Заједничка католичко-православна комисија постигла договор о саборности и примату

Из саопштења на сајту Одељења за спољне односе цркве Mосковске патријаршије уочи затварања пленарне седнице у Кјетију

Православни Руси се надају да ће се у средиште дијалога сада поставити питање унијата.

Москва (АзијаЊуз) – Међународна комисија за теолошки дијалог између католичке и православне цркве (чије се четрнаесто пленарно опште заседање завршава данас, 22. септембра, у Кјетију) постигла је договор о усвајању документа под називом „Ка заједничком схватању саборности и примата у служби јединства цркве“. Ово је најављено од стране Одељења за спољне односе Синода Московске патријаршије, које је у саопштењу на свом сајту такође истакло и изазове за будућност. Према Москви, „Биће тешко напредовати у дијалогу, уколико остане нерешено питање еклисиолошких и канонских последица унијатства“ (погрдан израз који указује на грчко-католичке Украјинце са источним обредом, лојалне папи).

Опозиција Грузијске Православне Цркве не омета одобрење припреме документа које је покренуто током претходне пленарне седнице Комисије, одржане у Аману, 2014. год, а завршена је од Координационог одбора Комисије током састанка у Риму 2015. године. „У Кјетију, – објаснила је поруку прес-служба Ватикана – чланови Комисије ће морати да процене да ли нацрт адекватно одражава тренутно постојећу сагласност о деликатном питању теолошког и еклесиолошког односа између примата и саборности у животу Цркве или да ли ће бити потребно да се настави темељно истраживање тог питања.“ По извештају московске патријаршије, консензус је постигнут, чак и ако се Грузијска Православна Црква „не слаже са појединим ставовима“ тог документа. Изјава Грузијаца је садржана у напомени коначног саопштења које је усвојено на пленарној седници. Споредна напомена, у вези са тим, биће убачена и у заједнички документ, који ће ускоро бити објављен од стране Комисије. То је охрабрујућа одлука, истакли су неки коментатори, уколико православни не дозволе да неслагање грузијске цркве спречи усвајање тог документа. Православни Грузијци показују одређену спремност да наставе својим путем и у другим питањима. У претходном раду, свеправославни сабор на Криту, на пример, били су једини који се противе браку између православаца и неправославаца.

14394022_10157506007255026_996037714_o.jpg

Унијати и тема наредног заседања

У Кјетију није постигнут договор о теми следеће пленарне седнице, на којој би се Московска патријаршија могла суочити са питањем унијатства. Одлучено је да ће тема бити изабрана на састанку Координационог одбора заједничке комисије, који ће се одржати у току 2017. године. На седници у Кјетију, шеф руске православне делегације, „министар спољних послова“ Московске патријаршије, митрополит Иларион, међутим, упозорио је да је деловање грчко-католичке цркве у Украјини „неприхватљиво са становишта хришћанске етике“. Директно је указао на надбискупа кијевског, Свјатослава Шевчук, чије анти-руске изјаве, према Москви „су у супротности са нашим дијалогом и сеју неповерење између православаца и католика.“ „Морамо бити свесни да у нашим црквама постоје људи који ометају наш пут и то морамо имати у виду када мислимо на будућност нашег дијалога.“ Други члан руске православне делегације, архимандрит Иринеј је истакао да „ће бити тешко да се напредује у православно-католичком дијалогу, ако остане нерешено питање еклисиолошких и канонских последица унијатства“. „Циљ нашег дијалога је да се не постигне споразум о питањима у којима се већ слажемо, већ морамо да расправљамо о питањима која нас раздвајају. А тема унијатства је веома актуелни проблем, један од главних у другом миленијуму. “ У раду заједничке комисије – на челу са кардиналом Куртом Кох, председником понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства, и архиепископом Јовом Телмиски (Геча), васељенске патријаршије – присуствовали су по два представника из сваке од 14 аутокефалних православних цркава и исто толико католичких представника.

„Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес… Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.“

Преподобни Јустин Ћелијски

Извор: Asia News

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Масовно крштење 118 душа у Руанди

„Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте, алилуја…“

Са благословом његовог блаженства Теодора II, патријарха Александрије и Целе Африке; и молитвама православних верника широм света, 11. септембра  ове године 118 људи је крштено у Руанди.

1.jpg

Његово Преосвештенство Инокентије, духовник и епископ православне епархије Бурунди и Руанде био је изузетно радостан због душа жедних да приме православље од почетка његовог мисионарског рада  2012. године.

Након крштења и Божанске Литургије, традиционална група „Абатарутинија православни плесачи“, забављала је публику.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Ово није прво масовно крштење у Руанди. У децембру 2014. године, његово преосвештенство епископ Инокентије, Светој Тајни Крштења привео је 126 нових верника из заједница Казиба, Рвабутази и Гашонгора.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Такође са благословом епископа Инокентија 10. октобра 2015, парохијски свештеник из цркве Свете Тројице у Ниамати отац Петрос Бицамумпака крстио је 32 људи у малом језеру под називом Каматана које се налази у Ниамата региону, у области Бугесера у источној провинцији Руанде.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Уз славу Божју и након великих напора и молитава његовог преосвештенства епископа Инокентија, први кораци православне цркве у Руанди настали су 17. августа 2013. године, заједно са оцем Георгом Скинасом и јерођаконом Нектаријем Стогианисом, као и са тимом људи из цркве Светог Димитрија Топовника у Атини, и групом жена из Уганде које су организовале катехистички састанак са око 500 становника Руанде. Сутрадан, у недељу ујутру, приликом Свете Литургије становници Руанде били су запањени литургијским богатством Православне Цркве.

rwanda1

Интересовање за православље у Руанди је искрено и ревност њеног становништва према истом се стално повећава. На шта указује и недавно масовно крштење.

Извор: Journey to Orthodoxy

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Види још: Уочи Крстовдана – Други талас масовног покрштавања бивших католика на Филипинима (ФОТО галерија)

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Митрополит Иларион (Алфејев) даровао папи честицу мошти преп. Серафима Саровског

Васељенску веру Цркве о побожном поштовању светих моштију потврдили су богоносни Оци Светога Седмог Васељенског Сабора својом одлуком: „Господ наш Исус Христос подарио нам је мошти Светитеља као спасоносне изворе који изливају разноврсна доброчинства на немоћне. Стога они који се дрзну одбацити мошти Мученика: ако се епископи – да се свргну, а ако су монаси и световњаци – да се лише општења . У правилу 7. истог Васељенског Сабора вели се: Ако су који свети храмови освећени без светих моштију Мученика, наређујемо да се у њима положе мошти уз уобичајену молитву .

mosti-papa

15. септембра 2016. године у својој званичној резиденцији, Апостолској палати у Ватикану, папа римски угостио је председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије, митрополита Илариона (Алфејева).

Митрополит Иларион је стигао у Италију са благословом Патријарха Московског и целе Русије Кирила и према одлуци Светог Синода, као шеф делегације Руске православне цркве на 14. пленарном заседању Заједничке комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. (извештај са претходног заседање ове јеретичке комисије можете видети овде). Заседање ће се одржати у Кјетију од 15. до 22. септембра.

Митрополит Иларион предао је поглавару Римокатоличке цркве, дар Његове Светости Патријарха Кирила – честицу мошти светог Серафима Саровског у малом кивоту, израђеном у облику ускршњег јајета. Папа је дубоко дирнут драгоценим даром замолио да се пренесу искрена захвалност и пријатељски поздрав, Његовој Светости Патријарху Кирилу.

Говорећи о чудотворној сили светих моштију, Свети Јефрем Сирин вели о светим Мученицима: „Они и по смрти дејствују као живи, исцељују болне, изгоне ђаволе, и силом Господњом одбијају сваки зли утицај њихов. Јер је у светим моштима свагда присутна чудотворна благодат Светога Духа“.

Свети Дамаскин, сумирајући животворно учење Светога Писма и Светога Предања о побожном поштовању светих моштију, херувимски благовести из олтара своје богоносне христолике душе: „Светитељи су постали по благодати оно што је Господ Христос по природи . То јест постали су богови по благодати: чиста и жива обиталишта Божја. Јер говори Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима и бићу им Бог .

Током састанка стране су размотриле стање православно-римокатоличких односа након историјског састанка примата две цркве у Хавани, фебруара ове године. Једна од централних тема разговора била је и трагична ситуација хришћанског становништва Блиског истока. Папа Фрања и митрополит Иларион истакли су позитивна искуства сарадње за пружање помоћи хришћанима Блиског истока, у складу са одлукама донесеним на састанку у Куби. Обе стране су нагласиле потребу за даљим консолидованим акцијама на Блиском истоку. Председник Одељења за спољне односе цркве, Московске Патријаршије РПЦ, упознао је папу са иницијативом Руске цркве да пружи хуманитарну помоћ сиријским грађанима који пате и захвалио папи на његовим миротворним напорима.

Приликом разговора, изражено је обострано задовољство по питању развоја сарадње између Руске православне цркве и Римокатоличке цркве у области културе, нагласивши да је та сарадња плодна посебно у периоду у откако постоји ова Мешовита комисија. Дакле, у протеклих годину се показало да је то пројекат који има велику перспективу, јер се размена студената теологије и свештеника на релацији Римокатоличке цркве и Московске патријаршије, односно између Москве и Рима , показала корисном , за дубље упознавање са традицијом и савременимм животом две Цркве.

Бесмртна благовест Светог Откривења о светим моштима и њиховом побожном поштовању посведочена је и непрекидно се посведочава Светим Предањем од апостолскога доба до данашњега дана. Безбројне су свете мошти светих Угодника Божјих широм православнога света. Чудеса њихова су неизбројна. Побожно поштовање њихово од стране православних хришћана је посвеместно.(Преподобни отац Јустин (Поповић), Догматика Православне Цркве, књига трећа, Београд, 1978.године)

 

Извор: вестник-верных.рф

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Руска Црква, Црква и јерес екуменизма | 1 коментар

РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ЕКУМЕНИСТИЧКИХ ЛАЖИ (3*) – ФИНАЛЕ ИЛИ РЕКВИЈЕМ ЗА БЕСМИСЛИЦЕ ЈЕРЕТИЧКОГ ПОПЕ ЗОРАНА

Наша бесплатна школа за екуменистичке дилетанте полако, али сигурно, креће да даје своје плодове! Побуђен нашим Разобличавањем бр. 3, попа Зоран је јутрос написао поново пашквилу, која није за оцену 1, већ за 2-. Браво! Зато му поручујемо: “Седи попе доле, два минус!“. Али, има још много да учи би стигао до петице.

%d1%84%d1%80%d0%b0

Два минус му наставничко веће данас даје, зато што је попа Зоран у овојутарњој пашквили прећутао наше последње аргументе око тога да се св. Марко Ефески никада није обраћао папи, тј. да папа никада није прочитао било шта од св. Марка нити је шта чуо из уста св. Марка. Значи, попа Зоран се слаже да је св. Марко написао енкомион у види писма, послао га кардиналу Цезаринију на цензуру, Цезаринију се писмо није свидело, јер није било у духу љубави и ондашњег екуменизма по кардиналовој оцени, и уместо да га кардинал пошаље папи, послао га је разочаран византијском цару. Потом је цар наредио никејском Висариону да преради енкомион, избаци увредљиве делове за папу, и прочита га у пленуму са чистом екуменистичком етикецијом папи. Док св. Марко Ефески никада у пленуму није имао било какво обраћање усмерено директно ка папи (једно помињање папе, дакле не обраћање папи, у пленуму од стране св. Марка Ефеског као гласноговорника целе грчке делегације по царевом наређењу се не рачуна). Браво попо!

Али, остају и даље бројне заблуде и грешке попе, које не да не приличе научнику, него ни ђачету у најзабаченијој школи које тежи да у књижици има записано под ставком успех – довољан. Мора ту да буде још тестова до полугодишта да би се видело да ли ће попа Зоран да понавља или не и какав ће му бити просек оцена.

Следе попине сажете “замерке“ на наше последње писаније, и наша ласна побијања истих:

1. Попа каже да смо “шарлатани“ јер смо заборавили да смо пре два месеца писали у Разобличавању (1) како је св. Марко побегао са Сабора, а да смо у Разобличавању (2) и (3) написали како је само покушао да побегне, а не и да је побегао.

Попе не читаш пажљиво, или изврћеш речи, а то није лепо за једно ђаче. Када смо у Разобличавању (1) рекли да је побегао, то се односило на чињеницу да св. Марко није присуствовао крају Сабора, тј. унијатској литургији и потписивању ороса, већ је пре тога тражио од цара да не присуствује окончању Сабора, и да буде враћен назад у Еладу. Цар је донео одлуку да св. Марко има да буде враћен назад са Сабора, и та одлука царева је ступила на снагу пре краја Сабора (све лепо стоји у Сиропулосу X-V). А када смо у Разобличавању (2) и (3) писали да је покушао да побегне, то се односило на његов покушај бега из Фераре, дакле у раном стадијуму псеудосабора са ираклијским епископом. И када смо за ове делове Разобличавања говорили да нисмо написали да је побегао са псеудосабора говорили смо истину, јер је ту, у Ферари, само покушао да побегне. Но то не значи да је у Фиренци само покушавао да побегне, то је и успео да учини, након што је преко грчког деспота успео да излобира код цара допуштење за бег. Зато смо у Разобличавању (2) написали да је КРИШОМ покушао да побегне, а да се у другом покушају јавно обратио цару за дозволу да оде. Поправи концентрацију попо, иначе ћеш клечати на курузима!

2. Попа каже да није тачно када тврдимо да је св. Марко избегавао да кардинале у пленуму (и приватно) зове часним оцима, већ само часни или поштовани. И ту наводи као доказ Крочеов оригинални латински извор.

Браво попе, открио си топлу воду! Као да ми то нисмо знали, него нас ниси читао како ваља, јер смо рекли да се у овом случају ми легитимно ослањамо само на Сиропулоса, не и на Крочеа:

“Тиме је посредно решен и случај називања паписта “честити“ + “оци“ (ако је њега од стране св. Марка у овом пуном облику и било према папистичким записницима, премда не и према Сиропулосу)…“

Дакле, Кроче каже једно у овом случају, а Сиропулос друго. Легитимно је држати се оба извора, с тим да ћеш попо морати да испуниш пресудне додатне услове, ако желиш кардиналима да се обратиш са “уважени оци“, али о томе више види доле у ЗАКЉУЧКУ.

3. Гледе “љубљења папе“, попа Зоран каже да Кроче није био очевидац онога о чему је писао (а Кроче не пријављује никакав пољубац папе), а да Плусијадес (за кога и сам попа признаје да је у време псеудосабора носио пелене на Криту далеко од Италије) несумњиво преписује од сведока самог догађаја да је било љубљења папе и од епископа и патријарха, а не само ставрофора.

Прво, први примарни извор – Сиропулос сигурно није био лично у тренутку сусрета патријарха и грчких епископа са папом и кардиналима присутан у просторији. Он је касније уведен одвојено, и како каже, када је он уведен, сви су остали седели на својим местима. Он је могао описати сусрет његових Грка са папом, само на основу онога што је чуо од оних Грка који су ту били и ништа више од тога. А као што смо видели, за своје претходнике не пријављује никакав пољубац, већ само поздраве (без било какве спецификације) и климање главом. То је оно што пише у извору, а зашто је то тако описано – разлога може бити милион. Договорено је да Грци буду увођени у серијама од по 6 и да учине наклон главом, то су последњи папини услови за сусрет. Зашто је пријављена рука и образ само код ставрофора може само да се нагађа – можда је папа по њиховој одећи мислио да су они дисипати који су га већ раније целивали за разлику од епископа који су само климали главом и тада, а и у претходном “извидничком сусрету“, или чак лаици (о којима говори Кроче да их је било међу Грцима у сали), грешка у протоколу и споразумевању, ко зна? Но то научника уопште не би требало да занима, док се не појаве неки нови примарни извори, ако их уопште има у неком сандуку под катанцем.

Друго, други примарни извор Кроче, можда није био у тренутку сусрета Грка са папом у просторији, али је можда и био, јер је његов извештај о сусрету са папом далеко исцрпнији од Сиропулосовог. Кроче детаљно описује по именима ко је где седео, шта је носио од одеће и слично. Но он не спомиње никакве пољупце, поготово не од грчких епископа и патријарха ка папи. Само каже да је патријарх ушао и сео поред папе, мало причао са њим, а затим су сви ушли.

Но, и да Кроче није био лично сведок тог догађаја, он, као и Сиропулос, јесте био сведок псеудосабора, био је на пленумским седницама и мотао се около. Док Плусијадес (на кога се позивао попа Зоран) у то време носи пелене на Криту и нема везе са псеудосабором. И попо, тек када будеш навео тачно од кога је Плусијадес несумњиво преписао тај свој Опис или уводне догађаје псеудосабора, јави се. Нити је сведок догађаја, нити се зна од кога је преписивао, да ли је нешто додао, избацио, погрешно превео или преписао и мани се тога до даљег.

ЗАКЉУЧАК

На основу свих наших досадашњих Разобличавања (1), (2а-2б), (3, 3*) изводимо један закључак или практикум, који ће попи Зорану и свим необразованим, неуким, али гордим и слабим у Вери екуменистима из Синода, Сабора, ПБФ-а и прочима, бити од користи како да поступају са папистичким јеретицима и другим секташима и расколницима по узору на св. Марка Ефеског:

1. Прекинути одмах сваки контакт са папом, свако писмено или усмено обраћање папи, пошто смо установили да св. Марко није имао било какав контакт са папом у било ком тренутку (осим када је папи рекао да га боле бубрези, да мора да седне и да неће да потпише унију и ништа више од тога). То значи да Синод и прочи имају моментално престати да шаљу писма папи у којима га зову “свети отац“, “епископ Рима“, “преосвећени“ и слично. Могу можда да пишу писмо у својим кабинетима да је папа Бог, божанство, анђео шта год, само нека се потруде да писмо на крају у целини изгледа тако да оно никада не оде до папиних очију или садржај писма до папиних ушију, тј. да се писмо не свиди папистима у Ватикану те да га не пропусте папи, како је то св. Марко успевао да изведе у Фиренци. Барем нека тако раде, док се не утврде у Вери. И наравно јавно да се раскају за сваки досадашњи накарадни контакт са папом.

2. Прекинути сусрете са папом како би се дотични архијеретик целивао у образ или руку, јер св. Марко то никада није радио.

3. Ако већ екуменисти желе да зову кардинале, дакле не папу, већ само кардинале, „честити оци“, мораће да испуне три услова. Први је да се не обраћају кардиналима који су били Туђманове пудлице и протагонисти усташтва као што су то загребачки Бозанић или сарајевски Пуљић, јер св. Марко није имао било какав контакт са кардиналима који су се дружили или глорифковали масовне убице и кољаче Грка. Други услов је да им у обраћањима кажу следеће: “Чули смо да желите да одстраните сопствене јереси како би се залечио раскол за који сте ви криви, тачније раније папе у које је ушао демон који је довео до тога да ви отпаднете од нас православних, од Светих Отаца и од Римске Православне Цркве, јер једино тако можете постати поново Тело Цркве и хришћани. Ако је тако, честити оци, онда нас послушајте шта све морате да порекнете у вашим јеретичким учењима“, јер је то св. Марко Ефески рекао папистима на почетку сусрета са њима. Оци могу бити САМО у случају да се већ кају за јереси и раскол за шта су сами они криви. И наравно, ако се после пар пута види да се они заправо не кају, они који се определе за ову опцију приласка папистима имају ДУЖНОСТ да моментално побегну од нераскајаних и превртљивих јеретика, као што је св. Марко покушао да бежи и на крају побегао са псеудосабора, и да прекину сваки контакт са папистима до краја свог живота, а СПЦ са њима на пар векова да се не сусреће. Папистичком народу и нижем клиру се Православље може проповедати нон-стоп и ефикасније без било каквих контаката са папом и кардиналима. Но, ми им саветујемо да остану на сигурном терену као и ми, и да на Сиропулосовом трагу, њих и остале јеретике и незнабошце, ако то иоле заслужују зову само поштовани и ништа више од тога – док се доказано не раскају вишеструким жестоким проверама. И треће, мораће да кажу екуменисти ко их је принудио да тако зову паписте, пошто смо видели да је у Фиренци “честити + оци“ била изричита наредба цара, а не избор етикеције св. Марка Ефеског, а као што знамо византијски цар који је то наредио – није био светитељ, већ је умро као неокајани јеретик.

А попи ЗА КРАЈ поручујемо – док не испуниш ова три задатка из практикума, немој се више јављати да се брукаш у учионици пред разредом. Остала деца ти се смеју као најгорем кловну.

У антипапистичким и антиекуменистичким Љуљацима и Београду,

16.09.2016.

Преузето од:  ФБ СТРАНИЦА ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ЕКУМЕНИСТИЧКИХ ЛАЖИ (3) – БЕСМИСЛИЦЕ НЕОБРАЗОВАНОГ, ПРЕВРТЉИВОГ РИМСКОГ ЈЕРЕТИКА, УСТАШЕ И СЕКТАША ЗОРАНА ЂУРОВИЋА

Легендарни кловн екуменистичког путујућег циркуса – фрава Зоран Ђуровић, познат по томе што је целивао Туђмановог пајтоса и усташког папу Војтилу који је Степинца учинио “блаженим“, покушао је поново да оспори наше писање о чињеницама да св.Марко Ефески није љубио папу, нити га је звао “свети отац“ (видети његову нову пашквилу под насловом “Марко Ефески се љубио са папом – други грчки извори“ овде – http://pouke.org/…/44290-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D…/).

%d1%84%d1%80%d0%b0%d0%b0%d0%b2%d0%b0

Помислио је да нама може подметнути неке нове или “друге грчке изворе“ који помињу пољупце и похвални говор папи од стране св. Марка Ефеског, али као што ће се јасно видети доле, нити се ради о оригиналним изворима, нити о иоле поузданим изворима. Два примарна-оригинална извора (Сиропулос и Кроче) су потпуно на нашој страни. Ђак Ђуровић би морао поново у школицу да научи основне ствари гледе научне методологије (а дотле му поручујемо – “Седи попо доле, један!“). Њему још једна бесплатна лекција (и увек ће је добити, јер нема ништа ласније и слађе разобличити њега као мегалитску незналицу и јанитора ватиканских клоака), а народу се даје на знање потпуни дилентатизам и помрачење ума тобоже образованих екумениста.

Идемо редом, разобличавамо све битније приговоре овог јеретика, тачку по тачку (најпре његов цитат под наводницима, па наш одговор):

1. – “МП вели да је цар Јован VIII Палеолог наредио грчким епископима да се латинима учтиво обраћају. Као, не би они то по себи, него су били присиљени, а „цар је умро као неокајани јеретик“. Ово Марка баца у лоше светло, јер испада кукавица. Како је наједанпут постао храбар и није потписао унију? На то артемити немају интелектуално поштен одговор. А да је цар био јеретик, то је проглашено на сабору под Шљивом у Љуљацима! Сиропулос пак га ословљава са свети, иако је писао дуго после сабора“ –

Чак и да се св. Марко обраћао Латинима дословце како му је цар наредио (а није као што смо видели, јер је изостављао оно “оци“), и да је био кукавица па херој, и чак да је св. Марко био најпре унијата по постао борац против уније – потпуно је небитно. Никада није касно за покајање и раскидање са јеретицима, био то први час, трећи или једанаести. То стоји у Јеванђељу, али јеретички попа очигледно не чита Свето Писмо. Осим тога, јеретички попа је намерно заборавио оно што смо раније написали из извора – чак и да је св. Марко нон стоп Латине звао најсветији, најблаженији и слично, он је јасно рекао у свом првом обраћању у пленуму (које не треба мешати са тзв. похвалним говору папи који се никада није десио) да је он на овај Сабор дошао под претпоставком да Рим већ тада жели да се покаје и отклони све јереси које су довеле до раскола за који је Рим крив, те да од Грка на Сабору паписти очекују да чују шта све треба да ураде како би се вратили у Тело Цркве, и док је важила та претпоставка, свако учтиво обраћање није спорно, јер се само под претпоставком папистичког покајања може говорити о обнављању римске црквености, никако другачије.

Што се тиче сулуде попине тврдње да нико није јеретик док га неки Сабор не осуди да је јеретик, ма исповедао и сатанизам до смрти, навешћемо лепу дефиницију јеретика од светитеља Игњатија Брјанчанинова:

“Јерес је реч грчкога порекла која означава било какво посебно, оделито учење. Тако се и Хришћанско учење у доба своје појаве понекад називало јерес (jп. Дјела апостолска 28,22). Касније се овај назив примењивао искључиво на произвољно и лажно учење о Хришћанству, одвојено и различито од учења Једне, Свете Саборне и Апостолске Цркве. (…) Упорно истрајавање у јереси својство је јеретика…“

Дакле, јеретик је свако онај који исповеда јеретичко учење. Унија у Фиренци је била јерес првога реда, и онај који је био тада унијата био је јеретик као цар тада. Необразовани попа меша саборну осуду неког као јеретика, којом он бива анатемисан од Цркве (а ако је био свештеник престаје му свака благодат), од чињенице да неко може да умре формално као члан Цркве, а да буде јеретик који исповеда јереси. Као и код канона 15 Деветог помесног сабора, епископ са којим прекидају општење правоверни чланови Цркве, подразумева да је он јеретик који исповеда јерес, али то не значи да му аутоматски престаје свака благодат и да није члан Цркве. Барем до његове саборне осуде као јеретика и анатеме.

2. – “МП вели да је у својству портпарола Ефески ословљавао учтиво папу: „οὕτω καί νῦν λέγομεν, ὅτι έπεί ἐτάχθη καί συνεφωνήθη ἐγγράφως, καί παρά τοῦ μακαριωτάτου πάπα, καί παρά τοῦ βασιλέως τοῦ ἁγίου, καί τοῦ ἁγιωτάτου πατριάρχου ἡμῶν… ‘тако и сада кажемо, да пошто је сређено и договорено писмено, и од блаженог папе, и од светог цара, и најсветијег патријарха нашег…’ Дакле, овде се види да је цар ‘свети’, патријарх ‘најсветији’, а не папа. Папа је ‘блажени’“. Већ смо се нашли пред недоумицом да ли МП не зна језике или је само битанга-преварант; јер је немогуће да случајно погрешно преводи μακαριωτάτου πάπα са блаженог папе, јер је у гр. апсолутни суперлатив, тако да се ово преводи са најблаженији. Такође, блажени и свети су у ово време били синоними, како смо већ видели да Ефески користи и најсветији за папу. Ове форе МП може да продаје само неуком љуљачком свету“ –

Уопште није битно да ли је у овом обраћању папа поменут као “блажени“ или “најблаженији“, или “најсветији“, јер јасно се види да се ради не о личном ставу св. Марка него о саопштењу које је он прочитао у име грчке гелегације Латинима како би их Грци подсетили на њихове обавезе да се не дебатује пре времена о догми. Пред само то обраћање, било је саветовање свих епископа како ће се наступити према Латинима (Сиропулос то јасно описује), а према ранијој царевој наредби, св. Марко је имао да прочита Латинима оно о чему се сви договоре. Осим тога, у овом обраћању је јасно употребио прво лице множине λέγομεν (кажемо), а не “кажем“, као што је у другим обраћањима имао обичај да користи прво лице једнине.

3. – “МП сам назидао па сада покушава да се коригује, а не помињући да је лупетао. Вели да је Ефески „увидео да се ради о разбојничком сабору… па је покушао да побегне“. Претходно је тврдио како је Ефески побегао. Но, то би било као да неко каже да је „убио сам Тита“ исто што и „покушао сам да убијем Тита“. МП није био читао Сиропулоса него је слушао љуљачке легенде, па кад сам му привео текстове из Сир остао је без речи, и сада покушава да изједначи намеру и акт. Добро смо те разумели, Маки…“ –

Где смо то тврдили да је св. Марко побегао са сабора? Једино што смо рекли јесте да је покушао да побегне. И није ни први ни последњи светац који се стицајем околности нашао на разбојничком сабору, па покушао да бежи пре него што ће одбацити све што се на таквом сабиралишту договорило.

4. – “Скакућући тамо-вамо, МП вели како приватно Ефески избегава да католике назива свештеним лицима: „Када се на исти начин срео са кардиналом Цезаринијем па почетку псеудосабора, није га ословио са ‘блажени’ (μακαριώτατος – поново незналачки превод, sic!), ‘(нај)светији’ или ‘светости’ (ἁγιώτατος), него са ‘ваша поштован(ост)и, уважен(ост)и, честит(ост)и’ (αἰδεσιμότης) чиме је јасно избегао да у потпуности изврши цареву наредбу ословљавања паписта са ‘честити оче/оци’“. Ова незналица мисли да се и владике ословљавају као патријарси и папе. Такође мисли, као Мали Перица, да када се каже само велечасни, без додатка оче, да то некога вређа и да је „крња“ титула. Бесмислица до бесмислице. Нпр., кажем Иртинеју Буловићу (кога овај „стручњак“ такође оптужи за фалсификовање), преосвећени, без да додам владико, то сам га увредио! Љуљачка је туга преголема!“ –

Овај незналачки јеретчки попа не разуме да је наш акценат био на одсуству овог “оци“ или “оче“ уз поштовани, уважени, честити, а не то да се владика ословљава другачије од патријарха. Честити или поштовани говоримо у свакодневном животу мирјанима, али и странцима (дакле чак и јеретицима и незнабошцима), јер им тиме указујемо минимум поштовања као људским бићима створени од Бога, но не говоримо им истовремено “браћо“ или “оци“.

5. – “Такође, МП, не читајући ни Сир ни мене, тврди да Ефески никад не назива папу светим или блаженим (осим у Похвалном говору). Ја одавно привех управо такво место, али то су црне мрље код МП (тако се и за погрешне своје преводе изговарао са мрљама, као, није добро видео). Да поновим непажљивим читаоцима: када је дошао кардинал Јулијан, Марко разговара са њим и каже „најблаженији папа“ (μακαριωτάτου πάπα / Beatissimo Papa, Сир V, 7 (13))“ –

Па то смо и навели у нашем писанију, да је то речено у гласноговорничкој функцији св. Марка што је било по царевој наредби, и након заједничког већања са свим епископима, а не његово лично излагање у које се нико није мешао. Сем тога, овде је папа поменут, није му се св. Марко обраћао у лице, врло се вероватно ради о читању потписа папе, цара и патријарха са документа којим су се они обавезали да неће пар месеци већати о догми, јер је св. Марко јасно подсећао у том обраћању паписте на њихове конкретне писмене обавезе.

6. – “Остаје енкомијум Ефеског папи. (…)Петит не негира постојање говора и да је он извршен. Како је рукопис касније откривен, онда је касније и публикован па га историчари нису могли консултовати. То само артемити пишу схолије на текстове које нису читали. Но, на основу синопсиса у Сир смо већ видели да је то тај говор. Нико у научном свету га није довео у питање, нити вели да је манипулисан. (…) Дакле, Сир јасно сведочи да је говор Марков, а из његовог синопсиса се види да критички текст који имамо је аутентичан. Сир, који је касније био… противник потписане уније, не би написао да је ово био Марков енкомиј, нити би рекао како је папа наследник Петров, да то није из Марковог пера. Тачно је да у тексту немамо речено да је папа наследник Петров, али се назива првојерархом што је антономазија. Савршено се поклапа Сир извештај са текстом Маркове беседе. Кад је цар видео Маркову написану беседу, одузео се… па је питао патријарха како су ове ствари пале Марку на памет, јер је Цар хтео да се не чачка мечка, да се не прича о вери. Пита: ‘Зашто је Ефески написао то што је написао’?… Цар је хтео да синод осуди Марка, али му је Никејски рекао да синод нема шта да ‘противречи ономе што је Ефески написао, јер је он исказао своје сопствено мишљење’. И, каже Сир, тада Цар диже руке, и остави све да иде својим током“. Наиме, пустио је да се одржи говор“ –

Нисмо ми писали да је тај енкомион, тј. тзв. говор фалсификован и да аутор није св. Марко. Само смо га приказали у целости, тачније други део тог енкомиона или писма у којем се јасно помињу папске јереси као узроци раскола, чак се помиње и демон који је изазвао раскол, а пошто је јасно написано да су паписти криви за раскол и јереси и да су они отпали од Светих Отаца, Грка и сами од себе (отпали од православне римске Цркве), то значи да је тај демон ушао у раније папе, и сада је на овом папи дужност (!), како каже св. Марко, да се одрекне тога и оствари јединство у Истини – те ако то уради онда је тек најсветији отац. Писмо је послато кардиналу Цезаринију на цензуру, па ако му се свиди да пошаље папи, али и Сиропулос и паписта Петит који је први публиковао садржај писма на Западу, јасно кажу да писмо није послато папи, већ цару (што значи да се није свидео енкомион папском цензору), а цар се наљутио на св. Марка што је покретао догматска питања пре времена и ван његовог знања. Као што смо раније писали, цар је пустио да се говор одржи, али осакаћен – избачени су спорни делови који папистима нису били пријатни, остављена је лепа безусловна етикеција и тај говор на отварању Сабора је читао никејски митрополит, а не ефески (латински записник сабора Acta Sacri или Acta Latina, стр. 85-89). Паписта који је писао фактички латински записник је био у ствари латински Сиропулос, једини Латин који је присуствовао псеудосабору чији су записивани утисци сачувани на папиру, и то је био Андреа де Санта Кроче (његов записник је објавио ватикански главни библиотекар Хорације Јустинијан 200 година после псеудосабора). Дакле, оба очевица сабора, и Грк и Латин, не говоре да је било икаквог обраћања на самом почетку Сабора од стране св. Марка папи. Сиропулос ћути, али Андреа јасно даје никејског митрополита који чита очигледно преправљен и осакаћен енкомион св. Марка Ефеског (погледати на латинском поменуте горе стране у Acta Sacri – исте фразе, исти редослед тема као у енкомиону св. Марка, али осакаћено и без лоших длеова енкомиона по папу). Јеретички попа Зоран се онда покушава ухватити за своју очајничку сламку спаса – наводно нове грчке изворе који сведоче да је похвалног говора папи у пленуму било, и да је тај говор читао св. Марко. Но више о томе у наредној ставци доле.

7. – “Сведочанство о томе имамо у другом грчком извору, који нам преноси Џил, а који је напојен патосом јер говори о великој тишини која се спустила на сабор, да људи нису дисали (γενομένης δὲ σιωπῆς μεγάλης ὥστε μὴ πνέειν ἄνθρωπον / facto igitur silentio magno ut homines ne respirarent quidem) и да је Марко у тој атмосфери одважно започео своју елоквентну похвалну беседу. То је беседа из Петита. Е, сада ће МП да каже да и Грци лажу… Дакле, ван сваке сумње је да је Ефески написао и изговорио похвални говор, са свим етикецијама које је користио и ван седница. Једноставно, називао је папу најблаженијим и најсветијим. МП би морао да нам да друге рукописе који се разликују од нама познатих, или да научно изложи разлоге зашто негира да пред собом немамо аутентичан текст Ефешког, јер талибанске тлапње нису аргументи него љуљачке онаније“ –

*У овој ставци ћемо одговорити и за поновну тврдњу јеретичког попе да је св. Марко љубио папу, барем везано за оне цитате из овог “новог“ извора Џила на које се он позива да поткрепи ову своју глупост, док ћемо посебно обрадити његову лаж гледе “пољупца“ везано за Крочеов извор:

“Други грчки извори“ на који се позива јеретички попа Зоран је публикован од стране Џозефа Џила са папског Оријенталног института под именом Actorum Graecorum Concilii Florentini 1953. године (савремена Acta Graeca). Погледајмо шта сам Џил каже о свом подухвату, тј. о томе како је компонована ова његова публикација и како је треба вредновати, и ту ће се јасно видети да се они делови ове Acta Graeca на које се јеретички попа позива, у научном смислу, никако не могу прихватити, већ одбацити као неоснована писанија по принципу рекла-казала (Joseph Gill, Actorum Graecorum, Preface; Joseph Gill, The Council of Florence, 1959, стр. viii-x):

Прво, у уводу Actorum Graecorum, Џил каже да је пре њега било доста издања Acta Graeca, али да су се сва базирала на издању Матеја Девариса из 1577. године. Деварис дакле није био савременик Флорентинског псеудосабора, а Џил додаје да се не зна поуздано и експлицитно на којим списима је тачно он базирао то своје издање (тек се претпоставља да је Деварис публиковао на основу извештаја једног од учесника сабора – митиленског епископа Доротеја, али то није доказано (Geanakoplos, Constantinople and the West, стр. 228)). Каже Џил и да су касније издања међусобно не увек сагласна и прецизна. Џил наводи и мишљење једног свог колеге Фромана који каже да се тачно испитивање поузданости сваке од едиција мора напустити, јер се ништа сигурно (специјално) не зна о аутентичности најстарије едиције Девариса. Зато је Џилов подухват компилација досадашњих издања, уз додатке тамо где нема преклапања, и низ корекција. Дакле, Џилова едиција аутоматски не може да има исти степен поузданости по себи, као оно што су писали Сиропулос и Кроче који су сигурно били на псеудосабору (за Крочеа Џил каже да је можда био и званични записничар псеудосабора, али је несуњиво као и Сиропулос присуствовао седницама), јер се не зна да ли је Деварис нешто измислио, нешто изоставио или погрешно преписао од оних рукописа који су му дошли до руке – и који су могли бити и терцијарни извори, а не само примарни од Доротеја митиленског, то не знамо.

*Иначе, прецизности ради, оригинални и званични записници са псеудосабора у Фиренци, како грчки тако и латински су изгубљени, али су остали Сиропулосови и Крочеови извештаји (писани у записничком стилу) који су били непосредни сведоци догађаја.

Друго, и драстично битније од првог, Џил у својој књизи The Council of Florence каже да се овај његов подухват Actorum Graecorum заправо састоји из три дела – главни део су Acta Graeca у ужем смислу, и која имају највећу поузданост. Зашто? Зато што се заснивају на преклапању већег броја грчких едиција и списа, и у питању су говори који се тичу догматских расправа у самом пленуму. И не само то. Џил изричито каже да њихова аутентичност зависи од преклапања са латинским панданом у виду Acta Latina (који је, јелте, написао Кроче). Тамо где нема преклапања, као примаран извор, Acta Latina и Сиропулос имају сваку предност у односу на Acta Graeca као посредан извор – секундарни, терцијарни, ко зна који по посредности (што би народ рекао “десета рука ето толико је поуздано“). И овде долазимо до суштине. Такозвано љубљење папине руке и образа у Џиловој публикацији, и на које се позива јеретички попа, као и тзв. похвални говор папи од стране св. Марка Ефеског папи (који у Џилу претходи похвалном говору никејског епископа папи те изгледа врло бизарно, јер се ради о два врло слична говора у погледу етикеције један за другим) налазе се у Acta Graeca, али не у ужем смислу Acta Graeca који су поуздани, него у ширем смислу, у делу Џилових Acta Graeca који претходи догматским расправама у пленуму. О чему се ради?

Заправо је тај извештај о тзв. љубљењу папе додат од стране Џила у његову публикацију, за које раније едиције Acta Graeca нису знале. Тај извештај је писао такође неко ко није уопште био на псеудосабору, а не зна се ни од кога је тај извештај чуо или преписао. Ради се о унијатском епископу са Крита који је био присталица Флорентинске уније Јовану Плусијадесу (око 1429 – 1500), и који је у доба псеудосабора имао десетак година, дакле сигурно није био сведок догађаја, а није ни писао одакле зна за те сцене љубљења. Џил каже да је Јован рекао како је писаније своје засновао на сведочењу једног од епископа који је на псеудосабору био, али не каже именом ко је то био (Џил верује да је то можда био митиленски епископ, али то је “оно што је баби мило то јој се и снило“), дакле потпуно непоуздан извор који сам о себи у науци нема никакву снагу. Вероватно је Плусијадес имао контакт са Сиропулосовим извештајем, али је решио да се мало поигра маштом, онако како су његови унијатски снови замишљали идолопоклонство према папи, па да пољубац дода тамо где га није видео ни Сиропулос, а поготово не Кроче папистички очевидац. Џил је уопште део своје публикације до догматских расправа убрајао у мање поуздана писанија, и назива их не Acta Graeca у правом смислу те речи, већ Опис – Description. Опис у Џиловој публикацији описује догађаје од доласка Грка у Венецију и Ферару до првих догматских расправа. Осим овог Описа и Acta Graeca у ужем смислу, Џил је додао и још неки мање битан додатак као трећи део.

А додао је и енкомион св. Марка на место на којем не би требало да стоји, јер у Acta Latina нигде нема тог енкомиона-обраћања, имамо само никејског митрополита, а Сиропулос то такође не помиње. Такође, Acta Latina не помињу никакве пољупце са папом са било чије стране.

Дакле, сам Џил каже да тамо где нема преклапања са другим грчким едицијама Acta Graeca, и нарочито и пре свега са Acta Latina, нема говора о аутентичности, дакле нема говора о било каквом љубљењу папе или похвалном говору папи у пленуму.

Примећујете ли овде секташко помрачење ума Зораново? Његово позивање на ове јалове изворе је исто као када се јеретици свих фела позивају на нека “нова Јеванђеља“ која су писана ко зна колико након четири важећих и ко зна од чије руке. И јеретици кажу – ето има неко “ново“ Јеванђеље тамо из десете руке, мора да је оо валидно и у њега ћемо веровати. Тако и попа Зоран са позивањем на Плусијадеса. Исто секташење, иста прелест, мутатис мутандис.

8. – “Овако се може направити паралела између Сир προσκυνώ и другог извештаја (латинског, али артемити нису гадљиви ако им нешто иде у прилог) који припада Андреју од Светог Крста (Andrea de Santa Croce), који вели: „Seculares convenienter summi pontificis in accessu genuflexi sunt, clerici vero, curvato capite, aliam reverentiam non exhibuerunt“. Патријаршијски службеници су направили велику метанију пред папом. Латинско genūflectō, што чине службеници, одговара грчком προσκυνώ. Томе не одговара климање главе“

Лаж. Гест патријаршијских службеника не одговара грчком προσκυνώ у Сиропулосу већ глаголу ασπάζομαι, тачније именици ἀσπασμός (поздравити, примити) уз додатак του ποδός, чиме ἀσπασμός добија следеће буквално значење – примање или поздрављање ноге, односно слободнији и тачнији превод – пољубац ноге. У Крочеу имамо јасан доказ да када се глагол προσκυνώ код Сиропулоса (за опис идентичне ситуације о којој говори и Кроче) употребљава без било каквог даљег помињања земље, колена, руке или чега већ, то значи да није било поклона до земље, клечања, или поклона до руке, већ само наклона главе. Исто важи и за глагол ασπάζομαι. Тамо где иза њега не следи нека именица попут руке, ноге, образа или чега већ, значи само да је било поздрава речима или наклоном главе, али никако љубљења руке, ноге или образа. Када год је Сиропулос хтео да истакне да је било пољупца или наклона до ноге, руке или клечања, он је то даље јасно наглашавао и спецификовао. За оба глагола. А пошто у ситуацијама у којима се помиње св. Марко Ефески ти глаголи немају никакву даљу разраду нити спецификацију, то значи да никаквог пољупца по Сиропулосу није било, док латински паралелни превод Сиропулоса јасно говори само о поздраву и ничему више (salutatio, salutare). А да нијe било никаквог пољупца одд св. Марка, опет подсећамо, сведочи и сам паписта Кроче. Дакла, оба сведока догађаја не помињу било какво љубљење. Извештаје о љубљењу имамо из пете или десете руке, по принципу – рекла казала, од Јована Плусијадеса, који није био сведок догађаја, нити је рекао од кога је ту причу преузео.

————————————————————————————-

Како сада пресмешно изгледају ове наопаке речи јеретичког попе:

“Сада, од очевидца имамо сведочанство о сусрету патријарха и грчких владика са папом. Опет у Џила, pp. 9-10, „Патријарх стојећи пољубио је папу у образ, ми пак са магистратима пољубили смо десницу и образ папи који је седео.“ Гр: καὶ τόν πάπαν ὁ πατριάρχης ἠσπάσαντο ἱστάμενον ἐν τῇ παρειᾷ. ἡμεῖς δὲ καθημένῳ τὴν δεξιὰν αὐτοῦ καὶ τὴν παρειάν, σὺν τοῖς ἐξωκατακοίλοις. Лат.: „ac patriarcha stantis papae osculatus est genam, nos cum magistratibus sedentis manum dexteram et genam“ “

Шта кажеш попо, Јован Плусијадес очевидац Сабора??? Хахахаха, више научне педантности имају “новинари“ Трећег ока него ти и твоји јеретички и секташки пајташи који сањају да уђу у ватиканске клоаке по којима се ти смуцаш.

И још једном одговарамо на талибанске тлапње овог јеретичког попе да утуви у главу – текст св. Марка из енкомиона је аутентичан, али је о најсветијем папи писао само ако такав папа оствари уједињење у Истини, одрицањем од јереси филиокве и азиме, дакле никада није папу називао светим безусловно, прећуткујући његову неправосалвност, како је то Буловић слагао и фалсификовао, а необразовани попа Зоран задрт као црмничка мула пао на те Буловићеве јефтине лажи за шибицарску публику. Зато то писмо св. Марка папа никада није видео нити је чуо да му се св. Марко тако обраћа, јер се папским цензорима није свидела идеја да неку папу оптужи да је јеретик, и да је најсветији само ако одбаци јереси. Нека и јеретички попа крене да у својој соби или атељеу у којем слика голе жене пише писма папи у којима ће га величати као Бога, било шта, само нека удеси тако, да се то писмо никада не свиди папским цензорима и папа не види то писмо, или не чује то попино обраћање својим ушима. У међувремену, нека се поп учи како поступати са јеретицима, нека чита Истина је само једна – владика Артемије да се мало едукује и врати у Веру.

И ЗА КРАЈ ПОРУЧУЈЕМО НЕОБРАЗОВАНОМ ЈЕРЕТИЧКОМ ПОПИ ЗОРАНУ ИЗ РИМА – МИЛИЈА НАМ ЈЕ СВАКА ЉУЉАЧКА ЊИВА, ЛИВАДА, ШУМА, ПОТОК, МАНАСТИРСКИ ХРАМ И КОНАК, ЉУЉАЧКИ НАРОД НЕГО СВЕ ТВОЈЕ ВАТИКАНСКЕ КЛОАКЕ ПО КОЈИМА СЕ СМУЦАШ СА ЈЕРЕТИЧКИМ КАРДИНАЛИМА И СЕКТАШИМА КОЈИМА СИ СЕ ПРОДАО ЗА КУТИЈУ ШИБИЦА. И ВЕРОВАТНО ЕКСТРЕМНИ БЛУД.

Православни антипапистички и антиекуменистички Љуљаци и Београд, 14.9 2016.

Преузето од:  ФБ СТРАНИЦА ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ЕКУМЕНИСТИЧКИХ ЛАЖИ (2б) – СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ НИЈЕ ПАПУ ЗВАО “(НАЈ)СВЕТИ(ЈИ) ОТАЦ“

%d0%bc%d0%b0%d1%80%d0%ba%d0%be-%d0%b5%d1%84%d0%b5%d1%81%d0%ba%d0%b8-2Да видимо сада како и зашто овај тзв. говор није прошао папистичку цензуру, тј. зашто се није допао кардиналу Цезаринију и никада није дошао до папе. Заправо, иако је насловљен као говор (oratio) то није био говор, него писмо папи, за које Сиропулос каже да је било назначено као енкомион-похвала папи (ἐγκώμιον), премда у Patrologia Orientalis нигде нема речи ἐγκώμιον. Могуће је да је енкомион био планиран да се прочита касније као говор у пленуму, али то је мало вероватно, с обзиром да је енкомион написан без знања цара и патријарха. Видећемо да је касније, након што је енкомион процурео у грчкој делегацији, њега узео и преправио митрополит никејски, и потом га прочитао у пленуму пред папом, али то већ тада никакве везе са верзијом св. Марка није имало (Acta Sacri, стр. 85-89). Такође, чињеница да се цар због овога наљутио на св. Марка и да је неуспешно предложио синодску казну за њега због овог самосталног покушаја да се обрати папи, никако нема везе са екуменистичким глупостима јеретичког попа из Рима Зорана да се цар наљутио на св. Марка због појачаног екуменизма светитеља, већ због тога што је св. Марко покушао да дела без знања цара у теми догматике (коју цар никако није желео да излаже дебати пре времена), а и због тога што је тај потез тумачио као повреду свог ауторитета. Уосталом, већ смо рекли, цар је дозволио никејском митрополиту да преправи писмо св. Марка тако што ће избацити спорне догматске делове, а оставити етикецију, и обратити се папи у пленуму на отварању чиме смо добили чисто екуменистичко обраћање папи, али без удела св. Марка у томе.

Сиропулос нам каже да је аутор писма св. Марко, и да је оно послато папи тајно, и то на следећи начин (Сиропулос, V-II). Иако је патријарх бранио својим епископима да иду на приватне састанке са кардиналима, једном су св. Марко и митиленски епископ Доротеј отишли на вечеру који им је приредио кардинал Цезарини. Цезарини је предложио св. Марку да напише енкомион папи у којем ће га похвалити што је сазвао Сабор и позвао на њега Грке, тј. уложио до тада велики напор да се оствари унија Грка и Латина, уз употребу лепих речи и пригодне етикеције. Св. Марко је испрва био невољан да то уради, али је на инсистирање кардинала и митиленског епископа рекао да ће то урадити, ако они мисле да то има смисла. Када буде написао послаће Цезаринију, па ако се Цезаринију свиди (тј. прође његову цензуру), онда нека Цезарини пошаље енкомион папи:

“ ‘Ο δέ Ἐφέσου εἰ καί πρόθυμος οὐκ ἦν πρός τό γράψαι. ἀλλά οὖν τῇ παραινέσει τοῦ ‘Ιουλιανού, πρός δέ καί τῇ παρακινήσει τοῦ Μυτιλήνης πεισθείς εἶπεν, ὅτι ἴσως περισσόν μοι δοκεῖ τοῦτο. Διό καί οὐδέ εἰμί εὔκολος πρός αὐτό. Είδε δοκεῖ ὑμῖν λυσιτελές γράψω, καί στελῶ σοι τοῦτο, εἶπε τῷ Ίουλιανώ. καί εἴπερ ἀρέσει τῇ αἰδεσιμότητι σου, σταλήσεται καί πρός τόν πάπαν“

“Ефески заиста није био вољан да то напише. Али, подстицањем Јулијана (Цезаринија) и ургирањем Митиленског митрополита убеђиван, рекао је да му се то чини излишним, да не види сврху у томе, али да ако се њима чини одговарајућим, написаћу и послаћу ти, рекао је Јулијану. Па ако се свиди твојој честитости, нека буде послано папи.“

Међутим, енкомион се очигледно није свидео кардиналу, који уместо да га преда папи, одлучује да га пошаље византијском цару:

“Oὕτως οὖν γράψας, καί τελειώσας αὐτό, ἔστειλε πρός τόν ’Ιουλιανόν. ὁ δέ ὡς καιρίαν τοῦτο δεξάμενος πρός τόν βασιλέα διεκόμισεν“

“Како је потом написао и завршио енкомион, послао је Јулијану. Који га је, пак, благовремено примивши, послао цару“

Да се ради о енкомиону (иако га он опет назива говор) чији је аутор св. Марко, али који уопште није стигао до папе, јер се кардиналу Цезаринију није свидео (ми бисмо данас рекли није било довољно екуменистичко!) сведочи још и приређивач Patrologia Orientalis, француски паписта Луј Пети[т] (Louis Petit), надбискуп и близак сарадник “монсењора“ Антониуса Канија, једног од куратора ватиканских архива (L. Petit, Introduction, PATROLOGIA ORIENTALIS, XVII, стр. 310 [172]):

“Césarini avait-il été bien inspiré en poussant son hôte d’un jour à cet acte de déférence envers Eugène IV (…) Sans doute ne trouva-t-il pas entièrement de son goût cette page d’éloquence, car au lieu de la remettre à son auguste destinataire, il en donna communication à l’empereur“

“Цезарини је био добро инспирисан да подстакне свог госта од једног дана на тај акт учтивости према папи Евгенију IV (…) Без сумње, Цезарини није нашао ову страну (Маркове) елоквенције у потпуности по свом укусу, јер уместо да то пошаље уваженом адресату, он је то послао императору“

А да је писмо стигло до папе, Петит био то као паписта који је радио у ватиканском архиву морао знати и на то би се позивао. Уосталом, Петит је рекао да је прича о енкомиону на Западу у његово време скоро непознато историчарима (Ibid):

“… et c’est précisément cette adresse, restée presque inconnue des historiens de l’Occident …“

“… и то је управо ово обраћање, које је остало скоро непознато историчарима Запада … “

Тако је св. Марко Ефески још једном показао своју православну ревност и у енкомиону на срамоту Буловића који лаже – св. Марко је рачунао да ако енкомион прође цензуру Цезаринија, то ће значити да му се свидело, и да се са написаним слаже. Цезарини би тако признао да је Рим крив за раскол и јерес, да се морају избацити азима и филиокве код паписта, и да је само онај папа који то такође призна “најсветији“ и “првосвештеник“. Исто важи и за папу. Ако би прихватио овај енкомион позитивно, то би значило да се он покајао и јединство би било одмах остварено, а ако га не би прихватио, то би значило да папа наставља да робује демону који је ушао у раније папе криве за раскол и јерес, тј. то би значило да папа остаје ван Цркве, ван заједнице са Грцима и Светим Оцима, и што је најважније – ван заједнице са самим собом, самом Римском Црквом која је била православна и ранијим православним папама.

Да ли Цезарини ову логику св. Марка Ефеског није могао да свари, или је мислио да папа неће моћи да свари, уопште не би требало да нас интересује – овај позив из енкомиона остаје отворен и за данашњег папу да се покаје и одбаци све јереси уколико жели унију са СПЦ иу другим помесним Црквама (с тим што папа данас мора да одбаци данас много више јереси од две јереси из времена св. Марка, јер су нажалост протеком времена папе бивале све гори јеретици од својих претходника), и ако папа на то пристане, нама антиекуменистима није проблем да га зовемо “најсветији“ или “блажени“. Кључно питање је да ли ће српски екуменисти упутити извињење српском народу за своје лажи о св. Марку Ефеском, тј. секташко дивљање у виду касапљења и погрешног превођења светитељевих речи по узору на папске фалсификаторе, као и да ли ће прекинути следствено са јеретисањем и екуменисањем? Када ће престати да се понашају тотално супротно од св. Марка Ефеског?

За почетак, нека напишу таква писма папи која неће моћи да прођу папску цензуру, као што обраћање св. Марка није прошло Цезаринијеву цензуру – нека папу у кабинетима зову како год хоће, битно је само да то што они мисле не дође у јавност и не стигне до папе. У међувремену, нека уче шта је јерес, а шта Вера, и колико јереси папа гаји у својим недрима, и нека читају ово што смо им ми превели, нацртали и објаснили, па ће на крају можда и схватити како и колико треба причати са јеретиком о Вери како би њега вратили у Цркву, а своје догмате у сваком моменту оставили неоштећеним.

*ДОДАТАК – РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ЕКУМЕНИСТИЧКИХ ЛАЖИ (1)

Необориви доказ да св. Марко никада није љубио и грлио папу јесте поклапање нашег превода грчког глагола προσκυνώ (проскино) да то значи наклон главом, са папистичким извештајем на латинском језику. Наиме, када Сиропулос описује сусрет грчке делегације-претходнице са папом, која је за циљ имала уговарање првог сусрета папе и свих његових кардинала са патријархом и свим његовим епископима, он каже да су два епископа одбила да пољубе ногу папи, за разлику од лаика у делегацији који су му ногу пољубили. За епископе каже да су му одали одређено поштовање, и да би то описао Сиропулос користи управо глагол προσκυνώ који смо ми превели као поздрав наклоном главе. Папистички извор на латинском језику ово одавање поште папи од двојице епископа у грчкој делегацији-претходници описује на исти начин као и ми (наклон главом), што значи да у Сиропулосу глагол προσκυνώ може значити само наклон главе, никако клечање, метанисање или љубљење (Acta Sacri, стр. 70):

“Clirici vero, curvato capite, aliam reverentiam non exhibuerunt“

“Клирици, осим погнуте главе, другу почаст нису одали“

Касније знамо да је папа рекао епископима да дођу, и поставио је коначне услове за њихов пријем патријарху – нека дође патријарх први са шест епископа и нека они учине наклон, потом других шест, трећих шест и тако колико их одреди патријарх. Сиропулос поново користи глагол προσκυνώ да би описао ове папине услове. Тако да се и оно ἐτάχθη (договорено, уређено) на које су нам екуменисти скренули пажњу односи како на долазак код папе у серијама од по шест тако и на наклон главом (у ранијем писанију смо ми ову реч ἐτάχθη превели као – патријарх “смештен“ у смислу “распоређен“, што је и примарно значење ове речи, али смо због мрље која је готово на месту где би требало да буде тачка у извору направили малу грешку у преводу, која нимало не мења суштину онога што смо превели, а то је да пољупца и загрљаја није било. Зашто Сиропулос пријављује само пољубац папе само од стране ставрофора, али не и епископа? Могућих објашњења је много, од грешке у протоколу (папа се сећао како су епископи већ одбијали да га љубе и пристајали само на наклон главом, али не и племићи који су послати од патријарха) због нижег ранга ставрофора, до поштења Сиропулоса да не помиње ствари које није лично видео или уопште није чуо да су се десиле. Но, за св. Марка је све кристално јасно, у свим досадашњим верзијама превода из извора нигде не стоји да је љубио или грлио папу. Уосталом, и овај папистички записник не помиње никакав пољубац или загрљај када је патријарх дошао са епископима да се сретне са папом – каже се само да је патријарх ушао, сео до папе и поразговарао са њим (Acta Sacri, стр. 71). Исто важи и за сусрет св. Марка са папом на крају псеудосабора када Сиропулос користи глагол προσκυνώ, св. Марко је и тада дакле само благо климнуо главом папи, као што сви радимо према било ком човеку, био он шаман, дервиш или атеиста, у знак поштовања њих као људи и ништа више.

СВЕТИТЕЉУ МАРКО ЕФЕСКИ МОЛИ БОГА ЗА НАС!

Преузето од:  ФБ СТРАНИЦА ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ЕКУМЕНИСТИЧКИХ ЛАЖИ (2a) – СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ НИЈЕ ПАПУ ЗВАО “(НАЈ)СВЕТИ(ЈИ) ОТАЦ“

У РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ЕКУМЕНИСТИЧКИХ ЛАЖИ (1) смо видели како су екуменисти своје екуменисање, тј. јеретисање, великим делом засновали на погрешном превођењу са грчког и латинског језика у примарним изворима, односно кроз конструисање “пољупца папе“ у “контексту“ који се њима причињава у сновима без икакве везе са оним о чему сведочи писањем очевидац Флорентинског псеудосабора Сиропулос (на крају овог писанија, у виду додатка, прилажемо и нове доказе до којих смо дошли из папистичког записника псеудосабора на латинском језику, из којих се види да смо правилно преводили ми, а не екуменисти, тј. да никаквог пољупца или загрљаја са папом није било). Сада је време да народ српски сазна како су још аматерскије и бахатије фалсификовали своју тврдњу да је св. Марко Ефески папу звао “(нај)свети(ји) отац“.

marko-efeski

Неопходно је посматрати обраћање св. Марка папистима: 1) у саборском пленуму; затим ван пленума, током његова два приватна сусрета 2) са кардиналем Цезаринијем и папом; посебно треба обрадити и 3) тзв. говор који је св. Марко Ефески наводно упутио папи Евгенију на почетку отварања псеудосабора, с обзиром да се на њега екуменисти највише позивају када врше апологију свог јеретисања-екуменисања.

1. Као што смо и раније писали (Сиропулос, главa V-XIV), византијски цар Јован VIII Палеолог, који је присуствовао саборском пленуму, или преко повереника надгледао рад грчке делегације, јасно је и изричито наређивао грчким епископима да се током саборских јавних заседања папистима обраћају у складу са оном етикецијом која њима не била “увредљива“:

“… λέγεις ὦ ἄνδρες λατῖνοι, καί ἐστίν ἀνοίκειον. Εὐσχημονέστερον γάρ εἰπεῖν ἔδει, πατέρες αἰδέσιμοι, ή ἄλλο τί τίμιον, καί ἀκοαῖς εὐαπόδεκτον“

“… говориш – о, латински мужеви, и то је неприклaдно. Требало је рећи прикладније – часни оци, или већ шта друго почасно што је прихватљиво ушима“

Када је св. Марко говорио или читао саопштења у саборском пленуму, и то смо раније нагласили, он се никада није обраћао папи (као што ћемо касније видети, али га јесте једном поменуо) него само кардиналима, и то са етикецијом коју је цар наложио. Ако занемаримо папске записнике псеудосабора, и држимо се Сиропулоса, св. Марко је ипак успевао да избегне да их зове и оцима, тако да их је у непосредном обраћању звао само “уважени, поштовани, честити“ (αἰδέσιμοι).

Ово царево наређење око етикеције је врло битно подвући екуменистима, и то увек, јер је оно доказ да етикетирати папу или бискупа као “епископа“ или “оца“ по себи (без додатне спецификације и ограђивања) – нема везе са православним богословљем у циљу мисионарења православља, већ са огољеним диктатом световне власти. Да подсетимо да је цар умро као неокајани јеретик. И није ни први ни последњи цар који је био такав. Да ли то српски екуменисти хоће да нам кажу да ми православни треба да следимо мишљење таквог човека када је у питању обраћање папистичком клиру? И да то усвојимо као властиту вољу и практикујемо према папистима свакодневно, у трајању од неколико деценија колико траје “екуменистички дијалог“? Од када је то цар Јован VIII Палеолог богословски ауторитет? Православнима никада нису могли да буду узори цареви пали у јерес, него борци за чистоту вере православне који су пре смрти речима и делом доказали тај свој статус. Екумењаре заборављају и да када славимо апостола Павла, ми не славимо онај период када је он био Савле. Но, јавну промену (јавно покајање) од Савла ка Павлу овај византијски цар није нажалост доживео.

Додатно, мора се разлучити, колико је то могуће, шта је од оног речено устима св. Марка у саборском пленуму заиста његова идеја, а шта је масло других епископа или диктат цара. То се види не само по томе што је цар одредио св. Марка и никејског митрополита Висариона за једине говорнике у дебати, него и за гласноговорнике онога о чему се договоре разним компромисима сви епископи заједно са царем, док је након сваке сесије рапорт морао да се поднесе цару уколико он није на њој (Сиропулос, глава V-III). Улога гласноговорника св. Марка се може, на пример, видети управо након једног таквог заједничког саветовања свих епископа са царем, када је он подсетио Латине да још није време за дебатовање о догми, јер су се писмено договорили цар, патријарх и папа да то одложе за касније, и том приликом св. Марко говори у првом лицу множине, за разлику од првог лица једнине када је причао у своје име (као што ћемо видети, на пример, касније када буде говорио о папистичком фалсификовању Светих Отаца) (Сиропулос, V-VII):

“… οὕτω καί νῦν λέγομεν, ὅτι έπεί ἐτάχθη καί συνεφωνήθη ἐγγράφως, καί παρά τοῦ μακαριωτάτου πάπα, καί παρά τοῦ βασιλέως τοῦ ἁγίου, καί τοῦ ἁγιωτάτου πατριάρχου ἡμῶν …“

“…тако и сада кажемо, да пошто је сређено и договорено писмено, и од блаженог папе, и од светог цара, и најсветијег патријарха нашег …“

Дакле, овде се види да је цар “свети“, патријарх “најсветији“, а не папа. Папа је “блажени“, али јасно видимо да се ради о саопштењу целе грчке делегације које је прочитао св. Марко у име свих и након већања са царем, као и да се ради само о спомињању три лица која су се писмено обавезала на нешто (врло могуће читање њихових потписа како су их оставили на хартији), не и о обраћању папи. Улога гласноговорника се може видети и када је св. Марко са још тројицом носио поруку папи од цара и патријарха у којем је папа ословљен са блажен(ство)и (μακαριότης), чиме још једном видимо да је ово титула којом се цар обраћао папи (Сиропулос, VI-V).

Међутим, св. Марко није пасивно примао наредбе од цара, већ је настојао да их уклопи у православни дух колико је то неопходно да не би упао у јерес, али притом није избегавао да се служи дипломатским стилом у изражавању. Док је он користио дипломатско опхођење као слушкињу догмата, данашњи екуменисти раде обрнуто, чак су од дипломатије направили ново божанство којем се клањају. И то се не односи само на увијање цареве наредбе око етикеције у православне оквире кроз задржавање “честити“, а избацивање оно “оци“ (према Сиропулосу).

Тако, иако немамо експлицитну наредбу цара да се Грци у пленуму папистичкој организацији морају обраћати са “Римска Црква“’, веома је могуће да је и то била обавеза етикеције у складу са оним већ поменутим царевим наређењем – “ …или већ шта друго почасно што је прихватљиво ушима“. Но св. Марко је успео да и то уклопи у православне оквире. Било тако што је о “Римској Цркви“ говорио као оној пре азиме (бесквасног хлеба) и филиокве, затим о оној “Римској Цркви“ која је почела да нарушава мир и јединство додавањем азиме (пре 1014) и филиокве у Символ (1014) чиме је постепено ступила на пут раскола (1014), и на крају анатеме (1054) и јереси пошто никако није било покајања од стране Латина након пар деценија, и на крају о оној “Римској Цркви“ која сада жели да се реституише и обнови, да дакле ступи у јединство са Једном Црквом, али само тако што већ сада и безусловно по св. Марку признаје своје грешке, преступе и јереси из прошлости кроз кајање. Једино под тим условом је св. Марко био спреман да људе који у том тренутку окупирају трон св. Петра назове “Римска Црква“ и никако другачије, све друго би била јерес. Погледајмо шта каже папистички записник са псеудосабора на латинском језику о овоме (Acta Sacra Oecumenici Concilii Florentini ab Horatio Iustiniano, Sac. Congr. De Fide Propaganda, Romae, MDCXXXVIII, стр. 91):

“Et cum hoc sit, nescimus, quo pacto Romana Ecclesia, charitatem violans in Symbolo communi quicquam addiderit, sine Orientalium scitu (…) Nunc vero ipsa Romana Ecclesia charitatem appetens, voluit ab ipsis incipere caussis, quibus expulsis, dabitur omnium infirmitatum curatio: convocavit nos Orientalis Ecclesiae Patres…“

“И не знамо што би то тако требало да буде, на основу чега је Римска Црква, рушећи љубав, у заједнички Символ нешто додала, без сагласности источњака (…) Сада је сама Римска Црква, тежећи љубави, пожелела да крене од самих узрока (шизме) чијим ће се одстрањивањем, омогућити залечење свега непостојаног: и (због тога) је позвала нас Оце Источне Цркве…“

Тиме је посредно решен и случај називања паписта “честити“ + “оци“ (ако је њега од стране св. Марка у овом пуном облику и било према папистичким записницима, премда не и према Сиропулосу), јер им је ово “оци“ (као дакле и “римска црква“) по св. Марку могло бити упућено само строго условно и орочено, докле год важи претпоставка да желе да се покају и одбаце јереси, ради чега су Грци и позвани на сабор како би чули шта све паписти уче о вери, и како би им потом рекли шта морају одбацити како би поново постали део Једне Цркве.

Док је инсистирао на овако наопакој етикецији, цар је ипак у почетним фазама псеудосабора (одговарајући на питање св. Марка да ли да се у дебатама наступа полемички или снисходљиво), тражио да се дебатује полемички о питањима догме, докле год су трајале расправе о чистилишту, Символу, светоотачкој литератури, итд… Цар се надао да ће паписти попустити макар у једној ствари Грцима, тј. надао се некој врсти компромиса у питањима вере, и зато је мислио да ће кроз полемичку расправу успети да се избори за макар неки уступак. Касније, када је цар видео да паписти не попуштају, са папистима је договорио прекид расправа, и почео је да се са њима договара комисијски и тајно како да Грци у потпуности прихвате све папске јереси као легитимне (Сиропулос, глава VIII).

А да је св. Марко увидео да се ради о разбојничком сабору, и да је већим делом на њему био заправо против своје воље, сведочи нам и сведочење Сиропулоса о томе да је он покушао да побегне кришом са псеудосабора, изговарајући се да прати брата номофилакса Јована Евгеника и митрополита ираклијског, којима је цар дозволио да оду (па потом преиначио одлуку када је чуо да ће без ираклијског митрополита легитимност сабора бити доведена у питање, но цар св. Марку није дао никакво допуштење да напусти псеудосабор), и то још док је трајала прва псеудосаборска фаза у граду Ферари (Сиропулос, глава VI-VII). Управо, главни разлог папиног и царевог договора да се псеудосабор измести из Ферару у Фиренцу је био њихов покушај да у будућности спрече или отежају бекство било ког грчког епископа пре краја псеудосабора (Сиропулос, глава VII-I):

“οἱ ἀπαγαγόντες ἡμᾶς ἐκεῖσε ἰδόντες ὅπως ἐπεχείρησαν ὅτε Ἐφέσου, ὁ Ἡρακλείας, ὁ Νομοφύλαξ διαφυγεῖν ὡς ἤδη μοι λέλεκται (…) διά τοῦτο ἐσκέψαντο καί συνεφώνησαν μετά τοῦ πάπα υπερορίους ἡμᾶς ποιῆσαι, ὡς πορρωτάτω, ἵνα μηδείς ἕτερος ἕξει τοιοῦτον τι ποιῆσαι …“

“Они који су нас одвели тамо (на брег реке) видели су како су покушали Ефески и Ираклијски да побегну како сам већ рекао (…) Због тога су смислили и договорили се са папом да нас пребаце преко планина (Апенина), што је даље могуће, да не би неко други покушао да уради нешто слично (да побегне)…“

Потом је цар лично, бојећи се да ће св. Марко, епископ ираклијски и још пар епископа побећи са псеудосабора, током трансфера у Фиренцу њих лично водио под стражом са собом, јасно рекавши да то ради због тога што се боји њиховог бекства (Сиропулос, глава VII-XV):

“ταῦτα δέ εἶπε δειλιῶν μήποτε τινές ἐξ αὐτῶν αποδράσωσι“

“Ово је рекао бојећи се да неко од њих не побегне“

Да је перманентно ћаскање на конференцијама, трибинама и скуповима са јеретицима (или не-православним “хришћанима“ како то кажу екуменисти), да не идемо даље помињући заједничке молитве и саслуживања – тотално страно православљу, некада је мислио и бачки епископ Буловић, додуше на самом почетку свог пута у екуменизам (већ је тада неправославне звао црквама и епископима), док још није изгубио баш све кочнице и задршке, ако знамо да се данас разголитио као јеретик без имало обзира. Ево како је некада резоновао (из доле поменутог чланка бачког епископа Буловића, стр. 8):

“Но за разлику од данашњих међуконфесионалних разговора, који се воде на бројним конференцијама, конгресима и другим скуповима те врсте, а главни су им протагонисти учени академски стручњаци, односно теолози-професори, у Марково време и пре њега разговарало се о питањима вере на саборима, а носиоци дијалога беху епископи. Да ово друго одговара духу и предању Цркве, а да оно прво представља нововековни православни увоз западне рационално-хуманистичке праксе и западног црквеног менталитета, о томе немамо потребе трошити речи јер је као дан јасно и општепознато“

Дакле, екуменисти нису засновали своје јеретисање на основу дебата св. Марка са папистичким кардиналима у саборском пленуму, јер ако им се по налогу цара обраћао са званичном њиховом етикецијом (половично, и уз ограде које смо навели), у расправи је наступао полемички и побијао њихова јеретичка учења о филиокве, чистилишту, азими… Чак је паписте оптуживао да су фалсификатори Светих Отаца (Сиропулос, глава VIII-II):

“ἐγώ οὐκ οἶδα εἰ τῶν παρ’ ἐκείνοις δηλωθέντων ἁγίων εἰσί τά προσκομισθέντα ῥητά. Εἰ οὖν ἀπολογήσομαι ἐρῶ αὐτά νόθα (…) καί εὐθύς εἶπον αὐτῷ τινές, ὅτι εἰ εἴποις αὐτά νόθα ὑβρίσείς τούς ἁγίους καί ἐγερεῖς διχόνοιαν καί διαμάχην μεταξύ τῶν ἀνατολικῶν, τῶν δυτικών ἁγίων, καί γενήσεται σκάνδαλον μέγα. ὁ εἶπεν, οὐχ ὑβρίσω τούς ἁγίους. Αλλ’ έπεί οὐκ ἔχομεν ἡμεῖς τούς λόγους ἐν οἶς εὑρίσκονται ταῦτα τά ῥητά, οὐδέ ἡμῖν εἰσί γνώριμα. Οὐδέ γάρ ἠκούσαμεν αὐτά μέχρι του νῦν τά μέν ῥητά παραγράψομαι ὡς ἀμφιβάλλων“

“Ја не знам речи светих које су они (паписти) поменули. Следствено, у своју одбрану ћу рећи да су те речи лажне (…) И одмах су му рекли неки да ако каже да су те речи лажне, има да увреди свете и направиће неслогу и сукоб између речи западних и источних светитеља, и тако ће избити велики скандал. Ефески је рекао да он неће увредити свете, јер ми (Грци) немамо књиге у којима се налазе те њихове (папистичке) речи, нити су нам те речи познате. Рекао је и – нити смо чули икада о њима до сада, и те речи ћу одбацити као валидне, будући да сумњам у њихову валидност“

Св. Марко није само говорио својој браћи Грцима да су паписти фалсификатори приликом одвојених саветовања. Он је то јасно папистима рекао у лице током једне од сесија у пленуму. О томе сведочи и папистички записник псеудосабора (Acta Sacri, стр. 249):

“Deinde voces Basilii, quae omnibus his sunt consonae, ut ex omnibus his appareat librum vestrum esse corruptum …“

“Потом и Василијеве речи, које налазимо у свим овим (грчким књигама), на основу тих грчких књига ми видимо да је ваша књига фалсификована … “

Стога, чак и да је св. Марко у пленуму звао папу “свети отац“ по налогу цара (а као што ћемо видети није ни по налогу ни од своје воље), екуменистима та његова улога не одговара, јер би онда морали папи и папистима симултано да говоре да су фалсификатори. Као и да су шизматици, јер је св. Марко у пленуму говорио да су Латини ономад нарушили мир и љубав остављене нам од Господа Исуса Христа, тј. директно их је оптужио за изазивање шизме (Сиропулос, VI-XVII). Чак је и млади бачки знао да је св. Марко у пленуму псеудосабора папистима, без обзира на етикецију, знао да каже да су јеретици без благодати, и ван Цркве, и да због тога нису у општењу са Грцима (из поменутог чланка бачког, стр. 14).

Данас нити би Буловић нити би остали наши екуменисти икада смели да ово кажу њиховом идолу-кумиру папи нити би им паписти икада дозволили да им неко ово саспе у лице. Наши екуменисти данас папистима не пребацују кривицу за шизму, њихове јереси, нити их икада зову на покајање. Притом, уопште нас не занима да ли они нама кажу да их тајно зову на покајање када иду у Рим, рачуна се само када сви јавно видимо да су им за кривицу, јереси и покајање рекли у лице, без околишања, као и св. Марко. Макар да буду три пута љубазнији када их позивају на покајање од св. Марка, али они то не раде. Они форсирају само оно што код паписта не изазива немир – лепе речи, заједничке молитве, саслуживања, испразно дипломатисање и слично, што паписте оставља у јереси и вечној погибли, а наше екуменисте и део народа који иде за њим такође вуче у ту погибао. Што би народ српски рекао – дупло голо.

*мала дигресија – да не би екуменисти приговарали како је заједничке молитве током псеудосабора са папистима било (како то тумаче и неки савремени аматерски преводи), морамо да им скренемо пажњу на речцу αὖ која имплицира раздвајање, секвенцију, накнадност, а не симултаност (и која се налази у књизи тамо где Сиропулос описује мољење делегација на почетку псеудосабора), и која у комбинације са τότε значи једино то да су се “тада (у смислу – том приликом) Грци помолили потом (након, одвојено) што су молитву извели на коленима паписти“.

2. Погледајмо како сада стоје ствари са обраћањем папистима ван саборског пленума. Када се св. Марко сусрео приватно пред крај Сабора са папом, уопште није забележено како је ословљавао папу. Забележено је само то да му је учинио наклон главом (προσκυνήσας – за доказ да код Сиропулоса глагол значи само наклон главом и ништа више погледати *ДОДАТАК на крају овог писанија), и прво што му је рекао је да га боле бубрези и ноге те да због тога мора да седне. Потом су причали о разлозима његовог одбијања да прихвати унију. Дакле, нема говора о некој сакралној сервилности према папиној личности, чак напротив видимо крајње профани однос према папи (Сиропулос, X-XV):

“ἐγώ ἀγανακτῶ τούς νεφρούς καί τούς πόδας, καί οὐ δύναμαι ἵστασθαι“

“Осећам болове у бубрезима и ногама, и не могу да стојим“

Када се на исти начин срео са кардиналом Цезаринијем па почетку псеудосабора, није га ословио са “блажени“ (μακαριώτατος), “(нај)светији“ или “светости“ (ἁγιώτατος), него са “ваша поштован(ост)и, уважен(ост)и, честит(ост)и“ (αἰδεσιμότης) чиме је јасно избегао да у потпуности изврши цареву наредбу ословљавања паписта са “честити оче/оци“, и тиме остао у оквирима уљудног опхођења које, у одређеним приликама, дугујемо свим људима били они паписти, сибирски шамани или мухамеданци (видети Сиропулоса, главе V-II, Х-ХV).

Наравно, и овај минимум учтиве етикеције који св. Маркo практиковао по свом избору, независно од царевог ока, забележен је само током трајања псеудосабора. Након њега, св. Марко Ефески је о папистима писао искључиво као о расколницима и јеретицима (није им говорио ни “уважени“ ни “поштовани“) – оно што српски екуменисти ни у сну не би јавно изговорили, без обзира што они нису на неком сабору као св. Марко током којег би папа, макар теоретски, могао да се одрекне својих јереси и врати у Цркву. Као што смо већ писали, екуменисање траје деценијама (скоро век) без икаквих плодова, тачније уз штету по СПЦ и друге помесне Цркве, и уз саблажњавање народа, новотарије, кварење вере, молитве и саслуживања са папским јеретицима, јереси Критског Сабора, док је папа Синодахијама константно “брат“, “епископ“, “свети отац“, а они који се противе екуменизму, и уопште дилетантском начину на који се прилази јеретицима и незнабошцима супротно Традицији и Учењу Цркве, према Синодахијама могу бити само “расколници“ и “секташи“.

3. Шта онда екуменистима остаје једино као нада која ће им омогућити апологију њиховог јеретисања и екуменисања, ако то не могу никако да буду ове ствари које смо до сада навели, и на које се они углавном и нису позивали када је св. Марко Ефески у питању? Остаје им једино тзв. говор који је св. Марко наменио папи (Marci Ephesii oratio ad Eugenium papam quartum, објављен у: Patrologia Orientalis, XVII, 2, 83). Чланак бачког владике Иринеја Буловића из старог броја часописа Теолошки погледи (1 – 1975, стр. 5-35) је пласирао у нашој јавности тезу да је тај говор лично и тајно (од своје воље) саставио, и затим наводно прочитао лично св. Марко папи Евгенију на самом отварању псеудосабора. Млади бачки Буловић лаже следеће у вези овога (стр. 22 чланка бачког):

“Овде дакле видимо да св. Марко, из жеље да што више потпомогне дијалог и евентуално достизање јединства у вери, прећуткује папину неправославност …“

Овај тзв. говор је лично и тајно саставио свети Марко, и то је тачно. Али, очигледно се ради о намери Буловића да фалсификовањем обезбеди себи и екуменистима изговор за “теолошки дијалог љубави“ без спорних дебата, јер иако је, ето, могуће ту и тамо паписте звати јеретицима, пример св. Марка који понекад папу не позива на одбацивање јереси, даје и нама за право да се “теолошки љубакамо“ без истицања спорних питања у први план. Али, проблем је што је удбачки Буловић исекао садржину онога што је рекао св. Марко (секташки, по узору на његову протестантску “млађу браћу“) чиме је потпуно изврнуо оно што је св. Марко у њему написао, и додатно, слагао да је папа икада игде чуо својим ушима или очима прочитао то што је св. Марко написао. Православни Срби морају знати да шта год да је св. Марко ту написао, то никада није стигло до папе, нити се св. Марко са тим речима (или било којим делом тога што је ту написао) обратио папи у пленуму. Но, о томе мало касније.

Хајде да најпре анализирамо целокупни садржај тзв. говора, јер иако до папе никада нису стигле речи св. Марка, тј. обраћање никада није реализовано (те у том смислу нема говора да је св. Марко папу звао “најсветији отац“), екуменисти би могли да кажу – “нема везе, битно је да је то он написао како је замислио, тајно, без ичије присиле, и онда то значи да је и он био екумениста по уверењу и да смо ми у праву…“. Да видимо шта је бачког Буловића, као и све друге екуменисте, понело да се ухвате овог тзв. говора:

„Данас је увод у радост целоме свету; данас изгревају целој васељени словесни зраци сунца мира; данас удови Господњега тела (Цркве), раније за много времена разбијени и отргунти један од других, хитају ка међусобном сједињењу. Јер Глава, Христос Бог, неће више да подноси да стоји над раздељеним телом, нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута… Хајде, дакле, пресвети оче (говори папи!), прими чеда своја, која ти дођоше из далека, са Истока: загрли оне који од давног времена беху одвојени од тебе и сада прибегоше твоме наручју; исцели саблажњене, заповеди да се одстрани свака сметња и препрека која омета мир, кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божји; припремити пут народу мојему, поравнати пут, уклонити камење. Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере, борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Не дај да се то збуде, о Христе Царе, нити дај да Твоју доброту надјача мноштво грехова наших, него.и сада преко ових служитеља Твојих, који ништа не прогласише пречим од Твоје љубави, састави нас једне с другима и с Тобом, и учини да се испуни и оствари она молитва коју си изговорио када си одлазио на страдање и молио се: Дај им, Оче, да буду једно као што смо ми једно“

или

„Ево, подиже (Христос) тебе (папу), првенствујућег међу свештеницима Његовим, да нас сазовеш овде, као што подиже и најблаговернијег цара нашег, и пресветлог нашег пастира и Патријарха… Није ли се све то очигледно збило Божијом силом и судом, и није ли то све предзнак доброга и Богу милога свршетка“

Да ли је баш св. Марко, за разлику од свих других његових обраћања папистима, одлучио једино у овом обраћању да прећути неправославност папе, како то каже млади Буловић? Неће бити! Да видимо сада шта је удбачки Буловић секташки исекао. Као што ћемо мало касније подробније видети, не ради се о говору св. Марка у пленуму псеудосабора него о писму које је св. Марко послао папи преко цензора Цезаринија. Буловић је исекао онај део писма који се папском цензору није свидео, и због кога цензор није уопште посло ово писаније св. Марка папи. Узимањем у обзир изостављеног у наставку писанија, све ово што је написано у првом делу од св. Марка добија сасвим нови смисао. Видећемо да је, слично као и у случају “Римске Цркве“, папа назван “најсветијим“ тек условно, уколико изврши унију на јасном начелу – избацивање латинских јереси азиме и филиокве, и признање да је Рим ономад био крив за шизму и нарушавање јединства Истока и Запада:

“Quis malevolus daemon nostrae invidit concordiae atque unitati? Quis amorem fraternum nobis ademit, diversum substituendo sacrificium, quod haud legitime offertur utpote citra divisionem? (…) Equidem arbitror, eum, qui dissidium hoc invexit, tunicamque Dominici corporis olim uno tenore contextam laceravit, acerbiorem subiturum esse poenam, quam qui Christum cruci adfixerunt et omnium aetatum impii atque haeretici“

“Који злоћудан демон је позавидео нашој слози и јединству? Ко је нама узео братску љубав, увођењем различите евхаристијске жртве, која не може исправно да се приноси као што је могла пре раздвајања (шизме)? … Такође мислим да онај који је ово раздвајање изазвао, тј. поцепао некада целовито извезену хаљину Тела Господњег, треба да поднесе већу казну – како у поређењу са казном оних који су Христа разапели на крст, тако и у поређењу са казном коју трпе безбожници и јеретици свих времена“

У кога је ушао демон који је раздвојио Латине од Грка? Ко је поцепао хаљину? Ко заслужује казну гору од Христових мучитеља и свих јеретика у историји? Св. Марко даје несумњив одговор овде да су то папе претходници Евгенија IV, односно паписти који су отпали од Цркве увођењем јереси у учење Цркве што екуменисти на челу са Буловићем прећуткују:

“Ac nos quidem eadem certe dum dicimus atque olim, et nobiscum ipsi conspiramus et cum Patribus nostris et vobiscum etiam, si vera dicere velletis; vos autem cum recentiora adsciveritis, primum quidem a vobismetipsis, deinde a communibus Patribus, tandem a nobis etiam dissentiatis necesse est“

“И ми (Грци и Латини) одиста исто исповедамо као и некад, ми сами исповедамо са вама (Латинима) и нашим заједничким оцима, али САМО (дакле под условом) ако ви исповедате ИСТИНУ; ипак, када сте ви могли да додате новотарије (у веру), неопходно је (рећи) да сте ви у расколу, прво са самима собом, потом са заједничким Оцима (дакле Црквом), и на крају са нама (Грцима)“

Тако је и, условно, онај који залечи раскол “најсветији отац“. Грци не могу да залече проблем, јер они нису криви за њега, како јасно каже св. Марко Ефески. Шизму може да залечи, и отпали део Тела Цркве да врати у Тело, само онај који је за то крив, а то су паписти, што је такође јасно истакнуто. Како? Избацивањем јереси (у оно време филиокве и азима) и покајањем. Јасно св. Марко истиче да је то божанска воља “најсветијег оца“ да тако залечи рану, чиме би не само вратио папској столици симболичко прводостојанство које је имао св. апостол Петар него би се тако испунило и она реченица из Светог Писма: “Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једног грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање“. А ако не изврши ту дужност, јасно је да не може бити “најсветији отац“, јер када смо у историји Цркве видели да неко ко је “свет“ гази своје дужности?:

“At vero tibi e contrario fas est, beatissime Pater, dummodo volueris, disiuncta coniungere (…) At vero si azymus scandalo sit minusque ad sacrificium idoneus reputetur, et imperfectus et mortuus, panisque nequitiae in Scriptura appelletur, cur non suscipiendus fermentatus (гр. ὁ ἔνζυμος αἱρετέος), azymus vero repellendus? (…) Cum ergo non idem dicamus, haud immerito magnum istud insanabileque schisma ad hanc usque diem inter nos habetur. Ubinam non idem dicimus? Non in occulto et clanculum et in privatis congressibus, quo res vulgus latere possit, sed in publico fidei symbolo, in baptismatis confessione, in christiana tessera. Porro si quis regium nummum adluterat, gravissima censetur poena dignus, is qui commune professionis christianae signum corruperit, quonam tandem iure censuerit, se leviorem tanto facinore poenam soluturum?“

“И баш супротно, заиста је теби божанска дужност (легитимност, закон), најблаженији Оче, ако би само исказао вољу да разједињено спојиш (…) И уистину, ако је азима препрека и држи се за непогодан, лош и никакав хлеб у жртви евхаристије, тј. држи се за хлеб покварености у Писму, зашто се онда не узме квасни хлеб, а азима одбаци? (…) Када баш не исповедамо исто, никако није без разлога ова велика и незалечена шизма између нас до данашњих дана. Где то не исповедамо на исти начин? Не у тајности и у приватним сабрањима где може да се нешто сакрије од лица јавности, већ у јавном Символу Вере, и исповедању крштења, у кључним словима хришћанства. Даље, ако неко исквари краљевски новац, сматра се да је достојан најсуровије казне, па којим правом онај који је искварио заједничко исповедање хришћанске вере да би он требало да буде удостојен блаже казне имајући у виду такав његов злочин?“

Да видимо сада како и зашто овај тзв. говор није прошао папистичку цензуру, тј. зашто се није допао кардиналу Цезаринију и никада није дошао до папе…

HACTABAK…

Преузето од:  ФБ СТРАНИЦА ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Старац Рафаил (Берестов): Непријатељи нашег спасења, непријатељи Божји, кренули су одлучно у напад

„Ви – Архипастири, носите на себи апостолску благодат. Будите Апостоли, а не кнезови!“- речи су јеросимонаха Рафаила Берестова. Овај светогорски подвижник, наставља борбу за Свето Православље, у истом духу, обраћајући се Архипастирима Руске Православне Цркве.

%d1%80%d0%b0%d1%84%d0%b0%d0%b8%d0%bb-%d0%b1%d0%b5%d1%80%d0%b5%d1%81%d1%82%d0%be%d0%b2

По ко зна који пут, овај убоги старац, како себе назива баћушка Рафаил, упозорава да се води духовни рат против Свете Православне Саборне Цркве, као и да људи могу да бирају између два пута: први је пут ка спасењу, на који нам је указао Господ наш Исус Христос, а други је пут руку под руку са антихристом, пут за слободу греха, пут Содома и Гоморе, пут губљења образа Божијег.

У наставку вам преносимо још једно старчево обраћање.

Драги Архипастири и Пастири Руске Православне Цркве, обраћам вам се ја, недостојни монах Рафаил Берестов.

Непријатељи нашег спасења, непријатељи Божји, кренули су одлучно у напад. Они припремају сједињење (са „црквама“) и њихове одлучне акције ће водити цркву на пут уништења, пут уније. У времену у коме живимо подмећу нам лажна учења и лажна богословска тумачења, јер ми људи смо склони и подложни преварама.

Велика обмана је када неко жели да избрише догме. Од самог ђавола је превара када неко жели да избрише границе Цркве. Данас људи не виде да су јасне границе успостављене и ојачане са седам Васељенских Сабора, и да никаквим променама не подлежу нити Свети канони нити Догме цркве, и да они и представљају стуб и темељ истине. Ако ли се задржим, да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине. ( 1Тим. 3, 15).

Води се рат, духовни рат, да се на чело Цркве наместо Бога постави сатана, да се искриви Истина, да Дух Свети напусти Цркву како би они несметано прославили заједницу са јеретицима. Спрема се унија. Први корак у остваривању уједињења Свете Православне Цркве са римокатолицима-јеретецима јесте да се призна папа као врховни поглавар уједињене Цркве. Али како глава Свете Цркве може бити један јеретик?

Паписти-римокатолици су јеретици!!! И као резултат тога – Дух Свети,  Дух Истине ће напустити Цркву и сви они који прихвате и који  буду уважавали папу више неће бити православни, него римокатолици, јеретици. Или ће бити лукавштине, говорећи: „Помињемо нашег патријарха“,  а патријарх помиње папу. То је велика превара. Ако ће патријарх помињати папу, то значи да он није православан. Зато ми православни хришћани, нећемо помињати патријарха-римокатолика.

Обраћам се директно митрополитима, архиепископима и епископима Руске Православне Цркве. Куцнуо је час! Ми више нити смемо, нити можемо да ћутимо. Дошло је време, када је више него икада потребито отворено рећи НЕ: НЕ – екуменизму! НЕ-унији ! НЕ-папизму! НЕ – римокатолицизму НЕ – глобализацији! НЕ – сергијанизму! НЕ – новотарењу!
Саветујем да сазовете Помесни сабор Руске Православне Цркве али без присуства оних јерарха који су, не расуђујући, исповедали јерес уз осуду свих јереси на које су пристали неки из црквене хијерархије. Црква је Света, тако да у њој нема места заблудама.

Ово је само почетак, фаза када ће црквени званичници желети да се уједине са папистима и да признају папу као главу Цркве и само је почетак пада. У будућности, непријатељи Божји, непријатељи нашег спасења неће се зауставити, неће заувек желети да се уједине само са свим самозваним „хришћанима.“ Желеће они и сједињење са свима: протестантима, унију са свим врстама монотелита, монофизита и баптиста, који наводно исповедају хришћанство, и на томе се неће зауставити. Они припремају „цркву“ Сатане. Даље ће остваривати своје жеље у виду уједињења са исламом, па ђавољом религијом јеврејском, будистима, па чак и са сатанистима свих врста и маговима, као што се већ практикује на екуменски скуповима.

Зато вас позивам, уздајући се у вашу благочестивост, да станете у одбрану Истине и Пресвете Руске Православне Цркве. Не смемо, ради нашег стада, немо посматрати и прећуткивати издају Вере Православне. „Нема повратка.“ Не смемо себи дозволити да одустанемо јер у супротном можемо изгубити Руску Православну Цркву, као и Православље широм Европе. И по цену тога да нас Православље одведе у катакомбе, оно ће опстати, јер православно учење је непобедиво.
Црква Христова је непобедив стуб истине (1 Тим. 3, 15), али колико људи, колико милиона душа ће допасти шака сатане … Да ли сте размишљали о томе?

Дакле, позивам вас, драги Архипастири, да устанете у одбрану наше православне вере и против свих јереси и подела.

Међутим, ако останете неми и не делате, а сваког трена имате прилику да одбраните православље, молићу се са светим баћушком Серафимом да вас, Господ наш Исус Христос, осуди:

„Мени убогом Серафиму, Господ је открио да ће у земљи Руској бити велике невоље, Православна Вера биће погажена, архијереји Божије Цркве и друга духовна лица ће отпасти од чистоте Православља и због тога ће их Господ казнити. Ја, убоги Серафим, три дана и три ноћи сам молио Господа да боље мене лиши Царства Небескога а да њих помилује. Али Господ одговори: – Нећу их помиловати, јер они уче људским учењима, и језиком ме поштују, а њихово срце је далеко од Мене…“
Свака жеља да се унесе измена у правила и учење Свете Цркве јесте јерес…хула на Духа Светога која се неће опростити завек. По том путу иду архијереји руске земље и духовништво (свештенство, монаштво), и гнев Божији ће их поразити…”

Стога покајте се и опростиће вам Господ, и начиниће Свемогући од вас борце против јереси!

Руски народ неће вас подржати у срамном одступању од Вере. Сматраће вас издајницима попут Јевреја, и само они епископи који буду остали верни Цркви и Христу ће бити у Светој Цркви, само они ће се сматрати православнима.

Потребно је сазвати Помесни сабор Руске Православне Цркве, да се архијереји јасно определе у вези са већ одржаним Разбојничким сабором, да ли подржавају јеретичке идеје уније са римокатолицима, да ли признају примат папи и екуменизам и да ли крше принцип Апостолског прејемства, дозвољавају ли  свештенику другобрачје.

Тај Сабор може бити сазван од три епископа, или десет или двадесет… и Црква ће бити прогоњена, али сви ми православни хришћани ћемо за њу сведочити. Верни, који воле Господа нашега Исуса Христа, остаће у Цркви.

Свети Сабор је мач који одсеца све јереси ради очувања вере чистом. Ова црква ће бити Света, чиста и истински Православна Црква Христова. Јеретици ће бити осуђени и одстрањени заједно са свим јересима. Насупрот њој је „црква“ Сатане, саздана од отпадништва, која се  понизила пред Светим Синодом и која признаје примат папи у Цркви, а не Христу, и та „црква” ће се сјединити са другим верама. Таква „црква“ ће бити Антихристова, блудница која седи на звери, црвеној, пуна имена псовачких, имајући седам глава и десет рогова. (Откривење 17, 3) и следбеник сатанин.
Православни Сабор, који се састоји од епископа, свештеника, ђакона, монаха и лаика, је канонски исправан инструмент Цркве и само такав сматра се јасном границом и леком који вида рак-ране на телу Свете Православне Цркве.

Светим сабором треба осудити све јереси и сва оштећења људске свести: ционизам и масонство, социјализам, комунизам и демократију, као порицање Бога које наноси огромну штету човечанству.
Из историје знамо да царство није оштетило Православну Цркву, него да је монархија допринела ширењу и јачању Цркве. Историја показује да је монархија патриотски и политички опредељена Црквом. Цареви су светитељи у Русији. Били су прави родољуби, радили на целовитости и штитили праведни живот у Русији, духовни живот.

Драги архијереји, ми православни свештеници, монаси и лаици ћемо бити са вама када се заузмете за одбрану истине и подржаћемо вас.

Зато одлучите и изјасните се, учитељи моји, драги епископи, ако желите да се спасете, устаните, и саберите Помесни сабор наше Руске Православне Цркве. Макар и тајно, али мора бити састављен од неколико епископа, неколико свештеника, ђакона, монаха и лаика. На корист би било да  представници медија, новинари и верујући православни сведоче и проповедају о овом Сабору свих православних хришћана.

Праштајте, Ваша преосвештенства, мени грешном.
недостојни монах
Рафаил Берестов

Милостиви, Свети, Који си Исусу Навину трубе дао, којима је он јерихонске зидине срушио, даруј штедро и мени, Боже, премудрост Своју, да њоме оборим злочасне демоне и скршим их као сасуде грнчарске.

Свети Нифонт, епископ Константијане Александријске

Извор: ortodoxiadreaptacredinta

Види још: АНАТЕМА! АНАТЕМА! АНАТЕМА!

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

Митрополит Јеремија Гортински и Мегалополиски: Шта треба знати о Другом доласку Христовом, Страшном суду и Антихристу

Обучен светлошћу као ризом, Господ Исус ће доћи у таквој сили и слави, какво око људско видело није, ни ухо чуло, нити срце људско наслутило. То ће бити потпуно, свесавршена слава Тројичног Божанства, јер су пресвета уста спаситељева изрекла да ће Он доћи „у слави Својој и Очевој и Светих Анђела“ . (Авва Јустин Ћелијски)

Screenshot_5.png

У седмом члану васељенског Никео-цариградског Символа вере, благовестећи о васкрслом и вазнесеном Господу Исусу пише : да ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја.

Питање: Шта Свето писмо каже о Другом доласку Господа Исуса Христа?

Одговор: Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што виђесте да иде на небо“. (Дела 1, 11.).
Тако рекоше два ангела Апостолима у тренутку Вазнесења Господњег.
Питање: Шта Свето писмо каже о будућем Суду Христовом?

Одговор: „Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега. И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда. Ово су речи Господа нашег Исуса Христа.“ (Јован 5, 28 29).

Питање: Шта се каже у Светом писму о Царству Христовом, којему неће бити краја ?

Одговор: „Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог пријесто Давида оца његова; И цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и царству његову неће бити краја“. (Лука 1:. 32-33)

Питање: Да ли ће Други Христов долазак бити попут Првог ?

Одговор: Не, Други долазак ће бити сасвим другачији од Првог. Током првог Христовог доласка је зарад нас био обучен у понизност, јер при првом Он је показао Своје трпљење, а при другом – носиће круну Божанског Царства. При првом доласку претрпео је крст не марећи за срамоту; при другом – доћи ће у слави, праћен анђелском војском. Доћи ће Господ не да му поново суде него да суди онима који су Га осудили .

Питање: Хоће ли Он судити свим људима?

Одговор: Наравно, свима без изузетка.

Питање: Kако ће им Он судити?

Одговор: Савест сваког човека Њему је позната. Неће постојати ништа што би се могло сакрити, и не само дела која смо чинили током нашег живота, него и наше речи и наше тајне жеље и најдубље мисли.
Апостол каже: „Благодарим непрестано Богу мојему за вас, на благодати Божијој која вам је дата у Христу Исусу, Што се у свему обогатисте у њему, у свакој ријечи и сваком знању“.(1 Kор 4, 5.)

Питање: Да ли ће нам судити, чак и по нашим речима и нашим помислима?

Одговор: Без сваке сумње, Он ће нам и по томе судити… Поготово ако се не покајемо и не исповедимо наша сагрешења током свете тајне Исповести, тако исправљајући наш живот. Господ нам каже: ”Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен“. (Матеј 12, 36)

Питање: Шта ће се десити, у суштини, током Другог Христовог доласка?

Одговор: Ми то не можемо знати. Стога, морамо да живимо, тако да смо увек спремни за Његов долазак. „Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају“. (2. Петар 3:. 9) „Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи“. (Матеј 25,13).

Питање: Постоје ли знаци који наговјештавају ишчекивани Други Христов долазак ?

Одговор: Овај се долазак Његов и назива у Светом Писму откривењем – ΄η άποκάληψις – Господа нашега Исуса Христа. Доћи ће до отпадништва, људи ће се удаљити од Бога, љубав између људи ће захладнети, умножиће се безакоње, долази много туге и јада, Јеванђеље ће бити проповедано свим народима и доћи ће Антихрист. Погледајте Јеванђеље по Матеју, Другу посланицу Св. апостола Павла Солуњанима – главу другу, и књигу Откривења светог Јована Богослова.

Питања: Шта нам каже књига Откривења?

Одговор: Kаже оно што смо већ раније поменули – о знацима који ће претходити Другом Христовом доласку: долазак Антихриста и рат против Цркве Христове, и на крају ће се појавити Христ, да уништи Антихриста и да поведе сву децу своју у Његово Царство. О томе можете видети у Другој посланици апостола Павла Солуњанима.

Питање: У наше време, видимо појаву многих знакова које се спомињу у Откривењу. Шта можете да кажете о њима? Да ли се Други Долазак приближава?

Одговор: Пре свега, морамо рећи да не би требало да будемо равнодушни према знацима времена чији смо сведоци. Господ нам каже: “Лицемјери, лице небеско умијете распознавати, а знаке времена не можете?“ (Матеј 16:. 3). Оно што заправо видимо јесте да су многи од знакова Апокалипсе присутни, што би требало да изазове нашу забринутост и да нас сви ти знаци пре свега опомињу да морамо да се покајемо, јер сврха ових знакова јесте да нас приведу покајању. Међутим, потребно је доза опрезности у тумачењу Апокалипсе. Грешка је, ако кажемо да је други Христов долазак, као што видимо само извршење одређених предвиђених знакова, који су описани у Апокалипси. Ови знаци, у одређеној мери указују на то доба. Kњига Откривења треба да се тумачи по циклусима, односо по интензитету. Апокалиптични догађаји се одвијају циклично, само се разликују по интензитету. У неком другом времену ће се десити исти догађаји, трајаће дуже и биће јачег интензитета. И на крају, доћи ће време када ће знаци Апоклаипсе бити најизраженији, када ће њихов интензитет бити најјачи и као последица свега тога следи Други Христов долазак. Kао пример, у књизи Откривења је написан као есхатолошки знак да ће ће бити горка вода (Откривење 8:. 10-11). Данас, након познатих догађаја несреће у Чернобилу, видели смо појачано остварење овог предсказања. Међутим, и у ранијим временима људи су, али у мањем обиму, видели испуњење овог предсказања. Дакле, било би веома погрешно онда рећи људима о Другом Христовом доласку, сваки пут када би се појавио неки знак, о којем је писано у књизи Откривења. У принципу, неки знаци који су предсказани доћи ће опет касније, као што се и догађа јер се Апокалипса тумачи циклично. Међутим, истина је да у нашем времену има много знакова, који су написани у Апокалипси, које се појављују са још већим интензитетом, за разлику од претходног пута. И то је оно што не би требало да нас чини пасивним и незаинтересованим, да се зарад тога пробудимо из наше апатије и то је оно што би требало да нас подстакне на покајање.

Питање: Kо је Антихрист?

Одговор: Антихрист је човек рођен од оца и мајке, вођен ђаволом. Ђаво ће га начинити својим инструментом, посебно одабраним својим оружјем, како би повео рат са Црквом Христовом.

Питање:  Зашто се назива Антихристом?

Одговор: Назива се тако јер је непријатељ Христа, али и из другог разлога, јер је у стању да заведе, саблазни многе људе, и попримиће изглед Христа. Он се ће се појавити као добар човек, као јагње, док је у срцу звер. Послушајте шта шта о њему каже у једном од стихова апостол и јеванђелист Јован: “И видјех другу звијер гдје излази из земље, и имаше два рога као у јагњета; и говораше као аждаха“. Споља, антихрист ће покушати да узме облик јагњета.(види Откривење 14:. 1).Дакле, антихрист ће покушати да имитира изглед Христа, како би преварио многе људе. Христос је чинио чуда? Чуда ће чинити и Антихрист (види Откривење 13, 13-15а.). Нема ли Христ знамење, Частни Kрст? Апокалипса нам говори да ће своје знамење имати и Антихрист, свој знак, симбол (χαραγμα).

Питање: Kоји је знак Антихриста?

Одговор: Симбол од три слова, који даје број 666 (… види Откривење 13, 18).

Питање: Шта означава то знамење, шта значи тај симбол?

Одговор: Симбол од три слова, χξς који даје број 666, са крајњим (спољним) словима χς које означавају Христа. Антихрист ће покушати да споља изгледа као Христос, као што смо рекли. Међутим, он је у срцу, оно што манифестује ово слово у средини- ξ, дакле змија. Такав ће бити антихрист: он ће «ξ», насупрот ономе што је «χς;». Он је проклета змија.

Питања: Шта симболизује број 666?

Одговор: У Јевреја и Грка био је обичај да се име изрази уз помоћ бројева. Свако слово је имало свој бројчану вредност, те су се те вредности за свако слово сабирале. Сходно томе у Апкалипси се Антихрист не назива именом, уместо тога помиње се његов број. Он је збир бројчаних вредности слова χξς : χ има вредност 600. ξ је вредности 60, а ς има вредност 6. Збир сва три три слова даје број 666. Овај број је дао имену одређеног лица, римског цара, а прогонитеља Цркве, у време када је написао Апокалипсу свети Јован Богослов.
Kако кажу преводиоци књиге Откривења, јеванђелист Јован је имао у виду цара Нерона. Израз ћесар Нерон «кесарь Нерон» по јеврејској писмености даје број 666;
Личности коју је у Апокалипси описао Јован Богослов као Антихриста у поглављу 13, погодан је Нерон. Дакле, или он, или неко други који носи број 666, јер његово име даје овај број. Међутим, тај број је погодан и другима, претечема Антихриста, свих узраста, али углавном је у складу са Антихристом, који управо има све карактеристике које су наведене у Апокалипси за ово апсолутно ђавочовечанско зло.

Питање: И све претече Антихриста, од Нерона па до оног коначног Антихриста, имаће име које даје број 666?

Одговор: Наравно, ово питање даје нам за право да кажемо да број 666 изражава нешто дубље, цео карактер Антихриста, а не само нам његово име, као што трословни симбол χξς изражава карактер Антихриста. У ствари број 666 је мистериозни број. Састоји се од три шестице, 6 пута 6 даје 36; ако се саберу сви бројеви од 1 до 36, добијамо суму од 666. У другом случају, с обзиром на тумачење да је број 666 симбол несигурности и хаоса, он је симбол и Антихриста.

Питање: Да ли је већ рођен Антихрист?

Одговор: Ми то не знамо. Можда је рођен… Ипак, не би требало да се разговара са поверењем на ову тему, јер се предвиђени знаци Другог Христов доласка, којих смо сведоци у нашем времену, појављују у сваком добу. Међутим, најбоље је као што смо рекли да ове знаке у нашем времену посматрамо интензивније, заинтересованије .У сваком случају, као што нам наш Господ говори, треба да даноноћно да стражимо над собом помоћу светих врлина очекујући Спаситељев долазак. На то указује Његово о упозорење следбеницима: Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш; стражите, јер не знате дана ни часа у које ће Син Човечији доћи.

Питања: Шта означава Царство Христово, које се у седмом члану Символа  вере спомиње ?

Одговор: Пре свега, Царство Христово је цео свет, друго, сви верни на земљи, а треће се похрањује на небу. Прво се зове царство природе, друго се зове царство благодати, а треће – царством славе.

Питање: Kоје од ова три тумачења подразумева Царство, које исповедамо Символом вере и којем неће бити краја?

Одговор: Царство славе.

Посматрајући последња времена са своје богочовечанске небеске осматрачнице, и обиље зла у њима, апостол Павле пише Тимотеју: Знај да ће у последње дане настати времена тешка. Јер ће људи постати самољубиви, среброљубиви, хвалише, горди, хулници, непокорни родитељима, неблагодарни, неправедни, нељубавни, непримирљиви,клеветници, неуздржници, бесни, недоброљубиви, издајници, нагли, надувени, који више маре за сласти него за Бога, који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли.

(Св. Јустин Ћелијски , Време и знаци Другог доласка Христовог)

Извор: agiazoni.gr

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Dichiarazione del Vescovo Nikolai Velimirovic a Vidovdan 1916. a Londra

vladika-nikolaj-velimirovic

Sono venuto dalla Serbia, da mezzanotte europea. Non c’è raggio di luce da nessuna parte la. Tutta la luce è fuggita dalla terra verso il cielo e ci illumina solo dall’alto. Eppure noi deboli in tutto, come ora, siamo forti nella speranza e fede, nell’alba in arrivo. Sono grato al signore arcivescovo di Canterbury, che mi ha permesso di rivolgermi a voi, in giorno di santo Vidovdan, quest’anno del Signore 1916, in questa bellissima chiesa di San Paolo, davanti la sua Maestà re Giorgio Quinto e gli Inglesi più rispettati.

Signori e amici! Per tutta la giornata di ieri ho passato guardando questo magnifico tempio, che è orgoglio d’Inghilterra e del cristianesimo. Ho visto che è stato realizzato con materiali più costosi, portati da diverse parti dell’impero dove il sole non tramonta. Ho visto che è stato costruito di granito e marmo, dilavati dalle onde di centinaia di mari e oceani. Ho visto anche che è decorato con oro e pietre preziose, portati dalle miniere più costose di Europa e Asia. Mi sono convinto che questo tempio è giustamente considerato una delle meraviglie architettoniche del mondo.

Ma, signori e amici! Io vengo da un piccolo paese dei Balcani, dove c’è un tempio, più grande, più bello, più prezioso e più sacro di questo tempio. Il tempio si trova nella città serba di Nis e si chiama la Torre dei teschi. Questo tempio è stato costruito dai teschi e le ossa del mio popolo. Popolo che per cinque secoli sta come incrollabile diga di mare asiatico, sulla porta del sud d’Europa. E se tutti i teschi e le ossa fossero state murate dentro, si avrebbe potuto costruire il tempio di trecento metri di altezza, così ampia e lunga, ed ogni Serbo oggi potrebbe alzare la mano e dire: questa è la testa di mio nonno, di mio padre, di mio fratello, del mio vicino, del mio amico, del mio padrino. Per cinque secoli la Serbia con i suoi teschi e le sue ossa difende Europa che essa possa vivere felicemente. Con le nostre ossa abbiamo smussato le sciabole turche, e abbiamo abbattuto delle orde selvagge, che correvano verso Europa come vortice di montagna. E questo non per un decennio, neanche per un secolo, ma per tutti quei secoli che si trovano tra Raffaello e Shearer. Per tutti quelli secoli bianchi e rossi in cui Europa faceva le riforme della religione, della scienza, della politica, riforma del lavoro, una riforma di tutta la vita. In breve, quando Europa faceva la correzione con audacia, dei dei e delle persone del passato, quando attraversava un purgatorio, fisicamente e spiritualmente.

Noi, come schiavi pazienti, noi venivamo macellati dai suoi nemici, difendendo l’ingresso di questo purgatorio. E ancora, mentre Europa diventava Europa, noi siamo stati il suo recinto, il recinto vivo e impenetrabile, le spine selvagge intorno la rosa gentile. A Vidovdan 1389 il principe serbo Lazar, con i suoi coraggiosi soldati, si trovava in Kosovo Polje sul baluardo dell’Europa cristiana, e ha dato la sua vita per la difesa della cultura cristiana. A quel tempo, i Serbi erano quanto voi Inglesi. Oggi, vi sono dieci volte meno.

Dove sono? Morti difendendo Europa.

Ora è il momento che Europa restituisce il debito alla Serbia.

Preparato da pagina di FB: „Pravoslavlje život večni“

Edizione italiana: „Ortodossia Vita Eterna“

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар