Још један Христов пастир стаје у одбрану Православља

Сведоци смо да се широм Руске Православне Цркве, без обзира на репресију, укидањем свештенодејства или протеривањем из манастира, из дана у дан појављују све нови и нови исповедници истине, који устају у одбрану Православља, а своје незадовољство исказују отвореним обраћањима надлежним архијерејима и самом патријарху. Један од њих је и протојереј Сергеј Кузњецов, настојатељ Храма Силаска Светог Духа, Епархије Исиљкуљске и Руско-Пољанске РПЦ, Московског Патријархата.

Screenshot_40

Писмо протојереја Сергеја Кузњецова надлежном архијереју – Епископу Исиљкуљском и Руско-Пољанском Теодосију

У више од 1000 година историје наше Руске Православне Цркве нема ништа налик овоме – састанак руског патријарха са поглаваром јеретичке заједнице, која се као канцерогени тумор проширила широм света и не престаје са покушајима, већ вековима, да промовише своју цркву на истоку.

Слично посртање Руске Цркве беше када је потписивањем Уније (Флорентинска унија, 1439. године) изневерила Православље. Тадашњи представник Руске митрополије, митрополит Исидор, је и пре повратка из Фиренце, упутио указ по својој претходници, којим је признао примат папи, и благословио причешће римокатолика у православним храмовима као и нас православних у храмовима Латина. По доласку, митрополит је одслужио литургију на којој је надахнуто поменуо папу а након тога, током проповеди, изразио је велику радост због оствареног „јединства“. Кнез Василије је сазвао сабор на којем је осудио и свргао митрополита због потписивања уније, те га протерао у изгнанство, одакле је уз помоћ своје браће Латина -унијата побегао и међу њима се касније и упокојио, у свој својој покварености.

Сергеј Кузњецов.jpg

Протојереј Сергеј Кузњецов

Записано је у аналима да је током тих догађаја и осионости митрополита Исидора – „и свештенство и племство занемело“. Међутим, данас нема Кнеза Василија. Занемели су архијереји , који су се приликом своје хиротоније, пред Јеванђељем и Часним Крстом, заветовали Господу Богу да ће штитити православну веру до смрти. Међутим, многи не само што ћуте, него ништа не чине како би спречили овакво деловање патријарха. Они слободнији и вештији следе патријархов пример, примају у загрљај Латине, током Великог Поста позивају их у своје храмове, честитају им јеретички Ускрс, називају их браћом, деле са њима трпезу и молитву, размењују поклоне, фотографишу се крај иконостаса, Царских Двери. Све ово је забрањено правилима Светих апостола и Васељенских, Помесних сабора и учењем Светих Отаца, под претњом одузимања свештенодејства, лишавања црквеног заједништва.

 

Поштовање канона није „у моди“, сада је популарно њихово гажење, а они који их поштују као и правила Светих апостола и одлуке Сабора, изложени су јавно подсмеху и изругивању, и називани су будалама – као што сте урадили са оцем Александром Циганенком. Сви ови скорашњи састанци епископа са јеретицима, „контакти“, „споразуми“, „сарадње“ су постали могући тек након што је патријарх, својим личним примером, „повукао ногу, састанком у Хавани.“ Сада су широм отворена врата јеретицима за улазак у нашу Руску Цркву. Мени је довољно оно што сам  видео и чуо током „састанка у Хавани“, где је руски патријарх назвао папу-јеретика „братом у Христу“, „светим“, братски су се пољубили, потписали су документ којим позивају све: хришћане и јеретике да проповедају заједно, са благословом римског папе-латина, јеретика.

Какав сваштојед! Све за мир у свету! Какво обједињавање нечега што се објединити не може!

Права љубав не ограничава, увек постоји опција да се успоставе односи, али тек кроз покајање и враћање на прави пут . Дуготрајна је болест отпадништво јеретика, шизматика латина, а ви их не лечите. И сам свети Јован Кронштадски је рекао: „Шта мислите, у Апокалипси Св. Јована Богослова, за коју цркву се каже: „избљуваћу те из уста својијех“ (Отк 3,16)? Ја мислим за римокатоличку и протестантску. Погледајте шта су папе урадиле од вере Христове Православне. Какве глупости. Ко је папа? Идол, не Христос, као што су му јавно говорили служитељи: „ти си намесник Христа“.

Ep-Feodosyi

Епископ Исиљкуљски и Руско-Пољански Теодосије

Послужили сте се лукавством када сте их истовремено називали и хришћанима и јеретицима, док сте проповедали на службама у Саборној цркви у Исиљкуљу, на епархијским састанцима – и то није ништа друго него жеља и стремљење да те шизматике и јеретике пригрлите као своју браћу и сестре, упркос изобличавању хришћанске вере, упркос одступању од истине. Шта су они, јеретици или хришћани? Зашто свештенство уводите у заблуду, а затим преко њих и мирјане. Ако су јеретици, бежимо од њих као од огња и од општења са њима, не прихватајмо их као себи равне све док се не покају и не признају истину, како и сами не бисмо пали у јерес! Ви кажете да су хришћани, тако сте проповедали у Храму. Кажете да смо крштени у име Свете Тројице, и ми и они! То је јерес! Притом најновија ексиолошка јерес!

Није у нас учење о Светој Тројици исто као код римокатолика и протестаната! Истина је у православних, а код њих је јерес! Нема ту места знаку једнакости.

Подсетићу Вас на 47. правило Светих Апостола које каже : „Епископ или свештеник који поново крсти онога који заправо има крштење, или не крсти онога који је од нечастивих био оскрнављен, тај нека се свргне јер се наругао крсту и смрти Христовој и није разликовао праве од лажних свештеника.“ Какво је њихово крштење према речима апостола, ако није скрнављење?! Два пута сте на епархијским саветима рекли да се венчамо у нашим црквама са католицима и протестантима, и ударивши шаком о сто, додали „и то је већ одлучено.“ Ако је тако – онда ми нисмо на истом путу! Ваш пут није попут мог, јер кренуо сам да служим Богу и Његовој Светој Саборној и Апостолској цркви која не даје могућност Свете Тајне брака (Свете Православне Цркве) непокајаним јеретицима и никакво новокомпоновано чинодејство „свадбе“ које проповедате, ја не познајем!

С обзиром на чињеницу да је патријарх отишао самовољно на „историјски састанак у Хавани“ без сагласности Синода и без да се посаветовао са епископима Руске Цркве потпуно свестан својих поступака, тајно се припремајући за „сусрет“ две године, јер у ствари није желео да чује глас своје Цркве – свештеноначалије, пастире, монахе, и Божји народ – што је заузврат довело до саблажљавања, и поремећаја у Цркви, угњетавање свих оних епископа који се противе таквом делању патријарха и тако даље, сматрам нужним сазивање Помесног Сабора РПЦ, јер је патријарх дужан да објасни своје поступке пред свом пунотом Руске Цркве, како бисмо окончали ову конфузију. Узнемиравање и прогањање свих оних који се нису сагласили са документима усвојеним у Шамбезију, на Архијерејском Сабору а поводом састанка у Хавани, и долазећег тзв. Свеправославног Сабора, ће само довести до даљих подела и трагедије. Пошто је патријарх на састанку са поглаваром јеретичке заједнице, познатије под именом Римокатоличка црква , изљубио тог истог папу Франциска, признавајући га тако равноправним себи, и својим братом у Христу, и потписао документ – заједничког обраћања, онда ћу се ја покајати за патријарха, с обзиром да није ни епископ, и оваквим акцијама је лишен епископског достојанства. Верујем да патријарх треба да се одрекне свих својих надлежности и да се покорно повуче у манастир, како би се покајао. За то време Архијерејски Сабор и Помесни Сабор РПЦ треба да се позабаве решавањем проблема насталих у животу наше Свете Руске Православне Цркве. Ја ћу се, пре саборске одлуке, позвати на 15. правило Светих Апостола у другом делу, и у то име изаћи из евхаристијске заједнице са патријархом до његовог покајања, али са болом и тугом у срцу, иза затворених врата молићу се за њега. С обзиром на чињеницу да сте Ви лично подучавали и проповедали у храму у Исиљкуљу, да су католици и протестанти исто хришћани као и ми, и да су такође крштени у име Свете Тројице као и ми, и изјавили сте како смо ми свештеници Ваше епархије дужни да примењујемо правило венчавања православних са римокатолицима и протестантима у нашим храмовима, категорички и без икакве расправе, то ме нагони да бежим од Вас као од огња. Правило апостолско бр. 46 каже: „Наређујемо да се свргне епископ или свештеник који призна крштење или жртву (принос) јеретика. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? Или, какав део има верник са неверником?“ (погл. 2. Кор. 6,15 – прво правило важи и за религијски дијалог, а друго забрањује признање било које јеретичке „свете тајне“, сматрајући их ништавним и безблагодатним). Такође, с обзиром на чињеницу да сте подржали и оправдали делање патријарха на састанку у Хавани, што сте јасно показали забраном свештенодејства свештенику Александру Циганенку због непомињања патријарха током службе, верујем да сте, као и патријарх, сада заражени латинском јереси, и екуменизмом, који све и да није саборно осуђен као јерес, назван је јереси од Светих Отаца (преподобног Јустина Поповића, свештеномученика Илариона Вирицког, преподобног Пајсија Светогорца), и сматра се инструментом који води ка јединству са свим Латинима и папистима и безусловном подчињавању њима. На велику жалост, са Ваше стране не видех никакву осуду деловања патријарха поводом докумената усвојених у Шамбезију, потом и на Архијерејском Сабору, чак напротив. Ви сте се трудили да избегнете сваки разговор о томе и сузбијали сваку дискусију на састанцима.

Послушност је важна, и доводи до понизности, међутим најважније је, бар би требало бити, то да одржимо Веру и њену чистоту. Послушност духовнику не треба доводити у питање, али у овом случају то је само до одређене границе, данас је та граница јерес, одступање од истинске православне вере. Тада са тугом морамо одступити и отказати послушност и свештеноначалије, па ако треба чак и напустити помесну цркву и прећи у другу. Због тога, из страха од губитка мира и немогућности спасења због послушности према Вама и кроз Вас према патријарху, са тугом апелујем на Вас, Владико, да се покајете и станете у одбрану православне вере, на шта се заветовали Господу Богу, а дотле, позваћу се опет на 15. Правило Светих Апостола и изаћи из евхаристијске заједнице са Вама и нећу Вам бити потчињен све до Вашег покајања. Ваше забране сматрам неважећим.

Имајући у виду да ћете то што се не слажем са Вама, моју „непослушност“ желети да представите као моју лудост, болест, и да ћете читаву ситуацију покушати окренути против мене грешног, ја Вама желим све супротно но Ви мени: да се вратите на верност Господу Богу и нашем Спаситељу Исусу Христу, и да до смрти останете у нашој православној вери, духовно да се спасете, да будете тврђава истинске вере, крепки, јасног ума и опажања!

Са љубављу и тугом, молим се за Ваше спасење, настојатељ Храма Силазак Светог Духа у Цветном селу, протојереј Сергеј Кузњецов

И тако, бежите од злих дрвећа, која доносе смртоносни плод: ко окуси од њега, тај тренутно умире. Јер јеретици нису посађени од Оца. Ако би они то били, јављали би се гранама крста и њихов плод би био нетрулежан. У страдању Свом, Исус Христос нас призива к Себи, као Своје чланове. Глава се не може родити одвојена од чланова; и Бог нам обећава уједињење, које је Он Сам.

                                                                                               Свети Игњатије Богоносац

Извор: odigitria.by

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Руска Црква, Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

И Финце у Устав (СПЦ)!

Можете ли на ХРТ да замислите кајрон: „Свим кршћанима који данас славе Кристово ускрснуће честитамо празник“? Можете ли поменути кајрон да замислите како упорно, иритантно прелази преко екрана са толико непотребних речи? Они би написали (претпостављам, не пада ми на памет да проверавам): „Срећан празник!“ или нешто томе слично. Никакве кршћане мимо себе не би тражили, не би имали потребу да се обазиру на „верска осећања“ оних који нису римокатолици.

У Митрополији београдско-карловачкој СПЦ ствари стоје другачије. У дневном термину ТВ Храм, коју уређује руководство те митрополије, пригодне васкршње песме су наткриљене честитком која не гласи једноставно: „Христос васкрсе!“ или „Срећан празник!“ Митрополија са својим просвећеним и прогресивним ТВ уредништвом не брине само о верницима СПЦ.

tv-hram_660x330

„СВИМ ХРИШЋАНИМА КОЈИ ДАНАС СЛАВЕ ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО ЧЕСТИТАМО ПРАЗНИК!“

На мах сам помислио да празничком честитком не заборављају на православне Финце, једине православце који ни Васкрс не славе по Јулијанском календару, одн. игноришу  анатему која то изричито забрањује. (Осим Финаца, сви православни који су увели нови календар у Цркву, Васкрс и све празнике повезане са Васкрсом славе по Јулијанском календару.) Тих је Финаца, кажу статистике, 58 000, што је далеко испод једног промила у светским размерама, ако њихов број упоредите са 225-300 милиона православних у свету. Заиста, неки би се православни Финац могао осетити запостављеним, готово изопштеним из нашег празничног славља. (Узгред, СПЦ заправо нема обичај да екскомуницира било кога, чак ни екстремне безбожнике и прогонитеље Цркве. Само је у новије време отпочела та пракса, но да бисте били почаствовани таквим „изопштењем“ морате починити неки озбиљан деликт. Поклоните, на пример, неку имовину монасима.) Сви славе, благо су еуфорични рекло би се, а стварно није немогуће да би у нашој све посећенијој Србији могао да се нађе, баш овог празника, и неки Финац, па још православац. Али, и то је у реду. Није суштина у броју. „Стадо моје мало“.

На други поглед, ипак, кајрон је намењен онима којих је у Србији пет одсто. Можда шест. Када је њима неки велики празник, на ТВ екранима у Србији све време стоји празнична честитка без икаквих напомена. Једноставно пише: „Срећан Божић“, на пример. У Србији! Нигде се нико не брине о већини оних који тај празник не славе тог дана, по том календару. Оних који су остаци остатака хришћана на овим просторима, и који уопште нису исте вере. Да, добро сте прочитали. Већина хришћана (ма колико то били само номинално, но то је друга тема) у Србији су, просто, хришћани. Православци су хришћани. Не-православци нису хришћани. Екстремно? Искључиво? Никако. То је основа хришћанске еклисиологије, дакле учења о Цркви. То учење би требало најбоље да познају управо у званичним институцијама СПЦ, па и на каналу који потписује Митрополија београдско-карловачка. То је канал црквеног мејнстрима.

Назвати православне „онима који данас славе Васкрсење Христово“ значи увредити Цркву Божју, која је Једна, Света, Саборна и ПРАВОСЛАВНА.

Ту стоји знак једнакости, баш овако: хришћанска = православна. Редудантно је рећи: православни хришћанин. Као и: исламски муслиман. На то нас је подсетио претходни, мање популистични папа када је истакао да је заправо једина Црква она којој је он тада био на челу. Заиста поштено са његове стране.

Наши архијереји слабо стоје и са том врстом поштења. Они се радије предају безумној сервилности и хрле у загрљај следбеницима највећих непријатеља овог народа. Отуда и честитка само наизглед упућена православнима надвија тако тужну сенку над наш, хришћански, Празник над празницима овог лета Господњег.

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Христос Воскресе! Ваистину Воскресе!

 

nadgrobni spomenik

Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!
Свети Јован Златоусти, Васкршње слово

 

 

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Оштра реаговања светогорских манастира поводом Свеправославног Сабора (део други)

„Кандила, свеће и полијелеји осветљавају лице Господње, Пресвете Богородице, првоврховних апостола Петра и Павла, различите светитеље… Сенке и ми међу сенкама, душе огољене у сећању на своја прегрешења и жеђ за васкрсењем и отпуштењем грехова… Хор монаха поје химне, предивно увежбаних гласова. И одмах се ствара чудесна натприродна атмосфера. Канононарх се стара о исправности служења, игуман седи на своме трону, монаси су заузели своја места и поклањају се са дубоком благочестивошћу. Како ноћ пада, у светлом обасјаној Цркви, у хармонији псалмопоја и велељепију свештене службе, наша молитва се топло уздиже ка Матери света и наша вера стоји пред вечном љубављу. Сав овај свети збор – сав овај непојмљиви призор – изгледају као какав сан и велико блаженство.“

89614685.jpg

Манастир Каракал на Светој Гори

Прво које је написано, од шест писама светогорских манастира о предстојећем Свеправославном Сабору, упућених Светој заједници Свете Горе у Кареји, је писмо манастира Каракала.

Манастир Каракал се налази на југоисточном делу полуострва Атос између Велике Лавре и манастира Ивирон. Не зна се тачно када је основан али постоји хрисовуља византијског цара Романа Диогена која сведочи да је манастир постојао у једанаестом веку. Оснивање манастира чак се приписује и римском императору Каракалу, иако је овај био познат по прогону хришћана.

У периодима крсташких похода, најезди Сарацена и гусара, као и други манастири Свете Горе Атонске, Каракал проживљава пустошења и разарања.

Свети Сава је током 1199. год. постао ктитор манастира Каракала, откупивши манастир од Велике Лавре и снабдeвши га свим неопходним потрепштинама.

Манастир је значајан по бројним светињама које чува, и оцима који су се у њему подвизавали. Садашњи игуман, Архимандрит Филотеј Каракалски, сведочи о благу овог манастира, и Свете Горе уопште: „Света Гора је чувар наше Цркве, чувар православља. Овде се чува предање. Света гора је понос православља. Пресвета Богородица – као игуманија овог светог места – одредила је да се овде чувају у њеним најчаснијим манастирима, сва ова блага Свете Горе а највише свете мошти и чудотворне иконе. Сви свештени манастири имају мноштво светих моштију. Тако и наш свети манастир има велики број моштију, малих и великих.“

Capture

Чудотворна икона Светих Петра и Павла

У манастиру Каракал се чувају честице живототворнога дрвета Крста Господњег и моштију светитеља: апостола Вартоломеја, великомученика Меркурија, Јована Милостивог, Јована Претече, Јована Златоустог, Теодора Тирона, новопреподобног мученика Гедеона (који је овде као монах провео тридесет седам година), свештеномученика Харалампија, мученика Ореста, Аверкија Јеропољског, као и свети сасуди, одежде и други црквени предмети. Чудотворна икона Богородице Горгоепикије, као икона првоврховних апостола Петра и Павла, налази се у овом манастиру.

 

Благо Свете Горе су и њени монаси. Данас манастир Каракал броји око 35 монаха. Игуман Каракала, архимандрит Филотеј Каракалски говори о оцима који су се подвизавали у овом манастиру: „…У ову област су долазили оци из манастира Филотеја и Велике Лавре и она је сматрана њиховом облашћу. Ови оци су боравили у многобројним колибама. Они су се веома строго подвизавали царства Христовог ради. Блажени архимандрит Хризостом говори у свом писаном сећању – објављеном 1957. године под насловом „Света Гора Атонска“ – да је један благочестиви свештеник из Ларисе, који је 1950. дошао као поклоник овде на Свету Гору, изненада угледао једног старца који се кретао око манастира Каракала лебдећи на један метар изнад земље! Овај монах манастира Каракала био је најблаженији старац Галактијан, човек строгог подвига и великих врлина.“

Page_33 copy

Отац Кодрат

Архимандрит Филотеј посебно говори о оцу Кодрату, игуману манастира од 1914. до 1940.: „Током периода између два светска рата у нашем манастиру је живео чувени отац Кодрат. Говорили су да онај ко дође на Свету Гору а не упозна старца Кодрaта није видео на Светој Гори оно што је требало. Он је био светла личност, старац који је имао дар расуђивања. Његово присуство је било велики благослов. …Према предању каракалских отаца, његово стално присуство овде се може осетити.“ О свом првом доласку на ово благословено место отац Кодрат је приповедао: „Тек што сам чуо о томе шта је то киновија (општежиће), веома сам се обрадовао. Киновију сам тражио и киновију сам нашао. Старији монаси су ми говорили а ја сам све са пажњом слушао. Све је на мене остављало утисак!“

 

Старац Кодрат је веома волео светог Гедеона, који се овде подвизавао и чији параклис постоји у манастиру. Једном приликом је браћи кроз сузе рекао: „Велики је херој био свети Гедеон. Одрекао се Господа речима својим али Га је исповедио крвљу својом!…“ Свети Мученик Гедеон Каракалски живео је у време турске окупације. Као дете био је присиљен да се одрекне своје вере. Побегао је на Свету Гору и замонашио се. Будући да је чезнуо за мученичком смрћу, отишао је у Велестинон и Трново, где је ватрено и одважно исповедио хришћанску веру. Пострадао је тако што су му секиром одсецали један по један део тела, најпре руке а затим и ноге, све док није, изговарајући молитву, предао дух.

aaa19726_greece_halkidiki_mount_athos_holy_monastery_karakallou

„Кao што Хиландар и данас одише духом средњовековне Србије тако у манастиру Каракалу на чудесан начин сваког јутра, тачно у четири, васкрсава дух Ромејског царства. Тада у тами храма почиње јутрење, а само два пламичака у кандилима трепераво осветљавају лица Христа и Богородице. Док певајући глас на старогрчком понавља библијску причу, очи се саме фокусирају на светло једне једине свеће у дубини олтара, симбола наде верних.“

Дана 6. марта ове године, отпочетим оваквим јутрењем, настало је и ово писмо:

Писмо манастира Каракала, на Светој Гори, у вези са Свеправославним Сабором.

СВЕТИ МАНАСТИР КАРАКАЛ, 6. март, 2016. год.

УВАЖЕНОЈ СВЕТОЈ ЗАЈЕДНИЦИ[1] У КАРЕЈИ

Нашу преосвећену (Свету заједницу) братски у Христу поздрављамо.

Овим писмом нашег манастира, одважујемо се да вам представимо следеће у вези са Светим и Великим Сабором.

За неколико месеци, у јуну ове године, Свети и Велики Свеправославни Сабор састаће се и донети значајне одлуке које ће бити одлучујуће за будућност православља.

Уважени јерарси, свештеници и теолози, бројних помесних православних цркава, изражавају своју забринутост и нелагодност због текстова који су одобрени на предсаборној конференцији и који ће бити достављени на разматрање и усвајање на предстојећем Великом Сабору.

Ми смо мишљења да Света Гора, која, заједничким исповедањем, представља бедем и барку православља, не може остати изостављена код овако важне ствари.

Као што произилази из проучавања претходно одобрених текстова, изјаве у вези са еклисиолошким питањима су непуздане и двосмислене и омогућују тумачења која одступају од православне догме.

Такође, у поменутом тексту се наводи да ће одлуке Сабора бити обавезујуће за пуноту тела Цркве, то је нешто што делује угрожавајуће на православну свест.

У вези са овим, онда, наше скромно мишљење је да ми као светогорци, а у складу са примером Отаца пре нас, морамо да се позабавимо овим питањем и Света заједница треба да изда одговарајућу изјаву о Светом и Великом Сабору.

Изразивши забринутост, и молећи се из срца за просветљење у вези са овим црквеним питањем од великог значаја од нашег Господа, завршавамо са братском наклоношћу и љубављу у Христу,

Игуман светог манастира Каракала,

+ Архимандрит Филотеј, са својом браћом у Христу.

13015676_10156859608075026_1985921490279643619_n

„Ја хоћу и молим вас да будете потпуно оштри и непомирљиви са јеретицима само у погледу сарадње са њима или било какве подршке њиховом безумном веровању. Јер то сматрам човекомржњом и удаљавањем од Божије љубави – пружати подршку заблуди, да би они који су њоме захваћени могли још више да се раслабе.“

Св.Максим Исповедник

Подсећамо да ће се ванредно заседање Свете заједнице, са игуманима и представницима манастира, одржати убрзо након прославе Васкрса, у недељи после Томине недеље, да размотри који ће став Света Гора заузети у вези са Свеправославним Сабором.

 

10.JPG

Оригинално писмо манастира Каракал на грчком

 

[1] Врховна административна власт Свете Горе.

Извор: epomeni tois agiois patrasi, Светогорац

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Погледајте такође: Оштра реаговања светогорских манастира поводом Свеправославног Сабора (део први)

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

Јеросхимонах Рафаил (Берестов): „Вучји сабор“ нећемо прихватити!

Подсећамо на обраћање јеросхимонаха Рафаила (Берестова),  упућено окупљенима на Међународној богословској конференцији под називом „Међурелигијски синкретизам“  одржаној јануара месеца ове године у Кишињеву.Напомињемо да постоје недоумице око неких делова његовог излагања ( нпр. у делу  како је Пет Помесних Цркава признало примат папе на предсаборном саветовању, или када говори да је дато на разматрање „Свеправославног сабора“  питање о жењеном епископату и другобрачном свештенству).  Увидом у јавно доступна документа која су у вези са наступајућим Сабором, таквих података нема, што не значи да то не могу бити наредни кораци екумениста. Но, како овај исповедник и атонски подвижник, из љубави према Цркви Христовој, позива на опрез народ Православни и разобличава екуменисте, сматрамо да је на корист свима нама да објавимо излагање баћушке Рафаила.

РАФАИЛ

Христос по среди нас! Јесте и биће!

Поздрављам  часне оце,  драгу браћу и сестре, децу Свете, саборне цркве, православне! Спасите се у Господу! Срдачно поздрављам вас, верне Господу нашем Исусу Христу који сте се  окупили  на конференцији у Кишињеву.

На жалост, не можемо бити са вама, али смо свим својим срцем уз вас, из љубави према Христу, смо написали наше исповедање против „Вучјег сабора“, екумениста, глобалиста, јеретика , и против новог начина озваничења сатанске владавине.

Да би осветлали образ Православља – Истину Христову у целој Васељени! Христ  је основао Цркву и врата ада неће је надвладати. Амин.

Моје мишљење о Сабору

 Води се духовни рат против Свете православне, саборне цркве  и против православне Русије и православних земаља. Људи могу кренути на два различита пута :  путем ка спасењу, на којем имамо  нашег Господа Исуса Христа, јер  Господ каже: Ја сам Пут, Истина и Живот. И нови светски,  Антихристов пут, пут ропства под Сатаном , пут слободе греха, попут  Содоме и Гоморе, пут где се губи обличје Божије , где људи постају  безвољни, млаки у свему што раде ,и као такве лако их је контролисати, постају попут робота.

 Постоје само два пута- пут живота и пут смрти

 За утицајне масоне, овосветске богаташе, представнике влада,  Свето Православље је „непријатељ број 1“ . У рату против Цркве  масони и њима наклоњени  високи представници Цркве користе јако оружје-  екуменски покрет, који би желели озаконити  на такозваном  „Светом, великом свеправославном сабору.“ Сабори се сазивају како би се решила спорна питања везана за Цркву. Сабирају се Архијереји, монаси, свештеници, ђакони и мирјани у храму. Пред поклоничким Часним Крстом, пред Јеванђељем, приступају  сабирној молитви па се тек  онда усуде решавати спорна питања.

Иступали би сви чланови Цркве, као и епископи, монаси и свештеници, и мирјани. На Саборима су учествовали и многи свети људи. Тако се долазило до Православног решења говорећи  „“Благоизволи се Светом Духу и нама““, и одбацивали су  јеретичке ставове а јеретици који су насупрот  Свете Православне Цркве су анатемисани.

СВЕТОГОРЦИСвета Црква не треба такозвани „Осми сабор“, сувишан је јер све што треба да знамо речено је на потоњих седам. Нама Православнима не треба  свесветски сабор,  већ масонима- непријатељима Православља. Они су ти који припремају тај „велики“, „свесветски“ – осми сабор како би унаказили православље.

И пре свега желе да се окористе  екуменизмом  који је јерес над  јересима! Екуменизам је настао од шкотских масона са циљем да  искриви истину Православне Цркве, тако да је екуменизам  црквена јерес. На сабору (совјешчаније) Епископа Помесних Православних Цркава одржаном. јула 1948. године.  одбачено је  учешће у светском екуменском покрету,  и осуђено је јер је јерес.

Године 1983. , Архијерејски Сабор РПЗЦ званично је објавио АНАТЕМУ екуменизму.

Више се не може (и не сме) ћутати јер би даље ћутање и нас изједначило са издајом Истине, од чега нека нас спасе Господ.

 Света Православна Црква две хиљаде година се бори за очување чистоте Христовог учења. Свети Сабори су  одбацили јеретичке ставове и утврдили право учење, и рекли. „“Благоизволи се Светом Духу и нама““ . Папску јерес „Филиокве“ Свети Сабори су такође одбацили.

Када је саградио Своју  Свету Цркву, наш Господ Исус Христос је рекао: „А и ја теби кажем: ти си Петар, и на овом камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати“(Матеј 16,18 ). Масони екуменисти ће  нам сада рећи да се Црква урушила услед подела на многе конфесије, и да би се вратила у пуној снази  потребна су некаква уједињена -од света а не од Христа установљена Црква. Масони у њиховим вишим иницијацима су сатанисти , и онда су они забринути за Цркву?

 Они мисле само о томе  како да се  она уништи овим екуменским покретом. Због тога, припремају „велики свесветски Сабор”, под чију ће заставу свести и екуменизам – јерес над  јересима. Људима нуде тај јеретички глиб, и како екуменистички обојен,  тај Сабор може да буде Свети ? Сабор у „вучјој кожи“ нећемо прихватити.

 Погледајмо даље. Раније, на Светим Саборима, сви су отворено иступали, пред Часним Крстом и Светим Јеванђељем и јасно и гласно износили   своје мишљење. Предсаборни састанци одржавају се у потаји,  све око будућег сабора је обавијено велом тајни.Екуменисти нешто одлуче, ставе на папир , предсастанак се објави успешним, и све је спремно за Сабор, где ће се потписати на брзину оно што је написано, без обзира што то прља Цркву.

 На предсаборним окупљањима, предложена су нека решења, која су се сакрила и од верујућег народа.Одлучивано  је о  томе да се озакони нови календар, који је отпадништво,а то су осудили Источни Патријарси 1948. године.

 Да ли ће по новом  календару бити и Пасхалија – опет  противно  Апостолским правилима. Новим начином служе јеретици паписти. Масони из Васељенске патријаршије су увели  нови стил служења  у Грчкој, Румунији и другим црквама. Хвала Богу да су Грци, Румуни и Бугари задржалии стари начин. Масони покушавају преко „свесветског сабора“ да уведу тај нови, погрешан начин  и у  нашу руску Цркву.

 *Предлаже се да да се на сабору разматра другобрачје свештеника  и ђакона, али и то је кршење Апостолских правила. Видиш, модерни промасонски епископи почитавају себи да су умнији и благочестивији од Светих Апостола, јер одбацују њихова решења.За сабор је предложено и разматрање жењеног епископата. Није ли то апостасија!? Разуме се да је апостасија и одступање од истине.

То је греховна слобода. Ради благочестивија, Васељенски сабори прогласили су  да архијереји треба   да буду монаси. У тренутној ситуацији, неки епископи су раслабљени:  живе грешно, развратно, толико да је о томе срамотно и говорити. Кандидати за епископе су јако лоше одабирани- пробрани су каријеристи, екуменисти, из страних агентура и сл.

Зато нису благочестиви. Они ће нарочито наметнути грех. Предложено је и скраћење Поста што је такође  отпадништво. Чишћење од греха и од  демонске изложености,  људима  је једино  могуће покајањем, постом  и молитвом. Но, ови непријатељи Свете Цркве преко „вучјег сабора” желе да то ускрате људима.

На једном од пресаборских саветовања, представници пет древних Цркава * Царигрдаске, Јерусалимске, Александријске, Антиохијске и Кипарске*, договорили су се да је у првој хиљадугодишњици папа био глава Цркве и да и сада треба да га помињу као главу Цркве. Ко признаје  папу и његову догму – папист је, унијат.

Масони предлажу да се на сабору разматра и питање содомита,  да се са нима  лепо поступа, а не да се осуђују. Оци, браћо и сестре, зар то није богохуљење?! Подсмевају нам се? Не? И то се сматра  црквом и решавањем црквених проблема? Да ли је Бог спалио Содому и Гомору?  Немојте се изненадити тиме да масони, сатанисти да сазивају Сабор. Они чак нуде  да направи посебан орган који ће да надгледа рад сабора.Дакле, Свети Васељенски Сабор посматраће око ђавоље?!

 „Вучији“ јеретички сабор  мене  неће сабрати, нити ћу прихватити одлуке истог   и саветујем и вама да се не претплатите на одлуке  наступајућег сабора. Сваки који је истински православан треба да напусти сабор и обавезно да на прагу отресе прах са  ногу својих. Није нам благословено да будемо тамо . Ми остајемо у Светој Православној Цркви.

 

РАФАИЛ 2Православни свете уједини се у Христу! Драги оци, браћа и сестре, деца Свете Православне Цркве, верна нашем Господу Христу Исусу  неће прихватити „Вучји сабор“, који се припрема за реформацију Свете Православне Цркве Христове.

Непријатељи Свете Православне Цркве желе нестанак  Цркве Христове како би се што пре    успоставила Црква Антихриста. Они желе да људи  прихвате њихово јеретичко уверење да је  Бог – један за све религије: православце, римокатолике и протестанте, и Јевреје и муслимане, и шамане, и сатанисте, будисте и … То је јерес! У овим   религијама  демони су помутили памет људима  како би их одвратили од спасења.

Па чак и Јевреје, ђаво је навео на искушење, како би их подстакао да  се одрекну учења Старог  Завета, подметнуо  им је кабалу. Тако је ђаво дошао  код  Мухамеда као „Архангел Гаврило“ и понудио му ново откровење. Мухамед је одбио да буде учитељ по новој доктрини, правдајући се слабошћу  и незнањем, али „Гаврило“ дуну у њега три пута  док овај на крају није пристао. Мухамед је постао вођа муслимана, који су кренули на хришћане.

Јеретичко мишљење о једном Богу за све религије проповедају  представници Цркве на  врло високом нивоу – екуменисти. Ови реформатори рањавају  Руску православну цркву. Црква мора бити Саборна и екуменисти реформатори нарушавају саборност.

Раније, руководеће тело Руске Цркве био је Помесни сабор, којем су  присуствовали  епископи, свештеници и лаици. Сада , под диригентском палицом екумениста  то је подлегло реформи и довољан је само сабор Архијерејски на челу са патријархом. Потези сабора су под лупом и изложени су оштрим критикама. Устоличени архијереји су поштовани и од ауторитета. Није битно шта мисле они који пензионисани живе у својим кућама или у манастирима. На њих се лако заборави. Зато  остали епископи ћутке пристају . Не желе да буду заборављени, да остану без своје столице.

Отргнимо се свим  триковима масонске глобализације којима  лове људе: мрежном дигиталном бар коду са именом Антихриста 666  и где се човек уместо својим, назива   ђавољим именом. Као и многим другим триковима: биометрији и чиповима-   све је то оруђе лукавога да нас увуче у своју мрежу  како би на спретворио  живе роботе, безвољне  и без могућности да се у нас усели  благодат, лутке које је лако контролисати.

Драги оци, браћо и сестре, Бог нас је створио као људе.

 Можемо се покајати, сажалити, смиравати, осећати , волети. Стојмо у  страху пред Богом , и одбацимо   сва демонска искушења: и „вучјег сабора“, који је Сатанина школа, и сва искушења која долазе од глобалиста. Будимо верни, Истини , искрено верујући у  нашег Господа Христа. Не препуштајмо се демонским  искушењима. Господ наш је рекао: „Буди веран до смрти и даћу ти вечни живот“.

Надолази рат  против Светог Православља. Јудео-Масони су уверени у победу, они имају новац и јаку Америку и НАТО,  и још много тога. Бог је створио цркву и рекао да  силе пакла Њу неће  надвладати. Бог је са нама!  Старац Јосиф Ватопедски  ми је рекао : „Бог нама православнима  шаље Свете Анђеле, који ће оборити  непријатељске ракете, Бог ће дати победу православнима“. Старац је још  рекао да ће рат бити велико чистилиште и да ће сви непокајани грешници  нестати: и масони, и глобалисти, и екумениста, и блудници, содомити, сатанисти …Током рата појавиће се Војсковођа, будући Цар Православних. Кроз њега ће се пројавити сам Бог, удариће на царство Антихриста, уништити га што ће довести до процвата Православља  широм света, а сви Православни ће се ујединити.

Онда ми показа и рече: “Види!“ и ја видех многи народ мучен демонима (ђаволима), који их мучише штаповима, вилама и кукама. Ја упитах Старца шта значи стање овог народа, а он одговори: “То су они који се одрекоше своје Вере и који напустише Свету Саборну И Апостолску Цркву и прихватише нову модрнизовану Цркву. Ова група представља и свештенике, монахе, монахиње и мирјане који прекинуше своје завете и брак те се упустише у пијанство и сваку врсту безакоња и хуле“. Сви они имаше ужас на лицима а из уста им се ширише неподноШљив смрад, док их демони (ђаволи) мучише и вукоше у дубоку провалију из које се уздизала паклена ватра. Ја се страшно уплаших и прекрстих молећи се “Избави нас Господе од оваквог пута.“

Визија светог оца Јована Кронштадског

Извор: sobor2008-narod.ru

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

 

 

 

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

Оштра реаговања светогорских манастира поводом Свеправославног Сабора (део први)

Недавно су се у јавности појавила писма светогорских манастира, оштрог тона, настала као реакција на документе наступајућег Свеправославног Сабора, које је Цариградска патријаршија послала на Свету Гору. Због озбиљности овог питања, једногласно је одлучено да се текстови припремљени за одобрење од стране Сабора разматрају на ванредној Скупштини манастира, која би требало да се одржи након Светле Васкрсне недеље.

Светогорски оци позивају да се обрати пажња на опасност која се спроводи кроз Свеправославни Сабор. Наиме, између осталог, они примећују:

– да се саборност Цркве подрива и промовише се теологија која подржава примат (због ограниченог учешћа епископа и превеликих овлашћења поглавара сваке помесне цркве),

– да постоји неприхватљива двосмисленост у предсаборним текстовима, омогућавајући тумачења које одвлаче пажњу од православне догматике,

– да се за основу дијалога поставља „вера и традиција древне Цркве и Седам Васељенских  Сабора“, тако да историја Православне Цркве после тога изгледа некако непотпуна или оштећена,

– да неки покушавају да добију свеправославну потврду скандалозних и потпуно неприхватљивих  текстова који су одобрени у оквиру Светског савета цркава,

– и неприхватљива примена термина „цркве“ за расколе и јереси.

Ово је прво од 6 писама манастира на Светој Гори у вези са Свеправославним Сабором:

СВЕТИ ЦАРСКИ ПАТРИЈАРШИЈСКИ МАНАСТИР КУТЛУМУШ, СВЕТА ГОРА
26. март, 2016. година

УВАЖЕНОЈ СВЕТОЈ ЗАЈЕДНИЦИ[1] У КАРЕЈИ

Нашу преосвећену (Свету заједницу) братски у Христу поздрављамо.

Читајући са великом пажњом достављено нама писмо од стране пречасног патријарха у вези са Свеправославним сабором, праћено релевантним документима и пословником о раду Сабора, као и писмо манастира Каракала који изражава своју забринутост, дајемо вам на знање следеће, везано за предстојећи Сабор изузетне важности, зарад садашњости и будућности православне васељене.

Конкретно, насупрот оптимистичким тоновима предсаборских текстова, налазе се дилеме (питања) која додирују теолошки садржај патристичког наслеђа.

а) Пословник о раду Свеправославног сабора је рађен по моделу Сабрања предстојатеља помесних цркава у Шамбезију, а не Васељенских Сабора. Овакву оцену изазива ограничавање учесника Сабора на предстојатеље помесних цркава који ће имати искључиво право гласа и речи, искључивањем из те привилегије осталих чланова саборске делегације дате помесне цркве, али и великог броја осталих епископа помесних цркава који неће бити на Сабору. Ово не одражава на исправан начин дух саборности. Бојимо се да се на овај начин, имплицитно, Цркви намеће теологија примата, која представља врхунац тзв. теологије личности која се појавила у ХХ-ом веку. Већ су се у том контексту појавиле званичне потврде да догма и вера наводно не чине залог црквеног јединства, као тобоже некакви „безлични фактори“, те се уместо њих као стожер јединства намеће личност првог (у помесној цркви).

б) У погледу документа из Шамбезија „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“, из њега следи да Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква признаје неке друге хришћанске цркве, са којима може или не мора бити у општењу. Чини се дакле да се питање праве вере оставља тек за касније, након што се призна нека хришћанска зааједница за Цркву, као да је теологија неки прост привезак црквености. Из овог документа произилази да је једини критеријум црквености историјско апостолско прејемство и постојање чина крштења.

в) Члан 22. документа „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“ који је очигледно плод екуменистичког дијалога, отворено прејудицира исправност Сабора, и проглашава начелним речником да „одржавање истинске православне вере може бити осигурано само путем саборног начела“ и да је један сабор „најпозванији и највиши црквени критеријум у вези питања вере“. На крају се осуђује било каква сумња у исправност саборских одлука од стране појединаца и група (укључујући ту наравно комплетну јерархију помесних цркава). Ако ово нису случајне погрешке у документу, онда се негира да је верни народ чувар Вере. Супротно од члана овог документа, живот Цркве сведочи да су управо појединци (продуховљени Оци, Свеци, Мученици и Исповедници), групе, и на крају целина народа Божјег, следећи за апостолском светоотачком традицијом, много пута велике саборе проглашавали за ништавне.

г) Онолико колико светоотачко наслеђе чини критеријум исправности Сабора, и онолико колико предстојећи Сабор пледира на свеправославни ауторитет, сва пунота Цркве очекује да овај Сабор призна раније саборе, Фотијев сабор и сабор Григорија Паламе, који су систематизовали свевремену отачку теологију и искуство, обликујући православну самосвест, која може понудити одговоре и за савременог човека. Ако се ова потврда не деси, то би значило да Православна Црква не прихвата своју теологију након седмог Васељенског Сабора.

д) На крају – ако и мање важно, не схватамо која је корист од присуства неправославних посматрача на Сабору, на којем се планира исцрпно одлучивање о питањима нашег дома.

Црквена пунота очекује да Сабор посведочи аутентичну традицију. Истовремено, стижу ауторитативни гласови који изражавају бојазан да ће поједине поставке из докумената произвести броје и велике проблеме, чак можда изазвати расколе. Због тога подсећамо да би наше Свето Место које је увек било осетљиво за православне теме и искуства, требало да изрази часну и јасну реч, која ће допринети општој ствари, и можда, позитивно утицати на рад Сабора.

Овим завршавамо, са братском љубављу у Господу,

Игуман светог манастира Кутлумуша

Христодул

Оно што су једни установили и узаконили, други да чувају и тим чуварима не чинити неправду, а ни безакоње над онима који не примају шта противно ономе што је установљено; и право би било, кад би сваки мислио и држао се онако како је одређено. „Заиста је неопходно да сви чувамо све, а пре свега оно што се односи на ствари вере, у којима и мало одступање представља смртни грех“

Св. Фотије Цариградски

74403064

Манастир Кутлумуш на Светој Гори

 

Оригинално писмо можете видети кликом испод:

 

[1] Врховна административна власт Свете Горе.

 

Извор: epomeni tois agiois patrasi

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Погледајте такође: ПОЗДРАВНА РЕЧ МИТРОПОЛИТА ПИРЕЈСКОГ СЕРАФИМА на скупу „СВЕПРАВОСЛАВНИ САБОР – ВЕЛИКА ПРИПРЕМА БЕЗ ОЧЕКИВАЊА“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 2 коментара

ПОЗДРАВНА РЕЧ МИТРОПОЛИТА ПИРЕЈСКОГ СЕРАФИМА на скупу „СВЕПРАВОСЛАВНИ САБОР – ВЕЛИКА ПРИПРЕМА БЕЗ ОЧЕКИВАЊА“

Пиреј, 23. марта 2016. год.

Следи поздравна реч преосвећеног пирејског митрополита Серафима на скупу под називом „Свеправославни сабор – велика припрема без очекивања“. Скуп је организован под егидом митрополија: 1) Гортине и Мегалополиса, 2) Китирона и Антикитирона, 3) Глифаде, Елинике, Вуле, Вуљаменија и Варија, 4) Пиреја, на стадиону „Мира и пријатељства“ у Пиреју 23. марта 2016. године.

Capture

Преосвећене владике, поштовани оци, просвећени професори, уважено председништво скупа, вољена у Христу браћо!

Поздрављам данашњи благовремени скуп, којег организују свете Митрополије Глифаде, Елинике, Вуле, Вуљаменија и Варија, Гортине и Мегалополиса, Китирона и Антикитирона, и митрополија под мојом јурисдикцијом – Пиреје и Фалира, као скуп православних клирика и монаха под називом „Свеправославни сабор – велика припрема без очекивања“.

Идеја сазивања Васељенског сабора Православне Цркве је први пут званично прокламована, уз први каталог тема, на „Свеправославном конгресу“ 1923. у Константинопољу, од стране васељенског патријарха Мелетија Метаксакиса. Затим је 1930. године лансирана „Прелиминарна комисија“ која се састала у светогорском манастиру Ватопеду да разради први каталог тих тема.

Ипак, неповољне историјске околности нису дозволиле сазивање сабора пре и након Другог светског рата, посебно зато што су у највећем броју православних земаља владали атеистички комунистички режими, који су отежавали рад и одлуке тамошњих помесних цркава.

Причу је поново актуализовао цариградски патријарх Атинагора, који је сазвао на Родосу 1961. године „Прво свеправославно саветовање“ на којем су донете одређене одлуке у погледу припреме сабора, као што је усвојен и један шири каталог тема, који са потпоглављима, садржи заправо преко сто тема.

Овај каталог је био жестоко критикован, јер је био израђен по узору на каталог Другог ватиканског концила, који се одржао у то време и који је јако утицао на врхушку православних цркава. Због реакцијиа и критика, овај обимни и антиканонски каталог је одбачен и прерађен од стране „Првог предсаборског свеправославног саветовања“ 1976. у Женеви, када се одабрало десет тема, које су се сматрале као најважније за расправу и одлучивање: а) православна дијаспора, б) аутокефалија и начин њеног проглашења, в) аутономија и начин њеног проглашења, г) Диптих, д) заједнички календар и заједничко слављење Васкрса, ђ) препреке брака, е) уједначавање поста кроз црквене типике, ж) односи Православне Цркве са остатком хришћанског света, з) Православље и екуменистички покрет, и) допринос помесних православних цркава у јачању хришћанских идеја мира, слободе, братства и љубави међу народима, осуда расне дискриминације.

Опет су се одржали Друго и Треће предсаборско свеправославно саветовање 1982. и 1986. у Женеви. Четврто саветовање је, поново због тешкоћа и превирања која су уследила уследа пада комунистичких режима у православним земљама, одржано тек јуна 2009, тј. пуне 23 године након претходног!

У Женеви се децембра 2009. и фебруара 2011. састала Међуправославна припремна комисија. Марта 2014. године у Цариграду је одржано прво Сабрање предстојатеља православних цркава када је одлучено да се убрзају припреме за сазивање Свеправосалвног Сабора како би се овај одиграо, уколико не искрсне нешто непредвиђено, у јуну 2016, на празник Педесетнице, у старом историјском храму свете Ирене у Константинопољу, где је одржан Други свети и Васељенски сабор (381 године).

Састала се и експертска међуправославна комисија која се латила тога да ревидира и осавремени све текстове који су дотле били обрађивани. Последње предсаборско саветовање је одржано октобра 2015. године.

На крају, 21-28 јануара 2016. у Шамбезију код Женеве, у Православном центру Васељенске патријаршије, имали смо друго и треће Сабрање предстојатеља православних цркава, које се тицало припреме Свеправославног сабора и које је одлучило да Свеправославни сабор буде одржан у Православној Академији на Криту (16-27 јуна 2016).

Теме, које су коначно званично одобрене за подношење и усвајање на Свеправославном сабору, су следећих шест: а) мисија Православне Цркве у савременомм свету, б) православна дијаспора, в) аутономија и начин њеног проглашења, г) тајна брака и њене препреке, д) значај поста и одржавање истог данас, ђ) однос Православне Цркве са осталим хришћанским светом.

Након ове кратке референце на дугу историју од 93 године припреме и тематик Сабора, констатујемо са жалошћу да, као што проистиче из процедуре, тематике, садржаја докумената и изјава многих актера који ће управљати Сабором, постоји велики дефицит или велика празнина у погледу исправности одлука Сабора као и православности Сабора.

Признање одлука једног Сабора зависи искључиво од тога да ли је тај Сабор аутентичан и истински наставак ранијих сабора, односно да ли верно следи одлуке тих ранијих сабора, и увек од догматске и канонске исправности сопствених одлука. Свети Максим Исповедник карактеритично наглашава: „Црквено право зна само за оне свете и признате саборе које је красила догматска исправност“.

Екуменисти, бестидно и дрско, промовишу као очигледно истинско црквено учење њихов сатански, масонски и ционистички екуменизам. Овај њихов пројекат, је одавно осуђен на пропаст, како се то верификује и у реалности.

Сурова и трагична реалност показује како је Екуменистички покрет, кроз искључиву одговорност јеретика и инославних са једне, и „православних“ екумениста са друге стране, бесплодан. Једино што је постигао то су конфузија и синкретизам. Јеретици и инославни се одликују недостатком искрености и покајања, остајући сатански у какодоксији (злослављу).

Одиста, јерес папизма наставља да инсистира на светском примату моћи римског папе, ремећењу тајне Свете Тројице и негирању обожења човека кроз своје учење о створееним енергијама.

И јерес протестантизма наставља да заговара иконоборство, негирање тајне Цркве и негирање тајне девице Богомајке.

„Хиротоније“ жена у свештенички и епископски чин, институционализовање хомосексуализма у протестантском свету, што јесте рушење антрополошке онтологије и физиологије и што ствара једну лажну антропологију као врхунац грехова, као и признавање хомосексуалних „бракова“, показују да на простестанте нимало нису утицали теолошки дијалози, нити су се јереси и инославна учења приближила православној вертикали, теологији и животу.

Осим тога, без обзира на срамни споразум из Шамбезија 1991. године,[1] јеретици монофизити светкују јересијархе Севера и Диоскора и поричу православну христологију о богочовечанској природи, допуњујући тако јереси монотелитизма и моноенергизма, као и јеретичка учења несторијанства и „задовољења божанске правде“.

Биланс трагичних последица јереси и бродолома-шкрипца савремених међурелигијских екуменистичких дијалога јесте и јачање демонизованог ислама са његовом грозном идеологијом потчињавања свега, и који је једна компилација христолошких јереси аријанизма, аполинаризма, несторијанства и монофизитизма, које су суштински негирале истинско очовечење Бога Логоса и које су тријумфално прогласиле да је Бог неприступачан и безличан у односу на човека, и следствено да је једино ислам духовна веза између Бога и човека.

Хришћанско монофизитско становништво Копта у Египту, Абисинаца Етиопије, несторијанаца Асирије и монофизитских Јаковита Сирије, бива уништавано од њиховог духовног детета – ислама, којег су сулудо сачинили њихови духовни оци кроз извртање православне христологије.

Наша велика забринутост за исход Сабора се оправдава и преко следећих чињеница.

Као прво, први је пут у историји Сабора, да је припрема истог трајала толико дуго – 93 године! Ово показује да не постоје нити „оправдани разлог“ нити „прека потреба“ да се сазове Сабор, већ се ту ради о служењу другим црквено-политичким циљевима. Јер, када би изникла „прека потреба“, као што је то увек тако било у саборској традицији са појавом неке јереси, шизме или смутње, сви проблеми би се решили у року од неколико месеци или година.

Исто се односи и на тематику Сабора. Од шест коначних тема, само две имају карактер хитности – тема „Православна дијаспора“ и тема „Однос православне Цркве са осталим хришћанским светом“. Остале теме, као што су „Мисија православне Цркве у савременом свету“, теме посвећене посту и препрекама брака, јесу решене било у Светом Писму било у Отачкој и Васељенско-саборној традицији.

Питање православне дијаспоре треба да се реши у складу са формираним аутокефалним црквама. Ни у ком случају не би требало да се настави антиканонски и антицрквени феномен више епископа у једној епархији, нити би требало даље прибегавати полумерама типа „епископских састанака“.[2]  Тема аутономије подразумева примат предстојатеља помесних цркава и могла би, из разлога очувања поретка, да се уреди споразумно, без икаквог осећаја журбе.

Друга проблематична тачка Сабора је негирање активног учешћа свих епископа свих помесних цркава, чији број у целом свету не прелази 700, као што је то увек било на свим Васељенским Саборима. На овај противпредањски начин се избегава могућност да неки епископи реагују другачије на одлуке Сабора, што ће бити супротно предању да нека помесна црква има већи утицај на доношење одлука, услед већег броја њених епископа.

Све ово служи неким људским, себичним интересима, што је страно светоотачком предању, али и православној еклисиологији, која тврди да је сваки епископ сваке епархије, чак и оне најмање, са својим стадом један живи део Саборне Цркве. Одсуство једног епископа не само да наноси рану Телу Цркве, него гаси и могућност да се изрази од стране свих црквена пунота, које се изгледа боје они који су одговорни за припрему и сазив Сабора.

Не може се оправдати на основу било ког критеријума, било пастирског било еклисиолошког, учешће само 24 епископа из сваке помесне цркве, јер то уништава начело епископске једнакости, али и ствара питања у погледу критеријума избора тих 24 епископа који ће учествовати у раду сабора.

Да нису можда мање вредни или одговорни епископи који неће учествовати у раду Сабора и који чине велику већину у највећем броју помесних православних цркава?

Ко ће препознати и ко ће пренети Сабору мишљења, оцене и реаговања њихове пастве? Није неопходно нагласити чињеницу да су на Васељенским Саборима, осим епископа, учествовали и клириици нижег ранга, као што су игумани, архимандрити, свештеници и монаси, али и обичан верни народ.

Не би било претерано рећи да ће предстојећи сабор бити један Свеправославни сабор без православаца.

Потпуно непостојеће у православној традицији и стога неприхватљива јесте ситуација да свака помесна црква има један глас. Исправно би било да сваки епископ има један глас, а не свака помесна црква.

Истовремено, начело једногласности се покреће и то у противнопредањском контексту. Предањско поимање доношења одлука на сабору је канонско начело, које каже да „нека се одлука већине држи за важећу“ (VI канон Првог Васељенског Сабора).

Али, оно што изазива највише узнемирења и што је најозбиљније, након исцрпног читања документа „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“, јесте да планери Сабора настоје да, кроз свеправославну саборну одлуку, легализују, институционализују, озваниче и укорене свејерес синкретистичког, међухришћанског и међурелигијског екуменизма, у виду званичног слова Православне Цркве.

Настоје да обезбеде свеправославно признање крштења  (крштењска теологија) и црквености јеретицима папистима и протестантима кроз преварантско позивање на свете каноне – седми Другог Васељенског сабора и деведесет пети Пето-шестог Васељенског Сабора, који се односе на примање у Цркву у складу са начелом икономије покајаних јеретика, након њиховог одрицања од јеретичких учења, и настоје да прихвате протестантску „теорију грана“, проширену еклисиологију Другог ватиканског псеудо-концила, која говори о „више“ или „мање“ црквености, као и екуменистички еклисиолошки модел „сестринских цркава“, која се израдила последњих деценија и озваничила кроз теолошки дијалог са папистима у Баламандском споразуму из Либана (1993), када су православни екуменисти потписници споразума признали папизам као Цркву са благодаћу, Тајнама и апостолским прејемством.

Дакле, предстојећи Сабор долази у оштар сукоб и супротност са православним предањем деветнаест векова, током које су сви православни патријарси и помесни сабори у Константинопољу осуђивали папизам и протестантизам чисто и јасно као јереси и јеретике. И уместо да ове осуде директно доставе на разматрање и одлуку овог Сабора, предстојатељи су се у Шамбезију одлучили да подрже јерес.

Усвајање горепоменутих екуменистичких јереси и обмана од екумениста, олакшано је чињеницом да су сами екуменисти последњих година лишили васељенског карактера Свеправославни сабор, иако је он био планиран да буде сазван са васељенским претензијама, макар се он звао само Свеправославни сабор – Свети и Велики.

Предстојећи Свеправославни сабор, ако уопште планира да буде православан, требало би да усвоји следеће кључне одлуке:

а) да призна два сабора из IX и XIV века као Васељенске, које иначе сви православни сматрају таквима – Осми Фотијев (879-880) и Девети Григорија Паламе (1351), који су осудили филиокве и првенство власти папе, односно, створене енергије и папизам као јереси. Нека се акутелизују и потврде одлуке сабора из Константинопоља (1282-1284) које су поништиле лажну Лионску унију, и Великог Сабора (1484) које су поништиле разбојничке одлуке Ферарско-флорентинског сабора.

б) да изабере, хиротонише и постави на трон некада славног патријархата Рима и Запада новог православног папу римског, и да прогласи непризнавање од стране православне јерархије данашње узурпације Патријаршије Запада од стране јересијарха Фрање. Тако ће се решити питања папизма, уније и протестантизма, дефинишући позицију Цркве у односу на лажних основа првенства у Цркви и њених „наследника“ у виду псеудосинода Лиона, Фиренце, Ватикана I и II, као и положај првог по части унутар Цркве.

в) да се направе аутокефалне цркве у Европи, Америци, Канади и Аустралији чиме ће бити решено питање дијаспоре.

г) да се настави светоотачки пут максималне евангелизације света, кроз креацију сателитских платформи за сведочење православља на сто језика. На тај начин, смрвиће се у прах демонске псеудорелигије и јереси кроз глобалне аргументе и отачкуе речитост, прославиће се Бог и спасити човек.

д) да се реши календарско питање које неуморно раздваја литургијско јединство православних цркава.

За сада, на основу чињеница које имамо, не видимо како ће предстојећи Сабор бити аутентичан и истински наставак ранијих сабора, и не знамо како ће доносити одлуке у отачком духу и у оквиру Светог Духа, осим што видимо да ће се следити екуменизам и секуларизам.

Због тога ценимо да би било најбоље да се не одржи Сабор, како су то мислили и велики светитељи и старци наших времена, као што су свети Јустин Поповић са нарочитим обраћањима јерархији српске цркве, свети Пајсије светогорац који је са толико енергије писао патријарху Атинагори, блаженопочивши старац Филотеј Зервакос са посебним текстовима посвећеним Свеправославном сабору.

У случају, ипак, да из разлога апостасије, безверја и наших грехова, Троједини Бог дозволи Свеправосалвни сабор, који ће неканонски, нетрадиционално и неправославно доносити одлуке, онда овај сабор неће бити прихваћен од стране православног клира и Божијег народа, биће уписан у црквеној историји као екуменистички, разбојнички и лажан сабор, попут оних из Ефеса (430), „код Храста“ (403),[3] Фераре-Фиренце (1438-1439), и Лиона (1274), „безглави“ из Хијереје (754), и његове одлуке ће бити оцењене као безвредне, све и да буду записали како ће одлуке тог Сабора имати „свеправославни значај“.

Због тога што се у предсаборским документима теолошки нетачно тврди да „Православна црква сматра да сваки покушај раздирања Цркве, предузиман од лица и група, под изговором тобоже чувања или заштите истинитог православља, подлеже осуди“, и да је „одржавање истинске православне вере осигурано само путем саборног начела, које представља најпозванији и највиши црквени критеријум у вези питања вере“, треба да се емфатички нагласи да Истина није нека опсесија, или субјективни приступ, или питање аритметичке превласти, већ жива стварност која се остварује кроз лице савшреног Бога и савршеног човека Исуса Христа, и следствено се утврђује чињеница да су Истина као Исус Христ увек већина, макар насупрот њих било више милијарди других.

Такође, током Сабора налазимо се унутар Православне Цркве, заједничарећи са личношћу Христа, јер је „Христос живот и пут“, како пева Православна Црква, и како је и Сам разгласио – „Ја сам пут и Истина и Живот“.

Следствено, током Пута и заједничког-пута, тј. Сабора (на грчком реч Сабор је кованица префикса који имплицира – са неким или нечим + пут), заједничаримо само са Истином која је Христос, а не са јереси, која је ђаво.

На крају, завршавам у духу окружне посланице четири Патријарха из 1848: „Код нас ни патријарси ни сабори нису могли да уводе новачења, јер је чувар вере код нас само тело Цркве, тј. народ, који је желео да сачува вековима неизмењену веру и истоврсну оној својих Отаца“.

Преосвећени, поштовани оци, просвећени професори, уважено председништво,

драга браћо у Христу,

данашњи скуп је заиста једно православно сведочење и одлучан одговор на све дилеме које поставља Свеправославни сабор. Скуп ће, детаљно, кроз научне и теолошке аргументе, сведочити Истину Христа и његових светих, захваљујући изузетним прилозима и одабраним учесницима.

Завршавајући, желео бих да изразим топле срдачне и искрене честитке и свесрдну захвалност преосвећеној браћи, навпактском Јеротеју, глифадском Павлу, гортинском Јеремији, китиронском Серафиму, удружењу „Сабор православних клирика и монаха“, ученим професорима и Научно-организационој комисији, за надахњујућу иницијативу да организују преко потребни скуп са учешћем толико одабраних, уважених и одиста драгих излагача.

Свесрдну захвалност на сличан начин одајемо и свима вама који сте пожртвовано узели учешћа у овом исповедничком подухвату. Господ записује ваше битисање у Књизи живота.

Са скромним овим мишљењима, у име Светог Тројединог Бога, кроз молтиве светој Богомајци и светим и богонадахнутим Оцима и свим Светима, као епископ-домаћин објављујем почетак данашњег скупа и прижељкујем његов успех.

Комплетан видео запис доступан је притиском на фотографију испод:

Capture

[1] Мисли се на споразум православних цркава и монофизита којим је истакнута „заједничка хришћанска традиција“.

[2] Ορθόδοξη Επισκοπική Συνέλευση – састанци епископа разних помесних цркава у некој од неправославних земаља како би се очувао привид јединства очигледне разноврсности епископских власти на једној истој територији.

[3] Храст се звало предграђе града Халкидона.

 

Извор: Интв

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Грчка Црква | 4 коментара

Митрополит Венијамин: шта ће нама чланство (у ССЦ)?

Справославни, или VIII Васељенски Сабор?

20.04.2016. год.

Митрополит Владивостока и Приморја, Венијамин, позива на повлачење из Светског савета цркава…

veniamin_pushkar_200_auto19. априла на Православном Свето–Тихонском Универзитету хуманистичких наука, са благословом Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила, одржана је конференција под називом Свеправославни Сабор: мишљења и очекивања”. Конференцији су присуствовали истакнути епископи, свештенство и лаици. Међу онима који су морали учествовати на конференцији је један од најутицајнијих епископа наше Цркве, митрополит Владивостока и Приморја, глава приморске митрополије Венијамин (Пушкар). Иако митрополит није могао да дође у Москву, послао је свој пресудни говор за конференцију о теми због које је посебно забринут. Фотокопију његовог писма добили су сви учесници конференције. Пошто је мишљење митрополита Венијамина важно за многу децу наше Цркве, нудимо нашим читаоцима овај документ, написан у форми жалбе упућене ректору Православног хуманистичког Свето–Тихонског Универзитета, протојереју Владимиру Воробиеву.

Untitled

Конференција Свеправославни Сабор: мишљења и очекивања

 

Високопреподобном протојереју Владимиру, ректору Свето–Тихонског православног Универзитета за хуманистичке науке,

Поштовани епископи, свештеници, оци, браћо и сестре – сви учесници састанка о будућем Свеправославном Сабору. Поклањам вам се и жао ми је што нисам могао доћи у Москву, на Универзитет Светог Тихона, да разговарам са вама о најважнијим питањима везаним за нашу веру и црквени живот, која су припремљена за пресудни православни сабор.

Пре свега, хвала Богу, Његовој Светости патријарху и Светом Синоду што нам дају прилику да учествујемо на конференцији и слободно изразимо своје ставове о предстојећем Свеправославном Сабору.

Јa не претпостављам чега ће више проистећи из предстојећег Сабора по нашу Цркву: користи или штете, мира или верског раздора, љубави или зла. Али, ако је проблем постављен, неопходно је да покушати да се реши што је боље могуће са најмање штете, ако не и потпуно без утицаја на нашу веру. Мислим да ће бити опасно за цело православље, уколико Свеправославни Сабор потврди и усвоји наше учешће у екуменском покрету. Самим тим ми одступамо од пуноће Христове истине. Ево зашто: чим уђемо у Светски савет цркава, а наша Црква је већ ушла, постајемо учесници и треба да прихватимо његову повељу, у којој се наводи да ниједна конфесија, члан Светског савета цркава, не поседује пуноћу истине. Пуноћа истине ће се достићи тек када се све религије уједине у једну. Такву природу Светског савета цркава нико није одбацио. И Декларација из Торонта је не одбацује. Међутим, она даје Православној Цркви слободу да мисли о себи као Једној, Саборној и Апостолској Цркви, али то не негира суштину екуменске концепције. Као, мислите о себи како желите, само учествујте, а ми ћемо самоуверено и доследно следити свој курс, нека пси лају, али караван ће ићи својим путем. Браћо архијереји, размислите, да ли су се оснивачи екуменизма покајали и одрекли свог ђавољег плана креирања јединствене лажне цркве у доласку антихристовог царства, или је Светски савет цркава трансформисан Светим Духом у другу организацију, можда постоји нешто што ми, неупућени, још увек не знамо?

Не, драга браћо, не будимо у искушењу – све у суштини остаје исто: сатана не устаје против сатане, код ње нема поделе, тамо делује ђаволски метод: корак напред, два – назад, и још много другог, што је скривено од нас под велом масонске тајне. Али, чак и да се Светски савет цркава искрено одрекао своје основне ђаволске идеје и позвао нас православце да постанемо чланови јер имамо непромењену веру, шта ће нама чланство? Ми и без тога можемо носити апостолско проповедање широм света исто као протестанти и католици. И то није лицемерје. Али изнад свега, нужно је да свој народ окренемо Христу, духовно обогаљени Совјетском атеистичком пропагандом. Током нашег учешћа у екуменизму нисмо обратили у православље ниједног  Билија Грејема“ (Били Грејем је евангелистичка секта, види овде), а колико смо изгубили својих, посебно младих људи.

Према томе, браћо епископи, да не бисмо скренули са истинитог Христовог пута, питаћемо Његову Светост патријарха и Свети Синод да пре почетка Свеправославног Сабора изузму нашу цркву, по узору на Грузијску и Бугарску Цркву, из учешћа у екуменском покрету. Ако се бојимо, као што неки кажу, самоизолације, могуће је да привремено постанемо посматрачи, као што то чини римска црква. А долазећи из чланства Светског савета цркава, лакше нам је убедити Свеправославни Сабор и друге православне цркве да је учешће православних у екуменизму непотребно.

Ваља увек избегавати она друштва и људе који су
заражени безверјем (јересима или другим пороцима),
да се не бисмо заразили њиховом болешћу и пострадали,
јер Свето Писмо каже: С преподобним ћеш преподобан бити…
и с непослушним ћеш се развратити.

Св. Макарије Оптински

То је отприлике све што сам хтео да кажем о учешћу православних цркава у екуменском покрету. Моја туга није само због мене самог, већ и због Руске Православне Цркве, целог православља. Ако неко жели да побије моје аргументе и сумња у моју интуицију, нека побија и сумња – то је његово право, јер је Господ дао човеку слободну вољу да направи избор, и ја сам свој направио одавно.

Помолимо се Богу да ојача православну веру у нама, и у оним епископима који ће учествовати у име Руске Православне Цркве на предстојећем Свеправославном Сабору. Бог нека је свима на помоћ.

Са љубављу у Христу, Венијамин, Митрополит Владивостока и Приморја, глава приморске митрополије.

Извор: ruskline.ru

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Објављено под Uncategorized | 10 коментара

Јеванђеље по Баху? О премијери филма митрополита Илариона (Алфејева) о римокатолику „композитору и богослову“

По информацијама сајта Фонда Григория Богослова на дан Светог и Великог понедељка, 25. априла 2016. на ТВ каналу Култура“ биће премијерно приказан филм Јохан Себастиан Бах – композитор и богослов“. Аутор и водитељ митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев) – познат и као композитор класичне музике и засигурно најистакнутији црквени дипломата“ у православном свету.

ya blog

У Свети и Велики понедељак сећамо се блаженог Јосифа. Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши (Мт 21, 17-22; Мк 11, 19-26), а она је слика јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.

Симболично или не, баш на тај свети дан, модерни заговорник екуменизма митрополит Иларион, у свом синкретичком пориву настојаће да презентује како комбинује душевно и духовно, како би овим душепогубним пројектом“, нанео штету милионском духовном стаду. Како стоји у најави, филм почиње наступом самог митрополита, клавирским извођењем Прелиде“ из дела Добро темперовани клавир“ (оригинални наслов „Das Wohltemperirte Clavier. oder Praeludia, und Fugen durch alle Tone und Semitonia …“)

Након тога ће митрополит говорити о делима Јохана Себастијана Баха, са нагласком на њихов верски, теолошки садржај“. Међутим, православни би требало да знају да је Бах био римокатолик, а међу својима беше окаректарисан и као прави Латин“.

16-Mitropolit-Ilarion-je-studiПо основу религиозног садржаја“ ове јереси у више наврата огласили су се Свети Оци Православља. Наместо да у дубокој умној молитви, у тишини, скрушени стоје пред Богом, свесни своје безвредности, и покоре, римокатолици практикују сензуалност, занос, психички набој – и то стање приписују даровима Духа Светога.

Поређења ради Свети Оци наше Цркве сматрају прелешћу било какву врсту уобразиље, када се код верујућих појављују виђења (Господа, Богородице, Светитеља, некакве светлости и сл.), док Латини то сматрају нормалним и званично охрабрују. Код њих је ова појава природна, јер су одступањем од догми Свете Цркве широко отворили врата искривљеној духовности и лажном мистицизму. Могу ли се поистоветити истинска молитва код православних и дејство Светог Духа са оним што је прелeст и лажна мистика у западњака?

Осим тога, о каквом теолошком садржају “, говори митрополит Иларион ако посматрамо рад композитора Латина, који је писао музику за масе ?

Шта побуђује у души музика највећих композитора? Сањалаштво и занесеност, страстна душевна стања или незнабожачку опијеност овим светом.    

Архимандрит  Рафаил Карелин

 Господ је рекао: Очисти унутрашње и тада ће спољашње постати чисто“ (уп: Мт. 23,26). Световна уметност прља унутрашње, а спољашње постаје маска.

Једно од дела композитотра Алфејева је и Пасија по Матеју које сматрају јединственим у традицији руске духовне музике по томе што је засновано на специфичном споју црквене музике истока и запада: жанр пасије, облик фуге, као и руски, односно црквенословенски језик. Жанр пасије је на Западу развијан од читања јеванђеља током службе још у IV веку до протестантских пасија у XVII веку, од којих су најпознатије Бахове пасије као врхунац развоја жанра.

Поред тога, све православне, који су почели да траже код јеретика позитивна настројења“, промовишући неку личност и њено лажно учење, а све то лукаво прикривају теологијом, упозорава Св. Теодосије Кијевопечерски: Не треба такође, чеда, да се хвали туђа вера. Онај који хвали туђу веру, исто је као да хули на своју веру. Ако неко почне да хвали и своју и туђу, он је двоверац, близак јереси.“

Завршавамо речима светог Игњатија (Брјанчанинова) обраћајући се митрополиту Илариону (Алфејеву), ако већ не може да се одупре филокатолицизму и престане да саблажњава православни народ, нека послуша глас Светих Отаца: Не играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно плакати. Читајте Нови Завет и Свете Оце Православне Цркве (а не никаквих Тереза Авилских, Франциска Асишких и других безумника које њихова јеретичка црква сматра за свеце!) изучите код Светих Отаца Православне Цркве како треба правилно схватати Свето Писмо, какав живот, какве мисли и осећања доликују правом Хришћанину. Из Св. Писма и живе вере упознајте Христа и Хришћанство…“

Црквена музика – то је музика анђела. Многи свеци су били прослављени Богом, али је само оне који певају благословила Богородица и подарила им по новчић, како пише у житију преподобног Јована Кукузеља и преподобног Григорија Доместика. На небу певају анђели. Православље и сви хришћани певају у славу Божију. И Господ то хоће.

Старац Дионисије Игњат

Извор: inform-relig.ru , pravoslavie.ru

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

 

 

Објављено под Руска Црква, Црква и јерес екуменизма | 2 коментара

Став Светог Синода БПЦ у вези са променама у предсаборном документa о односу према другим хришћанима

21. април, 2016 14:15 , Бугарска Патријаршија

Данас, 21.04.2016, Свети Синод архијереја у саставу од девет чланова, под председништвом Његове Светости бугарског патријарха Неофита, одржао је редовну седницу, на којој се расправљало о питањима и документима који се односе на предстојећи Свеправославни Сабор, који ће се одржати на Криту од 16. до 27. јуна текуће године. Састанку Синода су присуствовали епископи: Калиник врачански, Јоаникије сливенски, Григорије великотрновски, Гаврило ловчански, Николај пловдивски, Амвросије доростолски, Јован варненски и великопреславски, Серафим неврокопски и Наум русенски. Одсутни су били епископи: Дометиан видински, Јосиф амерички, канадски и аустралијски, Игњатије плевенски, Галактион старозагорски и Антоније западно и средњеевропски.

13-12-24-87761

Свети Синод је разматрао писмо митрополита ловчанског Гаврила, са потписима свештеника ловчанске епархије, о односу према тексту под називом „Однос Православне Цркве са остатком хришћанства“ – део документа који је припремљен за разматрање на Сабору Православне Цркве, Великом и Светом, који ће бити одржан на Криту од 16. јуна до 27. ове године. Такође, Свети Синод је размотрао и писмо владике Николаја пловдивског, са потписима 240 свештеника пловдивске епархије у знак подршке мишљењу ловчанске епископије о горепоменутом документу.

Након гласања о потреби за променама у овом предсаборном документу  Свети Синод је усвојио следеће становиште.

О 4. тачки документа „Однос Православне Цркве са остатком хришћанства“:

У Православној Цркви под „јединство свих“ је увек подразумевано да они који су пали у јерес или раскол, прво морају да се врате у Православну веру и докажу послушност Светој Цркви, а затим, кроз покајање, могу бити примљени у Цркву.

Тачка 5: „Данашњи билатерални теолошки дијалози … имају за циљ да теже „изгубљеном хришћанском јединству…“.

Треба напоменути да Света Православна Црква, која је једна и једина, никада није изгубила јединство у вери и заједништву Духа Светога међу хришћанима и као што ће трајати до краја света, Господ је рекао да је „врата пакла неће надвладати“ (Мат.16: 18), то заједништво ће издржати заувек.

Тачка 6, 16 и друге:

Поред Свете Православне Цркве нема других цркава, већ само јереси и расколи, и назвати их „црквама“ – теолошки, догматски и канонски је потпуно погрешно.

Тачка 12:

Оно што је речено у тачки 12, да је „у вођењу теолошких дијалога заједнички циљ свега коначна рестаурација јединства праве вере и љубави“ је потпуно погрешно и неприхватљиво, јер се мора разјаснити и нагласити да се повратак правој вери односи на јеретике и шизматике, и ни на који начин се не односи на Православну Цркву.

Хвала Богу да је Бугарска Православна Црква 1998. године иступила из Светског савета цркава, изражавајући негодовање због његових активности, јер се не може бити члан неке организације у којој се сматра да је „једна од многих“ или  – огранак jeдне цркве која тежи борби за њену обнову кроз овај Светски савет цркава.

Један је Господ, једна је Црква, наводи се у Символу вере.

Ми, православни хришћани, исповедамо да се Црквом,
као организацијом основаном од самог Бога за наше спасење,
може у строгом смислу именовати само једна организација (друштво) истиноверујућих хришћана. Називањем сваког јеретичког друштва црквом значи да немамо прави појам о Цркви и да тиме газимо нашу веру и догму о Цркви која је изложена у деветом члану Символа вере.

Свети Серафим Соболев

 

Овакво изражено становиште ће бити представљено и служиће као непромењена позиција БОЦ-БП у вези са текстом „Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света“ Великог и Светог Сабора Православне Цркве на Криту 2016. године.

Извор: bg-patriarshia.bg

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Погледајте такође: Патријарх Вартоломеј извиждан у Софији

Објављено под Бугарска Црква, Црква и јерес екуменизма | 7 коментара