Јеросхимонах Димитрије (Зографски): „Православни човек мора да буде убеђен да вера коју он исповеда долази од Бога“

Сабрат бугарског манастира Зограф на Светој Гори, тренутно ефимерије германског  манастира „Свети Јован Рилски“ покрај Софије, јеросхимонах Димитрије Зографски, један је од  омиљених бугарских православних духовника наших дана. Сматрају га и достојним потомком св. Јована Рилског, а у борби за очување чистоте православне вере (између осталог и у борби против јереси екуменизма), као некога ко следује светоотачкој и светогорској традицији. Аутор је више књига о православљу, студија, чланака. Осим тога врло радо одговара на питања новинара, јер како сам каже  дубоко жели  да схватимо шта је то што имамо ми Православни, и да је то што имамо оно најважније – Истина Божја коју треба строго да  чувамо.  У том духу је и  интервју у наставку, јеросхимонаха Димитрија  читаоцима сајта “Всемирното православие”.

 

Оче Димитрије, живели сте и служили годину дана у Јерусалиму. Шта мислите о чуду Благодатног огња, који  сваке године на Велику  суботу силази православнима?

Први пут  сам видео огањ сопственим очима још 2004. године. Тада се на зидовима појавио као плавичаст  пламен, чак сам у први мах помислио да су у питању  неки чудних блицеви  фотоапарата. У првих неколико минута огањ није стварао осећај топлоте , а затим је попримио нормалне особине ватре.

Да, Благодатни огањ већ неколико векова силази  само  православнима, и по мом мишљењу, ово је још један убедљив доказ да је само православна вера угодна Богу и  спаситељна нама људима.

На пример, опште је познато да су Јермени (који исповедају монофизитску јерес) 1579. године  успели подмитити турске власти како би могли ући у храм Светога Гроба на Велику суботу  да  би призвали  Благодатни огањ. Православни иако истерани из храма молили су се у његовој непосредној близини. Упркос великим напорима и молитвама Јермена који су се те Велике суботе  скупили са свих крајева света, Благодатни огањ није им сишао, већ је испред улаза у храм расцепио један од великих мермерних стубова и одатле дошао до православних. И до данашњег дана, овај  расцепљени стуб је попут тихог, али чврстог доказа која је вера чиста и спаситељна.

Пре само једну деценију, нешто скромнији догађај, али и такав сведочи силу Православља. Један од мојих познаника (К.К. из града Лома) је 19. јануара отишао на реку Јордан, али је залутао међу Јермене  и ненамерно је присуствовао јерменској церемонији. На крају, ипак је узео  флашу те  воде од њих.  Затим  су дошли православни  и светили воду из реке Јордан. Мој познаник је узео још једну боцу са  водом али је на сваку  написао која је, како их касније не би помешао. Ставио их је негде са стране и  на неко време заборавио на њих  и  тај догађај. Но, након неколико месеци изненада је пронашао две бочице и шта је видео ? „Света“ вода Јермена била је прљава и мутна, док је богојављенска вода узета од православних  остала чиста и прозирна.

Мислим да се јасно  види  како и где дејствује благодат.

Ипак, глобално уједињење свих хришћана – православних, римокатолика протестаната- звучи прилично привлачно за модерног човека. Шта могу бити скривене замке таквог уједињења?

Највећа замка је да у пракси створимо ново хришћанство без Христа, уједињење људи  без Божје благодати. Често се наглашавају  речи попут „љубави“, „толеранције“, „јединства“ итд., али оне служе само за  некакво финије  прикривање једне велике лажи, ради  изградње једног  новог и самољубивог Вавилона. И зашто губимо наше душе. Тужна реалност  је да већина људи не верује у  Бога. Ово је такође евидентно из речи Господа Исуса Христа да је мало оних који ходају по уском путу Живота, а многи су они који су изабрали широки пут до смрти.

Како је могуће да  ће се  тако  различити  животни путеви  изненада ујединити у Богу? Да ли је такво очекивање реално у контексту савремене глобалне деградације?

У јуну 2016. године одржан је Сабор  на Криту, на којем се највише говорило баш о томе, међу-хришћанском јединству, о екуменизму. Да ли сте  и сами склони да видите  Критски сабор 2016. године као испуњење неких библијских пророчанстава ?

Критски сабор  није изолован феномен, већ је још једна веза међусобно повезаних догађаја који доводе до краја земаљске историје, јасно предвиђених Библијом.

Генерално, рекао бих да се једно од најзначајнијих библијских пророчанстава управо појављује  пред нашим очима а  то је да ће се скоро сви људи заиста ујединити, али то ће бити јединство у лажи. Јер   предвиђено је  да када Господ Исус Христос  дође  други пут,  Он ће затећи  лажно јединство  целог човечанства које се поклонило антихристу. Тако, у књизи Откривења светог Јована Богослова пише да се на крају целокупна земља неће поклонити Христу, већ антихристу (названом звер) и кроз њега – ђаволу (аждаји):

„И видех једну од глава њезиних као на смрт заклану, и њезина смртна рана излечи се. И сва земља дивећи се пође за звери, и поклонише се аждаји која даде власт звери; И поклонише се звери говорећи: Ко је као звер? Ко може са њом ратовати? И дана јој бише уста која говоре охоле речи и хуљења, и даде јој се власт да злотвори четрдесет и два месеца.И отвори уста своја за хуљење на Бога, да хули Име његово, и дом његов, и оне који станују на небу. И дано јој би да ратује са светима и да их победи; и дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном.И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланога од постања света.“(Откровење 13: 3-8).

Наравно, духовно расуђивање је потребно да би могли правилно тумачити догађаје. Недавно су неки људи,  узнемирени,  рекли: „Ето, видели сте  да  се римокатоличка црква на Криту није ујединила са православнима, нити је дошао антихрист“…али они не схватају да смо заправо сведоци једног од узнапредовалих корака ка понору отпадништва.

Да, добро је ујединити се, али јединство мора бити у Христовој Истини. Док се, напротив, сада проповеда свеобухватна толеранција на страшне грехе и верске заблуде.

Православље би могло да буде велика препрека овоме злу, уколико су сами Православни “обучени“ у силу своје вере. У том случају они ће јасно осећати, да њихова сила стиже одозго, са Неба, а не од уздања у сопствене људске квалитете. Православни човек мора да буде убеђен да вера, коју он исповеда, долази од Бога. Ето, управо због овог јасног искуства и убеђења се чврсто противимо да променимо веру. А и због тога што добро памтимо речи св. Ап. Павла: “ Али, ако и ми, или анђео с неба јави вам Јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде! “ ( Гал. 1:8 ). 

 

Може ли толеранција бити нешто лоше?

То углавном зависи од правца у који толеранција води. Још једном ћу рећи  да толеранција – до   нивоа постизања  само-жртвовања у   љубави – мора бити усмерена према појединцу или људима, никако не према  греху  и обмани  уопште.

То потврђују Христови поступци, којима је, без икакве снисходљивости, разобличавао грехе  фарисеја  и садукеја,   грехе у вери и моралности, где  књижевнике  и фарисеје недвосмислено назива „слепима који су вође слепима“, „окреченим гробовима“, лицемерима и другим оштрим речима. Али са друге стране Он и  се и на Крсту  молио за Његове  мучитеље: „Опрости им, Оче, јер  не знају шта раде.“ Такво поступање је било  и у  апостола и светитеља.

Нажалост, сада људи масовно проповедају и раде супротно – они одобравају заблуде и грех, али немилосрдно осуђују и вређају своје ближње. Зато  није случајност да ће се антихрист појавити баш у атмосфери претеране толеранције за све грехе и заблуде у  којима ће постати природни лидер и  довести на крају,  до потпуног људског пада.

Да ли бисте укратко појаснили појам „екуменизам“?

Екуменизам – је протестантско учење за механичко уједињење свих хришћана без потребе повратка  иноверних исконском  Православљу. Са православне тачке гледишта, екуменизам је јерес против  Једне једине Цркве кроз историју  коју је основао Христос.

У случају екуменизма, постоји танко преплитање истине и преваре, замагљеност у исповедању и двосмисленост у формулацијама, а то никада није било дејство Светога Духа у Цркви, који је увек поступао јасно и категорично.

Према св. Серафиму Чудотворцу из Софије, екуменизам је демонски проналазак и последња јерес пре него што  дође антихрист. И св. Јустин Поповић директно назива екуменизам „свејереси“.

На Критском сабору често се говорило о дијалогу са инославним. Да ли је дијалог пут до Божије Истине?

Дијалог, кажем  ово по  други пут, подразумева једнакост почетних позиција у односу на Истину,  и у истинском хришћанству постоји само мисионарство  и проповед,  а  не снисхођење Истине према људима.

Дијалог представља дословно „две речи“, али знамо да је права Божија Реч једна. Апостоли су кроз проповед говорили ту  Реч, а избор дат другим људима није био да се  спроводи било какав дијалог, већ само да се сложе са Речи  или да је одбаце. Због тога, највећи проповедник свих времена, апостол Павле каже: „Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се,з најући да се такав изопачио, и греши; самога себе је осудио.“  Мислим да је свети апостол  Павле добро познавао духовне законе и високо је ценио Реч.

Зато  екуменски дијалог представља само  људско празноумље и  вербалну збрку, а Истина често остаје по страни. То такође потврђују резултати екуменистичких дијалога, који се воде толико дуго, готово 100 година, а за то време нису привели Православној цркви ниједног инославног. Има ли снажнијег  доказа о духовности без плода?

Једно питање везано за Свету Гору. Познато је да је у другој половини 20. века дошло до тога да се у неколико великих светогорских  манастира нису  помињали  Васељенски патријарси Димитрије и Атинагора  због њиховог екуменистичког деловања, и тада се нико није усудио да каже да су светогорци  у расколу. Међутим, сада нам је речено да, ако у садашњем тренутку  светогорац  не жели да помиње патријарха Вартоломеја због његовог  отвореног исповедања  екуменизма, он је расколник и шизматик. Зар нема огромне контрадикције у свему овоме?

Наравно да постоји противречност. Која, мислим, постоји  због све веће неодлучности савремених светогораца који се не усуђују да делују као њихови преци-исповедници вере.

Нажалост, људи, били они светогорци  или не, који углавном говоре отворено, нема много… али њихов број ће се додатно смањити, они ће бити клеветани, прогоњени, осуђени.

Што се тиче употребе речи „раскол“ о онима који су престали помињање Васељенског  патријарха, добро је знати да се у овом случају монаси са Свете Горе нису придружили никаквим неканонским расколничким структурама, већ, непомињањем , оградили су се од епископа који отворено проповеда јерес,  како се то захтева и 15. правилом Двократног Сабора у Цариграду. Овде можете лако видети разлику између раскола и ограђивања.

Међутим, сада се многи концепти и смисао значења речи замењују јер ако  нисте екумениста онда ће  званично прогласити –да сте расколник, фанатик, фундаменталиста, зилот.

Да ли постоје неки знаци од Бога који још јасније показују да је екуменизам пропаст?

Бог даје довољно знакова, али виде их само они који их искрено траже .

На пример, прослављени савремени професор догматике Д. Целенгидис, описује мистично искуство једног од најблагодатнијих  светогораца нашег времена – старца Јефрема Катунакијског (+1998), који се молио да разуме суштину екуменизма и добио је  јасно откровење:  екуменизам је у потпуности заснован на активностима демонских сила. Професор је лично забележио причу  о. Јефрема о овом  мистичном откровењу, којем је  приписао велику важност и које потврђује догматско учење Цркве.

Што се тиче патријараха-екумениста Атинагоре и Димитрија, које сте поменули, као и патријарха Мелетија (Метакакиса) који им је претходио, који је 1923. године увео нови календар, Господ је такође дао јасне знаке.  Ни патријарх Атинагора (починуо 1972. године) нити патријарх Димитрије (починуо1991. године) нису имали добру хришћанску смрт – обојица су брзо укопана у затвореним сандуцима, а не отвореним, како приличи архијерејима због јаког снажног непријатног мириса  који је  одмах почео да излази из њихових тела.  Патријарх Мелетије (починуо 1935. године) који је, пре свега био масон 33. степена,  умирао је шест дана у великим и страшним мукама, и непосредно пре своје  смрти изјавио је : „Разделио сам Цркву и уништио сам Православље. „

На Светој Гори има и многих других чуда које јасно показују да је Православље истинска вера и да сам Бог и Пресвета Богородица желе да је сачувамо. На пример, познате су речи  Богородице иконописцу о римокатолицима када су пристигли  на Свету Гору 1276. године: „Ево дођоше непријатељи Мога Сина и Моји непријатељи“.

Убрзо након тога, жалостан догађај у манастиру Ксиропотам, када су се монаси, у страху да не изгубе манастир, пристали да служе Литургију заједно са латинима, а као резултат  тога догодио се ужасан земљотрес и то баш када су помињали име римског папе. Овим земљотресом није уништен само манастир, много људи је погинуло, а величанствено  чудо које се дешавало  са биљком у том манстиру, која је сваке године рађала по  40 плодова, којима се могла излечити  било која болест, престало је.  Иако се братија манастира Ксипропотам ускоро покајала због свог пада, ова дивна биљка заувек је престала да рађа.

Ако неко мисли да ове моје приче може сврстати у категорију  митова и легенди, нека сам обиђе  манастире Свете Горе и лично се  увери у њихову истинитост, добро документованим  светогорским предањем.

Зашто се број исповедника смањује ? На пример, шта може да изгуби  монах који је свој живот посветио томе  да следи  Истину?

Није тако лако као што мислите доћи  до тако посвећеног следовања Истине.

Неки монаси су се мало по мало повезали  са сигурним и добро успостављеним монашким животом, у славу људи  (тј. славе човека), својим службовањем. Они не желе све то изгубити и успављујући своју савест  а на крају ће изгубити  и сваку врсту изговора попут оног  „прерано је“, „ствари нису тако озбиљне“, „али, прогнаће нас из  манастира“ и тако даље.

Исто то предвиђа и свети Анатолије Оптински, који је јасно рекао:

„Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: “ Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити“ . Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастир него – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.“

Морамо рећи да  се наших двадесети шест Зографских мученика 1276. године суочило са истим тешким избором – сачувати   манастир Зограф или сачувати Православље. Као што знамо добро, одлучили су да се не одрекну  Православља, због чега је манастир Зограф уништен од Латина, а наши монаси су спаљени. Али Бог је прославио подвиг наших мученика вечном славом, он им је дао Његово Царство Небеско.

Очигледно, постоји начин за све оне који се желе спасити.


Има ли места политици у храму и ко покушава да је спроводи  тамо?

Политика не би требало да има било какво место у храму, јер је храм молитвено место, где делује Божија благодат.

Али реалност је да и данас постоје снажни  покушаји да се геополитичка атмосфера уведе међу чисто црквена питања, чак и да потпуно манипулише нашим схватањем  истине и лажи, добра и зла, Православља и јереси. Нажалост, ови покушаји се све више завршавају успехом, јер наша вера, уопште,  постаје све површнија и удаљује се из наших срца.

Но, обратите пажњу на  нешто друго – како беспринципијелно  и лукаво неки непријатељи Православља раде. На пример, до недавно, често се чуло са популарног  екуменистичког  сајта, колико је важно имати послушност према  Светом Синоду, и овај аргумент се углавном примењивао на проблеме старог календара. Запањујуће је, међутим, како су  на истом сајту  изненада заборављене речи о послушности након што је Синод заузео изричито антиекуменистички и исповеднички став према Сабору на Криту. А сада овај сајт и гризе и гребе у борби против става Синода. Где им је сада та  њихова послушност? Али ето,  бар су пале маске и  доброје  видети ко је какав и ко је ко.


Оче Димитрије, ви често износите  ставове о актуелним црквеним питањима. Зашто то радите, за разлику од многе ваше браће који, из овог или оног разлога, више воле да се не оглашавају?

То радим зато што је то  моја директна  дужност као свештеника и зато што водим бригу о људима. Ја сам свештеник Божји и светогорски монах и Црква ми је пружила благодат да проповедам у Истини. И тешко  мени ако занемарим ове дужности, нарочито у овим  проблематичним временима.

И св. Теодор Студит је  још категоричније учио да, када се угрози чистота вере, нико не сме да ћути  без обзира на његов положај. „ Камење ће завикати а ти зар да останеш нем и незаинтересован?“, прекоревао је  светитељ.

Добро се сећам да је за функцију учитеља, духовника, свештеник одговоран самом Богу . И зато дубоко свестан  своје недостојности, своју наду стављам само на њега – Бога Љубави и Истине.

Молим  се  Господу да нам свима помогне!

 

Хришћанство категорично одбацује грехе и страсти, који прљају људе. А проблем се јавља тада, када само друштво уводи и званично прихвата неку порочну страст, говорећи: “То је нешто нормално, само ви то радите, ми смо то озаконили. “ Међутим, настраност не може и не треба да буде нешто нормално! Порок и грех су нешто са чиме свако од нас мора да се бори!“  

 

Извор: globalorthodoxy.com

Advertisements
Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

СТАРАЦ РАФАИЛ (БЕРЕСТОВ): БУДИ ВЕРАН ДО СМРТИ И ДАЋУ ТИ ВЕНАЦ ЖИВОТА

Као што смо вас већ раније обавестили, почетком октобра ове године, у руском граду Краснодару одржан је  синаксис  православног свештенства и монаштва који су се применом  15.правила  Двократног Цариградског сабора оградили од надлежног епископа који јавно исповеда јерес. Уз подсећање да се у овој незваничној престоници руског југа, чуо глас и  Српске Православне Цркве – тачније  Епархије рашко-призренске  у егзилу, преносимо вам  обраћање старца Рафаила (Берестова) учесницима,  по чијем благослову су се  и сабрали.

 

Христос по среди нас! И јесте и биће! 

Поздрављамо Вас драги, многоуважавани оци, браћо, и сестре, чеда Свете Саборне Православне Цркве. Сабрали сте се  да бисте размотрили тренутне  нагомилане проблеме, да разговарате о свему што се дешава у нашој Цркви и да устројите стратегију   заједничког деловања.

Проблем у многоме  погоршава  непротивљење  екуменистима, то што њихова безакоња пролазе некажњена  и ћутање  Архијереја. Насупрот томе, многи Архијереји  подржавају јеретика и отпадника од  Свете Тројице лажног патријарха Кирила. Лажипатријарх Кирил исповеда  „једног Бога“ са папистима, монофизитима и другим јеретицима, јудејцима, муслиманима, будистима, сатанистима, шаманима  и другим неверницима, јер њих сматра браћом,  док православне исповеднике прогони  и назива их расколницима.

Бивши израелски председник Шимон  Перес – масон на гласу,   позвао је у посету 2014. године папу Франциска. Перес  је наложио папи  да створи јединствену светску религију под владавином Ватикана. И ми видимо да  Франциско  путује по читавом свету, разговарао са представницима свих религија, мири и уједињује све са Ватиканом,  јер усрдно  и са успехом испуњава захтев, жељу  Јевреја да дочекају  долазак свог „месије“ – антихриста.

Тако, на пример, јубиларни  Међурелигијски и међуверски скуп у Асизију 2016. године, посвећен  30. годишњици међурелигијског екуменизма, на иницијативу Ватикана, поново је окупио представнике свих светских  религија и верских култова. Франциско је  прочитао заједничку молитву за мир, затим је сваки представник упалио свећу на заједничком свећњаку и потписао се  у складу са овом екуменистичком молитвом, показајући на тај начин како  су сви учесници једнаки  – да су  „сви деца једног ‘Бога’, заједно се моле истом “ Богу „, али „само му прилазе различитим путевима .“

Скуп у Асизију  одржан под вођством папе Фрање, а ученику језуита – лажипатриајрху Вартоломеју  указана је  „велика част“ да буде други , одмах после њега,  међу стотинама представника свих религија из целог света. Франциско  и Вартоломеј  целивали су  јеретике и нехришћане,  усрдно и јевреје, муслимане, будисте, индусе и сатанисте.

Даље, лажипатриајрх Кирил учествује и председава на  још једном међурелигијском сабрању нечастивих у Астани (Казахстан), главном граду масона-илимуната.

Екуменисти Франциско, Кирил и Вартоломеј чине ђавоље работе  – припремају терен како би сав народ   усвојио  јединствену светску религију  – лажну религију антихриста. Они су савесни следбеници  антихриста. На миси коју папа Франциско служи,  луцифера – сатану  отворено слави и поштује  као  „Бога“, а долазећег  антихриста  назива  „Христом“!

Истовремено, Франциско  каже да између римокатолика и православаца, „не постоје препреке за заједницу у  Евхаристији, које не могу  да  се превазиђу кроз молитву, очишћење срца и сведочење истине“?!

kiril-i-franjaНа састанку папе Франсиска и псеудо-патријарха Кирила на аеродрому у Хавани, папа је рекао да  он и његов брат Кирил имају „заједничку веру и исти пут“. Лажни патријарх Кирил такође отворено каже да је папа Франциско његов брат, да заједнички брину о добробити својих цркава, о добробити хришћанства и људске цивилизације!

На вучијем критском  сабору, екуменисти су се окупили како би  остварили заједништво са папистима и другим јеретицима. Они су тако  озаконили свејерес- екуменизам  – религију антихриста. Овим су отворили адска  врата за прихватање свих јереси и лажних религија, за усвајање сатанизма и самог антихриста!

Драги оци, браћо и сестре, имајте на уму да сви који прихватају  антихристов екуменизам или прећутно и равнодушно  следе екуменисте на тај начин прихватају и  антихристову глобализацију. Ако је човек равнодушан  према најважнијем питању његовог спасења – а то је очување Православне Вере у свој њеној светости и чистоти, онда више неће имати  духовну снагу  да  исправно одлучи шта ће изабрати, када му буде понуђено : „Крст или хлеб?“ Зашто би рекао да бира Крст   када га се сада  већ добровљно одриче – одрицањем  исповедништва Христа ради, страдања  за веру  Христа ради,а све то  покорно следећи  слуге антихриста – екуменисте.

Ми смо Православни Хришћани и желимо да останемо верни нашем Господу Исусу Христу и Његовој Светој Православној Цркви. Одбацујемо и екуменизам и глобализацију – та  два рога антихриста,  две полуге моћи сатане ! Ми смо Христови, не можемо и нећемо имати ништа заједничко  са слугама антихриста и сотоне – са јеретицима, екуменистима, отпадницима, глобалистима, атеистима, сатанистима! Бићемо верни нашем Господу Исусу Христу!

У светлу свих актуелних догађања који се одвијају пред нашим очима, неопходно је да екуменизам не зовемо јереси, већ  његовим правим именом – религијом антихриста. Неопходно је да се пробуде равнодушни Православни Хришћани, да буду  трезвени и ревнују зарад свог спасења.

Ако је неко од Православних  и даље неодлучан по  питању да ли помињати или не помињати још увек саборски неосуђеног  јеретика, био он патријарх или архијереј , и онда када  јасно  чују  и виде да је екуменизам  религија антихриста, и екуменисти  слуге антихриста и сатане, свако колебање  оног  ко жели да буде спасен у Христу одмах ће нестати као дим.  Хришћанин ће одмах донети одлучујући избор – одбацити религију антихриста и његове слуге и изабрати Христа Спаситеља! На крају крајева, ниједан од верника не поставља питање да ли се  може или не може, треба или не треба помињати архијереја  који се одрекао  Христа.

Екуменисти се  и речима и делима одричу  Свете Тројице, Јединог Спаситеља – Господа нашег Исуса Христа и Његове Свете Цркве. Екуменисти газе Свето Писмо, Свете Каноне  и Догме, тако хуле на благодат Духа Светога, чине неопростив  грех који води у вечну смрт и погибао душе.

Православни! Немојте следити  екуменисте! Иза њих је сатана! Они ће преварити свакога и говорити о свету, о  добробити  човечанства и другим речима заводити како би привели  све Ватикану, под папине скуте  -а иза њих стоји,  крије се сами сатана.

„Благодат Божија одступила је од  паписта . Они су сами себе предали сатани – ствараоцу и оцу свих јереси, па између осталих и папизма“Св.Игњатије Брјанчанинов.

„Екуменисти лажљиви и прпередени  су  оруђе лукавога  за хватање и уништење душа људи! Екуменизам – је поклоњење у духу антихристу и сатани, отац екуменистима је сам ђаво – и извршавају заповести оца својега“. (Јн.8: 44)

13442291_10154302752124669_2289798647766955540_nМи – Православни свештеници не помињемо лажипатријархе  Кирила и Вартоломеја, и друге екуменисте  ради њихових  јеретичких одступања на речи и делу. Не помињемо  екуменисте према 15. правилу Двократног Сабора Цариградског.

Ми не помињемо  јеретике екуменисте следећи и треће правило III Васељенског Сабора. Православни ни у ком случају не би требало да буду подчињени оним епископима који су одступили, а исто тако да не одступају сами од Православних епископа.

Ми не помињемо   отпаднике-екуменисте према речима Светог Писма: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде! „ (Гал 1: 8-9)

Ми не помињемо  слуге антихриста – екуменисте и према речима Светог Писма: „Не упрежите се у исти јарам с неверницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има вјерни с неверником? И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. „(2Кор.6: 14-16)

„Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај нема Бога; а који остаје у учењу Христовом, онај има и Оца и Сина. Ако ко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу, и не поздрављајте га; јер ко се поздравља са њим, учествује у његовијем злим дјелима“ (2. Јов. 1, 9-11).

Помињањем  јеретика  усмеравате   воду на њихову воденицу. Помињање слуге антихриста – екуменисте, вода је за  воденицу антихриста – гажење речи Божије, Светих  Сабора, учења  Светих Отаца, крви  Светих Мученика и Исповедника  Христових, учешће  у стварању и ширењу лажне религије антихриста.

И немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме, него их још разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се разоткрива светлошћу се обелодањује; јер све што је обелодањено излази на светлост. „(Еф 5: 11-13)

Светогорски оци, схимонах  Гаврил и схимонах  и Иларион  посведочили су  да су тражили од Господа Исуса Христа одговор  да ли је непомињање екумениста исправан пут, у молитви су добили поруку од Господа. Господ је одговорио да је престанак помињања  екумениста исправан и Њему угодан.

Драги оци, браћо и сестре, желим да вас  утешим  благовешћу  о Долазећем Цару који долази у овим тешким временима. Бог ће га открити, као што је већ  једном открио у древном Израиљу цара Давида. Господ ће бити с њим, а људи ће га славити као Цара-Победитеља, јер ће он уз помоћ  силе Божије  уништити и зауставити екуменизам и нови антихристов  демонски поредак, казнити  све непријатеље и издајнике, увести ред у Православној Цркви, величати  име Свете Тројице и Васкрслог  Господа нашег Исуса Христа.

На Сверуском Сабору нико се неће смутити, о њему ће сведочити сам Бог. То ће бити велики знак од Бога, и сви ће видети да је Он – Божији Изабраник, сви ће рећи: „Ово је Он!“. Тада ће у истом лицу  бити Православни Цар и Патријарх, Благодатни старац који живи у Христу и са Христом, антихрист ће га се бојати онако  како га се  данас демони плаше.

Православни Руски Цар ће ујединити све Православне, Русе и Словене. Његови лојални сарадници и савезници постаће  Православни Цареви   братских Православних народа у  Грчкој, Србији, Румунији, Грузији и Молдавији. Под њим ће почети  процват Православља и последње проповедање Православља на свету.

Цар у  потпуности подржава нашу исповедничку  борбу у одбрани чистоте Светог Православља. Он нас  благосиља  и укрепљује  својим  благодатним речима, да ми – православни, чврсто и постојано останемо на путу исповедништва – да стојимо за Христа  до мученичког Крста!

Он позива све Православне – монахе и мирјане, одрасле и децу да изговарају Исусову молитву. Мајка Божја дала је Суверену молитву, а он Саборну Свето руску молитву преноси  свим православним хришћанима:

Господе Исусе Христе, молитвама  Богородице  помилуј и спаси Свету Русију.

Долазећи  Цар  нас упозорава да је сада, када су  уведена биометријска електронска докумената, нама   – Православним Хришћанима  нужно да останемо  верни нашем Господу Исусу Христу и одбијемо  душепогубне  електронске биодокументе. Одбацивање ових биометријских докумената је   нужно, мора бити чврсто, одлучно, јер је то антихристова  замка за хватање бесмртних људских душа.

И без  биометрије  савремена техничка средства већ омогућавају примену антихристовог симбола  са три шестице на челу или руци  човека. Сваки Православни треба да устане за Христа, немојте узети ове ђаволске електронске картице, ако је потребно  станите пред мученички Крст,  у сваком случају их не прихватајте.

Ако ће антихристове власти  вршити  притисак на Православне, онда је потребно да се подигне нова  Макавејска  побуна – Руска, православни устанак за Закон Божији, за Православну Веру, да се у сваком случају не дозволи да слуге антихриста убијају душе православних хришћана.

Ми смо Православни! Бог и Покров  Мајке Божије су са нама, и зато ћемо победити!

Православни, Руси, драги у Христу, браћо и сестре, остаћемо верни Богу, Долазећем Православном Цару и Отаџбини. Господ нас позива на ово:“ БУДИ ВЕРАН ДО СМРТИ И ДАЋУ ТИ ВЕНАЦ ЖИВОТА “ (Отк .2: 10)

Драги оци  и браћо, остајмо у Христу, јер нам је Христ указао: „Ако желите бити Моји ученици, испуњавајте заповести Моје .“ И Христова заповест је: да волите Бога свим срцем својим, свим срцем својим, свим својим мислима и волите ближњег као себе. Господ каже: „Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако.

Драги оци и браћо, сада нема политике, постоји само Богословље  – просто,  јеси ли за Христа  или за антихриста!  Дакле, политика је постала Богословље, и ово је стање ствари. Драги оци, морамо охрабрити Архиреје  за нашу борбу, јер постоје они који гледају како се боримо, саосећају са нама, али ћуте. Али неопходно је да их зовемо љубављу, не очајањем ,  не  плачем него   љубављу да их подстакнемо на ову борбу. И ова борба је неопходна, јер 2019. године екуменисти желе да сазову нови сабор. Многи ће се пробудити и видети да се овде одвијају  тајна  безакоња.

Да, наравно, оци и браћо, требамо нашим Саборним разумом да се посветимо овим стварима и коначно заједно дођемо до Помесног Сабора са нашим Православним Архијерејима. Наш крајњи циљ је да дођемо до Сабора заједно са нашим Архијерејима и осудимо антихристову религију – екуменизам.

Јеросхимонах  Рафаил  (Берестов) са браћом и сестрама

(поптисницима Краснодарске резолуције)

 

 

Извор : 3rm.info

Погледај још: Сабрање православних у Русији 2017.

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

ПОДРШКА СВЕТОГОРСКИХ И ГРЧКИХ ИСПОВЕДНИКА ВЛАДИКИ АРТЕМИЈУ

Жеља екумениста је  да остваре јединство хришћана за које се сам Господ Наш Исус  Христос молио у Гетсиманији, али не у Истини, не пребивајући у Христу него у  сваштарском конгломерату у којем владају лажна љубав, лажи и лицемерје. Са друге стране, за сада малено стадо оних вођених Духом Светим уједињује се у истинској  борби за очување вере православне, следујући у свему Светим Апостолима и Светим Оцима,  истинујући у љубави,  између осталог примењујући 15. правило Двократног Сабора Цариградског. Због тога су у немилости екумениста те бивају прогоњени, клеветани и подвргнути свакојаким  ударима својственим само овим изродима којима су милији паписти, протестанти са којима се црквено мешају, чиме се, по речима светог Јустина Ћелијског „не одричу хришћанског позива и еванђелског дуга: да пред савременим неправославним и неверним светом смирено али смело сведочи о Истини=Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о свеспасоносној и свепреображајној сили Православља“.

Свакако радосна вест за све православно мислеће јесте посета светогорског оца Саве Лавриота страдалној Епархији рашко- призренској у егзилу. Како је протекао сусрет приликом којег  је исповедник са Свете Горе пружио подршку владики Артемију имаћете прилике да сазнате у наставку, из пера хорепископа новобрдског и панонског Г. Максима.

23315898_1499555530125587_1092114831_n

 

Хорепископ Максим: Посета православне браће из Грчке и са Свете Горе, Епархији рашко-призренској у егзилу

 

Црква Христова је од Њеног самог почетка распета, као што је разапет и Њен вечити Архијереј и Глава Цркве, Христос. Распета је она и данас, јер се данас, подмуклије и безобзирније него икада разапиње истина Цркве, а то је непромењена вера православна, без које је немогуће угодити Богу и спасти се.

Истина вере православне, истина Цркве православне данас је на удару екуменизма, продужене руке светског глобализма. Екуменизам је одогмаћени глобализам, односно, његова идеолошко-религијска еманација. Глобални удар глобалистичког деловања није поштедео нити један делић Цркве православне, у њеним васељенским размерама. Но, вечита душа Цркве, Дух Свети, као надахнитељ, бранитељ, чувар, животодавац, извор мудрости, освећења, просветљења, непроменљиво и постојано напаја, храни, оплемењује, усавршава, очишћује Цркву, како би она остала вечно млада, чиста и лепа Невеста, Њеног вечно младог и вечно живог и животодавног Женика, Богочовека Христа. Зато Дух Свети свагда, па и данас, својим педесетничким мановенијем покреће душе својих верних слугу међу православним пастирима, монаштвом, људима, утврђује и научава руке њихове за бој (Пс 17, 35) против јереси која устаје на светодуховску истину вере, садржану у светом православљу, а чувану у Цркви Христовој, као бисер у шкољци. Као што шкољка без свог бисера губи своју вредност, тако и Црква без „бисера“ чисте, свете и светле вере православне престаје бити Црква, губи своју спасоносну, сотериолошку вредност.

Вођени Духом Светим добар број православни широм васељене прекида општење са црквеном јерархијом, која шири јерес екуменизма, прећутно или активно. Вођени истим Духом православни покрећу одлучујућу борбу за очување вере православне. У том циљу састављају своје православне саборе, скупове, сабрања, упућују са њих мноштво порука, посланица, резолуција, које су надахнуте јеванђелским духом, духом апостолске ревности за веру и светоотачки исправног схватања вере и Цркве православне. Но, оно што је очекивано и што је најзначајније у овој борби јесте да је Дух Свети широм васељене почео да уједињује православномислеће и да полако међу њима саздаје један истински светодуховски фронт, сједињен у свези заједничке вере православне, и повезан заједничким канонским ставовима и принципима борбе за очување православља. На овогодишњем Молитвеном, црквенонародном сабору у Лозници, и на њему усвојеној Посланици, упутили смо и позив свим православностојећима да се ујединимо и пружимо заједнички отпор јереси екуменизма. Логици овог нашег позива на саборност у подвигу очувања вере и сами следујемо, те смо на овогодишњем скупу православних у Краснодару упутили своје скромно саопштење подршке сабранима и нашу овогодишњу Саборску посланицу. Радује нас што је наше обраћање наишло на одобравање многих и што је затим уследио одазив не малог броја православних, који се боре по правилу (2. Тим 2, 5), плетући тиме себи исповеднички венац. Међу онима који су посетили нашу Епархију, затражили благослов епископа Артемија, контакт, успостављање општења, упутили позив да и ми будемо њихови гости, давања и тражења подршке и помоћи, у овој нашој одсудној борби за очување вере православне, има православних из братске Русије, Румуније и Грчке.

Између осталих, ових дана је нашу Епархију посетио отац Сава Лавриот, борац за очување вере православне, која тренутно трпи удар екуменистичке јереси. Попут нас самих и он, покретан идејом међусобног уједињавања православно мислећих посетио је православну браћу, која се боре за очување вере, у многим светим помесним црквама, а овом приликом посетио је и нашу исповедничку Епархију, која високо држи барјак борбе за очување вере, на овим просторима. Отац Сава је, попут нас, гоњен и прогоњен са Свете Горе, скупа са још 40 монаха светогораца, чији је овлашћени представник и који су прекинули општење са патријархом (васељенског екуменизма), Вартоломејем цариградским.

У своје и у њихово име, дошао је да укаже поштовање владици Артемију, као искреном и истинитом исповеднику и борцу за чистоту православља, да упути подршку, да успостави контакт са нашом Епархијом, да нас позове да будемо гости у њиховим катакомбама у оснивању, широм православне Грчке, где поред наведених светогораца им и 25 православних свештеника, који су такође прекинули литругијско и административно општење са неправославном и екуменизмом упрелешћеном (анти)црквеном јерархијом. Сусрет се догодио 25. окотобра 2017, у Лелићу,у новооснованом манастиру Светих никејских отаца, где борави преосвећени епископ Артемије. Уз домаћина, епископа Артемија, сусрету су присуствовали и поједини чланови Епархијског савета, Епрахије рашко-призренске у егзилу, поред моје смерности, присутан је био и високопореподобни архимандрит Варнава, као и брат Марко Пејковић, у својству преводиоца, док је са оцем Савом био његов пратиоц, господин Јоргос Вламанис, са Крита. Сусрет можемо описати понављајући речи светог апостола Павла, да смо се утешили заједничком вером, нашом и њиховом (Рим 1, 12). Током срдачног разговора установљена је потпуна једнодушност у свим догматским и канонским питањима, која су од суштинског значаја за текућу борбу за очување Цркве и вере православне, што сматрамо дело Самог Духа Светога, Који нас, иако удаљене просторно, уједињује духовно, чак и пре него је дошло до сусрета и упознавања. То је јасан знак да, упркос смутном времену, заиста Сам Дух Свети делује у Цркви, покрећући на исту борбу, са истим циљем и средствима, православне са различитих меридијана, који међусобно нису до сада били у контакту. Констатовано је, између осталог, да су се екуменисти међусобно ујединили и захваљујући том јединству, посебно на црквено-јерархијском нивоу, систематски наносе велику штету Цркви, и да је потребно да се и ми православномислећи, јединством у вери православној, супротставимо екуменистичком јединству у јереси. На позив да будемо њихови гости у Грчкој, и ми смо као домаћини узвратили позивом нашим гостима да нас опет посете, што су и обећали.

Сусрет и разговор о свим горућим темама, везаним за трагично стање у Цркви на васељенском нивоу, које је последица ширења екуменистичке јереси и начинима вођења борбе у одупирању њој, тј. борбе за очување чистоте светог православља, окончао се у срдачној братској радости због заједничке констатације да пребивамо у потпуном духовном јединству у одстојавању на линији очувања светоотачког предања Цркве, на чему од свег срца благодаримо Богу, што полако, али сигурно сабира Своје правоверне слуге, са краја на крај света, да очувају чистоту вере православне и јединство у њој и у Цркви Христовој.

7. 11. 2017. Манастир свете Живоначалне Тројице, у Кули, Северна Србија

Хорепископ новобрдски и панонски +Максим

 

 

 

Извор: eparhija-prizren.org

Види још: СВЕТОГОРСКИ ОЦИ: БЛАГОСЛОВ ЈЕ КАДА ВАС РАШЧИНЕ ЕКУМЕНИСТИ

 

 

 

Објављено под Српска Црква | Оставите коментар

ИЛИ СИ ПРАВОСЛАВАН ИЛИ ГЛЕДАШ ФИЛМ „МАТИЛДА“

Промена  свести људи, сатирање њихове воље и вере, и креирање поретка у којем ће људи без трунке поштовања према истинским вредностима и заборављајући своју историју,  тумарати унаоколо као марионете, несумњиво их наводећи да зарад најпрљавијих нагона у њима самима, чине све како би мржњом према  Богу и Истини изгубили душу, плодови су  глобализма. Да овај отворено антихришћански поредак, уз небројено много богоборачких особина  има за циљ да своје противнике, не бирајући средства и немајући меру, унизи до крајњих граница, и огади народу све оно у шта треба веровати и чему треба тежити,  доказ је и  чедо визуелне уметности (анти)руски филм „Матилда“ чије приказивање је  уз подршку тамошњег Министарства културе, већ почело у Русији,  а ускоро ће по благославу Патријарха српског Иринеја бити приказан у оквиру Међународног филмског фестивала „Снажни духом“ и у Србији. Дан касније 2. новембра ,  премијера „потенцијалног руског кандидата за награду Оскар, у чију продукцију и гламурозне костиме је уложено више од 25 милиона евра, а реч је о биоскопском спектаклу какав не памти европска кинематографија“ заказана је у 20 часова у Центру „Сава“.

На  сајту јавног сервиса, (чији слоган „ Ваше право да знате све“ већ одавно служи само за пошалице  и исмевање исте), промоцију филма најављују следећим речима:  „Филм Матилда, који се бави односом балерине Матилде Кшесинске и будућег руског цара Николаја Другог, назвали су „антируском и антирелигијском провокацијом“ много пре него што га је ико погледао“. Оваквом одбраном још непогледаног (не)дела, показују да нису одмакли од некадашње уређивачке политике по питању седме уметности, када им је филмски уредник био Роберт Немечек, који је својевремо повезиван са једном од најопаснијих сатанистичких секти -ОТО („Ордо Темпли Ориентис“). Дакле, просечном Србину који се “попут гуске кљука” информацијама са јавног сервиса,  топло се препоручује гледање овог филма, а како овај навикнут да своје мишљење не гради на евентуално прочитаним књигама и познавању историјских чињеница, заживеће слика како је Цар – Мученик Николај II Романов, последњи православни Император, био блудник и развратник а његова жена, „царица –караконџула“ која се светила својој наводној супарници. Наравно, како су у  нашем народу популарни ријалити програми и турске „сапуница“ серије,  неће му бити тешко прихватити и овај вид забаве, јер не тако давно одушевљавали су се интригама у љубавном животу Сулејмана Величанственог, делећи се на оне  који више воле његову жену насупрот оних којима је била милија Сулејманова љубавница.

Сродна слика

Истина је  да сваки тај љубитељ седме уметности, који се одлучи да погледа „Матилду“ неће бити у биоскопској дворани, него ће закорачити у кућу Ипатијева, на Уралу, у граду Јекатеринбургу, у друштву 11 крвника, са којима ће убити Царске Мученике  по други пут. Зашто?

Зато што не зна или не жели да зна шта је свети владика Николај рекао о  жртви цара Николаја, када је у светски рат ушао да спасе Србе, упоредивши жртву руског цара са Косовском жртвом цара Лазара, давне 1932. године: „Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? …

Резултат слика за цар Николај

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју“.

Цар Николај II био је слуга Божији по свом унутарњем погледу на свет, по убеђењима и делима, и такав је био и остао у очима свих православних Руса. Борба против најуже царске породице је била повезана са борбом против Бога и вере. Једном речју, Цар Николај је постао Мученик остајући веран Владики оних који владају и прихвативши смрт онако како су је прихватали Мученици! (Свети Јован Шангајски)

Да  цар Николај  није био богобојажљиви владар, одан породици  и да није схватио ношење царске круне  као служење Богу, него блудник и развратник који је имао наводне љубавне па и еротске односе са балерином Матилдом,  да ли би преподобни Серафим Саровски предао писмо свом духовном чаду за цара који ће доћи у Саров и Дивјејево, који ће њега убогог да прослави, а он (-цар -прим. ПЖВ) ће бити прослављен од Господа! Када дође Царска породица у Саровску пустињу и Дивјејевски манастир, да би њега прославили, како је говорио преподобни, скупиће се више народа него класја жита у пољу. Усред лета певаће се Васкршњи Тропар: Христос Воскресе! Али, после великих свечаности, у Русији ће бити такво страдање да ће анђели једва успевати да приме душе!

Картинка 36 из 437

Свети Цар Николај носи кивот са моштима св. Серафима Саровског, 1. август 1903. године

Да су аутори богохулног филма „Матилда” нико други него продужена рука крвника који су након убиства Царских Мученика, њиховом крвљу исписивали сатанистичке симболе, и да тако тачно један век касније остављају исту ону поруку (састављену од четири кабалистичка симбола) која је касније дешифрована као: «Ту је поглавар религије, народа и државе убијен, наредба извршена», сведоче и Чуда Светог Цара у Србији:

-још  1925.  године писала је у српска штампа  како је једна стара Српкиња у рату Резултат слика за свети цар Николајизгубила два сина, а трећи је био проглашен несталим и она га је сматрала убијеним; но једном, након горуће молитве за све војнике погинуле у минулом рату, имала је виђење. Јадна мати заспала је и у сну видела Цара Николаја 2. који јој је рекао да јој је син жив и да се налази у Русији, где се он заједно са своја два брата борио за словенску ствар.

– „Нећеш умрети,“ – рекао јој је руски Цар, – „док не видиш свог сина.“

Ускоро након тога старица је добила извештај да јој је син жив. Неколико месеци након тога загрлила га је живог и здравог, када се вратио у своју отаџбину.

-11. августа 1927. године новине у Београду пренеле су вест под насловом „Лик Цара Николаја 2. у манастиру Светог  Наума на Охридском језеру. Руски уметник и академик Колесников био је одабран да живопише нови храм у древном српском манастиру Св Наума. Притом остављена му је потпуна слобода при одабиру ликова и тема за живописање зидова и купола. Четрнаест ликова уметник је живописао лако, а петнаести беше оставио празним, не знајући шта би ту живописао. Када је једно вече ушао у храм, запањени живописац угледао је на петнаестом луку забринуто лице Цара Николаја 2. Поражен чудесним јављењем мученички пострадалог руског Господара, уметник је неко време стајао као укопан. Потом, како је казивао сам Колесников, није могао да заспи целу ноћ, а ујутру покренут молитвеном жељом грозничаво је поставио лестве крај овала и радио са жаром као никада до тада, уз зраке излазећег сунца. „Живописао сам без фотографије“ – писао је уметник једном пријатељу. – „За све време, неколико пута указао ми се сам Господар, дајући ми објашњења како да живопишем његов лик. Лик његов потпуно ми се урезао у памћење. Завршио сам дело и исписао натпис: „Сверуски Император Николај 2., примивши мученицки венац за добра дела своја и жртве учињене за славјански народ.“ Када је ускоро у манастир дошао командир битољског војног округа, генерал Ростић, угледавши фреску Светог Цара Николаја, расплакао се од ганутости. Тада је тихо изговорио: „За нас Србе, то јесте и биће највећи, и најпоштованији од свих светих.“

Многи официри и војници српске војске пре II Светског рата причали су да се годинама сваке вечери уочи дана убиства Господара и његове породице, руски Цар појављује у Саборној Цркви у Београду, где се моли пред иконом Светога Саве за српски народ. Затим, према тој причи, он одлази у главни штаб и тамо проверава састав и стање српске армије.

Да је ово велико земаљско улагање у пројекат „Матилда“ малициозан ударац и бескруполозан покушај „уметника“ да у унизи и у блато баци  Свети Симбол Русије, Свете Страстотрепце, сведочи апел директора Међународног филмског фестивал “Снажни духом” на којем ће премијерно бити приказан филм „Матилда”, Филипа Кудрјашова: ”Од 1. новембра у српским биоскопима почиње приказивање руског филма режисера Алексеја Учитеља „Матилда”. Филма у којем је историја промењена, филма који уноси раздор у друштво и не ствара, филма у којем нема љубави. Ја као директор фестивала православног филма у Србији „Снажни духом” молим све православне Србе да се замисле да ли је заслужио Николај Други, руски цар који се заложио за братски народ у Првом светском рату и на крају изгубио могућност да сачува Русију, такву захвалност од потомака. Немам право да забрањујем тај филм, али вас молим да памтите и читате своју ПРАВУ, а не измишљену историју, која уздиже животињске људске потребе. Пре него што пођете у биоскопе на пројекцију филма „Матилда”, дозволите да вам понудим да се упознате са изјавама познатих архијереја Руске православне цркве о њему.„

И опет, на свакоме је од нас и данас да одлучи коме ће се приволети царству .

 

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Сабрање православних у Русији 2017.

Као што је било најављивано ранијих недеља, у граду Краснодару на југо-западу Русије одржано је сабрање православног свештенства и монаштва који су се позивом на Канон 15. Прво-Другог Цариградског сабора оградили од надлежног епископа који јавно проповеда јерес.

15.  правило Двократног Сабора Светог Фотија Великог, Патријарха Цариградског (861. год.) с тачношћу тврди да „Оно што је одређено за пресвитере и епископе, и митрополите, управо то и тим пре доликује патријарсима. У том смислу, ако се неки пресвитер или епископ, или митрополит дрзне да прекине општење са својим патријархом, и да не помиње његово име, по одређеном и установљеном чину, у Божанственој светој тајни, али, пре Саборног објављивања и његове потпуне осуде, довешће до раскола – таквом је свети Сабор одредио да буде потпуно рашчињен из свештенства, ако само буде разобличен у свом безакоњу. Уосталом, ово је одређено и утврђено о онима, који се, под изговором неких оптужби, удаљују од својих епископа и патријараха и доводе до раскола, и раскидају јединство Цркве. Јер они који прекидају општење са предстојатељем због неке јереси, коју су осудили свети Сабори или Оци, кад овај проповеда јерес целом народу и шире јерес отворено у Цркви, такви, ако и прекину општење са поменутим епископом пре саборног разматрања, не само да не подлежу епитимији, установљеној одредбама, већ су и достојни части, која приличи православним. Јер они нису осудили епископе, већ лажне епископе и лажне учитеље, и нису расколом разбили јединство Цркве, већ су се потрудили да сачувају Цркву од раскола и подела”.

Сабор у Краснодару који је одржан почетком октобра био је међународног карактера и на њему су учестовали клирици и мирјани Московске Патријаршије РПЦ, Румунске Православне Цркве као и монаси са Свете Горе, а позив је био упућен и представницима Српске Православне Цркве – Епархији рашко-призренској у егзилу, као јединој епархији СПЦ која се у складу са Каноном 15. оградила од екуменистички настројене Београдске Патријаршије која у јуну прошле године активно учествовала на Сабрању на Криту, а на редовном Мајском заседању ове године усвојила (=потврдила и прихватила) извештај (=одлуке) са „Критског сабора“, а чиме је исповедничка Епархија рашко-призренска у егзилу и званично препозната од остатка православног света као исповедничка и канонска епархија.

У наставку преносимо обраћање Његовог Преосвештенства Хорепископа новобрдског и панонског Г.Г. Максима које је прочитано на сабрању у Краснодару, а које су присутни прихватили са одушевљењем.

Обраћање уваженом Сабрању православних у граду Краснодару, 2017. године, упућено из Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, Српске православне цркве

Преподобни и часни оци, браћо и сестре, Христос посреди нас!

Ми православни Срби, сабрани у исповедничкој, али и прогоњеној Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској у егзилу, сједињени у вери православној и возглављени свагдашњим пастиреначалником Цркве – Христом Богочовеком, а предвођени нашим предстојатељем – епископом Артемијем,  како из редова свештеног клира, тако и из редова монаштва и верних, поздрављамо нашу једноверну, православну браћу широм православне васељене, са жељом да Христос, основ нашег јединства и братске љубави, свагда буде посред нас.

Овом приликом посебно и срдачно поздрављамо вас, сабране на овом синаксису са добром намером да испуните најсветију дужност сваког поколења нас православних хришћана, а то је: одбрана и очување Цркве Христове и њених свештених догматских темеља, садржаних у неизмењеној, апостолској, светоотачкој и православној вери. Јерес екуменизма је једно од најопаснијих оружја које је ђаво усмерио против православне Цркве, и то баш у овом нашем времену у коме нас је Бог створио. Пошто ми сами нисмо бирали време када ћемо се родити, то слободно можемо закључити да оваквим Својим промислом и допуштењем Бог све нас призива на подвиг исповедања вере православне. Овакви скупови и сабрања имају као циљ очување и одбрану православља, али и да покажу хоћемо ли ми бити поколење које ће, уз Божју помоћ, бити способно да испуни ту дужност да одбрани и сачува веру православну? Пошто је Црква православна у целости угрожена, то је неопходно да се сви православни саборно и јединствено покрену у одбрану Цркве, ма ког језика и нације били. Зато нас ово тешеко време упућује на речи светог апостола Павла (који се хвалио тиме што је апостол незнабожаца), који каже да у Христу више нема ни Јудеја ни Јелина (Гал 3, 28). Свети исповедници вере православне, почев од светих апостола, преко светог Максима Исповедника, светог Гиргорија Паламе, светог Марка Ефеског, па до светог Јустина Ћелијског и његовог достојног духовног сина, носиоца и наследника његовог светоотачког, православног и анитекуменистичког предања, владике Артемија, своју огњену ревност за чистоту вере православне сједињавали су и сједињују са својим истинским смирењем. Јер, Бог се гордима противи, а смиренима дарује благодат (Јк 4, 6), у случају наведених, Бог дарује благогодат исповедништва и одбране вере православне. Гордост је мајка сваког греха, па и греха јереси, зато је немогуће супротставити се греху јереси следовањем мајци овога греха – гордости. Гордост, по речима светог Јустина Ћелијског, разара Цркву, из овога јеванђелском логиком вођени, закључујемо да смирење изграђује Цркву. Из тог разлога оружје наше борбе треба да буде чиста вера православна сједињена са истинским смирењем, без којег нећемо моћи следити пут светих, непоколебивих, али увек смирених исповедника вере у Цркви Христовој. Ако оком чисте вере православне и оком смирења сагледамо историју борбе православних са јересима видећемо да је главни предводник те борбе био и остао Сам Дух Свети – Утешитељ, и Утемељитељ Цркве на Камену вере – Богочовеку Христу. Он Сам је утеха и данашњим православним слугама Својим, који су на удару савремене пошасти екуменизма и глобализама. Сам Дух Свети полако, али сигурно, саздаје фронт одбране вере православне и данас, али ми треба да имамо довољно ревности за веру и исто толико смирења, како бисмо вођени Њиме постали део тог општег православног фронта за одбрану Цркве и вере православне, јер Дух Свети је Бог смирења и Бог смирених. Такође, ако очима православне ревности и светоотачког смирења погледамо данашње стање у православној васељени, потресаној разорним дејством и ширењем јереси екуменизма, видећемо да је ситуација слична као и у време светог Марка Ефеског. Као што је њега Бог подигао као православног епископа да остане на линији одбране вере православне од душегубне, неправославне и антицрквене уније са папистима, тако је и сада Бог подигао православног епископа Артемија, који је још пре седам година прекинуо општење са београдским патријархом Иринејем, који је јавно и речима и делима себе декларисао као следбеника и пропагатора јереси екуменизма (поред мноштва заједничких молитава са папистима отворено је изјавио:„ја сам екумениста и пацифиста“). Пошто знамо да без епископа нема Цркве, знамо да је још теже (не и немогуће) без епископа бранити Цркву, то сматрамо да ће данас свако ко искрено жели да сачува Цркву и веру православну разумети да владику Артемија Бог дарује данашњим исповедницима вере као својеврсни духовни ослонац и укрепљење, без чијег благослова, благодатно-пастирског деловања и савета (а не деспотског наметња своје власти) ће тешко бити на фронту очувања наше вере. Без таквог ослонца и духовног (никако бирократског) ауторитета тешко ће се избећи штетна самовоља, разногласије и све оно што представља плод недостатка истинског пастирско-духовног ауторитета, а што ће свакако у самом старту довести до потпуног распадања било каквог фронта православно стојећих.

DSC_0082

Овакав наш став може разумети само онај ко зна шта је Црква православна и њено догматско-канонско предање, и ко се данас бори за веру православну са искреном ревношћу, али и смирено, неоптерећен личном сујетом, умишљеним елитизмом, или националном припадношћу, и ко не робује жељи да се намеће као некакав „предводник“ свима православно стојећима. Данас треба по истрајности, делима и смирењу да будемо прави исповедници вере, а не да пред светом глумимо исповеднике. Као што су некада сви православни са радошћу хрлили као светом Марку Ефеском, сматрамо да ће сваки искрени ревнитељ и у преосвећеном владици Артемију препознати, по духу и ревности, истог духовног пастира и истинског чувара светоотачке вере и предања.

Екуменизам Цркви наноси љуту рану, ми праводлавни треба да се сабирамо у један јединствени православни фронт, који ће бити својеврсни „духовни мелем“ и „лек“ за насталу рану на Цркви. Но, да би заиста наше ревновање било духовни мелем и лек, оно мора бити уравнотежено мером смиреног следовања светим оцима, а то подразумева да јерес екуменизма осуђујемо увек и на сваком месту, не бојећи се ни црквене ни земаљске власти, да се од црквених великодостојника, који следе ову јерес ограђујемо, канонском оградом садржаном у 15. канону Прво-другог цариградског сабора, али уједно треба следити став по коме не поричемо таинствену благодат онима у Цркви православној који не пропагирају јерес екуменизма, али који због малодушности, индиферентности и недостатка ревности остају под влашћу следбеника ове јереси. Уколико не следимо такав одмерени став, наше ревновање неће бити мелем и лек за рану на Цркви Христовој, већ љута со, која ће ту рану само проширивати. Зато не треба презирати слабе у вери (као што су, вођени гордошћу, то чинили некадашњи расколници и јеретици новацијани),  нити их радикалним ставовима и држањем одгурнути од нас, већ их јаким аргументима, а благим речима, братским, али исповедничким примером и држањем, привести у ред оних који се боре за очување вере православне.

Основа остварења нашег саборног и јединственог православног фронта јесте пре свега наша заједничка вера православна, и наше међусобно признање једни других, као канонских и у црквеном смислу валидних чланова Цркве и црквеног клира. Без оваквог предуслова немогућ је било какав разговор, а камоли постизање неког јединства, то је јасно само по себи. Као додатни основ у активном одупирању јереси екуменизма предлажемо две тачке, једна је догматске, а друга канонске природе. Прво је недвосмислена осуда екуменистичке јереси, чиме констатујемо главни проблем, који нарушава јединство Цркве православне, будући да нарушава јединство вере у њој. Друга тачка је својеврсни „канонски лек“ за ову рану на телу Цркве, а то је прекид црквеног, односно литургијско-администриативног општења са предстојатељима, патријарсима и епископима, који активно или пасивно пропагирају, подржавају или следе екуменистичку јерес.

На постизање саборности у одбрани вере православне, на напред наведеним основама, позивали смо све православне ревнитеље широм васељене, у више наврата, а посебно на нашем овогодишњем Молитвеном, црквено-народном сабору у Светониколајевској обитељи у Лозници, код Чачка. Овакве саборе одржавамо једном годишње у нашој Епархији, уз традицију да на сваком од њих усвојимо саборску посланицу. Напред наведени основ, који предлажемо за постизање јединства на фротну одбране вере православне детаљније је изложен у нашој овогодишњој Саборској посланици. Сматрајући да она најпотпуније изражава наш став по питању главне теме којом се данас овде бавите, овом приликом вам управо упућујемо нашу овогодишњу Саборску посланицу, те предлажемо да се она прочита на вашем цењеном сабрању.

DSC_0302

Са надом да ће наш став допринети раду вашег скупа у конструктивном смислу, срдачно вам честитамо на организовању истог, са искреном жељом да он буде успешан, као и да таквих сабора буде што више, на општу радост свих верних, на постизање јединства међу православно стојећима и на пораз непријатеља Цркве и вере православне. Уз овакве наше жеље упућујемо и молбу да нас званично обавестите о закључцима донетим на овом сабрању.

С благословом Божјим,

                                                                   Хорепископ новобрдски и панонски

                                                                                 Српске Православне Цркве

                                                                           +М а к с и м

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

ВАЖНО: Најава сабрања православних који примењују 15. правило Двократног сабора

Према извештајима православног руског портала 3.рм у току су припреме Синаксиса православних свештенослужитеља  који су се оградили од лажиепископа и лажипатријарха, примењујући  канонску и светотоотачку меру ограђујући се од свепогубне јереси-екуменизма и оних који ту јерес проповедају речју и делом, а који би требало да буде одржан у Русији.

Примена наведеног правила  добила је  на снази непосредно пред одржавање тзв. „Светог и Великог Сабора”, који је био одржан током јуна прошле године на Криту, у смислу отпора сазиву овог  екуменистичког  сабрања, за који су многи тврдили да је у много чему копија Другог Ватиканског псеудо-сабора. Да те тврдње нису биле без основа и да нису само „плод маште расколника и секташа“ потврђује чињеница да се након донесених одлука  несрећног „сабора“ све већи број православних, сходно светоотачкој традицији и православном Предању, одлучио на овај корак ради очувања истинске православне вере.

Најављено је да ће Синаксису присуствовати и представници  других помесних Православних Цркава –из  Грчке, Румуније, Србије, Молдавије, Белорусије.

На ово сабрање позивају се само свештеници који су се оградили од лажи епископа и лажи патријарха – екуменисте, њиховим непомињањем применом 15. правила Двократног сабора. 

Представници  других јурисдикција  који поричу и хуле на  Руску православну цркву МП  и друге помесне Православне Цркве  Васељенског  Православља  неће бити присутни.

Осим тога, речено је да и поред жеље да се позове и епископ Лонгин (Жар), то није учињено  јер неки од отаца нису подржали ту идеју, с обзиром да епископ Лонгин и даље помиње  надлежног Митрополита Онуфрија и саслужује са онима који и даље помињу лажипатријарха Кирила.

Уз напомену да до почетка Синаксиса није остало још много времена, позивају се оци и браћа да искористе ову прилику,  да дођу и да саборно расправљају  о свим горућим и актуелним питањима која су свима од велике важности.

Уколико неки од свештеника желе да присуствују синаксису, а нису у могућности да финансијски поднесу трошкове пута њима ће бити обезбеђена материјална помоћ за путне трошкове.

Најављује се и присуство и монаха и мирјана, уз напомену да ће њихово присуство бити по броју ограничено.

Надајући се у помоћ и милост Божју и Пресвете Богородице, верујући да ће се Синаксис одржати у славу Божју и на помоћ свим православним хришћанима који су храбро иступили на пут очувања чистоте Православне Вере, позив на сабрање завршава се речима:

„Драги оци и браћо у Христу, за сва појашњења, контактирајте јеромонаха Димитрија , тел. +79528328773 или оца  Онуфрија  (келејник старца Рафаила ), тел. +306980576210 / skype: moscow1910 или на мејл адресу: tribrata.afon@yandex.ru.“

Напомена:

Како се у свом безумљу екуменисти и даље упорно труде да застраше верујући народ,  називајући   примену 15. Правила покушајем да се разбије јединство Цркве „што покушавају поједина лица и групе под изговором наводног очувања или заштите истинског Православља и да исти подлежу осуди” у наставку, још једном подсећамо како наведено правило гласи:

Оно што је одређено за пресвитере и епископе, и митрополите, управо то и тим пре доликује патријарсима. У том смислу, ако се неки пресвитер или епископ, или митрополит дрзне да прекине општење са својим патријархом, и да не помиње његово име, по одређеном и установљеном чину, у Божанственој светој тајни, али, пре Саборног објављивања и његове потпуне осуде, довешће до раскола – таквом је свети Сабор одредио да буде потпуно рашчињен из свештенства, ако само буде разобличен у свом безакоњу. Уосталом, ово је одређено и утврђено о онима, који се, под изговором неких оптужби, удаљују од својих епископа и патријараха и доводе до раскола, и раскидају јединство Цркве. Јер они који прекидају општење са предстојатељем због неке јереси, коју су осудили свети Сабори или Оци, кад овај проповеда јерес целом народу и шире јерес отворено у Цркви, такви, ако и прекину општење са поменутим епископом пре саборног разматрања, не само да не подлежу епитимији, установљеној одредбама, већ су и достојни части, која приличи православним. Јер они нису осудили епископе, већ лажне епископе и лажне учитеље, и нису расколом разбили јединство Цркве, већ су се потрудили да сачувају Цркву од раскола и подела”.

Примере прекидања помињања имена епископа-јеретика можемо наћи у историји Цркве: тако су поступали Свети и Богом надахнути Оци, као што су Преподобни Максим Исповедник, Преподобни Теодор Студит, Атонски Оци из времена латинофила Васељенског Патријарха Јована Века, Свети Григорије Палама, преподобни Јосиф Вријеније, свети Марко Евгеник  и Атонски Оци из времена Васељенског Патријарха екуменисте Атинагоре.

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

БАРСКО БЕЗУМЉЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

“Освећењу” новог римокатоличког храма Светог Петра у Бару присуствовао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Митрополит Амфилохије на освећењу римокатоличког храма у Бару: Часни Крст наставља да нас сједињујеНакон честитки  Надбискупији барској Високопреосвећени Митрополит је  „пренео поздраве”  Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Иринеја.  Да би овај  скуп додатно утврдио у лажиекуменској љубави изјавио је: „Ова данашња свечаност, на неки начин, она  је наставак, ја бих рекао тог  јединства, сведочење тог јединства у Вјери кроз ову катедралу, посвећену Апостолу Петру. Који је прво врховни Апостол, и Апостол који је признат и на Истоку и на Западу. Нарочито његово исповедање Вјере, Христа као Сина Божјег, надахнутог Духом Светим. Дакле, Бар је одувијек био мјесто тог узајамног прожимања Истока и Запада , а у новије време ево ту се појављује  онај даљи Исток, ислам.”

 

Митрополит црногорско-приморски Г.Г. Амфилохије говори о јединству вере православних, паписта и муслимана (3:41-4:40)

Дакле на истом месту и током истог скупа митрополит Амфилохије прво подсећа сабрани народ да је свети апостол Петар исповедио Исуса Христа као месију и Сина Божјег и да је на том исповедању вере утемељена Црква Христова „којој ни врата пакла неће одолети“ да би затим уручио поклон надбискупу Року Ћонлешају – крст и икону Мајке Божје са Христом, па јеретички, надахнуто наставља о сједињењу: „У знаку Распећа је Бог открио Себе као љубав вјечну, жртвовавши себе за живот свијета. Зато је добро да овај Часни Крст који нас је сјединио једном за свагда, наставља да нас хришћане сједињује на овим просторима. Његова вертикала нас сједињује са Живим Богом а хоризонтала једне са другима. Нека  Господ благослови ваше дјело и храм који је украсио овај древни град Бар, као и однедавно храм Светог Јована Владимира.“

am4

 

Када је већ поменуо барски храм Светог Јована Владимира (који је јавности познат по безбожној фресци учесника екуменистичког Критског сабора 2016. године), можемо ли се надати да ће уз пар потеза неки млади уметник „домоловати“ у „барку спасења“ Амфилохијеву браћу римокатолике и припаднике исламске вероисповести, са којима силно жели  бити и званично у јединству. Некада су фотографије служиле за успомену и дуго сећање, а када је екуменска љубав у питању зашто од митрополита толико прижељкивана  „љубав међу браћом“  не би била овековечена фреском?!

Остаје да се надамо да када под налетом емоција (неко би рекао лицемерја) крене следећи  пут да лије „крокодилске сузе“ над светим моштима свог духовног оца авве Јустина, или се присети светог старца Пајсија са којим је својевремено делио келију на Светој Гори, остати само на томе, да неће митрополит пожелети и ове свете старце да види на зиду барског храма у „барци спасења“.

Митрополит Амфилохије на освећењу римокатоличког храма у Бару: Часни Крст наставља да нас сједињује
Извор: СПЦ и ΑΚΤΙΝΕΣ

Објављено под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма | 1 коментар

СПЦ ИЗЈЕДНАЧИЛА СТАРЦА ВУКАШИНА КЛЕПАЧКОГ И КАРДИНАЛА СТЕПИНЦА

Наводна „активна борба и огроман уложен труд српске стране“ учешћем у раду Мешовите комисије хрватских римокатоличких и српских православних стручњака ради заједничког разматрања лика кардинала Алојзија Степинца, надбискупа загребачког, доживела је бар за српску страну, сасвим очекивано, тотални фијаско. Након шестог и последњег састанка ове комисије, „онај који десницом Србе покрштава а левицом витла нож коље оне који нису научили Здраво Маријо“, како видимо након Саопштења за јавност Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције , проглашен је мучеником.

У име Српске Православне Цркве, у Дому Свете Марте (Domus Sanctae Marthae) у Ватикану, са констатацијом да је Алојзије Степинац мученик, сагласили  су се: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ новосадски и бачки Иринеј, епископ пакрачко-славонски Јован и проф. Дарко Танасковић, стални представник Репубике Србије при УНЕСКУ.

images-cms-image-000005276

Извештавајући о стрмоглавом паду српских епископа, уз констатацију  „да српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе о Степинчевој улози у прогону, присилном превођењу у католичку веру и игнорисању масовних убистава Срба у логорима смрти НДХ, прве су се огласиле ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ текстом под насловом ШОК НА КРАЈУ РАДА КОМИСИЈЕ: Степинац мученик, ни слова о злочинима!

Да ли зато што су на тај начин предухитриле гласноговорнике Београдске Патријаршије да објаве своју верзију догађаја, или зато што су својим текстом обелоданиле нешто што се по опробаном рецепту, требало „сакрити под тепих“, тако што се о томе неће говорити, те новине проглашене су клеветничким, а њихов текст окарактерисан је као „лаж и монструозна конструкција (против СПЦ) која се организовано и са очигледном намером протура у овдашњим средствима информисања“.

Када упоредимо „шокантни, клеветнички текст“ дневног листа са Саопштењем са званичног сајта СПЦ, јасно се види да разлике нема.
Новинарском двојцу Р. Драговић/ J. Кеблер, који је разобличио још једно срамно додворавање папиних прстенлија, највише је замерено што су у наведеном тексту део Саопштења препричали овако: „У усаглашеном саопштењу, којим је окончан једногодишњи дијалог двеју цркава о улози контроверзног хрватског надбискупа, сугерише се да је „Степинац мученик и исповедалац вере Римокатоличке цркве“.

А да видимо шта о томе кажу на званичном сајту СПЦ: „Проучавање живота кардинала Степинца показало је да су све цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере. У том смислу, чланови Комисије су се сагласили око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би поделили сећање на мученике и исповеднике вере обеју цркава“.
Није шија, него врат!

У немогућу мисију одбране части осведочених папољубаца међу српским владикама, кренули су  њихови унезверени лакеји  тумачењима типа: „Све ће то доћи на своје када се наша јавност буде заиста обавестила на тему свега што се заиста радило током шест радних састанака мешовите Комисије за разматрање праве истине о животу и последицама деловања надбискупа и кардинала Алојзија Степинца“.
А шта се то радило, што по „браниоцима праве истине“ изискује још времена, „макар мало више времена за објашњење у јавности (јер се за пар дана то напросто – не може)?“ Чиме уопште може резултирати тај рад, ако се њихово свесрдно учешће у рехабилитацији надбискупа Степинца оправдава  грешком у преводу а срамота потписаног саопштења прикрива опаском да је „заједнички, протоколарни и „дипломатски” део објашњења“ једно, а „да постоји и наш посебни, суштински и најважнији део, сасвим логично „неусаглашен са хрватским ставовима”, њима сасвим супротан“.

Њима се догодило оно што вели истинита пословица: Пас се враћа на своју бљувотину, и: Свиња се окупала па се у блату ваља. ( 2 Петар, 2:22)

И још само два питања свима онима који стају у одбрану лицемерних екумениста у редовима СПЦ  и који се „брину за народ , довољно наиван и неучвршћен у вери, који ће бити саблажњен и уведени у страшни грех неправедног клеветања својих архијереја и наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“:

ПРВО- Ако постоји само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, како су они у чију сте одбрану стали, (из жеље да ето у некој од наредних комисија будете један од чланова), могли (па макар то био и како рекосте заједнички протоколарни и „дипломатски” део објашњења) пристати да потпишу документ у којем пише :“ Чланови Комисије такође признају да свака Црква има властите критеријуме за канонизацију“? Рекосте ли то „свака Црква“?

ДРУГО– Читајући изнова и изнова део саопштења: “У том смислу, чланови Комисије су се сагласили око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би поделили сећање на мученике и исповеднике вере обеју цркава.“ Дакле у увијеној форми, екуменисти из Синода су се обавезали да са папистима заједнички “деле сећање“ мало  на старца Вукашина из Клепаца  пострадалог од усташа, мало на усташког и “блаженог“ Викара НДХ Степинца. Спремите се Срби да празнујете мученика Алојзија!

Да ли се ико надао да је резултат рада Мешовите комисије, у којој су Српску Православну Цркву представљали баш они, могао бити другачији?

mitropolit-amfilohije-i-papa-franjo

1.Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, недоследан не само православној светосавској традицији, већ и недоследан самоме себи, када нпр. каже да од 1054. године наша Православна црква од Истока не признаје римског епископа као првог у хришћанској васељени. А када је то Светосавска СПЦ још од времена преподобног Симеона Мироточивог и светог Саве Немањића, па преко свих светих Немањића, помињала римског архијеретика – папу – као хришћанског епископа.

2. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, који је између осталог, као изасланик Светог Архијерејског Синода учествовао у Асизију на 30. молитвено-мировном сусрету , где је како на званичном сајту СПЦ стоји, одржао запажено излагање на тему „Молитва и корени мира”. Вероватно су обавештавајући верни народ „заборавили“ да обелодане да је у склопу програма шуровања са римском куријом, исти тај митрополит Порфирије, сав сретан и усхићен целивао руку римском папи и клањао му се до земље.

3.Епископ новосадски и бачки Иринеј, који је као члан Делегације СПЦ у италијанском граду Равени, заједно са представницима римокатоличке цркве (на челу са кардиналом Валтером Каспером) и присутним делегацијама православних цркава које је предводио митрополит Јован Зизјулас) – потписао 27. октобра 2007. године документ о начину уједињавања ове две хришћанске цркве.
Том приликом донет је Докуменат од 46 тачака с циљем превазилажења раскола од 1054. године, односно неслагања око поретка првенства. Документом се утврђује да „Рим као Црква заузима прво место у поретку“ (прво седиште) универзалне хришћанске цркве, а да папи „припада место примата на свим нивоима“, односно место „првог (протос) међу патријарсима“. И он као и митрополит Порфирије љубио руку папи.

3. Епископ пакрачко-славонски Јован, познат и као највећи стручњак СПЦ о холокаусту током Другог светског рата, који је својевремено за београдски магазин ”Недељник”, изјавио да ћемо сви морати добро да измеримо сваку реч о кардиналу Алојзију Степинцу који ће можда бити канонизован: „Мислим да ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца. Оно око чега ћемо се сигурно сложити то је да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу да представљају полазиште за разговор о Степинцу. На том процесу и уопште пред комунистима је он показао храброст, и несумњиво је да је тај елеменат исповједништва пресудан у процесу беатификације и канонизације.“
Како је уследила реакција јавности на изјаву која не доликује једном српском владики, стигао је демант из СПЦ: „На жалост, те речи нити је епископ Јован изрекао у интервјуу, нити такав наслов може да се извуче из било чега што је епископ Јован у интервјуу за ”Недељник” рекао. Судећи по наслову који је дала редакција ”Недељника”, испада да се епископ Јован поставио као адвокат Алојзија кардинала Степинца, надбискупа загребачког у време Другог светског рата, што он свакако није нити жели да буде.“ Учини ли ми се да рекоше да на жалост владика Јован (Ћулибрк) није рекао то што је „Недељник“ објавио?!

Screenshot_43

4. Проф. Дарко Танасковић, СРПСКИ ИСЛАМОЛОГ, универзитетски професор, књижевник, књижевни преводилац, дипломата Савезне Републике Југославије и амбасадор Србије при Унеско. Исламолог који је вероватно, као бивши амбасадор Србије у Ватикану и носилац Одликовања Ордена великог крижа витешког реда Пија ИX који се додељује „угледним страним дужносницима и амбасадорима акредитираним при Светој Столици, заслужио да се нађе у саставу Мешовите комисије.

За све оне који су имали другачија очекивања једна анегдота: и ако је балсамованом вођи Лењину у маузолеју обезбезбеђен „комфор“, одмах после уношења ковчега у гробницу се излила канализација и просторија се напунила смрадом. Када су о том догађају испричали једном руском владики, он се благо насмешио и рекао: „Према свецу и миро“.

 

 

Објављено под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма | 5 коментара

ОДУПИРЕ ЛИ СЕ СВЕТА ГОРА ЕКУМЕНИЗМУ?

Након више Отворених  писама  светогорских монаха у којима су позивали Свети Кинот Свете Горе, као управно тело монашке републике,  да  осуди лажни сабор на Криту и донесе одлуку о ограђивању од Патријарха Константинопоља у светогорским манастирима, огласио се Свети Кинот, Саопштењем које преноси портал agionoros.ru.

Светогорски монаси су у писменим обраћањима Киноту навели  да су православни хришћани проглашени непожељнима и издвојени ради прогона, а поготово након Критског лжесабора када су сви који су се успротивили и одлучно одбацили догматски спорне документе којима се покушава озаконити јерес екуменизма проглашени „јеретицима“, „зилотима“ и „ултра-православцима“ и да је 100 година екстремне икономије и толерисања екуменистичких, латинствујућих и унијатских патријараха и епископа довело до непојмљивог кварења вере и јеретичких девијација.

На вапаје светогорских монаха да је неопходно не одступити од борбе за очување Светог Предања наше Православне Цркве и Вере, Свети Кинот је упутио изненађујуће млак одговор:

 „Вођени осећајем одговорности и поштовања према  Светој Цркви“ , а свесни тињајућег незадовољства и противљења  одлукама Великог Сабора на Криту, а што је довело до тога да се предлаже ограђивање од епископа и прекид молитвеног општена са њима, Свети Кинот сматра да нема места немиру јер је Васкрсли Господ уз нас.

Негодујући на предложени престанак помињања епископа, Свети Кинот наглашава  да је Свети Сабор одржан након вишегодишње припреме, и да су пре самог Сабора документа била доступна широј јавности, те је верујући народ могао изразити своје мишљење, као и да је Света Гора у више наврата врло јасно изразила свој став о дијалогу са инославнима. Напомињу и да је током самог Сабора сваки епископ имао на располагању могућност да искаже своје мишљење, што су многи од њих и учинили на исправан начин без прекида њиховог односа са Црквом и да сходно горе наведеном  туга  и очај нису опрвдани, јер воде у раскол.

 

Као одговор на млако  Саопштења Светог Кинота Свете Горе, уследило је још једно писмо светогорских монаха:

Света Гора, 24. јун / јул 7, 2017

Ми смо исцрпели све људске могућности да вам кроз писма, проповеди и обраћања   укажемо на погибељни пут јереси, који ви и игумани манастира  на Светој Гори следите, изманипулисани од стране патријарха Вартоломеја.  Ми смо у потпуности разобличили  и непобитно доказали  улогу Фанара и његових становникa, као протагониста екуменске  свејереси антихриста. Нас угрожавају, малтретирају и прогоне због тога што се одупиремо  колери и душепогубној свејереси, која се прећуткивањем и скривањем истине, лукаво подмеће православном стаду.

Иступили сте овим  јеретичким текстом, како би умирили верујући народ и своју савест, где кажете да је Критски сабор  у потпуности православан,  и да  следећи његове  одлуке, наводно јесте, остајете у  Цркви. На жалост, оваквим начином, слепци и сиромаси  увлачите  Православље у таму, тајним  састанцима са незнабожцима, онима који  православље одувек мрзе.

Ви разбијате Цркву, саблажњавате верујући народ. Својом слепом послушношћу коју на силу намећете, направили сте од Свете Горе мртву шкољку, у којој нема бисера.  Ви више нисте представници живе традиције  Православне Свете Горе, што бисте требали бити,  јер се не држите  светогорског предања какво је било у ранија времена. Ми смо се оградили од вас, не следимо вас, и жалимо због тог вашег клизања  у понор јереси, који сте сами одабрали. Бранећи разбојнички Критски сабор, ви  свесно  и активно  другујете са фанарским вероодступницима  и следите их на јеретичком  путу који асфалтирају  са само једним циљем, а то је да униште Цркву.

Жалосно је, што сте достигли тачку у којој сте постали  борци против светитеља, јер  својим деловањем чините све супротно од онога како су они проповедали и чинили, нарочито светогорски старци, јер се слажете са архи-јеретиком Вартоломејом Архондонисом, који по свему следује пут отпадништва  латиномудрујућег  патријарха Јована Века. Самим тим што не подржавате свете исповеднике, стали сте раме уз раме Несторију, Веку и Калеки, начиниле сте  кораке ка издаји вере. Међутим, по речима светитеља, пастир који прети  изгнанством и прогоном „, не сматра се чак ни хришћанином,“ него „другом ђавола и демони су његови пријатељи“.  Да ли бисте радије плодове Египта и златно теле (Пс. 105, 19) екуменизма. Ваш отклон  од вере је уочљив, намећете силом та ђавоља учења, служите се „дволичним језиком“ (1. Тим 3:. 8), како чини и ваш вођа, јеретик Вартоломеј својом лажном филозофијом, ширећи неистину  широм света.

Ви сте постали „следбеници Јуде“, како и  свети  Никодим Светогорац назива оне  који  „у страху од људи одбацују догмате, апостолске и саборске каноне и традицију Цркве.“

Озваничили сте тако и чињеницу да сте у друштву Варсума (вође сиријских монаха на Разбојничком сабору 449. Године) и Тимотеја Елура. Постали сте следбеницима монаха Мојсија  који је живео пре седам векова у Великој Лаври светог Атанасија и потписао документ Ферара-Флорентинске уније, признајући дворогог џина (чудовиште)  за епископа  свих хришћана.

„Ништа не користи праведни живот ако су искривљени догмати“ (св. Јован Златоусти). Ђавоље учење мрско је  Богу и служи као мамац за пад у прелест верујућих  за шта  ћете  дати одговор на Страшном Суду. Ми говоримо о верујућем народу који  је трпељиво чекао да чује званични став монаха са Свете Горе о махинацијама извршеним на Криту, а сада протестује и гласно негодује путем интернета да сте их издали. Подражавајући богобојазног капетана из Јеванђеља, у најмању руку требало бисте да поведете рачуна о њима, а не да их саблажњавате.

Ипак сте се одлучили да следите безумног богаташа из Светог Јеванђеља, говорећи: „И казаћу души својој: „Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се, а Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“(Лука. 12, 19-21). Уосталом,  вас интересује само једно – да одржите добре односе са моћницима, са масонима, антихристом Архондонисом и његовом сортом.

Уз Божју помоћ, ми светогорски оци,  спремамо подробнији одговор, како бисмо теолошки поткрепили и указали  на ваше заблуде  у вези  свејереси екуменизма, ради тога, јер није требало да се ангажујете како бисте написали овако бљутаво, безукусно и млако саопштење . Да будемо прецизнији – као да је  Василије Гонтикакис писао уместо вас.

Замислите се озбиљно над речима нашег Господа, у овом критичном тренутку: „Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг. Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. „(Откривење 3, 15-18).

Потписници:

Старац  Сава Лавриот

Старац Харитон , јеромонах, келија Вазнесења  (манастира  Ватопед) у Кареји

монах Георгије, каливија св. Варлама на Вигли

монах Пајсије , келија св. Харалампија  (манастира Ватопед) у Кареји

монах Пајсије , келија св Светих Архангела Савеон

монах Агатон,  келија св Светих Архангела Савеон

 монах Иларион, манастир  Кутлумуш

монах Пајсије, скит манастира Кутлумуш

старац  Алипије, каливија Светог Николаја у  Капсали (манастира Пантократор)

монах Епифаније, Капсала  (манастира Пантократор)

монах Авакум, каливија Светог Николаја у  Капсали (манастира Пантократор)

јеромонах Дамаскин, монах, скит св. Јована Претече (Продром)

старац  Јефрем монах, скит св. Јована Претече (Продром)

монах Никодим , скит св. Јована Претече (Продром)

 

„Кротки лафови истине Православља“, како је светогорске монахе називао свети Јустин Ћелијски, одувек су били трн у оку инославних. Мноштво светогорских мученика је страдало јер су одбили да се сагласе са латиниомудрујућима, живећи по предању старом неколико векова а чија је суштина одбрана правоверја.

Свету Гору Атонску, за коју у житију св. Николаја Жичког стоји да га је претворила из философа у богослова, одвајкада желе уништити –ако не избрисати са лица земље, онда је бар духовно разорити намећући јој отров јереси.

Један од тих покушаја збио се и за време цара Михаила VIII Палеолога када је овај склопио са римским папом злогласну Лионску унију 1274. године. Светогорци тада послаше цару посланицу против те уније и савет, да је одбаци и да се врати Православљу. Поређења ради преносимо део Посланицe Свете Горе против Лионске уније 1274. год: „Али шта има заједничког између општења и помињања имена? Веома много, као што ћемо то и показати. И каква је то тековина, ако је на несрећу достигнута! Отуда ће они имати повод за непоправљивост, јер код њих, очигледно, нема препирки и такмичења ради благочешћа… Мада они, ни у шта не убрајају, уз остале велике наше оце, Василија и Јована Златоустог, ни те, чија су слава речитости и снага духа обишли сву земљу“.

И када речи богобојажљивих светогорских монаха од пре неколико векова упоредимо са Саопштењем Светог Кинота о коме смо говорили, има ли места страху и питању: Одупире ли се Света Гора екуменизму?

Извор: odigitria.by, agionoros.ru

 

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

КРОКОДИЛСКЕ СУЗЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

Као и сваке године у Светоархангелској Ћелијској обитељи прослављен је празник светог Јустина Ћелијског. Служило је више епископа, а међу њима и митрополит Амфилохије, који је за време литургије и беседио. У беседи се нешто мало осврнуо на светог Јустина Ћелијског, али много више на лик и дело преосвећеног владике Артемија.Као што је то већ постало уобичајено, његова дојучерашња браћа, па и митрополит Амфилохије, не пропушта прилику да лик владике Артемија унизи, а његово дело трпљења прогона због вере и борбе за исту, анатемише и прогласи за секту, раскол и шта год. Све то у духу одлука овогодишњег Архијерејског сабора у Београду, у којима се црквена и државна власт и администрација позивају на општи прогон и линч владике Артемија и његове пастве. Овим епископи-екуменисти из Београдске патријаршије показују своје јасно опредељење да у свему иду стопама Ватикана, па и у таквом инквизиторско-крсташком начину разрачунавања са својим неистомишљеницима, а у таквој поставци ствари митрополит Амфилохије је по свој прилици преузео улогу „великог инквизитора“. Све то нам јасно говори да митрополит све и да је покушао, није могао пропустити овогодишњи празник светог Јустина, да покретан својом „братском љубављу“ владику Артемија и даље клевета и блати. Стиче се утисак да посебно надахнуто митрополит Амфилохије и епископ Атанасије говоре против владике Артемија управо у Ћелијама, над кивотом светог авве Јустина. То су очито ова двојица утврдили као део „славског типика“, те ако владику Артемија „беседнички“ не оклевећу и унизе, славе у Ћелијама као да није ни било.

Зашто је то тако?

Свети оци кажу да је молитва „страшни суд“, пре Страшног суда. На молитви стојимо пред Богом, али и пред својом савешћу. Тим пре је то случај када човек стоји пред моштима угодника Божјих, посебно онаквог какав је свети Јустин Ћелијски. Зато, свака слава у Ћелијском манастиру, за дојучерашњу браћу владике Артемија, представља својевршни „страшни суд“ над њиховом савешћу.

Зато је јасно да:

Није лако митрополиту стати пред мошти светог ћелијског Старца – највећег православног антиекуменисте, а бити екумениста.

Није лако митрополиту стати пред светог Јустина, а у исто време газити његово учење и богословско предање.

Није лако митрополиту стати пред свесрпским аввом Јустином, а у исто време гонити владику Артемија, његово једино верно чедо, који послушно одстојава на путу и предању свог светог старца.

Свети Јустин Ћелијски је био тако беспрекорно православан и светоотачки исправан у својим ставовима, судовима, поступцима, да данас он представља једно кристално јасно духовно огледало, у којем сваки крштен човек може да огледа себе, да сагледа своју душу, своју савест, а тим пре црквени пастири. Кристална духовна чистота и светоотачки јасно духовно, нетварно и таворско блистање светог Јустина и његових светих моштију, благодатно осветљују и расветљују собом сваки кутак душе и савести онога ко пред њима стоји. Није ли се то догодило управо и са митрополитом Амфилохијем? Отуда његова скандалозна беседа, са врло наивном драматургијом, која је својом притворношћу читавом наступу и беседи митрополитовој дала карактер фарсе. Наивна глума није могла да сакрије озбиљну располућеност личности митрополита, који, стојећи пред светим Јустином, види једног чисто православног светитеља, који је некада био његов духовни отац, док у себи самоме митрополит не види ништа осим недопустивог компромиса по питању вере и гажења сопствене савести. Много је таквих компромиса било и зато је оптерећена и ојађена савест митрополитова као „лав ричући“ изрекла, или извикала, тако скандалозну беседу у Ћелијама. Најдубље сведочанство те унутрашње духовне катастрофе и полома једног митрополита-екуменисте, бившег духовног чеда православног антиекуменисте, јесте шизофрени карактер ставова изнетих у напред поменутој беседи.

Оно што у свему томе додатно чуди јесте представљање ове беседе на црквеним гласилима као „дирљиве“. Остаје да се питамо: колико такав аудиторијум мора бити духовно слеп и помрачен, да би им беседа пуна очигледно лажних суза, клевета, обмана, конструкција и јавног понижавања прогнаног епископа Артемија, била „дирљива“?

Хвала Богу, те има у нашем народу и духовно здравог дела, који је на нечувену беседу митрополитову реаговао мало другачије. Једна благочестива душа питала се: „ако се митрополит позива на благослов оца Јустина, кад му је то отац Јустин дао благослов да иде код папе?“ Заиста, кад је то свети Јустин својим чедима благословио да буду следбеници проклетог хуманистичког екуменизма и папизма? Никада. Али то није сметало митрополиту Амфилохију и епископу Атанасију, да још за живота светог Јустина, њему иза леђа иду на екуменистичке сусрете. То показује колико је још тада, митрополит „марио“ за благослов оца Јустина, на који се сада патетично позива, а патетика је увек оруђе прикривање неискрености, тако својствене Амфилохију.

У напред поменутој беседи митрополит наводно ламентује над, како каже, „својим братом, који се погордио“, а којег час назива Марком, час Артемијем. Ваљда у души, подсвесно осећа колико су сулуде и нечовечне одлуке архијереја сабраних ове године у Београдаској патријаршији, којима они владици Артемију „одузеше и име“. Колико ово звучи неприхватљиво здравом разуму показује и сам Амфилохије, јер није могао, а да владику Артемија не назива по његовом имену – Артемије, иако је пре тога рекао да владика „више није Артемије, него Марко“. Дакле, те одлуке о имену владике Артемија се очито ни сами екуменисти не држе, осећајући колико је бесмислена. После свеколиког неканонског санкционисања, на крају владици Артемију „одузеше и име“, после чега је остало само да му још одузму живот. Но, и то им не би вредело, јер ми верујемо да је то име руком Божјом уписано у „Књигу живих“, а тамо акти неправославних епископа екумениста не важе.

Митрополит Амфилохије је у својој беседи час клеветао, час „плакао“, како неко рече: „ред суза, ред блата“. Да су му сузе биле упола искрене као што су клевете, „ни по јада“. Но, није тако. Да је Амфилохије искрен човек, као што није, не би могао плакати и уједно клеветати. Искрена туга за неким не подноси злобу ка истој особи. То је елементарни поредак мисли и осећања једне здраве и моралне личности, док појава да неко час оплакује, час показује мржњу према ономе за ким плаче, јесте шизофрен и показатељ је једне и морално и психолошки неуравнотежене личности.

Јасно је једно, митрополит плаче „крокодилским сузама“. По веровању Египћана крокодил плаче након што поједе човека. Такав је плач и такве су сузе и митрополита Амфилохија. Након што је прогнао епископа Артемија, понизио, вређао, нарушавао његов епископски ауторитет и поредак у Епархији рашко-призренској годинама, називао га секташем, расколником, дакле, после свега тога митрополит „плаче“ за њим и позива да заједно служе литургију. Јасно је, дакле, о каквом митрополиту је реч и о каквом позиву се ради – свакако неискреном, лицемерном, срачунатом само да га „народ види и чује“ и да наивно закључи: „ето, како је митрополит Амфилохије добар и пун љубави, а владика Артемије тврдоглав и задрт“. Верујемо да је оваквом лукавом, али и баналном обманом митрополит и те како подценио Српски православни народ, коме Бог отвара очи да препозна, њега, вука у јагњећој кожи. Митрополит Амфилохије мора да зна, не могу његове лажне, фарисејске сузе, које сеје по „трговима и раскршћима“ – да га људи виде, да сперу његов каиновски грех братоубиства, који врши над владиком Артемијем.

Но, кад се већ митрополит у напред поменутој беседи позвао на благослов оца Јустина, да закључимо да је тај благослов „да буде сведок Богочовека Христа“, сачувао као свети залог једино владика Артемије, јер је остао православни епископ и пастир, јер само православни могу бити сведоци Христа. Док екуменисти, попут митрополита, нису сведоци Христа, већ сведоци глобалиста, за које раде, потирући православље.

Некада су се ова тројица (Амфилохије, Атанасије и Иринеј) радо називали јустиновцима, док је то било пробитачно, касније, домогашви, се помоћу имена оца Јустина, епископских чинова одрекли су га се. Дакле, јустиновац може, а артемијевац не може. Бити артемијевац данас не значи припадати епископу Артемију, већ бити Христов и следити православно предање које он чува. Непријатељи су пастви владике Артемија наденули име артемијевци, чак и артемити, како иронично и злобно додаје Амфилохије у беседи, и сада нас они исти прекоревају због имена које су сами смислили. Као што су се некада духовна чеда светог Јустина поносила тиме што су јустиновци, тако се и ми данас поносимо тиме што нас називају артемијевцима. Као што је некада јустиновац значило бити изворно православан, бити антикомуниста и антиекумениста, тако исто и артемијевац данас значи то. Једино артемијвци данас могу бити јустиновци. У крајњем случају такви називи нису ништа ново у Цркви Христовој, нпр.у 4. веку услед аријанске јеретичке најезде у Цркви (попут ове данашње екуменистичке), настала је велика пометња и смутња у читавој Цркви. У таквој пометњи, услед мноштва отпадника, јеретика и расколника у Антиохији су преостали православци били називани јевстатијани, по светом православном архиепископу и исповеднику Јевстатију Антиохијском, преминулом у прогонству због вере православне. Дакле, то име јевстатијани било је похвално, јер је означавало једину православну заједницу, односно Цркву Христову преосталу у Антиохији. Дакле, ако митрополит жели да паству владике Артемија зове артемијевцима, неће нас увредити тиме. Ако су паству светог Јевстатија, ако су чада светог Јустина, звали по њиховим именима, онда могу и паству владике Артемија звати по њему, јасно је да то као појава у Цркви већ одавно постоји у предању православних. Јер као што је јевстатијани и јустиновци значило бити православан, а не јеретик (тада јеретик аријанац, а данас јеретик екумениста), тако и артемијевац значи бити православан, а то значи бити Христов.

Даље, митрополит у напред поменутој беседи, говорећи о владици Артемију, помиње како је свети Јустин био прогоњен, као и свети Николај, тиме отворено признаје да је и владика Артемије заиста прогоњен. Наводи да су ову двојицу светитеља гонили комунисти, али не наводи да владику Артемија гони он, Амфилохије и остали екуменисти. То се дакле мења, некад су прогонитељи били комунисти, данас екуменисти, али су прогоњени увек били исти – а то су православни пастири и хришћани. Макар несвесно, макар било и у пренесеној форми, ипак је митрополит Амфилохије признао и изрекао барем једну истину у својој беседи, да је владика Артемије заиста прогоњен.

Упркос томе много је више контрадикторности изречених у митрополитовој ћелијској беседи, а једна од њих је покушај релативизовања потпуно јасног става светог Јустина по питању, не само не саслуживања, већ одбијања да се уопште види са патријархом Германом. Амфилохије је изрекао потпуну бесмислицу, изврћући речи оца Јустина, које из уста Амфилохијевих звуче као да је отац Јустин рекао патријарху да ће га примити, али га неће срести. Како га може примити, ако га не сретне, то ће остати јасно само Амфилохију, који у заносу екуменистичког „кориговања“ светоотачког и светог лика авве Јустина не преза ни од крајњих бесмислених и нелогичких конструкција. Узгеред, ово је фина прилика да се запитамо следеће: када је свети Јустин одбијао чак и да се сретне са патријархом Германом, а камоли да служи литургију, какав би тек однос преподобни имао према данашњем патријарху Иринеју, који је у свом екуменистичком и папистичком стремљењу далеко превазишао Германа? Верујемо да свети Јустин свој став о томе доноси нашој Цркви преко свог верног чеда, епископа Артемија.

Оно што нас још наводи на чуђење, јесте тврдња митрополита Амфилохија да је владика Артемије „упао у гордост“, и да га ми, његова „упрелешћена“ духовна деца поштујемо као свеца, још за живота. Пре свега, митрополит Амфилохије, који већ пола века у читавој васељени гради свој култ личности, вероватно неког „новог ловћенско-монтенегринерског тајновидца“, чинећи то често на најбаналнији и црквеном пастиру крајње непримерени начин, нема морално право да икога оптужи за гордост, док се од своје гордости не покаје. А има за шта да се каје. Он је једини човек коме је још за живота састављена „споменица-књига“ у његову част, тј. у част његове тридесетогодишње архијерејске службе. Но, и то му беше мало. Снимила су његова „неупрелешћена“ чеда и филм о њему. Дегутантност тог филмског циркуса употпунила је чињенице да је Амфилохије лично ишао по свету и присуствовао презентацији филма о њему, ваљда да лично и сам „покупи сву своју славу“, одмах и на лицу места. Односно, да сви могу да му се поклоне лично, након одгледаног филма.

Згодна је прилика рећи да је и сам тај филм један велики историјски фалсификат, у њему се углавном говори о делатности митрополита Амфилохија на подручују Косова и Метохије и то на начин као да тамо никада није било епископа Артемија, који је двадесет година крварио са својим народом. А ко га је као награду за то прогнао са Косова? Не шиптари, не међународна заједница тамо пристуна, него његов „брат“ Амфилохије. Дакле, епископ Артемије се у том филму не помиње ни једном речју, већ је створен утисак да је тамошњи надлежни епископ био митрополит Амфилохије, који се заиста на Косову и Метохији мимо канонског поретка и мимо благослова епископа Артемија, годинама мешао и мешетарио, као по својој дедовини.

Међу мноштвом неистина митрополит придодаје и то да су чеда владике Артемија већ насликала његову икону. Не постоји никаква икона са ликом владике Артемија, али у митрополији Црногорско-приморској има јако пуно фресака са ликом митрополита Амфилохија, изображених у новоподигнутим црквама. Две најупечатљивије су она у подгоричком храму, где је себе осликао са својим „духовним чедом“ Милом Ђукановићем, као и она у Бару, у новоподигнутом храму где је насликао Критски јеретички сабор и себе на њему, иако се од тог сабора, наводно, оградио[1]. Оваква противречност је митрополиту постала саприродна, очигледно, а зашто је сликао сабор од којег се оградио и себе на њему, остаће само њему јасно и његовој двоједушности. Узгред, не смета Амфилохију то што ми, као духовна чеда поштујемо владику Артемија, већ што не поштујемо Амфилохија више од нашег владике. То се јасно видело када је разбојнички упао у нашу Епархију као „администратор“ и црноречком братсву рекао: „ја сам сада ваш духовни отац“. Срећом, добио је добар одговор, „по мери“ своје „духовности“. Један сабрат, херцеговац родом, је на то њему одговорио: „ма то је смијешно“. А од тог одговора се Амфилохије очито ни до дана данашњег није опоравио, још му од њега „зује уши“, али и повређена сујета. Заиста, смешно је и помислити да Амфилохије икоме буде духовно било шта, а камоли отац.

Даље, митрополит у својој беседи ситнодушно и злобно наводи како владика Артемије „зида дворе“, мислећи на врло скромну грађевину у којој владика Артемије, гоњен од „немила до недрага“, и прогоњен „жарком љубављу“ своје браће, покушава у својој старости макар мало покоја да нађе и то на својој очевини. Замера му то Амфилохије који у Подгорици гради „царску лавру“ у елитном делу града, замера му митрополит који се хвали да је обновио и подигао више од 600 цркава. Питамо се од којих пара, од којих прилога у духовно ојађеној, посткомунистичкој и полукрштеној Црној Гори? Нека одговори на то јавности, пре него оптужи владику Артемија да своју задужбину гради „од новца покланих Срба са Косова“. Овако злонамерну и отровну реч заиста не могу изговорити свака уста, не може смислити свачији ум, не може изаћи и свачијег срца, али из Амфилохијевог, очито, може. Ако човек говори од сувишка свога срца, шта је то у срцу митрополита, када овако отровну лаж може упутити човеку кога назива братом? Шта ли би Амфилохије тек изговорио да владику Артемија не сматра братом? Вероватно је боље да никада не сазнамо.

Уз такве лажне оптужбе Амфилохије прикрива горку истину да су народне кухиње на Косову одлично функционисале док је владика Артемије био епископ, а када је прогнан њихово функсиоцисање је запало у кризу,  једва да су опстале и наставиле са радом, да хране јадни и гладни народ.

Помиње Амфилохије „поклане Србе“, а крв њихову гази, тиме што је њихове џелате поштедео и отворено бранио и забранио владики Артемију да тужи НАТО државе, одговорне за погром Срба на Косову.

Згазио је Амфилохије на крв покланих Срба на Косову када је као члан „Експертске групе ЕУ за европске интеграције“, а по налогу својих послодаваца из ЕУ, извршио невиђени притисак на Београдску патријаршију, да се потпише споразум по коме ће Шиптари, рушитељи, обнављати цркве које су сами порушили. Све то насурпот ставу и мишљењу надлежног епископа Артемија.

Згазио је Амфилохије на крв покланих Срба на Косову када је на архијерејском сабору 2009, као председавајући, отворено претио и вршио страховит притисак на владику Артемија да повуче своју забрану уласка Бајдену у Дечански манастир, нагонећи владику Артемија да тог српског крвника угости.

Ето, тако Амфилохије поштује поклане Србе на Косову!

После свег напред наведеног лукавог подметања митрополита Амфилохија, родом морачанина, јасно је зашто у Црној Гори постоји изрека (цитирамо је у складу са народним говором): „у Морачу и лисица два пут полаже за лисицу!“.

Подиже Амфилохије себи по Црној гори лавре и конаке „на девет тавана“, како каже народни песник, а смета му скромна обитељ владике Артемија, коју једва гради са муком, прогоњен и онеправдован, са непрестаним забранама за градњу, мимо сваког закона и правде. Гради, не епископ Артемије сам, него му помаже она православна српска сиротиња, која се збила око њега, светосавског пастира, да веру прађедовску чува, ону веру коју Амфилохије гази, док папиним скутима прилази. Зато морамо посведочити велику истину: није манастир владике Артемија у Лелићу скрнављење гроба оца Јустина и владике Николаја, како недобронамерно говори Амфилохије. Подиже владика Артемије манастир да се у њему склони авва Јустин кога Амфилохије, Атанасије и Иринеј прогнаше са Богословског факултета у Београду, кога прогоне и даље из Српске православне цркве. Мошти му ископаше, али предање његово закопаше. Подиже владика Артемије манастир где ће се чувати вера Јустинова и Николајева, где ће се њихова догматика читати, њихове песме појати и, што је најбитније, – њихова вера православна чувати. Зато се Амфилохије уплашио, јер је видео да ће народ од сада на поклоњење оцу Јустину и светом владики Николају долазити у манастир владике Артемија, јер они сада тамо живе, тамо је њихов дух, њихово предање, са њиховим драгим и верним духовним чадом, епископом Артемијем.

После свих оваквих грубих речи и неистина, Амфилохије без имало стида и зазора завршава ову своју беседу са лажним вапајем: „дођи брате Артемије!“ Поставља се питање, да ли би иједан нормалан човек дошао да попије кафу, а камоли да служи литругију са човеком који би му упутио овакве ужасне речи и оптужбе, какве је Амфилохије упутио владици Артемију? Наравно, не би. Нити је Амфилохије имао искрену намеру у том позиву, то је само био део његове наивне сценографије и још наивније и непримереније глуме, којим је само створио материјал за нови медијски линч и нову лавину клевета на рачун владике Артемија.

На крају митрополит у једнако неискреном тону позива да не буде ни „амфилохијеваца, ни артемијеваца ни јустиноваца“. Од свега набројаног, једино му можемо гарантовати да „амфилохијеваца“ сигурно неће бити, јер човек коме деценијама „свака капа одговара“, до те мере да је остао сам без идентитета, не може имати своје духовне наследнике, који би се идентификовали са њим. Јер једино што је стално и непроменљиво код Амфилохија јесте његова несталност и променљивост ставова о свему „како ветар дува“. Имена људи који су се у овоме животу у камелеонском стилу трудили да буду подобни свакој власти над собом, умиру заједно са њима, јер такве народ нема по чему доброме памтити, сву своју „славу“ и све добро примили су у „овоме животу“.

После свега наведеног у овој анализи и реаговању на скандалозну беседу митрополита Амфилохија, човека који за сваку прилику има „друго лице“ и „другу причу“, али своју недобронамерну ћуд не мења, остаје само велика туга над нама као православним народом. Јер, колико смо то грешни када је Бог допустио да у Српској православној цркви буду пастири попут митрополита Амфилохија, човека коме је оруђе делања не истина, већ неискреност? И куда такви људи воде себе и поверену му паству? У Царство Христа, вечите и оличносњене Истине? Не, сигурно. Зато, остаје само да оплакујемо нашу грешност и да тугујемо над нама као православним народом кога Бог овако и оволико кажњава, јер је заиста највећа казна имати овакве, неправославне и неискрене пастире у Цркви, али и туга због самог митрополита Амфилохија, јер, какав изговор ће имати човек, тврдоврати екумениста и издајник вере, који је за старца имао светитеља Јустина, највећег православног анитекуменисту и богослова?

Ова наша туга се умножава „лавовском риком“ Амфилохијеве савести, када се пита „ко ће ову рану зацелити“?А раном назива прогон који он сам врши над владиком Артемијем. Стид му не да да изрекне своју мисао до краја, ми ћемо овом приликом уместо њега: „како ћу умрети са сазнањем да сам ја направио рану јереси и „зле крви“ на телу Српске православне цркве, да сам каиновски гонио свог брата и авесаломски издао свог духовног оца?“

Био је свети Јустин велика душа, зато је „зацељивао ране“ на Телу Цркве, својом речју, својом молитвом, но данас у сабору архијереја Београдске патријаршије седи превише ситних душа, да би се такав бољитак у Српској православној цркви очекивао. На нашу велику жалост. То показује и „утицајни“ митрополит Амфилохије који се у свом беседништву спустио на исти ниво на коме је већ годинама његов брат епископ Атанасије, то је ниво који не приличи ни поштеном човеку, а камоли хришћанину и епископу. Заборавила су ова двојица да је у православном беседништву пре свега потребна елементарна култура јавног обраћања, која подразумева одговорност у јавном изношењу својих ставова, а обавезује и на одсуство неискрености, изношења неистина, лицемерја, недобронамерности, патетике и наивне глуме, која не приличи ни њиховим годинама, нити чину који носе. Но, често људи заједно са образом изгубе и разум, па вођени гневом и мржњом говоре и беседе попут Амфилохија и Атанасија. Јасно је да тиме пре свега говоре о себи и то много више него су тога свесни.

Да, Амфилохијева овогодишња беседа у Ћелијама је његова својеврсна „лабудова песма“, зна да неће довека живети, а тешко је и умрети са теретом издаје духовног оца и духовног брата. Зна Амфилохије да ће пре или касније морати да клекне пред својим братом Артемијем и пред кивотом свог духовног оца, па замолити опроштај, зна да је то једини пут да умири своју савест, ако је од ње шта остало. Уколико то митрополит Амфилохије уради, верујемо да ће његове беседе над кивотом светог Јустина бити повод нашег радовања, а не туговања, као сада.

Но, наде за тим је на жалост све мање, као што је све мање и времена, док екуменистички, амфилохијевски, атанасијевски и иринејевски апокалипсис у Српској правосланвој цркви и даље траје.

Остаје нам само да јовановски и откривењски говоримо: „Да, дођи Господе!“

Хорепископ новобрдски и панонски +Максим

 

Преузето од ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ

 

 

 

Објављено под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар