Пета недеља Великог поста – Недеља вапаја и уздисаја

0001a_zps0b2766fc

Ево пете недеље Великога поста, Недеље великих бдења и великих подвига, Недеље великих вапаја и уздисаја, Недеље највеће Светитељке међу Светитељкама, Преподобне матере Марије Египћанке. Она до тридесете године своје живела је у разврату, у највећем разврату. Једнога дана појави се у њој жеља да се поклони Чесном и Животворном Крсту. Дође у Јерусалим, и кад хтеде да уђе у храм на сам дан Крстовдана, да се поклони Чесном и Животворном Крсту, њу нека невидљива сила задржа и не даде јој да уђе. Поред ње је пролазила маса људи, народ се тискао, улазио слободно и излазио. Само је она стајала као прикована за земљу. Покушавала је, али никако да успе. Тада подиже очи своје и у паперти црквеној угледа икону Пресвете Богомајке, и помоли јој се од све душе. „О (Пресвета), допусти да целивам Крст Сина Твога, и да Му се поклоним, и онда ради са мном што Ти желиш“. И тог тренутка нестаде силе која је спречавала да уђе у свети храм. Поклони се Светом Животворном Крсту, помоли се Богу, и опет се обрати икони Пресвете Богомајке: „Ево ме, Ти ме води и руководи“. И она чу глас: „Ако пређеш реку Јордан и одеш у пустињу, спашћеш се“. Она одмах крену ка Јордану, купи два хлеба од новца који јој даде неки пролазник, пређе Јордан, и оде.

Четрдесет седам година није видела људског лица ни животињу. Четрдесет седам година провела је у пустињи као на великом бојишту, али је очистила себе, победила све страсти, истерала из себе све грехе и све ђаволе, и постала равна Анђелима. По води је ишла као по суву, молила се Богу и за време молитве уздизала се у ваздух, лебдела у ваздуху. Такву је светост она постигла. А шта је одвело у пустињу? Ништа осим себе, само себе, душу, тело и грехе своје да очисти. Носећи икону Пресвете Богомајке запечаћену у њеној грешној души, какве је све страхоте она доживела у пустињи, какве борбе са нечистим дусима, какве муке од глади!… То само она и Анђели Божји знају.

Када је праведни Зосима пронашао њу у пустињи пред смрт, и питао је и молио да му каже како се сналазила у пустињи, како је живела, описала му је свој живот, живот врло мучан и тежак у почетку. – Седамнаест година, вели она, мене су раздирале моје страсти, сећање на мој живот раскошни и развратни. Пожелим да попијем чашу вина, а ни воде немам, а о јелу да не говорим. И када би у тим мукама вапијала и падала на земљу, молила се Пресветој Богородици: „Ти си ме довела, помози ми“. Пресвета Богомајка је увек помагала. Двадесет четири часа би пролазила, а она немоћна лежала на песку пустињском, и одједанпут би њу, молитвом Пресветој Богомајци, обасјала светлост и озарила њену душу, и велики мир силазио је у њено срце. Тако је она провела четрдесет седам година у пустињи, и Господ јој је дао оно што даје ретко коме од Светитеља. Она годинама није окушала хлеб, воду. На питања старца Зосиме, она је одговарала: „Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој“.

Господ је на један посебан начин хранио и водио кроз њен пустињски живот, њену пустињску борбу. И шта се десило? Она је свој пакао претворила у Рај! Она је победила ђавола и сва узлетела Богу! Како, чиме? Постом и молитвом, постом и молитвом! Јер пост, пост са молитвом и јесте свепобедна сила. У једној дивној великопосној молитви вели се: „Идимо за Спаситељем душа наших, Који нам је постом показао победу над ђаволом“. Постом нам показао победу над ђаволом… Нема другог оружја, нема другог средства.

Пост – ето средства да победиш ђавола, сваког ђавола. Пример: Света Марија Египћанка каква је божанска сила поста. Он и није друго него распињање тела, распињање тела, самораспињање себе. А кад је крст ту, победа је осигурана. Тело некадашње блуднице александријске, Марије, грехом је дато у ропство ђавола. Али, када је пригрлила Крст Христов, када је то оружје узела у руке, она је победила ђавола! Пост и јесте васкрсавање душе из мртвих. Пост и молитва отварају очи човеку да сагледа и истински угледа себе, и види себе. Он види да је сваки грех у његовој души гроб његов, гроб, смрт његова. Он види да грех у души ништа друго не ради, него у лешеве претвара све што припада души: њене мисли, њена осећања и њена расположења. Гроб до гроба. И тада, тада се разлегне вапај из душе: „Прежде даже до конца не погибну, спаси мја“! То је тај вапај ове велике недеље. Господе, пре но што сам пропао, спаси ме. Тако смо се ове Недеље молили Господу, такве нам је лелеке молитвене оставио велики Свети отац Андреј Критски, у Великом канону и око њега.

Господе, пре него што сам пропао потпуно, спаси ме! Овај вапај важи за свакога од нас, за свакога који има грехе. Ко је тај што је без греха? Не можеш погледати себе, а да негде, на неком окрајку своје душе, на некој окрајини угледаш неки, може бити заборављени грех. И сваки непокајани грех јесте твој гроб, јесте твоја смрт. И ти, да би се спасао и васкрсао себе из тог гроба, завапи вапајним молитвеним лелеком Великога Поста: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“.

Не варајмо себе, браћо, не обмањујмо себе. И један грех ако је остао у твојој души, и ти се не кајеш, и ти га не исповедаш, и ти га трпиш у себи, тај грех водиће те у царство пакла. Јер греху нема места у Рају Божјем. Греху нема места у Царству Небеском. А да би ти удостојио себе Небеског Царства, постарај се да сваки грех истераш из себе, да сваки грех ишчупаш са кореном из себе, кроз покајање. Јер, ништа се не може отети покајању човековом. Такву је силу дао Господ Светом Покајању.

Гле, када је покајање могло да спасе тако велику развратницу, каква је била некада Марија Египћанка, како да не спасе и другог грешника, и сваког грешника, и највећег грешника и зликовца? Да, Свети Велики Пост јесте то бојиште на коме ми хришћани постом и молитвом побеђујемо ђавола, побеђујемо све грехе, побеђујемо све страсти и осигуравамо себи бесмртност и Живот Вечни. Безброј је примера у животу Светих људи и истинских хришћана, примера који показују да заиста само молитвом и постом, ми хришћани, побеђујемо ђаволе, све њих који нас муче и који хоће да нас одвуку у царство зла, у пакао. Овај Свети Пост – пост је светих врлина наших. Свака света врлина васкрсава душу моју и твоју из мртвих.

Молитва, шта је молитва? То је велики васкрситељ твој и мој! Станеш на молитву, завапиш ка Господу да очисти душу твоју од греха, од свакога зла, од сваке страсти и тада се гробови твоји и моји отварају, а мртваци устају. Све што је грешно бежи, све што вуче ка злу нестаје. Молитва света васкрсава свакога од нас, када је искрена, када понесе сву душу ка Небу, када ти у страху и трепету кажеш Господу: Гледај, гледај моја гробља! Бескрајна су моја гробља, Господе! У сваком од тих гробова ено душе моје, ено је мртва, далеко од Тебе. Господе, реци реч и васкрсни све моје мртваце! Јер Ти, Ти си нам, Господе, дао пуно Божанских сила да нас преко светог Васкрсења васкрсавају, да нас из гроба лењости васкрсавају.

Да, ми кроз грехе, кроз наше страсти душом умиремо, а душа умире кад се одваја од Бога. Грех јесте сила која одваја душу од Бога. И ми, када смо грехољубиви, када волимо грехе, када волимо сласти греховне, ми уствари волимо своју смрт, волимо гробове, смрдљиве гробове у којима се распада душа наша. А када се пренемо, када муњом покајања ударимо у срце своје, онда, онда наши мртваци васкрсавају. Онда душа наша побеђује све своје убице, побеђује главног творца свих грехова, ђавола, побеђује силом Васкрслог Господа Христа.

Зато за нас хришћане нема греха који је јачи од нас. Буди уверен, увек си јачи од сваког греха који те мучи, увек си јачи од сваке страсти која те мучи. Како, питаш ти? Покајањем! А шта је лакше од тога? Ти увек можеш у себи, у души својој завапити: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“. Помоћ Божја неће те мимоићи. Ти, ти ћеш васкрснути себе из мртвих, и живети у овоме свету као онај који је дошао из онога света, који је дошао из гроба и живи новим животом, животом Васкрслог Господа Христа, у Коме је пуно Божанске силе да те ниједан грех више не може убити. Можда ћеш поново падати у поноре падова, али ти знаш, ти знаш оружје, ти знаш силу којом васкрсаваш себе из мртвих. Ако чиниш педесет пута на дан грех, педесет пута срамиш себе, педесет гробова копаш данас, само завапи: „Господе, покај ме! Пре но што сам потпуно пропао, покај ме“.

Благи Господ, знајући слабости и немоћи људске душе и људске воље, рекао је: Брате, дођи! Ако грешиш на дан седамдесет пута, опет дођи и реци: Опрости ми. То Господ наређује нама људима, слабим и немоћним. Он опрашта грешницима. Зато је и објавио да велика радост бива на Небу када се један грешник каје на земљи. Сав Небески свет гледа у тебе, брате и сестро, како живиш на земљи. Падаш у грех и не кајеш се. Гле, Анђели плачу и туже на Небу због тебе. Чим кренеш у покајање, гле, Анђели се на Небу радују, и као браћа твоја Небеска ликују.

Сетите се шта се десило са блудним сином. Чим се десило покајање и на крилима покајања он полетео Оцу (говорећи): „Оче, сагреших небу и земљи“, Отац није чекао да син стигне до Њега, него је Сам потрчао у сусрет сину покајаном, загрлио га, и наредио да се изнесу најлепше хаљине из небеских ризница, да обуку покајаног сина, да се спреми велика небеска гозба, јер: овај мој син мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се. Ето, таква духовна гозба бива за свакога грешника који се каје.

Гле, пред тобом и преда мном, иако смо грешници, стоји таква небеска гозба. Само нам једно треба: покајање. Покајемо ли се, наш Небески Отац ће у жалостивости Својој полетети нама да нас загрли, нас мртваце покајањем оживеле да загрли и уведе у Небеско Царство. Пример и доказ: ево велике данашње Светитељке Марије Египћанке. Каква грешница! Од ње Господ начинио биће свето као Херувим. Покајањем је она постала равноангелна, покајањем разорила пакао у коме је била и сва узнесена у Рај Христових небеских милина.

Нема хришћанина немоћног у овоме свету, макар га нападали најстрашнији греси и искушења овога света, само ако хришћанин никада не заборави своје главно оружје: покајање, молитву, пост; ако је сав он у ма којем подвигу еванђелском, у ма којој врлини, или у молитви, или у посту, или у еванђелској љубави, или у милостивости. Сетимо се великих Светитеља Божјих, сетимо се данашње велике Светитељке, Преподобне матере наше Марије Египћанке, и будимо сигурни, притећи ће нам Господ одмах у помоћ. Она је доживела такву чудесну помоћ Пресвете Богомајке, и спасла себе од страшних паклова својих, од страшних демона својих. А Пресвета Богомајка је и данас, и увек, помагала нама у свима нашим врлинама еванђелским: у молитви, и у посту, и у бдењу, и у љубави, и милосрђу, и трпљењу, и у свакој другој врлини. Нека нас помаже увек, нека нас води.

И ми, покајањем васкрсавајмо себе непрекидно из мртвих, из свих гробова својих, васкрсавајмо душе своје из сваког смрада смртног и црвљивог, и припремајмо себи пут у Царство Небеско. А на том путу испред нас, ето Преподобне матере наше Марије Египћанке, и безброј Светитеља Божјих. Сви нас они са радошћу воде у Небески Христов свет. Сви нам они нуде своју помоћ, своје човекољубље.

Зато, никада не клони у борби и војевању са гресима својим. Никада се не уплаши када се рвеш са ђаволима, када се гушаш са демонима. Увек си јачи Крстом Христовим од њих, то знај. Нема греха који ђаволи могу теби наметнути, ако ти нећеш, нема! Све зависи од тебе, а ти, ти имаш свеоружје Божје: крст, молитву и пост. У свима тешкоћама својим, и у највећим падовима сети се великог васкрситељског вапаја ове велике и свете седмице: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“!

Свети Јустин Ћелијски

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

О ИСПОВЕСТИ

a001292 Преиспитај, брате, своје расуђивање у односу на безмерно доброчинство које ти чини Владика Христос тајном покајања и исповести, тајном изливеном из животочног крвног врела, из рана из којих се пролила крв премилога Исуса, из врела толико спасоносног, колико су спасоносне и вене које кроз које је та крв текла, толико драгоценог, колико је драгоцена крв јединога Бога. О том врелу је пророк Јоил рекао: Изаћи ће извор из дома Господњег и натопиће долину Ситим (Јоил 3,18). А ако помислиш колико је мало вероватно да буде опроштена увреда коју би обичан и безначајан човек нанео неком великашу високог рода, онда свакако мораш да се задивиш превеликој доброти и љубави Божијој према духовницима јер могу да праштају небројене увреде и ниподаштавања које грешници наносе Божијем величанству, премда свака од тих увреда садржи читав бездан злобе. То је, разуме се, изузетан благодатни дар, јер је праштање грехова искључиво право и својство јединога Бога, као што су говорили књижевници: Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? (Мк 2,7).

Преиспитај, љубљени брате, добит и корист коју примаш светом Исповешћу. Јер је међу данашњим хришћанима изузетно честа појава да се много пута исповедају, а потом поново падају у толике грехе. Ми, међутим, кроз тајну покајања, али само уколико имамо добро настројење и уколико смо добро припремљени, примамо не само освећујућу и очишћујућу благодат, која је особита последица исповести, него примамо и делатну благодат и силу, као и помоћ да победимо и уништимо оне грехе које смо исповедили са истинским болом и скрушавањем свога срца. Отуда, ако хришћани не добијају никакву корист од тајне покајања, то је стога што им недостаје одговарајуће настројење и припрема. А тај недостатак потиче или од самог исповедања греха, или од исповедника, или пак од онога који се исповеда.

Преиспитај своје исповести. Преиспитај да ли су мањкаве, односно, да ли можда, због сопствене преступничке равнодушности и ниподаштавања остављаш неке грехе неисповеђеним, а то се лако може десити: а) или са оним гресима који настају пристајањем на помисли и саглашавањем са њима, које ти, како какав безумник, не рачунаш у грехе и не помишљајући да, као што вели Соломон, „развратне помисли одвајају од Бога“ (Прем.Солом. 1,3), или пак са оним гресима који су започети али нису завршени, што обично многи чине из незнања, па их не исповедају, као да их и нема, а можда си баш ти један од таквих. б) Може још лакше да се деси са оним гресима који се називају „гресима нечињења“, то јест када неко не чини добро које може, или је обавезан да чини сагласно своме позиву, или када дозволи да други учине зло које је могао да спречи. Преко свега овога многи, као да су без памети, олако прелазе, а не знају да ће и о томе у дан Суда полагати рачун, што се лепо види у јеванђелској причи о талантима из примера оног лењог слуге који је закопао талант у земљу и није га умножио, а исто тако и из примера у причи о мудрим и лудим девојкама, као и из речи Господњих упућеним онима грешницима који у време Суда стоје са леве стране (Мт 25, 41-46), који су могли да учине добро, а нису.

Преиспитај и то колико се стараш да нађеш доброг духовника. Има ли веће бриге од потребе да нађеш доброг путовођу за тако опасно путовање на које си кренуо, за путовање на небеса? Има ли веће потребе него да нађеш искусног лекара да те излечи од тако смртносне болести као што је грех? Размисли сада, драги мој, у каквој се опасности налазиш, ако не само да не тражиш подобног и достојног духовника да те ваљано путоводи до твога спасења и правилно исцели од страсти и греха, него избегаваш оног који се стара да исцели твоје страсти и дражи ти је неки који те не прекорева, не разобличава и не одређује ти епитимије. То је знак да ти уствари нећеш да те неко путоводи на небеса, него у ад, да нећеш да се исцелиш, него хоћеш да останеш неисцељен, или боље речено, ти у ствари нећеш да се спасеш, као и они што неће да приме науке, тврђе им је лице од камена, неће да се обрате (Јер 5,3).

Преиспитај своје грешке које могу да доведу у питање добар исход исповести. Преиспитај да ли, можда, у свом срцу немаш онај истински бол због својих грехова и одлучно настројење да више не грешиш, јер тај бол и такво настројење су суштински чиниоци покајања, па треба топлом молитвом да их иштеш од Господа, јер су то Његови благодатни дарови. Он ће ти их подарити, ако ти заиста мислиш да се својим гресима огрешујеш о безмерно величанство Божије, јер Га жалостиш ниподаштавајући и кршећи Његов закон, ако размишљаш о свем оном преобиљу доброчинстава која ти је Бог учинио и о томе да си се ти према Њему понео као незахвалник. Јер таква размишљања ће у твоме срцу изазвати савршено скрушење (а оно се углавном састоји у јаком и савршеном болу који осећаш у души, али не зато што си се својим гресима лишио раја, јер тако не мисли син него најамник, нити зато што си захваљујући скрушењу избегао пакао, јер тако не мисли син него слуга, него зато што осећаш истинску жалост и бол што си, сагрешивши, ражалостио Бога, јер тако мисли истински син Божији), као што Манасија није осећао скрушење и жалост због оних невоља које су њему донели његови греси, него је осећао бол и жалост због тога што је разгневио и ражалостио Бога, огрешивши се тако о Њега, па стога у својој молитви каже: „Олакшања немам… јер гнев Твој изазвах и злодело учиних пред Тобом и поставих гнусобе и умножих оскрнављења“. Или, можда, када се припремаш за исповест, у свом срцу само осећаш бол мислећи на зло које си чинећи грех нанео својој души, јер си изгубио вечно рајско наслађивање, а задобио небројене вечне адске муке које те чекају уколико се од свег срца не покајеш и не исправиш. Преиспитај још добро и одлуку коју си донео да се исправиш: да ли је она чврста, јака, неодступна и делатна, или је пак безвољна, неделатна и несигурна. Да ли себи одлучно говориш: „Чврсто сам решио да се покајем и да више не чиним сагрешења“. Преиспитај, напослетку, да ли, којим случајем, ипак још ниси престао свим својим силама да избегаваш све поводе, све личности, све прилике, места, начине и опасности које могу да те наведу да поново паднеш у грех. Јер ако је тако, онда знај да твоје покајање није савршено, и плашим се да су ти, у том случају, греси остали неопроштени и да ћеш, ако умреш у таквом, или сличном духовном стању, допасти вечних мука. Јер овако вели Господ епископу Цркве у Лаодикији: Пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Отк 3,16). Преиспитај, брате, шта чиниш након исповести: а) да ли благодариш Богу што ти је тако лако подарио исцелење твојих грехова, исцељење које је Господ тако безмерно тешко и скупо за тебе искупио; б) да ли се спремаш, да се у потпуности, до танчина и са поштовањем придржаваш духовног правила које ти је духовник одредио и да уз њега додаш и друга дела којима би својој савести пружио пуно задовољење; в) да ли готово свакога дана обнављаш већ донету одлуку да се исправиш и да више не грешиш и да ли том приликом сваки пут изнова тражиш од Бога благодат да ту одлуку одржиш неизмењивом, говорећи заједно са Давидом: Заклех се и одлучих да чувам судове правде Твоје (Пс 118, 106).

Сасвим на крају још преиспитај какво је твоје настројење да често одлазиш у пресвету купељ исповести, јер треба да одлучиш да одлазиш своме духовнику пре но што западнеш у некакав беспоредак или грех, јер при сваком исповедању и сусрету са духовником примаш нову благодат од Бога, а тиме и нову снагу да се до савршенства исправиш и заштитиш од сваког греха. Ако не поступиш тако, онда бар, ако си на своју несрећу опет пао у грех, што пре похитај на исповест. Јер ко би икада био вољан да пристане да макар једну ноћ спава са мртвацем који је већ почео да заудара? Како онда имаш срца да будеш са својом мртвом и усмрђеном душом толико дана, ноћи и месеци, а да не похиташ што је могуће пре своме духовнику да је скрушеном исповешћу оживиш? Ах, брате, ако си свестан да сваког часа може да те снађе смрт, како имш срца да и један једини часак будеш неисповеђен и неисправљен? Зар имаш срца да се налазиш у опасности да будеш осуђен на ад, да стојиш тако на самом рубу провалије вечног погубљења? Да је само један човек напрасно умро не исповедивши се, такав случај би увек морао да те плаши и да те нагони да се исправиш, а камоли то што толики људи често умиру неисправљени, па у једном једином тренутку падају у бездан! Како се онда не плашиш да би и тебе то исто могло да задеси? Зато, брате, не одгађај, не одлажи ни толико да себи кажеш: „Сутра ћу ићи да се исповедим“. Не! Данас иди, јер не знаш шта може сутра да искрсне: Не хвали се сутрашњим даном, јер не знаш шта ће дан донети (Прич 21, 1).

Преузето из књиге „Духовне вежбе„, Св. Никодим Светогорац

Погледати такође: Како се треба односити према ближњему“

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Теологија | Оставите коментар

Отац небесни, Отац је светлости и свакога добра

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

Gospod Isus Hristos Pantokrator

Отац мој, Отац ваш! говорио је Господ Христос кад је у човечјем телу ходио међу људима. Отац небесни, Отац је светлости и свакога добра. Отац Христов, отац је и свих христијана, све деце Христове. Милион пута Христос је називао Оца свога Оцем и својих апостола и свих својих следбеника. Отуда и сви људи и сви народи, који су се крстили у име Христово, признали су вечнога Бога Оца за свога Оца, но откровењу Сина Божјег Исуса Христа и по надахнућу Духа Светога. Још је заповедио Господ: Оцем не зовите никога на земљи, јер је у вас један отац који је на небесима (Мат. 23, 9).

Ето тако је говорио Господ о Оцу оних који су Њега послушали и Њему последовали, о Оцу од кога је Он рођен и од кога Дух Свети исходи. Насупрот томе Оцу светих постоји и отац таме и злобе, и томе оцу приволели су се сви противници Христови, сви противници светлости, сви противници љубави. Тај отац мрака и злобе и мржње јесте ђаво. Њему су се приволели били старешине жидовског народа у време Бога во плоти. Иако то они нису ни знали ни признавали, свевидећи Христос је видео и посведочио им: Ваш је, вели, отац ђаво, и сласт оца својега ви хоћете да чините (Јов. 8, 44). Јер вели опет, кад би Бог био отац ваш, ви би љубили мене, по што ја од Бога изађох и дођох (Јов. 8, 42).

Али многи Јевреји нису примили те речи, него су били устали против Христа, и погазили га и умртвили, на своју вечну смрт. Заслепљени сатаном као и Јуда они нису видели Бога у Христу. Задахнути смрадним духом сатане они су Христа судили и убили. И поврх свега они су се показали гори противници Божји него ли незнабожац Пилат, јер су у јарости злобе своје изрекли ону страшну реч: Крв Његова на нас и на децу нашу! Тако је та невина крв постала бич који их гони као стоку кроз векове из земље у земљу, и као огањ који сагорева сва њихова слагалишта сплетки против Христа. Јер тако их учи ђаво, отац њихов. Ђаво их је научио како да устану против Сина Божјег Исуса Христа. Ђаво их је учио кроз све векове до сада како да се боре против синова Христових, против деце светлости, против следбеника Јеванђеља и живота вечнога.

У току векова они који су распели Месију Господа Исуса Сина Божјега створили су од Европе главно бојиште против Бога а за ђавола. To je данас главно бојиште Жидово и оца жидовског ђавола против Оца небесног и против Сина Његовог Јединородног, од Деве ваплоћеног и против светиње Духа Светога.

To Европа не зна, и у томе је сва очајна судба њена, сва мрачна трагедија њених народа. Она пре свега не зна чија је. Онда она не зна ко јој је пријатељ а ко непријатељ. Она не зна кога да зове Оцем а кога Сином, због чега је попљувано у њој очество и синовство, родитељство и чадство. Она ништа не зна осим оног што јој Жидови пруже као знање. Она ништа не верује осим оног што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности. Њени најученији синови су безбожници (атеисти), по рецепту Жидова. Њени највећи научници уче да је природа главни бог, и да другог Бога изван природе нема, и Европа то прима. Њени политичари као месечари у заносу говоре о једнакости (игноранцији) свих веровања и неверовања, тј. оно што Жидови хоће и желе, јер им је потребно прво да се изједначе законски са хришћанством, да би после потисли хришћанство и учинили хришћане безверним, и стали им петом за врат. Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам и свеопшту револуцију и капитализам и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола. И то је све у намери да Христа понизе, да Христа пониште, и да на престо Христов ставе свога јеврејског месију, не знајући ни дан данас да је то сам Сатана, који је отац њихов који их је зауздао својом уздом и бичује их својим бичем.

Браћо моја, што Жидови тако чине против Бога Оца и Сина Божјег Господа Исуса Христа то није ни мало за чуђење. Јер је сам Господ Христос видовити и непогрешни, рекао да је отац њихов ђаво и да они чине сласти оца свога. Али је за чуђење, да су се Европејци, крштени и миропомазани, потпуно предали Жидовима тако да жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе. To je за чуђење у наше време, и ништа више у свету. Све друго је мање важно или неважно. Али је најважније како је хришћшанска Европа постала слушкиња Жидова и како је отпала од Оца светлости и признала ђавола за свога Оца у свима мислима и жељама и делима својим. О томе треба да ми слите, браћо Срби, и у вези с тим да исправљате пут свој пре својих мисли, жеља и дела. Да се не нађете као синови сатански! Нека вам је Христос у помоћи. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Кроз тамнички прозор | 1 коментар

Збрка у глави

17. фебруар је дан када је пројекат Запада, тзв. Република Косово, прогласила независност. Обично једна држава дане када је окупирана проглашава за дане жалости, све док се та окупација не поништи и окупирана територија не ослободи. Ипак, у Србији, о којој постоје предлози да се у ближој будућности преименује у „Републику Апсурдистан“ 17. фебруара се није туговало, него славило. (Видети – Beogradska nadbiskupija je 17. februara obeležila Dan državnosti)

DSC_1019kc

Прослава Дана државности (Србије или Косова?) у Београдској надбискупији, 17. фебруара.

 

То што се славило, није неко ни чудо, јер ако прођете ромском махалом на Велики Петак може вам се десити да осетите и мирис ћевапа. Једноставно, у Србији постоје и људи који не деле наслеђе православног идентитета и имају неке своје празнике, а празници и туге православних их се не дотичу. Најтрагичније је што је 17. фебруара славио човек кога колоквијално зову „српски патријарх“, мада постоји убеђење да се он само тако лажно представља.

Дакле, српски патријарх, или тзв. српски патријарх Иринеј, 17. фебруара је у римокатоличкој цркви са римокатоличким кардиналом Хочеваром прославио Дан државности Србије, који се обично слави 15. фебруара на Сретење. Вероватно 15. фебруара, господин Иринеј, није имао времена да у заједничкој молитви слави у римокатоличком храму, али, свакако 17. фебруар није најбоље решење. Ако је и од екуменисте, много је.

Историјска правда

Док Срби обележавају 17. фебруар као дан жалости и неправде (уствари, више га обележавају Чеси и Пољаци него Срби, јер сваке године излазе на улице и протествују због неправде која се десила на Косову и Метохији), овај исти дан шиптарски нацисти (које треба разликовати од поштених Шиптара) обележавају као свој највећи духовни и национални празник. Кога и како виде шиптарски нацисти као највећег идеолога њихове борбе за истребљење Срба са Косова, показала је Атифете Јахјага, локална марионета Запада са елементима шиптарског нацизма. Она је приликом сусрета са папом Франциском, који је сличан њој по томе што је тип „лидера“ који не одлучује, већ попут глумца испуњава обавезе према западњачкој елити, изјавила да је пројекат „Република Косово“, „…био инспирисан инструкцијама папе Јована Павла 2. и стрпљењем и хуманошћу Мајке Терезе.“ (Погледати текст о томе)

Отуда је, се може назвати историјском правдом, то што паписти у Београду и господин Иринеј славе Дан државности Србије 17. фебруара. Паписти су били главни инспиратори одвајања Косова од Србије, а г. Иринеј је подржао изборе и интеграцију Срба у ову фашизоидну банана-државу. Пошто им је државност Србије задња рупа на свирали, онда је и правилно да је славе на дан окупације Србије.

Степинчеве „мошти“ у историјској литији уздуж и попреко Загребачке надбискупије

Када су мошти св. Кнеза Лазара, уочи 600 г. Косовског боја преношене преко Србије, то је значило обнову Косовског завета од стране Срба. Дочек моштију по градовима Србије било је формално пристајање Срба на идеју да су и они истог духа и исте вредности поштују као свети Кнез. Када су мошти св. Владике Николаја пренесене из Америке у Србију, то је значило да се Срби кају, преумљују, и враћају вредностима у које је веровао св. Владика Николај. Да ли су Срби у тим приликама били искрени према Богу историја ће показати, али, нешто су обећали.

mol hod

Сад, кад је 3 дана после прославе Државности Србије започео молитвени ход са усташким војним викаром Степинцем, који ће уздуж и попреко бити ношен да би му част узносили млади и стари Хрвати, то значи да се Хрвати заветују да буду исто оно што је био Степинац, да исти прозелитистички и покатоличавајући дух који је њиме владао влада и њима, то значи да ће се и они користити повољном констелацијом глобализма да што више преотму од окупиране „браће“ Срба, као што се Степинац користио повољном констелацијом нацизма да што више Срба и Јевреја покатоличи.

У Србији се већ говори да Степинац није био баш толики негативац, и то не говори Наташа Кандић и неки екстремни мазохисти, већ сарадник црквених часописа Живица Туцић, један од идеолога екуменизма у Србији. Колоквијални српски патријарх Иринеј није реч рекао против нове литије у суседној независној држави. Он је својевремено оправдавао хрватски злочин „Олују“ зарад добрих екуменских односа. Ако се неко види у свечаном друштву оних који славе ратног злочинца Степинца, онда и такав постаје својим ћутањем саучесник у злочину. Овде, наравно, не потежемо питање исправности гостовања на молитви у јеретичком храму. Само покрећемо питање последице јереси, а то је морална равнодушност. Из моралне равнодушности, вероватно, и происходи збрка у глави која се оваплотила у слављењу Дана државности Србије 17. фебруара.

 

Погледајте такође: КОНСУЛТАЦИЈЕ ЈАХЈАГА-ТЕОДОСИЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

 

Објављено под Римокатолици, Српска Црква | 2 коментара

Божија се воља врши а не људска

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

eu-parliament-building-tower-of-babel-brueghel

Вавилонска кула! Читали сте у Светом писму Божијем о Вавилонској кули. Чир на земљи! To je био чир на после потопском човечанству. Нови и нарочити чир. Док су људи пре Потопа били неморални, ови после потопа били су безбожни. Кад пре? Кад пре заборавише Бога потомци онога Ноја, кога једино спасе Бог од потопа, због његове вере и правде? Зар казна Божија потопом није користила баш ништа Нојевим потомцима? Користила је неким – никад свет није био без праведних људи – али многима није користила ништа. И баш ови многи решише да зидају кулу до небеса, да би себе прославили. Од речи до речи стоји овако: хајде да сазидамо град и кулу којој ће врх бити до небеса, да стечемо себи име и да се не би расејали по земљи (I Мој. 11, 3). Ево шта то значи:

Што рекоше да сазидају град то значи да хтедоше сав живот свој лични и друштвени, уредити без Бога и без Божијег благослова. Што рекоше да сазидају кулу до небеca, то значи пркос Богу небесноме, за кога су они морали чути али у чију силу мање су веровали него ли у своју. Што рекоше, да стечемо себи име то значи да се прославе међу људима, те да им се људи диве и као боговима клањају упркос Богу небесноме. Што рекоше, да се не би расејали по земљи то значи да су хтели уредити свој живот само по својој вољи и по своме плану без обзира на Божију вољу и Божији промисао. Речју: све у славу своју и све упркос Богу.

Ако би вам се хтело да знате какви су морали изгледати они потомци праведнога Ноја, који тако брзо посташе богозаборавни и самохвалисави, окрените се од Истока ка Западу и погледајте на савремену Вавилонску кулу недалеко од вас. У погледу побуде и намера за зидање, сличност иде до истоветности. Исте побуде и исте намере, и онда и данас при зидању и при стројењу оне азијске Вавилонске куле. Одметништво од Бога узрок је болести и оних старих зидара и ових нових. Побуде су у оба случаја: лична или национална слава упркос Богу и онима који верују у Бога, а намере су: себе учинити боговима и сав живот уредити по људском рачуну и вољи, без икаква обзира према Творцу неба и земље и без икаква испитивања Божије воље и Боижјег промисла. Четири су зида ове нове Вавилонске куле: један је наука, други индустрија, треће политика и четврто саможивост. Све четворо неосвећено и неблагословено. Све насупрот Бога, против Бога и упркос Бога. Отуда су сва четири зида мрачна као ноћ без звезда и месеца. Као да неки мрачњаци живе у тој кули, којима је тама милија од светлости. Пред коју год страну станете, срета вас глупост и свађа. Из редова научника чујете такве произвољне басне о свету и о човеку, и такве међусобне свађе и препирке, да вам се жури одатле пред други зид. Јесте ли се нашли пред зидом индустрије, ту вас срета исто тако глупост и свађа, глупост у непотребној производњи и свађа око рада и награда за рад. Да вам уши заглушну. Јесте ли се нашли пред зидом политике, опет глупост и свађа; глупост, јер се сваки политичар пашти да неправдом према супротним странкама унапреди своју странку, и неправдом према суседним народима прослави свој народ. Свак тражи своје васкрсење над туђим гробом, своју срећу на туђој недаћи. A o свађи међу политичарима и да не говоримо. О томе говоре сваки дан стотине вагона хартије, употребљене за новине и исписане самохвалисањима, лицемерством и свађама политичара. Најзад, приђете ли четвртом зиду, опет ћете наићи на исто, на глупост и свађу. Јер саможивост већ сама по себи је најмрачнија глупост и узрок бескрајних свађа међу људима и народима. Ту вам је саможивост свих врста и свих назвања: саможивост лична; саможивост групна; саможивост индустријска и политичка, и партијска и национална. Мрак без једног зрака сунчанога. Свађа без догледног краја. Отуда и сав живот у овој новој Вавилонској кули – живот без просвете, без радости, без смисла, без љубави. Просто да човек викне: бежите од ове земље коју је Бог оставио и уклео!

Стару Вавилонску кулу нису зидари могли довршити. Није им дао Бог. Збркао им је језик, те нису могли друг друга разумети. Због тога су посао напустили и расејали се по свему свету a то је Бог и хтео. И тако извршила се воља Божија а не воља ограничених и помрачених људи, потомака праведнога Ноја. Зар не видите браћо, како је Бог збркао језике и зидарима нове Вавилонске куле! Нико никог не разуме. Свак само себе правда а друге осуђује. Свак је ратник против Христа и свога ближњега. Може ли такав град остати? Може ли таква кула досегнути до небеса? Никако. И кула се руши, и град постаје пуст. Божија се воља врши а не људска. А кад Бог запрети, дићи ће ce сви народи света против ове нове Вавилонске куле; и доћи ће и разориће је до темеља. И као што се цео свет смеје читајући повест о зидању оне прве Вавилонске куле говорећи: Имадоше пример свог праоца Ноја праведнога, али не пођоше путем његовим – тако ће се смејати будућа поколења народима наше Вавилонске куле и говориће: Имадоше Христа и Јеванђеље, и цркву, и свете људе и угоднике Божије, своје праоце, али не пођоше за њима него окретоше им леђа и пођоше по примеру безбожних зидара прве Вавилонске куле. И удари их Бог и смете. Богу нека је слава и хвала навек. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Погледати такође: Не зовите се учитељи, јер је у вас један Учитељ Христос

Објављено под Кроз тамнички прозор, Uncategorized | 1 коментар

ХРИШЋАНСТВО – РЕЛИГИЈА ИСТИНЕ И ЉУБАВИ

Gospod

Међу бројним подметањима савремених модерниста посебно треба издвојити њихову омиљену и најкоришћенију фразу да је „хришћанство религија љубави“ и- само то! „Љубав, љубав, љубав!“, реч је коју непрестано чујемо од њих. У име те „љубави“ они захтевају помирње и заједништво буквално са свима, не искључујући чак ни оне који су нескривени непријатељи хришћанства, непријатељи Христа Спаситеља, који отворено поричу саму веру у Бога. Ова реч је, у већини случајева, најобичнија пропаганда, док у пракси не показују љубав чак ни према онима који су им најближи по вери и крви. Према онима, који не деле њихово мишљење или им, не дај Боже, не подилазе, увреде их или оштете, модернисти не само да се не односе са љубављу, већ, напротив, са жестоким непријатељством и мржњом. Заправо, пропагирајући љубав према „даљним“, они као да заборављају да је хришћанима на првом месту, што је и сасвим природно, љубав према „ближњима“, својима, блискима у вери.

Из Речи Божије заиста јасно видимо да „хришћанство јесте религија љубави“, јер „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“, како нам казује „Апостол љубави“, свети  Јован Богослов (1 Јн 4,16). Али, да ли је у питању само љубав?

Да ли се целокупно хришћанство своди само на љубав? Шта сведочи Реч Божија: шта Он говори својим ученицима, зашто је дошао на земљу Сам Оваплоћени Јединородни Син Божији Господ Исус Христос?

На Пилатово питање шта је учинио па га Јудеји тако оптужују, Он је одговорио чувеним речима, које нам откривају суштину хришћанства:

„Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим Истину. И сваки који је од истине слуша глас Мој (Јн 18, 37).

Отуда је свакоме савршено јасно да је хришћанство пре свега религија Истине, коју је на земљу донео Син Божији од Оца Свог Небеског (Јн 12, 49). Господ Исус Христос обећао је да ће послати Духа Светога својим ученицима, ни због чега другог сем због тога да би их Он, Дух Истине, увео у сву истину (Јн 16, 13).

Та божанствена Истина и јесте најважнија у хришћанству, она је сама суштина хришћанства, а ње треба да се држи сваки хришћанин више него било чега другог на свету – за коју ће, ако то буде потребно, и живот дати, као што што су то чинили бројни мученици, исповедници и свети оци Цркве, који су се неуморно борили против лажиучитеља- јеретика који су одступали од те Истине.

На Тајној вечери Господ Исус Христос је још једном нагласио Својим ученицима да је Он „Пут, Истина и Живот“ (Јн 14, 16) и завршио је Своју веома потресну Првосвештеничку молитву за ученике речима:

„Посвети их истином Твојом: ријеч Твоја јесте истина (Јн 17, 17).

Истина је да је, на Тајној вечери, Господ Исус Христос више пута говорио о неопходности узајамне љубави међу Његовим ученицима и следбеницима, истичући ту љубав као највећи доказ да су заиста Његови ученици. Али, Он је наглашавао љубав која је усмерена према браћи – хришћанима, а не некакву магловиту, нејасну, неодређену љубав према свима уопште, како то лукаво подмећу савремени модернисти – екуменисти, која потпуно игнорише божанску Истину Христовог учења. Тим пре, не може бити ни говора о томе да истински хришћани треба да имају љубав према злу,  према онима који сеју и шире ђаволско и антихристово зло, које за циљ има уништење хришћанства. Да љубави, какву је проповедао Христос Својим ученицима, не може бити према онима који искривљују и изврћу истинито учење Христово, према лажним учитељима – јеретицима, видљиво је на многим местима у посланицама светих апостола.

Велики „Апостол љубави“, св. Јован Богослов, који је много и дирљиво говорио о хришћанској љубави, увек је на прво место стављао Истину, не допуштајући ни помисао о љубави према кваритељима и прогонитељима божанске Истине.

Хришћанство је делатељно религија љубави. Али та хришћанска љубав нема ништа заједничко са простом земаљском љубављу, која је далеко од истините љубави, као земља од неба. Хришћанска љубав је духовна и задобија се само кроз благодат Божију, а земаљска љубав је душевна и плотска, настала из огреховљене људске природе.

Ево како „Апостол љубави“ опомиње хришћане: Не љубите свијет ни што је на свијету. А затим: Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему(1 Јн 2, 15).

Не мање снажно и одлучно о овоме говори и св. апостол Јаков, брат Господњи: Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свијету непријатељство према Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак 4, 4), јер „свијет сав у злу лежи“ (1 Јн 5, 19).

Зар није довољно јасно да се љубав истинских хришћана не може односити на све и свја, онако насумице? Она је пре свега љубав према Богу и ономе што садржи печат Божије Истине, а не према онима који тону у безбожним лажима. Ми, хришћани, који љубимо Бога и Истину дату нам преко Христа Спаситеља, не можемо љубити оне који против Бога устају и уништавају Његову Истину. О томе недвосмислено учи Реч Божија.

„Апостол љубави“ прави разлику међу „децом Божијом“ и „децом ђавола“ и упозорава нас на „антихристе“, који су се почели појављивати још у његово време, као претече Антихриста који треба да дође пред крај света. Он нас не учи љубави према њима, говорећи „од нас изиђоше, али не бијаху од нас“ (1 Јн 2, 19) и „не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет“ (1 Јн 4, 1).

„По овоме распознавајте Духа Божијег, говори он. Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свијету- важно је напоменути: у виду његових претеча- лажиучитеља (1 Јн 4, 2-3).

Како треба да се односимо према тим лажиучитељима?

Треба ли да их волимо као нашу браћу у Христу?

Као што смо видели – не треба, јер свети Јован Богослов говори о њима овако: Ако неко долази к вама и ово учење не доноси (тј. истинито хришћанско учење), не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим дјелима (2 Јн 10-11).

Потпуно сагласан са „Апостолом љубави“ је и „Апостол незнабожаца“, св. Павле.

„Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио (Тит 3, 10-11)- саветује он свог ученика Тита, кога је поставио за епископа на острву Криту.

Из свега горе наведеног сасвим је јасно због чега је Хришћанска Црква увек забрањивала свако молитвено заједништво са јеретицима, како се може и видети из целог низа црквено-канонских правила.

Модернисти овог нашег времена, којих има и међу свештенослужитељима и високом црквеном јерархијом, игноришу све ово и упорно пропагирају општење са јеретицима и отвореним непријатељима Христа Спаситеља, под изговором „хришћанске љубави“. Игноришући божанску Истину Христовог учења, они на прво место стављају љубав и у име те „љубави“ спремни су да одбаце све оно чему нас учи богомдана Реч Божија и канони и правила.

Не смемо заборавити да и Христос и Његови апостоли уче о безусловној потреби да љубимо, јер је то главни знак по чему се познаје да смо истински хришћани, али  јасно имајући на уму љубав међу браћом- хришћанима. Нико не говори о неопходности љубави према јеретицима или непријатељима хришћанства – „синовима ђавола“ (1 Јн 3, 10).

Наравно, хришћанин је дужан, подражавајући Божанственом Учитељу Христу, буде испуњен љубављу према свима, али како? Тако што његова љубав не потире и не оповргава Истину: он је дужан да буде милостив према онима који страдају и да свима жели спасење.

Веома значајне за разумевање Истине су речи које „Апостол љубави“, св. Јован Богослов, пише „љубљеном Гају“: „Од тога немам веће радости него да чујем како моја дјеца живе у истини (3 Јн ст. 4).

За Истину су у страшним мукама умрли бројни свети мученици, за победу те Истине бескомпромисно су се борили са јеретицима велики и славни свети оци Цркве, прави стубови Православља, које поштујемо и од којих молимо заступништво пред Богом.

Како треба да реагујемо на чињеницу да се у 20. веку појавило веома много не само обичних „хришћана“, него и свештенослужитеља и високих јерарха, који не само да се не боре за Истину, него у име такозване „хришћанске љубави“ иду на све могуће компромисе са Лажју и тако лако и безочно издају Истину, замењујући је сопственим изопаченим људским мудровањем? Како је могућа хришћанска љубав према лажи и онима који је сеју?

За истинског хришћанина ту нема питања; нема никакве дилеме како да се односи према таквим људима: он не може сматрати такве људе православним хришћанима, па макар они носили највећи свештенички чин! И, наравно, са њима нема заједништва у хришћанској љубави и молитвама. Права хришћанска љубав може да постоји само међу уједињеним у истини – једнодушним. Није случајно да на Божанственој Литургији, пред почетак евхаристијског канона, слушамо возглас: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“, а сви верујући одговарају: „Оца, и Сина, и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву“.

Без овог једнодушја немогуће је заједништво љубави, заједништво у молитви и нарочито – заједништво у страшној Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовим- у Божанственој Литургији.

И узалуд је некима наводити речи Апостола да „не буде раздора међу вама“. Апостол ово предвиђа, не изражава одобравање и ово наводи као нешто лоше. У апостолским посланицама налазимо много позива на потпуно јединство и једнодушје (Рим 12, 16 и др.), како би се испунила Првосвештеничка молитва Христова: „Да сви буду једно“ (Јн. 17, 21), као икона јединства Свете Тројице: „као Ти, Оче, што си у Мени, и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду“.

О раздорима Реч Божија говори са јасном осудом: „Пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се (Рим 16, 17), а нигде није речено: „уједините се са њима“, како безбожно уче савремени „ујединитељи“!

Важно је увек знати и разумети да хришћанство није само „религија љубави“, него, пре свега, религија Истине, у којој је потпуно недопустиво у име „љубави“, која је заправо жалосна пародија на љубав, жртвовати Истину, јер је за хришћане љубав пре свега Истина, која, природно, и јесте главни објекат љубави. Погрешно је мешати хришћанску љубав са хришћанским милосрђем према страдајућима и сиромашнима, као што данас чине неки, који намерно мешају ове појмове. То двоје није исто. Позовимо се опет на ауторитет Апостола љубави, који пише „изабраној госпођи и дјеци њезиној“, које он, по сопственим речима, „воли у истини“ и „не само он, него и сви који су познали истину, ради истине која остаје у нама и с нама ће бити вавијек“ (2 Јн ст. 1-2).

Дакле, основа хришћанске љубави је истина! Без истине не може бити ни љубави!

Архиепископ Аверкије Џорданвилски

Преузето из часописа „Свети кнез Лазар“
Бр. 14/15 (80/81)
Година XIX, Београд 2014 (стр. 99-105)

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Теологија | 118 коментара

Недеља изгубљеног Раја- Недеља Праштања

94630394_HO4A07251_edit

Браћо и сестре! Данас је Недеља изгубљеног Раја, Недеља палог Адама, а то значи – Недеља изгубљене светости, изгубљене безгрешности, изгубљене бесмртности, изгубљене вечности. Своју светост човек је заменио порочношћу, своју безгрешност грешношћу, своју бесмртност смртношћу, вечност пролазношћу. Данас је човек увео грех у наш земаљски свет, а за њим и са њим смрт. Али је тиме протерао себе из Раја, из тог блаженог Царства бесмртности и безгрешности и потопио себе у тамну смрт.

Јер, шта је Рај? Ништа друго до живот у Богу и Богом, живот у Божанској безгрешности и бесмртности и вечности, Божанској љубави и радости, и у свим осталим Божанским својствима и блаженствима. Данас смо изгубили Рај. Како? Грехом.

А шта је грех? Грех је одвајање човека од Бога, напуштање Бога човеком. То је грех, сав грех. Из тога се роје сви остали греси, сва остала зла. У чему је суштина сваког греха посебно и свих грехова скупа? Одговор може бити само један: у напуштању човековом Божанске Истине и Правде, Божанске безгрешности и бесмртности, Божанске светости и вечности, Божанске љубави и радости. Једном речју, у напуштању човеком Бога и живота у Богу. Све то сурвава човека у смрт, а грех је другом половином својом смрт, јер кад грех сазри рађа смрт. Тако је човек постао најкобнији и најстрашнији проналазач у свима световима, проналазач смрти. Пронашао је смрт и претворио овај свет у фабрику смрти, а сам постао главни проналазач смрти за све светове.

Земља, о! шта је земља? Једина радионица смрти у васиони. А човек, несвети човек, једини извозник смрти за све светове, извозник који је занавек патентирао свој кобни проналазак. Први заводник наше душе због кога смо изгубили Рај како се зове? Неуздржљивост. Ми смо изгубили Рај јер смо нарушили божански пост. Јели смо од забрањеног рода. Ми смо изгубили бесмртност јер нисмо хтелида постимо. Непост је не само наш први грех, већ и отац свих наших грехова и отац свих наших смрти. Авај, мајко, кад ти смрт отме јединца, оче кад ти смрт покоси узданицу, реците себи: То је због људског непоста. Сва наша умирања, све наше смрти долазе од нашег непоста, јер је непост једини извор свих смрти у нашем земаљском свету.

Кад је тако, онда како ћемо повратити изгубљени Рај? Постом, једино постом! А бесмртност, како ћемо повратити изгубљену бесмртност? Опет постом, једино постом. Гле, пост нам је дат као лек од греха и смрти. Да, као лек од греха и смрти. Постећи, ми се лечимо од греха и избављујемо од смрти. Јер постом повраћамо себи изгубљену Божанску светост, изгубљену Божанску бесмртност, изгубљену Божанску Истину, изгубљену Божанску Правду, изгубљену Божанску Доброту, изгубљену Божанску Лепоту. Сежући постом за Божанским савршенствима ми преносимо центар свога бића са земље на Небо. Сабирамо себи блага на Небу, где их ни мољац греха ни рђа смрти не квари и где лупежи не поткопавају и не краду[5]. Постиш ли – гле, ти постајеш божански чист, божански свет, божански бесмртан. Постиш ли – ти срце своје приносиш и преносиш са земље на Небо, где ни мољац ни рђа не квари, и где ти ништа ни греси ни страсти не могу украсти. Постиш ли – гле, ти постом стичеш сва непролазна вечна божанска блага.

Такво је Еванђеље о посту. Њега нисам пронашао ја, грешни и ништавни, већ Безгрешни и Свеблаги Господ Христос. То Еванђеље о посту гласи, чули сте данас. Рече Господ: „Ако опраштате људима грехе њихове опростиће и вама Отац ваш Небески. Ако не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше…5 А кад постите не будите жалосни као лицемери; они начине бледа лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј да не виде људи где постиш, него Отац твој који види тајно, платиће теби јавно. Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају, него сабирајте себи блага на Небу, где ни мољац не квари, и где лупеж не поткопавају и не краду. Где је ваше благо, тамо ће бити и срце ваше.

Ето Еванђеља о посту, Еванђеља о сабирању постом свих непролазних и вечних блага: молитве и милосрђа, братољубља и богољубља, истине и правде, доброте и красоте, смерности, љубави и наде, бесмртности и вечности и осталих еванђелских врлина. Свака од њих низводи у душу по једно божанско непролазно вечно благо. Живећи еванђелским врлинама, човек иако је на земљи живи као на Небу, живи небеском Истином, небеском Правдом, небеским Животом, а то значи, савлађује смрт и све што је смртно, грех и све што је грешно, и стиче бесмртност и Живот Вечни.

По Христовом Еванђељу, пост је бојиште на коме се хришћанин непрекидно бори са гресима и страстима, то јест, са свим оним што изазива смрт душе и тела. За време великог поста хришћанин је пре свега борац, борац са собом и са кушачем. Никада кушач није тако будан и насртљив као у свете дане Великог Поста. Може ли му човек противстати ако не држи себе будна молитвом и постом? У посне дане кушач мобилизује сва зла и сва искушења. Зар им човек може одолети ако не мобилише сва еванђелска добра? Четрдесет дана Великог Поста и јесу четрдесет дана великих кушања. Из Еванђеља знамо: Господ Христос је Духом Светим победио кушача. Зар га ико може победити без Духа Светога?

Кроз осам страсти кушач куша човека. Кроз осам врлина човек побеђује те страсти. Куша те кушач страшћу стомакоугађања? Наоружај се еванђелском уздржљивошћу и постом – и победио си га. Куша те страшћу блуда? Испуни ноћи своје и дане своје молитвеним бдењем. Куша те глађу и жеђу – победи и та искушења. Куша ли те лукави кушач страшћу среброљубља, ти заволи еванђелско сиромаштво и победићеш ту погубну страст. Куша ли те помамљени кушач страшћу гњева, укроти себе Христовом кротошћу; моли се као и Он за оне који те вређају, муче, распињу и победићеш искушење. Можда те куша прекомерном и неразумном тугом? Не тугуј никада ни за чим пролазним. Не тугуј кад те вређају, не тугуј кад те оговарају, не тугуј кад те муче, него се, напротив, свему томе радуј апостолском радошћу и победићеш искушење. Куша те неуморни кушач страшћу чамотиње која те може оковати самоубиственим очајањем? Одмах тражи себи посла, или читај, или ради какав ручни рад, или се често моли. Куша ли те вешти кушач страшћу таштине, страшћу самољубља, избегавај похвале, положаје, почасти, кори себе, говори себи: ја сам најгори човек на свету, ја сам грешнији од свих људи, и победићеш искушење. Куша ли те препредени кушач гордошћу, ти му противстани смиреношћу смиреног Господа Исуса: сваки свој подвиг, сваку своју мисао, свако своје добро дело приписуј не себи већ Господу Христу, и победићеш искушење.

Знате ли, браћо и сестре, шта је пред нама? Велики и Свети пост са светим задатком да повратимо изгубљени Рај, а то значи да проживимо сав Христов живот да бисмо достигли Васкрсење Христово, тај Нови Рај. Јер Васкрсење Христом и јесте повраћени Рај. Враћена роду људском бесмртност и вечност Христовом победом над смрћу и грехом. На крају Светог и Великог поста стоји први и једини Победитељ греха и смрти у свима световима – Васкрсли Господ Христос. Васкрсењем Својим Он нам враћа изгубљени Рај, враћа нам изгубљену бесмртност и вечност, изгубљену Истину и Правду, враћа нам сва изгубљена Божанска блага. Стога је Ускрс празник над празницима. Хришћанин се осећа бесмртним и вечним, осећа се победитељем греха и смрти, осећа да је Спаситељево Васкрсење заиста Нови Рај на земљи, и неисказана радост мије му душу и све светове његових осећања и мисли.

На данашњи дан, између нас и Новог Раја на земљи Ускрса, стоји Велики пост. Овај Свети пост и јесте једини мост од провалије смрти, која нас дели до обале бесмртности, мост између недеље изгубљеног Раја и недеље васпостављеног Раја. Станеш ли на стазу поста, гле, стао си на стазу која сигурно води у победу над смрћу, у бесмртност и Живот Вечни, у Рај. Станеш ли на стазу покајања, гле, доживећеш то исто. Станеш ли на стазу молитве, или кротости, или љубави, или смерности, или братољубља, или ма које еванђелске врлине, стао си на стазе које несумњиво воде у Рај и победу над смрћу, у бесмртност и Живот Вечни. Гле, колико је рајских стаза пред тобом и преда мном, колико еванђелских врлина!

Али бој се, исто толико има и паклених стаза, јер је сваки порок стаза, која право води у пакао. Гордост – паклена стаза јер изгони човека из раја, среброљубље – друга паклена стаза, блуд – трећа, мржња – четврта, гњег – пета, безбожност – шеста, и тако редом порок до порока, грех до греха; све су то паклене стазе јер засигурно воде човека у смрт и пакао. Не постиш ли Велики пост, или постиш само недељу дана и престанеш, рекнеш себи: доста је… Знаш ли шта си урадио? Срушио си мост који си недељу дана градио над провалијом смрти, ка обали бесмртности, ка Ускрсу. Срушио си мост између свог пакла и ускршњег Раја. Постиш ли цео пост, буди убеђен, саградићеш мост који преводи у Рај, у бесмртност, у Васкрсење.

Само, пост никад не гради сам. Њему увек сарађују остале еванђелске врлине: вера и нада, љубав и молитва, кротост и милосрђе, богољубље и братољубље. Али пази да неки грех не минира твој мост. Гордећи се ти мислиш у себи: Ето, ја постим цео пост, бољи само од оних који не посте. Гле, већ си минирао свој мост и он сваког тренутка под експлозијом неког греха може одлетети у ваздух. Онда, онда ћеш сав остати у смрти и у свом страшном паклу.

На данашњи дан ми смо на догледу Раја, на догледу Васкрсења Христовог. Ми ћемо сигурно ући у њега и искрцати се на обалу бесмртности само ако будемо постили еванђелским постом. Наш сусрет са Васкрслим Господом Христом и јесте наш Рај, наша бесмртност, наша вечност. Јер, где је Богочовек Христос – ту је и Рај. Оваплоћени Бог и јесте сав Рај на земљи, јер је то сав Бог са свима Својим савршенствима и богатствима. Његово Свето Еванђеље и није друго до божанска ризница средстава, сила и упутстава како се васпоставља Рај у човеку и у свету око човека.

Не варајте се, Рај почиње још овде на земљи вршењем еванђелских врлина. Блаженства су доказ тога. Смерношћу се изгони из душе гордост, тај главни агенс и инсталатор пакла, и повраћа Рај, Царство Божје. Тако и покајањем, тако и кротошћу, тако и миротворством, потискује се из душе грех и смрт, сваки грех и смрт, а повраћа рај и бесмртност. Али не само Рај, него и пакао почиње још овде на земљи. Кроз сваки порок ствара се по један мали пакао у души човековој. А сви људски пороци скупа претворили су овај свет у пакао. Зато еванђелске врлине претварају овај свет из пакла у Рај. Сваким еванђелским доживљајем, сваким еванђелским расположењем, сваким еванђелским делом ти постепено усдостављаш Рај у твојој души док га најзад потпуно не успоставиш. Васпоставиш ли Рај у себи, ти ћеш га лако васпоставити и у свету око себе. Ено, разбојник на крсту је то доживео вером и покајањем и из уста Свеистинитог Господа чуо ову благу вест: „Заиста ти кажем, данас ћу те сам увести у Рај“.

Браћо и сестре, Недеља изгубљеног Раја јесте Недеља праштања, како су ову недељу називали наши стари, и како је и данас називају онде где је Православље силно и јако. На данашњи дан – шта је наша дужност? Да сагледамо себе у свима понорима својим, у свима висинама, у свима ширинама, и у себи све грехе своје. Можемо ли их избројати? Не, никада и никако. Шта нам остаје? Једно, само једно: да свим бићем својим вапијемо: „Господе помилуј“. Стога тако често и чујете у Цркви Христовој тај вапај: „Господи помилуј“. Ко очима вере и покајања сагледа своје грехе, он непрестано вапије: „О, Господи, помилуј! Боже, милостив буди мени грешном“. Али он и непрестано опрашта другима грехе њихове, јер зна, ако опрашта, опростиће му се. Наше спасење Спаситељ је условио праштањем грехова. Зато је и у молитву Господњу унео ову молбу: Опрости нам грехе наше, као што и ми опраштамо онима који су нам згрешили.

Видите, вредност и христоносност нашег поста условљена је опраштањем. Наш повратак у Рај условљен је тиме, наша бесмртност, наша вечност условљене су тиме. Гле, наш Рај зависи од нашег ближњег, и наша бесмртност и наша вечност зависе од нашег ближњег. Зато је свемилостиви Спаситељ заповедио: „Будише милостиви као што је милостив Отац ваш небески“.

Шта још значи данашње Еванђеље? Сви смо криви за све! Сваки је крив за све! Сви су криви за свакога! Схватимо ли то, осетимо ли то, ми ћемо свима опростити све, молити се за сва бића у свима световима, да би и нама Господ опростио грехе наше. Ми људи, криви смо сваки пред свима и сви пред свакиме. Штавише, ми људи криви смо и пред животињама и пред птицама, и пред цвећем, и пред дрвећем, и пред свима бићима на земљи, јер смо ми грехом својим увели смрт и патње у овај земаљски свет – ми људи. Ако икада, онда на данашњи дан хришћани треба да су свесни тога, и да из све душе завапе: „Опростите нам и ви птице, опростите нам и ви мрави, опростите нам и ви пчеле, опростите нам и ви срне, опрости нам и ти траво, опрости нам и ти цвеће, опрости нам и ти дрвеће, опростите нам и ви рибе, опростите нам и ви звезде, опростите нам (сва) створења земаљска, јер смртно се огрешисмо о вас што навукосмо на вас безбројне патње и што рај претворисмо у пакао“!

Еванђеље праштања је толико неопходно земаљском свету да се протеже и на птице у гори. Наши стари говораху, причао ми је мој покојни отац, да се на данашњи дан и птице у гори опраштају, птице у гори опраштају… О, какве нежне, анђелске и еванђелске осетљивости и саосетљивости код птица. Оне јаче од нас осећају Спаситељево дирљиво Еванђеље опраштања. Гле, птице у гори усрдније су од људи у испуњавању Еванђеља Христовог.

Браћо, застидимо се пред птицама. Зар да нас оне претекну у испуњавању Христовог Еванђеља? Похитајмо, опростимо данас свима, еда би Господ опростио нама грехе наше. Помолимо се за све, за пријатеље и непријатеље, за оне који нас мрзе и за оне који нас воле, за добротворе и злотворе. Будемо ли тако радили, ми ћемо за све време Великог поста ревносно ићи путем еванђелских врлина и радосно узићи у Нови Рај, Васкрсење Христово, где свакога од нас очекује Божанска Истина и Правда, Божанска Бесмртност и Вечност, Божанска Љубав и Радост. Амин.

Свети Јустин Ћелијски

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“ 

 

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Јуче је био 17. фебруар (видео)

Данас је 17. фебруар 2015.,

дан када су нацисти на Косову и Метохији прогласили независност, уз помоћ САД и ЕУ. У знак подсећања на борбу коју је са својим народом и монаштвом водио епископ Артемије подсећамо на један спот који је некада (давно) био снимљен.

IMG_1941

Последњи поздрав са Грачаницом. Дан када су била забрањена црквена звона у Грачаници.

 

Разлог, зашто смо баш ову песму везану за Косово и Метохију одабрали, је разлика која је видна између времена док је епископ Артемије био на КиМ. и сада. У споту је учествовао џет-сет новокомповане музичке сцене. То су људи који углавном певају онако какво је доминантно мишљење у једном народу. Тада, пре неколико година, Србија је одисала борбом за своје Косово и Метохију, сада, после прогона праведника, и моралног урушења српског епископата, после зацарења јереси екуменизма, и ћутања о тој издаји „џет-сета“ политичке, уметничке, академске сцене у Србији, више се не пева о повратку Косова Србији. Општа апатија и расуло у народу.

Срби су отишли на маргине.

Није ли то доказ истинитости речи из Светог Писма: Удариће пастира, и овце ће се разбјећи (Зах 13, 7)?

A где су на овај дан великог страдања православних хришћана патријарх и председник републике? Како су обележили 17. фебруар?

За председника се не зна где је, али кажу да је патријарх и председница скупштине Србије Маја Гојковић на миси у римокатоличком храму у друштву америчког амбасадора Кирбија и Станислава Хочевара, надбискупа београдског. Миса се одржава под геслом:

„Како сејемо, тако ћемо жњети“.

kako

 

Погледајте, такође: ЈЕСУ ЛИ СРБИ ПОСТАЛИ ПОТУРИЦЕ?

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Косово | 3 коментара

МИТРОПОЛИТ АМВРОСИЈЕ РЕАГОВАО РЕЗИГНИРАНО ЗБОГ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА

Након сумњивих негирања како Светог Синода Грчке архиепископије тако и Јерусалимске патријаршије о конфронтацији поводом важног питања о Иринеју, митрополит Амвросије, члан Синода, интервенисао је резигнирано тврдећи да тамо где има дима има и ватре! 

patriarxis_eirinaios-890x395_c

Патријарх Иринеј, и даље заточен на правди Бога.

 

Наиме, на редовном заседању Синода Грчке цркве архиепископ Јероним је опет избегао да се изјасни поводом преиспитивања кривице Јерусалимског патријарха Иринеја. Изјавио је да никакво писмо није добио на ту тему. Том приликом, честитао је ослобађање Архиепископа охридског Јована.

Митрополит Калаврите Амвросије поводом тога је изјавио да „за наше Православље представља мрљу то што (патријарх Иринеј) остаје затворен без пресуде“. Он је открио и да је било контакта између Егзарха Пресветог Гроба Господњег у Атини са Архиепископом Јеронимом након којег је Свети Синод одлучио да опозове слање трочлане делегације у Јерусалим.

У саопштењу се каже:

ОВО ЈЕ МРЉА ЗА НАШЕ ПРАВОСЛАВЉЕ! ЗАТВОРЕН БЕЗ ПРЕСУДЕ!

СВЈАТЕЈШИ ПАТРИЈАРХ ЈЕРУСАЛИМСКИ г. ИРИНЕЈ

Још једном ћемо то поновити! Случај Његове Светости п.Јерусалимског г. Иринеја, који остаје закључен у свом стану-келији, тамо доле у Јерусалиму представља мрљу за цело Православље! Сви су без изузетка криви и патријарси и архиепископи Православне Цркве, који или ћуте или су равнодушни! Мученик патријарх г. Иринеј остаје заточен без икаквог судске и најглавније – без икакве пресуде! Чини се да га се наследник црквене управе у Јерусалиму боји и да га због тога држи у потпуној изолацији! А оно што је још горе: ако путујете као ходочасник у Јерусалим и желите да посетите заточеног патријарха, НЕЋЕ вам то дозволити!

Пишемо, дакле, ово како бисмо јавно осудили понашање Егзарха Пресветог Гроба Господњег у Атини, високопреподобног архимандрита оца Дамјана, који је – очигледно – на налог Његове Светости партијарха г. Теофила, посетио недавно Високопреосвећеног Архиепископа Атине и целе Грчке г. Јеронима, да би га уверио да овај свети Патријарх г. Иринеј „није заточен“  већ „самозаточен“. То је, међутим, велика лаж! Свети и мученички патријарх г. Иринеј, без своје воље, стављен је у потпуну изолацију! Осуђујемо, дакле, ово понашање вредно презира наследника црквене Управе тамо доле у Светој Земљи! Лаж НЕ ПРИЛИЧИ црквеним људима! То је оружје оних који се осећају кривима! Изражавамо наше жаљење и – зашто не?- и нашу озлојеђеност.

Резултат интервенције Високопреосвећеног Егзарха г. Дамјана у Атини јесте да је Свети Синод на својој седници одржаној 5. фебруара ове године одлучио да опозове слање трочлане делегације у Јерусалим која је за циљ имала да тамо у име наше Цркве пружи једну братску интервенцију љубави и смиривања духова у светој Земљи Јерусалима.  Стога нас, дакле, интервенција Егзарха Јерусалимског у Атини г. Дамјана гура у даље борбе! Нећемо оставити да овлада нити неправда, нити лаж! Само храбрости, Ваша Светости г. Иринеју!

Егион, 09. фебруара 2015.г.
+ АМВРОСИЈЕ КАЛАВРИТЕ И ЕГИАЛИЈЕ

амвросије

Митрополит Амвросије

 

Извори: Агиоритико Вима, Serbia world news.rs

Погледајте такође: РУШЕЊЕ ЈЕРУСАЛИМСКОГ ПАТРИЈАРХА ТЕОФИЛА

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Јерусалимска патријаршија, Грчка Црква | 3 коментара

Мањи је грех не примити Христа него ли примивши одбацити Га.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

 HxaI4W2qtfE Апостолско сведочанство је истинито и несумњиво, браћо моја. Кад би Пилат безбожник сведочио оно што апостоли сведоче, ко би поверовао? Јер је безбожник, а сведочанству безбожника нико не верује. Или кад би цар Ирод, који је због женидбе са својом снахом убио светог Јована Крститеља, кад би тај цар сведочио оно што апостоли сведоче, заиста нико не би веровао. Али кад прости, чисти и непоткупљиви рибари дају своје сведочанство, за које су оставили своје рибарске мреже и своје тихе домове и децу и родбину па чак и отаџбину и поред свега дали се драговољно на смрт за своје сведочанство – онда је то сведочанство истинито и несумњиво.

Какво је то апостолско сведочанство? Ево да пустимо једнога рибара по имену Јована, једнога од синова Заведејевих да сам говори: И ми, вели он, видјесмо и сведочимо да Отац (небески) посла Сина да се спасе свијет. Ко признаје да је Исус Син Божји, Бог у њему стоји и он у Богу. И ми познасмо u вјеровасмо (I Јов. 4, 14).

И стара Европа од пре хиљаду година позна и верова. И беше спремна да буде сведок Господа Исуса Христа пред свима некрштеним народима на земљи. Али сатана закрочи у судбу Европе преко верских старешина њених. Сатана наусти осионе првосвештенике европске да одбаце простоту рибарску и да се уживе у раскош римских ћесара, и да постану господа и висока господа, и војеначалници и дипломати и кнежеви и богаташи. To учини да се народи хришћански на Западу буне и помету. И од тада до сада ти народи су пошли путем супротним Христу и сведочанству апостолском. Радије су читали незнабожачке философе него апостолске посланице. Милији су им били жречеви олимпијски и персијски него ли свештеници хришћански. Више су их веселиле шаране лаже паганске поезије него ли житије светих испосника и мученика Христових. Срамне баханалије старе Јеладе и Рима више су се лепиле за срце њихово него ли спасоносна и пречиста литургија Христова. Све ово није дошло одједном него се постепено све свело на ово што набројасмо. Једном речју: крштени свет вратио се своме прехришћанском незнабоштву. Свети апостол Петар, уз кога су се нарочито везали првосвештеници западни, то изражава овом отвореном и оштром речју кад вели: повраћа се пас на бљувотину своју, и окупана свиња у каљужу (II Петрова 2, 22).

Кудикамо било би им боље – тим западним јеретичким народима – да никад нису ни чули за Христа и његово Јеванђеље нити да су се крстили у Његово име. To им говори и апостол Петар, кога су они присвајали себи као свог искључивог љубимца и кључара раја. Овако им говори: Бјеше им боље да не познаше пута правде, него ли кад нас познаше да се поврате натраг (II Петр. 2, 21). Мањи је грех не примити Христа него ли примивши одбацити га.

Да је остала некрштена и нехришћанска, Европа би да нас била пред Богом Створитељем оно што је и некрштена Индија. И њена би одговорност била малена и шиба блага (Лк. 12, 48). Али она се крстила у име Пресвете и животворне Тројице, у име Оца и Сина и Светога Духа, примила је сведочанство апостолско и држала то сведочанство као најдрагоценије благо хиљаду година. Онда је почела то сведочанство и печат Духа Христова са себе скидати па се враћати на прастару бљувотину својих незнабожачких и људождерских прађедова од пре Христа. Шта је то што апостол именује бљувотином? To je поклоњење идолима, старим измишљеним божанствима, под разним именима, једној шареној гомили која представља људске страсти и похоти, но која је непостојећа. To je враћање од духа на тело, и од живота духовнога на живот телесни. Као што се догодило и са лакомисленим Галати ма, којима апостол Павле, њихов духовни родитељ, упућује овај прекор: О неразумни Галати! Ко вас је опчинио да се не покоравате истини?… Тако ли сте разумни? Понели сте са духом а сада свршујете са тијелом (Гал. 3, 1)! Шта су учинили Галати? Крстили се, призна ли Христа, а после одбацили га и вратили се својим старим фантастичним боговима, и што је увек случај, вратили се под тиранију стихија природних, и почели обожавати страшне силе природне као неука деца која живе само чулним животом и виде само донде докле очи гледају.

Хришћанска Европа, пркосећи својим црквеним старешинама, вратила се на своју бљувотину као некад безбожни Галати. Чему се вратила? Природним стихијама, природи као врховном божанству. Одбацивши животворног Христа, Европа се поклонила полумртвој и мртвој природи, тј. делу Христових руку. To je као кад би неко пуштен био да уђе у царев двор па место да се поклони цару он се почне клањати царевим псима и мачкама и ко њима. До те помрачености, до тог лудила дошла је Европа у 19. и у 20. столећу. Лако ће бити Индији на Страшном Суду, лако и Китају и Јапану, али ће врло тешко бити Европи. Јер је најпре била верна па је изневерила.

А ти, Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никада ниси ишла њеним путем и никад за њом. Ти си имала своју мисао, своју веру, свога Господа и свој пут. Назад на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш. Са туђе бљувотине врати се своме Христу, и Он ће те осветлити и спасти. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Кроз тамнички прозор | 2 коментара