СПЦ ИЗЈЕДНАЧИЛА СТАРЦА ВУКАШИНА КЛЕПАЧКОГ И КАРДИНАЛА СТЕПИНЦА

Наводна „активна борба и огроман уложен труд српске стране“ учешћем у раду Мешовите комисије хрватских римокатоличких и српских православних стручњака ради заједничког разматрања лика кардинала Алојзија Степинца, надбискупа загребачког, доживела је бар за српску страну, сасвим очекивано, тотални фијаско. Након шестог и последњег састанка ове комисије, „онај који десницом Србе покрштава а левицом витла нож коље оне који нису научили Здраво Маријо“, како видимо након Саопштења за јавност Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције , проглашен је мучеником.

У име Српске Православне Цркве, у Дому Свете Марте (Domus Sanctae Marthae) у Ватикану, са констатацијом да је Алојзије Степинац мученик, сагласили  су се: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ новосадски и бачки Иринеј, епископ пакрачко-славонски Јован и проф. Дарко Танасковић, стални представник Репубике Србије при УНЕСКУ.

images-cms-image-000005276

Извештавајући о стрмоглавом паду српских епископа, уз констатацију  „да српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе о Степинчевој улози у прогону, присилном превођењу у католичку веру и игнорисању масовних убистава Срба у логорима смрти НДХ, прве су се огласиле ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ текстом под насловом ШОК НА КРАЈУ РАДА КОМИСИЈЕ: Степинац мученик, ни слова о злочинима!

Да ли зато што су на тај начин предухитриле гласноговорнике Београдске Патријаршије да објаве своју верзију догађаја, или зато што су својим текстом обелоданиле нешто што се по опробаном рецепту, требало „сакрити под тепих“, тако што се о томе неће говорити, те новине проглашене су клеветничким, а њихов текст окарактерисан је као „лаж и монструозна конструкција (против СПЦ) која се организовано и са очигледном намером протура у овдашњим средствима информисања“.

Када упоредимо „шокантни, клеветнички текст“ дневног листа са Саопштењем са званичног сајта СПЦ, јасно се види да разлике нема.
Новинарском двојцу Р. Драговић/ J. Кеблер, који је разобличио још једно срамно додворавање папиних прстенлија, највише је замерено што су у наведеном тексту део Саопштења препричали овако: „У усаглашеном саопштењу, којим је окончан једногодишњи дијалог двеју цркава о улози контроверзног хрватског надбискупа, сугерише се да је „Степинац мученик и исповедалац вере Римокатоличке цркве“.

А да видимо шта о томе кажу на званичном сајту СПЦ: „Проучавање живота кардинала Степинца показало је да су све цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере. У том смислу, чланови Комисије су се сагласили око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би поделили сећање на мученике и исповеднике вере обеју цркава“.
Није шија, него врат!

У немогућу мисију одбране части осведочених папољубаца међу српским владикама, кренули су  њихови унезверени лакеји  тумачењима типа: „Све ће то доћи на своје када се наша јавност буде заиста обавестила на тему свега што се заиста радило током шест радних састанака мешовите Комисије за разматрање праве истине о животу и последицама деловања надбискупа и кардинала Алојзија Степинца“.
А шта се то радило, што по „браниоцима праве истине“ изискује још времена, „макар мало више времена за објашњење у јавности (јер се за пар дана то напросто – не може)?“ Чиме уопште може резултирати тај рад, ако се њихово свесрдно учешће у рехабилитацији надбискупа Степинца оправдава  грешком у преводу а срамота потписаног саопштења прикрива опаском да је „заједнички, протоколарни и „дипломатски” део објашњења“ једно, а „да постоји и наш посебни, суштински и најважнији део, сасвим логично „неусаглашен са хрватским ставовима”, њима сасвим супротан“.

Њима се догодило оно што вели истинита пословица: Пас се враћа на своју бљувотину, и: Свиња се окупала па се у блату ваља. ( 2 Петар, 2:22)

И још само два питања свима онима који стају у одбрану лицемерних екумениста у редовима СПЦ  и који се „брину за народ , довољно наиван и неучвршћен у вери, који ће бити саблажњен и уведени у страшни грех неправедног клеветања својих архијереја и наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“:

ПРВО- Ако постоји само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, како су они у чију сте одбрану стали, (из жеље да ето у некој од наредних комисија будете један од чланова), могли (па макар то био и како рекосте заједнички протоколарни и „дипломатски” део објашњења) пристати да потпишу документ у којем пише :“ Чланови Комисије такође признају да свака Црква има властите критеријуме за канонизацију“? Рекосте ли то „свака Црква“?

ДРУГО– Читајући изнова и изнова део саопштења: “У том смислу, чланови Комисије су се сагласили око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би поделили сећање на мученике и исповеднике вере обеју цркава.“ Дакле у увијеној форми, екуменисти из Синода су се обавезали да са папистима заједнички “деле сећање“ мало  на старца Вукашина из Клепаца  пострадалог од усташа, мало на усташког и “блаженог“ Викара НДХ Степинца. Спремите се Срби да празнујете мученика Алојзија!

Да ли се ико надао да је резултат рада Мешовите комисије, у којој су Српску Православну Цркву представљали баш они, могао бити другачији?

mitropolit-amfilohije-i-papa-franjo

1.Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, недоследан не само православној светосавској традицији, већ и недоследан самоме себи, када нпр. каже да од 1054. године наша Православна црква од Истока не признаје римског епископа као првог у хришћанској васељени. А када је то Светосавска СПЦ још од времена преподобног Симеона Мироточивог и светог Саве Немањића, па преко свих светих Немањића, помињала римског архијеретика – папу – као хришћанског епископа.

2. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, који је између осталог, као изасланик Светог Архијерејског Синода учествовао у Асизију на 30. молитвено-мировном сусрету , где је како на званичном сајту СПЦ стоји, одржао запажено излагање на тему „Молитва и корени мира”. Вероватно су обавештавајући верни народ „заборавили“ да обелодане да је у склопу програма шуровања са римском куријом, исти тај митрополит Порфирије, сав сретан и усхићен целивао руку римском папи и клањао му се до земље.

3.Епископ новосадски и бачки Иринеј, који је као члан Делегације СПЦ у италијанском граду Равени, заједно са представницима римокатоличке цркве (на челу са кардиналом Валтером Каспером) и присутним делегацијама православних цркава које је предводио митрополит Јован Зизјулас) – потписао 27. октобра 2007. године документ о начину уједињавања ове две хришћанске цркве.
Том приликом донет је Докуменат од 46 тачака с циљем превазилажења раскола од 1054. године, односно неслагања око поретка првенства. Документом се утврђује да „Рим као Црква заузима прво место у поретку“ (прво седиште) универзалне хришћанске цркве, а да папи „припада место примата на свим нивоима“, односно место „првог (протос) међу патријарсима“. И он као и митрополит Порфирије љубио руку папи.

3. Епископ пакрачко-славонски Јован, познат и као највећи стручњак СПЦ о холокаусту током Другог светског рата, који је својевремено за београдски магазин ”Недељник”, изјавио да ћемо сви морати добро да измеримо сваку реч о кардиналу Алојзију Степинцу који ће можда бити канонизован: „Мислим да ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца. Оно око чега ћемо се сигурно сложити то је да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу да представљају полазиште за разговор о Степинцу. На том процесу и уопште пред комунистима је он показао храброст, и несумњиво је да је тај елеменат исповједништва пресудан у процесу беатификације и канонизације.“
Како је уследила реакција јавности на изјаву која не доликује једном српском владики, стигао је демант из СПЦ: „На жалост, те речи нити је епископ Јован изрекао у интервјуу, нити такав наслов може да се извуче из било чега што је епископ Јован у интервјуу за ”Недељник” рекао. Судећи по наслову који је дала редакција ”Недељника”, испада да се епископ Јован поставио као адвокат Алојзија кардинала Степинца, надбискупа загребачког у време Другог светског рата, што он свакако није нити жели да буде.“ Учини ли ми се да рекоше да на жалост владика Јован (Ћулибрк) није рекао то што је „Недељник“ објавио?!

Screenshot_43

4. Проф. Дарко Танасковић, СРПСКИ ИСЛАМОЛОГ, универзитетски професор, књижевник, књижевни преводилац, дипломата Савезне Републике Југославије и амбасадор Србије при Унеско. Исламолог који је вероватно, као бивши амбасадор Србије у Ватикану и носилац Одликовања Ордена великог крижа витешког реда Пија ИX који се додељује „угледним страним дужносницима и амбасадорима акредитираним при Светој Столици, заслужио да се нађе у саставу Мешовите комисије.

За све оне који су имали другачија очекивања једна анегдота: и ако је балсамованом вођи Лењину у маузолеју обезбезбеђен „комфор“, одмах после уношења ковчега у гробницу се излила канализација и просторија се напунила смрадом. Када су о том догађају испричали једном руском владики, он се благо насмешио и рекао: „Према свецу и миро“.

 

 

Објављено под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма | 5 коментара

ОДУПИРЕ ЛИ СЕ СВЕТА ГОРА ЕКУМЕНИЗМУ?

Након више Отворених  писама  светогорских монаха у којима су позивали Свети Кинот Свете Горе, као управно тело монашке републике,  да  осуди лажни сабор на Криту и донесе одлуку о ограђивању од Патријарха Константинопоља у светогорским манастирима, огласио се Свети Кинот, Саопштењем које преноси портал agionoros.ru.

Светогорски монаси су у писменим обраћањима Киноту навели  да су православни хришћани проглашени непожељнима и издвојени ради прогона, а поготово након Критског лжесабора када су сви који су се успротивили и одлучно одбацили догматски спорне документе којима се покушава озаконити јерес екуменизма проглашени „јеретицима“, „зилотима“ и „ултра-православцима“ и да је 100 година екстремне икономије и толерисања екуменистичких, латинствујућих и унијатских патријараха и епископа довело до непојмљивог кварења вере и јеретичких девијација.

На вапаје светогорских монаха да је неопходно не одступити од борбе за очување Светог Предања наше Православне Цркве и Вере, Свети Кинот је упутио изненађујуће млак одговор:

 „Вођени осећајем одговорности и поштовања према  Светој Цркви“ , а свесни тињајућег незадовољства и противљења  одлукама Великог Сабора на Криту, а што је довело до тога да се предлаже ограђивање од епископа и прекид молитвеног општена са њима, Свети Кинот сматра да нема места немиру јер је Васкрсли Господ уз нас.

Негодујући на предложени престанак помињања епископа, Свети Кинот наглашава  да је Свети Сабор одржан након вишегодишње припреме, и да су пре самог Сабора документа била доступна широј јавности, те је верујући народ могао изразити своје мишљење, као и да је Света Гора у више наврата врло јасно изразила свој став о дијалогу са инославнима. Напомињу и да је током самог Сабора сваки епископ имао на располагању могућност да искаже своје мишљење, што су многи од њих и учинили на исправан начин без прекида њиховог односа са Црквом и да сходно горе наведеном  туга  и очај нису опрвдани, јер воде у раскол.

 

Као одговор на млако  Саопштења Светог Кинота Свете Горе, уследило је још једно писмо светогорских монаха:

Света Гора, 24. јун / јул 7, 2017

Ми смо исцрпели све људске могућности да вам кроз писма, проповеди и обраћања   укажемо на погибељни пут јереси, који ви и игумани манастира  на Светој Гори следите, изманипулисани од стране патријарха Вартоломеја.  Ми смо у потпуности разобличили  и непобитно доказали  улогу Фанара и његових становникa, као протагониста екуменске  свејереси антихриста. Нас угрожавају, малтретирају и прогоне због тога што се одупиремо  колери и душепогубној свејереси, која се прећуткивањем и скривањем истине, лукаво подмеће православном стаду.

Иступили сте овим  јеретичким текстом, како би умирили верујући народ и своју савест, где кажете да је Критски сабор  у потпуности православан,  и да  следећи његове  одлуке, наводно јесте, остајете у  Цркви. На жалост, оваквим начином, слепци и сиромаси  увлачите  Православље у таму, тајним  састанцима са незнабожцима, онима који  православље одувек мрзе.

Ви разбијате Цркву, саблажњавате верујући народ. Својом слепом послушношћу коју на силу намећете, направили сте од Свете Горе мртву шкољку, у којој нема бисера.  Ви више нисте представници живе традиције  Православне Свете Горе, што бисте требали бити,  јер се не држите  светогорског предања какво је било у ранија времена. Ми смо се оградили од вас, не следимо вас, и жалимо због тог вашег клизања  у понор јереси, који сте сами одабрали. Бранећи разбојнички Критски сабор, ви  свесно  и активно  другујете са фанарским вероодступницима  и следите их на јеретичком  путу који асфалтирају  са само једним циљем, а то је да униште Цркву.

Жалосно је, што сте достигли тачку у којој сте постали  борци против светитеља, јер  својим деловањем чините све супротно од онога како су они проповедали и чинили, нарочито светогорски старци, јер се слажете са архи-јеретиком Вартоломејом Архондонисом, који по свему следује пут отпадништва  латиномудрујућег  патријарха Јована Века. Самим тим што не подржавате свете исповеднике, стали сте раме уз раме Несторију, Веку и Калеки, начиниле сте  кораке ка издаји вере. Међутим, по речима светитеља, пастир који прети  изгнанством и прогоном „, не сматра се чак ни хришћанином,“ него „другом ђавола и демони су његови пријатељи“.  Да ли бисте радије плодове Египта и златно теле (Пс. 105, 19) екуменизма. Ваш отклон  од вере је уочљив, намећете силом та ђавоља учења, служите се „дволичним језиком“ (1. Тим 3:. 8), како чини и ваш вођа, јеретик Вартоломеј својом лажном филозофијом, ширећи неистину  широм света.

Ви сте постали „следбеници Јуде“, како и  свети  Никодим Светогорац назива оне  који  „у страху од људи одбацују догмате, апостолске и саборске каноне и традицију Цркве.“

Озваничили сте тако и чињеницу да сте у друштву Варсума (вође сиријских монаха на Разбојничком сабору 449. Године) и Тимотеја Елура. Постали сте следбеницима монаха Мојсија  који је живео пре седам векова у Великој Лаври светог Атанасија и потписао документ Ферара-Флорентинске уније, признајући дворогог џина (чудовиште)  за епископа  свих хришћана.

„Ништа не користи праведни живот ако су искривљени догмати“ (св. Јован Златоусти). Ђавоље учење мрско је  Богу и служи као мамац за пад у прелест верујућих  за шта  ћете  дати одговор на Страшном Суду. Ми говоримо о верујућем народу који  је трпељиво чекао да чује званични став монаха са Свете Горе о махинацијама извршеним на Криту, а сада протестује и гласно негодује путем интернета да сте их издали. Подражавајући богобојазног капетана из Јеванђеља, у најмању руку требало бисте да поведете рачуна о њима, а не да их саблажњавате.

Ипак сте се одлучили да следите безумног богаташа из Светог Јеванђеља, говорећи: „И казаћу души својој: „Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се, а Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“(Лука. 12, 19-21). Уосталом,  вас интересује само једно – да одржите добре односе са моћницима, са масонима, антихристом Архондонисом и његовом сортом.

Уз Божју помоћ, ми светогорски оци,  спремамо подробнији одговор, како бисмо теолошки поткрепили и указали  на ваше заблуде  у вези  свејереси екуменизма, ради тога, јер није требало да се ангажујете како бисте написали овако бљутаво, безукусно и млако саопштење . Да будемо прецизнији – као да је  Василије Гонтикакис писао уместо вас.

Замислите се озбиљно над речима нашег Господа, у овом критичном тренутку: „Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг. Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. „(Откривење 3, 15-18).

Потписници:

Старац  Сава Лавриот

Старац Харитон , јеромонах, келија Вазнесења  (манастира  Ватопед) у Кареји

монах Георгије, каливија св. Варлама на Вигли

монах Пајсије , келија св. Харалампија  (манастира Ватопед) у Кареји

монах Пајсије , келија св Светих Архангела Савеон

монах Агатон,  келија св Светих Архангела Савеон

 монах Иларион, манастир  Кутлумуш

монах Пајсије, скит манастира Кутлумуш

старац  Алипије, каливија Светог Николаја у  Капсали (манастира Пантократор)

монах Епифаније, Капсала  (манастира Пантократор)

монах Авакум, каливија Светог Николаја у  Капсали (манастира Пантократор)

јеромонах Дамаскин, монах, скит св. Јована Претече (Продром)

старац  Јефрем монах, скит св. Јована Претече (Продром)

монах Никодим , скит св. Јована Претече (Продром)

 

„Кротки лафови истине Православља“, како је светогорске монахе називао свети Јустин Ћелијски, одувек су били трн у оку инославних. Мноштво светогорских мученика је страдало јер су одбили да се сагласе са латиниомудрујућима, живећи по предању старом неколико векова а чија је суштина одбрана правоверја.

Свету Гору Атонску, за коју у житију св. Николаја Жичког стоји да га је претворила из философа у богослова, одвајкада желе уништити –ако не избрисати са лица земље, онда је бар духовно разорити намећући јој отров јереси.

Један од тих покушаја збио се и за време цара Михаила VIII Палеолога када је овај склопио са римским папом злогласну Лионску унију 1274. године. Светогорци тада послаше цару посланицу против те уније и савет, да је одбаци и да се врати Православљу. Поређења ради преносимо део Посланицe Свете Горе против Лионске уније 1274. год: „Али шта има заједничког између општења и помињања имена? Веома много, као што ћемо то и показати. И каква је то тековина, ако је на несрећу достигнута! Отуда ће они имати повод за непоправљивост, јер код њих, очигледно, нема препирки и такмичења ради благочешћа… Мада они, ни у шта не убрајају, уз остале велике наше оце, Василија и Јована Златоустог, ни те, чија су слава речитости и снага духа обишли сву земљу“.

И када речи богобојажљивих светогорских монаха од пре неколико векова упоредимо са Саопштењем Светог Кинота о коме смо говорили, има ли места страху и питању: Одупире ли се Света Гора екуменизму?

Извор: odigitria.by, agionoros.ru

 

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

КРОКОДИЛСКЕ СУЗЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

Као и сваке године у Светоархангелској Ћелијској обитељи прослављен је празник светог Јустина Ћелијског. Служило је више епископа, а међу њима и митрополит Амфилохије, који је за време литургије и беседио. У беседи се нешто мало осврнуо на светог Јустина Ћелијског, али много више на лик и дело преосвећеног владике Артемија.Као што је то већ постало уобичајено, његова дојучерашња браћа, па и митрополит Амфилохије, не пропушта прилику да лик владике Артемија унизи, а његово дело трпљења прогона због вере и борбе за исту, анатемише и прогласи за секту, раскол и шта год. Све то у духу одлука овогодишњег Архијерејског сабора у Београду, у којима се црквена и државна власт и администрација позивају на општи прогон и линч владике Артемија и његове пастве. Овим епископи-екуменисти из Београдске патријаршије показују своје јасно опредељење да у свему иду стопама Ватикана, па и у таквом инквизиторско-крсташком начину разрачунавања са својим неистомишљеницима, а у таквој поставци ствари митрополит Амфилохије је по свој прилици преузео улогу „великог инквизитора“. Све то нам јасно говори да митрополит све и да је покушао, није могао пропустити овогодишњи празник светог Јустина, да покретан својом „братском љубављу“ владику Артемија и даље клевета и блати. Стиче се утисак да посебно надахнуто митрополит Амфилохије и епископ Атанасије говоре против владике Артемија управо у Ћелијама, над кивотом светог авве Јустина. То су очито ова двојица утврдили као део „славског типика“, те ако владику Артемија „беседнички“ не оклевећу и унизе, славе у Ћелијама као да није ни било.

Зашто је то тако?

Свети оци кажу да је молитва „страшни суд“, пре Страшног суда. На молитви стојимо пред Богом, али и пред својом савешћу. Тим пре је то случај када човек стоји пред моштима угодника Божјих, посебно онаквог какав је свети Јустин Ћелијски. Зато, свака слава у Ћелијском манастиру, за дојучерашњу браћу владике Артемија, представља својевршни „страшни суд“ над њиховом савешћу.

Зато је јасно да:

Није лако митрополиту стати пред мошти светог ћелијског Старца – највећег православног антиекуменисте, а бити екумениста.

Није лако митрополиту стати пред светог Јустина, а у исто време газити његово учење и богословско предање.

Није лако митрополиту стати пред свесрпским аввом Јустином, а у исто време гонити владику Артемија, његово једино верно чедо, који послушно одстојава на путу и предању свог светог старца.

Свети Јустин Ћелијски је био тако беспрекорно православан и светоотачки исправан у својим ставовима, судовима, поступцима, да данас он представља једно кристално јасно духовно огледало, у којем сваки крштен човек може да огледа себе, да сагледа своју душу, своју савест, а тим пре црквени пастири. Кристална духовна чистота и светоотачки јасно духовно, нетварно и таворско блистање светог Јустина и његових светих моштију, благодатно осветљују и расветљују собом сваки кутак душе и савести онога ко пред њима стоји. Није ли се то догодило управо и са митрополитом Амфилохијем? Отуда његова скандалозна беседа, са врло наивном драматургијом, која је својом притворношћу читавом наступу и беседи митрополитовој дала карактер фарсе. Наивна глума није могла да сакрије озбиљну располућеност личности митрополита, који, стојећи пред светим Јустином, види једног чисто православног светитеља, који је некада био његов духовни отац, док у себи самоме митрополит не види ништа осим недопустивог компромиса по питању вере и гажења сопствене савести. Много је таквих компромиса било и зато је оптерећена и ојађена савест митрополитова као „лав ричући“ изрекла, или извикала, тако скандалозну беседу у Ћелијама. Најдубље сведочанство те унутрашње духовне катастрофе и полома једног митрополита-екуменисте, бившег духовног чеда православног антиекуменисте, јесте шизофрени карактер ставова изнетих у напред поменутој беседи.

Оно што у свему томе додатно чуди јесте представљање ове беседе на црквеним гласилима као „дирљиве“. Остаје да се питамо: колико такав аудиторијум мора бити духовно слеп и помрачен, да би им беседа пуна очигледно лажних суза, клевета, обмана, конструкција и јавног понижавања прогнаног епископа Артемија, била „дирљива“?

Хвала Богу, те има у нашем народу и духовно здравог дела, који је на нечувену беседу митрополитову реаговао мало другачије. Једна благочестива душа питала се: „ако се митрополит позива на благослов оца Јустина, кад му је то отац Јустин дао благослов да иде код папе?“ Заиста, кад је то свети Јустин својим чедима благословио да буду следбеници проклетог хуманистичког екуменизма и папизма? Никада. Али то није сметало митрополиту Амфилохију и епископу Атанасију, да још за живота светог Јустина, њему иза леђа иду на екуменистичке сусрете. То показује колико је још тада, митрополит „марио“ за благослов оца Јустина, на који се сада патетично позива, а патетика је увек оруђе прикривање неискрености, тако својствене Амфилохију.

У напред поменутој беседи митрополит наводно ламентује над, како каже, „својим братом, који се погордио“, а којег час назива Марком, час Артемијем. Ваљда у души, подсвесно осећа колико су сулуде и нечовечне одлуке архијереја сабраних ове године у Београдаској патријаршији, којима они владици Артемију „одузеше и име“. Колико ово звучи неприхватљиво здравом разуму показује и сам Амфилохије, јер није могао, а да владику Артемија не назива по његовом имену – Артемије, иако је пре тога рекао да владика „више није Артемије, него Марко“. Дакле, те одлуке о имену владике Артемија се очито ни сами екуменисти не држе, осећајући колико је бесмислена. После свеколиког неканонског санкционисања, на крају владици Артемију „одузеше и име“, после чега је остало само да му још одузму живот. Но, и то им не би вредело, јер ми верујемо да је то име руком Божјом уписано у „Књигу живих“, а тамо акти неправославних епископа екумениста не важе.

Митрополит Амфилохије је у својој беседи час клеветао, час „плакао“, како неко рече: „ред суза, ред блата“. Да су му сузе биле упола искрене као што су клевете, „ни по јада“. Но, није тако. Да је Амфилохије искрен човек, као што није, не би могао плакати и уједно клеветати. Искрена туга за неким не подноси злобу ка истој особи. То је елементарни поредак мисли и осећања једне здраве и моралне личности, док појава да неко час оплакује, час показује мржњу према ономе за ким плаче, јесте шизофрен и показатељ је једне и морално и психолошки неуравнотежене личности.

Јасно је једно, митрополит плаче „крокодилским сузама“. По веровању Египћана крокодил плаче након што поједе човека. Такав је плач и такве су сузе и митрополита Амфилохија. Након што је прогнао епископа Артемија, понизио, вређао, нарушавао његов епископски ауторитет и поредак у Епархији рашко-призренској годинама, називао га секташем, расколником, дакле, после свега тога митрополит „плаче“ за њим и позива да заједно служе литургију. Јасно је, дакле, о каквом митрополиту је реч и о каквом позиву се ради – свакако неискреном, лицемерном, срачунатом само да га „народ види и чује“ и да наивно закључи: „ето, како је митрополит Амфилохије добар и пун љубави, а владика Артемије тврдоглав и задрт“. Верујемо да је оваквом лукавом, али и баналном обманом митрополит и те како подценио Српски православни народ, коме Бог отвара очи да препозна, њега, вука у јагњећој кожи. Митрополит Амфилохије мора да зна, не могу његове лажне, фарисејске сузе, које сеје по „трговима и раскршћима“ – да га људи виде, да сперу његов каиновски грех братоубиства, који врши над владиком Артемијем.

Но, кад се већ митрополит у напред поменутој беседи позвао на благослов оца Јустина, да закључимо да је тај благослов „да буде сведок Богочовека Христа“, сачувао као свети залог једино владика Артемије, јер је остао православни епископ и пастир, јер само православни могу бити сведоци Христа. Док екуменисти, попут митрополита, нису сведоци Христа, већ сведоци глобалиста, за које раде, потирући православље.

Некада су се ова тројица (Амфилохије, Атанасије и Иринеј) радо називали јустиновцима, док је то било пробитачно, касније, домогашви, се помоћу имена оца Јустина, епископских чинова одрекли су га се. Дакле, јустиновац може, а артемијевац не може. Бити артемијевац данас не значи припадати епископу Артемију, већ бити Христов и следити православно предање које он чува. Непријатељи су пастви владике Артемија наденули име артемијевци, чак и артемити, како иронично и злобно додаје Амфилохије у беседи, и сада нас они исти прекоревају због имена које су сами смислили. Као што су се некада духовна чеда светог Јустина поносила тиме што су јустиновци, тако се и ми данас поносимо тиме што нас називају артемијевцима. Као што је некада јустиновац значило бити изворно православан, бити антикомуниста и антиекумениста, тако исто и артемијевац данас значи то. Једино артемијвци данас могу бити јустиновци. У крајњем случају такви називи нису ништа ново у Цркви Христовој, нпр.у 4. веку услед аријанске јеретичке најезде у Цркви (попут ове данашње екуменистичке), настала је велика пометња и смутња у читавој Цркви. У таквој пометњи, услед мноштва отпадника, јеретика и расколника у Антиохији су преостали православци били називани јевстатијани, по светом православном архиепископу и исповеднику Јевстатију Антиохијском, преминулом у прогонству због вере православне. Дакле, то име јевстатијани било је похвално, јер је означавало једину православну заједницу, односно Цркву Христову преосталу у Антиохији. Дакле, ако митрополит жели да паству владике Артемија зове артемијевцима, неће нас увредити тиме. Ако су паству светог Јевстатија, ако су чада светог Јустина, звали по њиховим именима, онда могу и паству владике Артемија звати по њему, јасно је да то као појава у Цркви већ одавно постоји у предању православних. Јер као што је јевстатијани и јустиновци значило бити православан, а не јеретик (тада јеретик аријанац, а данас јеретик екумениста), тако и артемијевац значи бити православан, а то значи бити Христов.

Даље, митрополит у напред поменутој беседи, говорећи о владици Артемију, помиње како је свети Јустин био прогоњен, као и свети Николај, тиме отворено признаје да је и владика Артемије заиста прогоњен. Наводи да су ову двојицу светитеља гонили комунисти, али не наводи да владику Артемија гони он, Амфилохије и остали екуменисти. То се дакле мења, некад су прогонитељи били комунисти, данас екуменисти, али су прогоњени увек били исти – а то су православни пастири и хришћани. Макар несвесно, макар било и у пренесеној форми, ипак је митрополит Амфилохије признао и изрекао барем једну истину у својој беседи, да је владика Артемије заиста прогоњен.

Упркос томе много је више контрадикторности изречених у митрополитовој ћелијској беседи, а једна од њих је покушај релативизовања потпуно јасног става светог Јустина по питању, не само не саслуживања, већ одбијања да се уопште види са патријархом Германом. Амфилохије је изрекао потпуну бесмислицу, изврћући речи оца Јустина, које из уста Амфилохијевих звуче као да је отац Јустин рекао патријарху да ће га примити, али га неће срести. Како га може примити, ако га не сретне, то ће остати јасно само Амфилохију, који у заносу екуменистичког „кориговања“ светоотачког и светог лика авве Јустина не преза ни од крајњих бесмислених и нелогичких конструкција. Узгеред, ово је фина прилика да се запитамо следеће: када је свети Јустин одбијао чак и да се сретне са патријархом Германом, а камоли да служи литургију, какав би тек однос преподобни имао према данашњем патријарху Иринеју, који је у свом екуменистичком и папистичком стремљењу далеко превазишао Германа? Верујемо да свети Јустин свој став о томе доноси нашој Цркви преко свог верног чеда, епископа Артемија.

Оно што нас још наводи на чуђење, јесте тврдња митрополита Амфилохија да је владика Артемије „упао у гордост“, и да га ми, његова „упрелешћена“ духовна деца поштујемо као свеца, још за живота. Пре свега, митрополит Амфилохије, који већ пола века у читавој васељени гради свој култ личности, вероватно неког „новог ловћенско-монтенегринерског тајновидца“, чинећи то често на најбаналнији и црквеном пастиру крајње непримерени начин, нема морално право да икога оптужи за гордост, док се од своје гордости не покаје. А има за шта да се каје. Он је једини човек коме је још за живота састављена „споменица-књига“ у његову част, тј. у част његове тридесетогодишње архијерејске службе. Но, и то му беше мало. Снимила су његова „неупрелешћена“ чеда и филм о њему. Дегутантност тог филмског циркуса употпунила је чињенице да је Амфилохије лично ишао по свету и присуствовао презентацији филма о њему, ваљда да лично и сам „покупи сву своју славу“, одмах и на лицу места. Односно, да сви могу да му се поклоне лично, након одгледаног филма.

Згодна је прилика рећи да је и сам тај филм један велики историјски фалсификат, у њему се углавном говори о делатности митрополита Амфилохија на подручују Косова и Метохије и то на начин као да тамо никада није било епископа Артемија, који је двадесет година крварио са својим народом. А ко га је као награду за то прогнао са Косова? Не шиптари, не међународна заједница тамо пристуна, него његов „брат“ Амфилохије. Дакле, епископ Артемије се у том филму не помиње ни једном речју, већ је створен утисак да је тамошњи надлежни епископ био митрополит Амфилохије, који се заиста на Косову и Метохији мимо канонског поретка и мимо благослова епископа Артемија, годинама мешао и мешетарио, као по својој дедовини.

Међу мноштвом неистина митрополит придодаје и то да су чеда владике Артемија већ насликала његову икону. Не постоји никаква икона са ликом владике Артемија, али у митрополији Црногорско-приморској има јако пуно фресака са ликом митрополита Амфилохија, изображених у новоподигнутим црквама. Две најупечатљивије су она у подгоричком храму, где је себе осликао са својим „духовним чедом“ Милом Ђукановићем, као и она у Бару, у новоподигнутом храму где је насликао Критски јеретички сабор и себе на њему, иако се од тог сабора, наводно, оградио[1]. Оваква противречност је митрополиту постала саприродна, очигледно, а зашто је сликао сабор од којег се оградио и себе на њему, остаће само њему јасно и његовој двоједушности. Узгред, не смета Амфилохију то што ми, као духовна чеда поштујемо владику Артемија, већ што не поштујемо Амфилохија више од нашег владике. То се јасно видело када је разбојнички упао у нашу Епархију као „администратор“ и црноречком братсву рекао: „ја сам сада ваш духовни отац“. Срећом, добио је добар одговор, „по мери“ своје „духовности“. Један сабрат, херцеговац родом, је на то њему одговорио: „ма то је смијешно“. А од тог одговора се Амфилохије очито ни до дана данашњег није опоравио, још му од њега „зује уши“, али и повређена сујета. Заиста, смешно је и помислити да Амфилохије икоме буде духовно било шта, а камоли отац.

Даље, митрополит у својој беседи ситнодушно и злобно наводи како владика Артемије „зида дворе“, мислећи на врло скромну грађевину у којој владика Артемије, гоњен од „немила до недрага“, и прогоњен „жарком љубављу“ своје браће, покушава у својој старости макар мало покоја да нађе и то на својој очевини. Замера му то Амфилохије који у Подгорици гради „царску лавру“ у елитном делу града, замера му митрополит који се хвали да је обновио и подигао више од 600 цркава. Питамо се од којих пара, од којих прилога у духовно ојађеној, посткомунистичкој и полукрштеној Црној Гори? Нека одговори на то јавности, пре него оптужи владику Артемија да своју задужбину гради „од новца покланих Срба са Косова“. Овако злонамерну и отровну реч заиста не могу изговорити свака уста, не може смислити свачији ум, не може изаћи и свачијег срца, али из Амфилохијевог, очито, може. Ако човек говори од сувишка свога срца, шта је то у срцу митрополита, када овако отровну лаж може упутити човеку кога назива братом? Шта ли би Амфилохије тек изговорио да владику Артемија не сматра братом? Вероватно је боље да никада не сазнамо.

Уз такве лажне оптужбе Амфилохије прикрива горку истину да су народне кухиње на Косову одлично функционисале док је владика Артемије био епископ, а када је прогнан њихово функсиоцисање је запало у кризу,  једва да су опстале и наставиле са радом, да хране јадни и гладни народ.

Помиње Амфилохије „поклане Србе“, а крв њихову гази, тиме што је њихове џелате поштедео и отворено бранио и забранио владики Артемију да тужи НАТО државе, одговорне за погром Срба на Косову.

Згазио је Амфилохије на крв покланих Срба на Косову када је као члан „Експертске групе ЕУ за европске интеграције“, а по налогу својих послодаваца из ЕУ, извршио невиђени притисак на Београдску патријаршију, да се потпише споразум по коме ће Шиптари, рушитељи, обнављати цркве које су сами порушили. Све то насурпот ставу и мишљењу надлежног епископа Артемија.

Згазио је Амфилохије на крв покланих Срба на Косову када је на архијерејском сабору 2009, као председавајући, отворено претио и вршио страховит притисак на владику Артемија да повуче своју забрану уласка Бајдену у Дечански манастир, нагонећи владику Артемија да тог српског крвника угости.

Ето, тако Амфилохије поштује поклане Србе на Косову!

После свег напред наведеног лукавог подметања митрополита Амфилохија, родом морачанина, јасно је зашто у Црној Гори постоји изрека (цитирамо је у складу са народним говором): „у Морачу и лисица два пут полаже за лисицу!“.

Подиже Амфилохије себи по Црној гори лавре и конаке „на девет тавана“, како каже народни песник, а смета му скромна обитељ владике Артемија, коју једва гради са муком, прогоњен и онеправдован, са непрестаним забранама за градњу, мимо сваког закона и правде. Гради, не епископ Артемије сам, него му помаже она православна српска сиротиња, која се збила око њега, светосавског пастира, да веру прађедовску чува, ону веру коју Амфилохије гази, док папиним скутима прилази. Зато морамо посведочити велику истину: није манастир владике Артемија у Лелићу скрнављење гроба оца Јустина и владике Николаја, како недобронамерно говори Амфилохије. Подиже владика Артемије манастир да се у њему склони авва Јустин кога Амфилохије, Атанасије и Иринеј прогнаше са Богословског факултета у Београду, кога прогоне и даље из Српске православне цркве. Мошти му ископаше, али предање његово закопаше. Подиже владика Артемије манастир где ће се чувати вера Јустинова и Николајева, где ће се њихова догматика читати, њихове песме појати и, што је најбитније, – њихова вера православна чувати. Зато се Амфилохије уплашио, јер је видео да ће народ од сада на поклоњење оцу Јустину и светом владики Николају долазити у манастир владике Артемија, јер они сада тамо живе, тамо је њихов дух, њихово предање, са њиховим драгим и верним духовним чадом, епископом Артемијем.

После свих оваквих грубих речи и неистина, Амфилохије без имало стида и зазора завршава ову своју беседу са лажним вапајем: „дођи брате Артемије!“ Поставља се питање, да ли би иједан нормалан човек дошао да попије кафу, а камоли да служи литругију са човеком који би му упутио овакве ужасне речи и оптужбе, какве је Амфилохије упутио владици Артемију? Наравно, не би. Нити је Амфилохије имао искрену намеру у том позиву, то је само био део његове наивне сценографије и још наивније и непримереније глуме, којим је само створио материјал за нови медијски линч и нову лавину клевета на рачун владике Артемија.

На крају митрополит у једнако неискреном тону позива да не буде ни „амфилохијеваца, ни артемијеваца ни јустиноваца“. Од свега набројаног, једино му можемо гарантовати да „амфилохијеваца“ сигурно неће бити, јер човек коме деценијама „свака капа одговара“, до те мере да је остао сам без идентитета, не може имати своје духовне наследнике, који би се идентификовали са њим. Јер једино што је стално и непроменљиво код Амфилохија јесте његова несталност и променљивост ставова о свему „како ветар дува“. Имена људи који су се у овоме животу у камелеонском стилу трудили да буду подобни свакој власти над собом, умиру заједно са њима, јер такве народ нема по чему доброме памтити, сву своју „славу“ и све добро примили су у „овоме животу“.

После свега наведеног у овој анализи и реаговању на скандалозну беседу митрополита Амфилохија, човека који за сваку прилику има „друго лице“ и „другу причу“, али своју недобронамерну ћуд не мења, остаје само велика туга над нама као православним народом. Јер, колико смо то грешни када је Бог допустио да у Српској православној цркви буду пастири попут митрополита Амфилохија, човека коме је оруђе делања не истина, већ неискреност? И куда такви људи воде себе и поверену му паству? У Царство Христа, вечите и оличносњене Истине? Не, сигурно. Зато, остаје само да оплакујемо нашу грешност и да тугујемо над нама као православним народом кога Бог овако и оволико кажњава, јер је заиста највећа казна имати овакве, неправославне и неискрене пастире у Цркви, али и туга због самог митрополита Амфилохија, јер, какав изговор ће имати човек, тврдоврати екумениста и издајник вере, који је за старца имао светитеља Јустина, највећег православног анитекуменисту и богослова?

Ова наша туга се умножава „лавовском риком“ Амфилохијеве савести, када се пита „ко ће ову рану зацелити“?А раном назива прогон који он сам врши над владиком Артемијем. Стид му не да да изрекне своју мисао до краја, ми ћемо овом приликом уместо њега: „како ћу умрети са сазнањем да сам ја направио рану јереси и „зле крви“ на телу Српске православне цркве, да сам каиновски гонио свог брата и авесаломски издао свог духовног оца?“

Био је свети Јустин велика душа, зато је „зацељивао ране“ на Телу Цркве, својом речју, својом молитвом, но данас у сабору архијереја Београдске патријаршије седи превише ситних душа, да би се такав бољитак у Српској православној цркви очекивао. На нашу велику жалост. То показује и „утицајни“ митрополит Амфилохије који се у свом беседништву спустио на исти ниво на коме је већ годинама његов брат епископ Атанасије, то је ниво који не приличи ни поштеном човеку, а камоли хришћанину и епископу. Заборавила су ова двојица да је у православном беседништву пре свега потребна елементарна култура јавног обраћања, која подразумева одговорност у јавном изношењу својих ставова, а обавезује и на одсуство неискрености, изношења неистина, лицемерја, недобронамерности, патетике и наивне глуме, која не приличи ни њиховим годинама, нити чину који носе. Но, често људи заједно са образом изгубе и разум, па вођени гневом и мржњом говоре и беседе попут Амфилохија и Атанасија. Јасно је да тиме пре свега говоре о себи и то много више него су тога свесни.

Да, Амфилохијева овогодишња беседа у Ћелијама је његова својеврсна „лабудова песма“, зна да неће довека живети, а тешко је и умрети са теретом издаје духовног оца и духовног брата. Зна Амфилохије да ће пре или касније морати да клекне пред својим братом Артемијем и пред кивотом свог духовног оца, па замолити опроштај, зна да је то једини пут да умири своју савест, ако је од ње шта остало. Уколико то митрополит Амфилохије уради, верујемо да ће његове беседе над кивотом светог Јустина бити повод нашег радовања, а не туговања, као сада.

Но, наде за тим је на жалост све мање, као што је све мање и времена, док екуменистички, амфилохијевски, атанасијевски и иринејевски апокалипсис у Српској правосланвој цркви и даље траје.

Остаје нам само да јовановски и откривењски говоримо: „Да, дођи Господе!“

Хорепископ новобрдски и панонски +Максим

 

Преузето од ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ

 

 

 

Објављено под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

Глас православне савести: „Тешка је рука Немањића Саве“

Ових дана навршава се годишњица од одржавања „Светог Великог Свеправославног Сабора“ на Криту, на којем су уз незнатне измене званично усвојени документи припремљени на предсаборском заседању јануара 2016. године у Шамбезију. Наиме, реч је о више докумената од којих је документ под називом „Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света“ најконтраверзнији и који је као такав изазвао узнемирења православне јавности широм света. У многим православним земљама међу теолозима распрострањено је мишљење да наведени документ, у којем између осталог стоји и да „Православна Црква признаје историјски назив других инославних хришћанских црава и деноминација који  нису у заједници с њом“ као и контрадикторна формулација „Верна својој еклисиологији, индентитету своје унутрашње структуре, и учењу древне Цркве седам васељенских сабора, Православна Црква организoвано учествује у раду Светског савета цркава…“ као и многе друге двосмислене формулације са циљем легализовања вишедеценијског практичног екуменизма под окриљем наведене организације која у себи окупља преко 300 најразличитијих јеретичких група које себе називају црквама, насупрот православном догмату „о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“

„Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве avva Justin PopovicЗападне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.“ Свети Јустин Ћелијски

На протеклом мајском заседању СА Сабор Београдске патријаршије је усвојио извештај са Сабора на Криту на којем је Патријарх Иринеј као предстојатељ Београдске Патријаршије потписао сагласност на све приложене документе и у саопштењу о одлукама најоштрије осудио прогнаног Епископа Артемија и исповедничку Епархију рашко-призренску у егзилу као непријатеље Цркве. Чини се да су и ови нови поступци против Епископа Артемија у складу са напред наведеним критским документима. Наиме, у документу о односу са инославнима, по свој прилици свесни безакоња које носи њихов либерална и модернистичка политика, учесници Критског сабрања су унапред осудили оне који се буду противили одлукама наводећи да „Православна Црква сматра (да) сваки покушај да се раздели јединство Цркве, које предузму поједина лица и групе под изговором тобожњег очувања или заштите истинског Православља, подлежу осуди. Као што сведочи цео живот Православне Цркве, очување истински православне вере је могуће само захваљујући саборном уређењу, које је од давнина представљало компетентни и највиши критеријум Цркве у питањима вере.“

У недељу по Педесетници, на празник Свих Светих, у манастиру св. Николаја Мирликијског Епархије рашко-призренске у егизилу, одржан је Пети Молитвени црквено-народни сабор на којем је служена света Архијерејска Литургија којом је началствовао Епископ рашко-призренски у егзилу уз саслужење епархијских обласних епископа и око четрдесет свештенослужитеља као и уз молитвено учешће верног народа који се сабрао у великом броју са свих страна, а у наставку је одржана и свечана академија која је завршена усвајањем Посланице.

Имајући у виду најновије поступке епископата Београдске патријаршије који су усмерени на вршење пропаганде против Епархије рашко-призренске у егзилу као и објективне околности да у медијском простору нема објективне слободе извештавања, у наставку преносимо текст посланице са Сабора у Лозници.

Саборска посланица са петог Молитвеног црквено-народног сабора одржаног у манастиру Светог Николаја у Лозници код Чачка 11. јуна 2017. године

Верујем у једну свету, саборну и апостолску Цркву…

Ове речи из светог Символа вере православне сабрале су нас данас, благочестиви народе, на овај свети Црквено-народни, молитвени сабор да саборним исповедањем и одбраном вере православне сведочимо Цркву Символа вере, њену једност, јединство и саборност у вери православној и Христу Богочовеку.Саборност у вери православној је суштински израз саме Цркве. Бити у Цркви значи имати јединство вере и заједницу Духа Светога. Прво, дакле, једиснтво вере и јединство у вери православној, а тек онда заједница Духа Светога. Очување тог и таквог јединства у вери сједињује нас духовно и сабира на данашњем нашем Сабору, али и увек, свуда и на сваком месту.

Традиционални Сабор у Лозници код Чачка

Црква је једна, света, саборна и апостолска управо том непромењеном вером у Бога и Господа нашег Исуса Христа. Једном и јединственом вером Христовом, и Црква увек остаје једна и јединствена. Такву изузетност и јединство Цркве православне данас сабрани сведочимо, потврђујемо и чувамо. Још смо се окупили данас, у овим тешким временима, да се, по речима светог апостола Павла, утешимо том и таквом заједничком вером, вашом и нашом (Рим. 1, 12).

Вера православна јесте тај духовни пламен, духовно огњиште на коме грејемо своје душе; од којег зажижемо светиљке нашег ума, да вођени светлошћу истинског богопознања, садржаног у вери православној, пређемо све тмине и помрчине живота у овоме свету и достигнемо блаженство Царства Христовога. Бити на бранику вере православне данас значи на страшноме месту постојати. Подржавани благодаћу Божјом, на позицији одбране вере православне стојимо годинама, а посебно на овоме месту, светог православног саборовања у лозничкој Светониколајевској обитељи, ево већ пет година заредом. На овим саборима, као на каквој духовној стражи, са сваком пажњом пратећи дешавања у Цркви, често драматична, па и трагична, чинимо што смо дужни чинити, веру православну исповедајући бранимо, а јереси и лажна учења осуђујемо. Све што је у складу са вером отачком, и што доприноси њеном утврђењу и ширењу у славу Божју, похваљујемо, подржавамо и следимо, а све што је противно тој вери и што наноси штету Цркви Христовој, вођени светим Предањем разобличавамо, одбацујемо и предајемо осуди. У вери православној се утврђујемо, а јереси осуђујемо. Овде пре свега понављамо наш светоотчки и православни став према највећој пошасти и проклетству нашег времена – према јереси екуменизма, коју смо осудили и предали анатеми на првом овдашњем, саборовању 2013. године. Овом приликом на овакав наш поступак подсећамо и јерес екуменизма увек и на сваком месту проклињемо и одбацујемо, као лажно учење, које је директно противно Цркви православној и њеном саборном и светоотачком учењу и предању.

Сходно таквом ставу, сабрани данас под овим Божјим Небом, пред Богом, пред анђелима и Свима Светима Његовим, чији часни спомен данас празнујемо, са сваком хришћанском савешћу и дубоком православном свешћу осуђујемо Критско сабрање о Педесетници 2016. године, због јеретичких одлука усвојених на њему. На прошлогодишњем сабору, на овом истом месту, унапред смо најавили ужасан исход Критског окупљања, какав се и догодио, јер, као што се по јутру дан познаје, тако се и на основу припремних, једнако неправославних скупова, могло предвидети да ће на Криту, под образином лажне саборности, бити покушано да се Цркви наметне јерес екуменизма, што се на жалост и догодило. Подробније анализе овог јеретичког скупа и неправославних и штетних одлука донетих на њему, дате су како у прошлогодишњој Посланици са Лозничког сабрања, тако и у званичном ставу наше Епархије о Критском скупу.

На овом несрећном саборању на Криту учествовали су, предстојатељи помесних цркава, као и патријарх Иринеј, са покорним му епископима, те својим учешћем у окупљању на Криту тужно и трагично су запечатили своје јеретичко екуменистичко опредељење, антицрквено настројење и намеру да и даље газе веру светих Апостола и светих Отаца. Критским заседањемзапочето је остваривање најцрњих предвиђања светог оца Јустина Ћелијског, тог беспоштедног критичара хуманистичког, јеретичког покрета званог екуменизам. Зато можемо констатовати да је са Критског острва о Педесетници 2016. године, као из каквог епицентра покренут прави духовни земљторес, који је опасно уздрмао Цркву православну, са намером да пољуља и уруши њене догматске темеље. Нездрави екуменистички немир грозничаво се од Критског сусрета шири целом Црквом, а преостали духовно здрав, православни део словесног Христовог стада, сада у још већој мери, екуменизам осећа као страно тело, које покушава да се попут отровне жаоке, што дубље забоде у духовно ткиво мистичког Тела Цркве. Мноштво је душа међу православнима смућено, јер критско „саборно“ наметање јереси екуменизма Цркви православној, и нарушавање вере православне доводи до нарушавања црквеног мира, поретка, до гажења свег осталог предања Цркве, до ишчезнућа и обесмишљења јерархијског поретка и духовних ауторитета, услед њиховог пристајања на издају вере. Јер духовни ауторитет црквене јерархије извире из њене православности, када изгуби православност и верност светим догматима вере, црквена јерархија постаје антицрквена анархија, губи свој ауторитет и смисао постојања и деловања, те постаје узрок беспоретка, велике штете и хаоса у Цркви. Критско неправославно заседање је трагични пример и страшно сведочанство тога. Читава ситуација постаје све драматичнија уз реално очекивање да ће све наведено бити само почетак тог духовног и по Цркву разорног јеретичког таласа који је покренут на Критском заседању. 

Но, упркос таквим трагичним дешавањима, теше нас речи светог Апостола, које се у овим тешким данима испуњавају. Наиме, данас смо сведоци тога да, где се уможи грех (јереси) још већма изобилује благодат (Рим. 5, 20) исповедништва, те је здрав део клира и пастве, свештеног црквеног сословија у свим Православним Црквама, покренут својом православном свешћу и савешћу, устао у одрабну вере православне, а против јереси екуменизма и Критског екуменистичког псеудосабора. Мука коју свакој православној души критска и екуменистичка духовна грозница доноси, олакшава ово буђење мноштва православних који својом узвишеном, светом и светоотачком православном речју оштро и аргументовано осуђују јерес екуменизма. Но још више радује што се многи не задржавају само на речима, већ у складу са свештеним канонским предањем Цркве прекидају литрургијско и административно општење са предстојатељима и епископима који су преклонили колена пред екуменистичком јереси, тим ововременим Ваалом и пред Златним телетом савременог, антихристовог глобализма. Православни прекидају општење са неправоаславним лажним пастирима, јер су свесни да они који остају у духовној, литургијској и административној заједници са екуменистима, такође сносе одговорност за безбожно дело исповедања и ширења екуменистичке јереси.

Све православно стојеће, који осуђују екуменизам и прекидају општење са предстоајтељима, епископима и свештеницима екуменистима, притом не упадајући у екстремна, расколничка настројења, срдачно поздрављамо као праву браћу у Христу и саборце на бранику вере православне. Јерес екуменизма беспоштедно удара на сам темељ Цркве, а то је њено јединство, саборност, и то саборност у вери православној, неизмењеној. Зато са сваком пажњом и усрђем позивамо све правоверне на очување истинске православне саборности, стварањем јединсвеног фронта у исповедничком подвигу одбране вере наше. Уз дубоку свест пред каквом одговорношћу се данас налазе сви православни, треба да превазиђемо све ситнице и детаље у евентуалном међусобном неслагању које нису суштинског, односно догматског карактера, те да загледани у узвишени циљ одбране и очувања вере и Цркве православне, достигнемо, поред постојећег јединства вере, јединство и у борби за веру. Позивамо све православне да се ујединимо око узвишеног и светог циља очувања вере православне на темељима два основна принцпипа, а то су:

1) Јасна и недвосмислена осуда екуменистичке јереси;

2) Прекид литургијског и административног општења са лажним пастирима из редова црквене јерархије, који отворено или прећутно прихватају и проповедају јерес екуменизма, сходно 15. канону Прво-другог цариградског сабора.

Будући да се околности и ситуација на православном фронту разликује међу нашим светим Помесним црквама, потребно је све детаље о начину спровођења ова два наведена начела и смернице у борби за православље, препустити пастирској и хришћанској савести свих клирика и верника који наведено следе. Зато не треба остављати простора неприајтељима вере те трошити снагу и време на међусобно препирање око детаља недогматског карактера, већ са позиције нашег јединства у вери православној треба саборно усмерити све потенцијале на изградњу и очување јединства у нашој заједничкој борби за веру и Цркву, односно држати се јединства у двама наведеним начелима: осуди екуменистичке јереси и прекида општења са лажним духовним пастирима – екуменистима, притом увек остајући унутар Цркве и њених догматских и канонских ограда. То је порука коју са овог свештеног Сабрања упућујемо свима православнима, који се држе отачке вере.

Ми, православни Срби, поред одбране вере, као најсветију дужност своју на својој православној савести осећамо очување и одбрану наше најсветије Косовске и Метохијске земље. Зато и овом приликом, као и раније осуђујемо несрећну издају наше Свете земље, почев далеко пре од антиуставног и велеиздајничког Бриселског споразума па и надаље. Осуђујемо и сваки режим, прошли, садашњи и, не дај Боже, будући, који такву издају потписује и спровди. Са великом тугом закључујемо да се у Београдској патријаршији издаје вера православна, а у београдском режиму издаје се Косово и Метохија, те да су се црквена и државна власт ујединили у једној свеопштој издаји најдрагоценијих духовних и земаљских добара нешег народа, односно у издаји наше Цркве и наше Отаџбине. Зато данас српски народ доживљава највећи срамоту и трагедију, јер пред нашим очима видимо да се на издаји вере православне и издаји Косова и Метохије и целе Србије, темељи тренутни болесни, антихиршћански и антисрпски „мир, јединство и сарадња“ Београдске патријаршије и владајућег режима у Београду. Глобалистички, прозападни режими у Београду се смењују и сваки следећи доноси још већу издају Србије и наших националних интереса, док Београдска патријаршија ћутећи све то „благосиља“, и за то бива награђена са „тридесет сребрника“ и то режимских и глобалистичких. Страховита је та двоједна издаја највећих светиња овога народа, наше свете вере и нашег светог Косова, но ми, данас овде сабрани, немамо начина и снаге да носиоце те издаје приведемо правди Божјој. Бог приводи Својој правди, зато се она и назива Божјом правдом. Подсећамо да нам је духовни отац нашег народа, свети Сава, оставио у наслеђе свету и непромењену веру православну, те да су његови непосреди прејемници, свети српски архиепископи, поставили седиште Српске православне цркве на Косову и Метохији. Због свега тога издјанике вере и отаџбине, како оне у мантијама, тако и оне на власти, који без страха, стида и зазора растачу духовно и земљско благо светога Саве, пред Богом, пред нашим светим прецима и пред нашом светлом историјом, позивамо на одговорност. Овом приликом им упућујући исте оне речи које је свети владика Николај Српски упутио негдашњим потписницима издајничког конкордата са Ватиканом из ондашње, такође „проевропске“, власти, а које гласе: тешка је рука Немањића Саве.

Остајући у молитвеном јединству Ваши у Господу

Предстојатељ Молитвеног црквенонародног сабора у Лозници код Чачка

+ Епископ рашко-призренски у егзилу Артемије
и
+ Хорепископ старорашки и лознички Николај
+ Хорепископ новобрдски и панонски Максим
+ Хорепископ хвостански и барајевски Наум

Дана 11. 06. 2017. године милости Господње.

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Данајски дарови Русији

Москва, престоница Русије, ових дана је у центру пажње црквених и светских медија који извештавају о „историјском догађају“ доласка моштију светог Николаја Мирликијског, једног од најпоштованијих у православном свету, из италијанског града Бари у којем се налази од 1087. године.

Руски црквени портали извештавају да је овај догађај резултат прошлогодишњег сусрета руског патријарха Кирила и римског папе Франциска на Куби. Подсећамо да је у фебруару 2016. године мимо свих најава и протокола уприличен сусрет римског папе и руског патријарха у Хавани, на Куби и да је том приликом потписана заједничка декларација која је у Русији међу свештенством и народом изазвала додатни револт након усвајања екуменистичких докумената у Шамбезију као предлога докумената за потоњи Сабор на Криту. Сусрет до којег је дошло обележиле су смутње међу руским свештенством и народом који су тај сусрет са потписивањем заједничке декларације препознали као „Хаванску унију“ и многи од њих, након годинама нагомиланих скандала са екуменисањем, оградили се од патријарха применом канона 15. Прво-другог Цариградског сабора који омогућава православнима да се ограде од надлежног епископа уколико он јавно исповеда јерес осуђену од Васељенског сабора или Светих Отаца.

Вест о доласку кивота са моштима светог Николаја Мирликијског, представници Московске патријаршије покушавају да искористе као оправдање сусрета на Хавани и да то представе као значајни успех њихове „црквене“ дипломатије.

У изјави за медије, Патријарх московски и целе Русије Кирил навео је да верује у будућности може доћи до уједињења хришћана различитих конфесија, додајући:

„Данас смо још увек подељени, јер нам богословски проблеми који потичу из древних времена не омогућавају да се ујединимо”.

Како је истакао поглавар руске цркве, до уједињења хришћана не може доћи „њиховим напорима, некаквим црквено-дипломатским потезима, богословским договорима, већ само ако Дух Свети поново уједини све оне који исповедају име Христово”.

„Верујемо да свети Николај који слуша молитве хришћана Истока и Запада стоји пред Господом и, између осталог, моли од њега да се цркве уједине”, изјавио је он.

„Нека Господ чува хришћане Истока и Запада и помаже им на сложеним историјским путевима”, додао је руски патријарх. 

Патријарх Кирил свечано дочекао мошти Светог Николаја

На другој страни, многи православни свештеници који су свесни екуменистичких процеса који се догађају у њиховој помесној цркви као и на васељенском нивоу у овом догађају препознају неку нову лукавштину латина и „ротоваца“, па се многи од њих оглашавају на друштвеним мрежама и порталима са позивом народу да бојкотује овај догађај напомињући да се честице светог Николаја Мирликијског већ одавно налазе у многим храмовима широм Русије, те да би овај догађај могао бити злоупотребљен у циљу неких нових екуменистичких испада попут заједничких молитви за Блиски Исток и сличних патетисања, па је у том смислу објављено је и видео-обраћање оца Онуфрија са Свете Горе. У наставку преносимо део овог обраћања.

Драга браћо и сестре,
сви ви знате да је светитељ Николај велики  ревнитељ за чистоту светог Православља. Безбожни екуменисти Кирил Гунђајев и Иларион Алфејев одлучили су да злоупотребе љубав Руса према светом Николају Угоднику да би са примањем велике светиње, Православни прогутали и њихову велику лаж – антихристов екуменизам.

Нико и нигде на свету у историји Православне Цркве није толико исмевао Православље, да јеретици – непријатељи Божји доносие православним хришћанима неку светињу и бивају дочекани као почасни гости. Браћо и сестре, данашњи догађај – долазак моштију великог Божијег ревнитеља – светог Николаја данас није празник већ највећа срамота, јер свете мошти прате не богољубиви свештеници, него непријатељи Христа и Богородице – јеретици папски кардинали и локални јеретици екуменисти. Пред Богом је таква „радост“ – верско отпадништво и одвратност, када се преко свеца, који је ревновао за славу Божју, газе канони Свете Православне Цркве и усађује ђавољи екуменизам.  За Православне, који допуштају да се дешава ово ругање над сећањем на светог Божјег угодника на руској земљи – то је срамота, бешчашће и комплетно безумље.

Тако све већ припремају за опрелешћивање и духовном жртвовању ради звери, јер дух његов – антихриста, већ делује у свету преко његових слугу. Уосталом, видите да се пред нашим очима дешава нечувено отпадништво и гажење Православне Вере, јеретичка безакоња и екуменистичко  безумље.

Патријарх и архијереји Православне Цркве „саборно“ усвајају религију антихриста – ђавољи екуменизам чим се сами одвајају од Православне Вере. А православни ћуте! Патријарх и архијереји признају једног „бога“ свим религијима чиме се одричу од истинитог Бога – Свете Тројице и Господа нашега Исуса Христа! А православни ћуте! Јеретици, расколници, нехришћани и ђавопоклоници су за њих браћа! А православни ћуте! Докле?
Православни народе, мошти светог Николаја антихристи су днели да би вас завели и уловили вам душе. Сутра ће вам они довести и језуиту „папу римског“ који вам је великодушно поклонио те свете мошти али најпре да дочекате у Русији тог сатанског жреца, признати га као „његово преосвештенство“, као „епископа Рима“, као „стрица“ јер је он брат вашег „патријарха“ Кирила. Њима – слугама антихриста  сатане потребно је ваше саглашавање ћутањем, ваше непротивљење, а за остало демони знају како да улове ваше душе. Господ нека погане заустави у лажи и лукавству!

Данашњи догађај – долазак моштију св. Николаја Чудотворца у Москву представља проверу за све нас Православне, проверу наше Вере, наше верности, одважности, ревности и љубави према Христу и светом Николају. Не препуштајмо слугама антихриста свету Русију!

Да ли је могуће да ћете после овог упозорења ипак отићи срећни да се поклоните светим моштима без интересовања и обраћања пажње на то што ће са вама у то време у храму стојати и непријатељи Божји и слуге антихриста? Браћо и сестре, не идите на „сабор нечестивих“. Мирно се можете поклонити моштима светог Николаја у другим нашим храмовима и манастирима.

Народе православни, грађани Русије, Руси, послушајте упозорење и устаните за Свету Веру, Цара Православног и Свету Русију!

Бог да вас благослови, драга браћо и сестре у Христу. Ревнујте за славу Божју подражавајући светом Никлају! Поклоните се светим моштима великог поборника Православља – светитеља Николаја и узмите од њега благослов, а потом се осврните око себе – ко је јеретик, Кирил, Иларион или неки други екумениста или неки папистички кардинал, и залепите му од све душе шамар уз речи „Ово вам је од светог Николаја!“ како се безбожни јеретици и екуменисти више не би усудили да се ругају светињи великог Христовог светитеља и нашем простодушном и лаковерном народу.

Нека се безбожници покају и врате Православнима или нека остану у својим змијским гнездима  и рупама и нека не дижу главе. Нека се плаше Правосланих, нека се тресу и нека виде да долазе Православни! Нека иду из наше земље, да се више не усуде да скрнаве наше православне храмове својим присуством!

Господе, благослови! Богородице, управи! Свети наш оче Николаје, помози нам!

У међувремену, медији преносе саопштење градске полиције Москве да се првог дана 25.000 људи поклонило моштима светог Николаја Мирликијског.

Ипак, знамо шта су „данајски поклони“ и да „Данајцима не треба веровати ни када поклоне доносе“, а исто тако и до сада смо могли да се уверимо у то ко су и какви су идеолошко-верски наследници Митрополита Никодима Ротова (у Русији познати као тзв. ротовци), па нам се као извеснији чини став руских ревнитеља него извештаји из Московске патријаршије и преостаје нам да стрпљиво сачекамо следећу етапу ових руско-ватиканских односа и да видимо на који начин ће се патријарх Кирил и Московска патријаршија одужити „сестринској цркви“.

П.С. Индикативно је да се у медијима прећуткује чињеница да у Русији већ одавно постоје честице честице светог Николаја Мирликијского и да су и пре овог догађаја биле доступне широким народним масама. Наиме, само у Москви постоји 25 храмова са честицама светог Николаја. У наставку ћемо набројати неке од њих:

  1. Свето-Данилов манастир -честица мошти у манастиру од 1991. године
  2. у московском Сретењском ставропигијалном манастиру -честица мошти налази се од 21.05.2014. године
  3. Новодевички ставропигијални женски манастир икона светитеља са честицом мошти
  4. подмосковски Перервински манастир -честица моштију добијена из Јерусалима –од 17.02.2014. године
  5. Богојављенски храм у Јелохову
  6. Храма Спаса нерукотвореног образа на Сетуни
  7. Храм Архангела Михаила у Тропареву
  8. у храму-музеју Светитеља Николаја у Толмачу, при Третјаковској галерији- у кивот са моштима 30 светитеља налази се и честица моштију св. Николаја – кивот је од 18. века био у Третјаковској галерији, а касније одлуком руководства галерије пренет у храм
  9. Храм Васкрсења Христовог
  10. Храм светитеља Николаја на Три Горе
  11. Храм светитеља Николаја у Котелники
  12. Храм Светих апостола Петра и Павла у Јесенову (Подворје Оптине Пустиње у Москви)
  13. Храм светитеља Николаја у Старом Ваганкову
Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Баламандски „пакт“ у паузама тзв. Баламандске уније

У нашем времену захваљујући модерним средствима комуникације и силом прилика и технологија неограниченој слободи извештавања и брзом преношењу информација можемо врло брзо, лако и објективно бити информисани о свим догађајима данас. Некада то није било тако. До пре деценију-две јавност је била обавештавана углавном преко телевизије, новина и сличних средстава информисања која су подложна цензури. У таквим околностима данас смо у прилици да се боље упознамо са догађајима из прошлости који могу бити кључни за разумевање данашњих догађаја, па тако у наставку, преносимо у целости текст професора Теолошког факултета у Солуну протопрезвитера Јована С. Романидиса који је објављен давне 1994. године у часопису „Свети кнез Лазар“ Епархије рашко-призренске, број 4 (8), на странама 83-88 о детаљима сусрета православних и римокатолика као и монофизита о којима је јавност слабо информисана.

Протопрезвитeр Јован С. Романидис

„НОВА УНИЈА“

СПОРАЗУМ
ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНИХ И РИМО-КАТОЛИЧКИХ
ДЕЛЕГАТА

Професор догматскога богословља на Солунском универзитету, протопрезвитер Јован Савва Романидис, који је специјалиста за дијалог са Дохалкидонском (Монофизитском) и Римокатоличком „црквом“, у овом чланку доказује неоснованост споразума између представника Православних цркава и Ватикана, потписаном у току 7. пленарне седнице 17-24 јуна 1993. год. у Баламанду (Либан). Колико се зна, цркве Јерусалима, Србије, Бугарске, Грузије, Грчке и Чехословачке одбили су учешће у том заседању и нису подписали тај издајничи пакт.

А подписали су га делегати следећих цркава: Цариградске Патријаршије, Александријске Патријаршије, Антиохијске Патријаршије, Руске Патријаршије, Румунске Патријаршије, Кипарске, Пољске, Албанске и Финске цркве.

Нажалост, делегати девет православних цркава, с једне стране, и Ватикана, са друге стране, подписали су пакт познат под именом „Унија“, метод помирења прошлости са савременим трагањем за пуним литургијским јединством. Текст овога пакта су саставили чланови мешовите комисије православних и римо-католичких делегата за време пленарних заседања крајем јуна 1993. године. Пет православних цркава није узело учешћа.

I. Тако-звани раскол

У позадини овога пакта стоје специјални римо-католички експерти који добро познају савремена историјска истраживања у вези с војнополитичким околностима „раскола“ (1054. године), на који су сe ипак учесници заседања у Баламанду у одређеним случајевима позивали. Православни делегати у Баламанду сагласили су се са римо-католицима тиме што су прихватили латинску пропаганду да се 1054. године десио само „раскол“ (и тиме су прихватили заблуду и тумачење римо-католичке цркве да се Црква тада тобоже „расцепила“ на два дела – а у ствари је Римо-католичка патријаршија отпала од Православне Цркве).

На жалост, такво тумачење трагичног догађаја из 1054. г. одавно је заразило многе православне школе.

Још горе се десило, да овај споразум превиђа чињеницу да су почев од VII века, франачко-латински епископи добијали своје апостолско прејемство само на Западу (у Француској, Немачкој, Енглеској, Италији и Шпанији) прекинувши на тај начин своје апостолско прејемство и заједницу са православним западно-римским својим претходницима. Већ 794. и 809. године ови франачко-латински епископи осуђивали су источне римљане („Византијце“) за „јерес“. То је примећено још 260 година пре такозванога раскола 1054. године. У периоду 1008-1046. године франачки полуварвари завршили су процес истеривања православних римских епископа из папских области око Рима и заменили их својим бискупима германског порекла.

Полатињени франачки освајачи Запада, док су још били варвари и незналице, као јеретици („филиоквисти“), гонили су источне римљане („Византијце“) већ у VIII веку. Тада су римски папе још били православни и изражавали су своје незадовољство против франачких јеретика, али нису их смели јавно да осуде за јерес бојећи се њихове одмазде. Најзад, представници римскога папе су узели учешће у сабору 879. године у Цариграду који је осудио франачке јереси иконоломства и лажне догме „филиокве“. Међутим, јеретици нису изричито названи по имену због бојазни од одмазде.

Римски патријарси (папе) негде око 850. године почели су да врше притисак на франачке освајаче, захтевајући од њих да се држе опште прихваћених цивилизованих правила понашања. Али ти покушаји римских папа нису успели. Полатињени Франки одговорили су на то свргавањем папа, епископа, игумана замењујући их својим кандидатима. Они су наставили ту политику свргавања и уништавања у земљама које су освојили (Северна Италија, Немачка, Енглеска, Јужна Италија, Шпанија, Источна Европа, Блиски Исток).

И у то давно време, и у каснијим вековима, убачени франко-германи на престо папски и у седишта осталих епископа, једва да су знали прост латински језик, и као необразовани нису учили своје вернике очишћењу душе и просветлењу срца кроз обожење по благодати од Господа. Они до дана данашњег држе се неке магијске теорије о апостолском прејемству. Нажалост, та теорија (да је најважнији додир у обреду хиротоније а не сама садржина апостолске вере) била је прихваћена од многих православних теолога за време наказних реформи императора русијанског Петра I. Та неправославна теорија послужила је као основа и за Баламандски пакт.

Значи, овај пакт одбацује или превиђа горе наведене историјске чињенице и слепо прихвата франачко-латинску верзију такозванога „раскола“ из 1054. године (за православне те године је Римска патријаршија отпала од Православне Цркве, јер Црква се не може разделити него се од ње може отпасти). Зато ће и православни и неправославни историчари који су већ раније разоткрили латинску заверу о тобожном „расколу“ назвати текст Баламандскога пакта у најмању руку парадоксалним.

II. Еклизиологија

Потписници пакта у Баламанду као противници православног тумачења Светог Писма, засновали су своју лажну еклизиологију на нетачном, римо-католичком тумачењу 17. главе Евангелија од Јована, где се Господ – као Првосвештеник – моли за Цркву. Овде се Богочовек Исус Христос моли за ученике своје и наследнике њихове, да буду обједињени созерцањем Његове славе, и то још овде на земљи као истински чланови Његовог Тела – Цркве, која је основана на Педесетницу, када се Божанска Слава Христа почела да шири као огањ просветлења и прославлења на све потоње свете.

Апостоли су већ доживели нестворену славу Исуса Христа и пре Педесетнице када још нису били чланови Његовог Тела, – Цркве. Обожење, које је сишло на Педесетницу, сачињава језгро историје Цркве. Молитва Господа Исуса Христа у 17. глави Евангелија од Јована говори о ваплоћењу и испунењу Његових пророчанстава и обећања, што је још конкретније поменуто у 13. и 16. глави Евангелија од Јована. Без те две поменуте главе не може се тачно разумети светоотачко тумачење Христове молитве у 17. глави. Та молитва се не односи на јединство чланова Христове Цркве са оним људима који нису постигли стање очишћења, просветлења и обожења (јер нису унутар Цркве), али се претпоставља да и они касније уђу у то стање. Чудно је кад неправославни тврде да се 17. глава Евангелија од Јована може применити на цркве и вернике који немају појма о православном учењу о обожењу, још у земаљском животу.

Текст Баламандскога пакта прихватају они наивни православни верници, који сматрају да су они већ аутоматски чланови и „сестринске цркве“, јер мисле да је православна Црква „сестра“ римо-католичке „Цркве“. Такви наивни верници упали су не само у своју сопствену клопку, него и у клопку II. Ватиканског концила који је једнострано, на своју руку, признао ваљаност светих тајни Православне цркве.

Другим речима, православни делегати у Баламанду упали су у двоструку клопку, јер су они са своје стране признали католичке сакраменте, и ако за то нису били опуномоћени, јер суд о таквим важним стварима може донети једино сабор Православне Цркве. Говорити, да су католички сакраменти истински (као наше Свете Тајне), потпуно је неприхвативо, јер римо-католици свесно одбијају, да је срж апостолске традиције учење о обожењу верника већ у земаљском животу. Зато је овај пакт парадоксалан.

Званично латинско учење о сакраментима је не само неправославно, но и анти-православно. По том питању чак се и многи протестанти слажу са православнима да је од Бога дата благодат нестворена. Међутим, Ватикан се до данас није одрекао своје јереси, према којој је благодат створена.

III. Више нема потребе за унијом старога типа

На жалост и срамоту, предложени текст „ватиканџија“ у Баламанду, са јеретичком еклисиологијом, био је прихваћен и од многих присутних православних делегата. Тај текст указује да римокатолици данас схватају унију само као прихватање латинског догмата о папству (то их једино интересује).

За време II. Ватиканског концила дневник „Њу-јорк тајмс“ на првој страници објавио је, да је „раскол“ између православне Цркве и Ватикана превазиђен. То се десило зато, што су римо-католици схватили скидање анатеме из 1054. године, као скидање и забране на узајамно причешћивање Светим Даровима, иако је Цариград 1965. г. само скинуо анатему[1]. Међутим, Латини хоће да нас предухитре говорећи, да признање ваљаности православних тајинстава од стране Другог ватиканског Концила, аутоматски повлачи са собом и „интеркомунију“ (узајамио причешћивање). Таква изјава Ватикана дала је могућност римо-католицима да траже причешће и у православним црквама, а и да ми идемо код њих. (Отуда неприхвативи спој речи; „Евхаристијско гостопримство“).

Нажалост, многи православни клирици су се одрекли древнога учења да Евхаристија (као ни друге Свете Тајне), не постоји изван Православне Цркве, јер су постали формалисти и екуменисти, па не желе да одбију римо-католике који дођу код њих на причешће. Сада, на основу Баламандског споразума, може се очекивати један корак даље у офанзиви Ватикана на Православну Цркву: Подстицање римо-католика и унијата да долазе на причешће у Православне цркве.

Главни издајнички акт православних представника у Баламанду састоји се у томе да су признали ваљаност латинских сакрамената. И на тај начин, ватиканска пропаганда сада лако може да шири лажну представу, да ми православни само из мржње не дајемо римо-католицима причешће и не саслужујемо са њима.

Може се десити да ће Папа дозволити да неке унијатске парохије пређу у јурисдикцију неког православног Епископа. И наглашаваће се реципроцитет (да православни прихвате унијатске клирике у постојећем чину). Иначе, православље ће бити приказано као шовинистичко и непријатељско према сабраћи хришћанима других конфесија, јер им ускраћује Причешће Светим Даровима.

Светски савет цркава у Женеви упорно и са великим успехом шири такву негативну слику о Православљу још од времена Екуменске конференције 1975. године у Најробију.

Уколико је Баламанд у суштини продужетак II. Ватиканског концила, сада и нема за римо-католике потребе за класичном унијом, јер испод жита „православни теолози“ прихватају њихове догмате – зато је Православље сада у тешком положају када мора да одбије римо-католике и унијате од Причешћа.

Према потписаном пакту у Баламанду, Свете Тајне су ваљане без обзира на то да ли их обавља свештеник који признаје 7 Васељенских Сабора или 22 латинска концила.

IV. А сада ми постављамо питање

Да ли ће догмати Светих отаца Цркве бити искоришћени за заштиту од „доктора теологије“ из Баламанда и за пастирско руковођење ка духовном очишћењу, просветлењу срца и обожујућем прослављењу, – или не?

„Православна Рус“ бр. 13 (1514), 1114 јула 1994. године.
Са руског превео О. Б.

[1] И то „скидање“ анатеме патријарх Атинагора је учинио на своју руку, и неосновано, будући да Рим није уклонио узроке који су до анатеме 1054. г. довели. (Прим. уред.).

Извор: Епархија рашко-призренска у егзилу

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

„ЧУДА И ЗНАМЕЊА“ – КЛЕВЕТА НА ПРАВОСЛАВЉЕ

Свако покољење сматра да је баш тада  када оно бивствује, неко посебно време које претходи нечему битном, нечему судбоносном са прегршт  знакова да се   нешто важно  приближава. Једна од манифестација таквог осећања времена је све масовније сведочење „Божијих чуда“, као и тумачење тих „чуда“ као симбола будућих невоља и страдања или са друге стране као пројава  милости Божије, која је ту да нас укрепи у ова смутна времена.

Нису ретки случајеви да се површност, коју можемо сматрати породом  нашег обезбоженога друштва, презентује и  у медијима, па чак и онима који се баве православном тематиком. Упорним форсирањем лажне духовности занемарује се чињеница да   свако лицемерно и лажно хришћанство  своје следбенике неповратно одводи од Христа и   неизбежно води у правцу  признања антихриста.

Промоцијом лажне духовности  потенцира се приступ да је живот Цркве искључиво саздан  на чудима и знамењима, потирући чињеницу да је  духовни живот  нешто много снажније  и разноврсније.  Да се лажна духовност умножила у наше време говорио је и светитељ Игњатије Ставропољски, називајући је  „ђавољом замком и клеветом на православље“  која настоји да привуче пажњу на себе лажним чудесима. Да невоља буде већа  овако површан приступ   чудима и знамењима којима  би  требало  да се прославља Господ, она постају предмет подсмеха и ругања сујеверних.

Како се православље одликује расуђивањем,  када говоримо о  „чудима и чудесима“ нашег времена неопходно је да се према њима односимо трезвено.  Између две могућности, бити скептичан или бити преварен, изабраћемо ово прво, како не бисмо постали лак плен свакојаких лакрдијаша који навелико подмећу  „чудеса“ за православље. И још једно никако не смемо сметнути са ума, а то је да није само Божија благодат та која чуда твори.

То сведочи  и Свето Писмо које нам говори да је, по дејству ђавола, „огањ сишао са неба, и прождро овце и пастире“ праведнога Јова (Јов. 1,16). Симон маг је чудима задивљавао ослепели народ, који је делатну силу сатане у њему називао „великом силом Божјом“ (Еп. Игњатије, том 4, стр. 299-300).

„Оно што је Христос одбио да учини – учиниће антихрист: даће знаке са неба, то јест знамења у ваздуху, где по преимућству господари сатана“. (преп. Јефрем Сирин) По речима  архимандрита Андреја Конаноса, један од показатеља духовног развоја народа  је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима.

Након разобличавања римокатоличких чудеса попут прелестних јављања из Фатиме, Сан Себастијана и Међугорја, у ово  тешко време пуно саблазни, виђења и привиђења, ми православни хришћани, у обавези смо да  чувамо  нашу свету Православну веру, одбацујући нови талас „православних  чуда“ која нам се нуде.

НАВОДНА ЧУДА У ПРАВОСЛАВЉУ

  1. КРСТ ГОСПОДЊИ НА ГОЛГОТИ : СПАСИТЕЉ ОТВОРИО ОЧИ1490892579_-gospoden-golgofa-02

Фотографија Крста Господњег на Голготи у храму Гроба Господњег у Јерусалиму

Информација је наводно потврђена од стране сестара из манастира у Светој Земљи, уз податак који још више распирује машту  „ловаца на чудеса нашег доба“ да то није прво чудо које се десило у последње време у Светој Земљи

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је отворено говорио да ће лажна знамења и чуда “највише деловати на чуло вида, очаравајући и обмањујући га“

  1. АНЂЕОСКО ПОЈАЊЕ НА ВРХУ АТОСА 

Прича која прати овај снимак укратко гласи: „неименовани Грк“ који је живео у Америци  посетио је Свету Гору. Жеља му је била да се попне на врх Атоса. Када се попео тамо  спазио је црквицу. Бајка се наставља овако: желео је да уђе у црквицу али су врата била закључана, међутим чуо је предивно појање и помислио да је у црквици служба. Занесен предивним појањем одлучио је да га сними телефоном, уз епски моменат у целој причи „док је око њега хучао јак ветар“. Када је појање престало, покушао је опет да уђе у црквицу, али врата су и даље била закључана. Ниоткуда се појавио „стари монах“ и упитао га шта ради. „Млади Грк“  му је објаснио да је слушао предивно појање Херувимске песме али да није успео да прати службу јер је црквица закључана. Зачуђен стари монах му је рекао да та црквица никада није закључана и да се служи у њој само на славу те црквице, и на запрепашћење „младог Грка“, „стари монах“  је успео да отвори  врата цркве а у њој никога није било. ЧИЧА-МИЧА И ГОТОВА ПРИЧА!

Старац Силуан Атонски је говорио: “Свет људске воље и уобразиље је свет «привида» истине. Овај свет је заједнички за човека и пале демоне и зато је уобразиља проводник демонске енергије. И демонски ликови, и ликови које ствара сам човек, могу да утичу на људе, мењајући њихов облик и преображавјући их, али је притом једно неизбежно: сваки лик који ствара сам човек или који му сугеришу демони, а који душа прима, извртаће духовни образ човека који је створен по Божијем образу и подобију.“

  1. МОНАХ НА СВЕТОЈ ГОРИ КАМЕРОМ ЗАБЕЛЕЖИО СВЕТЛОСНУ ПОЈАВУ ТРИ ДУХОВНА БИЋА 

Снимак је пропратило следеће:  на небу изнад манастира у којем службује, монах Тимотије је одмах по изласку сунца објективом камере забележио светлосну појаву три духовна бића која су била обасјана дугиним бојама, иако је било тмурно и магловито јутро. Сматрамо да за почетак не би било згорега напоменути у којем  од 20 светогорских манастира службује монах Тимотеј, да би и они наивнији  поверовали у веродостојност ове приче.

Светитељ Јован Златоусти је још у IV веку  говорио да су чуда постала права реткост. Разлог томе је што знамења нису потребна верницима, него неверницима! (Кор.14,22).

4. ПЛАМЕН  ПО ПРВИ ПУТ У ИСТОРИЈИ ГОРИ КРОЗ ПЛАШТАНИЦУ 

 У опису снимка стоји: „Монаси по благослову Патријарха Јерусалимског поставили камеру у Гроб Христов, за Велики четвртак, и снимили су долазак огња из гроба Господњег. Први пут у историји  пламен гори кроз плаштаницу, Плаштаница не сагорева а они пале свеће са плаштанице“.

Убрзо стиже демантиј овог „чуда“: У цркви св. Илије у Солуну свештеник је на Велику суботу посуо алкохол по Плаштаници, запалио га и тако не само оскрнавио Плаштаницу већ и преварио вернике, а очигледно и велики део света јер је то све намерно пласирао у медије.

Сетимо се овде како је Св. Антоније Велики духовним очима видео ђавоље мреже оплетене око света и узвикнуо: „Тешко људском роду! Ко још може да избегне ове мреже?“ На то му је било речено: „Смиреномудреност спасава од њих и оне, чак, не могу ни да додирну смиренога.“(архимандрит Лазар Абашидзе)

  1. ЧЕТА АНЂЕЛА ЗАТРУБИЛА У ЈЕРУСАЛИМУ

 „Чудо“ се објашњава овако:“… Необјашњив феномен је забринуо грађане Израела, а многи од њих верују да је судњи дан закуцао на наша врата.Становнике Јерусалима све чешће плаши звук трубе који долази са неба, уз призор ватреног прстена на хоризонту. Многи страхују за судбину света јер звук „седам труба“ према Библији најављује смрт и уништење.

Прелест је озлеђеност природе људске лажју. Прелест је стање свију људи, без изузетка, изазвано падом праотаца наших. Сви смо ми у прелести (Почетак Треће беседе Преподобног Симеона Новог Богослова. Издање Оптинског манастира, 1852). Познавање тога представља најбољу предохрану од прелести. Највећа је прелест сматрати себе за слободног од прелести. Сви смо ми преварени, сви смо прелашћени, сви се налазимо у стању обманутости, и потребујемо ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос (Јн. 8, 32; 14, 6). Прихватимо ову Истину вером у Њу; завапимо у молитви тој Истини, и Она ће нас извући из бездана самопрелашћености и прелашћености од демона. (Свети Игњатије Брјанчанинов)

6. БОГОРОДИЧИН ЛИК НА ПРОЗОРУ

lik-na-prozoru-aПојашњено је следећим речима: „…У васкршњој вечери на једном од прозора дома житеља села Први Гал, Бадри Кецбаиа, појавио се облик који подсећа на лик Богородице. Од тада, у село пристижу колоне православних верника а посетио га је чак и поглавар абхашке православне цркве Висарион (Аплиаа).“

 

Преподобни Григорије Синаит вели: „Никако не примај ако видиш нешто чулним очима или умом, споља или унутар себе – било то лик Христов, или Ангела, или неког Светога, или ако ти се покаже светлост… Буди пажљив и обазрив!“

Свети Јован Богослов каже да ће антихрист творити велика знамења, „чинећи да и огањ силази с неба на земљу пред људима“. (Отк. 13,13). На то нам знамење Писмо указује као на највише знамење антихристово, и место тог знамења – ваздух, биће величанствен и страшан призор.“

Некада, када је то било неопходно,  постојала је  потреба за објављивањем чуда и саме апостолске проповеди су биле пропраћене многобројним чудима, зато да би она имала одјека  међу људима који нису тада знали за Бога. Сада, како је рекао и сам св. Јован.Златоусти, Јеванђеље се проповеда по целом свету, и зато више нема потребе за чудима јер проповедање хришћанства иде уз помоћ других средстава. Има ли боље проповеди од благочестивог живота по Јеванђељу?

 „Знаци Божији су били дати да подрже речи Божије. Чуда су сведочила о сили и значењу речи. Суштинска је била реч. Није било потребе за чудима, где се прихватала реч, где су се разумеле оне вредности које су биле речима и исказане. Чуда су снисхођење немоћи људској“ .(свети Игњатије Брјанчанинов)

Да би утврдио своју власт над светом,  сатана се навелико служи чудесима. Нечастиви  увек узима изглед Анђела светлости и његове слуге – изглед слуга правде (Кор. 11, 14-15), и  сва та чудеса подређена су само једном циљу, да се површан народ под утиском  тих чудеса њему поклони. Чуда су потребна површним људима, њима није битно ко их чини, битна је само упечатљива сценска представа. Истина није примарна, скоро па је и небитна јер лакше је себе називати верником и богољупцем,  сведочећи о „чудесима новог доба“, него мукотрпно стицати врлине по Јеванђељским заповестима.

“Да би знали значење речи, треба их испуњавати. Када се испуњавају Јеванђељске заповести, почињу брзо да мењају, изграђују, оживљавају човека, мењају његов начин мисли, срдачна осећања, само тело: јер Живо слово Божије и делује, и оштрије је од сваког мача са оштрицом са обе стране, и пролази до разделења душе и духа, делова тела и мозга, судећи помислима и мислима срца (Јевр. 4. 12)“, каже свети Игњатије.

И како исти светитељ каже : „Реч Божија – је духовно чудо које, будући даровано човеку, садржи и све што му је потребно за његово спасење, и одвојена материјална чуда нису потребна. Хришћанин, којем није познато овакво својство речи, открива своју охладнелост према речи, он је у не знању речи Божије или у мртвом знању само слова“.

Није ли Господ је разоткрио Јевреје у сујетном тражењу знакова и чуда: „Род овај лукав и прељуботворан, знаке тражи, али знаци му се неће дати“ (мат. 16, 4). Како онда неће разоткрити нас?

“Неће схватити људи, да његова (антихристова) чуда немају никакав добар и разуман циљ и никакав одређени значај, да су туђа истини, да су препуна лажи, да су чудовишна, свезлобна глума лишена смисла, која покушава да зачуди, да доведе у недоумицу и самозаборав, да намами, превари, да заведе чарима празног и глупог ефекта“. (свети Игњатије Брјанчанинов).

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

ПРОГОН МОНАХА ИЗ СВЕТОГОРСКОГ МАНАСТИРА КУТЛУМУШ

Православна јавност са узнемирењем прати актуелна дешавања на Светој Гори и развој ситуације о којима извештавају махом грчки и руски православни портали о томе како је више од 50 светогорских келија применом 15. канона Прво-другог Константинопољског сабора прекинуло молитвено општење са надлежним епископом тј. Патријархом константинопољским Вартоломејем као одговор на усвојене документе „Критског сабора“ и његово све отвореније и учесталије екуменистичко деловање. Уз ове вести, поменуто је да се иста одлука очекује и у два светогорска манастира, без икаквих назнака која би то два манастира могла бити. У ишчекивању вести на које светогорске манастире се односи наведена најава, захваљујући извештавању портала Агионорос.ру недоумица је делимично отклоњена решена. Наиме, најновијим саопштењем и поступцима манастира Кутлумуш постало је извесно да тај манастир није један од оних који су најавили примену наведеног канона 15.

Према извештају овог портала реч је о одмазди према монасима који су одлучили да не присуствују богослужењима на којима се помиње константинопољски патријарх Вартоломеј, у преводу званичног саопштења, из братије манастира Кутлумуш,  веома уопштено се наводе разлози санкционисања ових монаха, а као санкција изриче се прогон.

Светогорски манастир Кутлумуш

Најновије саопштење наводи на утисак да је братија манастира која се оградила од тројице монаха „бунтовника“, заборавила једну битну чињеницу. Наиме, марта месеца прошле године, игуман манастира отац архимандрит Христодул је у име манастира Кутлумуш упутио писмо Светом Киноту Свете Горе у којем је наведено да се изражава забринутост након увида у документа Свеправославног сабора, где  наводи да „насупрот оптимистичким тоновима предсаборских текстова, наилази на  дилеме  које додирују теолошки садржај патристичког наслеђа“. Том приликом је изражена забринутост нарочито због документа „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“ за који  је речено да је  очигледно плод екуменистичког дијалога, и  да из њега следи да Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква признаје неке друге хришћанске цркве, са којима може или не мора бити у општењу и да након што се призна нека хришћанска заједница за Цркву, теологија постаје неки прост привезак црквености.

Сабор на Криту

Узевши у обзир да су Саборска документа која су „изазвала забринутост“  игумана и братије манастира усвојена на Критском сабору у најгорем могућем облику, поступци „правоверне“ братије манастира Кутлумуш су више него зачуђујући. Ако се на поменутом Сабору усвојило све што је у том тренутку могло да се усвоји како би укаљало Православну веру, а тројица „бунтовних“ отворено изражавају незадовољство тим поводом, питање је због чега се онда санкционишу ова три монаха? Да ли то „светогорска со“ губи на снази?

У наставку преносимо најновије званично саопштења манастира Кутлумуш о „бунтовним“ монасима:

  1. „Од давнина до данашњих дана је очигледна чињеница да је концепт манастирског монаштва немогућ без духовног и литургијског заједништва. Стога неприкосновено правило у манастирској традицији је заједничко учешће у Литургији, које такође изражава духовно и ментално јединство. Не постоји могућност да монах у општежићу једног манастира одлучи да прекине духовно заједништво са братијом, а да и даље остане у манастиру, јер се самим прекидом Литургијског заједништа исти  сам искључио од братије.
  2. То се догодило и са бившом браћом. Они су се сами изоловали из општежића и манастир их је искључио.

Треба напоменути да ови монаси нису прибегли само само престанку комуникације са осталиммонасима. Користећи снисходљивост игумана и других монаха предузимали су и друге антиканонске мере које су допринеле конфузији и анксиозности (нису присуствовали Светим Литургијама и заједничким оброцима, уз сталне покушаје да међу осталим монасима и ходочасницима пропагирају своје ставове објављене на личним веб страницама, одбијање да се појаве на  на састанку са старцима манастира, напуштали су манастир и одлазили на путовање без да су обавестили игумана манастира и за то добили његову дозволу, закључавали су своје келије и чинили друге ствари незамисливе за монашки живот).

  1. Одлука да се протерају односи се само на три монаха нашег братства у општежићу, а не старце који живе у келијама манастира  Кутлумуш (келије имају статус релативне аутономије и њихови монаси се не сматрају припадницима општежића).
  2. Апсолутно се слажемо да се светим канонима не намеће послушност у питањима вере. То значи да ако је неко убеђен да братија (којој припада) одступа од праве вере, он је слободан (према светоотачком предању) да прекине везу са братијом и да је напусти, али он нема право да сво братство наводи на тај пут. Тврдоглаво пружање отпора, хвалисање наводног херојства и популистичке  жалбе – понашање је супротно православној вери и моралу. Изузетно неозбиљно и опасно је називати овакву врсту понашања „исповедањем вере“ и ове монахе јунацима, и на тај начин  супротстављати се  другој браћи  која воде добру борбу.
  3. И на крају, наш самоуправни манастир као институција Свете Горе, не испуњава ничије наредбе и није подлегао спољном притиску по било ком питању. Наш избор је – да говоримо истину и по њој поступамо, без мржње према онима који износе клевете „.

После свега, остаје нејасно да ли је заиста манастир Кутлумуш подлегао спољним притисцима, ако се узме у обзир чињеница да је основ „непослушности“ монаха ограђивање од надлежног епископа тј. Патријарха Константинопоља  имајући у виду његову све учесталију активну улогу у промоцији свејереси екуменизма, а нарочито Критског лажног сабора. Наиме, пар месеци уназад патријарх Вартоломеј је упутио претеће писмо архиепископу Еладске Цркве, Јерониму, покушавајући да утиче на унутрашње ствари једне помесне цркве, инсистирајући на прихватању одлука тог неславног сабора, претећи својеврсном „сечом архијереја“, када је  „на зуб узео“ два архијереја,  митрополита Амвросија Калавријског и митрополита Серафима Пирејског, тражећи да буду кажњени (екскомуницирани уколико се оглуше на опомене) због њиховог изразито антиекуменистичког става и јавног критиковања одлука озваничених на сабрању у Криту. „Листи за одстрел“ придодат је и солунски професор и протојереј Теодор Зисис, који је тада на захтев патријарха Вартоломеја, такође требало да буде санкционисан.

Против критских екуменистичких одлука – део Хиландараца са братством светогорског старца Рафаила

Подсећамо да је акција „великог спремања“ санкционисањем монаха који су се јавно и отворено побунили против екуменистичких одлука озваничених на „Великом Свеправославном Сабору“ одржаном на Криту у јуну 2016. године започета непосредно након сабора, током јула месеца прошле године, када су четворица монаха из Хиландара – Дамјан, Онуфрије, Лука као и искушеник Данило милошћу Божјом и Царице Небесне „санкционисани“ најстрожом казном – прогоном, под оптужбама о непосушности и разним другим неким наводним преступима, а заправо због исповедања Православне Вере и јавног неслагања са одлукама сабрања на Криту.

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

Фрања Асишки поново међу „православним“ Коптима

Светска јавност је још увек под утисцима након вести о трагичним догађајима из Египта када се средином априла током молитве у монофизитском храму догодио бомбашњки напад у којем је страдао већи број цивила. Међутим, овај трагични догађај врло брзо и лако је искоришћен у пропагандне сврхе у служби екуменистичке јереси и предузимања даљих корака ка унији са Ватиканом.

Према извештавању медија блиских Ватикану, Папина посета Египту дана 28. априла 2017. године обележена је значајним кораком напред у правцу екуменистичких односа „Римокатоличке цркве“ и „Коптске православне цркве“.

Амерички римокатолички портал NCR преноси да је приликом сусрета у „Катедрали Св. Марка“ у Каиру потписана заједничка декларација римског папе Франциска и коптског папе Тавадроса 2.  од  28. априла 2017. године у којој стоји да су верске организације ових предстојатеља сагласне да чин крштења обављен у некој од њих буде признат  као важећи у случају одлуке да неко од припадника једне од ових верских организација пожели да пређе у другу.

Римски папа Франциско и коптски папа Тавадрос 2. у Каиру 28. априла 2017. године

„Ми, једне душе и срца, ћемо искрено настојати да се не понавља крштење које је обављено у некој од наших Цркава за особе које пожеле да приђу другој од ове две“ стоји у декларацији двојице папа уз напомену да је таква одлука наводно резултат њихове послушности Светом Писму – „Ово исповедамо у послушности Светом Писму.“

Потписивање ове декларације било је изненађење за многе. Наиме, оваква декларарација уопште није ни била предвиђена протоколом папине посете Египту, па је тако у интервјуу пред пут, Рон Робертсон, заменик директора Америчког бискупског комитета за екуменистичке и међурелигијске односе, иначе један од стручњака за односе две цркве, изјавио за овај амерички портал да не очекује договор по питању признавања чина крштења, наводећи да је то врло деликатно питање две цркве и да је могуће да ће оно бити размотрено у делу разговора који ће бити затворен за јавност.

Потписивање декларације је уследило након што су два предстојатеља упутила јавну поруку приликом посете катедрали у којој се пре пар недеље током молитве догодио терористички напад у којем је страдало више људи. Том приликом папа Франциско се обратио коптском папи Тавадросу речима да се римокатлици саосећају са „коптским православцима“ у њиховој патњи истичући: „Ваша патња је и наша патња. Трудимо се да се супротставимо насиљу, проповиједајући и сијући доброту, његујући слогу и чувајући јединство, молећи де да све ове жртве отворе пут за будућност пуног општења међу нама и мира за све.

У обраћању папи Франциску, коптски папа Тавадрос је изјавио да се Египћани солидаришу са патњом његовог народа. Овом прилико, Тавадрос се захвалио папи Франциску на томе што својом посетом Египту подражава Франциска Асишког који је такође као „ходочасник мира посетио Египат током петог крсташког похода у 13. веку“, додајући да је ова посета „један од најважнијих корака у међукултуралном дијалогу у историји, у дијалогу који је данас обновљен Вашом посетом која потврђује чињеницу да је дијалог пут и мост који уједињује народ и да је то трајна нада људи кроз векове.“

Након потписивања декларације, Франциско и Тавадрос су предводили заједничку молитву за коптске жртве насиља у Египту у којој су активно учествовали и остали присутни представници верских група међу којима је био и Патријарх константинопољски Вартоломеј.

„Коптска православна црква Александрије“ представља мањинску групу у Египту у којем 90% од око 92 милиона становништва чине мухамеданци.

Подсећамо да се прошлог месеца ове године у Египту догодио терористички напад током молитве у монофизиском коптском храму у Каиру у којем је настрадао велики број људи, а интернет портали и друштвене мреже биле су преплављене фотографијама са церемонија „коптских православаца“ из Египта као и порукама водећих екумениста данашњице из српске и других помесних православних цркава којима се изражава солидарност са „мученичким коптским православцима“. Поред тога, ових дана на порталима Српске Православне Цркве  – „ТВ Храм“ и „Беседа“, коју су пренели медији и друштвене мреже објављена је и наводна порука Архиепископа Марка Берлинског из Руске Православне Заграничне Цркве о страдању „хришћана“ у Индији и Ираку, у којој се спомиње страдање стотине „хришћанских“ храмова и људи, у којој се позивају православни на молитву за тај народ уз напомену „Будите уверени да приносите молитву телу Христовом, посебно кад су у питању браћа, сестре и деца у Ираку.“

„Алармантно!“ Архиепископ берлински Марко (Фото: ТВ Храм/youtube.com)

Ко су „православни Копти“

Монофизитство (гр. Μονη φυσις – једна природа) је јерес коју је проповедао цариградски архимандрит Евтихије, учећи да је Христос има само једну – божанску природу, „јер је Христос само привидно узео људско тело.“ У борби против монофизитске јереси Православна Црква је добила много светитеља-исповедника и мученика као што су св. Флавијан Цариградски, св. Лав папа римски, св. Протерије Александријски и многи други.

Сабор који је сазвао св. Флавијан Цариградски 448. године осудио је Архимандрита Евтихија као јеретика, да би наредне године Диоскор Александријски председавао тзв. разбојничким сабором који је сазвао цар Теодосије и на којем је Евтихију враћен ранији положај, док су противници јеретика Евтихија екскомуницирани. Након смрти цара Теодосија сазаван је Четврти Васељенски сабор у Халкидону на којем је Диоскор осуђен као јеретик, а сабор у Ефесу као разбојнички уз образложење да је Диоскор епископима претио смрћу уколико изостану са сабора и не буду сагласни са његовим одлукама, а одлуке разбојничког сабора су поништене, те је потврђен став у Кирила Александријског о постојање две уједињене природе у Христу. Међутим, монофизитско јеретичко учење је опстало и до данас, па тако данас на простору од Блиског Истока, па све до Индије постоје тзв. „антихалкидонске“ групе  обједињене именом „Древнохришћанске цркве“ коју чине „Коптска православна црква“ са седиштем у Александрији, „Етиопска православна црква, „Еритрејска православна црква“, „Јерменска апостолска црвка“, „Сиријска православна црква“ са седиштем у Антиохији и „Индијска православна црква“.

Сусрет представника Београдске Патријаршије и монофизита у Шведској 4. октобра 2014. године

Орос Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону

„Свети и велики Васељенски сабор, по благодати Божијој и заповешћу најпобожнијих и христољубивих наших царева Валентинијана и Маркијана Августа, окупљен у Халкидону, Митрополији области Витиније у мученичком храму Свете и добропобедне мученице Јефимије, одлучио је ниже изложено:

Четврти васељенски сабор, икона

Четврти Васељенски сабор

…И тако, следујући Светим Оцима, сви сагласно поучавамо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Њега истог и савршеног по Божанству и Њега исто савршеног по човечанству, и Њега исто истинитог Бога и истинитог Човека, из разумне душе и тела, једносуштног Оцу по божанству, и Њега исто једносуштног нама по човечанству, у свему подобног нама осим греха, рођеног од вечности од Оца по божанству, и Њега истог у последње дане ради нас и ради нашег спасења од Дјеве Марије Богородице по човечанству. Њега једног истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, у две природе несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно познатог (грч: άσυγύτως, άτρέπτως, αδιαιρέτως, άχωρίστως), тако да сједињењем није нарушена разлика природа, већ је шта више, сачувано својство сваке природе и сједињује се у једно лице и једну ипостас – не у два лица раздвојеног или раздељеног, већ Њега истог једног Сина Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што нам испрва (објавише) пророци за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи и предаде нам Символ Отаца.

Када смо тако са сваком брижљивошћу и складношћу то изложили, Свети и Васељенски сабор је одлучио да ником не дозволи да другу веру произноси или пише или саставља или домишља или да учи друго. А оне, пак, који се усуде да састављају другу веру или да проповедају или уче да предају други Символ онима који желе да се обрате у познање истине из Јелинизма (многобоштва), или из Јудејства или какве било јереси, таквима, ако буду Епископи или клирици, нека Епископима буду туђи (страни) од епископства и клирицима – клира, ако су монаси или световњаци (лаици), они нека буду проклети (анатема).

СВЕТИ Максим Исповедник

Светоотачки однос према јеретицима

„Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, Боже сачувај! него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно (Јн.11,52). Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост цени више него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“ (PG t.91, 465). Свети Максим Исповедник

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

А ОВАЈ РОД ИЗГОНИ СЕ САМО ПОСТОМ И МОЛИТВОМ

Јеванђељско казивање о исцелењу гадаринског ђавоиманог приморава нас да се замислимо над тим да ли и у наше време има ђавоиманих, и да ли је њихово исцелење било могуће само у древна времена? Авај, има њих и сад, и то прилично много. (св. Лука Кримски)

Говорећи о душевној болести, архимандрит Рафаил Карелин назива је кугом  XXI века.  Да би појаснио колики је пораст  броја  психичких болесника упоређује онкологију са психијатријом, наводећи да како прва не може да  изађе на крај са раком, тако ни психијатрија не може да се избори против душевне болести. Истовремено пореди период средњег века за време епидемије куге, када су улице  градова биле пуне несахрањених лешева, јер су се људи плашили да им се приближе, са данашњим временом у којем се психички болесници претварају у живе мртваце, за које каже: „Они су се до те мере затворили у себе да се чини као да су се закопали у гробницу. Без обзира што живе међу нама и рекло би се комуницирају са нама, а понекад чак и раде, ипак су то људи с којима се не може ступити у контакт јер су изгубили везу са реалним светом, одвојили се од Цркве и погрузили у свој иреални свет који сматрају једином стварношћу.“

Тумачећи душевне болести, архимандрит Рафаил Карелин још каже да постоје два вида те болести. Као први вид наводи опседнутост демоном, случај када човековом душом завлада зли дух и живи у човеку као домаћин у свом дому, где паралише човекову вољу, прекида му контакт с његовом свешћу и како нам се тада чини да такав човек има две душе, а друга од њих је сâм ђаво. Тај вид ове болести обично прате поступци светогрђа, али истовремено и страха од светиње. Ту је видљиво присуство демона, а лечи се  исповешћу  и честим причешћивањем.

220317.p

Свети Лука Кримски: „Свето Писмо је противотров за ђавоиманост.“

Да није сваки душевни болесник ђавоиман приповеда и свети Лука Кримски: “Није сваки душевни болесник ђавоиман. Има много врста душевних болести, за које се не може рећи да су опседнутост демонима. Али, треба знати да узроци многих душевних болести, укључујући и необуздану суманутост, нису познати чак ни најбољим психијатрима. Чак сумњам да међу суманутима постоји известан проценат правих ђавоиманих. Али има и много људи које нико не назива лудима и који се уједно, с пуним правом могу назвати ђавоиманима“.

 

А ко је ђавоиман? То је човек, опседнут духовима злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). О демонима, о њиховом начелнику – сатани, написано је много у Светом Писму. Сам Господ Исус Христос их је много пута истеривао из људи и рекао је потпуно јасно о томе да демони, напустивши човека могу поново да се врате: „ Када нечисти дух изиђе из човека, пролази кроз безводна места тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају онде; и потоње стање бива човеку ономе горе од првога“ (Лк. 11, 24-26).

Како да не верујемо у постојање ђавола и демона ако знамо до које безграничне дрскости је дошао сатана – искушавао је Самог Господа Исуса Христа после Његовог четрдесетодневног поста у пустињи. У Светом Писму – Јеванђељу и у апостолским посланицама – наведен је цео низ указивања на то да „кнез света овог“ (Јн. 14, 30) „већ влада“. Он је увек међу нама, у атмосфери која нас окружује, и заједно с њим су легиони његових слугу.

Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона.

А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости? Стално, сваког дана, сваког часа демонске силе проничу у наша срца. Јер, зар у нама имало гордости, злобе и човекомрштва? Зар има мало људи који се, помоливши се у храму, враћају кући и почињу да гризу своје ближње? Има, на нашу срамоту чак и оних који су у стању да учине лоповлук и блуд, који су лако приступачни демонској сили, свакој похоти и страстима.

О психичким болестима и поседнутости демонима говорио је и старац Пајсије Светогорац, наводећи случајеве када је и сам имао прилику да се сусреће са ђавоиманима. На питање како неко може да разликује оног што је поседнут демонима од онога ко је психички болестан, старац је одговорио: „Па, то и најобичнији, најнеискуснији лекар може да разуме. Сви они који су опседнути неким демоном, када се нађу у близини нечег светог, почињу да се тресу. То је необорив доказ да у себи имају нешто демонско. Ако му даш мало свете водице или га прекрстиш светим моштима, реагују одмах јер се у њима потискују демони али уколико је неко психички болестан – не реагује уопште. Чак и када се поседнутим људима приближиш и имаш крст на себи, унервозе се… узнемире се.“

Као потврду раније реченог старац је изнео и неколико примера: Једном, приликом Бдења на Светој Гори, рекоше ми Оци да је међу присутним људима и један који је поседнут демонима. Сео сам поред њега и додирнуо га крстом који је у себи имао и део часног дрвета Крста Господњег. Поскочио је као опарен и отишао на други крај цркве. Кад се мало разналожило, пришао сам му дискретно али се опет исто догодило. Тада сам схватио да заиста у себи има нешто демонско.

Пајсије

Старац Пајсије Светогорац

Када долазе код мене у Каливу и доводе ми децу, говорећи да су поседнута, да бих се уверио да је то истина, понекад узмем један комад од моштију Светог Арсенија и то сакријем у песници. И да видиш ти како, без обзира што обе шаке савијем у песницу, оно дете које има нешто демонско у себи, уплашено гледа у руку у којој држим свете мошти. Уколико није поседнуто али има на пример неку психичку болест, не реагује уопште.

Неки пут деци дајем воду у коју сам умочио комад светих моштију али ако су поседнута, не пију је, одмичу се. Једном сам дао неком поседнутом детету да једе прво слаткише, да би добро ожеднело, па сам му после донео такву воду.

– Малом Јанису, донео сам најбољу водицу… – рекао сам тада.

С првим гутљајем, дете је почело да виче:

– Ова вода ме пече! Шта си ставио унутра?

– Ништа… – кажем му.

– Шта си ми то урадио? Пече ме… – викало је дете.

– Не пече тебе него неког другог… – рекох му.

Направим му крст на глави а њему почну да се тресу и ноге и руке… Запао је био у демонски колапс. Демон у њему га је растрзао.

Сећате ли се оног студента који једном приликом дошао овде?

– Имам у себи нешто демонско што ме јако мучи… – рекао ми је тада. – Патим се страшно јер ме демон присиљава и да говорим непристојно. Очајан сам. Осећам да ме гуши и притиска некад овде, некад ту… – почео је јадан да ми показује час стомак, час груди, ребра, руке.

Био је јако осетљиво биће и да га не бих повредио и да бих га утешио, питао сам га:

– Види, да ти кажем… Немаш у себи ништа демонско него си само под утицајем неке мрачне силе…

Када смо отишли у цркву, рекао сам сестрама које су биле тамо да се помоле за оног несрећног младића а ја сам узео с олтара један део моштију Светог Арсенија, пришао студенту и питао га:

– На ком делу те притиска и мучи демон? Где мислиш да се налази?

Показао ми је тада на ребра.

– Где? Овде?! – питам га и прислоним ту длан са светим моштима.

Младић је истог тренутка зајаукао:

– Изгоре ме! Изгоре! Нећу да одем! О! О! Нећу отићи! – почео је да виче, да вређа, псује.

Тада сам почео у себи да говорим: Господе Исусе Христе! Господе Исусе Христе, отерај нечисти дух из Твога бића, и прекрштавао сам га светим моштима.

То је трајало двадесетак минута. После га је демон надјачао и оборио. Све се превртао и котрљао. Одело му се све било испрљало. Када смо га усправили, сав се тресао. Ухватио се био за клупу да би се задржао. Са руку му је цурио хладан зној као роса по трави. Убрзо га је демон напустио а он се смирио. Осећао се добро што и дан данас јесте.

Ако се будемо бавили послом корисним за ближње увек тежећи ка сабраности душе, чистоти и светости, живећи у љубави према Богу и људима, лукави ће са срамотом напустити наше срце. Међутим, дешава се да се непријатељ поново враћа и налази потпуно гостопримство, јер поново лако и брзо пуштамо нечистоту и злобу у своја срца. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човеку ономе горе од првога.

Насупрот примерима које смо навели, позивајући се на истину Светог  Јеванђеља и преносећи искуства светитеља Православне Цркве, постоји и тумачење на ову тему коју се може пронаћи у домаћим медијима, који се не баве узроцима оваквог душевног стања у људи, него по систему „дајте народу хлеба и игара“, описују до у танчине сам чин егзорцизма. Сензационализам као у римокатолика, нигде помена Светог Јеванђеља и богоносних Отаца. Прича која наликује холивудским тзв. блок-бастерима. Дакле у медијима се форсира прича како се у Српској Православној Цркви о обредима егзорцизма ћути, и како је то разлог да Срби иду у Црну Гору код некаквог хоџе који „истерује ђавола из муслимана и из православаца“. Народу се пласирају приче како је доскора једини званични егзорциста у Србији био је свештеник Иван Винков (писац књиге „Опсједнутост и егзорцизам“ -изд. „Покрет крунице за обраћење и мир“, Загреб, 2004. године), у којој говори о својим егзорцистичким искуствима) који је до 2012. године службовао у Жупи Светог Петра у Београду.

Уз обиље статистичких података овај „жупник“ наводи да су жене чешће жртве демона, јер су радозналије од мушкараца и обожавају да завире у будућност, јер се оне више и чешће обраћају бројним маговима и врачарама. Овај римокатолички свештеник даље каже да је током службе у Београду помагао православнима, и да је нетачна тврдња да православни свештеници не могу ништа да ураде, него да је питање да ли то желе. Православне који су му се обраћали за помоћ, упућивао је прво код њихових духовника, али ако они не наиђу разумевање у „матичној цркви“, „исусовци су им прискакали у помоћ“, јер како „жупник“ Винков каже: „Бог је исти.“

Овај, некада студент машинства у Новом Саду је у Загребу код језуитског реда тзв. Исусоваца окончао студије филозофије. Из своје богате праксе говори о случају запоседнуте девојке која је претходно затражила помоћ у оквиру „њихове православне цркве„ али пошто су те молитве за ослобађање од злог демонског утицаја, само накратко смиривале девојку, он је извео егзорцистички обред што је био последњи покушај да се опседнута ишчупа из канџи зла. Препричавајући сам обред и понашање девојке током обреда, не би нас изненадило да филмска индустрија изнедри још једно чедо, попут већ снимљених „Истеривање ђавола из Емили Роуз“ Скота Дериксона, „Тајне Ватикана“ Марка Невелдиха и сл.

Утркујући се са примерима филмске уметности у којима „егзорцисти“ из Ватикана имају примат, у свом бесмислу оваквих поређења, наилазимо на случај којим се појашњава  однос Православља и егзорцизма у филмској уметности, где се као најбољи пример наводи филм Кристијана Мунђија „Иза брда“ (2012. године), заснован на истинитим догађајима где редитељ „користи доследан документаризам уз вешто комбиновање натуралистичких детаља“. Радња филма смештена је у манастир Светог Тројства (село Танака, североисток Румуније) где је настојатељ Данијел Петру Корогеану, неуспелим чином егзорцизма усмртио запоседнуту монахињу, након чега је осуђен је на 14-годишњу затворску казну.

Системским тровањем и онако саблажњеног народа, у складу са тумачењем о душевној болести  архимандрита Карелина са самог почетка, уз максималан отклон од  Светог Јеванђеља  у којем јасно стоји „А овај род се изгони само молитвом и постом (Мт 17:21).“, у нашим медијима форсирају су нечастивим надахнути тумачи, квази лекари душа попут теолога јудео-хришћанског усмерења Ненада Марјановић из Сремске Митровице (који бесплатно из опседнутих и поседнутих изгони духове, демоне, вештице, вампире и вукодлаке), или жупника у београдској цркви светог Јосипа Радника и главног војног капелана при Војсци Србије Горана Аврамова којег називају  изузетним  познаваоцем егзорцизма а који са поносом истиче да с обзиром да потиче из мешовитог брака по опредељењу, себе сматра „Србином римокатоликом“.

Кроз приче које подижу тираж недељника и дневних листова, нема места за нешто јако важно а то је да је људска душа бездано дубока и да је драгоцено благо сабраност душе на помислима о Богу. Сви ти таблоидни наслови, штива пуна сензационализма у којима се промовишу умишљени познаваоци тематике, потврда су да живимо животе испуњене трчањем за остваривањем материјалних добара, расејани  и докони тражимо друштво истих ради разоноде, брбљања, псовања а да су нам  захтеви духа туђи, чиме су широм отворена врата демонима. У прилог овој тврдњи иде и објављивање проповеди обичних цивила са Амвона манастира Епархије сремске, где свако ко мисли да има шта да каже може да беседи, при том машући  руком у којој држи Крст као да је туђа, и охрабрује окупљени народ да „данас (на Васкрс -прим. ПЖВ) Светом Причешћу приступа без поста и исповести.“ Ако су у једном манастиру толико  „либерални“, онда можда не треба да нас чуди системско тровање душа путем јавних гласила.

Не сме данашњи човек да заборави истину коју је изрекао св. Лука Кримски: „Ако човек живи у атмосфери мноштва духова злобе у поднебесју, међу саблазнима и развраћености, глупости и вулгарности, у атмосфери незадрживих људских страсти, његова душа не може да се не зарази прљавштином.“

Куда да одемо од ове смртне духовне опасности? Где је наша заштита од демона? На сва тешка питања тражите одговор у Светом Писму. Противотров од заразе нам је пре неколико миленијума дао свети пророк Давид: „Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје! Та, он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути нимало (Пс. 62, 1-2).“

Нека се не деси никоме од нас никада ова страшна несрећа, и нека не нађу духови злобе из поднебесја приступ нама. Нека буду наша срца увек чиста и света. Амин. (св. Лука Кримски)

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | 1 коментар