Исповедање вере у Румунији: настојатељ одбија да помиње надлежног архијереја након Свеправославног сабора

Позивајући се на 15. правило Двократног сабора, настојатељ скита Ојтуз, јеромонах Макарије (Бану), упутио је отворено писмо надлежном архиепископу Јоакиму, у којем га обавештава да због уступака екуменистима и пристајања на јерес, пре и током Критског сабора престаје са његовим помињањем на свим црквеним богослужењима.

 

Скит Ојтуз и јеромонах Макарије

Отворено писмо јеромонаха Макарија (Бануа), настојатеља скита Ојтуз, у Румунији, о престанку помињања надлежног архијереја

 

Предстојатељу  Архиепископије Романуе и Бакануе

Са искреним болом и бескрајном љубављу према истини

Након много молитава узнетих Богу Преблагоме, и многобројних консултација са епископима, игуманима неких манастира, исповедницима, православним богословима, а након пажљивог разматрања исхода тзв. „Свеправославног Сабора“ обавештавам Вас о одлуци коју сам донео заједно са људима из заједнице за коју сам надлежан, као и са својим духовним чадима, члановима живе Православне Цркве – Једне, Свете, Саборне и Апостолске.

Почевши од Недеље румунских светитеља, 3. јула 2016. године, ми, монах Макарије (Бану), настојатељ скита Ојтуз, и јеромонах Атанасије (Парфени), скрећемо Вам пажњу на то да престајемо са помињањем Вас као архијереја  Архиепископије Романуе и Бакануе на свим светим црквеним богослужењима и да ћемо остати при овој одлуци до тренутка док јавно не негирате одступања од Праве Вере.

Овај корак смо теолошки, догматски и канонски образложили верницима данас на Светој Литургији, на основу учења Светог Писма, догми и канона Цркве (15. правило-Двократног сабора). Предање Православне Цркве нас учи да сачувамо веру православну чистом, неукаљаном и неоскрнављеном смртоносним вирусом јереси, применом у пракси, уз Милост Божију, престанком помињања псеудо-епископа, који не исповедају Речи Истине.

Наиме, разлози због којих смо се одлучили на овај, екстреман корак , су следећи:

а) Ви подржавате учешће Румунске Православне Цркве у Светском савету цркава – организацији протестантског типа, која подмеће концепт „јединства у различитости“ (типично антихришћанско учење Новог Доба) и отворено бије битке за уједињење хришћана са другим религијама. Православна Црква је у тој организацији представљена као „једна од цркава“, али за нас је једна и једина Црква Христова, коју исповедамо у Символу вере, и друге цркве за нас не постоје;

б) Уз Ваш благослов и подршку годинама уназад одржавају се екуменски сусрети широм епархије, попут „недеље молитве за уједињење хришћана“ – православних свештеника са папским псеудосвештеницима што је аргументовано Саопштењем бр. 1127 од 16. априла 2016. године, објављеним на територији Архиепископије Романуе и Бакануе;

в) Одобрили сте неканонско учешће на Светој Литургији, на Сабору настојатеља 2015. године, једног протосинђела за којег се зна да је масон – што је осуђено одлуком Синода 1937. године и потврђено 2014. године у Румунској Православној Цркви. Након овог Сабрања такође нисте предузели одговарајуће мере, упркос чињеници да су вам предочени документима јасни докази његовог отпадништва;

г) Ви редовно (преко посредника) на састанцима са секуларним свештеницима и вероучитељима, такође и на Сабрању предстојатеља 13. јуна 2016. године, оне који се противе екуменизму, који осуђују масонерију, заузимају критички став у односу на критски Сабор, називате шизматицима и јеретицима без икаквих аргумената у том смислу;

д) У тишини толеришете мешовите бракове неким свештеницима у архиепископији

ђ) Објавили сте на сајту Архиепископије Романуе и Бакануе Саопштење под називом „Истином се не тргује,“ користећи двосмислену еклесиолошку лексику, које садржи следеће изјаве и изразе који су у супротности са учењем Цркве:

– „Зато, обнављање видљивог јединства цркве није проблем централизације, конфесионалног плуралитета и није једнобразно, већ је синтеза заједничке вере, јединства у различитости, и заједништва.“

Одговор: „Православна Црква Христова никада није изгубила јединство вере и заједништва у Духу Светоме и не признаје теорију обнове јединства верујућих у Христа, јер верује да већ постоји одговарајуће јединство између оних који су чада њеног крштења. Ово јединство већ постоји између нас и Христа, у правој вери Цркве, а нема га међу јеретицима и шизматицима. То је разлог зашто Црква жели да се они врате у окриље Православља кроз покајање“.(Митрополит Атанасије Лимасолски);

– „Јединство у различитости“

Одговор: Велика лаж екуменског тумачења стиха молитве Господње („Оче свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми“- Јован 17 , 22). Најављујући у будућности неко јединство, што значи да негира чињеницу да је ово јединство већ реалност у Цркви, и да подразумева проповедање и преношење, усвајање Православља међу свим народима. Такво јединство већ постоји а не треба тек да се деси.

Тако, у овом екуменском вокабулару узалуд се наглашава „очување сопственог идентитета“, за разлику од проређеног и адогматичног екуменизма. Не значи ли то да почитавате Истину и Цркву, јер то доводи до истог резултата – порицања посебности дејства Светог Духа у Цркви.

Зашто? Јер, ако пођемо од претпоставке да је „јединство“ циљ, а не реалност која постоји у Православној Цркви – како као наследници апостолског предања можемо говорити да „морамо да научимо са позиције Европе која жели очувати идентитет сваке верске заједнице, али и интеграцију у друштво“, јасно је да је модел друштва Европа са својим јединством у различитости, а не Црква (Cuvantul Ortodox [Православна реч], 2011);

– „Бог делује кроз све религије на различите начине и у различитом степену, у зависности од историјске еволуције.“

– „Бог делује где хоће, не само у Православљу, јер дејство Бога не може бити ограничено.“

Одговор: Ваше изјаве могу бити признате као истинито само у односу на провиђења енергијом Бога, а не у случају нетворне благодати Духа Светога, која делује само у Светим Тајнама Православне Цркве (митрополит Навпактски Јеротеј (Влахос));

– „Највиши ауторитет управљања у Православној Цркви има Синод или Сабор.“

Одговор: Знамо да црквена традиција признаје као врховног судију у доктринарним питањима Цркве, мишљење стада верника који дају глас појединцу или сабору епископа, или верницима који потврђују или одбацују одлуке Сабора;

– „Треба признати да постоје елементи који теже ка истом циљу као и елементи који се допуњују у свим хришћанским црквама.“

Одговор: Неприхватљиво и контрадикторно у погледу доктрине и прихватања ословљавања „инославних хришћанских цркава и конфесија“. Хетеродоксне конфесије не можемо називати „црквама“ јер управо зато их називамо „хетеродоксним“, њихове догме су јеретичке и стога их не можемо називати „цркавама“. (митрополит Серафим Пирејски);

– „Истина није на путу изумирања и не треба јој старатељ, а још мање адвокат.“

Одговор: „Стражити и бдети“ над догмама и канонима је дужност, а не опција. „Не померај међе које поставише Оци наши“ (Приче Соломонове 22: 23.). Свети Апостол Павле нам упућујуе следећу молбу: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом“. (2. Солуњанима 2 : 15).

е) Учествовали сте у раду тзв. „Свеправославног Сабора“ на Криту и потписали његова документа.

Ми не признајемо критски сабор јер:

1. На њему није учествовала сва пунота Православне Цркве, па чак ни сви Предстојатељи Аутокефалних Православних Цркава,

2. Није био испоштован Правилник о организацији и функционисању претходних Васељенских Сабора, те је на тај начин омогућено доношење одлука, упркос чињеници да нису потписане од стране свих епископа,

3. Сабрали су се под Амблемом, што је у најмању руку страно било каквом представљању Православља,

4. На Сабор су у својству посматрача позвани представници јеретичких заједница – паписти, монофизити и протестанти , што је иновација без преседана, страна традицији наших Сабора,

5. Вршила су се богослужења, којима су присуствовали јеретици – заједничко молитвено општење које је забрањено и осуђено светим Канонима,

6. У документима коришћени неправославни изрази попут:

– „Коначно успостављање јединства у православној вери и љубави.“

Одговор: Носе се мишљу да ми као православни тражимо право да повратимо јединство у вери и љубави, као да смо их ми изгубили а не јеретици – концепт који је у основи теолошки погрешан и ускраћује легитимитет Цркви, тзв .„Теорија Грана“;

– „Признаје историјски назив другим неправославним црквама и конфесијама“ – тј.„Теорија заједничког стабла“.

Сетимо се само неких од канона на које се ослањамо када не помињемо псеудо- јерарха:

15. правило Цариградског двократног сабора:

„Оно што је одређено у погледу свештеника, епископа и митрополита, то још више мора имати значаја у погледу патријарха. Према томе, свештеник, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, само ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве. Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ће, на против, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудоепископе и псеудоучитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба.“

Наведени канон је у сагласности са другим канонима неких Помесних и Васељенских Сабора, као што су: 31. Апостолско правило, 6. правило Гангрског помесног сабора (340), 5. правило Антиохијског помесног сабора (341), 10. , 11. и 92. правило Картагинског помесног сабора (491), 19. правило IV Васељенског сабора (451), 31. и 32. правило VI Васељенског сабора (691) и 12., 13., и 14. правило Двократног сабора (861), и 10., 45. и 62. Апостолско правило.

Свети, прекидањем помињања псеудоепископа, настављали су да служе Свету Литургију као и сва црквена Тајинства, остајући тако у општењу са Православном Црквом, ограђивајући се на тај начин само од псеудоепископа у чијој су надлежности.

У име заједнице скита Ојтуз чврсто изјављујемо да нећемо одступити ни у случају додатног притиска, какве год врсте да тај притисак буде, и да ћемо остати до смрти, верни синови Православне Цркве, са жарком жељом да ћете у будућности и Ви поступити исто, ако сте из незнања или под присилом одступили од оног чему сте се заветовали при рукоположењу, да ћете као архијереј, догме и каноне чувати чистима и нетакнутима. Желимо Вам искрено покајање и помињаћемо Вас у нашим молитвама које понизно узносимо Свемогућем и Човекољупцу Богу.

Ми не дозвољавамо да нас називају шизматицима и јеретицима када нисмо отпали од наше Цркве, признајемо ауторитет Румунској Православној Цркви, али осуђујемо као јеретике неке служитеље Свете Цркве. Ми не подржавамо оне који одступају од догмата Свете Православне Цркве, а чињеница је да то чиме се водите Ви и други епископи наше Цркве јесте јерес. Вековима су се мученици жртвовали управо у циљу заштите догми и канона који се сада грубо крше од таквих какви сте и Ви сами.

Истина не може бити предмет преговора и не може да се релативизује, она је једна и једина, и они који је бране, чак и ако их је мало, могу тврдити о онима који је газе (без обзира колико таквих може бити) да су јеретици и шизматици као што се и раније дешавало, чак и у случају самих Сабора, који су напослетку именовани разбојничким.

Задржавамо право да користимо сва легална средства која су нам на располагању (правосуђе, медије), као привремени грађани овога света, како скит Ојтуз не би остао у сенци разних напада и клевета којима ће, како очекујемо, бити изложен.

„Нећемо се одрећи тебе, драго Православље, ми се не одричемо тебе, Вере, наслеђене од светих Отаца. У теби смо рођени, живимо у теби и у теби ћемо и умрети. И ако време буде захтевало – хиљаду пута ћемо умрети за тебе, следећи учења светих Отаца, који су нам показали пут до Царства Небеског по цену сопственог живота. Позвани смо да чувамо чистоту Светог Православља, то су нам у наслеђе свети Оци оставили. По сваку цену ћемо бранити Православну Веру, следећи догматска учења, Свето Предање и свете Каноне, који су усвојени на седам Васељенских Сабора и Помесним Саборима Православне Цркве“. (Владика Лонгин Банченски).

Тако нам Бог помогао!

Настојатељ скита Ојтуз, јеромонах Макарије (Бану)

„Да ли је пастир јеретик? Онда је он вук! Мораш да побегнеш од њега, и не дај се преварити и не прилази му чак ако је наизглед миран и љубазан. Бежи од заједнице и приче са њим онако како би побегао од отровне змије.“

+Св. Фотије Велики

Извор: apologet.spb.ru, ortodoxiadreaptacredinta

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Румунска Црква, Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

Обраћање владике Лонгина Банченског Синоду Руске Православне Цркве, против Сабора на Криту

У Кишињеву, главном граду Молдавије, 29. јуна /12. јула 2016. године, на празник Светих апостола Петра и Павла, организован је Округли сто поводом недавно одржаног Сабора на Криту. Током вишечасовне дискусије припремљен је заједнички документ, који је између осталих потписао и епископ Украјинске православне цркве Лонгин (Жар), који послат Патријарху Московском и све Русије и Светом Синоду, од којих потписници захтевају да бране веру и одбаце одлуке Критског сабора.

лон

У раду Окруклог стола учествовали су и неки од преко 70 свештеника и монаха из 5 манастира који су престали са помињањем епископа Молдавске цркве и Патријарха Кирила, а све због прихватања јеретичког документа “Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света”, у предсаборском периоду. Како је овај неправославни документ са небитним изменама усвојен током Сабора на Криту, присутни на овом скупу у Кишињеву, изразили су наду да ће сада, након неодласка на Свеправославни Сабор, РПЦ одбацити спорни документ, те су донешени следећи закључци:

Теолошка анализа одлука „Светог и Великог сабора “ уочи Светог Синода Руске Православне Цркве

1. „Свети и Велики Сабор Православне Цркве“, који је одржан на Криту од 16. до 27. јуна 2016. године, не можемо називати тим именом, јер није испунио очекивања здраве пуноте Цркве.

2. Сусрет на Криту не може се назвати сабором, јер са теолошке тачке гледишта, то није ни Сабор ни свети, ни велики. Овај сабор није православан, јер не испуњава критеријуме и параметре правих Сабора, који су познати у историји Православне Цркве: као такав огрешио се о традицију православних сабора, и не може се сматрати њиховим природним наставком , пре бисмо га могли назвати превратничким у низу сабора, са новотаријама без преседана. „Сабор новог типа“ је организован, као што је са великим задовољством навео један од Предстојатеља, епископ Анастасије Албански. Ово је „Сабор Новог Доба”, екуменистичи сабор.

3. Овај Сабор није „свети“ ни по питању правила којима је вођен, нити у погледу канона, јер суштина је да су донете одлуке супротне одлукама светих Апостола и светих Отаца у односу на јереси; није „пратио свете Оце.“ Упркос чињеници да је однос између Једне и Једине Православне Цркве са неправославнима постала централна тема расправе, и да је много времена и труда уложено у интензивним разговорима, по први пут у историји Сабора Цркве са тако великим амбицијама, нити су правилно названи нити осуђени јеретици. Ни у једном документу Сабора не постоји реч „јерес“. Напротив, јереси монофизитства, папства и протестантизма названи су „црквама“: документи Богословског дијалога, од којих су неки пуни еклесиолошке јереси, попут оних докумената који су потписани на Баламанду (1993), Порто Алегреу (2006), Равени (2007) и Бусану (2013 ), добили су позитивну оцену на овом Сабору. Саборску похвалу добио је и свејеретички „Светски савет цркава” као и препоруку да се настави учешће у његовом раду , што је у најмању руку понижавајуће за нашу Цркву јер је изједначава са тзв. протестанстским црквама. Тако да учешће у Дијалогу које није спроведено на одговарајући начин представља притајену издају вере од стране представника Православне Цркве; истовремено крије чињеницу да до сада није виђен ни најмањи теолошки напредак ка истини у било ком одржаном Богословском дијалогу. Поред тога, по први пут у историји Цркве, на Сабор су као посматрачи позвани јеретици, и са истима се учествовало у заједничкој молитви.
За разлику од горе наведеног, данас, када се на празнује и молитвено помиње Свети Пајсије Светогорац († 1994), у нашим срцима одзвања оно што је старац рекао, оно што нас и данас обавезује :“Сваки православни хришћанин је дужан да се пробуди из инославне анксиозности, тако да они разумеју да су у заблуди, не тешећи се узалуд да нису изгубили у овом животу богате благодати Православља, и велики и вечити благослов Бога.“

4. Критски Сабор не може се окарактерисати као „велики“, јер нису позвани сви епископи да учествују у његовом раду, и стога није била заступљена већина пуноте Цркве. И избор од неколико гостију не може се подвести под канонски начин. Изабрани учесници Сабора нису имали право гласа а право да изразе своје мишљење је временски ограничено. Од свих епископа Православне Цркве, којих има негде око осам стотина, право гласа је имало само 14 Предстојатеља, од којих четворица Предстојатеља нису били ни присутни, тако да је на крају гласало само 10 људи, или осамдесети део (1/80) свих епископа који су дужни да присуствују Сабору. Овај чин је без преседана у историји наше Цркве и у многоме произвољан, јер грубо крши еклисиологију Православних Сабора, који су подражавали једнакост свих епископа, тако да је глас савког епископа имао једнаку важност. У суштини, таква повреда равноправности међу епископима и поменути тип новог елитизма доводи до такозваног „колективног папе“ – тело састављено од примата који нису први међу једнакима ( «primi inter pares») него први без премца ( «primi sine paribus»).
На највишем нивоу, одсуствовале су четири Цркве: Антиохијска, Руска, Бугарска и Грузијска које чине око 70% свих православних верника, што је још један доказ да овај Сабор није био велики него мали, и, наравно, не свеправославни , већ само „проширено међуправославно сабрање .“

5. Сабор не само да није у складу са његовим именом него није испунио очекивања пуноте Црквене, на којем би приоритетне биле две теме: исцељење старих подела које су настале на иницијативу црквеног руководства, као и спречавање нових неслагања и напетости. Требао је да размотри питање црквеног календара чија је измена била преврат у животу Цркве, без одлуке на свеправославном нивоу, која је на око стотинак година нарушила функционално јединство православних, и да врати стари светоотачки календар. И што је најважније: Свети Сабор је дужан да оштро осуди свејерес екунизма, којим су већ стотинак година инфицирани архијереји Цркве и богослови који крше традицију светих Апостола и светих Отаца, а који са омаловажавањем гледају оне који се боре да остану на светоотачком и апостолском путу, називајући их фанатицима и фундаменталистима. Уместо тога, Критски сабор, у контроверзном и контрадикторном документу „Однос Православне цркве са остатком хришћанског света“ извео је „мешање нечега што се помешати не може“: Православља са јереси. Овај документ садржи и нешто од православне истине, али су помешане са изјавама подршке папству и јереси екуменизма. И амандмани на тај документ, само појачавају ову мешавину екуменизма и синкретизма. Тако, уместо теолошке прецизности у питањима вере, уводе се – што се такође дешава по први пут у историји сабора Православне Цркве – међусобно контрадикторне и међусобно искључиве, са теолошке тачке гледишта, намерно двосмислене формулације, што тренутно пролази под „црквеном дипломатијом“, а у ствари су лукава дела скривених лицемера.
Формулисан јеретичком еклисиологијом, опрезним, али и експлицитним признањем „неправославним црквама“, овај документ укида наводну посвећеност Критског сабора да прикаже јединство Православних Цркава, јер ако један не учествје, вековима уназад, како је формулисано еклесиологијом Православне Цркве, где је ту предуслов за црквено јединство. Према речима светог Јована Златоуста, „када сви ми исто верујемо – то је јединство вере. […] зато то јесте јединство вере , када смо сви као један“… . Према Св. Атанасију, јеретици не могу да буду верници у Христу: „Шта је вера оних чије ни реч ни слово нису чврсти, него се мењају током времена и претварају ?“ Сходно томе, званична осуда документа представљала би послушност Цркви и послужила њеном Јединству.
И сви други документи Сабора испуњени теолошким релативизмом, веома су проблематични; типичан пример за то је документ „Света Тајна Брака и њене препреке“, који трпи неке недостатке у погледу светих канона и еклисиологије. Предлог да се признају мешовити бракови „по икономији “ је потпуно супротно [православној] теологији са еклесиолошке тачке гледишта. 72. Правило Трулског Сабора снажно указује на неопходност и потребу да се такав брак сматра неважећим и незаконитим суживотом, са тачке гледишта Цркве. Тако да предлог такозваног „Сабора“ није икономија, већ озбиљно кршење канона са тешким еклесиолошким последицама.
Из горе наведених разлога, одлуке Критског сабора нису обавезујуће за Цркву, и у ствари су неважеће.

6. Шта треба чинити сада након критског Сабора који је доживео фијаско и који није успео и није могао да се донесе јаке и јасне одлуке, него уместо тога двосмислена и контрадикторна решења? Неопходно је да се постигне разумевање, да се повежу, са једне стране, Цркве које су отказале учешће на Сабору из догматских и еклисиолошке разлога; с друге стране – епископи који су одбили да учествује у њему, или су пак учествовали у раду Сабора , али нису потписали спорни саборски документ „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“, и на крају, Света Гора Атонска, ради здраве пуноте Цркве, те да сви заједно захтевамо укидање одлука Сабора и њихово укидање на саборном нивоу, посебно горе поменути екуменистички документ, а такође и донети званични саборску одлуку којом ће се осудити јерес екуменизма. Исто тако, учинити сваки напор да се врати старом календару, како би се излечиле старе ране из прошлости и спречила појава нових подела и сукоба.
Усвајање овог документа Критског Сабора на еклесиолошком нивоу без протеста и без формалног одбијања доводи до продирања свејереси екуменизма у Цркву, наиме, коегзистенција две супротстављене доктрине (еклесиолошке) традиције: оно што се исповеда у Символу вере о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, а са друге стране – новотарство, страно Православљу и јеретичко, којим се признаје постојање многих „неправославних цркава.“ Тако, изгледа као да Црква која је Тело Христово, попут болесника оболелог од шизофреније нема „ум Христов,“, да је „Христос подељен“ и да постоје многе друге „вере“, са другим догмама. Иако „Да се кроз Цркву сада обзнани началствима и властима на небесима многострука мудрост Божија,“ овим документом Критског Сабора , Црква је представљена као да је лишена основног дара Педесетнице – јединства у Духу Светоме јер :“Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа“.
Потреба за саборском осудом не само тог документа, него и екуменизма у целини, природно проистиче из третмана Светог Максима Исповедника према монотелитима, према којем није довољно „нестанак“ или „скривање “ документа усвојеног на Сабору , него да је потребна саборна потврда како исти не би нашкодио душама оних који га читају. „Уништене у каменим зидовима, али не у разумним душама: нека прихвате осуду која је на Сабору у Риму утврђена благочестивим догматима и канонима – онда ће разбити зид, преграду, и неће морати да нас убеђују.“

7. Говорећи на тему, не треба заборавити на догматску свест свих чланова Цркве, укључујући и лаике. Треба се подсетити да помињање епископа не мора бити безусловно, но има везе са догматиком вере, тако што ће се помињати на литургији – истинито, искрено, а не лажно, ако “ правилно управљају речју Истине твоје“, или другим речима као што Свето Писмо сведочи  “ јер они бдију над душама вашим.“ Према православној еклисиологији, у облику у којем је представљен у „византијском“ канонском праву, „сврха патријарха – осим у побожности и скромности живота, што им је од Бога дато, је и да врате у Православље и јединству Цркве јеретике колико је то могуће (јеретицима исти закони и канони називају оне који су отпали од Саборне Цркве). На крају крајева, „патријарх је жива слика Христа, који речју и делом представља истину.“
Баш као што се не клањамо хагиографском лику Христа, ако,  по несторијанској логици не садржи смањен натпис његовог имена у исповедању Његове божанске и људски природе (Ο Ων, ΙС XC), као што знамо из Светог Писма и Светог Предања , исто тако и непризнајемо епископа као „живу слику Христа,“ ако не чува догматско исповедање Цркве, која је тело Христово. Ово је суштина 31. Апостолског правила и и 15. правила Двократног Сабора Фотија Великог (861) о престанку евхаристијске заједници са епископом Помесне Цркве.

Протојереј Теодор Зисис, професор Богословског факултета Солунског Универзитета Протојереј Матеј (Вулканеску), Пирејска Митрополија Грчке Православне Цркве
господин Димитрије Целенгидис, професор Богословског факултета Солунског Универзитета
монах Серафим (Зисис), бивши секретар Патријарха Јерусалимског Теофила III.

 

Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте? (1 Кор. 1, 13)

 

Извор: aparatorul.md

Види још: Хорепископ Максим: Допринос исправном схватању и примени 15. канона Прводругог цариградског сабора

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

ОТВОРЕНО ПИСМО СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА О ПРЕКИДУ ОПШТЕЊА СА ПОТПИСНИЦИМА КРИТСКЕ ЈЕРЕСИ (ексклузиван превод целог писма са грчког)

На Светој Гори 20/6/2016 (3/7/2016 нови календар)

Недеља Светогорских Отаца, исповедника, преподобних, јерараха и мученика

ОТВОРЕНО ПИСМО СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА

За:

Свети Кинот Свете Горе,

двадесет игумана и њихове манастирске саборе,

и на знање Пуноти Цркве Христове.

… јер као синови који љубе своје Очеве, наслеђе Отаца беспрекорно чувамо. Нека од њега не начинимо бесплодну смокву. Већ да као и наши стари на појаву смутње реагујемо ВЕРОМ и борбом. Како бисмо са Оцима достигли вечна добра

(тропар преподобних и богоугодних наших светих и светилних светогорских Отаца)

13735394_1758476877741551_1553134547_n

Преосвећени Оци,

Са пуном пажњом проучавајући објављене завршне текстове такозваног Светог и Великог Сабора, као и реакције угледних теолога и мирополита, истичемо следеће:

Закључцак који се слободно намеће након испитивања оих докумената јестеда је на крају овај Сабор испао неправославан, разбојнички и јеретички, с обзиром да је Сабор:

  1. Увео новотарења у погледу тематологије Сабора и начина њене припреме.
  2. Искључио је Епископе и разорио православну саборност, и генерално, користио неправославне методе у начину свог рада.
  3. Није на задовољавајући начин обавештавао пуноту Цркве, напротив постојала је тајновитост у вези одлука током припремних саборских заседања.
  4. Уводи метапатристичку теологију.
  5. Озваничује и саборно легализује свејерес Екуменизма.
  6. Остварио је циљ признавања црквености јеретицима, тј. прихватио је да су папизам и остали јеретици Цркве, а не јереси.
  7. Хришћанство се своди на социологију („социолошки евангелизам“).
  8. Није надахнут Духом Светим Православне Цркве.
  9. Не следи светоотачку Традицију Цркве, није признао све претходне Саборе, нарочито није признао као Васељенске VIII и IX Сабор.
  10. Гази одлуке ранијих Васељенских Сабора.
  11. Признаје протестантски такозвани Светски Савет Цркава.
  12. Потиснута је и занемарена улога монаштва, нарочито став Светогораца против папизма и екуменизма.

Према завршном тексту под називом „Односи Праволсавне Цркве са осталим хришћанским светом“ такозваног Светог и Великог Сабора, у параграфу 6 стоји: „Православна Црква прихвата историјско називање других неправославних хришћанских Цркава и Конфесија које се не налазе у општењу са Православном Црквом“.

Тако овај Сабор прихвата да је папизам Црква, прихватају се и одлуке теолошких дијалога са папистима, што све сада задобија саборску снагу. На основу овога се дешава признање црквене природе, апостолске Вере, валидности Светих Тајни и апостолског прејемства папистичкој јереси (погледати екуменистичке декларације из Монака 1982, Барија 1987, Новог Валама 1988, Баламанда 1993). Само на основу овог документа показује се да је Сабор скренуо са пута православне Вере и исповедништва.

На основу овога до сада, следи даља разрада аргументације као потпуна потврда свега овога што смо рекли.

Преосвећени Оци, док сте се као Свети Кинот у почетку дистанцирали са вашим текстом упућеним васељенском патријарху, у вези појединих тачака предсаборских докумената, након тога, кроз ваше учешће преко игумена Ставрониките на такозваном Светом и Великом Сабору, ви сте прихватили завршне одлуке тог Сабора, на начин како су оне изражене у завршним текстовима Сабора. Значи, до овог тренутка се рачуна да прихватате „православност“ Сабора, коначност његових одлука, и следствено, званичну саборну потрвду свејереси екуменизма.

Молимо вас и очекујемо, јер сматрамо да је то ваша службена дужност, да сазовете Ванредно Сабрање, како бисте осудили (на основу горенаведених приговора), поменути Сабор као јеретички, неканонски и разбојнички.

Саопштавамо вам и да, као и Светогорски Оци, милошћу Господа нашег Исуса Христа и Бога нашег, помоћу Богородице, и свих светогорских преподобних Отаца, мученика и исповедника, као „следбеници Светих Отаца“, ако након свега овога, ви не осудите овај лажни Сабор и не прекинете општење са патријархом, онда ћемо ми бити у обавези, да на основу Светих Канона Цркве и хиљадугодишње Традиције нашег светог Атоса, урадимо те ствари као дужност и то одмах. Сагласно XV канону Двократног Сабора, морамо да прекинемо општење са патријархом, како су то урадили и пре нас преподобни светогорски Оци у односу на патријарха Јована Века, који су због тога и пострадали мученички и које данас славимо. Јер, како нас подсећа овај канон, они који на основу њега прекидају општење нису одиста осудили епископе, него лажне епископе и лажне учитеље“. Сви Свети Оци Цркве нам то поручују: Имамо апостолски наук да ако неко учи супротно ономе што смо од њих примили, супротно одлукама Васељенских и Помесних Сабора, такав нека се не прима и не слуша и нека се не рачуна у ред светих“ (Св. Теодор Студит – Ἅγ. Θεόδωρος Στουδίτης, P.G. 99, 988A), као и: Сви учитељи Цркве, сви Сабори, сви Свети Списи су саветовали да се бежи од јеретика и да се са њима не заједничари“ (Свети Марко Ефески – Ἅγ. Μᾶρκος ὁ Εὐγενικός, P.G. 160, 105C).

Такође, према канону 33 Лаодикијског Сабора не сме се молити са јеретицима и шизматицима. И према другом канону Антиохијског Сабора, којег су наводили такође и Светогорски Оци у њиховом писму упућеном Константинопољском Сабору из 1275: са одлученим од заједничарења не сме се општити“. Пренели смо овде само мали део богатог учења Светих Отаца Цркве.

Додатно, Васељенски патријарх је главни инспиратор и покретач ових Саборских одлука, и он је иначе за нас Светогорске Оце, али и за све православне хришћане, клирике и лаике, на речи и делу ЈЕРЕСИЈАРХ као што су то били Арије, Несторије, Век и други. То да је он јересијарх су доказали многи епископи и теолози до данас, и то не само због његове свејереси екуменизма коју пропагира, већ и због заједничких молитава са јеретицима. Пропагира догмате стране Православљу и супротно учи од Светих Отаца. И због тога верници према заповести Господњој: А за туђином (лошим пастиром) неће да иду, него бјеже од њега, јер не познају гласа туђега“ (Јов 10, 5).

Желимо такође да вас обавестимо да неће имати изговора они који у времену кризе сагну главу и прихвате одлуке овог ЈЕРЕТИЧКОГ и лажног Сабора, и који ће свесно наставити да помињу патријарха. Сви такви нека знају да ће поделити светогорску монашку заједницу. Жалимо због таквог неправославног понашања таквих, као што смо вам то већ и рекли у нашем отвореном писму од 13. маја 2016. Очекујемо да се унутар оправданог временског рока сваки светогорски манастир, скит и монах јасно и свесно одреде према свему реченом.

Свети Оци, Црква и православни хришћани су се потврђивали у прогону. Већ јеретички лажни Сабор Крита карактерише све нас православце који му се противимо – архијереје, јереје, монахе и лаике као „јеретике“, „зилоте“, и иронично као „хипер-православце“. Да ли ћемо дозволити да овакве лажи и кривотворења уђу у народну свест? Са великом скрушеношћу, страхом Божијим и љубављу за нашу Цркву, молимо вас да сви заједно уједињени допринесемо да се сазове Православни Свети и Велики Васељенски Сабор који ће порећи овај лажни критски Сабор.

Уважени Свети Киноте и преосвећени игумани, сто година жестоке икономије и толерисања екумениста, тј. патријараха и епископа латинофила и унијатофила, начинили су велику штету Вери и подгојили јеретичке тенденције. Штета и пропадање које је изазвала ова лажна икономија у погледу духа православног клира и лаоса је застрашујућих размера. Поново вас молимо: борите се да сачувате Свету Целину Православне Цркве и Вере.

Амин.

Очекујући ваше одлуке у складу са Светогорском Традицијом, завршавамо,

уз поштовање и почасне поздраве.

(Следе потписи светогорских геронда и монаха који су потписали писмо – у питању је 60 монаха следећих манастира: Велике Лавре, Кутлумуша, Ватопеда, Ставрониките, Пантократора, Филотеја и скита Света Ане)

Γέρων Γαβριήλ, Ἱ.Κ. Ἁγίου Χριστοδούλου, Ἱ.Μ.Κουτλουμουσίου.

Γέρων Σάββας Λαυριώτης, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας.

Γέρων Ευστράτιος ,Ιερομ. Ι.Μ.Μ.Λαύρας.

Γέρων Ἰλαρίων, Ἱ.Καθ. Ἁγίου Μαξίμου τοῦ ὁμολογητοῦ.

Μοναχός Δοσίθεος, Ἱ.Καθ.Ἁγίου Μαξίμου τοῦ ὁμολογητοῦ.

Γέρων Χαρίτων Ἱερομ. Ἱ.Κ.Ἀναλήψεως, Ἱ.Μ.Βατοπαιδίου.

Γέρων Κύριλλος, Ἱ.Ἠσ. Εὐαγγελισμοῦ τῆς Θεοτόκου, Κατουνάκια, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Χερουβείμ, Ἱ.Κ.Ἀρχαγγέλων-Κουκουζέλη- ,Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας.

Γέρων Ἰωάννης, Ἱ.Κ.Εἰσοδίων τῆς Θεοτόκου, Βίγλα, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Γεώργιος, Ἱ.Κ.Ἁγίου Βαρλαάμ καί Ἱωάσαφ, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Βλάσιος, Ξεροκάλυβο Βίγλας, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Ἱερομ. Παΐσιος, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Ἱερομ. Δαμασκηνός Πόπα, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Ἱερομ. Δαμασκηνός Ράους, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Ἱερομ. Ἰωήλ, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Ἱερομ. Σάββας, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Ἱεροδ. Ματθαῖος, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Ἐφραίμ, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Νικόδημος, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Γεράσιμος, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Ταράσιος, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Μάρκος, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Ἀρσένιος, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Ραφαήλ, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Ἰωάννης, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Σεραφείμ, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Παῦλος, Ἱ.Κ.Κοιμήσεως Ἁγίας Ἄννης, Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Νεκτάριος, Ἱ.Κ.Ἁγίου Δημητρίου, Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Συμεών, Ἱ.Κ.Νέου Θεολόγου Συμεών, Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Ἡσαΐας,Ἱ.Κ.Νέου Θεολόγου Συμεών Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Εὐστάθιος, Ἱ.Κ. Ἁγίου Εὐσταθίου, Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Πολύκαρπος Ἱερομ. Ἱ.Κ.Ἁγίου Ἀθανασίου, Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Ἱερομ. Ἰωακείμ, Ἱ.Κ.Ἁγίου Ἀθανασίου, Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Χριστόδουλος, Ἱ.Κ.Ἁγίου Ἀθανασίου, Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Παντελεήμων, Ἱ.Κ.Ἁγίου Ἀντωνίου, Κερασιά, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Μάξιμος Ἱερομ., Ἱ.Κ.Ἁγίου Ἀντωνίου, Κερασιά, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Ἱερομ. Ρωμανός, Ἱ.Κ.Ἁγίου Ἀντωνίου, Κερασιά, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Ἀθανάσιος, Βουλευτήρια, Ἱ.Σκ. Ἁγίας Ἄννης, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Θωμᾶς, Ἱ.Κ.ἁγίου Ἀποστόλου Θωμᾶ, Ἱ.Σκ. Μικρᾶς Ἁγίας Ἄννης, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Θεολόγος, Ἱ.Κ.Ἁγ. Ἀποστόλου Θωμᾶ, Ἱ.Σκ. Μικρᾶς Ἁγίας Ἄννης, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Φώτιος, Ἱ.Κ.Ἁγίου Ἀποστόλου Θωμᾶ, Ἱ.Σκ. Μικρᾶς Ἁγίας Ἄννης, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Φίλιππος Ἱερομ. Ἱ.Κ.Μεγ. Ἀθανασίου, Ἱ.Σκ. Μικρᾶς Ἁγίας Ἄννης, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Παντελεήμων Ἱερομ. Ἱ.Ἠσ. Ἁγίου Ἰωάννου Θεολόγου, Κατουνάκια, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Γεράσιμος, Ἱ. Ἠσ. Ἁγίου Γερασίμου, Κατουνάκια, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Γέρων Ἀθανάσιος, Ἱ.Ἠσ. Ἁγίου Σάββα, Καρούλια, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Συμεών, Καρούλια, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

Μοναχός Ἠλίας, Ἱ. Σκ. Ἁγίου Βασιλείου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας,

Ἱερομ. Εἰρηναῖος, Καψάλα

Μοναχός Παΐσιος, Καρυές

Ἱεροδ. Κοσμᾶς, Ἱ.Κ. Ἁγίου Ἀθανασίου, Ἱ.Σκ. Κουτλουμουσίου

Γέρων Νικόδημος, Ἱ.Κ.Ἁγίου Νεκταρίου, Καψάλα, Ἱ.Μ.Σταυρονικήτα

Γέρων Μελέτιος, Ἱ.Κ.Γενέσιον Θεοτόκου, Καψάλα, Ἱ.Μ.Παντοκράτορος

Ἱερομ. Μακάριος, Ἱ.Κ.Γενέσιον Θεοτόκου, Καψάλα, Ἱ.Μ.Παντοκράτορος

Μοναχός Μακάριος, Ἱ.Μ.Χιλανδαρίου

Γέρων Κυπριανός Ἱερομ., Ἱ.Κ.Ἁγίου Γεωργίου, Ἱ.Μ.Φιλοθέου.

Γέρων Σπυρίδων Μοναχός, Ι.Κ.Αγίου Νικολάου, Ι.Μ. Κουτλουμουσίου.

Γέρων Παϊσιος Μοναχός, Ι.Κ.Αγίου Χαραλάμπους, Ι.Μ.Βατοπαιδίου.

Γέρων Παχώμιος Ιερομ., Ι.Κ.Αγιοι Πάντες, Καψάλα, Ι.Μ.Παντοκράτορος.

Γέρων Χρυσόστομος Ιερομ., Ι.Κ.Αγίου Σπυρίδων, Ι.Μ.Κουτλουμουσίου


 

Извор: ΑΚΤΙΝΕΣ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Грчко и молдавско свештенство позива патријарха Кирила да одбаци критски сабор

Отац Теодор Зисис, професор Димитрије Целенгидис и друга свештена лица из Грчке били су позвани у Молдавију да говоре са свештенством и монасима о Сабору на Криту. Приложени видео снимак је кратак извод из говора оца Теодора на грчком, у којем укратко објашњава дешавања на Светој Гори и позива патријарха Русије, Кирила, и Синод, који се тренутно састаје у Москви, да се боре за веру и укажу на скретање од ње на Криту.

Screen Shot 2016-07-15 at 4.34.26 PM

Грчка делегација се такође састала са надлежним епископом Петром, и имала проширену и веома плодну дискусију са њим, у проналажењу заједничке основе у свим питањима која се односе на проблем екуменизма. Штавише, након дискусије са свештенством и монасима, која је трајала неколико сати, заједнички текст је припремљен и послат патријарху Русије и руском Синоду, који је такође потписан од стране владике Петра и епископа Лонгина из Украјинске Православне Цркве при Московској патријашији, тражећи од патријарха и Светог Синода да бране веру и одбаце Сабор на Криту.

Screen Shot 2016-07-15 at 4.33.07 PM

На крају, треба напоменути да је више од 70 припадника свештенства и 5 манастира, од којих су многи били присутни на скупу, и даље у прекиду помињања епископа Молдавске Цркве и патријарха московског због њиховог иницијалног прихватања неправославног текста односа са јеретицима, прихваћеним без значајних промена на Сабору на Криту. То је нада многих у Молдавији да ће патријарх Русије и Свети Синод сада одбацити текст као неправославан и неприхватљив и тако повратити поверење верника у Молдавији.

„Ја хоћу и молим вас да будете потпуно оштри и непомирљиви са јеретицим а само у погледу сарадње са њима или било какве подршке њиховом безумном веровању. Јер то сматрам човекомржњом и удаљавањем од Божије љубави – пружати подршку заблуди, да би они који су њоме захваћени могли још више да се раслабе. ”

Св.Максим Исповедник

Извор: ORTHODOX ETHOS

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ЕКУМЕНИСТИЧКИХ ЛАЖИ (1) – СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ НИЈЕ ЉУБИО НИТИ ГРЛИО ПАПУ

ПРОЛЕГОМЕНА

Пошто су се екуменисти дрзнули да нам реплицирају на нашу ранију објаву – да у примарном извору као што је Сиропулос, нема доказа да је св. Марко Ефески љубио папу у руку или образ; и притом невешто и незналачки копирали делове Сиропулосове књиге, аљкаво и врљаво преводили, и конструисали своје влажне снове као стварност како би наставили да смућују народ, принуђени смо да их детаљно покопамо аргументима.

marko efeski

Као што ће се видети, једино што се из примарних извора може тврдити, јесте да је св. Марко Ефески поздравио папу у групној аудијенцији код папе, и једном у приватној аудијенцији (вероватно наклоном том приликом), и ништа више од тога. О томе да је поздрављао папу речима, загрљајем или пољупцем нема никаквих доказа на основу грчког и латинског, на језицима на којим је писан, и првобитно преведен примарни извор који сведочи о држању св. Марка Ефеског према папи током фирентинског Сабора – књига Силвестера Сиропулоса “Vera historia unionis non verae inter Graecos et Latinos: sive Concilii florentini exactissima narratio, HAGAE – COMITIS, M. DC. LX.“ (Одговор у вези бесмислице да је св. Марко папу звао “свети отац“ ћемо објавити накнадно)

Јеретици екуменисти би могли да и даље ликују, говорећи да је св. Марко макар поздравио папу, оно што наводно фанатици као ми никада не би урадили. А ако знамо да јеретике који проповедају лажно учење није дозвољено поздрављати у складу са апостолском – “Ако неко долази к вама и ово учење не доноси (тј. истинито хришћанско учење), не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим дјелима“ (2 Јн 10-11), екуменисти би могли ласно да кажу – ако је папа поздрављен то би значило следеће: 1) или га св. Марко није сматрао за јеретика, 2) или је св. Марко кршио ову апостолску заповест. Међутим, они заборављају да у случају фирентинског Сабора, није св. Марко дочекивао папу у својој кући, него обратно. Грци су ишли у Фиренцу на Сабор који је папа сазвао, гоњени бичем цара Манојла VIII Палеолога коме је, како је он сам то рачунао (и то погрешно рачунао како се касније видело), била неопходна унија са Римом да би одбранио Константинопољ од Турака. Св. Марко Ефески је пошао на Сабор, иако не драге воље, како сам каже. Међутим, осим повиновања царевом инсистирању да крене, његов поступак нимало не одудара од Господње заповести: “Идите по свему свету и проповедајте јеванђеље свакому створењу“ (Мк 16, 15).

Свакако, св. Марко није радио као данашњи екуменисти – вишедеценијско испразно фотографисање, позирање, ћаскање, мољење, саслуживање са папом које води у руину, јер нити папу враћа у Православље нити чува чистоту Вере оних јерараха који другују са папом у недоглед. Марков одлазак на Сабор, на којем је папа (макар и теоретски) могао да се одрекне јереси и врати у Веру био је у складу са апостолском: “Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући да се такав изопачио, и греши; самога себе је осудио“ (Тит 3, 10-11). Видећи да папа не жели да се одрекне јереси, св. Марко је побегао са Сабора, и никада више није имао икакав контакт са Латинима, напротив наставио је да ради против њих, и да их зове јеретицима – оно што српски екуменисти ни у сну не би себи дозволили, наопаки какви су. А не треба подсећати да се током Сабора није ни молио са папистима, нити им је саслуживао, нити је испразно позирао у јавности са њима, као што то раде данашњи екуменисти. Свакако, мисионарски или лекарски приступ незнабошцима и јеретицима, захтева минимум уљудног понашања и обраћања у нади да ће се они преобратити, што поздрав, евентуално речима или наклоном главе, испуњава у сваком случају. Ако остају истрајни у јереси, то значи да им се до даљег мора рећи довиђења. Али, то уљудно понашање важи и увек је важило како према папи, тако и према сибирском шаману или мухамеданцу.

Додатно, наши српски јеретици екуменисти не само да љубе папу као папу, него су то кренули раде са усташким папом Војтилом док је овај био жив, а Војтила је ем прогласио усташког викара Степинца за блаженог ем је био Туђманов пајтос и хушкач када је Крајина падала. Чак и да су екумењаре у праву, и да је св. Марко мазио, љубио, клечао и грлио папу дан и ноћ у Фиренци (а нису у праву као што ћемо видети), тадашњи папа није директно канонизовао масовне грчке убице или се дружио са таквима. Тиме су наши екуменисти показали не само колики су јеретици без вере, и незналице класичних језика и незналице уопште, него и директне издајице српског народа горе од сваке Наташе Кандић или Соње Бисерко, јер се оне макар не претварају да имају везе са било чим српским или црквеним. Тако су наши екуменисти на незнању и фалсификатима засновали своје јеретисање са папом, деценијама заједничарили са њим без икаквог православног исхода, саблазнили бројни народ у Цркви, и ударили на догме Васељенских Сабора, да би на крају тим путем пали у екуменизам као свејерес на Криту. Не малу улогу у томе је имао и некада Православни богословски факултет, чији кадар не само да није православне вере и побожног живота, него ни довољно интелектуално способан и поштен да види било шта друго од онога што му финансијери из пан-јеретичког Светског Савета Цркава издиктирају. Њима следи лекција, а на корист српском народу да се не смућује лажима овим поменутих превараната.

УВОД

Наслов главе Сиропулосове књиге, у којој се говори о сусрету Грка са папом гласи:

“’Εν ῷ περί … εἰς τόν Παπᾶν τῆς ἐπιδημίας καί τοῦ ἀσπασμοῦ …“

“У којој (глави књиге се разматра) у вези … боравка код папе и поздрава“

“Haec comprehendit … ut Papam adivimus, ut salutavimus …“

“(Глава) обухвата следеће: … Како смо пришли папи и како смо га поздравили…“

Грчки и латински превод се овде скроз поклапају. У преводу су кључни грчка именица ἀσπασμός (аспазмос) и латински глагол salutare (салутаре).

Реч ἀσπασμός на κοινὴ верзији грчког, на којој су писани сви византијски документи и књиге јесте поздравити/дочекати. Човека је могуће поздравити/дочекати речима у лице или писмом, затим наклоном главе, руком преко груди. Такође и пољупцем. Али, ако се јасно не нагласи да се ради о поздраву речима у лице или писмом, наклоном главе или пољупцем, може се јасно тврдити само да се ради о поздраву, и ништа прецизније од тога. Такође, ако би након речи ασπασμός стајала именица πούς (стопало), χείρ (рука) или παρειά (образ), могли бисмо посредно закључити да је неко поздравио некога пољупцем, јер је бесмислено превести буквално нешто као примање/дочек ноге, руке или образа. Но ништа од овога не ремети истину да је ασπασμός, по себи, искључиво поздравити/дочекати, и ништа више.

Постоје још два контекста када именица ἀσπασμός и глагол парњак ἀσπάζομαι (аспазоме) задобијају значење пољупца и пољубити, дакле кроз контекст, посредно и условно, не и безусловно. Прво, ако се ове речи употребљавају у контексту вршења литургије када клирици (који саслужују) у тачно одређеним моментима поздрављају један другог, онда такав поздрав може значити и пољубац. Друго, када се јасно истакне да се ради о братском црквеном поздраву, по апостолском обичају, тј. да су два човека или две стране прихватили да поздраве једни друге на овај начин, и то испунили, онда врло вероватно, мада не и извесно као у случају литургијског пољупца, такође можемо говорити о поздраву као пољупцу. Међутим, као што ћемо видети, нити је било заједничке литургије са папом пре потписане уније коју св. Марко није прихватио нити Сиропулос сусрет са папом описује као братски поздрав, већ само користи реч поздрав без било какве спецификације која нас може навести да је поздрав св. Марка укључио било какав пољубац, а исто то важи и за остале епископе. Премда је патријарх у своје име папи претходно понудио братски поздрав, папа се о томе није изјаснио него је само упутио финални позив Грцима да дођу и учине поздрав/наклон.

Имамо у Св. Писму и апостолским посланицама примере за ове наше тврдње да ἀσπασμός/ ἀσπάζομαι никако не могу бити синоними за пољубац и љубљење, без додатног прецизирања или контекстовања да се ради о пољупцу:

“εἰσερχόμενοι δὲ εἰς τὴν οἰκίαν ἀσπάσασθε αὐτήν“ (Мт 10,12)

“улазећи у кућу поздравите је“

Или

“ἀσπάσασθε ἀλλήλους ἐν φιλήματι ἁγίῳ“ (Рим 16,16)

“поздравите један другог светим пољупцем“

али и

“ἀσπάζομαι ὑμᾶς ἐγὼ … ὁ γράψας τὴν ἐπιστολὴν …“ (Рим 16,22)

“Поздрављам вас ја (из даљине) … који је написао писмо …“

Латински глагол salutare је такође недвосмислен. Он може да значи само поздравити/одати поштовање, никако и никада пољубити.

Нарочито када се грчки ἀσπασμός код Сиропулоса, и латински salutare користе да опишу исту ствар (када се поклапају и иду упоредо), онда се та ствар може превести само као поздравити или поздрав, никако пољубити или пољубац.

Ако уз ἀσπασμός паралелно иду латинске именице за пољубац osculum (оскулум) или basium (базиум) или глаголи (ex)osculor (екс-оскулор) и basio (базио), онда можемо прихватити да ασπασμός може значити и пољубац, али само под још једним условом који је горе истакнут.

Наиме, у контексту упоредног превода, тек ако се ἀσπασμός појављује заједно уз латинске именице и глаголе за пољубац и љубљење, али тако да је на самом грчком језику прецизирано о ком се поздраву ради – помињањем стопала, руке или образа, литургијског целива или братског црквеног поздрава, тек онда можемо са сигурношћу или већим степеном вероватноће тврдити да је Сиропулос хтео да опише поздрав пољупцем. Ако оваквих преклапања нема, може се говорити само о поздраву уопште који може да има разне форме, и ничем више.

Потребно је објаснити значење још две речи пре него што пређемо на конкретан опис сусрета са папом. У питању је грчки глагол προσκυνῶ (проскино) и латинска именица officium (офикиум).

На κοινὴ грчком, глагол προσκυνῶ значи обожавати, чинити прострацију (падање на колена и ничице на земљу главом), али и поздравити (не увек, али често наклоном глава или просто наклоном). Значење обожавања и прострације можемо одмах отписати. Обожавање одбацују и екуменисти као значење, јер је бесмислено преводити – “када смо видели папу, обожавали смо га“, а прострацију можемо такође одбацити, јер је бесмислено тврдити да је неко вршио прострацију пред папом од Грка епископа, када су, као што ћемо видети, двојица епископа одбили папин захтев да га пољубе у ногу посетивши папу по налогу патријарха да извиде ситуацију, као и патријарх који је рекао да неће сићи са брода, ако буде морао да љуби ногу папи. Посебно имајући у виду да се папа потом одрекао љубљења ноге. Одатле, немогуће је да су Грци прихватили прострацију која је још веће понижење од љубљења ноге. Стога, у овом контексту, глагол προσκυνῶ је могуће превести једино као чинити наклон главом/поздравити наклоном/поклонити се. Додатно, за овај глагол имамо доказ да није синоним за клечање:

“τιθέντες τὰ γόνατα προσεκύνουν αὐτῷ“ (Мар 15,19)

“и спуштајући колена учинили су му наклон“

Латинска именица officium значи увиђајност, куртоазија, дужност, услуга, посета, гест. Редовни officium је у погледу обраћања папи подразумевао пољубац ноге и тако суга поздрављали сви паписти на Западу. Међутим, пошто су Грци то одбили, и папа одустао од те почасти, officium у нашем случају према папи се може превести једино као куртоазни гест (поздрав).

И да закључимо увод, не треба сметнути са ума да је врло индикативно (и у прилог наше тезе) да Сиропулос нигде не користи грчке недвосмислене именице и глаголе који означавају пољубац φίλημα (филима) или љубити καταφιλῶ (катафило), када прича о поздраву папе.

СУСРЕТ СА ПАПОМ

1. Патријарху је најпре стигла вест од Каристина да папа очекује пољубац ноге (стр. 92):

“…ὅς ἐλθών εἶπε τῷ πατριάρχῃ ὅπως ἐκδέχεται ὁ πάπας ἵνα ἤ μεγάλη ἁγιωσύνη σοῦ ἐλθών προσκυνήσῃς καί ἀσπάσῃ κάτω τόν πόδα αὐτοῦ.“

“…(Каристин) који је долазио, рекао је патријарху како папа очекује да га твоја велика светост поздрави (наклоном) и прихвати доле његову ногу (пољуби је)“

Латински превод се поклапа, јер се помиње презент конјуктива глагола љубити (exosculor):

“… Papam adoret, eiusque pedem exosculetur …“

2. Патријарх се потом чудио том папином захтеву, јер је очекивао равноправнији третман. У међувремену је дошло шест бискупа који су поновили папин захтев да се љуби нога. Патријарх је то одбио опет, и предложио да папу поздрави на традиционални црквени начин, како је рекао “братски“ (што је по обичају могло да значи загрљај и вероватно пољубац, премда загрљај и пољубац патријарх изричито не спомиње када је о овом предлогу говорио папским бискупима) (стр. 95):

“’Αλλ’ εἰ μέν θέλει ὁ πάπας ἵνα ἀσπάσομαι αὐτόν ἀδελφικῶς, κατά τό ἡμέτερον ἔθος τό ἀρχαῖον καί ἐκκλησιαστικόν, οὕτω καί πρός αὐτόν ἀπελεύσομαι…“

“Али, ако заиста жели папа да га поздравим братски, према нашем древном црквеном обичају, тако ћу доћи њему…“

Латински превод ове реченице је доста слободнији, с обзиром да се уместо поздрава, помиње реч загрљај (amplexus), које у грчком оригиналу нема, те латински превод у овом случају можемо одбацити:

“Quod si cupiat Papa … in mutuos amplexus ruamus…“

“Ако би желео папа … да похрлимо у узајамне загрљаје…“

3. Дакле, бискупи су пренели папи патријархов предлог да о братском поздраву одлучи папа, али како је папа реаговао на тај предлог? Папа га није изричито одбио нити изричито прихватио. Но, поставио је нове услове прјиема који не садрже “братски“ поздрав (стр. 96). Папа поново шаље бискупе патријарху, који саопштавају да папа одустаје од пољупца ноге и да позива патријарха да дође к папи. Међутим, папа каже да неће патријарху приредити свечани и јавни дочек, јер му је патријарх доста одузео од части када је одбио да му пољуби ногу (папа није хтео да јавност сазна да постоји неко на свету ко одбија да му љуби ногу). Стога, патријарх ће бити примљен тајно у папиним одајама у кругу папиних кардинала.

Каже се да ће папа дочекати патријарха, и да би то описао Сиропулос користи глагол дочекати/примити – ὑποδέχομαι (иподехоме). Потом папа поручује шта очекује од патријарха и његових епископа током дочека. Папа не само да је одустао од пољупца ноге, него ништа није рекао у вези патријарховог предлога да се братски поздраве. Само је рекао да приступе у серијама по шест – прво патријарх са шест изабраних и да га поздраве (вероватно наклоном), затим тако других шест, трећих шест, и колико год серија патријарх да одреди, да сви приступе у групама по шест и да му се тако поклоне (вероватно наклоном):

“ἐλθέ οὖν πρῶτον μετά ἕξ ἀπό τῶν ἰδικῶν σοῦ, τῶν ἄν ἐθέλῃς. καί μετά τόν προσκυνῆσαι καί αὐτούς, εἰσελθέτωσαν ἕτεροι ἕξ καί προσκυνησάτωσαν, καί ἕξ ἐλθόντων αὐτῶν ἕτεροι πάλιν ἕξ εἰσελθέτωσαν καί προσκυνησάτωσαν, καί τόν αὐτόν τρόπον προσκυνησάτωσαν ὅσους ἄν ὁρίσῃς.“

“Прво дођи ти са шесторицом твојих истакнутих, које би изабрао. И након што они учине поздрав/наклон, нека дођу остала шесторица и нека то учине, и после њих опет шесторица нека дођу и учине поздрав (вероватно наклоном), и нека тако (шест по шест) учине поздрав колико год њих да одредиш (за посету).“

Још један савремени превод Сиропулоса на руски језик, такође преводи ове папине речи са грчког на исти начин као и ми, уз помоћ глагола поклоняться (паклањатсја), што значи одати поштовање/односити се ка неком са уважавањем, никако и нигде пољубити или грлити (Сильвестр Сиропул, Воспоминания о Ферраро-Флорентийском Соборе (1438-1439), перевод – диакон Александр Занемонц, Университетская книга – СПб, 2010, стр. 106).

Дакле, када говори о овим папиним захтевима за приступање у групама од шест, Сиропулос користи само реч προσκυνῶ (проскино) – поздравити, чинити наклон /поздравити наклоном/поклонити се, не помиње се никакав пољубац (било уопште пољубац било у образ или руку) или загрљај (било братски загрљај било загрљај уопште). Долази малтене и до поклапања са латинским преводом који користи реч officium (оффикиум) – куртоазни гест (поздрав), дакле нема говора о било каквом загрљају или пољупцу у латинском преводу:

“…quibus officio erga Papam defunctis…“

“… након што они учине куртоазни гест/поздрав папи…“

4. Затим Сиропулос прелази на сам тренутак сусрета са папом (стр. 97-98). Патријарх је ушао са шест епископа (прва серија) међу којима је био и св. Марко Ефески. Патријарх је поздравио папу (глагол ἀσπάζομαι), како је патријарх сео тако су папу поздравили (ἀσπάζομαι) и та шесторица који били у првој серији са патријархом. Након што су се патријарх и папа обратили један другом, уведена су у просторију за пријем друга шесторица (друга серија) који су се и поклонили (προσκυνῶ) и поздравили (ἀσπάζομαι) папу. Затим је ушла још једна, трећа серија архијереја, али се ништа не каже да ли су уопште и како поздравили папу. Тек након треће серије уведени су ставрофори, међу којима је био и писац књиге Сиропулос. Они су се поклонили и поздравили папу, док им је папа пружио руку или образ, из чега се посредно може закључити да су само они љубили папу, али нико пре њих.

Несрећни екуменисти су ово аутоматски, неки из незнања старих језика, а неки намерно служећи се лажима и фалсифковањима чему су се учили од њихових сатанистичких идола из Ватикана, представили јавности као да је цела делегација несумњиво поступила према папи као што су то урадили ставрофори. Уопште не улазимо у мотиве због којих је Сиропулос за остали део делегације говорио само о поздраву уопште, и делимично о наклону. Да ли је верно пренео оно што је чуо од оних који су видели поздрав св. Марка папи (тј. да се ради о обичном поздраву речима), или је нешто сакрио, или је пренео само ону слику која је заједнички именитељ различитих прича које је чуо од директних сведока, да ли је папа решио да буде хладнији према патријарху или архијерејима пошто му је одузето од части кад су одбили да му љубе ногу па им није дао част братског целива и зато направио измену у случају ставрофора, у односу на раније речени захтев да му сви само приступе и учине наклон – уопште нормалног научника не би требало да занима.

Узимајући у обзир касније понашање св. Марка, ми лично као аннтиекуменисти немамо разлога да не верујемо у оно што је Сиропулос написао – да је прва серија шесторице поздравила папу (по свему судећи речима) и ништа више. Но, једно је апсолутно сигурно – на основу онога што је писао Сиропулос, немогуће је тврдити да је св. Марко приликом сусрета са папом, истог грлио или га било где љубио. Чак не пише ни да се поклонио. Јер се нигде не помиње грчка реч која означава наклон, пољубац, загрљај, папину руку или образ. Помиње се само поздрав и ништа више. Такође, у латинском паралелном преводу се помињу за прву серију епископа такође само речи salutare и officium, тј. поздравити и одати куртоазни гест/поздрав, и ништа више:

“ ‘Ο δέ συμπαραλαβών … τόν Ἐφέσου … εἰσῆλθε μετ’ αὐτῶν τήν τοῦ κελλίου πύλην, … καί εἰσελθών ὁ πατριάρχης μετά τῶν δηλωθέντων ἠσπάσατο τόν πάπαν. καθώς ἐτάχθη καί ἐκάθισεν, ούτω δέ ἠσπάσαντο αὐτόν καί οί μετ’ αὐτοῦ … καί εἰσῆξαν ἑτέρους ἕξ τῶν ἀρχιερέων, καί προσεκύνησαν καί ἠσπάσαντο τόν πάπαν, εἶτα τούτους ἐκβάλοντες τούς ἐναποληφθέντας αὖθις εἰσῆξαν ἀρχιερεῖς καί μετά τήν ἐκείνων ἐξέλευσιν εὐθύς τούς σταυροφόρους εἰσῆξαν ἡμᾶς. … (затим подужи извештај како су ставрофори видели кардинале, папу, патријарха како и где седе и стоје) … προσκυνήσαντες οὖν καί ἡμεῖς τόν πάπαν, ἠσπασάμεθα, ἤν παρέσχεν ἡμῖν αὐτοῦ χεῖρα, καί παρειάν, καί ἐξήλθομεν.“

“Узевши (патријарх) са собом … Ефеског… ушао је са њима (прва серија епископа) кроз келејна врата, … и ушавши са реченима (епископима) патријарх је поздравио папу. Како је смештен сео, тако су папу поздравили и ови (епископи) са њим … и увели су других шест од архијереја који су учинили наклон и поздравили папу, а потом ове извевши (другу серију архијереја) увели су право архијереје (трећу серију епископа) и након изласка ових, увели су нас ставрофоре. … (затим подужи извештај…) … И ми смо потом (ставрофори) учинили наклон папи и поздравили га, ако нам је испружио његову руку или образ, и изашли смо.“

Латински превод се потпуно поклапа за поздрав патријарха и првих шест епископа. Каже се да је патријарх поздравио патријарха (salutare), а да су епископи прве серије учинили куртоазни гест/поздрав папи (officium):

“At illuc ingressus Patriarcha Papam salutavit, … reliqui sex Episcopi, ad officia Papae praestanda admittuntur…“

“И тамо је ушао патријарх и поздравио папу, … осталих шест епископа бивају примљени и папи чине куртоазни гест (поздрав)“

Дакле, за патријарха и прву серију епископа имамо потпуно поклапање грчког и латинског превода, помиње се само поздрав, нема говора о грљењу, пољупцу, не помиње се никаква рука или образ. Латински превод поздрав ставрофора преводи са латинским глаголом пољубити basio (базио), што се поклапа са нашим преводом. За трећу серију користи реч поздрав officium, потпуно неосновано, јер грчки оригинал говори само да је трећа серија епископа уведена и ништа више, дакле нема извештаја да ли је поздрава у овој серији било и о каквом се поздраву ради. За другу серију латинска верзија поптуно неосновано, грчке речи [учинити наклон] и [поздравити] преводи глаголом љубити – exosculor. Но, за прву серију епископа у којој је био св. Марко све је јасно, пољубац се никако не помиње у латинској верзији.

И савремени превод Сиропулоса на руски који смо већ поменули, ове кључне моменте сусрета преводи као и ми (стр. 107). Према овом преводу, патријарх и прва серија епископа су само поздравили папу, и да би се то описало преводилац користи глагол поздравити – поприветствовать (папривјетствоватс), док су остали епископи учинили наклон папи, осим што су га поздравили – поклониться (пакланитсја) + поприветствовать, а само су ставрофори пољубили папу у руку и образ за шта преводилац користи глагол пољубити – поцеловать (пацеловатс).

5. Притом, не треба никако заборавити да пре овог сусрета целе грчке делегације са папом није било унификованог поздрављања папе од стране мање грчке делегације коју су чинили два епископа и два дисипата послатих од патријарха да се сретну са папом, како би се уговорио састанак целе грчке делегације са папом (стр. 94). Том приликом су два епископа патријарху рекли да они нису љубили ногу папи, али да племићи дисипати јесу.

6. Имамо још једну сцену када се св. Марко срео са папом на папин позив након што је папа чуо да је он једини Грк који је одбио да прими унију (стр. 304). Том приликом је св. Марко само поздравио папу (вероватно наклоном) и ништа више. Да би описао ову ситуацију Сиропулос користи глагол поздравити (често наклоном) προσκυνῶ, док се латински превод поклапа с обзиром да користи именицу reverentia која значи указати поштовање (такође често наклоном). Ни овом приликом св. Марко, као и пре тога, није папу љубио, грлио, или клечао пред њим, како то раде садашње екуменистичке издајице.

Сиропулос јасно каже да су након закључене уније папу љубили у руку само епископи који су унију прихватили, и то током прве заједничке мисе одржане у Фиренци на којој се помињао папа (стр. 295). Али, пошто св. Марко унију није прихватио, он није био на тој миси и није љубио папу у руку.

7. На крају, можемо слободно закључити – екуменисти из СПЦ који љубе деценијама папу у руку су исти попут ових епископа грчких који су пре више од 500 година љубили папу у руку на заједничкој миси. Тј, такви српски екуменисти су у унији са папом. Ми им поручујемо – никада нећемо љубити папу у руку нити се грлити са њим, јер нисмо у унији са њим, и он није Црква, већ јеретик и секташ. Осим ако се он не покаје за сва зла која је чинио у прошлости, и не одрекне и прокуне десетине или стотине јереси које гаји као змије у својим недрима, и не врати у Цркву без иједне једине јеретичке догме.

Извор: ФБ страница ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 3 коментара

КО О ЧЕМУ, ПАПА О СТЕПИНЦУ- наставак дијалога о канонизацији

Данас се у Риму састаје десеточлана Мешовита комисија именована зарад проучавања историјских питања која се разматрају у контексту канонизације хрватског кардинала Алојзија Степинца (1898-1960), којег је папа Јован Павле II 3. октобра 1998. године у Марији Бистрици, прогласио блаженим мучеником – извештава италијанска „LASTAMPA“, позивајући се на информације сајта „Il Sismografo“, веома блиског Ватикану.

Screenshot_15

СРПСКИ ЕПИСКОПИ ИСПОД СЛИКЕ СТЕПИНЦА

Мешовита комисија, према гласинама, треба да заврши свој рад у року од годину или две, а данашње окупљање имаће протоколарни карактер, док ће размена аргумената бити остављена за наредне сесије. У средишту првог сусрета биће размена позитивних порука и начелни договор о дневном реду и начину рада комисије.

Комисија чијим радом ће координирати француски свештеник Бернар Ардир, на дужности шефа ватиканског Одбора за проучавање историје, неће разматрати светост блаженог кардинала, а према писању хрватске штампе, базираће се на размени информација са обе стране, те увидом и анализом историјских чињеница. Римокатоличка црква је у више наврата показала да јој је у интересу да се кардинал Степинац прогласи светитељем. Степинац је 1946. године ухапшен од стране Титовог комунистичког режима, исте године и осуђен на шеснаест година затвора (види овде), од којих је 5 година провео затворен у Лепоглави, да би 1951. године био пребачен у кућни притвор у родни Крашић. Папа Пије XII га је 1953. године именовао кардиналом. Пре осамнаест година папа Јован Павле II га је прогласио блаженим, што је изазвало отпор међу православним живљем и међу јеврејима. Разлог за незадовољство овом одлуком своди се на улогу кардинала Алојзија Степинца у Независној држави Хрватској, јер је како се сматра, својом попустљивошћу према про-нацистичком режиму Анте Павелића, дозволио да се изврши геноцид над српским, јеврејским и ромским народом.

Почетком јуна 2011. године, папа Бенедикт XVI  посетио је Хрватску. Млако се ограђујући од НДХ, папа је величао загребачког надбискупа Алојзија Степинца, који је по Бенедикту XVI, наводно био жртва двају тоталитаризама – нацизма и комунизма. Процесом канонизације Блаженог Степинца наставља да се бави и папа Франциско, који је испричао како је као младић у Аргентини, са великим интересовањем пратио аферу хрватског „мученика“, који је ухапшен и осуђен након рата од Титовог комунистичког режима.

Српски део комисије, предводиће митрополит загребачко-љубљански Порфирије, а чине је још митрополит црногорско-приморски Амфилохије, епископи бачки Иринеј и славонски Јован, као и некадашњи амбасадор при Светој столици професор Дарко Танасковић. Са друге стране, делегацију Римокатоличке цркве чине: кардинал загребачки Јосип Бозанић, бискупи мостарски Ратко Перић и пожешки Антун Шкворчевић, као и историчари Марио Јарек и Јуре Кришто.

Подсећања ради, насупрот делегације СПЦ, седеће хрватски надбискуп кардинал Јосип Бозанић, који је пре непуних годину дана изјавио: „Папа Фрања не жели да одустане од канонизације блаженог Степинца јер је лично уверен у његову светост, те да црква у Хрватској прихвата његову одлуку која отвара временски мало дужи пут до канонизације и тражи више стрпљења и поверења у вођство провидности“. Тада је Бозанић рекао и да свети отац само жели да се Српска православна црква упозна са аргументима за канонизацију како би се она догодила у бољој атмосфери двеју цркава, и да сматра важним то што Српска Православна Црква не улази у сам процес канонизације Степинца, те да се оно што је по том питању до сада учињено више неће преиспитивати, односно да неће бити никакве ревизије процеса.

„Можемо рећи да је процес при Светој столици готово завршен са позитивним закључком, још само предстоји суд Кардиналске комисије и званичног проглашења светог оца“, рекао је тада Бозанић.

„Став Српске Цркве је јасан и темељи се на чињеницама и научној грађи. Истовремено, настојаћемо да деламо помирљиво и у духу дијалога и искреног екуменизма. Уз добру вољу римокатоличке комисије верујемо да је то пут који води до праве истине“, речено је „Новостима“ из  Патријаршије пре два дана.

Ако је тако како се чини да јесте, куда су пошли Порфирије и екипа?

У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин и папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом.

Св. Јустин Ћелијски

Извор: lastampa, rs.sputniknews, novosti.rs
Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“
Објављено под Римокатолици | Оставите коментар

Прогон монаха на Светој Гори: Хиландар „повукао ногу“

Након окончања Критског лажисабора петорица браће из Светогорског Србског манастира Хиландар , упутила су писмо игуману манастира архимандриту Методију и отворено и чврсто изразила свој став: Критским лажисабором екуменизам је „прихваћен“ као учење Православне Цркве, зарад тога не можемо присуствовати богослужењима и причешћивати се тамо где се помиње јересиарх Вартоломеј, који је посадио семе свејереси.

1468235370_image013-900

Игуман Меодије није одмах одговорио, али је рекао да ће њихово питање бити разматрано на манастирском сабрању, које је заказано за 5. јул. У уторак, 5. јула, 2016. године, монаси Дамјан , Лука, Онуфрије, Николај и искушеник Данило позвани су на манастирски савет. Питали су их да ли и даље остају при свом мишљењу које су раније изнели. Оставши чврсто при свом ставу, одговорили су: Да. Онда је игуман, архимандрит Методије рекао, да нема потребе да се било шта даље објашњава и да је њихов став јасан.

Накох тога игуман је дао реч старцу -члану манастирског савета, Хрвату, јеромонаху Серафиму, који је почео да објашњава како ће бити санкционисани ако наставе путем који су изабрали: до недеље, 10. јула, они морају да напусте манастир Хиландар, те да им је забрањено да се настане у било којој Хиландарској келији било оној која се налази на територији Хиландара или у Кареји , да ће бити лишени грчког држављанства и да ће им бити одузети грчки документи (сваки странац који узима монашки постриг на Светој Гори, у складу са законима Свете Горе добија грчка документа и држављанство); њихова имена ће бити уклоњена из монахологије (књиге, у којој јсе налазе имена монаха који су примили постриг на Светој Гори), те да ће бити рашчињени и сврстани у ред лаика.

Братија му је одговорила да су се заветовали Богу и Богородици, и да су они и даље монаси. Јеромонах Серафим је почео да их прекорава објашњавајући им да не расуђују правилно о ономе што се дешава: „Папа Фрања – је најбољи папа. У поређењу са онима који су били пре њега, он одбацује примат папске непогрешивости, он се покајао, како би се православни и римокатолици ујединили“. Браћа Срби нису претрпели латиномудровање о. Серафима, и у лице му рекли да је језуита и да је издао Христа.

Рекли су му да је њему „папа“ вреднији од све браће у Христу, са којима се подвизавао у манастиру. Нико из Савета стараца  није стао у одбрану исповедника. Посве мирно су се сложили са тим судом и незаконитом одлуком у вези са монасима који су побунили против јереси и стали у одбрану Вере Православне.

Братија из Хиландара – монах Дамјан, монах Онуфрије, искушеник Данило и монах Лука милошћу Божјом и Царице Небесне прогнани су од лажне браће  због исповедања Православне Вере. Монах Николај је остао у манастиру.

За вас, драга браћо и сестре, читаоце Трећег Рима, изгледа невероватно то што читате и што ћете тек читати, али то је горка истина, да непојмљива  чак и нама – руским светогорским подвижницима . Наше срце је тужно, све ово тера нас на сузе и изазива стид у нас, јер је тешко поверовати да се све ово дешава на Светој Гори, у Уделу Пречисте Божје Матере , у Рајском Врту, у којем треба да расту цветови Небожитеља – Светогораца, чувара Светог Православља. Да ли Света Гора – Острво Молитве и Светионик и Тврђава Православне вере може да прода Свете мученике, Исповеднике и Свете Оце!

Светогорска со губи своју снагу! Сведоци смо чињенице да данас у име одбране Светоотачког Православља може устати нас око две и по хиљаде, и ако ниједан од 20 Атонских манастира (осим Есфигмена који је у посебном положају ) није осудио нити Вартоломеја, нити скуп на Криту, нити  потписивање јеретичких, екуменистичких докумената нити прекинуо општење са јересиархом Вартоломејом.

Нико од „светогораца“ не може се позвати на то да није знао, да није чуо или да  није имао информације о тренутном одступању. И дан данас Геронда Сава Лавриот обилази све Светогорске обитељи, келије и каливије , и охрабрује све на подвиг за Веру, али велика већина „Светогорских монаха“ се плаши да потпише његова обраћања, да иступи јавно и крене путем истинских исповедника. Огромна већина „Светогорских“ монаха страхује од невоља и гоњења ради Христа, и желе по сваку цену да задрже миран одмерен живот, у тиховању.

Али не бојте се! Компромис и кршење Свете Вере са јеретицима Православни монаси не толеришу и неће толерисати никада!  Православни монаси увек исповедају Свето Православље, увек се боре за Свето Православље, и када их Господ позове, за СветоПравославље ће и умрети! Исправан одабир Верног или погрешан кукавице, то је – Верност Христу или плашљиво, прећутно и неприметно усвајање Антихриста! Таквом мирном издајом Светоотачке Вере, Свету Гору ће казнити Њена Игуманија. Ако се не покајете за свој кукавичлук, страх и нечињење у очувању чистоте Вере Православне, гнев Божји ће се излити на вас.

На Вартоломејски лажисабор управно тело Свете Горе – Свети Кинот послао је свог представника, који заједно са другим „беспаметним“ посматрачима није имао право гласа у складу са правилима лажисабора и био је је неми сведок усвајања злих јеретичких докумената и одлука.

Представник Свете Горе није напустио сабор нечастивих и када је слушао и видео рђаве ствари он није заплакао гласно: „Нека Вам запрети Господ , ви зли, уништитељи Светоотачке вере!“, нити је затворио уста Богохулнику, змији Вартоломеју . Не, ништа од тога „светогорац“ није учинио. Он је све то прогутао и вратио се на Свету Гору, чак и не схватајући да је својим пристанком на јерес окривио не само себе него и Свети Кинот и сву Свету Гору.
Знајући унапред све о екуменистичким документима који су требали бити „усвојени“ од стране тог нечастивог сабрања, Свети Кинот у сваком случају није требао послати свог представника на лажисабор. Саучесништво у злим делима учесника чини делатником безакоња и одговорним за последице. Свети Кинот је дужан да, пред целим православним светом осуди јеретичка докумената и јересиарха Вартоломеја, а не да му да могућност да сазове такво сабрање и руљу која се руга Светом Православљу.

Ми подржавамо у свему нашу браћу – Исповеднике из Хиландара , благосиљамо  их и молимо се за њих, да би их молитвама наших Светих Стараца Бог укрепио, и Својом Благодаћу одржао на Путу Исповедништва.

Данас, без обзира где је особа – на Светој Гори, у Русији, Србији, Грчкој, Бугарској или Грузији, важно је да се схвати да је наступило време исповедништва, време благодатно, када за веру Христову мора да се пострада. Данас смо добили прилику не само да слободно исповедамо Истину Христову, него је потребито да кренемо путем исповедништва како би нашу Свету Веру Православну сачували неукаљаном. Не каљајте се општењем са јеретицима Вартоломејом и Кирилом и њиховим истомишљеницима. Непријатељи Бога припремају свету уједињену религију за признање Сатане, вођени наказом антихристом.

Представили смо вам део обраћања са Свете Горе, за које је непосредни повод прогон монаха- исповедника из манастира Хиландар.

Обраћање су потписали:
Јеросхимонах Рафаил (Берестов), Света Гора Афон
Јеросхимонах Онуфрије (Стебелев-Веласкес), Света Гора
Монах Лука (Васиљевич), Света Гора
Монах Онуфрије (Димитров), Света Гора
Монах Дамјан (Михалевич), Света гора
Искушеник Данило (Дувњак), Света Гора
Јерођакон Дамјан (Ценов), Света Гора
Монах Георгије (Амиров), Света Гора
Монах Јефрем (Пишиков), Света Гора
Монах Ермоген (Кобзарев), Света гора
Монах Симеон (Берестов), Света Гора
Монах Бенедикт (Смишљајев), Света Гора
Монах Сергије (Хожаинов), Света гора
Искушеник Јован (Август), Света гора
Послушник Алексеј (Третјаков), Света гора

Сасвим је јасно да се предање духовне борбе и светости на Светој Гори наставља све до данашњег дана, уз благослов наше Владичице, Пресвете Богородице, која штити и руководи Своје наслеђе. Архимандрит Георгије, игуман светог манастира Григоријата на Светој Гори

Извор: 3rm

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

 

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 5 коментара

Исповедања вере епископа, свештеника, монаха и монахиња, као и православних хришћана широм света у вези са одлукама Сабора отпадника на Криту

Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се. (Тит 3: 10.)

grup-de-monahi

Умногоме нас је растужило сазнање о одлукама Критског сабрања, којима се у Цркву уводе нове догматске теорије и канонски принципи, страни светоотачком духу.
Само четвртина, од укупног броја православних епископа колико их и овом тренутка има широм света, присуствовала је Сабору, а од четрнаест Патријараха на Сабору је било присутно свега једанаест. Верујемо да су текстови таквог значаја требали бити усвојени једногласно, формулисани веома пажљиво, богословски и канонски прецизно да би се избегле теолошке двосмислености, јер непрецизна формулација може да доведе до погрешног тумачења и извртања свести Православне Цркве.
У наставку ћемо појаснити зашто су по нашем мишљењу решења Критског сабрања догматски нејасна , да су плод дипломатског компромиса , и зашто нису изричито потврдили да је Православна Црква једини носилац пуноте Истине.

Изјава о непогрешивисти патријарха – успостављање новог надцрквеног органа

Сабором на Криту отказан је модел саборности Црквених Сабора увођењем папског преимућства за неке од Патријараха, произвољним ограничавањем права гласа епископима. Чврсто се противимо тачки 22. документа „Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света“, којом се у Цркви даје легитимитет новом управном органу, састављеном искључиво од неких патријараха, искључиво надлежним да одлучују о канонским и догматским питањима. Изречено лично мишљење било којег Патријарха (Предстојатеља ) не може се сматрати опште признатим нити обавезујућим за било који помесни Сабор или било ког другог архијереја ако се са тим ставом не слаже, у супротном, Патријарси ће постати папа, који сам одлучује намећући позицију апсолутне моћи.
Пунотом Цркве сматрамо народ , тако да ни Сабором без народа, ни народом без Сабора, јерарси не могу себе сматрати Телом Цркве Христове нити да је њихов живот у складу са учењем Цркве.
Упркос чињеници да на том састанку није било консензуса, као и да су три патријарха одбила да учествују (Руски, Грузијски и Антиохијски), а да осам епископа није потписало одлуке Сабора, екуменистичке одлуке су неправилно проглашене валидним и правоверним и као такве биће наметнуте свим Православним Црквама.

Увођење у Цркву јереси екуменизма као догме

Помињањем Светског савета цркава у оквиру документа који се односи на „Односе Православне Цркве са остатком хришћанског света“, намерно збуњују, не правећи разлику између Цркве и Конфесија уводећи нови термин – „неправославних цркава“ потврђујући тиме Теорију Грана . У том контексту, овај документ не дефинише нити јасно прецизира ко је / шта је Црква, и ко су њени чланови, које су Конфесије, шта значи „неправославне цркве“, као и да ли и које то јеретичке и расколничке групе постоје данас. Ми признајемо једну Цркву, и све остале групе сматрамо јеретицима и расколницима.
Очито је да намерно није споменут једини пут који води ка јединству са Црквом, односно повратак јеретика и шизматика кроз покајање и крштење у Светој, Саборној и Апостолској Цркви Христовој, нашој јединој Православној Цркви. Друге хришћанске секте и религије нису „неправославне цркве“, јер Христос није основао истовремено и православне и неправославне цркве и не може се сматрати Главом неколико цркава, како исповеда и свети апостол Павле: „Један Господ, једна вера, једно крштење“ ( Ефесцима 4: 5.).
Ниједног момента учесници Сабора на Криту нису узели у обзир наводе Св. Јустина (Поповића + 1979): „Из једне и недељиве Цркве Христове у различито време одвајали су се и од отпадали јеретици и шизматици, и тако престајали да буду чланови Цркве. Такви су били римокатолици, протестанти, унијати са свим другим остацима је ретичких и расколничких легиона. Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес.

Негирање православне свести која се односи на спасење

Обратите пажњу како су систематски уклоњени из прелиминарних разговора термини „расколник“ и „јеретик“, осуда јереси и јеретика, термин „јеретик“ је замењен са „неправославни“ а монофизити , римокатолици и протестанти прихваћени као „историјске цркве“ и религије. У стварном свету, јасно је да се на тај начин јеретицима потврђује црквеност. Стално позивање на „разумевање древне Цркве“ (ст. 5, 8, 18 одлуке које се тичу „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“) намерно стварају значајан јаз између „у суштини застареле Цркве Седам Светих Васељенских Сабора” и „прототипа новог човека“ неосоцијалисте, где се догматском преформулацијом у тачки 23, сматрају, решавају сви проблеми света. Ми чврсто верујемо да не постоји апсолутно никаква разлика између Цркве XXI века и Цркве I века, јер једна од карактеристика Цркве јесте чињеница да је у Символу вере исповедамо : као – апостолску.
Став 12. наводи да је циљ дијалога „крајња обнова јединства у правој вери и љубави“. Под маском двосмисленог речника намећу идеју да смо ми, православни, у потрази за обновом јединства у љубави и вери , као да смо то јединство изгубили ми, а не јеретици. Верујемо да је овај концепт суштински и теолошки погрешан и легитимише у Цркви Теорију Грана. Ако би смо дозволили да Цркву чине и неправославни, тада Православље не би имало никаквог смисла- ако тако лако постоји могућност спасења у било којој неправославној и нехришћанској заједници, чему онда бити православан и живети по строгим православним канонима.

Нова религијска инквизиција – Свети и Велики сабор

При доношењу одлука било је неслагања, спорова али све то у тајности чува Васељенска Патријаршија, јер колико год да је неслагања изнето они нису узети у обзир и нису имали никакав утицај на доношење и објављивање коначне одлуке. Тако је намерно створена нејасна ситуација јер су , испод сваког документа објављеног у електронској форми наведена имена свих делегата- епископа без изузетка, како би се представило да је свако од њих потписао сваки документ, што је лаж. Оригинални потписани документи нису објављени. Нажалост, ово показује колико је озбиљно повређено правило једногласности, али са циљем: да се ућуткају епископи који нису потписали и да се прикаже свету лажна саборност. Због тога, цело Тело Цркве Христове нема обавезу да саборске одлуке донесене , прихвати као као канонски исправне и обавезујуће.Што се тиче тачке тачке 6 документа „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света,“ Архијереј Јеротеј (Влахос) је са тугом посматрао манипулације, притиске и увреде које су претрпели епископи који нису потписали да „признају историјске називе других хришћанских цркава и конфесија “ . Јеретичке конфесије се не могу назвати ”црквама”, јер су оне „део који је отпао “ , и самим тим они као јеретици, не могу се се назвати „црквом“.

Мере за побијање јереси и неканонских одлука које су донете на Критском Сабору

Ми чврсто одбацујемо прилично распрострањено мишљење да су канони Цркве исти као и закони државе, јер је познато да су закони донети од стране уставног законодавства. Канони установљени на Васељенским саборима нису институционални нити административни, него представљају, удруживање Божанског и човечанског у животу Цркве , које поседује Божанску енергију а не само људску димензију. Канони представљају наставак догматског богословља Цркве, који доприносе брижним пастирима у вођењу свога стада- народа.
Како се хришћанин може спасити ако не стане у одбрану истините вере? И Господ наш Исус Христ је рекао народу: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима”.(Матеј 10 32,33)
Свети Григорије Палама (+ 1359) помиње три категорије неверника. Први – они који не верују у постојање Бога, други – јеретици, искривљују смисао постојања Бога, а трећи – су они који саветују хришћанима да мирно седе у својим домовима, заузимањем кукавичјег одбрамбеног става.
Наше немешање и ћутање ће довести до ширења свејереси екуменизма у Цркви, до уједињења са папистима, уједињења са другим религијама и губитка вечног спасења. На основу Светог Писма и позивајући се на исказ св. Григорија Паламе, који каже да је трећи облик неверја (атеизам) – нереаговање, неучествовање у борби против јереси , прећуткивање из страха , верујемо да је дошло време за сваког верника Православне Цркве – а посебно архијереје, свештенике и монахе – да исповедају веру против отпадништва у Цркви.

Због тога, ми опомињемо, упозоравамо и подстичемо сваког православног да стане у заштиту наше Цркве , предузимајући неке од следећих мера које предлажемо:
– Подизање свести православних народа кроз проповеди и аудио-видео материјале, како би разоткрили колика су опасне и штетне Одлуке донешене на Критском сабрању,
– Престанак помињања на свим богослужењима епископа који су потписали одлуке Сабора на Криту
– Позивамо православне вернике да бодре и признају оне свештенике-исповеднике који не прихватају одлуке Свеправославног сабора,
– Престанак донација у било ком облику (куповина књига, икона и свећа), у корист патријарха, митрополита и епископа, чији су руководитељи потписали екуменистичка решења Критског сабрања,
– Студенти- богослови су обавези да приствујући настави и семинарима не подржавају екуменистичка учења која им се у таквим приликама представљају
– Подржати свим средствима епископе, свештенике и вернике који су устали против издаје Вере, која је почињена потписивањем докумената Сабора на Криту
– Наставити са разобличавањем глобалистучке политике религиозне интеграције као демонске и основане на пинципима антихриста

 Следећи кораци апостасије – верски интернационализам као припрема за долазак Антихриста

Православни архијереји су у многоме већ издали веру: састанком у Лими (1982, Перу), признањем крштења, свештенства и Евхаристије у римокатолика , на састанку у Баламанду (1993, Либија) где се Православна Црква изједначује са римокатоличком, ваљајући се у лаживерју увођењем термина – „сестринске цркве“ са једнаком снагом спасења , затим приликом сусрета у Равени (2007. године, Италија) признавањем папе као архијереја , и узајамно давање папског примата Васељенском патријарху Вартоломеју што није у складу са Православном Традицијом. Ми смо свесни да је у јединству свих религија и глобализацији света скривена порука да се припрема долазак светског лидера Антихриста. Последње похвале папе Франциска о „обнови јединства“ и „заједничкој добробити Цркава“ само показује како се потписници- издајници са Критског сабрања присједињују светском религиозном социјализму. У ствари, на Критском сабрању није потписано уједињење са римокатолицима, али је почињено нешто много озбиљније- самододељивање непогрешивости и папског примата, новом институцијом названом Свети и Велики сабор – папизмом у Православној Цркви.

Немојмо се заваравати: Ко одобрава и прихвата одлуке Сабора на Криту, прихвата екуменизам. Ко прихвата екуменизам лишава се присуства Духа Светога, Духа Истине.

Извор: aparatorul.md, sinodultalharesc.xyz

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

WHEN AND WHERE DID THE HOLY FATHERS CALL HERESIES AND SCHISMS „CHURCHES?“

METROPOLITAN JEREMIAH
OF GORTYS AND MEGALOPOLIS

241550.b

“How could it happen that the Holy and Great Council on Crete called heterodox heretical communities ‘Churches?’” His Grace asked. “They said, wrote, and signed the term ‘heterodox Christian Churches.’ So now heretics have become a ‘Church?’ Then what one Church do we talk about in the Symbol of Faith?”

Met. Jeremiah noted that the Greek Church’s delegation at the Council breached its obligation to advocate the unanimously adopted position of the Holy Synod and its proposed amendment, “Christian confessions and communities.”

“The worst part,” according to the metropolitan, “is that in calling the heterodox ‘Churches,’ they gave it weight, presenting the matter in such a way as if this position has historical justification:

„‘The Orthodox Church accepts the historical name of other heterodox Christian Churches and Confessions…’ What does ‘historical name’ mean? When and where did the Holy Fathers call heresies and schisms ‘Churches?’ Nowhere and never!”

“The saddest part” according to Vladyka is the signing of “propositions that are erroneous from a dogmatic and ecclesiological point of view” by the primates of the Local Churches and so many members of the Council’s delegations.

Met. Jeremiah thanked Met. Hierotheos of Nafpatkos and the other hierarchs who refused to sign the text “Relations of the Orthodox Church with the Rest of the Christian World.” He compared their position with the conduct of St. Mark of Ephesus, the only one who refused to sign the union with the Papists at the Council of Ferrara-Florence.

Met. Jeremiah stated that as a bishop he is united with those who refused to sign the document which is “erroneous from a dogmatic point of view:”

“We, Gortys and Megalopolis, support them, because we do not recognize heresies and schisms as ‘Churches’.”

We do not change the boundaries marked out by our Fathers. We keep the Tradition we have received. If we begin to lay down the Law of the Church even in the smallest things, the whole edifice will fall to the ground in no short time.

St. John of Damascus

Source: Agionoros

Prepared by FB page „Pravoslavlje život večni“

English edition: FB page „Orthodoxy Eternal Life“

 

Објављено под Orthodoxy Eternal Life | Оставите коментар

Када и где су Свети Оци назвали јереси и расколе “црквама?“ (Митрополит Јеремија гортински)

„Како се могло догодити да је Свети и Велики Сабор на Криту назвао  јеретичке заједнице Црквама?“ Упитао је Његово Преосвештенство митрополит Јеремија. „Изговарали су, писали, и потписали термин „јеретичке хришћанске цркве“. Дакле, сада су јеретици постали „Црква“? О којој једној Цркви онда говоримо у Символу вере?“

Митрополит Јеремија је истакао да је делегација Грчке Цркве на Сабору прекршила своју обавезу да заступа једногласно усвојен став Светог Сабора Грчке Цркве и његову предложену измену да се неправославни назову „хришћанским конфесијама и заједницама“.

241550.b

Митрополит Јеремија гортински

„Најгори део“, према митрополиту, „јесте да у називању јеретика „Црквом“, они су дали томе на тежини, представљајући ствар тако као да тај став има историјско оправдање.

„Православна црква прихвата историјски назив других неправославних хришћанских цркава и вероисповести… Шта значи „историјски назив“? Када и где су Свети Оци називали јереси и расколе „црквама“? Нигде и никада!“

„Најтужнији део“ према владици је потписивање „исказа који су погрешни са догматске и еклесиолошке тачке гледишта“ од стране поглавара помесних цркава и бројних чланова делегација Сабора.

Митрополит Јеремија захвалио је митрополиту Јеротеју од Нафпаткоса и осталим архијерејима који су одбили да потпишу текст „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света.“ Он је упоредио њихов став са оним који је имао Свети Марко Ефески, једини који је одбио да потпише унију са папистима на Сабору Ферара-Фиренца.

Митрополит Јеремија је навео да је он као епископ уједињен са онима који су одбили да потпишу документ који је „погрешан са догматске тачке гледишта“.

„Ми, Гортина и Мегалополис, их подржавамо, јер ми не признајемо јереси и расколе као „цркве“.“

… Кажете: „Јеретици су такође хришћани.“ Откуд вам то?… Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, а јерес зловерјем…    

Св. Игњатије Брјанчанинов

Извор: pravoslavie.ru

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар