, који су се мешали у унутрашње ствари Руске Православне Цркве, отимајући од ње целе области“. Нарочито безакоње представљало је посвећење свештеника Ахава за епископа Финске, а да претходно није пострижен у монаштво, чак ни расу. „Тај сумњиви епископ Григорије – по речима Митрополита Антонија – у мирском оделу, обријан и подшишан, иде по градским улицама на саблазан православних, и на злурадије иновераца“, док законити Архиепископ Финске Серафим, грубо понижен од стране свог лажног брата, проводи тужне дане у прогонству, стешњен у манастиру на пустом острву усталасаног Ладошког језера. „Историја цркве – пише даље Митрополит Антоније – тешко да је раније знала за толико сурово нарушавање канона и правила општељудске праведности од стране васељенских патријарха, а све на радост јеретика“. „Тек од времена жалосног свеправославног Конгреса одржаног за време бившег патријарха Мелентија почео је тај противцрквени вандализам, који је пројектовао много шта од онога за шта је Црква запретила страшним проклетством, као нпр. Ожењени архијереји, другобрачни клирици, напуштање постова. Истина, неправославни конгрес није се усудио да званично обнародује сва нечастива нарушавања црквених закона, него се ограничио на предлог за увођење новог календара и померање свих празника 13 дана унапред, уз остављање нетакнуте пасхалије“.
„Уосталом, сада не желимо на то да вас подсетимо – пише у истој посланици Митрополит Антоније (4/17 фебруара 1925 г.) – него на чињеницу да се покојни патријарх Григорије 7, подлегавши утицају финских лутеранских власти, сагласио да се чак и Света Пасха – упркос проклетствима која налажу правила Првог Васељенског Сабора, 1. правило Антиохијског Сабора и 7. Апостолско правило – празнује, „као изузетак“, са јеретицима, па чак и са јудејима. А финске власти сада подвргавају чак и физичком гоњењу оне верне православне монахе и верне хришћане, који желе да се покоравају Богу више него људима (Дап. 5,29). То потврђују и Грци у својој петицији Народној Скупштини Грчке, коју су потписале стотине хиљада верних, који моле неродне посланике да их заштите од њихових Архипастира.
Ко су били главни виновници тог ужаса? Васељенски патријарх Григорије 7 и зли саветници којима је био окружен, Он је, као и неки други јерарси, приморавао и паству других помесних цркава да пређе на нови календар, претећи онима који нису хтели да се покоре овом безумљу, него су остајали покорни Свештеном Предању, забранама и епитимијама. При томе, њега није било стид да насупрот истини тврди, како су чинили и руски лажни архијереји „живе цркве“ који су се 1923. године састали у разбојничком сабору (који су тамницама и прогонству предали 80 архијереја-испосника, а 30 – смртној казни), да су тобоже Источни Патријарси такође прешли на нови календар. Тешко да би се чак и безакони непријатељи св. Јована Златоустог и светог Патријарха Руског Никона (из 1681. год) усудили да тако бестидно обмањују своју паству и да клевећу своју старију сабраћу.
Паства у Финској , Пољској, Румунији, у савременој Турској и у Грчкој, изгубила је мир и изгледа да се разделила на пале и исповеднике. Ови последњи добијају венац непропадљивости, а први нека се на време уразуме заједно са својим неразумним архипастирима и пастирима!
Дубоко је пало благочашће! Само благодат Господња може да исправи положај Цркве, за шта ми непрестано са сузама молимо Бога и Његову Пречисту Мајку, Анђеле и Свете.
Новог Васељенског Патријарха Митрополит Антонија у закључку моли да „својим утицајем заустави то страшно пропадање“, које је почело са патријарсима Мелентијем 4 и Грегоријем 7 и које је „унело смутњу у Цркву“, а нарочито: 1) да одбаци одредбе Свеправославног Конгреса, 2) да се одрекне претензија на територије отргнуте од Руске Патријаршије, 3) да одбаци нови календар, 4) да се врати канонско празновање Пасхе у Финској, 5) да сву сабраћу позове на очување мира и на заштиту Свештених Канона и Предања“.
Намерно смо навели овако велике одломке из познате посланице Митрополита Антонија, како би било јасно какву је одлучну позицију заузела Руска Загранична Црква по питању тешког и стихијног стремљења помесних православних цркава ка модернизацији Православља, или, простије речено, како сматра и наш Најблаженији Митрополит Антоније, по питању одступања од истинског Православља,
Глас Митрополита Антонија ипак је остао глас вапијућег у пустињи. Од тог времена модернизација Православне Цркве по целом свету пошла је брзим корацима напред. До потпуне реализације свих „реформи“ планираних на Свеправославном Конгресу 1923. године истина није дошло, али оне зато наилазе на све веће и веће одобравање. А увођење новог календара изазвало је невероватне потресе и немире, који су довели и до раскола, нпр. У Грчкој цркви, где верни народ није хтео да прихвати ову новину, сећајући се страшних упозорења која је онима који желе да следе Грегоријански календар изрекао још 20. новембра 1583. године Сабор Источних Патријарха – Константинопољског Јеремије, Александријског Силвестра и Јерусалимског Софронија са њиховим синодима, као и поновљене, још страшније клетве, коју је против оних који примају нови календар изрекао 1756. године Васељенски Патријарх Кирило. Ова два „Сигилиона“ до данас се чувају у библиотеци Велике Лавре св. Атанасија на Атосу.

Ево њиховог целовитог текста:
Први Сигилион (1583)
Јеремија, милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски – Новог Рима и Васељенски Патријарх.
Пошто је црква старог Рима, која као да се радује због сујете својих астронома, несмотрено изменила прекрасне одредбе о светој Пасхи којих су се придржавали хришћани, и које су установили и одредили 318 Светих Отаца Првог Светог и Васељенског Сабора Никејског, које су поштовали хришћани свих земаља и по којима су празновали – тога ради појавила се саблазан. Јер су пред нашу Смерност стали људи Јермени, питајући о пракси празновања, пошто и њих присиљавају да приме ове новотарије.
Због тога смо и морали да кажемо шта су о овоме установили Свети Оци. Наша Смерност, размотривши ствар заједно са Најблаженијим Патријархом Александријским и Најблаженијим Патријархом Јерусалимским и другим члановима Синода, у Духу Светом, разјашњјавајући оно што су о овоме одлучили Свети Оци, одређује:
Објављено 1583. године од оваплоћења Логоса,
Новембра 20. индикта 12.
Константинопољски Јеремија, Александријски Силвестар, Јерусалимски Софроније и други Архијереји Синода (Сабора).
Решење овог Светог Сабора са епитимијом:
Ко не следи обичаје Цркве о Светој Пасхи и месецослову (календару) онако како су нам предати од Седам Свети Васељенских Сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати Грегоријанску Пасхалију и Месецослов, тај – пошто се, као и безбожни астрономи, супротставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби – нека буде анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних. Ви, православни и благочестиви хришћани пребивајте у ономе што сте научили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да бисте сачували отачку веру и исповедање; чувајте се и пазите ових, нека вам помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше Смерности буде са свима вама. Амин.


Други Сигилион (1756)
Кирил, милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски – Новога Рима и Васељенски Патријарх.
Услед нових саблазни, које су произвели паписти по питању измене наше Пасхе и Месецослова.


Одлучење од Цркве
Најчаснији клирици наше Христове Велике Цркве и други најпобожнији јереји и најпреподобнији јеромонаси, појци у црквама нашег града, следбеници неботајника Павла, који говори: Ако вам неко буде благовестио супротно од овога што смо вам ми благовестили, макар био и анђео с неба, да буде анатема; ако је јереј или мирјанин да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да не иструне него да пребива у вечним мукама. Камен и железо нека се распу и распадну – они никад и никако. Нека наследе губу Гијезијину и вешање Јудино; нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи; и гнев Божији нека буде на главама њиховим и удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима јудејима; земља нека се отвори и нака их прогута, као некада Датана и Авирона; Анђео Божји нека их гони са мачем у све дане живота њиховог, и нека подлегну свим проклетствима Патријарха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама огња вечног. Амин.
У Грчкој је поникао читав покрет – старокалендараца – који је захватио широке народне масе, људе најтврђе у вери, који у увођењу новог календара инстинктивно осећају први корак у правцу постепеног удаљавања од истинског Православља. Данас се још само Руска, Бугарска и Српска Црква држе старог календара, а из нарочитих, никако не идејних разлога сачувала га је и Јерусалимска Патријаршија.
Зато се последњих година у животу помесних православних цркава одвија нешто на шта се никако другачије не може гледати, него као на почетак коначног одступања од Православља и сливање Православља са протестантским светом. То је – ступање готово свих помесних православних цркава на челу са Васељенском Патријаршијом у тзв. „екуменски покрет“, формално обједињен у једну моћну организацију под називом „Светски Савет Цркава“.
Идеолог „екуменизма“, који се појавио као природна последица туге протестантског света због губитка Цркве, био је немачки пастор Кристофер Блумбарг, кога протестанти зато и зову „велики пророк савремености“. Он је позивао на уједињење свих протестаната ради „стварање Царства Божијег на земљи“, али је умро пре настанка екуменског покрета, 1919.године. Његова основна идеја темељила се на претпоставци да се „стари свет руши, а нови подиже на његовим рушевинама“. Пред хришћанство је поставио три проблема: 1) стварање бољег друштвеног поретка, 2) превладавање вероисповесних противречности, 3) сарадња на успостављању савршеног мирољубивог саживота народа, уз потпуну ликвидацију ратова.


У те три тачке задатке екуменизма формулише садашњи генерални секретар Савета Екуменистичког Покрета Висерy-Хуфт, при чему начин њиховог остварења види у служењу Цркве социјалним задацима. За ово је пре свега потребно превладати конфесионалне разлике и створити јединствену цркву. Обновљена јединствена црква моћи ће да припреми пут мирној победи друштва социјалне правде, што ће да доведе до стварања јединствене светске државе, као Царства Божијег на земљи.
Много од онога што говоре екуменисти може да се сматра за некакву маштовиту утопију, али чињенице говоре да они иду ка потпуно реалним циљевима. Не може да буде никакве сумње, да су екуменистичком покрету блиске и да га подржавају – да не кажемо: руководе њиме – тајне светске организације. Зато он располаже толико огромним материјалним средствима, па следствено томе има и огромну моћ.
Улазак протестантских, како се то овде у САД каже – „деноминација“, у екуменистички покрет, схватљив је утолико што оне, разбијене на мноштво секти, трагају за јединством, и стога он на неко начин може да буде оправдан. Но за помесне православне цркве њихов улазак у ту надвероисповедну организацију која машта о стварању некакве нове јединствене „цркве“, не може имати никаквог оправдања. У почетку, представници Православне Цркве који су приступили екуменском покрету покушавали су да се оправдају тиме што су они ту дошли са „мисионарским циљем“ – да сведоче о истини Православља. Но ускоро је постало јасно да су то само лепе речи. Улазак у екуменски покрет потпуно искључује сваки прозелитизам и, сходно томе, обраћање протестаната у Православље. У документима екуменистичке конференције која је не тако давно одржана у Индији, у Њу Делхију, сасвим јасно је указано на праве циљева екуменистичког покрета – уједињење свих сада постојећих хришћанских исповедања у једну „цркву“. Најбоље се то види из другог закључка поменуте конференције, према коме црква треба да обједини не само сада постојећа исповедања, него и сва исповедања „из сваког места и из свих времена“. А у трећем закључку каже се да ће „достизање јединства бити повезано ни мање ни више него са смрћу и препородом многих нама познатих форми црквеног живота“.
И ето, уместо да исповедају истину Православља, православни делегати на екуменистичкој конференцији, ништа не сумњајући, потписују се испод оваквих закључака!
Није ли то отворена и очигледна издаја Светог Православља, није ли то одрицање од Православља?
То укључивање помесних православних цркава у орбиту екуменизма кренуло је брзим корацима нарочито од времена када је катедру Васељенске Константинопољске Патријаршије заузео Атинагора И, кога можемо сматрати за једног од главних идеолога и заговорника екуменистичког покрета на страни православних. С времена на време у штампи се појављују његове изјаве – такве које нес присиљавају да се просто ужаснемо – толико далеке од истинитог Православља, да изгледа просто немогуће да их је изговорио један првојерарх Православне Цркве, за каквог себе сматра патријарх Атинагора. Ево на пример какве је погледе изложио патријарх Атинагора на конференцији за штампу у Константинопољу 4. новембра 1959. године: „До потпуног стапања православних цркава доћи ће за неколико деценија, чиме ће бити означен почетак нове космогоније – треће. прва је почела у време стварања света, друга после Христовог оваплоћења, а ово ће бити трећа, када ће нестати границе између религија и народа, и када ће наступити мир на земљи. Сада је доба припремних радова“.


Стога је природно што је патријарх Атинагора одушевљено поздравио сазивање Васељенског Сабора које је објавио папа Јован XXIII , што је папи упутио честитке поводом интронизације и послао Ватикану изразе саучешћа после његове смрти. У разговору са једним католичким новинаром он је изразио радост што је дошло до отопљавања односа између католика и православних, што је папа Јован 23 православне назвао не више „шизматицима“, него „одвојеном браћом“. „Ако смо браћа – рекао је он – зашто смо онда одвојени? Зар не мислимо једнако, зар не схватамо једнако Реч Божију? Католици, протестанти, православни – сви смо ми хришћани по крштењу и по вери у Христа Спаситеља. То је наше јединство. Превладати разлике између нас – то је ствар богослова. Што се нас тиче, ми ћемо, као чеда Божија, да тражимо практично јединство. Никада јединство није било тако потребно као данас. Сјединимо се, иначе смо пропали. Разилажење међу хришћанима постојала су од раних апостолских времена. Но сада она не треба да стоји на путу сједињења. Своју вољу Господ је саопштио пред смрт: Будите јединствени, волите један другог. Овим треба ми хришћани да се руководимо. Ах, како би лепо било када бисмо једног дана могли заједнички, једногласно да прочитамо Оче наш. Где? У Риму? Што да не? Сви око престола светог Петра, око папе, првог међу епископима. Како можемо да будемо хришћани и да будемо раздељени?“. Када се повела реч о Светском Савету Цркава, патријарх је изјавио: „Ми се надамо, да ће у своје време све православне цркве узети активно учешће у тој организацији“. (Римокатолички часопис „Јубилеј“, 1961. година)


Присталице екуменизма обично тврде како они уједињење хришћана замишљају као образовање јединственог фронта свих хришћана у борби против безбожног комунизма. Но то је опет лаж. На екуменистичким конференцијама никада нема речи о било каквом супротстављању комунизму. Напротив! На Еванстонској конференцији је у својству црквеног представника био примљен мађарски комуниста по имену епископ Петар, а та конференција је према извештају др. Нилде прихватила идеологију „сапостојања“. Конференција у Њу Делхију изразила је протест против поступка Португалаца у Анголи, али ни једном речју није изразила некакав протест против прогона вере и Цркве у Совјетској Русији. На родоској конференцији је чак на захтев совјетске црквене делегације из програма рада била избачена тачка о борби са атеизмом, а у Њу Делхију је у Светски Савет Цркава била примљена Московска Патријаршија, уз потпуно прећуткивање проблема комунизма (новембар 1961).
Патријарха Атинагору у његовим екуменским настојањима у свему следи његов „алтер его“ и миљеник, Архиепископ Јаков, поглавар Грчке Цркве у Северној и Јужној Америци. Тако, на сабору епископа епископалне цркве у Куперстауну 21. октобра 1959. године, он је изјавио да уједињење православних цркава „,може да се постигне и другачије, а не путем дискусија: то представља општи дуг, коме свако треба у потпуности да се преда. Није ствар у доктринарном споразуму нити у компромисима и уступцима у области светотајинског и обредног поретка. Уједињење цркава је у извесном смислу већ реалност. Ако све хришћанске цркве верују у Христа – онда их Христос и уједињује. Свако друго уједињење је излишно. Но ако смо у принципу сви једно у Христу, онда треба увек да будемо јединствени. Оно што је данас за црквено уједињење најважније, то је јединство од срдаца, веће поштовање и поверење у наше међусобне односе, јединствени наступ пред унутарњим и спољним потешкоћама, смирење у Христу и самопредавање на службу Његовом Еванђељу ради установљења Царства Божијег на земљи!“


11. марта 1961. године, Архиепископ Јаков је у Манчестеру говорио на тему „Јединство хришћанских цркава“, што је објављено у његовом званичном часопису. Тешко је и замислити нешто што би у већој мери било противно истинском Православљу. Ако се хришћанске цркве заиста труде око поновног успостављања давно нарушеног јединства, оне треба да пруже убедљивија сведочанства о својим намерама. Морају одлучније да крену једна другој у сусрет. То је једини пут којим заиста могу да се врате Христу и Његовој јединој и јединственој Цркви. Посебно су православни дужни да схвате да је дошло време да престану да говоре о свом „екуменистичком усмерењу“ и о демократичном устројству њихове цркве, те да одиста крену у сусрет својој браћи. Бескрајне богословске дискусије никада нису могле да доведу до исцељења рана које смо ми, раздељени хришћани, нанели јединству Цркве. Резултат свих расправа је следећи: 1) Морамо да се покајемо и да молимо од Господа милост и опроштај јер смо од Њега покушавали да направимо свој посед, уместо да Њега узмемо за свог Господара. 2) Јединство морамо да схватимо као органско јединство између човека и Христа и да се стога потрудимо да се сами утеловимо у живот и тело Исусово. Само такво јединство може да доведе до јединства Цркве. 3) Ако се заиста старамо о јединству, треба да научимо да волимо; то је веома тегобно искуство: имати саосећајност, разумевање, трпљење, братску љубав. Таквим приближавањем јединству много добијамо. Из таквог става може да поникне јединство. Смирење , послушање, молитва – ето јединства на коме могу да се темеље наши узајамни односи. живети заједно, молити се заједно, без зидова који би нас раздвајали, било да је реч о расним или религиозним предрасудама – то је једини пут који нас заиста води ка јединству, јер јединство је у крајњој линији ствар Божија, а не људска. Јединство нас ни у ком случају неће одвајати од наших предања, него напротив, оно ће да оснажи предања која су нам заједничка и која долазе од Духа Светог“.
Страшно је читати овако самовољне ставове, који представљају право изругавање над истинским Православљем! Како је све то бескрајно далеко и дијаметрално супротно од наше изворне православне самосвести и православног погледа на свет који је тако добро и јасно изложен у „Окружној Патријаршијској и синодалној Посланици Константинопољског Патријаршијског престола из 1895. године“, у „Окружној Посланици Источних Патријарха из 1848. године“ и у „Посланици Патријарха Источно-Католичанске Цркве о Православној Вери из 1723. године“.


Где је сада све то? Све је погажено и заборављено! Јавно је извршена издаја Светог Православља и само слепац може то да не види!
Све до недавно Римски католицизам стајао је удаљен од било каквог екуменизма. Али ево, и тамо се догодило нешто ново и неочекивано: папа Јован 23 је, предводећи богослужење у храму св. Павла 25, јануара 1959. године, објавио своју одлуку о сазивању Васељенског Сабора. Одлука је бурно дочекана, како у православном тако и у протестантском свету, јер многи су помислили да је то један добар помак папизма у своме вековима запуштеном латинству, и да је то можда корак усмерен ка поновном сједињењу папског Рима са Православљем. Но већ је прва седница Ватиканског Сабора показала да ствари не стоје тако: да то пре свега није Васељенски, него чисто „католички сабор“, кога само римокатолици називају „васељенским“, као што је уосталом био случај и са свим њиховим саборима после отпадања Рима од Православља. Али новина је тамо заиста било. Та новина је – за римски католицизам неуобичајен либерализам и модернизам који је врло снажно дошао до изражаја већ на првој седници сабора. Патријарх Атинагора је зато одушевљено поздравио сазивање овог сабора, а папи је послао и свога изасланика, Архиепископа Јакова. Ова сензационална посета православног грчког јерарха папи која се одиграла 17. марта 1959. године (у Ватикану), добила је нарочит публицитет у светској штампи као прва после 1600. године. Тим поводом патријарх Атинагора је дао следећу изјаву за штампу: „Зближавање православне и католичке цркве не само да је могуће него је и неопходно. Ми морамо да схватимо, и православни и католици, да смо – две гране једне исте хришћанске цркве. Ми треба са обе стране да потврђујемо оно заједничко, што нас повезује: имамо заједничку веру, једнаке догмате, исте Свете Тајне. Ми смо браћа – и то не раздељива. Браћа су увек браћа. Ми смо браћа у Христу. На жалост, је не познајем лично Светог Оца Јована 23. Према њему гајим велико уважавање. Послао сам му Архиепископа Америке Јакова са молбом да папи пренесе, да ћу га ја посетити у Ватикану уколико он обећа да ће ми учинити узвратну посету у Константинопољу. Што се тиче папиних планова за сабор, ми смо ту иницијативу примили са задовољством. Сасвим је могуће да се вратимо у оно стање које је било пре раскола, тако да би папа био први међу једнаким, први од пет старих патријарха. Ми ћемо њима да оставимо „Филиокве“, а они нама оно што ми имамо. Па обе наше црква имају непосредно апостолско предање – у Риму су били Петар и Павле, а код нас Апостол Андреј“.
Просто је тешко да се поверује да тако може да говори најстарији јерарх Православне Цркве, игноришући у потпуности сва одступања папског Рима од истинског хришћанства!


До сусрета патријарха Атинагоре са папом Јованом 23 није дошло, али се зато патријарх, као што је познато, прошле године састао са његовим наследником, папом Павлом 6, у Светој Земљи, управо на наш православни Бадњи дан, 24. децембра 1963. године по старом календару. Патријарх Атинагора се понашао баш као прави екумениста: његово целивање и грљење са папом остављају крајње непријатан утисак, који се још продубљује препреденим, типично језуитским изразом лица који је у том тренутку имао папа Павле 6. Папа је у Витлејему између осталог изговорио познате речи, које јасно сведоче о томе, да без обзира на све своје екуменистичке иступе, Ватикан остаје веран себи: папа је том приликом изјавио, да су њихове „двери широко отворене, и да свако ко жели може да уђе кроз њих“. Из овога је јасно, да уз све приче о сједињењу – папа остаје папа. Са те тачке гледишта, пољубац патријарха Атинагоре неодољиво подсећа на Јудин пољубац, он представља издају истинског Православља папистима који су од Православља одступили. Стога можда и није случајно што је до тог целивања, како је известила штампа, дошло баш у Гетсиманском врту – не би ли подсећање на Јудино издајство било што упечатљивије.
Шта ће бити даље? Страшно је и мислити о томе. Ни један од источних патријарха до овог тренутка није изјавио иоле одлучнији протест због овакве издаје Православља какву отворено смера Првојерарх Православне Цркве. Ћутање је знак одобравања. и Московска патријаршија је, несумњиво на захтев совјетске власти, такође пошла путем зближавања са Ватиканом, пославши своје посматраче на Ватикански Сабор без претходног консултовања са Источним патријарсима.
Екуменизам јача, обухватајући сада готово цело Православље, осим наше Руске Заграничне Цркве!


Не долази ли време када ће и изван граница Совјетског Савеза, изван наше отаџбине поробљене од стране богоборних комуниста, морати да настане катакомбна црква истински-православних хришћана, који себе тако називају ради разликовања од кривотвореног православља, које је издало истинско Православље о носи само његова спољашња обележја?
А да ће такво време једном сигурно да дође, о томе јасно, на основу учења древних Отаца Цркве о последњим временима, говори наш велики руски светитељ Теофан Затворник у свом познатом тумачењу Друге Посланице Св. Ап. Павла Солуњанима: „Тада, иако ће се име хришћанско чути посвуда, иако ће посвуда бити давних храмова и црквених богослужења, све ће то бити – само привид, а изнутра биће право одступништво“.


Не наступа ли већ то време?

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Демони пандемије – Државна црква и ПЦР духовници

Пандемија корона вируса ,као један глобални пројекат, у већини земаља свијета донијела је велике промјене у свакодневном животу и раду. Државе које су на ту својеврсну ,а великим нелогичностима потковану, диктатуру пристале увеле су махом репресивне мјере према свом становништву. Те мјере спроводиле су све институције у држави ,а њима су се покоравала и правна лица и други државни сателити који функционишу у заједници са државом.

Тај зависно интересни однос није искључио ни Државну цркву. Зашто кажемо Државну цркву? Црква би требала, и заиста по својој суштини јесте , да буде изнад и одвојена од државе (искључујући монархије). Држава физичким и правним лицима унутар Цркве може командовати и она јој се могу покоравати све до момента кад се од њих ,као слуга Бога живога, не тражи оно што је вриједније од државе и што су они према Господу дужни.

Дакле, шта је тај хомогени организам који олако ,што би се рекло -без борбе ,држави и свјетовној власти предаје оно што су Богу дужни чинити? Да ли је то Црква Божија? Да ли су то храбри исповједници вјере или слуге богоборне власти? Смије ли у тим питањима бити компромиса зарад очувања већег добра?

Ово су питања која пред сваку истинољубиву душу долазе и већина са муком око њих прелама и одлучује. На та питања одговори су на дну савјести испод гомиле страха ,несигурности и одсуства храбрости,а савијени под свијену кичму данашњег Србина.

Срби су на св Симеона и Саву заборавили и сјећају их се тек на часу историје или некој од представа у њихову част. Заборавили су међутим пут који су нам они пропутили и којим су нас упутили пред предсто Господњи. Када су нас на тај пут послали дадоше нам и свијетли и пламени залог Вјере Православне и по нама га послаше Господу,а ми према њима остадошмо дужни да то како су нам предали ,не мање,не веће ,не другог облика ,већ исто тако предамо часно у руке Господње. Пристајањем и ступањем на Савин пут, на пут Христов ,одговори на поменута питања излазе кроз наша срца пред наше очи. Једноставно,замислимо св Саву гдје затвара цркву због вируса или да одбија да врши св Евхаристију. Јасно да је то незамисливо и да св Саву никада не можемо ни замислити у тој жалосној улози.

Нажалост, наш народ често умије да оправда нпр. Пуч 27 марта и каже „ђе ћемо са Њемачком ,то је издаја итд…“ ,а за служење Литургије под маскама или без евхаристије рећи ће „то тако мора да би уопште било литургије“. Дакле ,не жртвујемо оно што можемо и што морамо те страдамо физички ,а жртвујемо оно што не смијемо и страдамо духовно. Шта је то виши циљ од св Литургије ,шта то оправдава њено изопачено и кукавичко извођење? За то оправдања нема. У Србији за вријеме полицијског часа и строжих мјера против вируса Државна црква ни Васкрс није прославила како доликује. У Србији Васкрс не би ни био прослављен да није било исповједничке Епархије владике Артемија.

Ето из тог разлога назив Државна црква,јер то у суштини и јесте оно што се данас лажно и без икаквог духовног права назива СПЦ. Дакле, осим јереси које исповједа БГ патријаршија и које у њој нетакнуто егзистирају и које су тај тежи камен око њиховог врата, ту је и служење и против Бога покоравање свјетовној власти и кроз њу кнезу овога свијета.

Шеф државе и шеф Државне цркве

Богу се треба већма покоровати него људима (Дјела Ап. 5, 29),каже Апостол,а св Јустин ћелисјки додаје :“То је душа, то је срце Православне Цркве; то је њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима. Најмање са отвореним црквоборцима и црквогонитељима и црквоуништитељима.“

To би био први демон пандемије ,већи лукавији и опаснији. А сада и онај мањи ,али ништа мање отрован и лукав, који језиком напада великог демона (Државну цркву) ,а дјелима му својим служи и душе њему приводи.

То су они „духовници“ којима је центар хришћанског живота и смисао вјере у овом моменту да ли је неко вакцинисан или не, да ли носи маску и да ли поштује мјере против пандемије, назваћемо их ПЦР духовници. У првом дијелу текста смо рекли да Црква на све те „мјере“ не смије пристајати и да им се никако не треба покоравати. У чему је онда проблем ПЦР духовника? Шта то они раде или говоре што не треба? И ко су најпознатији ПЦР духовници.

Један од водећих ПЦР духовника Неофит морфски, промо спот

Црква у својој новијој историји бије одсудну битку са јереси Екуменизма која је поразила многу Њену војску ,многе свештенике,већину епископа и све патријархе. Губитци у овој борби су велики али велико је и сазнање да ће Црква опет војевати и над Екуменизмом како је кроз историју војевала над свима који су на Њу устајали. Ту наду нам кријепи и чињеница да постоји чак једна епархија која на све то не пристаје и која у прогонству исповједа истину вјере какву смо примили од св Отаца, а то је Епархија рашко призренска у егзилу. Ми Срби ето незаслужено имамо тај огромни благослов да имамо једну цијелу епархију која стоји у истини. Други народи пак имају само пар свештеника или монаха који су у ту борбу кренули и који одстојавају у великим искушењима.  За то вријеме док Црква крвари ПЦР духовници учествују у екуменизму,помињу и молитвено опште са јеретицима и ни ријеч једну не говоре против свеопште апостасије и пада. Њихов страх за своје капе на главама је толики да постаје заразан. Њихово лицемјереје надилази овоземаљске оквире. Свјесни своје срамоте они налазе да ревнују око онога најповршнијег и најмање битног за спасење,око маскица,око асепсола итд… Међу ПЦР духовницима се посебно истичу два епископа Државне цркве Неофит морфски, и Амвросије калавритски, а у ту дружину можемо додати још гомилу ликова свештеника сумњивог менталног здравља међу којима се код нас истиче Никодим Богосављевић или секташки сајт Борба за веру.

Гуру ПЦР духовника Амвросије калавритски

Амвросије калавритски је гуру ПЦР духовника ,он је чак отишао толико далеко да је ,прескочивши васељенског патријарха,сабор грчких архијереја, сву екуменистичку булументу и непријатеље Цркве (са којима саслужује), из „цркве изопштио“ неке цивиле који су функционери грчке владе. Замислите лицемјерје тог човјека ,замислите неправду коју он чини према тим људима. Њему и његовим сљедбеницима не смета ни екуменизам ни њихови саслужитељи који исповједају јерес но је нашао да своју „ревност „ искаже према неким лаицима који са цијелом причом везе немају. Његовим путем иде и Неофит морфски који се у све разумије осим у свој посао. Он зна и од чега је асепсол и маске и Астерикса и Обеликса зна лично ,али шта је јерес и тренутно стање у Цркви не познаје.

Ову двојицу екуменистичких епископа прате неколика свештеника „светогорца“ и сл.. који знају хемијски састав асепсола и вакцина али да се ограде од јереси екуменизма и сергијанства то не знају.

Зло које долази од ПЦР духовника јесте управо то што они народ не дижу на побуну против суштинских проблема и узрока наших падова већ против неких тривијалних ствари и посљедица апостасије ,и на тај начин покушавају да своју паству унинају у јереси. Дакле они крче пут јереси и антихристу склањајући оне потенцијалне борце са бојног поља и одводе их у своје ПЦР манастире и кафане.

Како блажени архиепископ Аверкије каже ,долази вријеме када ће „морати да настане катакомбна црква истински-православних хришћана, који себе тако називају ради разликовања од кривотвореног православља, које је издало истинско Православље о носи само његова спољашња обележја?“

А да ће такво вријеме једном сигурно да дође, о томе јасно, на основу учења древних Отаца Цркве о посљедњим временима, говори наш велики руски светитељ Теофан Затворник у свом познатом тумачењу Друге Посланице Св. Ап. Павла Солуњанима: „Тада, иако ће се име хришћанско чути посвуда, иако ће посвуда бити давних храмова и црквених богослужења, све ће то бити – само привид, а изнутра биће право одступништво“.

Не наступа ли већ то вријеме?[1]

Православље живот вечни


[1] Археп.Аверкије , Света Ревност, ПМШ св Александра Невског, Београд 1998, стр. 51.

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

НЕКОЛИКО РЕДОВА О КАНОНСКОЈ ИНСТИТУЦИЈИ ХОРЕПИСКОПА КАО ПОУКА СРПСКИМ УНИЈАТИМА

Да би се у старту ослободили и сваког вида латинског увијања, компликовања и завлачења, овај текст ћу почети са конкретним питањима на која ћу редом у наставку одговорити и тако, с’ Божијом помоћу, срушити јеретичке лажи и полуистине које се језуитским методама сервирају и подмећу као некаква истина и чињенице.

Јеретици екуменисти тврде (не сви, али се та тврдња провлачи) да хорепископ није епископ него свештеник.

Прво питање – Да ли је хорепископ епископ или свештеник?

Колико је њихова теза тачна и утемељена у предању Цркве и њеним законима видићемо у наставку.

Основна теза од које полазе екуменисти јесте та да су хорепископи били помоћници епископа што јесте једнако данашњи протојереји. Своју тезу потврђују тиме да хорепископи нијесу могли постављати свештенике и ђаконе.

Канон 13. Анкирскога сабора говори да „не смију хорепископи постављати презвитере или ђаконе, али ни епископи других градова у другима, без писменог одобрења епархијског епископа.“[1] Ово правило никако не значи да хорепископ не може поставити презвитера или ђакона већ, пошто је канонски зависан од епархијског епископа, да не може без његове дозволе постављати. Канон каже да је потребна писмена дозвола епархијског епископа. Зонара у свом тумачењу каже да дозвола мора бити писмена како би се избјегли неспоразуми између хорепископа и епархијских епископа. И остали каноничари и тумачи се слажу да хорепископ може постављати презвитере и ђаконе уз одобрење епархијског епископа, из чега закључујемо да ову особину протојереј нема. Но идемо даље.

Канон 13. и 14. Неокесаријског сабора[2] каже да хорепископи због својих заслуга око старања о сиротињи могу у свим црквама епархије да служе као саслужитељи епархијског епископа. Ова правила, такође, хорепископе истичу као прејемнике 70 (седамдесет) апостола на супрот епархијских епископа који су прејемници 12 (дванаест) апостола. Овакво уподобљавање јесте само да би се разликовали од епархијског епископа и ништа више. Та разлика јесте само у мјесту у црквеној управи и ни по чеме другом, јер су хорепископи у црквеној управи били нижи од епархијских епископа.

Епископ Никодим Милаш каже да „по свештеном чину и по другим духовним епископским правима, не разликују се хорепископи од осталих епископа, јер су и они на себи имали исти онај епископски чин као и други епископи“.

Еп. Милаш то наводи као аргумент за наше питање да је хорепископ епископ, а не свештеник. Епископ Милаш у прилог томе даље наводи: “Ако није доста, ево још шта каже у опасци на 14. правило Неокесаријскога сабора, један од најбољих зналаца нашега права из савременог нам доба : „Да се част укаже хорепископима и њиховоме чину, овлашћују се да могу уживати неко право, које презвитерима није било дано, наиме, да могу слободно вршити у цркви службу и кад су епископ и клир присутни “). Је ли то, да хорепископи нису друго, него виши презвитери ?[3]

Истаћемо и чињеницу да су периодевти и протопрезвитери постојали у истом периоду када и хорепископи. Дакле да су они једнаки, хорепископи не би ни постојали тада, нити би ми сада разговарали о њима.

Такође, на Никејском сабору саборске одлуке потписало је и 15 (петнаест) хорепископа и ако су ту били присутни и епископи епархија из којих су они долазили, што је само једна у низу потврда чињенице коју бранимо.

На мјесто хорепископа су некада долазили и епископи који су били без посебне катедре, каже епископ Милаш, те додаје да у четвртом вијеку налазимо у свим мањим мјестима сваке епархије посебне епископе зване хорепископи. Он такође наводи да су се сви епископи у мањим мјестима тада сматрали викарним епископима.

И на крају овог питања на које је одговор јасан дакле хорепископ је епископ,а не свештеник, наводимо 10.канон Антиохијског сабора који је посљедња потврда наше тврдње :

„Свети сабор је добро расудио да епископи у малим градовима или селима, или такозвани хорепископи, премда су рукоположени као епископи, ипак морају знати своје границе и управљати црквама које су њима потчињене и старати се о истима, постављајући чтеце, ипођаконе и заклињаче. И задовољити се тиме што могу да их постављају. Свештеника или ђакона нека се не усуде постављати без епископа града коме је хорепископ и његов округ потчињен. Ако се неко дрзне да преступи ову наредбу, нека буде лишен оне части коју има. Хорепископа нека поставља епископ града коме је потчињен његов округ“

Друго питање – Да ли хорепископ може бити постављен од једног епископа?

Одговор на ово питање се налази у горе наведеном 10. канону Антиохијског сабора који каже: „Хорепископа нека поставља епископ града коме је потчињен његов округ“. Дакле хорепископа поставља епископ епархије и хорепископ је потпуно канонски завистан од епархијског епископа. Тиме се и чува епархијски ред и поредак јер хорепископ не може ништа радити без дозволе епископа епархије. Валсамон поводом ове одредбе каже: „А како су се неки из сујете старали да приме хиротоније у хорепископа од митрополита, или од патријарха, не осврћући се епархијским епископима; то је забрањено и то, и одређено, да хорепископ бива постављен од епископа града, да би био подчињен њему и да га не би унижавао, као оног који га није рукоположио у овај чин.“

Дакле и из овога питања видимо оно што смо доказали у предходној тврдњи да су хорепископи по благодати једнаки свим другим епископима,а да је основна разлика у томе што немају исту власт.

У времену када Црква пребива у благостању и редовном поретку засигурно се неће родити потреба за хорепископом постављеним од епископа епархије. Али и када се та потреба јави зли језици језуита покушавају да оспоре то да епископ има благодат да постави хорепископа и ако нам канони кажу супротно. По нашим унијатима епископ нема пуноћу благодати Светог Духа већ се требају састати три или више да сваки дода по мало али да и њему остане, наравно да ово нема везе са истином и са чињеницом да епископ има пуноћу благодати да може да постави сваки чин јерархијски, али се три епископа састају да би се кроз то исказало јединство и потврда Цркве да је онај који се поставља достојан.

Да видимо шта о пуноћи епископске благодати каже свети Јустин Поповић: „Епископски чин је најглавнији, јер епископ има пуноћу благодати свештенства Он не само има право да врши све свете тајне, и да освећује свето миро, него има власт да путем рукоположења даје и другима благодат за вршење светих тајни. Епископ је у својој области (епархији) врховни учитељ вере и врховни старешина над свима хришћанима.“

Међутим, у историји Цркве имамо и примјере када су епископи, да би Цркву спасили или одбранили од насртаја јереси и лажних учитеља, чак и постављали епископе.

У «Споменици древне хришћанске Цркве» (1 том, стр. 55 и 56 изд. 1829 г. на руском) постоји овакво свједочанство: «Пошто је аријанство угрожавало Цркву, Атанасије Велики, вративши се из заточништва, у разним градовима, кроз које је пролазио, иако они нијесу били у његовој епархији, је рукополагао не обзирући се; то је исто чинио свети Јевсевије Самосатски у вријеме гоњења од аријанаца при Валенту. Он је, по свједочанству Теодорита, одјевен у војну одјећу, прошао сву Сирију, Финикију и Палестину, рукополажући свештенике и ђаконе, постављајући их на више црквене степене, и сређујући све настале беспоретке у црквама. На исти начин у Сирији, Киликији и другим мјестима, које набраја Теодорит, рукополагао је он епископе. Све је то било противно општим правилама, но било је неопходно ради реда у Цркви, која у таквим случајевима даје власт да поступају, као епископи у цијелој Васељенској Цркви».

Митрополит Кијевски Јов Борецки је 1620. године био рукоположен самостално од стране патријарха Јерусалимског Теофана, који је обновио у Малорусији православну јерархију које је нестало због гоњења унијата.

При том, Генадије Схоларије, патријарх Цариградски (1454 -1456), ученик св. Марка Ефеског који је живјео у времену распростирања уније на просторе православних, говори: „Увјеравам вас у Господу, да онај који у наше вријеме (прогона православних) тражи да се строго чувају сви обичаји и устави Цркве, како је то било у вријеме слободе хришћана, такав је непријатељ хришћанства, и полаже бреме на бесилне; а онај који развезује мало, да би сачувао цело, такав има дух апостолски“.

Треће питање – Настанак и развој институције хорепископа?

Овдје ћу на почетку одговорити текстом епископа Никодима Милаша гдје говори о настанку ове епископске титуле.

У светоме Писму ми не налазимо изричнога мјеста, из кога би се видело, да су хорепископи у апостолској цркви постојали. Околности цркве христјанске та дашњег доба допуштају нам ипак предполагати, да су хорепископи и у оно још доба били. Црква је тада била окружена са свију страна незнабожцима, које је требало усиљеним средствима просвјећивати евангелском науком. Није она слободна била ни од различитих јеретика, који, да успјешније дјелују у распростирању својих лажних наука, стараxу се да постављају једномишљенике своје у свима и најмањим мјестима за епископе и презвитере.

Противу једних и других, црква је морала усилити своју обрану, да побједу православљу и вјернима извојује :она је постављала у свакоме и најмањем мјесту православне епископе, препоручујући нам, да народ уздржују у чистој науци, да православни клир храбре у борби с непријатељима цркве и да свугдје достојне свештено и црквенослужитеље постављају. Епископи тих мањих мјеста или села називали су се обћим именом селских епископа, да се разликују од оних, који су у градовима били, од градския епископа. Власт ових у своме мјесту била је једнака власти градских епископа у својим градовима ; одношај пак између њих био је од прилике онај који је посље установљен између епи копа и првог епископа , — или, служећи се изразима каноничкима, власт хорепископа у своме округу била је једнака власти градског епископа у својој епархији, одношај између њих био је приблизно онај, што је постојао између епархијалних епископа и епископа митрополе .[4]

Први изричнији спомен о хорепископима налазимо у І посланици Климента Римског Кориићанима : Praedicantes per regiones ac urbes , primitias earum, spiritu cum probassent, in episcopos el diaconos eorum qui credturi erant, constituerunt . Евсевије у својој црквеној историји, говорећи о Антиохијскоме сабору противу Павла Самосатског, каже : Истим начином Он је допуштао себи проповједати народу и епископима оближњих градова и села, и презвитерима, који му ласкаxy“ . У опаскама на Евсевијеву историју руског издања, читамо на споменуте рјечи: „ Треба разумјевати сhогерiscopos , или селске епископе, који су митрополији подвластни били“ . Подобно овоме говори и латински издавач историје Евсевија : Chorepiscopos intelligеrе vіdеlur. Eosenim distinguit epistols ab Episcopis urbium „. Узимајући у обзир доба кад је Климент римски живио и време кад је држан сабор у Антиохији противу Павла Самосатског, о коме Евсевије спомиње, мора се сматрати погрјешном мисао Ind. Thomassin-a, који тврди : Chorepiscopos tria priora saecula habuisse nollos, eosque noviter institutos esse , quia non fuisse bis leinporibus in agris ecclesias constitutas. Не може се ово допустити ни с’ погледа на име јер епископи оближних села , о којима спомиње Евсевије, свакако сliorepiscopi или Episcopi rurales seu villani морају бити. Не може се устврдити ни то, да су тек сабори IV вјека хорепископе установили, јер начин, којим се у својим правилима ти сабори изражавају, показује, да су хорепископи у то доба били добро познати и њихов дјелокруг више или мање оцpњен. Установа хорепископа дакле односи се свакако у најстаријем добу цркве христјанске, ка временима апостола , или бар мужева апостолских. Сабори који о хорепископима говоре, јасно нам казују, да хорепископи не само што су се разликовали од презвитера, него су правим, само зависним ограниченом влашћу, епископима сматрани били.[5]

Касније, како је Црква јачала и улазила у један период стабилности и мира, губила се и потреба за хорепископима. У међувремену њихова власт је смањивана па су се тако касније престали и појављивати на саборима осим ако нијесу замјењивали свог епархијског епископа. 57. канон Лаодикијског и 6. канон Сардичког сабора који каже „ …Никако пак не треба постављати епископа у какво мало мјесто или мали град за који је довољан и један презвитер ,а не треба постављати у таквим мјестима епископа с тога, да се не омаловажи име и власт епископа.“

Међутим, како епископ Милаш каже у свом тумачењу овог правила „умножи ли се у неком мјесту народ и то се мјесто покаже да заслужује да у њему буде свој епископ, правило допушта да се ту постави такав епископ.“

Ове одредбе свакако нијесу потпуно искорјениле институцију хорепископа у Цркви те су они постављани и у даљим вијековима, у Кипарској цркви до 2014. године и у Епархији Рашко призренској у егзилу.

Коначно, да ли хорепископ може доћи на епархијски трон и да ли му за то требају нека додатна рукполагања?

Као што смо видјели у предходна три питања хорепископ је прави епископ по благодати и чину једнак осталим епископима, а по власти зависан од епархијског епископа, видјели смо да су неки епархијски епископи долазили на мјесто хорепископа, а и хорепископи на мјесто епархијских епископа, а чак и на престо патријарха и све без додатних рукополагања. Обављано је само формално свечано устоличење.

Добар примјер за то јесте цариградски патријарх свети Митрофан који је на самртном одру изразио жељу да га на трону патријаршије наслиједи његов хорепископ Александар. Александар није хиротонисан већ само устоличен, обзиром да је на себи већ имао епископску хиротонију.


[1] Н.Милаш,“Правила II“

[2] Н.Милаш, “Правила II“

[3] Н.Милаш, “Достојанства у Православној цркви“.

[4] Н.Милаш, „Достојанства у Православној цркви“

[5] Н.Милаш, „Достојанства у Православној цркви“

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Епископ Артемије: Пост суботом

Питање

У последње време све се чешће чује од појединаца (нарочито студентске омладине), да суботом не треба постити чак ни онда када се желимо у недељу причестити, јер веле, да тај пост суботом забрањују свети Канони. О чему се, заправо, ту ради и колико су они у праву?

Јереј Зоран

Одговор

Само делимично су у праву, или још тачније, гледано буквалистички, они су у праву. Јер заиста постоје Канони који изричито говоре да се суботом не пости, па чак су предвиђене и казне за оне који би то чинили (клирик да се рашчини, а лаик да се одлучи од причешћа). Али, ако се погледа историјски контекст и непосредни повод доношења тих канона, а особито њихово тумачење од познатих православних канониста, онда ствар ипак стоји друкчије.

Тако, 66. Правило светих Апостола, дословно гласи: “Ако се који клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу (осим једне једине), нека буде свргнут; а ако је световњак, нека се одлучи“. (Слична овом Правилу су још и: 51. и 53. св. Ап. и 14.-то Правило Анкирског Сабора).

Тумачећи наведено правило (66), наш познати канониста Еп. Никодим Милаш (Књ. I, стр. 136-137), говори да је та “једна и једина“ Субота која се пости, Велика Субота, када је Тело Господа Исуса Христа лежало у гробу, док све остале суботе током целе године се не посте. Међутим, он одмах и тумачи на коју врсту поста се ова “забрана“ односи. Овде се, по њему, (а и по осталим канонистима) говори о “сухом посту“ (сухојаденије), када се читав дан до вечера не смије ништа јести, а увечер се може јести (опет) само строго посно јело (варено сочиво, поврће, али без уља)… Значи, наведеним правилом се дозвољава и у те дане (суботе или чак и недеље) блажији пост (рецимо јести 2-3 пута нешто кувано, макар и на води) од поста осталих дана посних седмица, а забрањује се само сухи пост (сухојаденије).

Познати византијски канониста ЗОНАРА (В. Зборник Рали – Потли, II, стр. 84), каже: Пост је добра ствар; и оно што је добро нека бива на добар начин, … јер добро није добро ако се не чини на добар начин. Ако пак неко пости 10 или 8 дана, па у њима буде нека субота или недеља (не греши), јер су многи од светих Отаца постили и до 40 дана (значи: и суботе и недеље, па нису “рашчињени“ због тога, него су управо тиме – прослављени). Тако се управо у нашем народу држи пост за причест када госпојински или божићни пост почиње негде средином седмице, а Причешће се планира на Преображење или на Ваведење, као и током свих постова (или ван њих) када желимо да се у недељу причестимо и сјединимо са Господом својим.

ВАЛСАМОН (у истом зборнику, и на истом месту) наводи Канон (66), тумачи га, па вели: Изузми ми свете Оце који су ради вежбања у добру (δι ασκησιν) постили и у ове дане, јер они нису осуђени…

Овим Каноном, као и свим осталим (наведеним), осуђује се уздржање од женидбе или неких јела, “као од нечег злог по себи“, када се то чини “гнушајући се“ (βδελυσσομενος), дакле у духу који му дају јеретици (који су и били повод за доношење оваквих канона), а не када се то чини ради вежбања у добру (ради неког узвишенијег циља).

Очигледно је, дакле, да ни један од ових Канона не забрањује пост суботом када се припремамо за свето причешће Пречистим Тајнама Христовим, јер то је највиши циљ који човек може досегнути у овом животу. То је уједно и вежбање у добру, и сједињење са апсолутним Добром (нико није добар осим један Бог).

Како онда схватити тај талас нових “канониста“ који говоре да суботом треба јести уље, (а по многима и – све остало), а у недељу се причешћивати? Очигледно, ради се о великој заблуди и замци нечастивога. Неки, можда, позивајући се на Каноне против поста суботом, свесно (или несвесно) служе своме идолу – стомаку, угађајући своме “чревоугодију“. И још нешто: чинећи тако, саблажњавају многе око себе, како причом, тако и примером, и уносе смутњу у благочестиви народ. А знамо шта је Господ рекао за оне “кроз које долази саблазан“.

Нека нас Господ спаси од таквих искушења.

Епископ Артемије

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1997, БРОЈ 1 (17), СТРАНЕ 163-164

Објављено под Теологија, Црква и јерес екуменизма, Uncategorized | Оставите коментар

Ватрогасац у служби Београдске Патријаршије

Памтимо времена када су спровођене анкете о поверењу у јавне институције, па је једно од прва три места обавезно заузимала Српска Православна Црква као институција од националног значаја, захваљујући ауторитету личности тадашњег предстојатеља Патријарха Павла, којег је народ волео и поштовао пре свега због скромности и аскетског живота. Резултат слика за Patrijarh Pavle autobusМеђутим, како је здравствено стање Патријарха Павла слабило, тако је нарушаван углед Српске Цркве у јавном мнењу. Наиме, преузимањем послова управљања Српском Црквом од стране Митрополита Амфилохија као делегата Синода, скандали су почели да озбиљно потресају углед најважније институције српског народа.
Избором Епископа нишког Иринеја на место предстојатеља деградација угледа је додатно узела маха и добила нове димензије – дошло је до фактичког потчињавања световним домаћим и светским моћницима те скретањем на пут отвореног богоодступништва нарушавањем основних принципа Вере и црквеног поретка. Почетак краја наступио је прогоном правоверног Епископа рашко-призренског Артемија, а убрзо потом је уследило и јавно гажење Вере које црквена правила забрањују под претњом најстрожих казни (клирици – рашчињење, а цивили – одлучење из Цркве) попут паљења свећа у Синагоги и све учесталијег молитвеног заједничарења са неправославним, јеретичким верским групама као што су римокатолици, разне фракције протестаната, па и мухамеданци. Резултат слика за patrijarh irinej sinagogaОваква хармонија световне и Црквене власти у Србији наишла је на негодовање у народу услед чега је дошло до превирања огромних размера, па је тако прогон правоверног Епископа којег је требало маргинализовати изазвао контраефекте. На први поглед, један бзакони акт је допринео томе да у српском народу дође до духовног препорода. Наиме, како је безакоње на духовном плану расло, тако су и православни верници у све већем броју почели да препознају прогнаног Епископа као правоверног и иницирали оснивање манастира широм Србије па и у иностранству. Насупрот томе, уследила је фронтална кампања најпре личним ангажовањем „главних извођача радова“ пензионисаног Владике Атанасија Јевтића и Митрополита Амфилохија, да би у најновијем таласу, Резултат слика за dragoslav bokan sisatovacпод патронатом Владике бачког Иринеја, у помоћ притекао и редитељ Драгослав Бокан. Ко је Драгослав Бокан? У чему се састоји његова мисија? Одговор на ова питања предлажемо у темељној анализи лика и дела редитеља и активисте Драгослава Бокана, који је објављен на ФБ страници „Истина је само једна – Владика Артемије“.

ЕКУМЕНИСТИЧКА БОКАНИЗАЦИЈА БЕОГРАДСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Да би екуменисти били што мање ометани од народа у свом пакосном послу ширења папских и екуменистичких јереси широм Српске Православне Цркве (сем у нашој Епархији), био им је неопходан неко довољно театралан, патетичан, кукавички агресиван и пренаметљив – али и једнако лицемеран као они – ко би успављивао и пасивизирао тај исти народ и убеђивао га да је црно бело, а не црно. Нашли су га у лику лажног националисте из деведесетих година – ДБокану, који је од својих почетака исто то радио само у домену националног питања. Замлаћивао је праве патриоте и десничаре својим говоранцијама и позирањима (сетимо се витлањa катане за камере изнад Сарајева док прави борци гину и пуцају на линијама) за рачун режима Мире Марковић, како би оправдао сваку свињарију и издају тадашње власти, док је та власт издавала део по део српских земаља. ДБокан то ради и данас за Вучића, али му је ипак више фокус у домену Цркве.

Нормалан човек не може да удахне толико пута у току дана колико ДБокан гостује дневно по телевизијама и трибинама (нарочито га промовишу Вучићеве ТВ станице Пинк и Хепи). И свуда понавља мање-више једно те исто, али се издваја овај његов свежи циркузантски перформанс у Врбасу због невиђеног степена лицемерја и лажи које је изрекао (и што се очитује на њему самом, беснији је, нервознији је и несмиренији него икад). Један брачни пар из Бачке – иначе саблажњен ДБокановим наступима и агресијом одлучио недавно да иступи из Епархије Бачке и приђе нашој Епархији у Егзилу – послао нам је овај снимак и рекао на који део снимка да обратимо пажњу:

1) Од 1:12:33 минута снимка, ДБокан нам поручује да се не бојимо екуменизма и да Господ неће допустити да наша Црква потоне у екуменизму, те да ми око тога не треба уопште да се бринемо. Сулудо! Свако иоле црквено писмен зна да је, рецимо, Римска Црква вековима била стуб Православља, али да је временом потонула у јерес папизма чиме је престала да буде Црква и постала секта, управо зато што се народ “није бојао филиокве и других јереси и све препуштао епископима“. Бог помаже и чува само оне који се труде, а не оне који легну и дигну све четири увис! Примера има још много – Јерменска Црква, и већи део Александријске Цркве које су некада биле православне, па отпале кроз монофизитизам у секте, итд. Управо зато што су људи тада и тамо размишљали као што овај ДБокан данас тражи да ми размишљамо.

2) Затим трабуња како Ватикан данас само што није пропао, како се распада кроз педофилске афере и малобројне вернике. Па зашто онда ДБокане наше владике стално трче у Рим, клањају се том папи, љубе му руку, зову га Свети Оче? Они кажу да то морају да раде, јер је папа јако утицајан и тобоже он диктира Бразилу и другим државама са папистичком популацијом каква ће им бити политика према Косову. Ко ту лаже? Екуменистичке владике или ти???

3) Онда ДБокан каже да не смемо да постанемо критичари владика у Српској Православној Цркви, јер ДБокан зна да свако онај који критикује само друге – а не само себе – уопште није православан. Да би мало затим признао да је Свети Јустин Ћелијски био критичан према архијерејима те исте СПЦ, али да није изашао из Цркве (имплицирајући да владика Артемије наводно јесте).

Ово као да сам ђаво говори из ДБокана, јер је на делу потпуна шизофренија. Па ДБокане или смемо (као отац Јустин) или не смемо да критикујемо владике? Наравно да смемо да критикујемо било ког православно крштеног, па и владике, ако они греше према догмама и вери јавно, јер су такве критиковали сви Свети у историји, дакле не само Јустин. А и не само Светитељи, већ и наши најобичнији преци сељаци који су били крштени и побожно живели (канонски хиротонисаног владику Краљевића су Срби Далматинци чак истерали наглавачке са епископског трона само зато што је у богословију довео учитеље по вероисповедању унијате за световне предмете, а данас владике отворено дилују са папом лично, моле се и саслужују са секташима, газе Символ Вере на лажном Критском сабору). За личне грехе наравно да не критикујемо било кога.

Свети Јустин Ћелијски није хтео ни да се моли ни да саслужује Герману, нити да му пољуби руку, ма ни да га види, сви знају да га није признавао за патријарха (видети признање мати Гликерије у вези тога у филму о Јустину ког је режирао Неша Илић) и да је бежао у шуму када би овај дошао у Ћелије. А Светог Јустина ни такав Герман није гонио, док је овакав Иринеј гонио нашег владику Артемија. Јустина су гонили само комунистичке власти, а нашег владику и издајничка Тадићева власт и екуменистички Синод који га неканонски “истерује“ из СПЦ по налогу власти, то је разлика у прогону ког је имао Свети Јустин и у прогону што га доживљава наш духовни отац и деда владика Артемије.

Закључак: да се клонимо оваквих духовних предатора и разоритеља Православља попут ДБокана, лансираних од стране Синода да се најбезболније по њих утаба пут свејереси екуменизма. Али, и ако је прилика таква, да таквима попут ДБокана никада не прећутимо њихове лажи и подвале, поготово ако видимо да су душе наше браће и сестара на путу да се боканизују и упецају у њихову паклену замку.

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Архимандрит Пајсије (Пападопулос): Доста је приче! Неопходно је одлучити се на прекид заједништва са јеретицима!

Прекид општења са јеретицима екуменистима, нарочито у периоду након тзв. Критског сабора, у великој мери довео је до клевета и оптужби на рачун оних који су се одлучили на такав корак. Тако се, за сада малом стаду ових следбеника традиције и правила Светих  и богоносних Отаца, ставља не терет да су расколници и да себе избацују из Цркве. На делу је свеопшта трка међу епископима, свештеницима, познатим и мање познатим теолозима, у којој се на анти светоотачки и пост-светоотачки начин жели убедити сва васељена да прекид помињања доводи до раскола у Цркви или, да се у најбољем случају, не сматра обавезном мером. Сведоци смо да у се свеопштој атмосфери увођења релативизма екуменистичког каратера у оквиру традиције и тумачење Светих канона, свако богословски утемељено одбијање сурвавања у јерес, назива расколништвом.

О овој теми  а кроз призму старозаветних личности, браће Каина и Авеља, своје тумачење и својеврсно упозорење верујућем народу изнео је архимандрит Пајсије Пападопулос, игуман манастира св. Григорија Паламе у Филоти (Митрополија Флорине, Преспе и Еордије), и сам на удару про-критских екумениста.

Примена онога што ми подразумевамо под Православљем први пут се среће у Старом Завету, а то је Авељова жртва, а не Каинова. Шта значи Православље? Правоверје (права + вера), стога, по својој савести – у овом случају добро размислите и начините избор, о томе шта ће те и како принети Господу на жртву.

И Бог јасно каже: Нећеш ли бити мио кад добро чиниш? А кад не чиниш добро грех је на вратима.“ (Књига постања  4:7) Авељ је био мишљења да пажљиво треба изабрати, те принети Господу најбоље што има. Зато је Бог благонаклоно погледао на његову понуду. Иста ствар се није догодила, међутим, са Каиновим приносом, јер он није марио да принесе најбоље што је имао, него нешто од онога што има, и ако је жртвоприношење је било у Каиновој природи, али он својој природи није додао и жељу свог срца да покаже благодарност. За разлику од њега, Авељ је то учинио. Због тога је Богу била угодна Авељева, а не Каинова жртва.

Говорећи о погубним одлукама „Критског сабора“, и прихватањем његових одлука од стране јерархије, архимандрит Пајсије каже да је јерархија грчке цркве у великој мери по свести са Каином у вези са псеудо-сабором у Колимбарију, у смислу не само да не раздваја и не прави разлику између православне и „теологије“ свејереси, него се прихватају одлуке „Критског сабора“ као исправне. И највећа трагедија је што се саопштењем „народу“, које је објављено, покушава прикрити шта се догодило у Колимбарјиу, тако да уместо да информишу народ, радије га дезинформишу! А онда након свега епископи затраже да им будемо послушни.

Будући да, почев од Старог Завета, Бог тражи од палог човека да разуме да Он очекује од верних да принесу најбоље што имају, да ли је могуће да сада у новозаветно време, када је наша заједница са Господом прешла на виши ниво, ми прихватамо да се у Цркву уређену по светим тајинствима Свете Апостолске Вере, уводи скрнављење Вере од стране јеретика? То не смемо дозволити!

Ако сви свештеници не приносе благодарно жртву Богу, ми, разумно стадо Христово, познајући Доброг Пастира, напустићемо лоше пастире и слушајући Христов глас, ми ћемо га пратити чак и ако нас пожурују у таму отпадништва кроз коју пролазимо. Нажалост, Црква у својој институционализованој управној институцији није желела да сачува своје духовно наслеђе, како би одржала праву веру – Православље – то јест прихватљиво за Бога Оца, кроз Сина, у Светом Духу.

По речима архимандрита Пајсија Пападопулоса одговорни за овај неприкладан став су:

А. Екуменисти

Ради се о оним црквеним пастирима, пре свега епископима али и патријарсима, архиепископима, а интересантно има их и међу теолозима, нарочито универзитетским професорима. На срећу не сви, међутим, већина њих су пратиоци [Патријарха] Цариграда, оног који је на врху брега свејереси, и тако окупљени се едукују за екуменизам, самољубље и корупцију. Многи од њих су писали и о њима је писано на интернету, тако да немамо ништа додати нити ћемо добити било шта корисно хранећи даље полемике. Они који су заиста заинтересовани да се информишу могу претраживати и наћи референце.

Б. Они који су у заједници са екуменистима

Мислим на оне пастире – епископе, свештенике и „теологе“ који, и ако схватају да ствари не иду добро, имају смелости да о томе ћуте и не иступају против јереси, јер међусобно су увезани, те су ипак на крају крајева због свог неделовања, јеретици. То је зато што не само да не информишу своје стадо о заједници са њима, и ако су то пред Богом дужни, самом жељом да постану пастири, него такође покривају екуменисте када делују против верника, (а ови то раде већ годинама) цинично, без пружања икаквог значајнијег отпора, а да не спомињем доследну борбену тактику. Стратегија, у тишини, за „стратеге“ [генерале] које су заробили бегунци!

Све у свему, временским и просторним ивицама кретања које дају савременим јеретицима, мењају властиту веру желећи тако да добију на времену како би глас савести постао све слабији, чиме доводе до заблуда о Православљу: прво ћутање и инерција, надаље извињење екуменистима, и на крају ослабљени и лишени Божје благодати, издају Цркву Христову и идентификују се са екуменистима. Јер, ако се грех сматра за прекршај, извињење греху је увредљиво на квадрат! Ови пастири, стога, повређују православно стадо у истој мери као и екуменисти, јер не обавештавају свештенике и људе о томе шта се заправо дешава око јереси екуменизма – да је формално инфилтрирана, синодално, унутар Цркве – а не заузимајући став, као неспособни – са духовне тачке гледишта – размишљајући из разлога комфора, да „све иде добро“ чиме дозвољавају болесним удовима да заразе и здраве.

Због овога, плирома Цркве је толико погрешно информисана да и када се неко усуди да изнесе свој став, он се истог момента карактерише барем као фанатик.

Ови такозвани „колимбаристи“ нису стали на крај заједништу са јеретицима прекидањем њиховог помињања, јер сматрају тај став необавезним, иако су нам овај облик борбе препоручили, оставили Свети Оци. Од оних који су у заједници са екуменизмом, најзначајније је оно што ћете чути, док су својим делима у конфузији, они су, на крају крајева они који саблажњавају вернике зато што ствари не називају правим именом. Они говоре о послушности Цркви, борби унутар, али не изван Цркве, како ће се стадо водити без епископа (али велико и активно стадо би такође подстакло епископе да иступе) док „одбацују“ смелост верника, и зато не доносе плодове у исповедању вере!

Ц. Они у индиректној заједници са екуменистима

Што се тиче оних који се не слажу са екуменизмом, али нису ушли у отворену борбу, чувају заједништво са екуменстима и помињу их, мислим да они доносе највећу штету јер не помажу да се утврди степен нанете штете, да се искристалише слика о димензији у којој је јерес продрла у Цркву. На тај начин ономогућују стадо да се активно супротстави пробоју свејереси, ускраћујући му тако формирање става и улазак у борбу.

Док су екуменисти носиоци свејереси, овај сегмент такозваних антиекумениста преузима улогу доктора који негују свејерес и и јачају је. На који начин? Својим „великим именима“, престижним старцима, духовницима, теолозима, али без пламена вере, пошто делују антропоцентрично, а не у Светом Духу, уместо да распламсају пламен, преузели су улогу ватрогасца.

Због престижа авве (старца), који не заузима јасну позицију, криза се покреће у свести оних који га поштују, и такви долазе у дилему јер „добар“ духовник ћути. Логичан след у таквој атмосфери, када неко има таквог духовника или старца, јесте да није лако ући у борбу зато што је заиста везан за свог духовника и треба бити врло храбар да се покида та веза -те им је лакше прекинути савезништво са Христом, али НЕ са својим исповедником аввом или „тим и тим“ духовником.

На крају, да ли ови духовници чине све како би сјединили душе својих чада са Христом или са самим собом? Воде ли те до женика или себе стављају испред Њега? Чули смо и читамо о екуменизму већ дуги низ година, али на чудан начин, они који су писали о овој јереси већ дуже време не изгледају спремни – уз неколико изузетака – да остану при чврстом ставу како би одлучно спречили ширење свејереси. Конференције, чланци, објаве на интернету, састанци, али ништа конкретно, јер се и даље помињу епископи који су у заједници са јеретичким цариградским патријархом и његовим истомишљеницима.

Осим тога, они такође дрско доводе у заблуду оне свештенике који су прекинули заједништво са екуменизмом. Грешка је у томе што уместо да се ослањамо на Христа у овој борби, ослањамо се на веру „уз помоћ штапа“. Дакле, ми и даље гледамо шта ће „тај“ старац“ и „тај“ духовник урадити, занемарујући чињеницу да су у питању специфичне околности и да нико од нас треба да тражи ауторитет у човеку.

Наши преци ће нам судити! Какве борбе су они имали? Да ли неко и види и чује да се квари вера? Мора да заузме став! Он мора да иступи  са вером, да говори и да делује! Клирици, данас, уместо да уђу у битку, видимо да су се у бег дали. Народ је забринут, моле се, исповедају веру, а духовни „ауторитети“ су толико неповерљиви. Зашто? Зато што ако радите на сувој логици, то је као сечење главе вере, а не духовно деловање, јер је антропоцентрично.

Сви који су рекли да ће прекинути помињање оних који су у заједници са јеретицима, али нису, већ су изгубили следеће:

а.) Време-другим речима, оптимална временско ограничење за постизање онога што је првенствено циљ прекида помињања: епископи би морали да се усресреде да је заједништво прекинуто пре-синододално.

б) Јединство – на крају је дошло до подела, јер нису сви били спремни да буду подвргнути осудама, клеветама, прогону и нападима сваке врсте.

ц). Стабилност – јер чекање је ослабило деловање, што их је додатно обесхрабрило.

д) Кредибилитет– јер у пракси нису спровели оно што су говорили- дакле само речи непоткрепљене делима.

е.) Чистоту – пошто помињањем епископа остају у заједништву са њима и сами су се упрљали том јереси

ф) Прилику да се корак убрза, јер, како време пролази, не само да се повећава вероватноћа да неће, упркос свему, прекинути помињање, него ће почети да се извињавају јеретицима чак и у име оних који не помињу.

 г. ) Саборце, које су напустили; Као резултат тога, многи од њих, који су били под притиском екумениста, под покровитељством Цариградског патријарха, (на Светој Гори посебно),  повукли су се.

С друге стране, мало стадо, они који у славу Господа – прекидају заједништво са екуменистима након псеудо-сабора у  Колимбарију, успели су:

  1. Задржати тему актуелном -чињеницом да су многи антиекуменистички чланци написани, али и они лоши без теолошке подршке, на такав начин да:

а) је покренута кампања која добија на интензитету;

б) Маске падају и откривају се права лица неких;

ц) Добили смо на времену, у име оних који нису а још увек могу видети у ком правцу се ситуација развија;

  1. Охрабрити оне многобројне вернике који су били саблажњени и очајни због инерције тзв. антиекуменистичког блока. Већ дуго верни народ  са великом анксиозношћу посматра развој ситуације у Цркви, у нади да ће видети барем неколико епископа, свештеника и монаха спремних да иступе. Ово стадо верника, који углавном знају шта желе, није пронашло борце, већ говорнике. Говори, причај, причај! Доста! Да ли су људи схватили да борба захтева нешто друго сем приче? Неопходно је одлучити се на прекид заједништва са јеретицима. Одуговлачење је до сада створило само проблеме јер: прекиду помињање се приступа како би се одбацила јерес, тако да екуменисти не могу ширити нечисту веру. „Све у своје време!“ Ко год жели може да прекине помињање и касније, али да ли тако успева да се одвоји од прљавштине кривоверја – наравно, постоји покајање – али у времену проведеном у заједници са екуменистима, ако заиста мисли да је то јерес, зар се већ није упрљао? Где он ту онда види предност Цркве? Он је само одложио тренутак борбе тако да не само да не може да ужива у било каквом резултату, него чак  више није ни способан да започне борбу!

3. Постојале су неке теолошке теме о канонима вере, као што су:

а) тумачење 15. канона Прво- Другог сабора

б) Да ли су тајинства и посебно Света Литургија важеће без помињања епископа;

ц. Да ли може бити Цркве Христове у којој нема истинског исповедања вере;

Кроз  историју наше Цркве, истинску борбу ради очувања Православља  нису повели многи, и ако су за то имали прилику. Када неко започне борбу за веру, гледа око себе да види ко ће га следити, духовно говорећи, борба се завршава и пре него што је почела. Зашто? Одговор је једноставан -зато што не полажу наду у Бога. Вера наводи човека на размишљање, да гледа на духовна питања очима ума, у души својој да „створи слику“. Савест, која у одређеном смислу представља унутрашњи глас душе, оно што називамо природним знањем, јесте оно чиме сваки човек препознаје да ли је његов поглед исправан.

Ако се тачка гледишта утврђује, одређује распознавањем, човек одлучује о својим жељама у његовом уму, активирајући вољу, јер је воља само жеља за нечим. Стога, разумом распознајемо у каквом духу нешто желимо. Да знамо шта желимо, прво морамо разазнати. А да би смо разазнали, прво морамо да видимо (разумемо) у вери кроз Светога Духа: „у светлости Твојој видимо светлост“.

На то нам скреће пажњу и св. Симеон Нови Богослов: “Дакле, као што онај ко хода по тами нема никакве користи ако носи макар и украшене, али угашене светиљке (јер од њих он не види ни себе, нити кога другог), тако ни онај ко мисли да у себи, колико је то могуће, има све врлине, а да у себи нема светлост Светога Духа, нити може добро видети своја дела, нити уопште може бити уверен у то да су она угодна Богу. Уз то, он ни друге не може да поведе или да их поучи вољи Божијој, нити је достојан да прими туђе помисли, макар га људи поставили и за патријарха, све док не стекне светлост која светли у њему. Јер Христос каже: Идите док светлост имате, да вас тама не обузме, а ко иде по тами не зна куда иде.Ако, дакле, он не зна куда иде, како ће другима указати пут? И каква ће бити корист, ако неко постави угашену светиљку на други свећњак, када она сама не гори и не светли? Не треба тако чинити!“

Дакле, без светлости Светог Духа, нема истине Православља.

Тако да ако не расудите правилно, пажљиво не одаберете шта ћете принети Господу, служећи му, грех сте учинили! Другим речима неопходно је, ако смо већ одлучили бити у заједници са Њим, није довољно само поштовање, него благодарност и уважавање, да искажемо страхопоштовање према Њему, што прозилази из самопознања, разумевања да је он Створитељ и да се праштајући људима –  суочимо са са Створитељем, размишљајући о Његовој величини.

Дакле, пошто је откривена истинска -Права Вера, и у њој нема места за људску имагинацију и фантазије, и ако заиста желимо да имамо конкретан и правилан  однос са Богом, немамо право да импровизујемо, размишљамо, меримо, премишљамо се  и на крају крајева говоримо (праштајте!) глупости. Нарочито пошто говоримо о члановима Цркве који чине њену јерархију; јер како они сада дају себи за право –епископи – да фалсификују веру која нам је дата кроз откровење, мењајући је неистинама и лажним учењима неких јереси или религија, а основна разлика између нас и  других деноминација постоји баш зато што Православна Црква није религија, већ Тело Христово, кроз веру коју нам је сам Господ открио.

 

Извор: prieteniisfantuluiefrem.ro

 

Види још: Хорепископ Максим: Допринос исправном схватању и примени 15. канона Прводругог цариградског сабора

Јеросхимонах Димитрије Зографски: Православље значи вечни живот, a екуменизам – духовну смрт

Објављено под Грчка Црква, Црква и јерес екуменизма | 1 коментар

БАРАЈЕВСКИ СИНАКСИС ВИЂЕН ОЧИМА СРЦА

У Недељу Мироносица, 9/22. априла,  свети Јустин Ћелијски је својим молитвама пред престолом Господњим, сабрао чисто Православље на једном месту.  Тог дана радовали су се и веселили сви свети мученици и исповедници вере Православне! Православна браћа Грци, Румуни, Руси и Срби ставили су Христа испред себе, и тако показали да су спремни и да страдају за Њега, као што је и Он страдао за нас.

 

Наиме, тог дана  гости манастира Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву били су клирици и цивили из Грчке и Румуније који су сходно канону 15.  Прво-другог Цариградског сабора прекинули литургијско и административно општење са епископима-екуменистима. Гости су присуствовали Светој Архијерејској Литургији након које је одржан својеврсни међуправославни братски састанак  на којем је тема била „Сабор у Колимбарију (на Криту) – Велики и Свети или јеретички и разбојнички“ о којој су говорили гости из Грчке, Румуније, Швајцарски и домаћини – обласни епископи Епархије рашко-призренске у егзилу.

Колико је ово радостан дан за све православне, нагласио је и Преосвећени Хорепископ новобрдски и панонски Г.Г. Максим  у својој архипастирској беседи: FormatFactoryDSC_0572„У овим празничним данима Господ излива своју неизмерну благодат радосног светлог Васкрсења у душе наше. Господ је на нашу епархију излио особиту милост своју. Синоћ је у овом манастиру било обављено једно монашење. Још једна душа из српског народа пришла је да целим својим бићем и животом служи Господу, да служи Христу Богочовеку у монашком чину. На данашњи дан по благослову нашег Преосвећеног Владике Артемија, који  није био у могућности да дође, рукоположили смо једног свештеника из Русије, оца Виктора, и сабрата ове свете обитељи за јерођакона, оца Дионисија, досадашњег монаха. У овим попразничним данима Васкрсења Христовог ово су најдивнији дарови и поклони  којима је Господ могао да обрадује нашу епархију и све нас који су у њој трудимо да служимо, да чувамо Веру Православну и душе своје да спасавамо. Овај данашњи празник Светих Мироносица Христових, светих сведока Васкрслога Христа Господ је по милости својој увеличао у нашој епархији и тиме што нам је послао у госте драгу православну браћу нашу из Грчке, оца Саву са Свете Горе и православну браћу нашу и оце из Румуније. Ја их у име читаве наше епархије, нашег Епископа Артемија и у своје лично име желим добродошлицу, захваљујем им што су дошли да се овде са нама, по речима светог Апостола Павла, утешимо заједничком вером нашом и вашом – Вером Православном. У овим тешким данима када је вера наша угрожена, оваква подршка, овакве посете су на укрепљење свима нама да на том путу светих отаца истрајемо уз Божију помоћ, да истрајемо на путу истините вере, оне вере која сведочи истинитог Христа, Васкрслога Христа, како би се живећи у  тој вери у све дане нашег живота удостојили Царства небеског и вечног живота у Христу Васкрсломе. се Амин. Боже дај.“

У наставку, преносимо утиске гостију из Румуније и Грчке, које је у име отаца (светогорских отаца Саве Лавриота и Јефрема Продромита као и отаца из Румуније Емануела и Спиридона ) и цивила који су узели учешћа у овом међуправославном сабрању, саставио и објавио отац Кипријан, исповедник Вере из Румуније.

***Напомињемо да је након што је у Румунији објављено да ће оци присуствовати сабрању у Барајеву, неколицина (услед површне или нетачне информисаности), поставила питање зашто се иде у госте рашчињеном и одлуком Светог архијерејског сабора из Српске Православне Цркве искљученом бившем Епископу  рашко-призренском Артемију који је по њиховим сазнањима у расколу итд. Отуда осим утисака о посети Епархији рашко-призренској егзилу, у тексту се појављују и објашњења на недоумице и примедбе које су се појавиле пред полазак из Румуније.

 

„Грци, Срби, Руси, Румуни, Крићани, Швајцарци- православна браћа сабрана  у служби Христу Спаситељу – утисци након синаксиса у Барајеву (22.04.2018.)“

Gheron-Sava-Lavriotul-serbia-1.jpg

Први отац којег смо  срели био је отац Сава Лавриот, који је у суботу увече стигао на састанак са владиком Артемијем, Епископом рашко- призренским у изгнанству.

Након тога смо отишли на службу и стајали по страни. Нисмо служили нити смо били позвани да то учинимо (разлог ћемо навести на крају овог чланка).  Нисмо саслуживали са српским клирицима – хорепископима, јеромонасима, свештеницима, јерођаконима и ђаконима – зато што смо прво желели да видимо да ли православно исповедају веру, да ли је чувају  чистом  и неукаљаном , хтели смо да их упознамо, да успоставимо дијалог, да заједно наставимо борбу против свејереси екуменизма, што је и постигнуто, у славу Бога.

31154127_2023536304555521_5804386445677601715_n

Отац Сава је појао „Херувимску песму“  на грчком, у пратњи Срба и нас, а ми, румунски оци  (доле потписани отац Емануел (Орос), јеромонах Спиридон (Росу), монах Јефрем Продромит),  појали смо  ирмос празника – Ангел вопијаше у пратњи Срба и оца Саве.

FormatFactoryDSC_0221

Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Хорепископ новобрдски и панонски Г.Г. Максим,  уз саслужење: Његовог Преосвештенства Хорепископа хвостанског и барајевског Г.Г. Наума (који је домаћин синаксиса), архимандрита Варнаве (Димитријевића), протојереја Жељка (Марића), јеромонаха Јакова (Купрешка), јереја Жељка (Јовановића), јереја Игора (Матијевића), ђакона Виктора (Павлова), јерођакона Паладија (Матића), јерођакона Пајсија (Марковића) и ђакона Горана (Калушевића). У току Свете Литургије Владика Максим је у чин јереја произвео ђакона Виктора (Павлова) из града Вороњежа (Русија), а монаха Дионисија (Морачанина), сабрата поменуте обитељи, у чин јерођакона.

Према информацијама  из Србије, Светој Литургији је присуствовало око 700 верника, а осим Срба присуствовали су и  свештеници, монаси и мирјани из Русије, Грчке и Румуније, који су, по 15. Правилу Прво-другог Цариградског сабора, прекинули литургијско и административно општење са епископима, свештеницима и мирјанима екуменистима. Њихов број је био око 50 (као што се види, Срби не прихватају невино заједништво у јереси“ , на чему толико  инсистирају  нео-екуменисти попут Кириле (румунски теолог) и оца Теодора Зисиса – напомена редакције).

FormatFactoryDSC_0327Тако је у обитељи Преподобног Јустина Ћелијског виђена јединствена слика: српски епископ у прогонству, у катакомбном храму, рукополаже руског ђакона за свештеника а српског монаха за јерођакона, док православни Срби, Руси, Грци и Румуни радосно кличу – „АКСИОС! ДОСТОЈАН!“. Заиста јединствен призор и јединствена порука упућена васељени. Ко има уши да чује нека чује. На Литургији су Грци на свом језику отпојали Херувимску песму а Румуни на свом језику „Ангел вопијаше“, што је на посебан начин послужило јачању осећаја саборности, братске љубави и солидарности у заједничкој борби за чистоту вере.

Заиста, ми који нисмо отпали од Цркве, који нисмо расколници и у свему следујемо учењу   светих отаца, ништа не радимо по свом нахођењу, само водимо борбу, и покоравамо се једино Глави Цркве – Господу нашем, признајемо да је атмосфера била дивна и уз преобилне  сузе захвалности светом Јустину Поповићу, јер нас је окупио овде да славимо Тројединог Бога.

Barajevo-4

Уследио је синаксис, који се одвијао напољу, под огромним шатором, поред цркве (просторно гледано), али У ДУХУ Цркве (онтолошки гледано). Одвијао се  на грчком и српском језику (велика помоћ је био млади Марко Пејковић , који је са великим професионализмом преводио са грчког језика и обрнуто), док је отац Јефрем Продромит тихо, шапатом преводио осталој браћи Румунима и онима покрај њих, од којих су неки водили белешке.

Barajevo-3

 

Синакса је започела Васкршњим тропаром: „Христос воскресе …“ , који се певао три пута, по једном на српском, грчком и румунском језику, како би оставрили заједништво  у служби Христу од самог почетка.

Уследио је уводни поздрав а након тога учесници су се посветили питањима вере:

а) Присутнима се први  обратио, г. Георгије Вламакис , председник Удружења 31131429_2023541604554991_2106323416001299304_nправославних хришћана на Криту (неправедно оптужен од стране архијереја екуменисте да је масон), говорио је о учешћу Удружења на чијем је челу  у подршци борби против екуменизма , у организовању конференција и синаксиса, подршци  прогнаним свештеницима и монасима (нисам добио никакав новац од овог Удружења – како су неки пожурили да трују таквим информацијама, јер се трудим, милошћу Господњом, да обезбећујући  парче хлеба за своју породицу, све што чиним  буде у славу Христа );

 

Barajevo-5б) Следеће је било  излагање господина Константиноса Стефоса (моје духовно чадо, Грк који живи у Швајцарској) који је прочитао (а Марко Пејковић преводио) писмо које је послао   Преосвећеном Епископу  Јеремији  (који припада Васељенској  патријаршији) и у којем тврди да је екуменски патријарх Вартоломеј јеретик који је превазишао све јеретике у историји Цркве и молио га да прекине његово помињање. Писмо су сачинили  православни Грци у Швајцарској, и до сада нису на њега  добили одговор;

Barajevo-6

ц) Обратио сам се и ја, и укратко представио ситуацију у Румунији, појашњавајући нашој православној браћи сабраној у Србији, да код нас постоје три струје  у исповедању вере:

  1. струја: Они који кажу да више нема благодати у Румунској Православној Цркви – то јест, они и њихови следбеници су и даље чланови Цркве, док су по њима сви остали отпали од благодати, ограничени, непослушни и слично, без икакве претходне саборске осуде – и сходно томе пришли  промени календара и усвојили методолошки приступ у  којем нема места било каквом дијалогу и консензусу, рекавши да више не постоји саборност, да  не постоји потреба за таквим стварима, они се предају директно Христу итд. итд. (није чудо што они мисле тако и измишљају такве идеје, јер их не води светоотачко предање  у основи , а камоли да разумеју дух Светих отаца);
  2. струја су они који кредитирају јереси“, који су се вратили помињању јеретика екумениста (служећи  у Банченију са преосвећеним  епископом Лонгином Жаром), који подстичу  вернике на заједницу  са екуменистима, усвајају љубав без догматских ограничења, тј. нео-екуменизам прихваћен „теологијом(непатристичком) Михаила Силвија Кириле, под заштитом проф. др Теодора Зисиса, по којој је икономија постала закон, а акривија је претворена у злочин, назвавши се „умереним“ и „уравнотеженим“, а оне који желе следити Свете Оце  у исповедању  вере, називају „фанатицима и „екстремистима“ , чак и презбитеријанским јеретицима.
  3. струју представљају на десетине отаца у Грчкој и Румунији, заједно са хиљадама верника, који пажљиво проучавају учење  Светих отаца, и само на основу тога  воде борбу  против јереси,  не ослањајући се дакле  се на своје мишљење. Ограђују се од  јереси и исповедају веру Цркве, препуштајући Господу  да делује, ослањајући се на Његову вољу по питању саборске осуде свејереси екуменизма.

30730074_2023541167888368_1950629888602713052_n

д) Излагање оца Саве Лавриота  је сажетак  писаног обраћања/посланице  коју је припремио и које ће ускоро бити објављена  на румунском и српском језику, из које издвајамо следеће тачке  (које је 700 људи присутно на Синаксису, дочекало  са великим  аплаузом подршке) :

– морамо бити уједињени у борби против свејереси екуменизма, јер је ова свејерес  наш заједнички непријатељ;

– стати на пут свим лажима и клеветама које изричу нео – екуменисти о онима који се у складу  са светоотачким предањем  боре  против јереси, и прекинути тишину супротну здравом разуму   која је до сада била присутна, од стране светогорских отаца, те је заменити великим синаксисом у Атини 12. маја 2018. године, када ће се богословски  разјаснити  став  о невалидности Тајинстава  (о којем причају неки) и удруживању са јереси  (којима су прибегли неки други) и непоштовању Светих канона (што промовише проф. Теодор Зисис) и погубности слања верујућег народа   назад међу  јеретике екуменисте (које је применио исти отац из Грчке и „ученици“ Михаила Силвија Кириле у Румунији);

– Постоји само још једна категорија назови православних која је гора од екумениста: они који враћају  народ који се оградио од екуменизма назад у наручје екуменистима.

е) Његово Преосвештенство Хорепископ новобрдски и панонски Г.Г. Максим  је обраћајући се присутнима навео  да су, СВИХ  17 српских епископа који су учествовали на Криту, међу њима и они који нису потписали  докумената Критског сабора, а који су узели учешће на  сабору- због наводне „православне савести“,  ипак,   маја 2017. године са читавом српском јерархијом прихватили екуменизам  и одлуке Критског сабора, и како су  овим чином  показали  да је „православна савест“ само параван за јерес, кукавичлук и недостатак  љубави према Христу ;

ф) Његово Преосвештенство Хорепископ хвостански и барајевски Г.Г. Наум (домаћин синаксиса) је рекао да је овај Синаксис мали Васељенски сабор  (у смислу учешћа на свим нивоима, као и верника из неколико православних земаља: Србије, Русије, Румуније, Грчке, Швајцарске) или барем први корак ка томе, а да је до остварење овог синаксиса дошло   захваљујући молитвама св. Јустина Поповића, највећег борца   против екуменизма новијег доба.

FormatFactoryDSC_0468

Трпезу за све окупљене  припремиле су „барајевске мироносице“ (које имају и хор који је одговарао  на Светој  Литургију  на три језика: српском, грчком и румунском, али које су и појале на сва три језика). Синаксис је настављен   разговором али само међу  клирицима, у којем су многи проблеми појашњењи (који могу угасити „ватру“ оних који само осуђују  – на интернету , смс-ом или на други начин – без покушаја да сазнају истину).

Mitropolitul-Artemie

– Преосвећени Епископ Г. Артемије  је докторирао теологију на Атинском универзитету, где га је на школовање неколико деценија уназад, упутио сам Јустин Поповић, његов учитељ и духовни отац, и  јесте хиротонисао хорепископе али  у потпуности у  складу са канонима, за шта постоје докази и у раној историји Цркве који датирају бар од 10. века.  Владика Артемије се заштитио од раскола јер: није формирао паралелни Синод са  ново хиротонисаним хорепископима (који би покушао да замени Синод Српске Православне Цркве), све одлуке доноси владика Артемије сам, хорепископи  не могу учествовати у хиротонији других  епископа, могу само призвести у чин  свештенике и ђаконе;  епархија није променила своје званично име (од када је била на Косову и Метохији), већ је само додала титулу „у егзилу“. Ниједан клирик – свештеник или ђакон – не може служити у епархији, осим ако му то није лично дозволио владика  Артемије који прво жели да види да ли је свештеник православан,  да ли би  служио са екуменистима јеретицима, и да није у  заједништву с њима;

31318219_1688955301219757_619182169226477568_n– Отац  Сава Лавриот је нагласио да докле  год наше деловање не води   у раскол, ми смо са нашом српском браћом и надамо се да ће они  бити са нама;

– Нагласио сам да нисмо дошли у Србију да тражимо епископа, да сви остајемо у епархији из које нас је актуелни псеудо-јерарх  прогнао, да не желимо бити под канонском послушношћу владике Артемија, већ само уједињени са Преосвећеним у истој борби, против свејереси екуменизма

– Преосвећени Епископ Г. Максим  се  захвалио Господу што га  је после 10 година молитве удостојио овог дана: да види  овакав међуправославни синаксис међу православним Србима  прогнаним од екумениста:  Додао сам да је можда ово решење за будућност, и се да захваљујемо Богу у наредних 10 година за овај сусрет;

– дијалог је био врло отворен; сви смо се сложили да можемо и погрешити, али да морамо подржавати једни друге, јер  имамо заједничког непријатеља – јерес, али и раскол.

– речено нам је да ће се руски свештеник Виктор (рукоположен 22. априла 2018. године) вратити у Русију и, да као и други рукоположени свештеници, неће спомињати владику Артемија у Русији (осим на проскомидији, у себи) и јавно ће користити легитимно право на  прекид помињања руског јерарха у епархији у којој служи (у катакомбном стилу), чекајући њега  или неког  другог руског архијереја да се успротиви јереси, а затим  буде  под његовом  канонском послушношћу ; Срби помажу Русима само  неопходним рукоположењима  да би  служили православнима у својој земљи, али их не позивају на било какав раскол, не желећи да  начине било какву грешку.

Уз напомену да се следећи синаксис одржава у Румунији, у месту Сату Маре,  19. маја 2018. године, и позива заинтересованима из Србије да присуствују истом, отац Кипријан наставља:

„И поново ћемо отићи у Србију, почетком јуна,  на Молитвени црквенонародни Сабор, који браћа Срби организују већ скоро десет година. Имајте на уму да је 150 монаха (једна трећина од укупног броја српског монаштва) и на хиљаде верника део ове прогоњене епархије, која је успела у неколико година да изгради преко 30 манастира и цркава у којима се исповеда светоотачко  православље у свој својој лепоти и снази, чисто и неукаљано.“

Срео сам  у Србији  благ, верујућисмирен  и богољубив народ  – све то показује какво  православље треба да буде, да и  чак у време прогона, јесте  предивно живети у Духу Светом.

FormatFactoryDSC_0634

Ми – отац Сава Лавриот, о. Емануел, о. Спиридон, отац Јефрем, о. Кипријан  и сви верни ходочасници који су били у Србији – благодаримо  свима на молитвама и са много  радости у души вас поздрављамо:

                                                                        Христос Воскресе!

 

 

 

 

Извор: prieteniisfantuluiefrem.ro, eparhija-prizren.org

 

 

 

 

 

 

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Хорепископ Максим: Нови устав и стари проблем у СПЦ

Као што у српском друштву траје погубан, антихристовски и античовечни процес глобализације и либерализације, на сву нашу жалост, црквени великодостојници Београдске патријаршије настоје да не касне и да држе корак у таквом процесу. Најпогубнији корак на таквом путу јесте следовање религијском глобализму, званом екуменизам. Као што је идеологија либерализма ударна песница у спровођењу глобалистичких настојања, тако је и својеврсни богословски, литургијски и „црквени“ либерализам у Београдској патријаршији, као и у васељенском православљу уопште, ударна песница у спровођењу екуменизма, тог религијског глобализма. Либерализам у Цркви пројављује се данас у виду богослужбених реформи и новачења, као и уопште у усклађивању живота и предања Цркве са модернистичким трендовима овога света и модерног начина мишљења и живљења у њему. Екуменизам је од светих отаца и духовних ауторитета, на мноштву православних скупова и сабора, недвосмислено осуђен као јерес, што је у многим посланицама, чланцима, студијама, богословски показано, доказано и образложено. Поред новачења у богослужењу, богословљу, уопште црквеном предању, екуменистичка песница, звана богословски либерализам или новотарство, временом метастазира у свим сферама овоземаљске Цркве и њеног живота. Овом приликом намерили смо да напишемо коју реч о последицама екуменистичког либерализма, тј. новачења на пољу канонског права, изниклог у виду новог Устава Српске православне цркве (у даљем тексту – Нови устав). Детаљнија анализа Новог устава захтевала би једну подужу канонско-правну студију, за коју овом приликом немамо ни времена ни простора.

  • Нови устав СПЦ и медијска манипулација народом

Пре него се дотакнемо богословске анализе Новог устава морамо изнети једно запажање небогословског карактера. У данашњем свету који је преплављен информацијама, што истинитим, што лажним, у центрима западне моћи развијен је и развија се систем манипулације масама путем јавног информисања. Између осталог, једна од метода се састоји у следећем: да би нека информација остала тајна, они који се баве манипулацијом масама ту информацију „дозирано“ објављују и каналишу на незваничном нивоу, преко жуте штампе, преко безначајних и другоразредних интернет страница, електронских новина, итд. Нови устав је управо на такав незванични начин процурео у јавност, преко интернет простора, тако да све делује случајно, а није, већ је део добро испланиране манипулације јавношћу у нашој земљи.

Да се наведене методе примењују од стране западних центара моћи, то не изненађује, али да овакве методе користе они који седе у Београдској патријашији не само да зачуђује, већ застрашује, јер показује ко заправо тамо седи и до које мере су службеници ове Патријашије ухватили корак са савременим глобалистичким, либералистичким трендовима манипулације људима. Зато је јасно да нема случајности, већ је са подмуклом намером Нови устав на наведен „незванични“ начин полако подметнут јавности, тако да дође до бурне реакције у народу, до мноштва критичких текстова, док за то време Патријаршија о томе ћути, јер, авај, то није „званична информација“, те их не обавезује да се оглашавају. Да је посреди медијски трик и медијска манипулација са намером да се амортизује очекивана реакција јавности на Нови устав јасно је, но последње место где се очекивала овако подмукла манипулација српским народом јесте Београдска патријашија.

  • Неблаговремност доношења Новог устава СПЦ

Овде бисмо, такође, истакли неблаговременост и сложеност историјског момента у коме се Нови устав доноси. Унутар СПЦ тренутно нема елементарног догматског јединства, вера православна, као основ наше Цркве, је угрожена и погажена од стране самог патријарха Иринеја и осталих епископа, који су прошле године на мајском заседању Архијерејског сабора једногласно прихватили и ставили своје потписе на јеретичке документе Критског екуменистичког сабора од 2016. године. У Београдској патријаршији невешто покушавају да игноришу и прикрију од народа овај проблем догматског скретања са пута Светог Саве, као и све веће противљење таквој издаји вере од стране народа, тј. верника сабраних око епископа Артемија, јединог међу српским епископима који се и речју, али и делом супротставља таквом жестоком налету тоталитарног либерализма на Цркву.

Патријарх Иринеј као званични глас Београдске патријаршије упорно даје снажну подршку Вучићевом режиму који довршава издају Косова и Метохије, започету од стране Тадићевог режима, по рецепту записаном у Бриселском споразуму. Повремено, немушто и анемично „србовање“ на тему Косова, епископа Бачког Иринеја, као и митроплолита Амфилохија и епископа Атанасија Јевтића, јефтино је и неискрено, јер има као циљ само да прикрије, не и да заустави, учествовање Београдског патријарха и патријаршије у издаји Косова и Метохије и збуни и омете верни народ у реаговању на такву страшну издају унутар СПЦ. Србовање наведних епископа јесте само покушај скидања са себе велике одговорности коју носе у свом личном учествовању у постепеној издаји Косова и Метохије, тиме што су активним деловањем, насупрот епископу Артемију, косовско-метохијске светиње препустили у руке шиптарске терористичке власти, Амфилохијевим поптисивањем Меморандума, по коме су косовскометохијске светиње обнављале шиптарске грађевиске фирме[1], његовим и Атанасијевим заустављањем тужбе у Стразбуру, коју је владика Артемије поднео против четири држава, чланица НАТО, директно одговорних за рушење цркава у Мартовском погрому, као и пре и после њега. Такво лобирање за шиптарске терористе и за НАТО, Амфилохије и Атанасије, као своју највећу и завршену издају Косова и српског народа не могу порећи сада, ни спрати са свог образа, јефтиним „бусањем у прса“ и србовањем, издавањем књига о страдању Цркве на Косову и Метохији, митинговањем и закаснелим интервјуима против Вучићеве издаје (док су подржавали Тадића, који ја започео ту издају).

Јасно је, усмерење Београдске патријаршије потпуно је у складу са тежњама глобалистичких центара моћи са Запада, до сада нам је то повтрђивао екуменистички курс њеног патријарха и епископа, те прогон који спроводе над свима који се таквом курсу противе, а такође и овај Нови, слободно можемо рећи – глобалистички, устав СПЦ.

  • Брисање назива Српска православна црква

Да је Нови устав потпуно глобалистички профилисан на првом месту сведочи измена назива СПЦ. Будући назив ће наводно бити Српска православна црква – Пећка патријашрија. Центар ширења глобалистичког утицаја у православљује јесте Фанар, тј. седиште Цариградске патријаршије. Колико је цариградски патријарх Вартоломеј дубоко зашао у друштво глобалистичких диктатора нама Србима ће бити довољно јасно ако подсетимо да је српском крволоку, Џозеву Бајдену, овај несрћени патријарх доделио врло значајни орден Цариградске патријаршије и то, да иронија буде већа, за његово залагање за људска права и слободе. Свакако од овог поступка једино је горе гажење вере и посвећеност екуменистичкој јереси патријарха Вартоломеја. Измена назива СПЦ у самој ствари има циљ да се само формално, „на папиру“, задржи назив Српска православна црква, а да се он касније потпуно потисне тиме што ће у пракси бити кориштен само други део назива, тј. Пећка патријаршија. Тиме ће СПЦ бити сасвим по глобалистичкој мери, тј. биће „денационализована“, односно, престаће по имену и називу да буде колевка и чувар православне вере и националног идентитета српског народа. Глобалистима очито не сметају само националне државе, већ и националне Цркве, зато не чуди тај анационални и антинационални, анемични дух екумениста, новотараца и либерално настројених у СПЦ, који реформама и новачењем у богослужбеној пракси врло радо потискују све трагове српског и светосавског идентитета у нашој Цркви (нпр. укидају обред резања славског колача и слично) и намећу грчки, фанариотски. Далековиди свети владика Николај је о потреби националне цркве писао нашироко и предубоко и дивио се мудрости светога Саве који је увидео да без народне, националне цркве, нема ни народне државе, нити самог народа. Да би обмана твораца Новог устава била страшнија и бестиднија, преобраћање назива СПЦ у Пећку патријашрију правдају наводним залагање за очување Косова (са безбедне удаљености у Београду) док, на самом делу активно благосиљају издају истога од стране Вучића и његовог режима. Из свега наведеног се види какве су праве намере твораца Новог устава.

  • Новотарско тзв. „евхаристијско богословље“ као догматски основ Новог устава СПЦ

Уводник, или својеврсни богословски предговор Новог устава није ништа друго до својеврсни манифест неправославног евхаристијског, новотарског богословља, створеног на Западу од стране фанариотског митрополита Јована Зизјуласа, коме је највеће богословско и пастирско „достигнуће“ то што је целог живота или био студент или професор широм Америке и Енглеске. Евхаристијско богословље јесте „православно“ оправдање и подметање глобализма и либерализма. Са једне стране евхаристијско богословље Цркву своди на социолошки феномен, инсистирајући на томе да је Црква само сабор народа сабраног око епископа. Даље, ово квазибогословље на уштрб саборности пренаглашава улогу „првог у Цркви“, тј. појединаца – чланова јерархије, односно епископа – као првог испред своје пастве, тиме и улогу патријарха – као првог испред епископа. Временом, како „екуменистички дијалог љубави“ буде напредовао, логиком „евхаристијског богословља“ биће „наглашена“ и улога римског папе, као наводно „првог“ међу патријарсима, односно првог и поглавара у читавој Цркви, иако је јеретик. Такође, Зизјулас својом „богословском измишљотином“ тј. „бујесловијем“, укида потребу подвижничке припреме и духовно-делатног живљења у Цркви као предуслова за приступање светој тајни причешћа, све то замењује тезама философског покрета званог егзистенцијализам, које, иако учење неправославних западњачких философа, Зизјулас подмеће као светоотачко.

Евхаристиско Зизјуласово богословље, дакле, једним ударцем постиже два велика глобалистичка циља:

1) утабава пут екуменистичког „јединства“ свих хришћана под римским папом;

2) укида подвижнички аспект црквеног живота и тиме хришћане охрабрује да следују савременом, грехољубивом, модерном, потрошачком, хедонистичком и распуштеном начину живљења који пропагира либерализам, све то у име наводне слободе људске личности од ограничености њене природе, исте оне слободе коју, гле чуда, такође пропагира савремени либерализам[2].

Све у Цркви, а посебно њена канонско правна формулација, извире из православних догмата. Ако је овај, у богословском смислу скандалозни, уводник и новотарско-либералистички манифест, догматска основа Новог устава, јасно је какав је и сам Устав и шта је његов циљ.

  • Цепање СПЦ осамостаљивањем митрополија

Да је Нови устав потпуно конципиран и усмерен на стављање СПЦ на услугу глобалистичким циљевима сведочи и јачање митрополитског система, наметаног наведеним уставом. Наиме, у њему је предвиђено петнаестак митрополита, и то са врло збуњујућом титулатуром. Митрополити ће по Новом уставу бити и архиепископи ословљавани са „његово блаженство“, дакле, титулом која је до сада припадала искључиво предстојатељима-поглаварима помесних православних цркава. Митрополитима и митрополијама се тиме придодају канонски прерогативи који припадају искључиво аутономним помесним црквама, тиме ће оне полако и постајати самосталне црквене јединице. Овим ће СПЦ бити дефакто уништена у канонско-правном смислу, јер се таквим новим самосталним митрополијама заправо додатно ослабљује централизована улога патријаршије, тиме и јединство које она треба да одржава и одражава, а овим и свеукупни национално-сабирајући ефекат СПЦ у нашем народу. Све што је свети Сава сабирао оваквим Новим уставом у СПЦ биће раздробљено и распуђено. Нове најављене титуле митрополита само су завршница онога што новотарски лоби у СПЦ већ годинама спроводи у дело. Наиме, већ деценијама се на нивоу постојећих митрополија организују прилично фамозни „епископски савети“ те и те митрополије. Такви савети нису предвиђени садашњим Уставом СПЦ, тиме су потпуно неуставни, притом и неканонски, и представљају својеврсне „нуклеусе“ који ће Новим уставом прерасти у праве епископске саборе митрополија, који представљају предуслов за њихово отцепљење од Београдске патријаршије и самостално функционисање. Горким хумором изражено, ово би значило да ће митрополит Амфилохије коначно испунити своју животну жељу и коначно ставити на своју главу „бијелу пану“ (бели вео на глави који у СПЦ тренутно носи само патријарх), коју носе предстојатељи и поглавари помесних цркава словенске православне традиције у васељени.

  • Диктаторски карактер Новог устава СПЦ

Иако нисмо претендовали на то да анализирамо све недостатке, противречности и подметања у Новом уставу СПЦ, велики бисмо пропуст направили ако се не осврнемо на његов члан 171, одредбу у њему, под словом „а“, и редним бројем 6. Овим чланом Новог устава се као преступ због којих ће клирици бити процесуирани у црквеносудским инсистуцијама, наводи евенутално „критиковање црквеног поретка и одлука надлежних црквених власти у јавности“. Овим чланом аутори Новог устава, свесни његове скандалозне садржине, унапред себи обезбеђују средства за диктаторску и насилну примену истог. Глобализам, скупа са либерализмом, јесте једна тоталитарна идеологија, а њу увек прати диктаторски принцип спровођења, рукопис те идеологије се управо препознаје у наведеном члану и одредби Новог устава СПЦ. Диктаторски дух новотарских епископа, екумениста већ годинама угрожава СПЦ, на својој кожи тај дух годинама већ осећа и аутор овог чланка, скупа са прогоњеном Епархијом, чији је члан. У том тоталитарном и диктаторском духу су се врло креативно расписали и аутори ове уставне реформе и модернистичког престројавања у СПЦ, те као главну полугу управљања Црквом и наметања својих самовољних реформистичких идеја управо користе силу власти у најбаналнијем бирократском  и административно-формалном смислу те речи, до мере да новотарски црквени властодршци, очито, неће трпети ни јавну критику, а камоли да је саслушају, прихвате и коригују себе. Дакле, за њих више не важи изрека: глас народа, глас Божји, екуменистички самовољни и ауторитативни приступ животу Цркве очито не трпи саборност. Са једне стране екуменистима-новотарцима, ауторима Новог устава, пуна су уста љубави, слободе, толераницје, али само у њиховим екуменистичким сусретима и дијалозима са јеретицима, међутим, са својим неистомишљницима екуменисти-новотарци се сурово разрачунавају по најбаналнијим диктаториским принципима, за које видимо да рецепт стоји записан у Новом уставу СПЦ. Укратко, Нови устав ће екуменистима у СПЦ олакшати прогон православних који не прихватају заблуду екуменизма и реформаторства у Цркви. Очито, џаба Зизјулас пише о слободи, љубави и толераницији, по њему и његовим чадима, слобода је резервисана само за њих, а љубав и толеранција само за њихову сабраћу у екуменистичком дијалогу, тј за паписте и остале јеретике. Док је за сваког ко се екуменистима успротиви уместо слободе предвиђено црквеносудско санкционисање.

  • Парламентаризам и демократија насупрот апостолском начину бирања патријарха

Једна од најбаналнијих измена у Новом уставу, која и слепоме открива какав је дух његових аутора, јесте укидање апостолског начина бирања патријарха, тј. бирања помоћу жреба. Наместо апостолског жреба патријарх ће се бирати изгласавањем апсолутне већине у архијерејском сабору. Ако видимо какву је све штету само у последње две деценије у СПЦ начинила таква „гласачка већина“, која себе у својој самодовољности сматра непогрешивом, јасно је куда води овакав демократско-парламентаристички дух, увек стран и страшан за Цркву. Овим екуменисти-реформатори јасно показују да Богу не препуштају ама баш ништа, те да ће предузети све мере да се у Цркви ништа не догоди мимо њихове воље, посебно не избор патријарха.

Из свега наведеног у претходним редовима, јасно је да је Нови устав само логистичко-правна олакшица екуменистичким јастребовима у њиховом врло агресивном походу на СПЦ и на глобалистичко-либерално преобликовање Цркве. Уколико, не дај Боже, ови најамници у пастирским одорама успеју у таквом свом науму, оно што они буду називали Црквом, престаће да буде Црква. Тиме ће се на њима испунити опомена светог Јустина Ћелијског, да ће полугом своје гордости и уображеног реформаторства, овакви зли посленици на њиви Господњој, избацити себе из Цркве, на жалост скупа са њима и оне који их буду следовали.

До тада, остаје онај вечити небески и литургијски поклич и порука свима православним синовима и кћерима Цркве, намереним да остану оно што јесу и сачувају залог отачке вере православне: Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо…!

У попразништву најрадоснијег празника Васрксења Господа нашег Исуса Христа, 16. 4. 2018. године,
у манастиру Свете Живоначалне Тројице, у Кули

Хорепископ новобрдски и панонски +Максим

————————————————

[1] Што је рушитељима цркава и паликућама Шиптарима послужило као изговор да својатају наше светиње и траже пријем у УНЕСКО.

[2] Насупрот таквом наопаком учењу и антихришћанској интерпретацији слободе, нас Црква учи слободи у Христу, слободи од греха, а не слободи у греху, тј. не слободи да чинимо све на шта нас наша огреховљена и пала воља наводи, већ слободи да то не чинимо, тј. слободи од греха и страсти. Суштина савременог сатанизма јесте сажета у њиховој једној јединој „заповести“: чини све што желиш. Овим јасно видимо каква је додирна тачка и заједнички именитељ савременог либерализма, који је отворено сатанистички покрет, и евхаристијског богословља Јована Зизјуласа.

 

Преузето од  eparhija-prizren.org

Објављено под Српска Црква | 1 коментар