СВЕТОГОРСКО ПРЕДАЊЕ О СКРИВЕНИМ СТАРЦИМА

„Зар ти не знаш, да се десет година преливала православна крв не би ли се збацио турски јарам?“
„Не, нисам знао. Нас је овде седморица, и никуда не идемо, и о томе нисмо знали!“
Рекавши: – „Благослови оче!“ сердари одоше својим путем.
Касније када су дошли у скит Свете Ане, причали су о овом сусрету. Тада су се сакупили многи оци заборавивши и на старост и на немоћи и, засукавши своје мантије, трком су пошли да траже старца! Али старца нису нашли тамо где су га видели сердари, као ни оних других шесторо о којима је овај причао. Говорили су да су то вероватно оних седам најскривенијих подвижника, које је причешћивао познати духовник Христофор из Јанокопула. (из књиге “Атонски подвижници IX века”.)

unnamed

Зима је. Пар посетилаца у светогорском манастиру. Прилазећи капији манастира сусрећемо се са гостопримцем, који ће нас касније услужити традиционалним светогорским послужењем – ракијом и ратлуком. Такође, на наше велико задовољство, обавештава нас да за неколико сати, у католикону манастира почиње велико Светогорско бденије. Дар Божији, рекосмо, и већ размишљамо како би се мало одморили пре свеноћне службе.

„Где ћете сада?“- упитао нас је монах на послушању, који је низ повртњак кренуо ка стаји да нахрани животиње , чија се узнемиреност могла чути по звуцима који су долазили из стаје.
„Немамо где да идемо Старче , осим у библиотеку или у келије да се мало одморимо.“

„Пођите  самном, да не залутате којекуда, да се не бисте изгубили“, позвао нас је монах.

„Нека је благословенo“, одговорисмо и истог момента кренусмо за њим.

Прођосмо кроз повртњак у којем је гајио купус, плави патлиџан и велике бундеве, какве до тада још нисмо видели; крајње гостољубиви монах нас је довео до баштенске кућице. Сели смо на балкон ширине 70-80 цм, са погледом на Егејско море. Почео је да износи послужење – кафу, колаче, бомбоне од сусама, суварке, а истовремено нас је и упознавао са непознатим пределом.

Одједном, испод дрвеног балкона, појавио се веома стар монах, поцепане расе. Носио је светогорску торбу на леђима, и топло се осмехивао. Наша претпоставка беше да је дошао како би присуствовао бденију.

„Старче“, рече му монах, „сачекај два минута па ћу те упознати са нашим гостима и послужити . Приђи овамо, код нас, да се мало одмориш. Није лако пењати се уз литицу.“

„Нека је благословено“,  одговорио је непознати монах и врло брзо је већ седео поред нас.

„Одох да нахраним животиње, оне више не могу да чекају. Затворите врата и сами крените горе“, упутио нас је монах – гостопримац и отишао на своје послушање.

Неко кратко време седели смо у тишини. Нити смо се ми обратили Старцу, нити је он започињао разговор са нама. Тада смо уочили велику разлику. У свету, у ово доба дана, свуда је гужва, бука, људи су у послу, под стресом, притиском, непрестано журе, јуре. Овде, у држави монаха, ово је време тишине, тајанствене припреме за Тајну Живота – Божанствену Литургију. Све почиње раније, смерним припремањем у потпуној тишини, у миру, у спокоју, у умносрдачној молитви, како би се овај догађај искусио, доживео, како би сви окусили са бесмртне Трпезе, вечне вечере Христове, и одатле прешли у нови свет, како би достојно живели Тајну будућега века.

Искористили смо прилику да упитамо Старца да нам каже коју душекорисну реч, нешто искуствено:
„Шта да вам кажем? Шта год да вам кажем то је губљење времена. Ја немам никаквих дарова и не заслужујем вашу пажњу. Него, реците ви мени: Шта се дешава у свету?“

„Свет грца у проблемима, Старче” одговори му један од младића.”Сви негде јуре бескрајно забринути,а нико не брине о будућности наше омладине и наше државе.”

“Не брините”, рече Старац. „Господ је ту , и још нам крај није дошао. Ни невидљиви Старци још нису прешли у вечност. Ово место је препуно таквих“, и показа руком у правцу Атоса.

”О чему нам то приповедате, Старче? Ко су ти тајанствени, невидљиви Старци? Ако бисте могли да нам појасните, волели бисмо да знамо. Да ли сте видели неког од тих Стараца?”
Од узбуђења, остали смо без даха, и ишчекивајући гледали смо у Старца који је остао непомичан. Питали смо се како је могуће да смо се кроз разговор, сасвим спонтано, дотакли овог питања о коме раније ништа нисмо знали.
“Не бојте се, Бог ће васкрснути нашу нацију. Он нас испитује, јер смо Га, изгледно је, заборавили. Презиремо Бога, удаљили смо се од Њега, саградили смо лажне, земаљске рајске вртове, а заборавили онај прави, Небески рај. Али Светитељи се нису изгубили, нису ни ови наги, невидљиви Старци Атонски. Ово место је пуно таквих. Када они нестану, е онда треба да се плашимо, јер ће онда доћи и крај света.”

„Ко су они, Старче? Где живе? Има ли их и данас?“.

„Дете моје, они су невидљиви подвижници, наги Светогорци, тајанствени Старци, који живе у врту Пресвете Богородице, на Атосу“.

„Колико их је, Старче?“

„Много их је. Неко каже девет, неко седам, неко десет, други кажу да их је дванаест. Живе у најизолованијим деловима Свете Горе и нашим очима су невидљиви. Јављају се где желе, и коме они желе, обично монасима који су сасвим очистили своје срце, али понекад се открију и благочестивим ходочасницима, који живе чистим хришћанским животом“.

Старац Арсеније који je подвижник из пећине, говорио је у његовим причама да ови невидљиви старци, тиховатељи, живе у строгом подвигу, а њихов рад је непрестана молитва, моле се целим срцем за читав свет и за све људе који су у невољи.

Они су примили посебне дарове од Господа, због чега могу да живе под снежним Атосом, без склоништа, без одеће, невидљиви за људско око. Тешко је људима у свету да поверују. Ипак, у последњих две стотине година, они се све више откривају. У мом монашком животу сретао сам духовне људе и поштоване Старце, који су се сусрели са овим тајанственим, невидљивим војницима нашег Господа .

Бог чак и данас допушта, по овим стрмим литицама, да се такви подвижници појаве. Они живе готово у немогућим условима за живот, примитивним, простим, сиромашним; преживљавају чудом Божијим. Заиста, овде на Светој Гори постоји предање да, када се један од њих упокоји, његово место заузима други, врлински подвижник, Светогорац.

Прича се да ће ови наги пустињаци одслужити последњу Литургију на врху Атоса, а након ње, следујући речима „Молитвама Светих Отаца наших…“ доћи ће крај света, односно, Други Долазак Христов. У ствари, они неће окусити смрти, већ ће се променити, преобразити, изменити још више благодаћу Божијом.“

-„Старче где се налазе ови пустињаци данас, где су последњи пут виђени? Да ли их је и старац Пајсије икада видео?“, упитали смо.

„Ја то не могу да знам, како бих могао да вам одговорим. Знам једино то да отац Пајсије није желео да ми о њима говоримо, јер они сами не желе такву славу, тако нам је бар он говорио. Они су стварно мудри, јер се овако обраћају:
Боже наш, не дај нам славу на земљи, већ је сачувај, како би се с Тобом прославили на Небесима. Исто тако, отац Пајсије би у строгом поверењу говорио поклоницима који су га посећивали, свештеницима и монасима, да постоји седам тајанствених Стараца, који живе на Атосу. Када се један упокоји , Бог га замењује другим, Духом преиспуњеним монахом.

Старци које су удостојили да се сусретну са њима, пре него што су се представили Господу, причали су млађима о њима, како су их изненада видели, како су се осећали …

„Хајдемо, имате и ви посла пред собом“- рекао је Старац, опростио се на нама и отишао својим путем.

Заиста, прославили смо Господа који нам је послао овог непознатог човека испуњеног благодаћу Божијом. Отворио нам је своје срце, и обогатио нас духовно говорећи о нагим подвижницима, указујући да нам наша Црква свакодневно открива и показује Светитеље, нове житеље Царства Божијег.

Стигли смо у манастир, вечерње беше почело. Схватили смо како у зимској ноћи имамо покрај нас помагаче и молитвенике у лику благословених Отаца овог светог манастира, у коме смо провели бденије. Ови благословени мужеви, који су посветили свој живот Богу, јесу наши видљиви заштитници и воде нас путем ка Царству Небеском. Осим њих, има и оних који се недалеко такође будно моле, они тајанствени, одевени само у нетварну благодат Бога нашега. Својим молитвама они држе цео свет. Сви ти тајанствени Старци, колико год да их има, којима је молитва као пламен у срцу, својим кристално јасним гласовима непрестано поју химне Богу Возљубљеноме, химне које се уздижу ка Господу , одавде са стрмих литица небескога Атоса.

А братство је то најсветије и најмолитвеније братство светогорско. Постоји о њима и старо предање – да ће управо они одслужити последњу литургију на Земљи, оваквој каква је, пре него што наступи време „Царства небеског“.
Завршио је причу. Сад знам шта је његов, шта је светогорски идеал монаштва. Ово братство светих који својим молитвама спасавају свет. А спасавају га све дотле док живе и у срцима оваквих „обичних“, „лоших“ монаха. (из књиге “Светогорске стазе”).

 

Извор: www.johnsanidopoulos.com

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ У РУМУНИЈИ: ПОЗИВ НА ОДРИЦАЊЕ ОД СВЕПРАВОСЛАВНОГ САБОРА И ОПОЗИВ ПОТПИСА КРИТСКИХ ДОКУМЕНАТА

ОТВОРЕНО ПИСМО МОНАХА МИТРОПОЛИЈЕ МОЛДАВСКЕ И БУКОВИНСКЕ ВИСОКОПРЕОСВЕЋНОМ ТЕОФАНУ, МИТРОПОЛИТУ МОЛДАВСКО-БУКОВИНСКОМ НАКОН СВЕПРАВОСЛАВНОГ САБОРА

Screenshot_2.png

„Сабор није само сабирање архијереја и свештенства, чак и ако их је много; потребно је да су они окупљени у име Господње, ради мира и ради канона… И ником од епископа није дато овлашћење да гази по канонима, него само да их примењује и да се повинује чињеници да смо их наследили од Светих Oтаца, који су нам претходили… Свети Јован Златоусти је рекао отворено да су непријатељи Христови не само јеретици, него и они који имају општење са њима“. (Предподобни Теодор Студит)

 

Његовом Високопреостештенству, Архиепископу Јашија и Митрополиту молдавско-буковинском

Високопреосвећени оче Митрополите,

Уз неизрециву бол плачемо као пророк Јеремија: „О, да би глава моја била вода, а очи моје извори сузни!“ (Јеремија 9, 1) Не оплакујемо пад градова, нити потапање брода, ни поробљавање народа, него жалимо и оплакујемо због пада пастира, губитка душе, јер падом својим гази Веру коју нисмо добили од човека или од анђела, него од самог Бога! Плачемо јер присташе пастири дати стадо своје у вучја уста! Ми смо у жалости јер родитељи децу своју у смрт воде! Али не знамо за чиме прво да заплачемо: за пастиром који је издао Христа или за стадом које се вуку предаје? За родитељем који се срамотно одрекао свега за шта су се Свети икада борили, који пострадаше за праву веру, или за децом изгубљеном у тами незнања и дубинама богохулних јереси. Сузе наше не стају, не обмањујте нас лажним утехама јер ћемо вам одговорити речима пророка: „Зато рекох: Прођите ме се, да плачем горко; не трудите се да ме тешите за погибљу кћери народа мог“.(Исаија 22, 4)

Не радимо ово из поноса, зарад задовољења наше таштине, ово говоримо од бола! Нико не може да нас оптужи за непослушност или одступање, наше је да стражимо. И нико не може да нас оптужи за гнев или мржњу против било кога, јер из љубави Христове, нашега Бога Живога говоримо. Не води нас наш ум, ослањамо се на традицију Светих Отаца Цркве! Не пратимо оне који зло говоре, и мешају Истину са лажи, и желимо да Истина сија у свакоме и од сунца јаче!
Ви сте учествовали на Сабору критском и упркос изнетим уверавањима верницима у епархији у више наврата да ћете чувати чистоту Православља, чињенице нам говоре другачије. Нада коју сте нам давали угасла је Вашим потписом којим сте признали документа Сабора на Криту. Ми не можемо да Вам ласкамо због амандмана румунске делегације, када је иста делегација потписала без изузетка документа који уништавају Цркву Христову! Не можемо вас признати исправнима због неколико амандмана, када сте издају касније запечатили својим потписом! Да ли сте заборавили на шта сте се обећали приликом рукоположења у епископа пред свом Црквом видљивом и невидљивом! И да сте прихватили ову високу свештену дужност, обећавајући да ћете одржати веру правом и чистом. А онима који се боре за веру није дозвољен никакав компромис, они треба да су победници и да су спремни за поднети високу цену исповедништава или да пострадају у борби, како би се попут мученика узнели у Царство Небеско. Не треба да се плашимо суда људског, суд Божји је оно чега треба да се бојимо.

Teofan-cu-Gherghel_slujba-comuna-aeroport-Iasi_1

Ваше Високопреосвештенство,

Бавимо се овим овде редовима, након Вашег учешћа са остатком делегације Румунске Православне Цркве, на такозваном „Свеправославном сабору“ одржаном на Православној Академији на Криту, између 16. и 27. јуна 2016. године, догађају обележеним грубим кривоверјем и званичним признањем екуменизма као догме.
Од самог почетка, правилник и организација били су противни традицији и погазили су саборност, стварајући нови еклесиолошки примат. Правилником је предвиђено да Саборска документа треба да изгласавају само предстојатељи 14 помесних православних цркава, чиме је наметнут нови принцип у светом Православљу, и као такав налик је папском моделу.
Делегација Синода Румунске Православне Цркве потписала је све предложене документе, укључујући и оне који садрже неправославне одредбе, на које су многи теолози и архијереји раније алармирали, скретали пажњу. Овде ћемо поменути само контраверзни документ под називом „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“, документ према којем има више хришћанских цркви, и да је Православна Црква само једна од њих. Румунска делегација својим потписом алудира и на постојање других „цркава“ а не „конфесија“, што је у супротности са учењем Православне Цркве, где у Символу вере исповеда да постоји само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква Христова.
Да се навелико ради о признавању екуменизма у нашој Цркви сведочи и чињеница да су током предсаборских саветовања појмови „шизматик“ и „јеретик“ замењени појмом „неправославни“ те се на тај начин монофизитима, римокатолицима и протестантским црквама признала црквена природа.
Свети Фотије Велики, патријарх цариградски у својој посланици папи Николи I, подсетио је да „постоји само једна Црква Христова, Апостолска и Саборна“. Само једна, не више. Остали су они који кују завере по синагогама и преко разбојничких сабора. Носе се мишљу да ми, као правоверни хришћани, треба да верујемо у све оно што они објаве.
Потребно је да опстанемо у правоверју без изузетка, и изнад свега да сачувамо Веру неукаљаном, по узору на речи Св. Фотија Великог: „Заиста је неопходно да сви чувамо све, а пре свега оно што се односи на ствари вере, у којима и мало одступање представља смртни грех“.

Прихваћене су и погрешне формулације попут „изгубљеног јединства хришћана“ или „за обнову хришћанског јединства“ које сугеришу да је наша Црква у неком тренутку нешто изгубила те да постоји потреба да се то пронађе. У истом духу, прихваћен је позив на разумевање појма „традиције ране цркве“, одајући такав утисак да постоји онтолошка разлика између ране Цркве Седам Васељенских Сабора и Цркве данас.
У том смислу, митрополит Јеротеј Нафпактоски – један од архијереја који су бранили веру, одбијајући да потпише предложене јеретичке документе Критског сабора, рекао је: „Створена је велика забуна о томе шта је Црква данас и ко су њени прави чланови. Меша се идентитет Цркве са другим хуманистичким традицијама и мисли да је Црква издељена, разграната а све како би се игнорисало да је само Православна црква, Црква спасења… Паписти немају свештениство, Свете Тајне… Ватикан није црква, него политичко-економски систем који се налази ван цркве, и папа и сви «свештеници» Ватикана нису следбеници Светих апостола, традиције нити предања… Паписти су франко-латини а изнад свега јеретици. Папизам је ван Цркве… и ако не постоје Свете Тајне ван Цркве за свештенике паписте и самог папу, они су одсечени од пророчанског, апостолског и светоотачког предања, папа се упорно бори за световну власт. Ако изгубимо православну веру, неће бити Цркве, неће бити Тајне Божанске Евхаристије… Оци Цркве VIII века приметили су да је папизам под утицајем Франака променио православну теологију и самим тим више није део учења Цркве, с тога папа није поменут у Диптиху. Озбиљан проблем је признање „Светског савета цркава“ као доктрине, иако је познато како порекло, тако и сврха његовог оснивања, уз наводе о мешовитим браковима између православаца и неправославних, који су контрадикторни са Светом Тајном Брака, као једном од Светих Тајни Православне Цркве.
Морамо напоменути и рећи да је све ово што је одлучено а гази Веру – плод компромиса и притисака, као што су рекли и неки од учесника Сабора. Митрополит Јеротеј наводи да је на Сабору хијерархија Грчке Цркве била на мети оштрих критика због свог доследног става. Можда је тај психолошки притисак допринео развоју финалне верзије амандмана, која је одобрена. „Лично, ја сам се суочио са великим притиском и офанзивним ставом епископа. Према мојим информацијама, изложени притиску су били и други чланови Грчке Цркве“ – рекао је митрополит Навпактски. У прилог свему реченом иде и својеврсна претња која је помињана током Сабора, како ће «његове одлуке бити обавезне за све Помесне Цркве» и како ће свако неприхватање саборских одлука бити санкционисано.
Може се закључити, дакле, да је критски сабор у најмању руку био и необичан, и у складу са глобалним планом уједињења свих религија и глобализације света како би се припремио долазак заједничког, једног светског лидера. Штавише, недавне изјаве папе Фрање где је похвалио отварање питања о „обнови јединства“ и „свеопште добробити Цркве“, али и о намерама за успостављање организације „једне светске религијске“ оне коју би он водио, где ће имати „безусловну“ власт у циљу борбе против верског екстремизма, којом се предвиђа наметање високог нивоа глобализације религије, и представља практично припрему да на терену створи кризу по духовност света. Сходно томе, ниче религијска основа за нови глобални поредак.
Из наведених разлога, ми сматрамо да сам Сабор не да негира само име – он не представља никакав „Сабор“ а камоли „Свети“ или „Велики“, сматрамо га сабором иновација и злоупотреба – са неиспуњеним очекивањима здраве пуноте Цркве (заједнице верника коју чине свештеници, монаси и лаици у Цркви). Примат (патријарх) из Помесне цркве сам по себи није Црква, баш као што ни критски сабор не може да доноси одлуке у име целе Цркве, тј. представља сву Православну Цркву у питањима догми и истинске вере. Увођење екуменизма, као нове линије унутар Цркве није новина – датира 100 година. Као болесна новотарија, екуменизам није признат и није заразио целу пуноту Цркве. Поред тога, у супротности је целом православном предању, сматра се јересју и осуђен је од стране многих великих светитеља двадесетог века, као што су Св. Јустин Поповић, Св. Николај Велимировић, Св. Пајсије итд.

Како можете оправдати разлику у духу хришћанског учења Отаца Цркве и нове визије која је доминирала припремама, дискусијама и одлукама Сабора?

„Има ли потребе да се опише степен збуњености и клевете, или одобравања јереси које сте изазвали својим потписима срамних докумената? Јер ако ћутање значи да сте се сагласили, колико је гора од тога писмена потврда, пред целом Црквом, њихових одобрења и сагласности?“

Ви сте потписали! Ми не сматрамо да сте и нас обавезали овим потписом, осећамо обавезу да се дистанцирамо од оваког става, и отворено исповедамо веру, дату нам Духом Светим кроз Свете Апостоле и преко Светих Отаца – ту исту веру коју вековима исповеда Црква Христова. Стога, морамо да наведемо разлоге зашто не признајемо овај Сабор и његове одлуке, вођени Светим Писмом и богомнадахнутим Оцима „… узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч“ (Матеј 18,16).

Разлози зашто не можемо да прихватимо овај Сабор и његове одлуке изнесени су у документима приложеним уз писмо, а укратко они су следећи:

1. Погазио је саборност због неучешћа свих Епископа и немогућности да учествују у његовом раду.
2. Самим непризнавањем свих ранијих Сабора није постигнуто органско јединство са другим Саборима и тиме не потврђује Православну Веру онаквом каква је на свим ранијим Саборима установљена.
3. Овај Сабор је укинуо догматске и канонске одлуке Васељенских Сабора.
4. Прибегао је манипулацијама и притиску, и по питању дневног реда и рада самог Сабора.
5. Не прати традицију Светих Отаца Цркве.
6. Званично је озаконио свејерес екуменизма.
7. Признаје учешће православних цркава у такозваном „Светском савету цркава“ и подржава његов циљ – постизање „јединства хришћана“.
8. Признаје црквену природу јересима прихватајући да су паписти, монофизити и остали јеретици „цркве“ а не јереси.
9. Он промовише метапатристичку теологију кроз концепте и идеје које су стране православљу.
10. Превиђа и игнорише улогу лаика и свештенства нижег у хијерархији.
11. Током предсаборних саветовања, информације нису биле доступне свој пуноти Цркве, већ се о њима умногоме тајило.
12. Сабор је увео праксу страну православљу: мешовити брак, епископско сабрање и молитве за животну средину.

На основу горе наведеног, ми категорички одбацујемо Сабор на Криту, неправославно организован и спроведен, на којем су донесене неприхватљиве одлуке и захтевамо од Вас да се јавно изјасните, да јасно и недвосмислено препознајете свагдашње учење Цркве Христове, изјавом која би садржала:
1. Одрицање од Критског сабора и опозив Вашег потписа на свим документима Сабора и да исто јавно објавите на Помесном сабору Румунске Православне Цркве
2. Недвосмислену осуду екуменизма усмено и писмено, са експлицитним навођењем свих импликација:
– Теорија грана којом се изједначавају Православна Црква и друге конфесије које себе називају „хришћанским“;
– Теорија о „изгубљеном јединству“ Цркве;
– Постојање спаситељне и посвећујуће благодати изван Једне Цркве: по теорији крштења, теорији апостолског прејемства, која подразумева постојање свештенства ван Једне Цркве, теорија благодати у тзв. „тајинствима“ изван Једне Цркве;
– Одмах прекинути општење са неправославнима и свега противног канонима што из тога произилази
3. Борбу да изађете без одлагања из „Светског савета цркава“ („ССЦ“) и свих осталих екуменских тела.

У случају да исповедите све то а засновано је на учењу Светих Сабора и Светих Отаца, обрадоваће Вам се не само пунота Цркве, него и сво небо са Светим Ангелима и свим Светима, ви ћете показати да сте заиста наш Отац, као пастир добри добићете награду на небу за исповедништво, одаће Вам почаст сви хришћани, свештенство, монаси и мирјани целог света, и имаћете нашу подршку и помоћ у свему. Све се то још да исправити. Сваки човек склон је паду и у црквеној историји су небројени примери оних који су се након пада вратили на пут Истине, међу којима су и Св. Македоније и Св. Јувеналије, и епископи који се покајали након Ферарско-флорентинског сабора.
Деси ли се да одговор Вашег Високопреосвештенства не буде у складу са предањем Цркве и ми не добијемо јасан одговор, или нас не удостојите било каквог одговора, у складу са горе наведеним, са болом у души, али и даље са надом да Господ неће напустити Своје словесно стадо, у обавези смо да Вам скренемо пажњу да ће бројни клирици заједно са својим заједницама монашким или парохијским, покренути питање о престанку помињања јерарха, учесника Сабора на Криту. Неки од њих већ сада желе да се ограде од вас који сте потписали спорна документа, и то оправдају канонском и светоотачком традицијом Цркве (15. правило Двократног Сабора Цариградског). Изложена позиција представља наше ограђивање од јереси и раскола, а не напуштање Саборне Цркве, чија ћемо послушна и постојана чада остати.
Треба се подсетити да помињање епископа не мора бити безусловно, но има везе са догматиком вере, тако што ће се помињати на литургији – истинито, искрено, а не лажно, ако „правилно управљају речју Истине твоје“, или другим речима као што Свето Писмо сведочи „јер они бдију над душама вашим.“
Напомињемо да је прихватањем формулације „Православна Црква признаје историјске називе других хришћанских цркава и конфесија које се не налазе у општењу с њом“, у документу „Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света“ и потписивањем овог документа, улазимо у заједницу са њима и признајемо доктрину, њихов морал и културу, и тиме стварамо везу са јереси, са озбиљним последицама по канонски и догматски ред, на православном нивоу.
Зато одбијамо такву врсту општења, укључујући праксе о рукоположењу жена на пример, и не видимо други начин него да се Ваше Високопреосвештенство јавно одрекне како учешћа на критском сабору тако и потписаних докумената овог сабора.

Сходно томе, имајте на уму да ако у року од 10 дана од дана пријема овог писма од Вашег Преосвештенства не добијемо одговор по основу горе наведених питања, задржавамо право да прибегнемо прекиду помињања приликом богослужења. Црквена пунота је већ применила праксу непомињања надлежних архијереја који су у заједници са хијерархијом је потписника саборских докумената. Ово кажемо, јер се већ осећају последице учешћа на овом Сабору и у неким манастирима и парохијама, ћутање архијереја потписника је створило бригу, конфузију и сукоб.

„О Тимотеје, сачувај повјерен ти залог, клонећи се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања […]

Предање, вели Апостол, сачувај.
Шта је Предање? То што ти је поверено, а не што си ти пронашао; то што си примио, а не што си сам измислио; то није дело ума, него учења, није приватна својина него свенародна предаја; дело које је до тебе дошло, а не тобом откривено; у односу према њему, ти ниси проналазач, него стражар, ниси оснивач, него слодбеник, ниси вођа, него вођен. Предање, говори Апостол, сачувај, то јест, талант вере васељенске сачувај у потпуности, неповређености.
Што ти је поверено, то и нека остане у тебе, то и ти предај. Добио си злато, злато и предај. Нећу да ми подметнеш место једнога друго; нећу да ми место злата преваром потуриш олово или бакар; нећу злата наизглед, дај га у природи…
Учи томе како су тебе учили, и говорећи ново, не реци новачење.“

Напомена:
Документ садржи седам страна и обухвата следеће анексе, дизајниране и уређује потписнике писма:

Прилог 1: О томе шта је неуобичајено и супротно канонима у самој организацији и спровођењу сабора.
Додатак 2: О екуменској теологији која се званично спроводи у Цркви а огледа се у документу „Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света“.
Анекс 4: Одступања од православне еклисиологије која су претходила сабору на Криту.
Прилог 5: Ставови према екуменизму и Светом сабору великих духовника нашег доба.
Прилог 6: Реаговања пре и после сабора неких архијереја и теолога.
Анекс 7: Престанак помињања на службама – кроз канонску и светоотачку призму, као одговор на одлуке критског сабора.
Прилог 8: Списак потписника петиције – писма (који се састоји од преко 4000 потписа, који је и даље отворен за потписивање).

Јеросхимонах Симеон , манастир Сихастрија
Протосинђел Антим, манастир Бистрица
Протосинђел Јероним, настојатељ скита Св. Теодора
Јеромонах Јован
Јереј Михаил Попеску
Јереј Јован Унгуреану
Теолог Михаил- Силвиу Кирила
Новинарка Ирина Настасиу

rumuni

Предање, говори Апостол, сачувај, то јест, талант вере васељенске сачувај у потпуности, неповређености.

 Св. Викентије Лерински

Извор: sinodultalharesc.tk

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Румунска Црква | 1 коментар

Светски савет цркава захтева укидање аватона на Светој Гори Атонској

Порука да Светски савет цркава (ССЦ) позива да се укине забрана уласка на Свету Гору Атонску , изазвала је разочарање међу православним хришћанима. Светски савет цркава (ССЦ) изразио своју позицију у односу на Свету Гору, и понаша се као супер-црква. Да ли је могуће да би такав захтев могао бити задовољен?

ззззз

Света Гора Атонска сматра се последњом оазом благочешћа и као таква непобитно је, налази се на удару креатора Новог светског поретка. Деценијама уназад, а поготово последњих година све је гласније инсистирање свакојаких и одасвуда, пре свега женског лобија и невладиних организација да Европска Унија преко грчких власти издејствује опозив забране ступања жена на Свету Гору. Такве захтеве овоземаљској власти могу слати само они који не разумеју да забрана доласка женама на Свету Гору није од овога света. Нити је акт грчке државе, нити Европске Уније, Савета Европе или Европског Парламента. Ne треба да одлучују ни Европска Унија ни Европски парламент, ни Светски савет цркава … Забрана уласку женама на Свету Гору изречена је од никог другог него од Ње саме, Владичице, Богоматере, игуманије Свете Горе.

По древној традицији, Света Гора спада у манастире типа АВАТОН („не крочити“). У мушке манастире типа „аватон“ не може крочити женска нога. Осим жена на Свету Гору, не може ступити нико ненајављен, док је онима који нису Православне вере неопходна посебна дозвола  за посету.

бббббббббббДа ли је могуће да јеретичка дружина менонита одлучује ко може ући на Свету Гору ? Ми би требало да се повинујемо одлуци приступа Богородичином врту коју донесу јеретици пентакосталци? Са којим правом супервизори јеретичких заједница расправљају о ограниченом приступу Светој Гори ? Имају ли и лутеранци право о томе да одлучују? Да ли је се питање мора решити у заједници јеретика презбетеријанаца и других протестаната? Да ли о питању ограниченог приступа на Свету Гору може да одлучи било ко други осим Пресвете Богородице? Као православни хришћани, ми то не смемо дозволити.

Да ли ико сумња да је ССЦ модеран Синкретички Вавилон, чију већину чине савремени протестантски огранци? Ово су речи архимандрита Георгија Капсаниса, игумана светог манастира Грегоријат на Светој Гори (+2014. године ), о Светском савету цркава: „Глас православних (у ССЦ) слива се у левак веома бројних протестантских грана“, што јесте и нека врста прецизне процене шта је у ствари присуство Православних у Светском савету цркава. О горким плодовима присуства православних, да не говоримо.

ккккккккккккккккккккНеопходно је да се подсетимо писма које је послао Светим Обитељима Свете Горе Његово Високопреосвештенство архиепископ Атине Христодул (3/16 мај 2005) у вези учешћа у Светском савету цркава, у којем се наводи да „… чак и само постојање такве организације може се сматрати опасношћћу, јер је заснован на неприхватљивим еклесиолошким синкретичким идејама, које су употпуности супроте Светим Канонима“.

Несумњиво је да је присуство православних у овом малигном Синкретичком Вавилону Светског савета цркава неприхватљиво, бескорисно и погубно. Како ми православни можемо бити део ове синкретичке гомиле из које су настале многе протестантске гране?

Како је могуће да се прихвати такав потпуно неприхватљив захтев да се укине ограничен улазак на Свету Гору? Зашто се Светски савет цркава понаша као супер-црква? Није ли и ово мешање јеретика у одлуку ко може ући на Свету Гору, довољан разлог и за излазак из овог Синкретичког Вавилона?

ооооооПоборници очувања аватона сматрају да би његово укидање означило крај колевке православља, док поборници укидања говоре да он у себи носи превазиђена раздвајања карактеристична за минуле епохе и позивају се на иновације које уводи римокатоличка црква која дозвољава и женама да чинодејствују. Чињеница је да су светогорски закон кроз векове поштовале како жене тако и иноверни па чак и освајачи.

Забрана уласка жена на Свету Гору Атонску почев од Манојловог Типика (1406. године) па све до данас, налазила се у свим светогорским Типицима (укупно 5). Последњи светогорски Типик (Уставна повеља) донешен је од стране Ванредне двоструке светогорске скупштине у Кареји 1924. године, којем је претходила међународна коференција у Лозани 1923. године, према чијем Уговору је одређено да је Света Гора део суверене грчке државе и да ужива древне привилегије самоуправе своје територије. Светогорска Уставна повеља (Типик) из 1924. године у целости је унесена у Устав републике Грчке и данас је на снази. Личност која гарантује поштовање слова Типика Свете Горе јесте Гувернер Свете Горе којег наименује Министарство спољних послова Грчке. Према томе, држава Грчка по своме Уставу, дужна је да штити светогорски закон (Типик) како у формалном тако и у и примењеном праву.

У 186. члану Устава Свете Горе Атонске стоји: „Приступ женских особа на светогорско полуострво се забрањује по од памтивека владајућем реду.“

 

Извор: apologet.spb.ru, aktines

Види још:Зло семе једном посејано, нагло се разрасло

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

 

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Архимандрит Георгије Капсанис: Христос и глобализација

Над-држава, над-економија, над-религија, по замисли оних који их припремају не само да неће служити Христу и човеку као лику Божјем, него антихристу и онима који му се буду поклонили.

179917.x

Данас многи људи говоре о глобализацији, док за то време на реализацији исте ради мањи број њих. Тежња да се Христос замени Антихристом је њен циљ као и покрета Новог Доба. Према ставовима Новог Доба , Антихристово царство, почиње у трећем миленијуму после Христовог Рођења. Знак Рибе (има монограм ΙΧΘΥΣ, што је древни хришћански симбол,који растумачен гласи: Исус Христос [је] Син Божји Спаситељ) биће замењен Водолијиним знаком (односно антихристовим симболом).

Глобализација се не може успешно спровести до оног момента док се свака религија не одрекне своје тврдње да само она поседује пуноту истине, и ако се све религије не слију у једну нову, религију над религијама , неку врсту мешавине религија.
Отуда, данас видимо нешто што смо раније сматрали непојмљивим: хришћани, јудеји, муслимани, будисти и они који се клањају идолима моле се заједно за „мир“, дужни да се присаједине у заједничким молитвама, наглашавајући, нарочито монотеистичке религије, да имамо истог, заједничког Бога. Током тих дијалога хришћани, међу којима има, и православних клирика и мирјана, на жалост не исповедају веру у Тројичиног Бога и Оваплоћење Сина Божијег и Божију Реч.

Читали смо, са великим болом, да су недавно у Румунији приликом једног од међурелигијских сусрета у “заједничкој молитви за мир“ саучествовали и православни патријарси и архиепископи. Срећом, без представника Васељенске патријаршије, Руске, Српске, Грузијске, Грчке и Пољске Цркве.

Дакле, планирано спровођење глобализације у својој намери није замишљено да у основи буде само без Христа, него и против Христа.

Над-држава, над-економија, над-религија, по замисли оних који их припремају не само да неће служити Христу и човеку као лику Божјем, него антихристу и онима који му се буду поклонили.

Глобализацијом се преко различитих институција елиминишу људске слободе , и за последицу имаћемо то да ће људи постати пијуни у рукама силника света.

Нешто слично већ је отпочело у нашој отаџбини, те се и нашем народу настоји наметнути измишљен поредак из иностранства. Све то води наметању глобалне контроле над грађанима. Нарочито нас узнемирава Шенгенски споразум, јер у њему видимо претечу глобалне контроле.

Чињеница која поткрепљује нашу бојазан и доказује да то што смо узнемирени није без основа јесте и то да је нашој браћи из других балканских земаља већ отежан улаз на територију наше Отаџбине. По нама, смисао тог споразум је у томе да делује на штету Православља.
Као хришћани, одбијамо да прихватимо и промовишемо глобализацију типа „Новог Доба“.

Истинска глобализација почела је Ваплоћењем Бога Слова, Који је у свему преузео човечанску природу и којом је ујединио оно „што је било разједињено“ и васкрсао „палог Адама“. Исус Христос је уистину Васељенски Човек, Свечовек. И то зато што „нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28).

Сваки Хришћанин, који је сједињен са Христом тако да Христос живи у њему и он у Христу, такође постаје васељенски Хришћанин. Као такав, он је способан да собом обгрли све људе не правећи разлике у односу на расу, језик, религију, националност. Он постаје католичански (васељенски, саборни) човек, микрокосмос и у исти мах макрокосмос, и то не само зато што је у њему садржано читаво човечанство, него је у њему и сва творевина.
И како онда тако обожени Хришћанин да не буде свевасељенски и свесаборни? Такви свесвети људи били су свети Апостоли, древни и нови мученици, подвижници, као и мирјани који су на себе примили подвиг љубави и самопожртвовања.

Господ Исус Христос је ваистину свесветски, зато што је Себе принео на жртву за сав свет.
Антихрист и његове слуге за себе присвајају назив “ светски“ („глобални“), а само зато што они не жртвују себе ради људи, него људе жртвују ради некакве идеологије “ свесветске “ или ти “ глобалне“.

У време Првог Доласка Господњег известан степен глобализације постигнут је у Риму. Тада се називао „Pax Romana“. Ова донекле глобализација заснивала се на разликама између слободних и робова, тлачитеља и тлачених и подразумевала је клањање идолима у којима су Хришћани видели претечу антихриста. Између глобализације из оног доба и ове садашње постоји много сличности.
Наша Црква у навечерје Рождества Христова пева:“ Август који једновласно владаше земљом многовлашће људи укину; и Тобом очовеченим од Чисте, многобожје идолско би укинуто; под једним царством световним градови бејаху, и у једно владичанство Божанства народи повероваше. Пописиваху се људи по заповести кесаревој, пописивасмо се и ми верни именом Божанства, Тебе, очовеченога Бога нашега. Велика је милост Твоја, Господе, слава Теби“.

Свака монархија и глобализација без Христа у принципу могу да укину „многовлашће људи“, док “ идолско многобоштво „, идолопоклонство сваке врсте лажним боговима и идеологијама, може да укине само Христос, „очовечен од Пречисте“. Тада „пописиваху се људи по заповести кесаревој“, а и нас сада пописују разне државне и наддржавне власти, чиме Хришћани не могу бити задовољни. Зато што је он сматра човека центром свега , а могуће је да кад-тад буде и демонска. Они хоће да буду уписани или ти записани у име Богочовека Христа.

Ми смо у потрази за богочовечанском глобализацијом, уједињењу у Телу Христовом, Цркви. У томе је наша нада и наш подвиг. Како смо Хришћани, ми се не клањамо надљудима, идеологијама, идолима и лажи-спаситељима. Ми славимо само у Витлејему Рођеног, Господа Исуса Христа. Смиреног Исуса. Он богатство Своје благодати даје Своме народу, како нас не би обманули лажни пророци, и да бисмо Имену Његовом остали верни до смрти.

Уочи Божића 1998. године

 

 Духовник царске породице Романових, Свети Теофан Нови, на питање колико је још времена остало до доласка антихриста, одговорио је: „Неколико година – највише неколико десетина година.“ А те десетине година полако истичу.

 

Извор: apologet.spb.ru

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

 

Објављено под Црква и друштво | Оставите коментар

Владика Лонгин позива јерархе на покајање

Постали сте издајници земље, Вере и Бога!

PS-Longhin-Jar

Преосвећени Архијереји , са болом у срцу молим вас, сву  своју браћу: Стојте у истини, стојте са страхом, обратите пажњу!

Неопходно је да по сваку цену заштитимо и очувамо нашу једину Православну веру, Свету и спаситељну , да не бисмо били попут издајице Јуде. Не постоји ништа прече од Божије Истине: ни пријатељство, ни мир, ни живот, нити било шта друго.

Критски сабор (16-27. јун 2016. године) – сабор безакоња, сабор разбојнички, јеретички , лажан и ђавољи. А ви, браћо моја архијереји, како ћете се вратити кући, у Цркву, пред народ , чистом Телу и Крви Христовој, када сте Га издали?

Како ћете приступити Олтару Христовом? Како ћете вршити Света Тајинства наше Цркве Православне, ви безблагодатни, несрећници и издајници? Како ћете приступити Светињи, вери нашег Светог Православља, догмама канонима и одлукама седам Васељенских Сабора, којима је установљено све што је неопходно за наше спасење?

Зашто сте имали потребу за свеправославним сабором без православаца?

У служби Критског сабора, ви нисте служили Истини , него духу окултног мундијализма и расцрковљења, крчећи пут за лакши долазак Антихриста! То сте желели ? Постали сте издајници земље, народа и Бога!

Како ћете погледати у очи Христа и верујући народ наше Свете Православне Цркве? Без обзира на искушења која су сналазила православни народ, није се приклонио никаквим атеистима или комунистима, или јеретицима, пропатио је много, био изложен невољама , али је остао веран Господу! А ми данас, као проклети , продајемо оно најсветије што имамо – веру у Бога. Нисте се сажалили на овај народ, за које ћете морати да одговарате пред Богом?

Сви ви који сте учествовали у овом Сабору безакоња и који сте се сагласили са њим стављајући свој потпис, али у последњем тренутку сте се дозвали памети – принесите покајање Богу и Цркви Његовој, Светим Оцима, и свом православном народу.

Не одрекнете ли се у свему овог сабора, гнев Божији ће доћи на вас, делатници безакоња!

Не изједа ли вас савест, док ћутите? Сусретом са екуменистима изразили сте добродошлицу свим јересима и њиховим учењима и издали сте Бога.

Сви ви који сте учествовали у раду овог Сабора, далеко сте од благодати! Ко сте ви онда? Боље да се никада нисте ни родили, него што сте постали издајници Светиње и отпадници од Духа Светога!

Изједа ли нас савест због овога што радимо? Желимо ли да после 2000 година, ми постанемо новим Анама и Кајафама, издајом своје Свете Истине?

Молим вас и преклињем: останимо покорним и послушним чадима наше Свете Православне Цркве, њених канона, догми и традиције које знамо, посведоченом од толико светитеља и свим православним народима. Зашто желимо да променимо Свету Истину и идемо против ње?

У Православљу не постоји ништа што је недокнадиво, зато покајте се и вратите у тор Стада Христова, у Цркви Једну, Свету, Саборну и Апостолску.

Са братском љубављу у Христу,

Владика Лонгин Банченски

 

Извор:http:sinodultalharesc.tk, odigitria

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Руска Црква, Црква и друштво | 5 коментара

Кулевчанско чудо- мироточиве и крвоточиве иконе у Свето-Николајевском храму

Кулевче,  мало село у Саратовској области у Одеском региону у последњих неколико година постало је широко познато међу православнима у Украјини, Молдавији и Русији. Сваки дан људи долазе овде да сведоче чуда које се одигравају у Свето-Николајевском храму. Многи од верника дођу једном, а затим се више пута врате у Кулевчу. Шта је то што толико привлачи људе у овај обични, сеоски храм ?

DSC_0400.JPG

Село Кулевче је само 120 км од Одесе, у Бесарабији, у близини украјинско-молдавске границе. Чини се далеко – али као да сте дошли на другу планету. Из градске вреве у спор, миран свет. И сама црква, окружена цветним лејама, чак и у време раног пролећа, изгледа некако као рај. Настојатељ, отац Павле једноставно и јасно објашњава најсложенији феномен, који ће вероватно увек бити предмет спора између верника и атеиста: Ко је створио свет и све у њему? Како прихватити живот без горчине и љутње у свакојаким тешкоћама, без осуде и не губећи веру? Како да разликујемо добро од зла?

Отац Павле подробно нам је говорио о чудима која се дешавају у Свето-Николајевском храму у последњих 4-5 година.
Добро дело

Пре него што смо ушли у цркву , отац Павле нас је довео до Распећа – Поклоног крста постављеног у дворишту. Сматра се првим „Кулевчанским чудом.“ У ствари, сам крст је основа великог крста који невидљиво покрива целу Украјину. Он је један од четири поклона крста који су изграђени на четири стране Украјине са благословом стараца.

Један крст је у Чернобилу , један у Кулевчи, један у Старом Почајеву, један поред Харкова на месту несреће царског воза. Крст је сам по себи направљен од храста, старог више од 1300 година. Образ Господњи је од савременог материјала. Невероватно је да када се комбинују ова насеља на карти Украјине, видимо да су постојеће географске тачке директно једна наспрам друге , и тако праве православни крст над целом Украјином. Али то није учињено са намером!

– Па, то није људска воља, него воља Божија , то је доказ да Бог није заборавио Свету Русију, и поред свих невоља које су биле у нашој историји, то је знак да нас се сећа, штити и брани – каже отац Павле.

Сами крстови су постављени у року од шест месеци. Али много пре тога, слепа монахиња из Кијева, Вера обратила се за савет једном монаху- Јовану . Рекла му је: „Јавила ми се Пречиста ,и рекла да се подигну четири крста на све четири стране Украјине“. И набројала називе четири места где крстови треба да буду постављени. „Ако то урадите, биће то добро дело.“ Монах Јован, да би се уверио да је реч о промислу Божијем, отишао је свом духовнику, старцу од 122 године који је живео на Уралу.

Старац се молио у олтару и рекао: „То је добро дело.“ Тиме је потврдио речи матушке Вере. Затим монах Јован одлази у Одесу, како би још једног старца питао за савет и како би добио благослов. Он се такође молио и рекао: „Ово је добро дело.“ Три особе, без да су се икада сусреле, поновиле су исте речи: То је добро дело. Након тога монах Јован без икакве сумње је знао шта му је чинити и започео је са реализацијом овог доброг дела. Пронашао је, уз Божју помоћ, спонзоре који су припомогли да се набаве крстови од старог храста и они су постављени.

Верници углавном не целивају лик и руке Господа, већ само ноге.
Ако погледате како су ове четири тачке постављене на карти , први поклони крст – врх великог крста – је онај у Чернобиљу, где поклоници тешко могу одлазити. Друга тачка – Стари Почајев у Тернопилском региону – налази се три километра од чувене Почајевске лавре, где долазе на хиљаде људи. Али они не знају ништа о крсту – изгледа да је скривен негде у близини старог дрвеног храма , где се некада молио и упокојио Јов Почајевски.
Ово свето место је донекле у сенци.

Слично томе, у Харкову – постоји величанствен храм, изграђен на месту несреће воза која се догодила 19. октобра 1888. године, у којем су били цар Александар III и његова супруга Мариjа Федоровна са децом.  Као резултат те страшне несреће је то да је било много повређених а неколико десетина људи је погинуло, док су цар и његова породица изашли из страшне олупине неповређени. То што се царска породица спасила сматрано је чудом и међу Русима широм земље изазвало је радост. На месту несреће је изграђен Храм Христа Спаситеља.Током Другог светског рата црква је дигнута у ваздух, а капела је оштећена. Стајала је тако више од 50 година, без куполе, а тек недавно је обновљена. Ни ту не долази да се поклони много људи. Тако да је трећи крст, такође, као сакривен.

Четврти крст постављен је у Кулевчи. Људи овде долазе скоро сваки дан, а суботом, када се служи молебан, и 400, и 500 и 600 људи дође и долазе из свих крајева Украјине, Молдавије, Русије – само да би се поклонили Распећу, крсту који симболизује основу великог крста.

Сам Свето- Николајевски храм у Кулевчи није велики али је топао и пријатан. Сво време док смо разговарали са свештеником и посматрали чудотворне иконе, имали смо осећај апсолутног мира. Онај осећај да сте се вратили својој кући након дугог путовања.

nerukotvornijeДакле, још једно чудо – резане стабљике љиљана које цветају уз икону Богородице Казанске. Икона се отвара једном годишње – петком након Васкрса. Људи доносе љиљане из свог врта, оно се до 12 часова освештава , онда се икона отвара, узима прошлогодишње цвеће, а уз њу се ставља ново.

Временом, доњи крајеви резаних стабљика увену, а врх наставља да расте, стварајући ореол око лица Богородице, и дају пупољке који цветају на празник Свете Тројице. Након тога, при дну осушених стабљика појављују се нови изданци, беле кртоле , а из њих млади зелени листове који не увену за годину дана – до следећег Васрса. Упркос чињеници да је овај празник покретан у календару, цвеће га увек чека. Онда се као нешто свето, дели парохијанима.
Отац Павле наставља:

– Научници Ботаничке баште у Кијеву и Одеси већ две године проучавају овај феномен. Неколико гранчица су понели са собом , остатак запечатили у храму на другим иконама. Рекоше: „Ако ће биљке расти на исти начин, то је природни феномен . Ако расту само у храму, а увену у лабораторији, онда је овде некакво непознато био-поље. Али ако увену и у храму ,а преживе само уз икону или на икони… то је онда нешто непознато науци. „. Тако је било – цвеће живи и цвета само уз икону.

kulevcanУ центру храма – велики крст, распеће Господа нашег Исуса Христа, који мироточи већ пету годину. Притом најобилније петком, суботом и недељом , када буде служба у храму. Понедељком већ потоци мира почињу да пресушују и остане их свега два-три.

На иконама Светог великомученика Георгија и св. Пантелејмона Исцелитеља приликом рестаурације уочена је невероватна ствар: кад су отворили стакло, на стакло је остала изображена икона. И тај одраз још постоји. Овај феномен је забележен још у неким црквама у Русији и у Кијеву у манастиру Ваведења, где постоји икона Пресвете Богородице „Призри на смиреније.“ Водећи научници који припадају различитим гранама науке, укључујући и форензичаре истарживали су Кијевско чудо и дошли до закључка да је по својој природи нерукотворена.

У Кулевчанском храму мироточи и Касперовскаја икона Пресвете Богородице Тек са са иконом Иверском Мајке Божије чуда су почела да се дешавају, када је још увек била у власништву једног од парохијана. Некако, отац Павле био је на једној сахрани и пришла му је жена и показала једноставну, сеоску икону – из неког разлога лице Богородице почела је да покрива црвена патина. Загледао се и уздахнуо:  Да личи као да је крв!

– Када смо у храм донели и ову икону , позвали смо форензичке стручњаке из Одесе, како би открили шта би могло бити то, чиме је прекривено лице Богородице. Они су закључили да „предмет упућен на испитивање, не може да се процени.“ То значи да у природи такве супстанца не постоји.

kulevcan1Међутим, открили су да се у супстанци налази много гвожђа. Штавише, иста количина као и у миру на икони Богородице Касперовскаје. И опет мистерија. Разумљиво је зашто, у првом случају, црвени место – због велике количине гвожђа (гвожђе даје црвену боју крви ). Али зашто и миро није црвене боје, јер је са идентичном количином гвожђа као и патина на лицу Богородице на Иверској икони Божје Матере? И успут, ова икона почела је да крвоточи , у исто време када је у нашем храму први пут замироточила икона Божје Матере Касперовскаја.

Последњи позив Господњи

Како све ово може објаснити са духовне тачке гледишта? На крају крајева, такве појаве дешавају се не само овде, већ и у другим црквама? – упитали смо оца Павла.

– Са једне стране, ово је последњи позив Господњи палом човечанству, како би људи боље поразмислили, покајали се и вратили Богу, и на тај начин сопственом спасењу – одговорио нам је свештеник. Морални пад, разврат, насиље, убиства, дрога, алкохолизам – лишили су човечанство и савести и стида. Некада смо одлазили мирно на спавање не закључавајући кућу. Сада се сви плаше једни других. Родитељи – деце, деца – родитеља. Човек је човеку звер. И због тога нас Господ позива на покајање. С друге стране, жели да ојача нашу веру. На крају крајева, постали смо зупчаници бездуховне совјетске машине. Нема Бога, нема греха – значи можемо све. Тако ми живимо већ дуги низ година.

Зашто нам Господ показује знаке на иконама – миро, крв? Он позива нас мале – да нас научи више. Он нас позива да се понизимо, да нас научи више. Господ нас воли, као добар Отац, покушавајући да нам да уховну храну и вечни живот. Погледајте понашање недоличног детета. Зови га за сто, не зови – свакако неће прићи. А онда мајка изводи трик, ради нешто што ће привући дететову пажњу : „Андреј, дођи, погледај шта ја имам!“ Оноставља пријатеље, трчаи, и стиже где га је мајка позвала. И дете је за столом. И све ово што се дешава у Кулевчи је исто то. Само Господ је све! Он нас покрива Својом благодаћу.И човек урања у ову благодат, осећа да се нешто необично дешава са њим. Мало по мало постаје другачији. Онда би желео да дође опет и опет и опет. Постоји потреба. Човек почиње да схвата да глад његове душе, може задовољити само овде. Душа се храни духовном храном и вечном храном.

Велика је милост Божија. Људи овде нису само због духовно помоћи. Ми имамо књигу у којој људи пишу коментаре – неки благодаре јер су након посете храму решили лични проблеми, неки су се опоравили од тешке болести. Таквих записа је више од 700., а колико је оних који се још нису вратили овамо и нису записали своја благодарења?
Неки парохијани ме питају: „Баћушка, када ћемо се излечити?“ Као да долазе код лекара. Али особа која прелази праг храма, већ почиње да се исцељује а то није заслугом свештеника . Он је само донео икону, одслужио службу. Све зависи од саме особе. Господ нас воли, Он је спреман да прихвати сваког како би ушао у Царство небеско, под условом да смо ми спремни за то. Човек сам мора да иде ка Господу, да се покаје и да се очисти. И погне своју до тада поносну главу, затражи милост Божију. И када Је добијете, не заборавите да се захвалите: „Хвала Богу“. Богу – не срећи и ко зна коме још….
Ово су речи оца Павла, једноставне и сложене у исто време , али и истините. Но, баћушка добро зна колико је тешког духовног рада потребно за сваку ту реч. Обичном човеку је понекад тешко одолети искушењу – на пример, осуде, клевете, зависти. Он то зна и назива такве радње својих парохијана узвишено речју „подвиг“. И као награду за наша мале и велика дела , сваком посетиоцу који је дошао после службе у Кулевчи, нужно је дати шољу топлог чаја и свежих колача. Дакле, као и мајка која даје награду за послушност њеном неуморном сину Андреју …

Професор Николај Андриенко

 

Извор: 3rm.info

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Руска Црква | Оставите коментар

Међухришћански дијалог у Словенији – митрополит Порфирије опет са “црвенкапицама”

Митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије боравио је у Словенији, у периоду од 28. -31. јула како би присуствовао свечаности стогодишњице изградње капеле Св. равноапостолног кнеза Владимира у Вршичу. У оквиру посете руски архијереј састао са замеником премијера и министром спољних послова Републике Словеније, љубљанским надбискупом и митрополитом монс. Станиславом Зореом, митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем (Српска православна црква), и апостолским нунцијем у Словенији, монсињором Јулиусом Јанусом. У склопу посете, 29. јула у просторијама Љубљанске надбискупије, одржан је међухришћански дијалог представника Руске православне цркве, Српске православне цркве и Римокатоличке цркве у Словенији.

IMG_3462 (1)

Разуме ли митрополит екумениста у СПЦ први псалам Давидов у којем каже „Не иди на већа безбожничка“? Судећи и по овом сусрету у Љубљани или не разуме или сматра да он новокомпоновани богослов и мудријаш зна боље, да је оно што је некада било превазиђено јер није време као што некада беше. Сада не треба да се повинујемо светим Оцима, нити учењу Светог Јеванђеља, треба да умножавамо безакоња дипломатијом, братском љубави овоземаљском. Књишко знање, мудровање, гордост врца на све стране а где је ту вера Православна?

Узевши у обзир „наше хиљадугодишње заједничке корене и заједничко духовно наслеђе“, а да је заједничка нит свих разговора био низ тема о којима су говорили Папа римски Фрања и Патријарх московски и све Русије Кирил, током састанка одржаног на Куби, 12. фебруара ове године, објављено је следеће саопштење:

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

„Да Европа сачува своју душу“

Међухришћански дијалог између представника Руске православне цркве, Српске православне цркве и Римокатоличке цркве у Словенији

IMG_3445 (1)Јулска комеморативна свечаност код руске капелице под Вршичем, сваке године пружа могућност да се молитвени помен на пострадале руске заробљенике повеже са међухришћанским сусретом представника Православне и Римокатоличке Цркве. Мјесто страдања и смрти међу словеначким планинама током Првог свјетског рата, посљедњих година обратило се у мјесто молитве и братских сусрета међу народима и међу хришћанским Црквама. Ратови су сијали непријатељство и подјеле, а Божија благодат је учинила да су из трагичних догађаја израсле нове везе и пријатељство између два народа, које сваке године јачају приликом руско-словеначких сусрета.

Делегацију Руске православне цркве ове године предводи Митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије. У оквиру његове посјете у Словенији одржани су садржајно богати међухришћански разговори, у којима су учешћа узели Митрополит загребачко-љубљански Порфирије са делегацијом Српске православне цркве, католички љубљански надбискуп и митрополит монс. Станислав Зоре са сарадницима, те цељски бискуп Станислав Липовшек, као предсједник Екуменског савјета Словеније.

Заједничка нит свих разговора био је низ тема о којима су говорили Папа римски Фрања и Патријарх московски и све Русије Кирил, током састанка одржаног на Куби, 12. фебруара ове године. Разговарали смо о питањима која обеспокојавају и узнемирују данашње човјечанство, а посебно хришћане на Истоку и на Западу. Хришћанске цркве у себи носе огроман потенцијал за мир и помирење; оне осјећају одговорност за мир, јер нас све уједињују ријечи Христове: „Блажени миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати“ (Мт 5,9).

IMG_3489Разговор о миру водио нас је до мисли о нашој заједничкој одговорности за створену природу, коју је Створитељ повјерио цијелом човјечанству, да би је „обрађивао и чувао“ (Пост. 2, 15). Ми, хришћани, дужни смо учинити све како би са хоризонта човјечанства уклонили пријетњу „уништења свијета и могућност новог свјетског рата“ (Заједничка изјава Папе римског Фрање и Светејшег патријарха Кирила, бр. 11).

Ми не можемо скрштених руку гледати како Европа заборавља своје хришћанске коријене и тоне у све дубљу дехристијанизацију. Јединствени смо у размишљању да су се хришћани дужни „ујединити ради заједничког свједочења о Христу и Јеванђељу да би Европа сачувала своју душу, обликовану двијехиљадугодишњом хришћанском традицијом“ (Заједничка изјава, бр. 16).

Европа доживљава талас избјеглица, чији се крај не назире. Међу избјеглицама су многи хришћани са Блиског Истока, које је рат прогнао из њихових села, градова и покрајина. Заједно са папом и патријархом питамо се да ли ће свијет мирно гледати на то што ће хришћанство бити у потпуности уништено у крајевима у којима се најприје почело ширити по свијету и гдје се у континуитету очувало током двије хиљаде година.

Током разговора такође смо се дотакли и питања породице. Православним и католицима је заједничко разумијевање породице, као заједнице једнога мушкарца и једне жене, саздане на љубави, с циљем испуњења Божије заповијести о рађању и васпитању потомства (ср. Пост. 1, 22). Вриједности очинства и материнства за нас су неповредиве.

Подсјетили смо се, такође, наших хиљадугодишњих заједничких коријена и заједничког духовног насљеђа. Године 2013. обиљежено је 1150 година откад су Света браћа Кирило и Методије из Цариграда у Велику Моравску донијели свјетлост Јеванђеља и писмености. Они су обављали своју службу у вријеме када хришћани Истока и Запада још увијек нису били раздијељени, и данас остају веза између Истока и Запада. С правом их називамо апостолима Словена, заштитницима Европе и заступницима хришћана.

IMG_3469 (1)Међухришћанске разговоре смо употпунили посјетом љубљанској католичкој катедрали и српском православном храму у Тиволију.

У молитви Христу, Пресветој Богородици Марији и светим угодницима Божјим, које поштују и православни и католици – Светом Николају Чудотворцу и Светој браћи Кирилу и Методију – свако од нас је молио помоћ Божију у рјешавању свеопштих проблема и за превладавање изазова, који стоје пред хришћанима

Љубљана, 29. јул 2016

Митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије
Љубљански надбискуп и митрополит монс. Станислав Зоре ОФМ

 

 

А истина о Богу јединоме у три лица дошла је свету по откривењу од Највидовитијег, од Сина Божијег Исуса Христа. Три лица, без наличја. Три лица, једна личност. Ова фина и узвишена Стварност не да се никад измирити и уједначити са грубим и ниским призрацима.
Дух истине нека Вас осветли.
                                                          Свети Владика Николај Жички

 

 

Извор: aktines

 

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма | 2 коментара

Братство румунског манастира Лакул Фрумос прекида општење са екуменистима

Од јуче , 01. августа 2016. године, манастир Лакул Фрумос (Предивно језеро) је други манастир у Румунији који прекида општење са екуменистима, након што је слична мера донета у Скиту Ојтуз Архиепископије Романуе и Бакануе јула месеца ове године, објављено је од стране братства из села Владести у округу Валча. Сходно 15. Правилу Двоктратног сабора Константинопољског престају са помињањем надлежног архијереја- архиепископа Варсонуфија Рамникулског.

Screenshot_4

 

Након проучавања Одлука донетих на Сабору, и позива надлежном архијереју да јавно изнесе своје ставове по питању свејереси екуменизма , као и о горким плодовима Критског сабора који су све само не православни, под утиском да је самим сазивањем оваквог Сабора разорена православна саборност, братство се обратило следећим речима:

Ваше Вископреосвештенство,

Услед догађаја који се у последње време дешавају у њедрима Православне Цркве, мислећи првевасходно на одржани Критски сабор , ми братство манастира Лакул Фрумос, село Владести, округа Валча, имамо обавезу да Вас обавестимо о следећем:

1. Организација Сабора, у многим аспектима, одступа од традиције Васељенских и Помесних сабора, и сматрамо је начином да се успостави принцип папске непогрешивости у Православној цркви;

2. Документ „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“ сматрамо личном картом или визит картом свејереси екуменизма;

3. У истом документу, у тачки 22., каже се да је „носилац кредибилитета у очувању аутентичности православне вере саборски систем, а не православна пуноћа“, и да овај систем представља „врховни ауторитет у питањима вере и канонског права.“ Међутим, врховни ауторитет у питањима догме је трезвен ум Цркве. Због тога су неки Сабори кроз историју упамћени као православни а други – као разбојнички;

4. У документу “ Света Тајна Брака и њене препреке“, “ у поглављу другом , под насловом „Препреке за брак и примена икономије „, уведена је могућност примене икономије бракова између православаца и неправославних, кршећи на тај начин, 72. правило Трулског Сабора, које подразумева да се брак православних с инославним забрањује по канонској строгоћи и не венчава се.

5. Након писма које смо Вам упутили 20.07.2016 године, нисте се удостојили да нас обавестите о званичном ставу Вашег Високопреосвештенства по питању Сабора на Криту;

6. До сада, нисте показали ни на који начин да се ограђујете у односу на Сабор.

Стога, према 15.правилу Двократног Константинопољског сабора (861), а које се односи се на престанак помињања надлежног архијереја, братство манастира Лакул Фрумос, одлучило је да прекине помињање Вашег Високопреосвештенства на богослужењима.

1) Игуман јеромонах Григорије
2) Монах Кириакос
3) Монах Атанасије
4) Послушник Валерик

Screenshot_5

„А за туђином (лошим пастиром) неће да иду, него бјеже од њега, јер не познају гласа туђега“ (Јов 10, 5).

Извор: aparatorul.md, odigitria.by

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Румунска Црква, Црква и јерес екуменизма | 2 коментара

Архимандрит др Јустин Поповић: Срна у изгубљеном рају

avva Justin PopovicИсповест

Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.

По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја – рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!. . .

А сада? – Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета. . .

Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце – неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје – све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато су очи замагљене од суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијена пелином, пресићена чемером. Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне. . .

Срна сам. Али чиме? – Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?

Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она – загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.

Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим – ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим – ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена. . .

Кроз језиве урвине и страшилне поноре пролази љубав моја ка теби – плаво небо, ка теби – благи човече, ка теби – цветна дубраво, ка теби -мирисна траво, ка теби – Сведобри и Свенежни! Кроз безброј смрти пробија се љубав моја ка теби, о слатка Бесмртности! Зато је туга мој стални сапутник. Свака грубост – читава је смрт за мене. Највише сам у овом свету доживела грубости од једног бића што се зове – човек. О, понекад је он – смрт за све моје радости. Очи моје, гледајте преко њега и изнад њега ка оном – Сведобром и Свенежном! Доброта и нежност, то је живот за мене, то – бесмртност, то – вечност. Без доброте и нежности – живот је пакао. Осећајући доброту Сведоброг и нежност Свеноежног, ја сам сва у рају. Нагрне ли грубост људска на мене, о! то пакао нагрне са свима своји страхотама. Зато се плашим човека, сваког човека, осим доброг и нежног.

Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем за све тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми бескрајна, и сузе безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?. . .

Зашто ли сам бачена у овај свет, међу људе? Ох, некада, давно -давно, када у својим густим и бескрајним шумама нисам знала за људе, свет је био за мене радост и рај. И ја сам своја рајска расположења и усхићења радосно ткала између мирисавог цвећа и витких бреза, између питомих дубрава и плавих небеса. Но у мој рај крочио је он: груб, суров и охол, он – човек. Згазио ми цвеће, посекао дрвеће, замрачио небо. И тако, мој рај претворио у пакао. . . О, не мрзим ја њега због тога, већ га жалим. Жалим га што нема осећања за рај. А од тога нема већег ужаса за створење, за ма које створење. Знате, срна не може да мрзи; она може само да жали и сажаљева. Све увреде, све грубости она одбија тугом и сажаљењем. . . О, људи, како сте сурови и груби! Чула сам да постоје демони. Зар је могуће да су гори од људи? Само једно молим, само једно желим: да не будем душа у човеку, осећање у човеку, мисао у човеку. . .

Сваку грубост људску ја доживљујем као тежак ударац по срцу. Од тога се јавио тумор на срцу. О, колико модрица имам на срцу! О, колико удараца!. . . Ах, да! Та ја сам у изгубљеном рају: срна у изгубљеном рају! Ох, смилуј се на мене, Сведобри и Свенежни! Гомиле модрица, једна до друге, једна на другој, и тако се направио тумор на срцу! Ох, спаси ме од људи, од грубих и злих људи! Тиме ћеш мој свет претворити у рај и моју тугу у радост. . .

Више од свега што се воли, волим – слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, – то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили: буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење: тугујем и волим. Тугујем кроз љубав, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам срце, сва око, сва туга, сва љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само – тужна срна. . .

У охолости својој људи и не слуте каква раскошна и чудесна осећања носимо у себи ми, срне. Између нас и вас, људи, зјапи провалија, те ми не можемо к вама ни ви к нама. Ви немате чуло за наше светове. Када бисмо ми срне срцем прешле у вас, прешле бисмо у пакао. Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Шта су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и – остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они: људи. . .

Знам и предосећам: мене очекује бесмртност, боља од људске. За вас људе, тамо у оном свету, постоји и пакао. А за нас срне – само рај. Јер ви сте људи свесно и добровољно измислили грех, зло и смрт, па сте и нас, без нашег пристанка, повукли у њих својом пакошћу и злобом, пошто сте имали власти над нама. Зато ћете и одговарати за нас: за све наше муке, невоље, патње и смрти. Ви ћете и испаштати за нас и због нас. . . Слушала сам, плаво небо шапутало је црној земљи ову вечну истину: људи ће на дан Суда дати одговор за све муке, за све патње, за све невоље, за све смрти земаљских бића и твари. Све животиње, све птице, све биљке, устаће и оптужиће род људски за све болове, за све увреде, за сва зла, за све смрти што им је причинио у гордом грехољубљу свом. Јер са родом људским, пред њим, и за њим иду грех, смрт и пакао.

Када бих бирала међу створењима, пре бих изабрала тигра него човека, јер је мање крвожедан од човека; пре бих изабрала лава него човека, јер је мање крволочан од човека; пре бих изабрала хијену него човека, јер је мање одвратна од човека; пре бих изабрала риса него човека, јер је мање љут од човека; пре бих изабрала змију него човека, јер је мање лукава од човека; пре бих изабрала свако чудовиште него човека, јер је и најстрашније чудовиште мање страшно од човека. . . О, истину говорим, из срца говорим. Јер човек је измислио и створио: грех, смрт и пакао. А то је горе и од најгорега, чудовишније и од најчудовишнијега, страшније и од најстрашнијега у свима мојим световима.

Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција – велика казна. Мене би увредили, када би ми рекли да сам интелигентна, на људски начин интелигентна. Ако је таква интелигенција једина одлика људи, онда – ја је се не само одричем него је и проклињем. Када би од ње зависио чак и мој рај и моја бесмртност, ја бих се занавек одрекла раја и бесмртности. Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство.

Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво. Слушала сам од небеских анђела, када су крила прали мојим сузама: ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави. Човек интелигентан, а без доброте и самилости, пакао је за моју нежну душу, пакао за моје тужно срце, пакао за моје безазлене очи, пакао за моје кротко биће. Ка једној жељи душа се пропиње: да не живи ни у овом ни у оном свету крај човека који је интелигентан а нема доброте ни самилосне нежности. Само тако пристајем на бесмртност и вечност. Ако не, уништи ме, Боже, и претвори у небиће!

У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао – Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.

Само они људи који личе на Њега – мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.

Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је – Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности. . . Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он – Господ и Бог наш! Он – наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази. . .

 

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Монаси светогорског манастира Есфигмен осуђени на затворске казне

Монаси из Есфигмена , на челу са игуманом Методијем, прекинули су канонско општење са Васељенском патријаршијом још 1964. године. Сусрет тадашњег патријарха Атинагоре са папом Павлом VI у Цариграду (7. децембра 1965. године), када су узајамно скинуте анатеме које датирају из 1054. године, братија Есфигмена је окарактерисала као “пристајање на папизам и све његове новотарије”.

monahi-23-111

Застава са натписом “Православље или смрт” налази се изнад улаза у манастир, и већ деценијама је симбол бунта и страдања братије светогорског манастира Есфигмен, јер ови „бунтовници“, како их називају не прихватају екуменски курс који заступа Васељенска патријаршија.

Васељенска патријаршија већ дуго инсистира на тoме да се “непокајани шизматици” протерају са Свете Горе. Наредба о исељавању манастирске братије из Богородичиног врта  која је донесена још у јануару 2003. године од Вишег Суда Грчке потврђена је и 2005. године, након што овај Суд одбио молбу игумана Методија да ту одлуку поништи.
Током 2006. године године дошло је и до физичког напада монаха из новог братства (наклоњени патријарху Вартоломеју), који су наоружани ковачким чекићима и старим гвожђем , напали Канаки, административни центар манастира Есфигмен . Том приликом су теже повређена четири монаха, који су превежени у болницу, а ни остали нису много боље прошли- вишеструке повреде, подливи и крварења. Како су били нападнути ноћу, док су спавали нису имали прилику ни да се бране.
Манастир Есфигмен је  у потпуној изолацији, блокиран од стране полиције и обалске страже, а монаси преживљавају тако што кријумчаре храну и лекове.
Како се убрзано ради на томе да се побољша однос римокатолика и православаца реално је било за очекивати да ће притисак према овим монасима који не одступају, само расти – како би братство игумана Методија било замењено неким послушнијим братством.

Чињеница која иде у прилог оваквим претпоставкама је и информација која је објављена на грчком сајту „Ромфеа“: 6. априла, суд у Солуну осудио 14 монаха из манастира Есфигмен на 6 месеци затвора због „незаконитог заузимања манастирских зграда”.


Казна затвора је изречена због претходне непослушности братије која је и по претходној пресуди требала да“ ослободи“ манастирски комплекс.


И овај пут оптужени, укључујући – игумана Методија (Папаламбракопулоса), одбили су да се повинују одлуци суда, иако је коначна и на њу нема права жалбе.


Истовремено је Свети Кинот – главно управно тело Свете Горе – потврдио ранију одлуку о протеривању са Свете Горе „жизматика из Есфигмена“ и представници грчких власти морају одмах наставити са реализацијом ове одлуке.

Кратак филм о животу у изолацији братије манастира Есфигмен

Живите у миру не само са својим пријатељима, него и са непријатељима, али само са својим личним непријатељима, а не и са непријатељима Божјим.

Св. Теодосије Кијевски

Извор: вестник-верных.рф

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 5 коментара