Свему има краја осим милости Божијој

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

2654672585_06b94a0131

Свему има краја осим милости Божијој. То се открило у историји самовољног народа Израиљског. И дубина морска даде се измерити али бол Божији за људима не може се измерити. То се показало у крвавом зноју, који је капао са чела Христова у врту Гетсиманском.

Бог чека, и чека. Шта Бог чека? Не чека Бог једнога човека који би показао пут народима и дао им спасоносне законе владања. То Бог не чека. Јер то је већ било. Јавио се једном Месија, показао је пут и дао је закон. Другог не могу очекивати народи. Бог не чека дакле ни другог Месију, нити неког генијалног државника или војсковођу или мудраца. Све је то било, и све је то непотребно за будућност човеченста, за срећу рода човечијега.

Бог чека у наше време један народ. Не једног човека него један цео народ који би свим срцем предао се Господу и послужио Њему јединоме. Не чека Бог једног човека високог као Хималаји, да „поведе“ и „спасе“ човечанство. То нехришћани и будале чекају. Бог чека један народ који би се понизио пред њим као мравињак пред човеком, да би тај народ послужио свима другим народима службом љубави; светлошћу истине и примером чистоте.

У наше време све је у збиру, у скупу, у друштву. Народи се угледају на народе европске. Европа је изневерила Бога па је изневерила и све народе. Гнушање свих народа на земљи од Европе не да се изнети ни описати. Ни најбезумнији неће за њом драговољно поћи.

Да ли је српски народ вољан задовољити Божје чекање? Свети пророк Исаија записао је своје виђење Бога небеснога на пријестолу високу и уздигнуту, од кога чу глас: кога ћу послати? и ко ће нам поћи? Тада се сам Исаија јави и рече: Ево мене, пошљи мене (Ис. 6, 8).

Богу данас треба не један човек него један народ. И Бог опет ставља оно исто питање: Кога ћу послати? И ко ћe нам поћи?

Имаш ли смелости ти српски народе, да се одазовеш и попут великог Исаије рекнеш: Ево мене, пошљи мене Господе?

Ти би могао то да учиниш, једини ти између свих народа, само ако би хтео, твоји крстати барјаци упућују те на то. Твоје крстоносне војводе упућују те на то. Твоја голготска прошлост упућује те на то. Све дубине твога страдања и све висине твојих визија гоне те на ту мисију. Сви твоји свеци и хероји, необични и изузетни од свих других, благосиљају те на тај пут. Твоја бојна поља и твоји милиони жртава у младићима и деци дају ти надахнуће за тај задатак. Смеш ли се дакле осмелити ти, најсмелији од свих народа, да се јавиш и рекнеш Господу: Ево мене пошљи мене?

Благо теби ако се охрабриш то рећи и тога се прихватити. To би таман било у духу твоје целе прошлости која је сва у знаку Христа и слободе. A то народима земаљским и треба као хлеб, вода и ваздух.Тежак је то посао рећи ћеш? Но зар има неки народ мећу народима Јафетовским који је више од тебе опробан у тешкоћама?

Та мисија је за велики народ а не за малени, рећи ћеш? He говори тако. Јер су баш велики народи и покварили све, замрсили све, отпали од Христа и оскорбили све остале народе на свету. He могу они као раслабљени послужити примером здравља никоме. Нама је више него икоме потребан пример здравља и дух правог живота и светлост вечне истине. Јер су пука слутња, без здравља, без правог живота, без светлости, без истине, без визије неба и без љубави. A y свему осталоме и богати.

Али и ми смо нагрижени од исте болести; како ћемо, дакле, показати пример здравља и духовне једрине? На то вам се може лако одговорити: заиста нагрижени сте и ви Срби; али оно што је код њих болест плућа и срца и мозга, то је код вас болест коже. Вратите се својим духовним бањама и бићете излечени. Једна ти је бања и најсветија Хиландар, друга Студеница, па Жича, па Сопоћани и Грачаница, па Дечани и свети Наум и тако редом, десетина за десетином и стотине за стотином. А прости хришћански народ, сељачки и раднички, жива ти је духовна бања, од које тешко се може наћи боља. Па твоја Светосавска народна црква. Окупај се трипут, па ћеш бити здрав: прво у својој херојској и мученичкој историји, од које ти стоје још усправно као сведочанство задужбине твојих великих ђедова и прађедова; друго у своме простом али храброме и побожном народу, и треће у твојој чудесној народној Цркви. И бићеш сасвим здрав. Тада можеш са страхом и трепетом поклонити се свевишњем Господу Богу и са рабским смирењем рећи: Ево мене, Господе, пошаљи мене! Нека би те подржали у мудрости, сили и слози Пресвета Богородица и твоје Крсне славе. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Кроз тамнички прозор, Uncategorized | 1 коментар

Процват српског лутеранства

Ако се ко и бори, не добија вијенац ако се не бори по правилу. (Друга посленица св. ап. Павла Тимотеју 2.5)

Време транзиције, када су реформатори покушали да демократизују и Српску Православну Цркву, донело је нове феномене на небу свакодневног живота Срба. Демократизација Цркве доживела је свој колапс који, они који су је демократизовали не желе да признају да им не би нешто засврбело сопствени его. И онда су, уместо личног покајања, одлучили да колапс продуже у агонију за све вернике. Та агонија траје толико дуго, да је природно да изроди свакојаке нус-продукте, или што би се на српском рекло – духовно смеће.

Почело се са демократизацијом богослужења – да верни имају право да се причешћују онолико пута, колико и свештеници; да имају право да чују свештеничке молитве; да имају право да виде све шта се дешава у олтару… а, завршило се правом диктатуром.

Они који су се бунили и тражили да се богослужење не банализује, добили су фластер на устима. Епископ Јован Шумадијски их је терао напоље, иако се богослужење вршило на отвореном, па се, ајт’, снађи ако можеш.

Није то најгоре. Најгоре је то што су вајни борци за Предање Цркве били ућуткивани један за другим. У избору између камелеонства и живота по Богу, па и по цену страдања, већина се одлучила за камелеонство. Пример прогнаног и у великој мери маргинализованог епископа Артемија, над којим су на правди Бога олигарси Београдске патријаршије извршили кафкански монтирани процес у стилу најгорих диктатура, утерао је страх у кости збуњеним свештеницима и верницима 21. века.

Пошто је олигархија Београдске патријаршије донела нови догмат и правило искривљене вере: „Истина – то смо ми“, који је потпуно идентичан римокатоличком догмату о незаблудивости папе, било је природно да се очекује ницање и лутеранства. Папе редовно рађају, своја природна чеда. Самозаљубљени папизам рађа самозаљубљени лутеранизам. Ако је папа божанство на земљи, зашто би то трулежно божанство обожавао неко који је довољно паметан да препозна превару? Зашто не би такав прогласио самога себе за непогрешиво божанство – управо оно што је Лутер учинио?

Када се Лутер отцепио од папе, имао је два пута – да приклони главу под моћну руку Христову и прихвати Христову православну Цркву за јединоспасавајућу, или да сам смисли неку своју религију и тако постане лажни Христос своје религије. Лутер није одступањем од папе постао покоран Христу-Истини. Лутер је разговарао са православнима о томе, али му је од покорности Истини лакша била опозиција папству. Он је одступништвом од папе постао зачетник геометријске прогресије стварања нових папа, који су по свом нахођењу стварали нове религије. Тако, данас постоји око 38.000 тзв. хришћанских протестантских деноминација.

Неопапизам српске црквене олигархије и чврста рука исте, донели су на свет неколико неолутеранских покрета. Срби, који су по дефиницији носиоци православне вере, у условима западњачке просвећености која диктира своја правила кроз школство и медије, често нису стајали у заштиту Христа-Истине, већ су своју обезбоженост и опозицију Иринејевој бахатости нашли у покретима који негирају Цркву. Тиме су постали слични Иринеју и људима око њега.

Једина могућа црквена реакција у оквиру канона и учења Цркве могла је бити она коју је учинио епископ Артемије. Он је свој положај објаснио употребом 15. Канона Константинопољског (двократног прводругог) Сабора из 861.год.

1908168_1591169424462702_6786041984148568843_nСви остали кренули су Лутеровим путем, те су се због папе (олигархије персонализоване у лику 2 Иринеја, м. Амфилохија и њима сличних) одрекли читавог Јеванђеља.

1. Први  које би назвали неолутеранима су припадници минорне групе тзв. зилота-старокалендараца. Мада њих има мало, имају активности у опозицији Иринеју и његовима. Своју опозицију заснивају на тврђењу да је СПЦ од неке године пала у јерес и изгубила благодат. Њихова основна заблуда се састоји у томе што рационалистички и схоластицизмом Томе Аквинског приступају тумачењу благодати и учења Цркве. Одступање благодати еквивалентно је одступању од учења Цркве. Моменат када је једна помесна црква коначно изгубила благодат и пала у јерес не зависи од академског сагледавања ствари, већ од реалног стања на терену. Уколико се кроз СПЦ људи враћају Богу и напуштају грех, исцељују и душом и телом, не може се тврдити да је благодат потпуно одступила од ње. Може, због одступништва јерархије, да се престане општење до покајања те јерархије, али није могуће формирање фанатичне групе која се одликује расколом, цинизмом и понекад камелеонским обртима од строгоће до смирености. Мали број иде за њима јер Срби нису вољни да навијачки приступају својој вери.

2. Атеисти  Као што је говорио св. Јустин Ћелијски, атеизам је по својој природи брак између папске похоте и лутеранске памети. Овај верски неолутерански покрет који се труди да рационално одбаци Бога и Цркву данас све више јача одбацујући похоту Иринеја и базирајући своје ставове на рационалистичким софизмима. На тај начин, остварујући захтеве сопствене похоте, тражи слободу од уза којим би их Иринејево папство везало. Мада се број његових поклоника увећава, тренутно није бројчано превелик јер у њему налази своје уточиште, пре свега део интелектуалалаца који су заљубљени у западне вредности слободе без одговорности.

3. Пагани-родноверци – Ово је феномен новијег датума. За разлику од атеиста, родноверци осећају блискост са својим народом и његовим ранијим историјским култовима. Ова вероисповест, мада се тек формира, базира се пре свега на одбацивању хришћанства и његових уза, и покоравању уза своје похоте. Иако се култови које поштују одликују бајковитошћу и инфатилношћу, родноверци их се држе занемарујући разум и разбуктавајући страст варварске привржености националном стаблу. Да родноверство и атеизам нису далеко, говори и пример Борка Стефановића који је у своје време свирао у рок-групи која је промовисала родноверство, а касније постао Европејац који је доста учинио на издаји Косова и Метохије. Родноверство називамо неолутеранизмом јер и оно добија на снази поступцима високе јерархије, тј. њеним учествовањем у издаји Србије и спровођењем Бриселског споразума.

11150568_1389821548009038_9007016821974667621_n

Београдски олигарси, данас потпуно у покорности државном апарату, а сутра потпуно у покорности глобалистичком екуменизму.

 

На крају, можемо да закључимо да до свега овога не би дошло да у канцеларијама Београдске патријаршије не седе распикуће, тј. трудбеници сарадње са режимом и носиоци јереси екуменизма. Државни режим и режимски медији због својих приземних разлога, виде велику подршку у овој црквеној олигархији и подржавају је. Због тога већи део народа и даље формално припада СПЦ, али се све више суштински удаљује од ње, живећи по примеру олигараха без покајања и без достојног учествовања у Светим Тајнама и светим врлинама.

Још једна подршка безакоњу олигараха је присутност пацифиста у црквеним редовима, који за свој модус вивенди имају толеранцију према одступништву.

Са друге стране, једина прилика да се нешто учини како би се спречило лутеранство међу Србима је лични подвиг сваког од верних чланова Цркве и борба против одступништва, али по правилима Јеванђеља. Господ ће погледати на читав народ ако се појави критична маса покајника и чувара своје Вере. У том случају би се маргинализовани Христос поново вратио на своје место и постао главна водиља и у друштвеном животу православних.

Погледајте на исту тему: „Екуменизам и расколнички зилотизам“

Текст припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»

Објављено под Српска Црква | 26 коментара

Васкршње чудо: ГОСПОДЊА ИКОНА КОЈОЈ ВАТРА НЕ МОЖЕ НИШТА

Грчку православну цркву у Кноксвилу, у источном делу САД, је пламен прогутао на сам Дан васкрсења Христовог, у рано недељно јутро ове 2015. године. Пошто су се парохијани окупили да очисте шут, пронашли су једну занимљиву икону која није изгорела.

„Очигледно је да је висина топлоте била толико велика да се стакло истопило које је покривало икону, али икона је остала неповређена. Баш чудесно! Молим вас да будете у молитви са онима који зову цркву Св. Георгија својим црквеним домом. Много тога треба да се учини, али несумњиво, Бог је са њима!“

– Каже Трој Ставрос, који је икону усликао.

Ова икона је од ДРВЕТА. Дрво гори на 230 степени Целзијуса. Али, стакло се топи на најмањој температури од 1500 степени Целзијуса! Ова икона је морала да истрпи толику температуру… Научна објашњења не могу ово објаснити. Физички, то је немогуће. Део дрвета осликан јајчаном темпером и мастилом требало би да буде потпуно спаљен или бар поцрнео од ужарења и дима. Али, ову икону је Господ сачувао од свега тога. Ја стварно немам речи!

– Каже Николас Нелсон, студент медицине и члан исте парохије.

10462973_10206342233573829_7345240262384172668_n

Господња икона која није изгорела.

Погледајте такође: ЧУДО У СИРИЈИ

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Кратке вести | 5 коментара

Тамна страна акције доношења Благодатног огња у Србију

Може се рећи да је доношење Благодатног Огња из Јерусалима једна од ретких акција Београдске патријаршије која није завршила неким скандалом, ако се не рачуна у скандал то што су у главним кадровима дочека Благодатног огња били представници партије која је потписала Бриселску издају Косова и Метохије.

culibrk

Ћулибрк приликом дочека Благодатног Огња са Јакуњином и Великим канцеларом хоспиталаца Филипе Пикапјетра.

Све заслуге за доношење Благодатног Огња у Србију припадају епископу Јовану Ћулибрку, и ту тек почиње проблем. Једна од нових агенди јеретика папистичке провенијенције је заузимање светиња православних на један елегантан начин, без изазивања опозиције и антагонизама код православних. Организација која се тиме бави у Светој Земљи назива се „Војни и Утешитељни Ред Светог Лазара Јерусалимског“ које још називају „витези-хоспиталци“. Настао је у 12. веку и створен је од стране римокатоличких крсташа. Данас је овај ред, како сами кажу на својој интернет-презентацији, усредсређен на екуменистичку духовност.

lazarevci

Иако је на челу реда духовни патрон римокатолички кардинал, у њему учествују и екуменисти других провенијенција. Глава чланова овог реда са православним пореклом је управо епископ Јован Ћулибрк. Иначе је ред у замршено блиским односима и са масонима, што ће у последњем делу текста да буде очигледно. Дакле, оно што је забрињавајуће по подацима самих хоспиталаца је, да је Јован Ћулибрк и непосредно пре и непосредно после примања Благодатног Огња био у друштву и важним разговорима са овим римокатолицима или масонима, није јасно шта су и ко су. Они кажу да је једно од најважнијих питања о коме се разговарало било инсталирање новог, 50. по реду, Великог мајстора реда, које би требало да се обави на јесен у Јерусалиму, и на коме ће Јован Ћулибрк свакако учествовати.

„Уочи церемоније паљења Благодатног Огња, Његова ексцеленција гроф Филипе Пикапјетра (Philippe Piccapietra), Велики Канцелар Реда св. Лазара Јерусалимског који је био присутан на служби паљења Благодатног Огња сусрео се са епископом Јованом да дискутује о будућности Српске командерије и о другим пословима везаним за ред. Следећи састанак се догодио непосредно пред службу паљења Благодатног Огња између епископа, Великог канцелара и Владимира Јакуњина, познатог добротвора православне Цркве.“– каже се, између осталог, на Фб страници реда.

Што се тиче српске командерије, тј. огранка ове тајанствене организације у Србији, на челу исте је управо Јован Ћулибрк, а основана је са благословом, или боље рећи злословом патријарха Иринеја Гавриловића. srpska komanderija Овај скандалозни патријарх, који ће вероватно бити на позицији патријарха само док су србофобне политичке партије на власти у Србији, благословио је рад овог екуменистичког реда хоспиталаца у Србији. На слави патријарха Иринеја на дан Лазареве суботе 2014, како сазнајемо са званичног сајта хоспиталаца, били су позвани управо они. Слике, иначе, показују да је и познати српски масон Тахир Хасановић члан овог реда. hospitalci

Клирици ће постати најгори и најнечастивији од свих.

У старо време људи су, када су хтели да Господ казни некога човека, проклињали га говорећи нека да Бог да га постави са свештеницима из 18. века. Зато, браћо моја, тешко је данас патријарсима, архијерејима, јерејима и осталим да се спасу. Због тога вам саветујем, свети јереји, да се покајете док имате времена, да бисте се спасили. 

-Изреке св. Козме Етолског

Извор: Сајт реда хоспиталаца „Светог Лазара“

Погледаајте такође: ТРИЈУМФ ТЕМПЛАРА У НИШУ

Припремила екипа странице „Православље живот вечни“

Објављено под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма, глобализам | 16 коментара

Страшни Суд над Богом

13186_694055697390552_1918876180016340093_n

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него , данас; никада мање Бога него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу; да ли се ико сећа да је земља икада рај била? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је – распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име, ако не ђаво? Но шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никад није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али га тамо распели нису. А ми смо Га распели! Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог …

У зеницу душе моје, браћо, упило се као змија злобно питање и злурадо ме пита: зар је човек икад био добар, кад је могао Христа распети? – Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? – Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог Петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: јеси ли и сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?

Заборавите све дане пре и све дане после Великог Петка; сведите човека у границе Великог Петка – није ли он зеница свију зала, тркалиште свих искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста – лудило земље?

Ни Страшни Суд, браћо, неће бити страшнији од Великог Петка. Не, он ће несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни Суд за Бога; суди Му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује Га са 30 сребрника. Христа за 30 сребрника! – Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?

Данас је човечанство осудило Бoга на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни Суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судије свет није видео. Исмејан је Бог страшније него икад. „Ад всесмехливи“ уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај који се никад смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали да плаче. Посрамљен је данас Онај који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај који је донео Живот Вечни. – Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?

Крст, најсрамнији дар, даровали смо Ономе који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очисти од губе, зар Му за то крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар за то да би видео начинити крст и распети Га на њему? Мртваче, Он те васкрсао из гроба, зар за то да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо, за коју Га од њих дарујемо таквом горчином?

„Људије моји, что сотворих вам? – не испуних ли Јудеју чудесима? не васкрсох ли мртваце једном речју? не исцелих ли сваку болест и недуг?… Шта ми ви дајете? За исцељења – ране ми дадосте; за живот – убијате ме и распињете на дрвету“…

Велики Петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је по мало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду – сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану пригрлили. Да, сатану. Јер је у светом Еванђељу речено: „И по залогају уђе сатана у Јуду“. По каквом залогају? – По залогају који му Христос даде; по Причешћу; по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса?

Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш. Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свим чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду – среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда да мене и тебе не учини издајицом и Христоубицом, мене, који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с Оним који је и делима и речима учио да не треба носити ни сребра, ни злата. А ја? А ти? – Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом, знај да си кандидат за Јуду. Не питај: да нисам ја Господе? – јер ћеш несумњиво чути одговор: да, ти каза. – Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог направило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом, већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и самог човека.

Смрт је страшна тајна, браћо, но најстрашније је кад људи предају Бога на смрт и желе да Га потпуно убију, сасвим униште, да сав буде мртав, сав без остатка. Данас је дан када су људи страшни за Бога, јер муче Бога као што Га нико никад мучио није; јер пљују Бога као што Га нико никад пљувао није; јер бију Бога као што Га нико никада био није. Нека умукне све што се човек зове! „Да молчит всјакаја плот человјеча!“ Нека се нико не хвали човеком, нека се нико не хвали човечанством, јер, гле, човечанство не трпи Бога у својој средини, убија Бога. Зар се таквим човечанством хвалити? Нека се нико не хвали хуманизмом! Ах, та то је све само – сатанизам, сатанизам, сатанизам …

Данас су не ђаволи, не зверови, не шакали, већ људи исплели венац од трња и на главу Христову метнули. Трновим венцем ките Онога који је човека окитио бесмрћем. Трнови венац плете човечанство око главе Онога који је венац од звезда исплео око земље! Трнови венац за Христа плетем и ја, и ти, пријатељу, ако сам среброљубац, ако сам блудник, ако сам прељубочинац, ако сам богохулник, ако сам клеветник, ако сам оговарало, ако сам пијаница, ако сам немилостив, ако сам гневљив, ако грешне мисли мислим, ако нечиста осећања имам, ако вере немам, ако љубави немам. Сваки грех мој, сваки грех наш, трн је који умећемо у проклети венац што избезумљено човечанство непрестано плете око главе Господа Исуса.

У мучењу Бога, човек је немилосрднији и од ђавола. – Ви не верујете? Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваху у лице, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице… Господе, зашто им се уста не огубаше и у рану не претворише? Не зато ли да би нас трпљењу и кротости научио?… Пљуваху оно дивно, оно благо Лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? – да, више него сва блаженства, јер је у том кротком Лицу – свеколико вечно божанство, сваколика вечна радост … Пљуваху оно светло Лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно Лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. – И ви се хвалите човеком? Ох, свијајте заставе, мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се толико стиди себе као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња… Људи пљују Бога – има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога – има ли што сатанскије од тога? Браћо, ако нема пакла, требало би га измислити, измислити за људе, само за људе…

Њега, Творца и Спаситеља пљују и бију, а Он кротко и ћутке подноси све. – Имаш ли изговора ти који сваку увреду увредом враћаш? који зло злом враћаш? који кунеш када те куну? и мрзиш када те мрзе? Враћајући зло злом, ти Господа Христа пљујеш; мрзећи оне који тебе мрзе, ти Христа бијеш и мучиш; враћајући увреду увредом, ти Господа Исуса срамотиш, јер Он то чинио није.

И кротког Господа Пилат предаје на распеће. А људи Га воде од митарства до митарства, од муке до муке, од поруге до поруге. И поруганог Бога – распињу; прикивају Га за крст.

Зар клинце забијате у руке Христове, у руке које су толике болеснике исцелиле? толике губавце очистиле? толике мртве васкрсле? Зар да умукну уста која су говорила као што човек никад говорио није? Јаире, где си? Лазаре, где си? Удовице наинска, где си да заштитиш Господа твог и мог? Зар распињете Њега – наду безнадежних, утеху неутешних, око слепих, уво глувих, васкрсење мртвих? Зар клинце забијате у те свете ноге, које су мир носиле, које су благовестиле, које су по мору као по суву ходиле, које су хитале ка свима болесницима? ка Лазару мртвом? ка гадаринском бесомучнику?

Распет је Бог. – Јесте ли задовољни, богоборци; јесте ли срећни, богоубице? Шта мислите о Христу на крсту? – Варалица је; немоћан је; саблазан је; „ако си Син Божји, сиђи с крста! Аха, ти што храм за три дана подижеш, помози сам себи, и сиђи с крста!“

А шта мисли Господ са крста о људима под крстом? – Оно што само Бог љубави и Бог кротости мислити може: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде!“ – Ваистину, не знају шта раде са Богом у телу. Зар је Господу било лакше у телу него на крсту? Теже, кажем вам, него када бих ја у свакој пори имао по ђавола. Јер је бескрајно већа разлика између Бога и човека него ли између ђавола и човека, између смрти и Бога него ли између смрти и човека. Спаситељ је осећао ту муку: Његова чиста, безгрешна природа устала је против смрти, и Он на догледу смрти „забрину се и поче tужити: жалосна је душа моја до смрти!“

Када и Бог тужи, када се и Бог жали на смрт, онда реците: има ли за човека ишта страшније од смрти? ишта неприродније од смрти? ишта одвратније од смрти? Смрт је тешка за Бога, а камоли за човека. Од свега, смрт је најтежа човеку, јер претставља највећу удаљеност човека од Бога. Човек у Христу је то осетио и болно исповедио: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ – То вапије Јединородни Син Божји, који је једносуштан са Оцем, једно са Оцем. Није ли то најбољи доказ да је смрт сила која одбија од Бога, удаљује од Бога, разједињује од Бога?

Распели смо Бога. Човече, шта хоћеш даље? Да није разбојника разборитог – не би за те било оправдања. Да није њега – земља би заувек остала пакао. Када су се о Христа саблазнили сви ученици, разбојник Га је исповедио као Господа и као Цара: „Опомени ме се, Господе, кад дођеш у Царство Твоје!“ Разбојник је наша нада, јер је поверовао у Христа као Бога онда када су сви били изгубили веру у Њега, јер је поверовао у Исуса као Господа онда када је Исус био поруган, исмејан, измучен, када је био у најсрамнијем положају, када је као сваки човек страдао и мучио се ужасно.

Но док људи пљују Бога, док људи распињу Бога, дотле сва природа протестује против тога: „И би тама по свој земљи од шестога сата до деветога. И повикавши Исус иза Гласа рече: Оче, у руке Твоје предајем дух свој. И ово рекавши испусти душу. И помрча сунце, а завеса ирквена раздрије се напола. И земља се затресе, и камење се распаде, и Гробови се отворише, и усташе мртва тела светих који су помрли“.

Када су људи довршили своју комедију са Богом, када су умукли – васељена је проговорила, камење је проговорило и показало се осетљивијим од људи, осетљивијим за бол Христов. И сунце је проговорило: повукло је од стида светлост своју са грозне планете наше. Светлост се стидела онога чему су се људи радовали. Мртви су у гробовима чули вапај Христов, и узбудили се, и похитали из гробова, док су живи људи стајали под крстом и мртве душе у телу имали. „Данас се црквена завеса раздире на изобличење безаконика, и сунце зраке своје скрива гледајући Господа распета“.

„Всја сострадаху создавшему всја“. Да – све и сва је саосећало распетоме Господу, све и сва сем – човека, сем људи. Сва је твар и на крсту познала у Христу Бога, и исповедила Га као Бога. И са крста је Христос показао да је Бог. – Чиме? Чимe? Одговором разбојнику. Чиме још? – помрачењем сунца, земљотресом. Чиме још? – молитвом за своје непријатеље: Оче, опрости им,јер не знају шта раде“.

Ваистину, људи не знају шта раде са Христом. Из злобног незнања распели су људи Христа; из незнања Га распињу и данас. „Да су Господа славе познали, не би Га распели“. Кроз кротост и смерност Господ је ушао у свет. Зар није највећа кротост и највећа смерност да Бог постане човек, да обуче себе у трошно, у уско, у ништавно тело људско? Кроз кротост и смерност је и изишао Господ из света; изишао је кротко се молећи за своје мучитеље. Људи не знају Христа, зато Га гоне; не знају колика је то љубав, колика смерност, колика кротост када Бог допушта да Му људи суде, да Га људи пљују, да Га људи бију и, убију.

Страшан је удес Христов и данас на земљи, браћо. Сваки мој грех је – Велики Петак за Њега. Четири моја греха, и већ сам распео Господа Исуса. Сваки твој грех, брате, већа је мука за Њега, него за тебе и за мене. Чинећи грехе, ти Га распињеш. Свака нечиста мисао, свако похотљиво осећање риче и урла: распни Га, распни! Није ли сав наш живот на земљи – незалазни Велики Петак за Господа Христа? Сваки мој грех је клинац који забијам у руке Господа кротког; свака моја страст – трн је; све моје страсти – трнов су венац који ја на главу Христа мећем. Наше ругање Христу страшније је од јеврејског. Јевреји су могли мање веровати у Христа, јер још није био васкрсао. А ми – којима Христос већ двадесет векова силно сведочи да је васкрсао, ми – исмевамо Христа Васкрслог, пљујемо Христа Васкрслог, распињемо поново Христа, и то Христа Васкрслог! Зар не распиње Васкрслог Господа Христа свештеник који животом својим одбија од Христа паству своју? Зар не мучи, зар не исмева Васкрслог Христа професор, учитељ, који својим богоборачким учењем изгони Бога из душе ученика својих? Зар не срамоти Христа, зар не пљује Васкрслог Христа сваки хришћанин који је само по имену хришћанин?

Авај, ми непрестано гонимо Васкрслог Христа… Како, како гонимо Христа ми, – рећи ће неки, када Он није с нама у телу? кад не видимо тело Његово? Ох, гонимо ми Христа, браћо, кад дух Његов гонимо, кад учење Његово гонимо, кад Светитеље Његове гонимо, кад Цркву Његову гонимо. Ми Христа гонимо – кад просјака гонимо: јер Он је тај што у просјаку проси; ми гонимо Христа – кад голога не оденемо: јер у голоме Христос голује; ми гонимо Христа – кад гладнога не нахранимо: јер у гладноме Христос гладује; ми гонимо Христа – кад болнога не походимо; јер у болесноме .Христос болује. У сваком страдалнику – Господ Христос страда; у сваком тужном Господ Христос тугује. Из бескрајног човекољубља Он се непрестано оваплоћава у тело свих гладних, свих болних, свих жедних, свих тужних, свих јадних, свих презрених, свих поруганих, свих понижених, свих увређених, свих голих, свих прогоњених. Он непрестано узима на себе тело човечије, страда са њим, мучи се са њим, мучи се у њему, тугује у њему. Из безмерног милосрђа свог Он непрестано изједначује себе са њима: „Кад једноме учинисте од ове моје најмање браће – мени учинисте. Кад не учинисте једноме од ове моје мале браће, ни мени не учинисте“. Христос се оваплоћује у сваког хришћанина. Чуј шта вели: „Савле, Савле, што ме гониш“, јер гонећи оне који мене верују – мене гониш; пљујући оне који мене верују – мене пљујеш; мучећи оне који мене верују – мене мучиш. „Знајте, учи Апостол Павле, кад се грешише о браћу и бијете њихову слабу савест – о Христа се грешите“.

Не само за Господа Христа, браћо, већ и за све Христоносце – живот на земљи је незалазни Велики Петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Јеси ли Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Кад те куну – благосиљај; кад те бију – праштај; кад те мрзе – љуби. Трпљењем побеђуј мучитеље као и Господ. Враћај зло – добром; бори се као што се Господ Христос борио; са гордошћу бори се – смерношћу; са грубошћу бори се – кротошћу; са мржњом бори се – љубављу; са увредом бори се – праштањем; са клеветом бори се – молитвом. То је пут победе; пут који је једном за свагда пропутио Господ Исус; он кроз страдање води у – васкрсење. Ми смо на том путу, на једином путу који завршава васкрсењем, ако благосиљамо оне који нас куну, ако добро чинимо онима који нас мрзе, ако љубимо непријатеље своје, ако се не гневимо кад нас вређају, ако молимо кад хуле на нас, ако с молитвом подносимо кад пљују на нас. Ми смо сигурно на путу који се завршава тријумфалном победом над смрћу, ако се и онда, када нас распињу, попут Христа молимо за своје мучитеље:„Оче, опрости им, јер не знају шта раде!“ – Амин.

Свети Јустин Ћелијски

Припремила екипа странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Цвети – Верујем, Господе, помози моме неверју

Cveti

Велики и чудесни Празник – Цвети. И он, као гром небески, објављује Благовест над благовестима: смрт је сан, и грех је сан, и ђаво је сан. То је Блага вест данашњег великог и светог Празника.

Из тога сна, из тог троструког сна: из смрти, из греха, из ђавола – речју буди само Он, Истинити Бог, Чудесни Господ Христос. Твој грех, гле, то је само сан. После Васкрсења Господа Христа, после васкрсења Лазара, сваки грех је твој сан, брате и сестро. Гнев, то је сан, и гле, Господ је ту духовну смрт, а сваки грех је духовна смрт, учинио сном, претворио у сан. Злоба, пакост, мржња, оговарање, среброљубље, похота, злоћудност, све је то грех, и све је то сан. Из њега, из тога сна греховног, врло лако буди Господ Христос, као што је Лазара пробудио из смрти, Лазара који је већ почео да смрди, да се распада у гробу.

Од како је Господ васкрсао, Он је уствари постао једина јава у овоме свету. Јер шта је јава, шта је стварност у овоме свету? Само оно што је јаче од смрти, само оно што остаје иза смрти. То је Господ Христос! Он једини! Он је Једини Победитељ смрти у свима световима човечанским! Он једина јава, јер смрт не може Њему ништа! Он – Богочовек. Ни ђаво не може ништа Господу Христу, ни сви ђаволи. Јер шта би могао ђаво учинити Богу у свету? Шта може ђаво учинити Богу у човеку? Увек слаби, бескрајно слаби сан. Сан, сан, само сан! То је ђаво после Христове победе над смрћу, после Његове победе над грехом, и над самим паклом.

Браћо моја и сестре! Откад је Господ сишао у овај свет, откако је победио смрт Васкрсењем Својим, откако је васкрсао Лазара, смрт и грех и ђаво постали су сенка. Сан и сенка. Ето, то је смрт, ето то је грех, ето то је ђаво – сан и сенка. Такву је силу Господ показао и свима нама дао. Хришћанине, греси те напали – гле, сенке те напале. Смрти те напале – гле, сенке те напале. Ђаволи страшни, многобројни напали те, хришћанине – гле, сенке те напале. Јер од свега тога несравњено јачи је Бог и Господ Христос. Он, Који је постао човек да би човеку дао све те силе, да човек од сваког постане јачи, заиста, и ђаво и смрт и грех, посташе сан и сенка. Сан и сенка, сан и сенка! Сан из кога Господ Христос буди Речју Својом! Сенка немоћнија од сваке паучине.

Господ је у животу овом на земљи показао да је смрт сан. Њега, Богочовека, смрт – сан. То је показао када је васкрсао Јаирову ћерку; када је васкрсао сина Наинске удовице; и када је васкрсао Лазара, који је четири дана лежао у гробу, и почео да се распада и да смрди. Он, ето, мртваца буди као из сна, Речју Својом свемоћном. Како је то Господ показао? Опростивши грехе безбројним грешницима, свима покајницима, свима који су Му прилазили и тражили опроштај грехова, опроштај од тих безбројних духовних смрти. Он, Свемилостиви и Свеблаги, ослобађао је све грешнике од грехова као од сна, као од сенке.

Да, ђаво је сан, ђаво је постао немоћан пред тобом, брате хришћанине, пред сваким човеком откако је Господ постао човек. Безброј је примера у Светом Еванђељу. Власт над ђаволима, ко је имао као Господ Христос? Ту власт Он је пренео на Своје Свете Ученике. Они су изгонили све нечисте духове из свих људи, из свих болесника. Тако је ђаво немоћан и слаб. Немоћан и слаб, као сан и као сенка. И он не може ништа Вечитоме Богу, он немоћни одметник и отпадник од Бога. Тако хришћанин побеђује све смрти као сан и сенке, све грехе као сан и сенке, све ђаволе као сан и сенке.

Ту силу Господ је оставио Цркви Својој, за време Свог живота на земљи док је био у телу на земљи. После Васкрсења Свог и Узнесења Свог, кад је телом на Небу, Он је сву ту силу оставио Цркви Својој. Оставио Себе Сама да сваки од нас, Његових бедних слугу, може побеђивати сваки грех као сан, и смрт као сан и сенку, сваку смрт, сваког ђавола.

У једној дивној црквеној стихири ових дана пева се: „Смрдим, у греху, гробу лености.“ Од сваког греха душа у човеку почиње да смрди. Среброљубље: о, то је гроб, и у њему душа затворена са свих страна. Свети Оци, велики духовници који су и видели ђаволе и осећали шта су, кажу да ђаво смрди страховито, да је уствари то једини смрад у овоме свету. Сваки грех, сваки грех када се зачне у души, грех се зачне у души ако је твоја душа у гордости, ако је у зависти, ако је у пакости, ти си у гробу. Душа се твоја распада, душа твоја смрди пред Господом. И ти, шта ти остаје? Да, знаш из Еванђеља Христовог, знаш да душу грех разара. И једна и друга света сестра Лазарева, рекле су Господу: „Да си Ти (био) овде, брат мој не би умро“; да си Ти био овде, душа моја не би умрла.

Браћо моја! Ако верујеш, видећеш славу Божју. Видећеш оно што је немогуће, што је немогуће за ум људски уопште, за све људе уопште. Како је могуће за човека да васкрсне мртваца који је већ почео да се распада и да смрди? Позовите све људе, све научнике, све философе, све мудраце овога света, све моћнике! Сав род људски од почетка до краја, позовите! Све ће то банкротирати, све ће то бити немоћно пред мртвацем који се распада и који смрди у гробу. То Господ види и даје – Господ Христос.

Ако верујеш, видећеш славу Божју. Кад си у страшном греху, убио си човека! Нико не зна, само ти знаш. Душа се распада од тог страшног греха. Како душу исцелити од њега? Ко ће душу васкрснути из тог гроба, из те смрти, ко? Само Господ!

Верујем Господе, помози моме неверју. Ево, душа моја смрди, распада се. Нико је не може излечити, нико васкрснути из њенога гроба, из њене смрти, не из једне, из безброј смрти.

Покајање! Имај храбрости да тај грех кажеш Богу, кажеш свом духовнику, кажеш свештенику. Зови у помоћ благодат Божју, силу Божју да сиђе у тебе, да те васкрсне из твог гроба, како је Господ речју васкрсао Лазара који је почео да се распада и смрди. Тада ће теби синути сила васкрсења кад ћеш ти васкрснути себе из тог страшног гроба у коме душа твоја смрди. Не само у лењости, него ето и у похоти, и у зависти, и у пакости, и у среброљубљу, и у гордости, и у гњеву, и у злоћудности, у свакоме греху душа се распада, трули, пропада. И зато човек хришћанин да никад не очајава уз милост Божју. Господ Христос увек има више милости за нас, него што су греси у нама и око нас. Да, и ти вером у Господа Христа побеђујеш сваки грех као сенку и као сан, сваку смрт као сенку и сан, и сваког ђавола, једног најсмешнијег, побеђујеш као сенку и сан.

Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, у Еванђељу Светог Апостола Павла, где он вели хришћанина: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“. Свети Апостоле, гле, нас са свих страна јуре, муче, гоне. Да, понавља Свети Апостол: Радујте се свагда у Господу, јер ви имате силу Божанску, силу Христову. Ви, ви побеђујете све грехе као сенке, све смрти као сенке, све ђаволе као сенке. Сад се радујте. Ту власт, ту моћ нема нико од људи осим хришћана, осим слугу Божјих ~ вели Апостол. Господ је близу, откако је дошао у овај свет и постао човек. „Господ је близу свакога од нас, не брините ништа – додаје Свети Апостол – Господ је близу“. Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини ни за шта. Само му казуј муке своје у молитвама својим.

Ето, то се од тебе тражи, а ништа лакше од тога. Кажи муке твоје страшне Господу и вером износи муке своје пред лице Његово – ето безброј васкрсења. Господ Благи, Васкрситељ Свемилостиви, васкрснуће те из свакога твог греха, из сваке твоје смрти, из сваког твог пакла. Живот Вечни постао је ближи теби, Истина Вечна, Правда Вечна, Добро Вечно. Све што је Божје постало је ближе човеку неголи смрт. Зато смрт нема власт над нама хришћанима! Зато ми побеђујемо смрти као сенке! Зато ђаволи немају власти над нама, побеђујемо их као сенке!

Бог постао човек, Бог постао тело. Од тада, Бог је ближи телу самом од њега самог. И тело које носи Бога у себи и гледа Га, зна да је Бог ближи неголи оно само. То је јаче од смрти. Кад је Господ васкрсао, победио смрт са телом и у телу, ради нас, да нам покаже да и ми хришћани јесмо богоносци, на дан Страшнога Суда бићемо позвани из гробова наших као што је Лазар, речју: „Лазаре! изађи напоље“. Свако ће чути име своје и устати телом из мртвих. Такав је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. То Он даје свима својим следбеницима. То Он даје роду људском. Позива сваког човека, свако људско биће од првог до последњег. А људи? Слободна бића, толико слободна да могу и Бога да се одрекну. И одричу се! Но ви верни Богу, стојте уз Њега. Ко ће вас ослободити од греха, ако не Он?! Ко од смрти, ако не Он?! Ко од ђавола, ако не Он?! Ко од пакла, ако не Он?! И Он, осигуравши нам васкрсење из мртвих, и души и телу, отворио је врата Небеског Царства за сва људска бића. За сва која вером иду за Њим.

Цвети су заиста Празник цвећа вечнога. Цвети – то је цвећарник, откако је Господ сишао у овај свет. Он је савладао смрт од које све трули и вене у овоме свету, и људска бића претворио у вечно цвеће. У вечни цвећарник земља претворена, откако је Господ сишао у овај свет и победио смрт, за мене и за тебе, и за свако људско биће. У дивним песмама и молитвама ових дана ми непрекидно певамо: „Господе, кад су те деца у Јерусалиму срела гранчицама и цвећем, ето и ми да Те сретнемо цвећем врлина наших“, цвећем вере, цвећем љубави, цвећем молитве, цвећем поста, цвећем милостиње, милосрђа и свих светих врлина. Све је то дивно рајско цвеће које расте у душама нашим откако је Господ у овоме свету, откако је дао веру Своју нама, веру у Њега.

И овај велики Свети Празник нека нам помогне, нека нам Благи Господ да силе да ми тај цвећарник вечних врлина Божјих негујемо: да миришу душе наше на цвеће, рајско цвеће; да миришу на Анђеле, на бесмртност, на Небо, да душе миришу на Бога. Јер ми смо – вели Свети Апостол – мирис Христов Богу“. Ми хришћани, како смо постали – вели Свети Апостол? Тако што је Господ избацио из нас, излечио нас од онога што душу нашу претвара у трулеж и смрад. Ослободио нас грехова, дао нам силе да ми ослобађамо себе од свакога греха, од сваке страсти, од сваке смрти, и од сваког ђавола, и тако испунимо себе мирисом божанским, мирисом Бога. Ми, ми смо мирисни.

Нека нам овај велики Свети Празник, молитвама Пресвете Богомајке и светих Апостола, и светог славног Лазара Васкрслог и његових светих сестара Марте и Марије, да непрекидно силе и моћи да ми негујемо цвеће свих светих врлина у својој души. Да стално приносимо Господу Христу мирис и изгонимо из себе сваки смрад греха, сваки смрад смрти, сваки смрад пакла и ђавола, еда бисмо и ми, изишавши из овог света кроз капије смрти, ушли у Небеско Царство. И тамо заједно са светим Апостолима, са Пресветим Богомајком, светим Лазаром, Мартом и Маријом, и свима Светитељима, славили Чудесног Господа Христа, Јединог Пријатеља рода људског, Јединог Човекољупца, Јединог Победитеља смрти, греха и ђавола. Да славимо Њега – једину Радост, вечну Радост нашу, једино Блаженство, вечно Блаженство рода људскога, и све што је најлепше и најузвишеније, што је Он кроза све векове, и ми у Њему и са Њим. Амин.

Свети Јустин Ћелијски

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Пета недеља Великог поста – Недеља вапаја и уздисаја

0001a_zps0b2766fc

Ево пете недеље Великога поста, Недеље великих бдења и великих подвига, Недеље великих вапаја и уздисаја, Недеље највеће Светитељке међу Светитељкама, Преподобне матере Марије Египћанке. Она до тридесете године своје живела је у разврату, у највећем разврату. Једнога дана појави се у њој жеља да се поклони Чесном и Животворном Крсту. Дође у Јерусалим, и кад хтеде да уђе у храм на сам дан Крстовдана, да се поклони Чесном и Животворном Крсту, њу нека невидљива сила задржа и не даде јој да уђе. Поред ње је пролазила маса људи, народ се тискао, улазио слободно и излазио. Само је она стајала као прикована за земљу. Покушавала је, али никако да успе. Тада подиже очи своје и у паперти црквеној угледа икону Пресвете Богомајке, и помоли јој се од све душе. „О (Пресвета), допусти да целивам Крст Сина Твога, и да Му се поклоним, и онда ради са мном што Ти желиш“. И тог тренутка нестаде силе која је спречавала да уђе у свети храм. Поклони се Светом Животворном Крсту, помоли се Богу, и опет се обрати икони Пресвете Богомајке: „Ево ме, Ти ме води и руководи“. И она чу глас: „Ако пређеш реку Јордан и одеш у пустињу, спашћеш се“. Она одмах крену ка Јордану, купи два хлеба од новца који јој даде неки пролазник, пређе Јордан, и оде.

Четрдесет седам година није видела људског лица ни животињу. Четрдесет седам година провела је у пустињи као на великом бојишту, али је очистила себе, победила све страсти, истерала из себе све грехе и све ђаволе, и постала равна Анђелима. По води је ишла као по суву, молила се Богу и за време молитве уздизала се у ваздух, лебдела у ваздуху. Такву је светост она постигла. А шта је одвело у пустињу? Ништа осим себе, само себе, душу, тело и грехе своје да очисти. Носећи икону Пресвете Богомајке запечаћену у њеној грешној души, какве је све страхоте она доживела у пустињи, какве борбе са нечистим дусима, какве муке од глади!… То само она и Анђели Божји знају.

Када је праведни Зосима пронашао њу у пустињи пред смрт, и питао је и молио да му каже како се сналазила у пустињи, како је живела, описала му је свој живот, живот врло мучан и тежак у почетку. – Седамнаест година, вели она, мене су раздирале моје страсти, сећање на мој живот раскошни и развратни. Пожелим да попијем чашу вина, а ни воде немам, а о јелу да не говорим. И када би у тим мукама вапијала и падала на земљу, молила се Пресветој Богородици: „Ти си ме довела, помози ми“. Пресвета Богомајка је увек помагала. Двадесет четири часа би пролазила, а она немоћна лежала на песку пустињском, и одједанпут би њу, молитвом Пресветој Богомајци, обасјала светлост и озарила њену душу, и велики мир силазио је у њено срце. Тако је она провела четрдесет седам година у пустињи, и Господ јој је дао оно што даје ретко коме од Светитеља. Она годинама није окушала хлеб, воду. На питања старца Зосиме, она је одговарала: „Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој“.

Господ је на један посебан начин хранио и водио кроз њен пустињски живот, њену пустињску борбу. И шта се десило? Она је свој пакао претворила у Рај! Она је победила ђавола и сва узлетела Богу! Како, чиме? Постом и молитвом, постом и молитвом! Јер пост, пост са молитвом и јесте свепобедна сила. У једној дивној великопосној молитви вели се: „Идимо за Спаситељем душа наших, Који нам је постом показао победу над ђаволом“. Постом нам показао победу над ђаволом… Нема другог оружја, нема другог средства.

Пост – ето средства да победиш ђавола, сваког ђавола. Пример: Света Марија Египћанка каква је божанска сила поста. Он и није друго него распињање тела, распињање тела, самораспињање себе. А кад је крст ту, победа је осигурана. Тело некадашње блуднице александријске, Марије, грехом је дато у ропство ђавола. Али, када је пригрлила Крст Христов, када је то оружје узела у руке, она је победила ђавола! Пост и јесте васкрсавање душе из мртвих. Пост и молитва отварају очи човеку да сагледа и истински угледа себе, и види себе. Он види да је сваки грех у његовој души гроб његов, гроб, смрт његова. Он види да грех у души ништа друго не ради, него у лешеве претвара све што припада души: њене мисли, њена осећања и њена расположења. Гроб до гроба. И тада, тада се разлегне вапај из душе: „Прежде даже до конца не погибну, спаси мја“! То је тај вапај ове велике недеље. Господе, пре но што сам пропао, спаси ме. Тако смо се ове Недеље молили Господу, такве нам је лелеке молитвене оставио велики Свети отац Андреј Критски, у Великом канону и око њега.

Господе, пре него што сам пропао потпуно, спаси ме! Овај вапај важи за свакога од нас, за свакога који има грехе. Ко је тај што је без греха? Не можеш погледати себе, а да негде, на неком окрајку своје душе, на некој окрајини угледаш неки, може бити заборављени грех. И сваки непокајани грех јесте твој гроб, јесте твоја смрт. И ти, да би се спасао и васкрсао себе из тог гроба, завапи вапајним молитвеним лелеком Великога Поста: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“.

Не варајмо себе, браћо, не обмањујмо себе. И један грех ако је остао у твојој души, и ти се не кајеш, и ти га не исповедаш, и ти га трпиш у себи, тај грех водиће те у царство пакла. Јер греху нема места у Рају Божјем. Греху нема места у Царству Небеском. А да би ти удостојио себе Небеског Царства, постарај се да сваки грех истераш из себе, да сваки грех ишчупаш са кореном из себе, кроз покајање. Јер, ништа се не може отети покајању човековом. Такву је силу дао Господ Светом Покајању.

Гле, када је покајање могло да спасе тако велику развратницу, каква је била некада Марија Египћанка, како да не спасе и другог грешника, и сваког грешника, и највећег грешника и зликовца? Да, Свети Велики Пост јесте то бојиште на коме ми хришћани постом и молитвом побеђујемо ђавола, побеђујемо све грехе, побеђујемо све страсти и осигуравамо себи бесмртност и Живот Вечни. Безброј је примера у животу Светих људи и истинских хришћана, примера који показују да заиста само молитвом и постом, ми хришћани, побеђујемо ђаволе, све њих који нас муче и који хоће да нас одвуку у царство зла, у пакао. Овај Свети Пост – пост је светих врлина наших. Свака света врлина васкрсава душу моју и твоју из мртвих.

Молитва, шта је молитва? То је велики васкрситељ твој и мој! Станеш на молитву, завапиш ка Господу да очисти душу твоју од греха, од свакога зла, од сваке страсти и тада се гробови твоји и моји отварају, а мртваци устају. Све што је грешно бежи, све што вуче ка злу нестаје. Молитва света васкрсава свакога од нас, када је искрена, када понесе сву душу ка Небу, када ти у страху и трепету кажеш Господу: Гледај, гледај моја гробља! Бескрајна су моја гробља, Господе! У сваком од тих гробова ено душе моје, ено је мртва, далеко од Тебе. Господе, реци реч и васкрсни све моје мртваце! Јер Ти, Ти си нам, Господе, дао пуно Божанских сила да нас преко светог Васкрсења васкрсавају, да нас из гроба лењости васкрсавају.

Да, ми кроз грехе, кроз наше страсти душом умиремо, а душа умире кад се одваја од Бога. Грех јесте сила која одваја душу од Бога. И ми, када смо грехољубиви, када волимо грехе, када волимо сласти греховне, ми уствари волимо своју смрт, волимо гробове, смрдљиве гробове у којима се распада душа наша. А када се пренемо, када муњом покајања ударимо у срце своје, онда, онда наши мртваци васкрсавају. Онда душа наша побеђује све своје убице, побеђује главног творца свих грехова, ђавола, побеђује силом Васкрслог Господа Христа.

Зато за нас хришћане нема греха који је јачи од нас. Буди уверен, увек си јачи од сваког греха који те мучи, увек си јачи од сваке страсти која те мучи. Како, питаш ти? Покајањем! А шта је лакше од тога? Ти увек можеш у себи, у души својој завапити: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“. Помоћ Божја неће те мимоићи. Ти, ти ћеш васкрснути себе из мртвих, и живети у овоме свету као онај који је дошао из онога света, који је дошао из гроба и живи новим животом, животом Васкрслог Господа Христа, у Коме је пуно Божанске силе да те ниједан грех више не може убити. Можда ћеш поново падати у поноре падова, али ти знаш, ти знаш оружје, ти знаш силу којом васкрсаваш себе из мртвих. Ако чиниш педесет пута на дан грех, педесет пута срамиш себе, педесет гробова копаш данас, само завапи: „Господе, покај ме! Пре но што сам потпуно пропао, покај ме“.

Благи Господ, знајући слабости и немоћи људске душе и људске воље, рекао је: Брате, дођи! Ако грешиш на дан седамдесет пута, опет дођи и реци: Опрости ми. То Господ наређује нама људима, слабим и немоћним. Он опрашта грешницима. Зато је и објавио да велика радост бива на Небу када се један грешник каје на земљи. Сав Небески свет гледа у тебе, брате и сестро, како живиш на земљи. Падаш у грех и не кајеш се. Гле, Анђели плачу и туже на Небу због тебе. Чим кренеш у покајање, гле, Анђели се на Небу радују, и као браћа твоја Небеска ликују.

Сетите се шта се десило са блудним сином. Чим се десило покајање и на крилима покајања он полетео Оцу (говорећи): „Оче, сагреших небу и земљи“, Отац није чекао да син стигне до Њега, него је Сам потрчао у сусрет сину покајаном, загрлио га, и наредио да се изнесу најлепше хаљине из небеских ризница, да обуку покајаног сина, да се спреми велика небеска гозба, јер: овај мој син мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се. Ето, таква духовна гозба бива за свакога грешника који се каје.

Гле, пред тобом и преда мном, иако смо грешници, стоји таква небеска гозба. Само нам једно треба: покајање. Покајемо ли се, наш Небески Отац ће у жалостивости Својој полетети нама да нас загрли, нас мртваце покајањем оживеле да загрли и уведе у Небеско Царство. Пример и доказ: ево велике данашње Светитељке Марије Египћанке. Каква грешница! Од ње Господ начинио биће свето као Херувим. Покајањем је она постала равноангелна, покајањем разорила пакао у коме је била и сва узнесена у Рај Христових небеских милина.

Нема хришћанина немоћног у овоме свету, макар га нападали најстрашнији греси и искушења овога света, само ако хришћанин никада не заборави своје главно оружје: покајање, молитву, пост; ако је сав он у ма којем подвигу еванђелском, у ма којој врлини, или у молитви, или у посту, или у еванђелској љубави, или у милостивости. Сетимо се великих Светитеља Божјих, сетимо се данашње велике Светитељке, Преподобне матере наше Марије Египћанке, и будимо сигурни, притећи ће нам Господ одмах у помоћ. Она је доживела такву чудесну помоћ Пресвете Богомајке, и спасла себе од страшних паклова својих, од страшних демона својих. А Пресвета Богомајка је и данас, и увек, помагала нама у свима нашим врлинама еванђелским: у молитви, и у посту, и у бдењу, и у љубави, и милосрђу, и трпљењу, и у свакој другој врлини. Нека нас помаже увек, нека нас води.

И ми, покајањем васкрсавајмо себе непрекидно из мртвих, из свих гробова својих, васкрсавајмо душе своје из сваког смрада смртног и црвљивог, и припремајмо себи пут у Царство Небеско. А на том путу испред нас, ето Преподобне матере наше Марије Египћанке, и безброј Светитеља Божјих. Сви нас они са радошћу воде у Небески Христов свет. Сви нам они нуде своју помоћ, своје човекољубље.

Зато, никада не клони у борби и војевању са гресима својим. Никада се не уплаши када се рвеш са ђаволима, када се гушаш са демонима. Увек си јачи Крстом Христовим од њих, то знај. Нема греха који ђаволи могу теби наметнути, ако ти нећеш, нема! Све зависи од тебе, а ти, ти имаш свеоружје Божје: крст, молитву и пост. У свима тешкоћама својим, и у највећим падовима сети се великог васкрситељског вапаја ове велике и свете седмице: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме“!

Свети Јустин Ћелијски

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

О ИСПОВЕСТИ

a001292 Преиспитај, брате, своје расуђивање у односу на безмерно доброчинство које ти чини Владика Христос тајном покајања и исповести, тајном изливеном из животочног крвног врела, из рана из којих се пролила крв премилога Исуса, из врела толико спасоносног, колико су спасоносне и вене које кроз које је та крв текла, толико драгоценог, колико је драгоцена крв јединога Бога. О том врелу је пророк Јоил рекао: Изаћи ће извор из дома Господњег и натопиће долину Ситим (Јоил 3,18). А ако помислиш колико је мало вероватно да буде опроштена увреда коју би обичан и безначајан човек нанео неком великашу високог рода, онда свакако мораш да се задивиш превеликој доброти и љубави Божијој према духовницима јер могу да праштају небројене увреде и ниподаштавања које грешници наносе Божијем величанству, премда свака од тих увреда садржи читав бездан злобе. То је, разуме се, изузетан благодатни дар, јер је праштање грехова искључиво право и својство јединога Бога, као што су говорили књижевници: Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? (Мк 2,7).

Преиспитај, љубљени брате, добит и корист коју примаш светом Исповешћу. Јер је међу данашњим хришћанима изузетно честа појава да се много пута исповедају, а потом поново падају у толике грехе. Ми, међутим, кроз тајну покајања, али само уколико имамо добро настројење и уколико смо добро припремљени, примамо не само освећујућу и очишћујућу благодат, која је особита последица исповести, него примамо и делатну благодат и силу, као и помоћ да победимо и уништимо оне грехе које смо исповедили са истинским болом и скрушавањем свога срца. Отуда, ако хришћани не добијају никакву корист од тајне покајања, то је стога што им недостаје одговарајуће настројење и припрема. А тај недостатак потиче или од самог исповедања греха, или од исповедника, или пак од онога који се исповеда.

Преиспитај своје исповести. Преиспитај да ли су мањкаве, односно, да ли можда, због сопствене преступничке равнодушности и ниподаштавања остављаш неке грехе неисповеђеним, а то се лако може десити: а) или са оним гресима који настају пристајањем на помисли и саглашавањем са њима, које ти, како какав безумник, не рачунаш у грехе и не помишљајући да, као што вели Соломон, „развратне помисли одвајају од Бога“ (Прем.Солом. 1,3), или пак са оним гресима који су започети али нису завршени, што обично многи чине из незнања, па их не исповедају, као да их и нема, а можда си баш ти један од таквих. б) Може још лакше да се деси са оним гресима који се називају „гресима нечињења“, то јест када неко не чини добро које може, или је обавезан да чини сагласно своме позиву, или када дозволи да други учине зло које је могао да спречи. Преко свега овога многи, као да су без памети, олако прелазе, а не знају да ће и о томе у дан Суда полагати рачун, што се лепо види у јеванђелској причи о талантима из примера оног лењог слуге који је закопао талант у земљу и није га умножио, а исто тако и из примера у причи о мудрим и лудим девојкама, као и из речи Господњих упућеним онима грешницима који у време Суда стоје са леве стране (Мт 25, 41-46), који су могли да учине добро, а нису.

Преиспитај и то колико се стараш да нађеш доброг духовника. Има ли веће бриге од потребе да нађеш доброг путовођу за тако опасно путовање на које си кренуо, за путовање на небеса? Има ли веће потребе него да нађеш искусног лекара да те излечи од тако смртносне болести као што је грех? Размисли сада, драги мој, у каквој се опасности налазиш, ако не само да не тражиш подобног и достојног духовника да те ваљано путоводи до твога спасења и правилно исцели од страсти и греха, него избегаваш оног који се стара да исцели твоје страсти и дражи ти је неки који те не прекорева, не разобличава и не одређује ти епитимије. То је знак да ти уствари нећеш да те неко путоводи на небеса, него у ад, да нећеш да се исцелиш, него хоћеш да останеш неисцељен, или боље речено, ти у ствари нећеш да се спасеш, као и они што неће да приме науке, тврђе им је лице од камена, неће да се обрате (Јер 5,3).

Преиспитај своје грешке које могу да доведу у питање добар исход исповести. Преиспитај да ли, можда, у свом срцу немаш онај истински бол због својих грехова и одлучно настројење да више не грешиш, јер тај бол и такво настројење су суштински чиниоци покајања, па треба топлом молитвом да их иштеш од Господа, јер су то Његови благодатни дарови. Он ће ти их подарити, ако ти заиста мислиш да се својим гресима огрешујеш о безмерно величанство Божије, јер Га жалостиш ниподаштавајући и кршећи Његов закон, ако размишљаш о свем оном преобиљу доброчинстава која ти је Бог учинио и о томе да си се ти према Њему понео као незахвалник. Јер таква размишљања ће у твоме срцу изазвати савршено скрушење (а оно се углавном састоји у јаком и савршеном болу који осећаш у души, али не зато што си се својим гресима лишио раја, јер тако не мисли син него најамник, нити зато што си захваљујући скрушењу избегао пакао, јер тако не мисли син него слуга, него зато што осећаш истинску жалост и бол што си, сагрешивши, ражалостио Бога, јер тако мисли истински син Божији), као што Манасија није осећао скрушење и жалост због оних невоља које су њему донели његови греси, него је осећао бол и жалост због тога што је разгневио и ражалостио Бога, огрешивши се тако о Њега, па стога у својој молитви каже: „Олакшања немам… јер гнев Твој изазвах и злодело учиних пред Тобом и поставих гнусобе и умножих оскрнављења“. Или, можда, када се припремаш за исповест, у свом срцу само осећаш бол мислећи на зло које си чинећи грех нанео својој души, јер си изгубио вечно рајско наслађивање, а задобио небројене вечне адске муке које те чекају уколико се од свег срца не покајеш и не исправиш. Преиспитај још добро и одлуку коју си донео да се исправиш: да ли је она чврста, јака, неодступна и делатна, или је пак безвољна, неделатна и несигурна. Да ли себи одлучно говориш: „Чврсто сам решио да се покајем и да више не чиним сагрешења“. Преиспитај, напослетку, да ли, којим случајем, ипак још ниси престао свим својим силама да избегаваш све поводе, све личности, све прилике, места, начине и опасности које могу да те наведу да поново паднеш у грех. Јер ако је тако, онда знај да твоје покајање није савршено, и плашим се да су ти, у том случају, греси остали неопроштени и да ћеш, ако умреш у таквом, или сличном духовном стању, допасти вечних мука. Јер овако вели Господ епископу Цркве у Лаодикији: Пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Отк 3,16). Преиспитај, брате, шта чиниш након исповести: а) да ли благодариш Богу што ти је тако лако подарио исцелење твојих грехова, исцељење које је Господ тако безмерно тешко и скупо за тебе искупио; б) да ли се спремаш, да се у потпуности, до танчина и са поштовањем придржаваш духовног правила које ти је духовник одредио и да уз њега додаш и друга дела којима би својој савести пружио пуно задовољење; в) да ли готово свакога дана обнављаш већ донету одлуку да се исправиш и да више не грешиш и да ли том приликом сваки пут изнова тражиш од Бога благодат да ту одлуку одржиш неизмењивом, говорећи заједно са Давидом: Заклех се и одлучих да чувам судове правде Твоје (Пс 118, 106).

Сасвим на крају још преиспитај какво је твоје настројење да често одлазиш у пресвету купељ исповести, јер треба да одлучиш да одлазиш своме духовнику пре но што западнеш у некакав беспоредак или грех, јер при сваком исповедању и сусрету са духовником примаш нову благодат од Бога, а тиме и нову снагу да се до савршенства исправиш и заштитиш од сваког греха. Ако не поступиш тако, онда бар, ако си на своју несрећу опет пао у грех, што пре похитај на исповест. Јер ко би икада био вољан да пристане да макар једну ноћ спава са мртвацем који је већ почео да заудара? Како онда имаш срца да будеш са својом мртвом и усмрђеном душом толико дана, ноћи и месеци, а да не похиташ што је могуће пре своме духовнику да је скрушеном исповешћу оживиш? Ах, брате, ако си свестан да сваког часа може да те снађе смрт, како имш срца да и један једини часак будеш неисповеђен и неисправљен? Зар имаш срца да се налазиш у опасности да будеш осуђен на ад, да стојиш тако на самом рубу провалије вечног погубљења? Да је само један човек напрасно умро не исповедивши се, такав случај би увек морао да те плаши и да те нагони да се исправиш, а камоли то што толики људи често умиру неисправљени, па у једном једином тренутку падају у бездан! Како се онда не плашиш да би и тебе то исто могло да задеси? Зато, брате, не одгађај, не одлажи ни толико да себи кажеш: „Сутра ћу ићи да се исповедим“. Не! Данас иди, јер не знаш шта може сутра да искрсне: Не хвали се сутрашњим даном, јер не знаш шта ће дан донети (Прич 21, 1).

Преузето из књиге „Духовне вежбе„, Св. Никодим Светогорац

Погледати такође: Како се треба односити према ближњему“

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Теологија | Оставите коментар

Отац небесни, Отац је светлости и свакога добра

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

Gospod Isus Hristos Pantokrator

Отац мој, Отац ваш! говорио је Господ Христос кад је у човечјем телу ходио међу људима. Отац небесни, Отац је светлости и свакога добра. Отац Христов, отац је и свих христијана, све деце Христове. Милион пута Христос је називао Оца свога Оцем и својих апостола и свих својих следбеника. Отуда и сви људи и сви народи, који су се крстили у име Христово, признали су вечнога Бога Оца за свога Оца, но откровењу Сина Божјег Исуса Христа и по надахнућу Духа Светога. Још је заповедио Господ: Оцем не зовите никога на земљи, јер је у вас један отац који је на небесима (Мат. 23, 9).

Ето тако је говорио Господ о Оцу оних који су Њега послушали и Њему последовали, о Оцу од кога је Он рођен и од кога Дух Свети исходи. Насупрот томе Оцу светих постоји и отац таме и злобе, и томе оцу приволели су се сви противници Христови, сви противници светлости, сви противници љубави. Тај отац мрака и злобе и мржње јесте ђаво. Њему су се приволели били старешине жидовског народа у време Бога во плоти. Иако то они нису ни знали ни признавали, свевидећи Христос је видео и посведочио им: Ваш је, вели, отац ђаво, и сласт оца својега ви хоћете да чините (Јов. 8, 44). Јер вели опет, кад би Бог био отац ваш, ви би љубили мене, по што ја од Бога изађох и дођох (Јов. 8, 42).

Али многи Јевреји нису примили те речи, него су били устали против Христа, и погазили га и умртвили, на своју вечну смрт. Заслепљени сатаном као и Јуда они нису видели Бога у Христу. Задахнути смрадним духом сатане они су Христа судили и убили. И поврх свега они су се показали гори противници Божји него ли незнабожац Пилат, јер су у јарости злобе своје изрекли ону страшну реч: Крв Његова на нас и на децу нашу! Тако је та невина крв постала бич који их гони као стоку кроз векове из земље у земљу, и као огањ који сагорева сва њихова слагалишта сплетки против Христа. Јер тако их учи ђаво, отац њихов. Ђаво их је научио како да устану против Сина Божјег Исуса Христа. Ђаво их је учио кроз све векове до сада како да се боре против синова Христових, против деце светлости, против следбеника Јеванђеља и живота вечнога.

У току векова они који су распели Месију Господа Исуса Сина Божјега створили су од Европе главно бојиште против Бога а за ђавола. To je данас главно бојиште Жидово и оца жидовског ђавола против Оца небесног и против Сина Његовог Јединородног, од Деве ваплоћеног и против светиње Духа Светога.

To Европа не зна, и у томе је сва очајна судба њена, сва мрачна трагедија њених народа. Она пре свега не зна чија је. Онда она не зна ко јој је пријатељ а ко непријатељ. Она не зна кога да зове Оцем а кога Сином, због чега је попљувано у њој очество и синовство, родитељство и чадство. Она ништа не зна осим оног што јој Жидови пруже као знање. Она ништа не верује осим оног што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности. Њени најученији синови су безбожници (атеисти), по рецепту Жидова. Њени највећи научници уче да је природа главни бог, и да другог Бога изван природе нема, и Европа то прима. Њени политичари као месечари у заносу говоре о једнакости (игноранцији) свих веровања и неверовања, тј. оно што Жидови хоће и желе, јер им је потребно прво да се изједначе законски са хришћанством, да би после потисли хришћанство и учинили хришћане безверним, и стали им петом за врат. Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам и свеопшту револуцију и капитализам и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола. И то је све у намери да Христа понизе, да Христа пониште, и да на престо Христов ставе свога јеврејског месију, не знајући ни дан данас да је то сам Сатана, који је отац њихов који их је зауздао својом уздом и бичује их својим бичем.

Браћо моја, што Жидови тако чине против Бога Оца и Сина Божјег Господа Исуса Христа то није ни мало за чуђење. Јер је сам Господ Христос видовити и непогрешни, рекао да је отац њихов ђаво и да они чине сласти оца свога. Али је за чуђење, да су се Европејци, крштени и миропомазани, потпуно предали Жидовима тако да жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе. To je за чуђење у наше време, и ништа више у свету. Све друго је мање важно или неважно. Али је најважније како је хришћшанска Европа постала слушкиња Жидова и како је отпала од Оца светлости и признала ђавола за свога Оца у свима мислима и жељама и делима својим. О томе треба да ми слите, браћо Срби, и у вези с тим да исправљате пут свој пре својих мисли, жеља и дела. Да се не нађете као синови сатански! Нека вам је Христос у помоћи. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Кроз тамнички прозор | 1 коментар

Збрка у глави

17. фебруар је дан када је пројекат Запада, тзв. Република Косово, прогласила независност. Обично једна држава дане када је окупирана проглашава за дане жалости, све док се та окупација не поништи и окупирана територија не ослободи. Ипак, у Србији, о којој постоје предлози да се у ближој будућности преименује у „Републику Апсурдистан“ 17. фебруара се није туговало, него славило. (Видети – Beogradska nadbiskupija je 17. februara obeležila Dan državnosti)

DSC_1019kc

Прослава Дана државности (Србије или Косова?) у Београдској надбискупији, 17. фебруара.

 

То што се славило, није неко ни чудо, јер ако прођете ромском махалом на Велики Петак може вам се десити да осетите и мирис ћевапа. Једноставно, у Србији постоје и људи који не деле наслеђе православног идентитета и имају неке своје празнике, а празници и туге православних их се не дотичу. Најтрагичније је што је 17. фебруара славио човек кога колоквијално зову „српски патријарх“, мада постоји убеђење да се он само тако лажно представља.

Дакле, српски патријарх, или тзв. српски патријарх Иринеј, 17. фебруара је у римокатоличкој цркви са римокатоличким кардиналом Хочеваром прославио Дан државности Србије, који се обично слави 15. фебруара на Сретење. Вероватно 15. фебруара, господин Иринеј, није имао времена да у заједничкој молитви слави у римокатоличком храму, али, свакако 17. фебруар није најбоље решење. Ако је и од екуменисте, много је.

Историјска правда

Док Срби обележавају 17. фебруар као дан жалости и неправде (уствари, више га обележавају Чеси и Пољаци него Срби, јер сваке године излазе на улице и протествују због неправде која се десила на Косову и Метохији), овај исти дан шиптарски нацисти (које треба разликовати од поштених Шиптара) обележавају као свој највећи духовни и национални празник. Кога и како виде шиптарски нацисти као највећег идеолога њихове борбе за истребљење Срба са Косова, показала је Атифете Јахјага, локална марионета Запада са елементима шиптарског нацизма. Она је приликом сусрета са папом Франциском, који је сличан њој по томе што је тип „лидера“ који не одлучује, већ попут глумца испуњава обавезе према западњачкој елити, изјавила да је пројекат „Република Косово“, „…био инспирисан инструкцијама папе Јована Павла 2. и стрпљењем и хуманошћу Мајке Терезе.“ (Погледати текст о томе)

Отуда је, се може назвати историјском правдом, то што паписти у Београду и господин Иринеј славе Дан државности Србије 17. фебруара. Паписти су били главни инспиратори одвајања Косова од Србије, а г. Иринеј је подржао изборе и интеграцију Срба у ову фашизоидну банана-државу. Пошто им је државност Србије задња рупа на свирали, онда је и правилно да је славе на дан окупације Србије.

Степинчеве „мошти“ у историјској литији уздуж и попреко Загребачке надбискупије

Када су мошти св. Кнеза Лазара, уочи 600 г. Косовског боја преношене преко Србије, то је значило обнову Косовског завета од стране Срба. Дочек моштију по градовима Србије било је формално пристајање Срба на идеју да су и они истог духа и исте вредности поштују као свети Кнез. Када су мошти св. Владике Николаја пренесене из Америке у Србију, то је значило да се Срби кају, преумљују, и враћају вредностима у које је веровао св. Владика Николај. Да ли су Срби у тим приликама били искрени према Богу историја ће показати, али, нешто су обећали.

mol hod

Сад, кад је 3 дана после прославе Државности Србије започео молитвени ход са усташким војним викаром Степинцем, који ће уздуж и попреко бити ношен да би му част узносили млади и стари Хрвати, то значи да се Хрвати заветују да буду исто оно што је био Степинац, да исти прозелитистички и покатоличавајући дух који је њиме владао влада и њима, то значи да ће се и они користити повољном констелацијом глобализма да што више преотму од окупиране „браће“ Срба, као што се Степинац користио повољном констелацијом нацизма да што више Срба и Јевреја покатоличи.

У Србији се већ говори да Степинац није био баш толики негативац, и то не говори Наташа Кандић и неки екстремни мазохисти, већ сарадник црквених часописа Живица Туцић, један од идеолога екуменизма у Србији. Колоквијални српски патријарх Иринеј није реч рекао против нове литије у суседној независној држави. Он је својевремено оправдавао хрватски злочин „Олују“ зарад добрих екуменских односа. Ако се неко види у свечаном друштву оних који славе ратног злочинца Степинца, онда и такав постаје својим ћутањем саучесник у злочину. Овде, наравно, не потежемо питање исправности гостовања на молитви у јеретичком храму. Само покрећемо питање последице јереси, а то је морална равнодушност. Из моралне равнодушности, вероватно, и происходи збрка у глави која се оваплотила у слављењу Дана државности Србије 17. фебруара.

 

Погледајте такође: КОНСУЛТАЦИЈЕ ЈАХЈАГА-ТЕОДОСИЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

 

Објављено под Римокатолици, Српска Црква | 2 коментара