Баламандски „пакт“ у паузама тзв. Баламандске уније

У нашем времену захваљујући модерним средствима комуникације и силом прилика и технологија неограниченој слободи извештавања и брзом преношењу информација можемо врло брзо, лако и објективно бити информисани о свим догађајима данас. Некада то није било тако. До пре деценију-две јавност је била обавештавана углавном преко телевизије, новина и сличних средстава информисања која су подложна цензури. У таквим околностима данас смо у прилици да се боље упознамо са догађајима из прошлости који могу бити кључни за разумевање данашњих догађаја, па тако у наставку, преносимо у целости текст професора Теолошког факултета у Солуну протопрезвитера Јована С. Романидиса који је објављен давне 1994. године у часопису „Свети кнез Лазар“ Епархије рашко-призренске, број 4 (8), на странама 83-88 о детаљима сусрета православних и римокатолика као и монофизита о којима је јавност слабо информисана.

Протопрезвитeр Јован С. Романидис

„НОВА УНИЈА“

СПОРАЗУМ
ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНИХ И РИМО-КАТОЛИЧКИХ
ДЕЛЕГАТА

Професор догматскога богословља на Солунском универзитету, протопрезвитер Јован Савва Романидис, који је специјалиста за дијалог са Дохалкидонском (Монофизитском) и Римокатоличком „црквом“, у овом чланку доказује неоснованост споразума између представника Православних цркава и Ватикана, потписаном у току 7. пленарне седнице 17-24 јуна 1993. год. у Баламанду (Либан). Колико се зна, цркве Јерусалима, Србије, Бугарске, Грузије, Грчке и Чехословачке одбили су учешће у том заседању и нису подписали тај издајничи пакт.

А подписали су га делегати следећих цркава: Цариградске Патријаршије, Александријске Патријаршије, Антиохијске Патријаршије, Руске Патријаршије, Румунске Патријаршије, Кипарске, Пољске, Албанске и Финске цркве.

Нажалост, делегати девет православних цркава, с једне стране, и Ватикана, са друге стране, подписали су пакт познат под именом „Унија“, метод помирења прошлости са савременим трагањем за пуним литургијским јединством. Текст овога пакта су саставили чланови мешовите комисије православних и римо-католичких делегата за време пленарних заседања крајем јуна 1993. године. Пет православних цркава није узело учешћа.

I. Тако-звани раскол

У позадини овога пакта стоје специјални римо-католички експерти који добро познају савремена историјска истраживања у вези с војнополитичким околностима „раскола“ (1054. године), на који су сe ипак учесници заседања у Баламанду у одређеним случајевима позивали. Православни делегати у Баламанду сагласили су се са римо-католицима тиме што су прихватили латинску пропаганду да се 1054. године десио само „раскол“ (и тиме су прихватили заблуду и тумачење римо-католичке цркве да се Црква тада тобоже „расцепила“ на два дела – а у ствари је Римо-католичка патријаршија отпала од Православне Цркве).

На жалост, такво тумачење трагичног догађаја из 1054. г. одавно је заразило многе православне школе.

Још горе се десило, да овај споразум превиђа чињеницу да су почев од VII века, франачко-латински епископи добијали своје апостолско прејемство само на Западу (у Француској, Немачкој, Енглеској, Италији и Шпанији) прекинувши на тај начин своје апостолско прејемство и заједницу са православним западно-римским својим претходницима. Већ 794. и 809. године ови франачко-латински епископи осуђивали су источне римљане („Византијце“) за „јерес“. То је примећено још 260 година пре такозванога раскола 1054. године. У периоду 1008-1046. године франачки полуварвари завршили су процес истеривања православних римских епископа из папских области око Рима и заменили их својим бискупима германског порекла.

Полатињени франачки освајачи Запада, док су још били варвари и незналице, као јеретици („филиоквисти“), гонили су источне римљане („Византијце“) већ у VIII веку. Тада су римски папе још били православни и изражавали су своје незадовољство против франачких јеретика, али нису их смели јавно да осуде за јерес бојећи се њихове одмазде. Најзад, представници римскога папе су узели учешће у сабору 879. године у Цариграду који је осудио франачке јереси иконоломства и лажне догме „филиокве“. Међутим, јеретици нису изричито названи по имену због бојазни од одмазде.

Римски патријарси (папе) негде око 850. године почели су да врше притисак на франачке освајаче, захтевајући од њих да се држе опште прихваћених цивилизованих правила понашања. Али ти покушаји римских папа нису успели. Полатињени Франки одговорили су на то свргавањем папа, епископа, игумана замењујући их својим кандидатима. Они су наставили ту политику свргавања и уништавања у земљама које су освојили (Северна Италија, Немачка, Енглеска, Јужна Италија, Шпанија, Источна Европа, Блиски Исток).

И у то давно време, и у каснијим вековима, убачени франко-германи на престо папски и у седишта осталих епископа, једва да су знали прост латински језик, и као необразовани нису учили своје вернике очишћењу душе и просветлењу срца кроз обожење по благодати од Господа. Они до дана данашњег држе се неке магијске теорије о апостолском прејемству. Нажалост, та теорија (да је најважнији додир у обреду хиротоније а не сама садржина апостолске вере) била је прихваћена од многих православних теолога за време наказних реформи императора русијанског Петра I. Та неправославна теорија послужила је као основа и за Баламандски пакт.

Значи, овај пакт одбацује или превиђа горе наведене историјске чињенице и слепо прихвата франачко-латинску верзију такозванога „раскола“ из 1054. године (за православне те године је Римска патријаршија отпала од Православне Цркве, јер Црква се не може разделити него се од ње може отпасти). Зато ће и православни и неправославни историчари који су већ раније разоткрили латинску заверу о тобожном „расколу“ назвати текст Баламандскога пакта у најмању руку парадоксалним.

II. Еклизиологија

Потписници пакта у Баламанду као противници православног тумачења Светог Писма, засновали су своју лажну еклизиологију на нетачном, римо-католичком тумачењу 17. главе Евангелија од Јована, где се Господ – као Првосвештеник – моли за Цркву. Овде се Богочовек Исус Христос моли за ученике своје и наследнике њихове, да буду обједињени созерцањем Његове славе, и то још овде на земљи као истински чланови Његовог Тела – Цркве, која је основана на Педесетницу, када се Божанска Слава Христа почела да шири као огањ просветлења и прославлења на све потоње свете.

Апостоли су већ доживели нестворену славу Исуса Христа и пре Педесетнице када још нису били чланови Његовог Тела, – Цркве. Обожење, које је сишло на Педесетницу, сачињава језгро историје Цркве. Молитва Господа Исуса Христа у 17. глави Евангелија од Јована говори о ваплоћењу и испунењу Његових пророчанстава и обећања, што је још конкретније поменуто у 13. и 16. глави Евангелија од Јована. Без те две поменуте главе не може се тачно разумети светоотачко тумачење Христове молитве у 17. глави. Та молитва се не односи на јединство чланова Христове Цркве са оним људима који нису постигли стање очишћења, просветлења и обожења (јер нису унутар Цркве), али се претпоставља да и они касније уђу у то стање. Чудно је кад неправославни тврде да се 17. глава Евангелија од Јована може применити на цркве и вернике који немају појма о православном учењу о обожењу, још у земаљском животу.

Текст Баламандскога пакта прихватају они наивни православни верници, који сматрају да су они већ аутоматски чланови и „сестринске цркве“, јер мисле да је православна Црква „сестра“ римо-католичке „Цркве“. Такви наивни верници упали су не само у своју сопствену клопку, него и у клопку II. Ватиканског концила који је једнострано, на своју руку, признао ваљаност светих тајни Православне цркве.

Другим речима, православни делегати у Баламанду упали су у двоструку клопку, јер су они са своје стране признали католичке сакраменте, и ако за то нису били опуномоћени, јер суд о таквим важним стварима може донети једино сабор Православне Цркве. Говорити, да су католички сакраменти истински (као наше Свете Тајне), потпуно је неприхвативо, јер римо-католици свесно одбијају, да је срж апостолске традиције учење о обожењу верника већ у земаљском животу. Зато је овај пакт парадоксалан.

Званично латинско учење о сакраментима је не само неправославно, но и анти-православно. По том питању чак се и многи протестанти слажу са православнима да је од Бога дата благодат нестворена. Међутим, Ватикан се до данас није одрекао своје јереси, према којој је благодат створена.

III. Више нема потребе за унијом старога типа

На жалост и срамоту, предложени текст „ватиканџија“ у Баламанду, са јеретичком еклисиологијом, био је прихваћен и од многих присутних православних делегата. Тај текст указује да римокатолици данас схватају унију само као прихватање латинског догмата о папству (то их једино интересује).

За време II. Ватиканског концила дневник „Њу-јорк тајмс“ на првој страници објавио је, да је „раскол“ између православне Цркве и Ватикана превазиђен. То се десило зато, што су римо-католици схватили скидање анатеме из 1054. године, као скидање и забране на узајамно причешћивање Светим Даровима, иако је Цариград 1965. г. само скинуо анатему[1]. Међутим, Латини хоће да нас предухитре говорећи, да признање ваљаности православних тајинстава од стране Другог ватиканског Концила, аутоматски повлачи са собом и „интеркомунију“ (узајамио причешћивање). Таква изјава Ватикана дала је могућност римо-католицима да траже причешће и у православним црквама, а и да ми идемо код њих. (Отуда неприхвативи спој речи; „Евхаристијско гостопримство“).

Нажалост, многи православни клирици су се одрекли древнога учења да Евхаристија (као ни друге Свете Тајне), не постоји изван Православне Цркве, јер су постали формалисти и екуменисти, па не желе да одбију римо-католике који дођу код њих на причешће. Сада, на основу Баламандског споразума, може се очекивати један корак даље у офанзиви Ватикана на Православну Цркву: Подстицање римо-католика и унијата да долазе на причешће у Православне цркве.

Главни издајнички акт православних представника у Баламанду састоји се у томе да су признали ваљаност латинских сакрамената. И на тај начин, ватиканска пропаганда сада лако може да шири лажну представу, да ми православни само из мржње не дајемо римо-католицима причешће и не саслужујемо са њима.

Може се десити да ће Папа дозволити да неке унијатске парохије пређу у јурисдикцију неког православног Епископа. И наглашаваће се реципроцитет (да православни прихвате унијатске клирике у постојећем чину). Иначе, православље ће бити приказано као шовинистичко и непријатељско према сабраћи хришћанима других конфесија, јер им ускраћује Причешће Светим Даровима.

Светски савет цркава у Женеви упорно и са великим успехом шири такву негативну слику о Православљу још од времена Екуменске конференције 1975. године у Најробију.

Уколико је Баламанд у суштини продужетак II. Ватиканског концила, сада и нема за римо-католике потребе за класичном унијом, јер испод жита „православни теолози“ прихватају њихове догмате – зато је Православље сада у тешком положају када мора да одбије римо-католике и унијате од Причешћа.

Према потписаном пакту у Баламанду, Свете Тајне су ваљане без обзира на то да ли их обавља свештеник који признаје 7 Васељенских Сабора или 22 латинска концила.

IV. А сада ми постављамо питање

Да ли ће догмати Светих отаца Цркве бити искоришћени за заштиту од „доктора теологије“ из Баламанда и за пастирско руковођење ка духовном очишћењу, просветлењу срца и обожујућем прослављењу, – или не?

„Православна Рус“ бр. 13 (1514), 1114 јула 1994. године.
Са руског превео О. Б.

[1] И то „скидање“ анатеме патријарх Атинагора је учинио на своју руку, и неосновано, будући да Рим није уклонио узроке који су до анатеме 1054. г. довели. (Прим. уред.).

Извор: Епархија рашко-призренска у егзилу

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

„ЧУДА И ЗНАМЕЊА“ – КЛЕВЕТА НА ПРАВОСЛАВЉЕ

Свако покољење сматра да је баш тада  када оно бивствује, неко посебно време које претходи нечему битном, нечему судбоносном са прегршт  знакова да се   нешто важно  приближава. Једна од манифестација таквог осећања времена је све масовније сведочење „Божијих чуда“, као и тумачење тих „чуда“ као симбола будућих невоља и страдања или са друге стране као пројава  милости Божије, која је ту да нас укрепи у ова смутна времена.

Нису ретки случајеви да се површност, коју можемо сматрати породом  нашег обезбоженога друштва, презентује и  у медијима, па чак и онима који се баве православном тематиком. Упорним форсирањем лажне духовности занемарује се чињеница да   свако лицемерно и лажно хришћанство  своје следбенике неповратно одводи од Христа и   неизбежно води у правцу  признања антихриста.

Промоцијом лажне духовности  потенцира се приступ да је живот Цркве искључиво саздан  на чудима и знамењима, потирући чињеницу да је  духовни живот  нешто много снажније  и разноврсније.  Да се лажна духовност умножила у наше време говорио је и светитељ Игњатије Ставропољски, називајући је  „ђавољом замком и клеветом на православље“  која настоји да привуче пажњу на себе лажним чудесима. Да невоља буде већа  овако површан приступ   чудима и знамењима којима  би  требало  да се прославља Господ, она постају предмет подсмеха и ругања сујеверних.

Како се православље одликује расуђивањем,  када говоримо о  „чудима и чудесима“ нашег времена неопходно је да се према њима односимо трезвено.  Између две могућности, бити скептичан или бити преварен, изабраћемо ово прво, како не бисмо постали лак плен свакојаких лакрдијаша који навелико подмећу  „чудеса“ за православље. И још једно никако не смемо сметнути са ума, а то је да није само Божија благодат та која чуда твори.

То сведочи  и Свето Писмо које нам говори да је, по дејству ђавола, „огањ сишао са неба, и прождро овце и пастире“ праведнога Јова (Јов. 1,16). Симон маг је чудима задивљавао ослепели народ, који је делатну силу сатане у њему називао „великом силом Божјом“ (Еп. Игњатије, том 4, стр. 299-300).

„Оно што је Христос одбио да учини – учиниће антихрист: даће знаке са неба, то јест знамења у ваздуху, где по преимућству господари сатана“. (преп. Јефрем Сирин) По речима  архимандрита Андреја Конаноса, један од показатеља духовног развоја народа  је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима.

Након разобличавања римокатоличких чудеса попут прелестних јављања из Фатиме, Сан Себастијана и Међугорја, у ово  тешко време пуно саблазни, виђења и привиђења, ми православни хришћани, у обавези смо да  чувамо  нашу свету Православну веру, одбацујући нови талас „православних  чуда“ која нам се нуде.

НАВОДНА ЧУДА У ПРАВОСЛАВЉУ

  1. КРСТ ГОСПОДЊИ НА ГОЛГОТИ : СПАСИТЕЉ ОТВОРИО ОЧИ1490892579_-gospoden-golgofa-02

Фотографија Крста Господњег на Голготи у храму Гроба Господњег у Јерусалиму

Информација је наводно потврђена од стране сестара из манастира у Светој Земљи, уз податак који још више распирује машту  „ловаца на чудеса нашег доба“ да то није прво чудо које се десило у последње време у Светој Земљи

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је отворено говорио да ће лажна знамења и чуда “највише деловати на чуло вида, очаравајући и обмањујући га“

  1. АНЂЕОСКО ПОЈАЊЕ НА ВРХУ АТОСА 

Прича која прати овај снимак укратко гласи: „неименовани Грк“ који је живео у Америци  посетио је Свету Гору. Жеља му је била да се попне на врх Атоса. Када се попео тамо  спазио је црквицу. Бајка се наставља овако: желео је да уђе у црквицу али су врата била закључана, међутим чуо је предивно појање и помислио да је у црквици служба. Занесен предивним појањем одлучио је да га сними телефоном, уз епски моменат у целој причи „док је око њега хучао јак ветар“. Када је појање престало, покушао је опет да уђе у црквицу, али врата су и даље била закључана. Ниоткуда се појавио „стари монах“ и упитао га шта ради. „Млади Грк“  му је објаснио да је слушао предивно појање Херувимске песме али да није успео да прати службу јер је црквица закључана. Зачуђен стари монах му је рекао да та црквица никада није закључана и да се служи у њој само на славу те црквице, и на запрепашћење „младог Грка“, „стари монах“  је успео да отвори  врата цркве а у њој никога није било. ЧИЧА-МИЧА И ГОТОВА ПРИЧА!

Старац Силуан Атонски је говорио: “Свет људске воље и уобразиље је свет «привида» истине. Овај свет је заједнички за човека и пале демоне и зато је уобразиља проводник демонске енергије. И демонски ликови, и ликови које ствара сам човек, могу да утичу на људе, мењајући њихов облик и преображавјући их, али је притом једно неизбежно: сваки лик који ствара сам човек или који му сугеришу демони, а који душа прима, извртаће духовни образ човека који је створен по Божијем образу и подобију.“

  1. МОНАХ НА СВЕТОЈ ГОРИ КАМЕРОМ ЗАБЕЛЕЖИО СВЕТЛОСНУ ПОЈАВУ ТРИ ДУХОВНА БИЋА 

Снимак је пропратило следеће:  на небу изнад манастира у којем службује, монах Тимотије је одмах по изласку сунца објективом камере забележио светлосну појаву три духовна бића која су била обасјана дугиним бојама, иако је било тмурно и магловито јутро. Сматрамо да за почетак не би било згорега напоменути у којем  од 20 светогорских манастира службује монах Тимотеј, да би и они наивнији  поверовали у веродостојност ове приче.

Светитељ Јован Златоусти је још у IV веку  говорио да су чуда постала права реткост. Разлог томе је што знамења нису потребна верницима, него неверницима! (Кор.14,22).

4. ПЛАМЕН  ПО ПРВИ ПУТ У ИСТОРИЈИ ГОРИ КРОЗ ПЛАШТАНИЦУ 

 У опису снимка стоји: „Монаси по благослову Патријарха Јерусалимског поставили камеру у Гроб Христов, за Велики четвртак, и снимили су долазак огња из гроба Господњег. Први пут у историји  пламен гори кроз плаштаницу, Плаштаница не сагорева а они пале свеће са плаштанице“.

Убрзо стиже демантиј овог „чуда“: У цркви св. Илије у Солуну свештеник је на Велику суботу посуо алкохол по Плаштаници, запалио га и тако не само оскрнавио Плаштаницу већ и преварио вернике, а очигледно и велики део света јер је то све намерно пласирао у медије.

Сетимо се овде како је Св. Антоније Велики духовним очима видео ђавоље мреже оплетене око света и узвикнуо: „Тешко људском роду! Ко још може да избегне ове мреже?“ На то му је било речено: „Смиреномудреност спасава од њих и оне, чак, не могу ни да додирну смиренога.“(архимандрит Лазар Абашидзе)

  1. ЧЕТА АНЂЕЛА ЗАТРУБИЛА У ЈЕРУСАЛИМУ

 „Чудо“ се објашњава овако:“… Необјашњив феномен је забринуо грађане Израела, а многи од њих верују да је судњи дан закуцао на наша врата.Становнике Јерусалима све чешће плаши звук трубе који долази са неба, уз призор ватреног прстена на хоризонту. Многи страхују за судбину света јер звук „седам труба“ према Библији најављује смрт и уништење.

Прелест је озлеђеност природе људске лажју. Прелест је стање свију људи, без изузетка, изазвано падом праотаца наших. Сви смо ми у прелести (Почетак Треће беседе Преподобног Симеона Новог Богослова. Издање Оптинског манастира, 1852). Познавање тога представља најбољу предохрану од прелести. Највећа је прелест сматрати себе за слободног од прелести. Сви смо ми преварени, сви смо прелашћени, сви се налазимо у стању обманутости, и потребујемо ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос (Јн. 8, 32; 14, 6). Прихватимо ову Истину вером у Њу; завапимо у молитви тој Истини, и Она ће нас извући из бездана самопрелашћености и прелашћености од демона. (Свети Игњатије Брјанчанинов)

6. БОГОРОДИЧИН ЛИК НА ПРОЗОРУ

lik-na-prozoru-aПојашњено је следећим речима: „…У васкршњој вечери на једном од прозора дома житеља села Први Гал, Бадри Кецбаиа, појавио се облик који подсећа на лик Богородице. Од тада, у село пристижу колоне православних верника а посетио га је чак и поглавар абхашке православне цркве Висарион (Аплиаа).“

 

Преподобни Григорије Синаит вели: „Никако не примај ако видиш нешто чулним очима или умом, споља или унутар себе – било то лик Христов, или Ангела, или неког Светога, или ако ти се покаже светлост… Буди пажљив и обазрив!“

Свети Јован Богослов каже да ће антихрист творити велика знамења, „чинећи да и огањ силази с неба на земљу пред људима“. (Отк. 13,13). На то нам знамење Писмо указује као на највише знамење антихристово, и место тог знамења – ваздух, биће величанствен и страшан призор.“

Некада, када је то било неопходно,  постојала је  потреба за објављивањем чуда и саме апостолске проповеди су биле пропраћене многобројним чудима, зато да би она имала одјека  међу људима који нису тада знали за Бога. Сада, како је рекао и сам св. Јован.Златоусти, Јеванђеље се проповеда по целом свету, и зато више нема потребе за чудима јер проповедање хришћанства иде уз помоћ других средстава. Има ли боље проповеди од благочестивог живота по Јеванђељу?

 „Знаци Божији су били дати да подрже речи Божије. Чуда су сведочила о сили и значењу речи. Суштинска је била реч. Није било потребе за чудима, где се прихватала реч, где су се разумеле оне вредности које су биле речима и исказане. Чуда су снисхођење немоћи људској“ .(свети Игњатије Брјанчанинов)

Да би утврдио своју власт над светом,  сатана се навелико служи чудесима. Нечастиви  увек узима изглед Анђела светлости и његове слуге – изглед слуга правде (Кор. 11, 14-15), и  сва та чудеса подређена су само једном циљу, да се површан народ под утиском  тих чудеса њему поклони. Чуда су потребна површним људима, њима није битно ко их чини, битна је само упечатљива сценска представа. Истина није примарна, скоро па је и небитна јер лакше је себе називати верником и богољупцем,  сведочећи о „чудесима новог доба“, него мукотрпно стицати врлине по Јеванђељским заповестима.

“Да би знали значење речи, треба их испуњавати. Када се испуњавају Јеванђељске заповести, почињу брзо да мењају, изграђују, оживљавају човека, мењају његов начин мисли, срдачна осећања, само тело: јер Живо слово Божије и делује, и оштрије је од сваког мача са оштрицом са обе стране, и пролази до разделења душе и духа, делова тела и мозга, судећи помислима и мислима срца (Јевр. 4. 12)“, каже свети Игњатије.

И како исти светитељ каже : „Реч Божија – је духовно чудо које, будући даровано човеку, садржи и све што му је потребно за његово спасење, и одвојена материјална чуда нису потребна. Хришћанин, којем није познато овакво својство речи, открива своју охладнелост према речи, он је у не знању речи Божије или у мртвом знању само слова“.

Није ли Господ је разоткрио Јевреје у сујетном тражењу знакова и чуда: „Род овај лукав и прељуботворан, знаке тражи, али знаци му се неће дати“ (мат. 16, 4). Како онда неће разоткрити нас?

“Неће схватити људи, да његова (антихристова) чуда немају никакав добар и разуман циљ и никакав одређени значај, да су туђа истини, да су препуна лажи, да су чудовишна, свезлобна глума лишена смисла, која покушава да зачуди, да доведе у недоумицу и самозаборав, да намами, превари, да заведе чарима празног и глупог ефекта“. (свети Игњатије Брјанчанинов).

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

ПРОГОН МОНАХА ИЗ СВЕТОГОРСКОГ МАНАСТИРА КУТЛУМУШ

Православна јавност са узнемирењем прати актуелна дешавања на Светој Гори и развој ситуације о којима извештавају махом грчки и руски православни портали о томе како је више од 50 светогорских келија применом 15. канона Прво-другог Константинопољског сабора прекинуло молитвено општење са надлежним епископом тј. Патријархом константинопољским Вартоломејем као одговор на усвојене документе „Критског сабора“ и његово све отвореније и учесталије екуменистичко деловање. Уз ове вести, поменуто је да се иста одлука очекује и у два светогорска манастира, без икаквих назнака која би то два манастира могла бити. У ишчекивању вести на које светогорске манастире се односи наведена најава, захваљујући извештавању портала Агионорос.ру недоумица је делимично отклоњена решена. Наиме, најновијим саопштењем и поступцима манастира Кутлумуш постало је извесно да тај манастир није један од оних који су најавили примену наведеног канона 15.

Према извештају овог портала реч је о одмазди према монасима који су одлучили да не присуствују богослужењима на којима се помиње константинопољски патријарх Вартоломеј, у преводу званичног саопштења, из братије манастира Кутлумуш,  веома уопштено се наводе разлози санкционисања ових монаха, а као санкција изриче се прогон.

Светогорски манастир Кутлумуш

Најновије саопштење наводи на утисак да је братија манастира која се оградила од тројице монаха „бунтовника“, заборавила једну битну чињеницу. Наиме, марта месеца прошле године, игуман манастира отац архимандрит Христодул је у име манастира Кутлумуш упутио писмо Светом Киноту Свете Горе у којем је наведено да се изражава забринутост након увида у документа Свеправославног сабора, где  наводи да „насупрот оптимистичким тоновима предсаборских текстова, наилази на  дилеме  које додирују теолошки садржај патристичког наслеђа“. Том приликом је изражена забринутост нарочито због документа „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“ за који  је речено да је  очигледно плод екуменистичког дијалога, и  да из њега следи да Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква признаје неке друге хришћанске цркве, са којима може или не мора бити у општењу и да након што се призна нека хришћанска заједница за Цркву, теологија постаје неки прост привезак црквености.

Сабор на Криту

Узевши у обзир да су Саборска документа која су „изазвала забринутост“  игумана и братије манастира усвојена на Критском сабору у најгорем могућем облику, поступци „правоверне“ братије манастира Кутлумуш су више него зачуђујући. Ако се на поменутом Сабору усвојило све што је у том тренутку могло да се усвоји како би укаљало Православну веру, а тројица „бунтовних“ отворено изражавају незадовољство тим поводом, питање је због чега се онда санкционишу ова три монаха? Да ли то „светогорска со“ губи на снази?

У наставку преносимо најновије званично саопштења манастира Кутлумуш о „бунтовним“ монасима:

  1. „Од давнина до данашњих дана је очигледна чињеница да је концепт манастирског монаштва немогућ без духовног и литургијског заједништва. Стога неприкосновено правило у манастирској традицији је заједничко учешће у Литургији, које такође изражава духовно и ментално јединство. Не постоји могућност да монах у општежићу једног манастира одлучи да прекине духовно заједништво са братијом, а да и даље остане у манастиру, јер се самим прекидом Литургијског заједништа исти  сам искључио од братије.
  2. То се догодило и са бившом браћом. Они су се сами изоловали из општежића и манастир их је искључио.

Треба напоменути да ови монаси нису прибегли само само престанку комуникације са осталиммонасима. Користећи снисходљивост игумана и других монаха предузимали су и друге антиканонске мере које су допринеле конфузији и анксиозности (нису присуствовали Светим Литургијама и заједничким оброцима, уз сталне покушаје да међу осталим монасима и ходочасницима пропагирају своје ставове објављене на личним веб страницама, одбијање да се појаве на  на састанку са старцима манастира, напуштали су манастир и одлазили на путовање без да су обавестили игумана манастира и за то добили његову дозволу, закључавали су своје келије и чинили друге ствари незамисливе за монашки живот).

  1. Одлука да се протерају односи се само на три монаха нашег братства у општежићу, а не старце који живе у келијама манастира  Кутлумуш (келије имају статус релативне аутономије и њихови монаси се не сматрају припадницима општежића).
  2. Апсолутно се слажемо да се светим канонима не намеће послушност у питањима вере. То значи да ако је неко убеђен да братија (којој припада) одступа од праве вере, он је слободан (према светоотачком предању) да прекине везу са братијом и да је напусти, али он нема право да сво братство наводи на тај пут. Тврдоглаво пружање отпора, хвалисање наводног херојства и популистичке  жалбе – понашање је супротно православној вери и моралу. Изузетно неозбиљно и опасно је називати овакву врсту понашања „исповедањем вере“ и ове монахе јунацима, и на тај начин  супротстављати се  другој браћи  која воде добру борбу.
  3. И на крају, наш самоуправни манастир као институција Свете Горе, не испуњава ничије наредбе и није подлегао спољном притиску по било ком питању. Наш избор је – да говоримо истину и по њој поступамо, без мржње према онима који износе клевете „.

После свега, остаје нејасно да ли је заиста манастир Кутлумуш подлегао спољним притисцима, ако се узме у обзир чињеница да је основ „непослушности“ монаха ограђивање од надлежног епископа тј. Патријарха Константинопоља  имајући у виду његову све учесталију активну улогу у промоцији свејереси екуменизма, а нарочито Критског лажног сабора. Наиме, пар месеци уназад патријарх Вартоломеј је упутио претеће писмо архиепископу Еладске Цркве, Јерониму, покушавајући да утиче на унутрашње ствари једне помесне цркве, инсистирајући на прихватању одлука тог неславног сабора, претећи својеврсном „сечом архијереја“, када је  „на зуб узео“ два архијереја,  митрополита Амвросија Калавријског и митрополита Серафима Пирејског, тражећи да буду кажњени (екскомуницирани уколико се оглуше на опомене) због њиховог изразито антиекуменистичког става и јавног критиковања одлука озваничених на сабрању у Криту. „Листи за одстрел“ придодат је и солунски професор и протојереј Теодор Зисис, који је тада на захтев патријарха Вартоломеја, такође требало да буде санкционисан.

Против критских екуменистичких одлука – део Хиландараца са братством светогорског старца Рафаила

Подсећамо да је акција „великог спремања“ санкционисањем монаха који су се јавно и отворено побунили против екуменистичких одлука озваничених на „Великом Свеправославном Сабору“ одржаном на Криту у јуну 2016. године започета непосредно након сабора, током јула месеца прошле године, када су четворица монаха из Хиландара – Дамјан, Онуфрије, Лука као и искушеник Данило милошћу Божјом и Царице Небесне „санкционисани“ најстрожом казном – прогоном, под оптужбама о непосушности и разним другим неким наводним преступима, а заправо због исповедања Православне Вере и јавног неслагања са одлукама сабрања на Криту.

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

Фрања Асишки поново међу „православним“ Коптима

Светска јавност је још увек под утисцима након вести о трагичним догађајима из Египта када се средином априла током молитве у монофизитском храму догодио бомбашњки напад у којем је страдао већи број цивила. Међутим, овај трагични догађај врло брзо и лако је искоришћен у пропагандне сврхе у служби екуменистичке јереси и предузимања даљих корака ка унији са Ватиканом.

Према извештавању медија блиских Ватикану, Папина посета Египту дана 28. априла 2017. године обележена је значајним кораком напред у правцу екуменистичких односа „Римокатоличке цркве“ и „Коптске православне цркве“.

Амерички римокатолички портал NCR преноси да је приликом сусрета у „Катедрали Св. Марка“ у Каиру потписана заједничка декларација римског папе Франциска и коптског папе Тавадроса 2.  од  28. априла 2017. године у којој стоји да су верске организације ових предстојатеља сагласне да чин крштења обављен у некој од њих буде признат  као важећи у случају одлуке да неко од припадника једне од ових верских организација пожели да пређе у другу.

Римски папа Франциско и коптски папа Тавадрос 2. у Каиру 28. априла 2017. године

„Ми, једне душе и срца, ћемо искрено настојати да се не понавља крштење које је обављено у некој од наших Цркава за особе које пожеле да приђу другој од ове две“ стоји у декларацији двојице папа уз напомену да је таква одлука наводно резултат њихове послушности Светом Писму – „Ово исповедамо у послушности Светом Писму.“

Потписивање ове декларације било је изненађење за многе. Наиме, оваква декларарација уопште није ни била предвиђена протоколом папине посете Египту, па је тако у интервјуу пред пут, Рон Робертсон, заменик директора Америчког бискупског комитета за екуменистичке и међурелигијске односе, иначе један од стручњака за односе две цркве, изјавио за овај амерички портал да не очекује договор по питању признавања чина крштења, наводећи да је то врло деликатно питање две цркве и да је могуће да ће оно бити размотрено у делу разговора који ће бити затворен за јавност.

Потписивање декларације је уследило након што су два предстојатеља упутила јавну поруку приликом посете катедрали у којој се пре пар недеље током молитве догодио терористички напад у којем је страдало више људи. Том приликом папа Франциско се обратио коптском папи Тавадросу речима да се римокатлици саосећају са „коптским православцима“ у њиховој патњи истичући: „Ваша патња је и наша патња. Трудимо се да се супротставимо насиљу, проповиједајући и сијући доброту, његујући слогу и чувајући јединство, молећи де да све ове жртве отворе пут за будућност пуног општења међу нама и мира за све.

У обраћању папи Франциску, коптски папа Тавадрос је изјавио да се Египћани солидаришу са патњом његовог народа. Овом прилико, Тавадрос се захвалио папи Франциску на томе што својом посетом Египту подражава Франциска Асишког који је такође као „ходочасник мира посетио Египат током петог крсташког похода у 13. веку“, додајући да је ова посета „један од најважнијих корака у међукултуралном дијалогу у историји, у дијалогу који је данас обновљен Вашом посетом која потврђује чињеницу да је дијалог пут и мост који уједињује народ и да је то трајна нада људи кроз векове.“

Након потписивања декларације, Франциско и Тавадрос су предводили заједничку молитву за коптске жртве насиља у Египту у којој су активно учествовали и остали присутни представници верских група међу којима је био и Патријарх константинопољски Вартоломеј.

„Коптска православна црква Александрије“ представља мањинску групу у Египту у којем 90% од око 92 милиона становништва чине мухамеданци.

Подсећамо да се прошлог месеца ове године у Египту догодио терористички напад током молитве у монофизиском коптском храму у Каиру у којем је настрадао велики број људи, а интернет портали и друштвене мреже биле су преплављене фотографијама са церемонија „коптских православаца“ из Египта као и порукама водећих екумениста данашњице из српске и других помесних православних цркава којима се изражава солидарност са „мученичким коптским православцима“. Поред тога, ових дана на порталима Српске Православне Цркве  – „ТВ Храм“ и „Беседа“, коју су пренели медији и друштвене мреже објављена је и наводна порука Архиепископа Марка Берлинског из Руске Православне Заграничне Цркве о страдању „хришћана“ у Индији и Ираку, у којој се спомиње страдање стотине „хришћанских“ храмова и људи, у којој се позивају православни на молитву за тај народ уз напомену „Будите уверени да приносите молитву телу Христовом, посебно кад су у питању браћа, сестре и деца у Ираку.“

„Алармантно!“ Архиепископ берлински Марко (Фото: ТВ Храм/youtube.com)

Ко су „православни Копти“

Монофизитство (гр. Μονη φυσις – једна природа) је јерес коју је проповедао цариградски архимандрит Евтихије, учећи да је Христос има само једну – божанску природу, „јер је Христос само привидно узео људско тело.“ У борби против монофизитске јереси Православна Црква је добила много светитеља-исповедника и мученика као што су св. Флавијан Цариградски, св. Лав папа римски, св. Протерије Александријски и многи други.

Сабор који је сазвао св. Флавијан Цариградски 448. године осудио је Архимандрита Евтихија као јеретика, да би наредне године Диоскор Александријски председавао тзв. разбојничким сабором који је сазвао цар Теодосије и на којем је Евтихију враћен ранији положај, док су противници јеретика Евтихија екскомуницирани. Након смрти цара Теодосија сазаван је Четврти Васељенски сабор у Халкидону на којем је Диоскор осуђен као јеретик, а сабор у Ефесу као разбојнички уз образложење да је Диоскор епископима претио смрћу уколико изостану са сабора и не буду сагласни са његовим одлукама, а одлуке разбојничког сабора су поништене, те је потврђен став у Кирила Александријског о постојање две уједињене природе у Христу. Међутим, монофизитско јеретичко учење је опстало и до данас, па тако данас на простору од Блиског Истока, па све до Индије постоје тзв. „антихалкидонске“ групе  обједињене именом „Древнохришћанске цркве“ коју чине „Коптска православна црква“ са седиштем у Александрији, „Етиопска православна црква, „Еритрејска православна црква“, „Јерменска апостолска црвка“, „Сиријска православна црква“ са седиштем у Антиохији и „Индијска православна црква“.

Сусрет представника Београдске Патријаршије и монофизита у Шведској 4. октобра 2014. године

Орос Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону

„Свети и велики Васељенски сабор, по благодати Божијој и заповешћу најпобожнијих и христољубивих наших царева Валентинијана и Маркијана Августа, окупљен у Халкидону, Митрополији области Витиније у мученичком храму Свете и добропобедне мученице Јефимије, одлучио је ниже изложено:

Четврти васељенски сабор, икона

Четврти Васељенски сабор

…И тако, следујући Светим Оцима, сви сагласно поучавамо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Њега истог и савршеног по Божанству и Њега исто савршеног по човечанству, и Њега исто истинитог Бога и истинитог Човека, из разумне душе и тела, једносуштног Оцу по божанству, и Њега исто једносуштног нама по човечанству, у свему подобног нама осим греха, рођеног од вечности од Оца по божанству, и Њега истог у последње дане ради нас и ради нашег спасења од Дјеве Марије Богородице по човечанству. Њега једног истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, у две природе несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно познатог (грч: άσυγύτως, άτρέπτως, αδιαιρέτως, άχωρίστως), тако да сједињењем није нарушена разлика природа, већ је шта више, сачувано својство сваке природе и сједињује се у једно лице и једну ипостас – не у два лица раздвојеног или раздељеног, већ Њега истог једног Сина Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што нам испрва (објавише) пророци за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи и предаде нам Символ Отаца.

Када смо тако са сваком брижљивошћу и складношћу то изложили, Свети и Васељенски сабор је одлучио да ником не дозволи да другу веру произноси или пише или саставља или домишља или да учи друго. А оне, пак, који се усуде да састављају другу веру или да проповедају или уче да предају други Символ онима који желе да се обрате у познање истине из Јелинизма (многобоштва), или из Јудејства или какве било јереси, таквима, ако буду Епископи или клирици, нека Епископима буду туђи (страни) од епископства и клирицима – клира, ако су монаси или световњаци (лаици), они нека буду проклети (анатема).

СВЕТИ Максим Исповедник

Светоотачки однос према јеретицима

„Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, Боже сачувај! него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно (Јн.11,52). Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост цени више него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“ (PG t.91, 465). Свети Максим Исповедник

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

А ОВАЈ РОД ИЗГОНИ СЕ САМО ПОСТОМ И МОЛИТВОМ

Јеванђељско казивање о исцелењу гадаринског ђавоиманог приморава нас да се замислимо над тим да ли и у наше време има ђавоиманих, и да ли је њихово исцелење било могуће само у древна времена? Авај, има њих и сад, и то прилично много. (св. Лука Кримски)

Говорећи о душевној болести, архимандрит Рафаил Карелин назива је кугом  XXI века.  Да би појаснио колики је пораст  броја  психичких болесника упоређује онкологију са психијатријом, наводећи да како прва не може да  изађе на крај са раком, тако ни психијатрија не може да се избори против душевне болести. Истовремено пореди период средњег века за време епидемије куге, када су улице  градова биле пуне несахрањених лешева, јер су се људи плашили да им се приближе, са данашњим временом у којем се психички болесници претварају у живе мртваце, за које каже: „Они су се до те мере затворили у себе да се чини као да су се закопали у гробницу. Без обзира што живе међу нама и рекло би се комуницирају са нама, а понекад чак и раде, ипак су то људи с којима се не може ступити у контакт јер су изгубили везу са реалним светом, одвојили се од Цркве и погрузили у свој иреални свет који сматрају једином стварношћу.“

Тумачећи душевне болести, архимандрит Рафаил Карелин још каже да постоје два вида те болести. Као први вид наводи опседнутост демоном, случај када човековом душом завлада зли дух и живи у човеку као домаћин у свом дому, где паралише човекову вољу, прекида му контакт с његовом свешћу и како нам се тада чини да такав човек има две душе, а друга од њих је сâм ђаво. Тај вид ове болести обично прате поступци светогрђа, али истовремено и страха од светиње. Ту је видљиво присуство демона, а лечи се  исповешћу  и честим причешћивањем.

220317.p

Свети Лука Кримски: „Свето Писмо је противотров за ђавоиманост.“

Да није сваки душевни болесник ђавоиман приповеда и свети Лука Кримски: “Није сваки душевни болесник ђавоиман. Има много врста душевних болести, за које се не може рећи да су опседнутост демонима. Али, треба знати да узроци многих душевних болести, укључујући и необуздану суманутост, нису познати чак ни најбољим психијатрима. Чак сумњам да међу суманутима постоји известан проценат правих ђавоиманих. Али има и много људи које нико не назива лудима и који се уједно, с пуним правом могу назвати ђавоиманима“.

 

А ко је ђавоиман? То је човек, опседнут духовима злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). О демонима, о њиховом начелнику – сатани, написано је много у Светом Писму. Сам Господ Исус Христос их је много пута истеривао из људи и рекао је потпуно јасно о томе да демони, напустивши човека могу поново да се врате: „ Када нечисти дух изиђе из човека, пролази кроз безводна места тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају онде; и потоње стање бива човеку ономе горе од првога“ (Лк. 11, 24-26).

Како да не верујемо у постојање ђавола и демона ако знамо до које безграничне дрскости је дошао сатана – искушавао је Самог Господа Исуса Христа после Његовог четрдесетодневног поста у пустињи. У Светом Писму – Јеванђељу и у апостолским посланицама – наведен је цео низ указивања на то да „кнез света овог“ (Јн. 14, 30) „већ влада“. Он је увек међу нама, у атмосфери која нас окружује, и заједно с њим су легиони његових слугу.

Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона.

А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости? Стално, сваког дана, сваког часа демонске силе проничу у наша срца. Јер, зар у нама имало гордости, злобе и човекомрштва? Зар има мало људи који се, помоливши се у храму, враћају кући и почињу да гризу своје ближње? Има, на нашу срамоту чак и оних који су у стању да учине лоповлук и блуд, који су лако приступачни демонској сили, свакој похоти и страстима.

О психичким болестима и поседнутости демонима говорио је и старац Пајсије Светогорац, наводећи случајеве када је и сам имао прилику да се сусреће са ђавоиманима. На питање како неко може да разликује оног што је поседнут демонима од онога ко је психички болестан, старац је одговорио: „Па, то и најобичнији, најнеискуснији лекар може да разуме. Сви они који су опседнути неким демоном, када се нађу у близини нечег светог, почињу да се тресу. То је необорив доказ да у себи имају нешто демонско. Ако му даш мало свете водице или га прекрстиш светим моштима, реагују одмах јер се у њима потискују демони али уколико је неко психички болестан – не реагује уопште. Чак и када се поседнутим људима приближиш и имаш крст на себи, унервозе се… узнемире се.“

Као потврду раније реченог старац је изнео и неколико примера: Једном, приликом Бдења на Светој Гори, рекоше ми Оци да је међу присутним људима и један који је поседнут демонима. Сео сам поред њега и додирнуо га крстом који је у себи имао и део часног дрвета Крста Господњег. Поскочио је као опарен и отишао на други крај цркве. Кад се мало разналожило, пришао сам му дискретно али се опет исто догодило. Тада сам схватио да заиста у себи има нешто демонско.

Пајсије

Старац Пајсије Светогорац

Када долазе код мене у Каливу и доводе ми децу, говорећи да су поседнута, да бих се уверио да је то истина, понекад узмем један комад од моштију Светог Арсенија и то сакријем у песници. И да видиш ти како, без обзира што обе шаке савијем у песницу, оно дете које има нешто демонско у себи, уплашено гледа у руку у којој држим свете мошти. Уколико није поседнуто али има на пример неку психичку болест, не реагује уопште.

Неки пут деци дајем воду у коју сам умочио комад светих моштију али ако су поседнута, не пију је, одмичу се. Једном сам дао неком поседнутом детету да једе прво слаткише, да би добро ожеднело, па сам му после донео такву воду.

– Малом Јанису, донео сам најбољу водицу… – рекао сам тада.

С првим гутљајем, дете је почело да виче:

– Ова вода ме пече! Шта си ставио унутра?

– Ништа… – кажем му.

– Шта си ми то урадио? Пече ме… – викало је дете.

– Не пече тебе него неког другог… – рекох му.

Направим му крст на глави а њему почну да се тресу и ноге и руке… Запао је био у демонски колапс. Демон у њему га је растрзао.

Сећате ли се оног студента који једном приликом дошао овде?

– Имам у себи нешто демонско што ме јако мучи… – рекао ми је тада. – Патим се страшно јер ме демон присиљава и да говорим непристојно. Очајан сам. Осећам да ме гуши и притиска некад овде, некад ту… – почео је јадан да ми показује час стомак, час груди, ребра, руке.

Био је јако осетљиво биће и да га не бих повредио и да бих га утешио, питао сам га:

– Види, да ти кажем… Немаш у себи ништа демонско него си само под утицајем неке мрачне силе…

Када смо отишли у цркву, рекао сам сестрама које су биле тамо да се помоле за оног несрећног младића а ја сам узео с олтара један део моштију Светог Арсенија, пришао студенту и питао га:

– На ком делу те притиска и мучи демон? Где мислиш да се налази?

Показао ми је тада на ребра.

– Где? Овде?! – питам га и прислоним ту длан са светим моштима.

Младић је истог тренутка зајаукао:

– Изгоре ме! Изгоре! Нећу да одем! О! О! Нећу отићи! – почео је да виче, да вређа, псује.

Тада сам почео у себи да говорим: Господе Исусе Христе! Господе Исусе Христе, отерај нечисти дух из Твога бића, и прекрштавао сам га светим моштима.

То је трајало двадесетак минута. После га је демон надјачао и оборио. Све се превртао и котрљао. Одело му се све било испрљало. Када смо га усправили, сав се тресао. Ухватио се био за клупу да би се задржао. Са руку му је цурио хладан зној као роса по трави. Убрзо га је демон напустио а он се смирио. Осећао се добро што и дан данас јесте.

Ако се будемо бавили послом корисним за ближње увек тежећи ка сабраности душе, чистоти и светости, живећи у љубави према Богу и људима, лукави ће са срамотом напустити наше срце. Међутим, дешава се да се непријатељ поново враћа и налази потпуно гостопримство, јер поново лако и брзо пуштамо нечистоту и злобу у своја срца. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човеку ономе горе од првога.

Насупрот примерима које смо навели, позивајући се на истину Светог  Јеванђеља и преносећи искуства светитеља Православне Цркве, постоји и тумачење на ову тему коју се може пронаћи у домаћим медијима, који се не баве узроцима оваквог душевног стања у људи, него по систему „дајте народу хлеба и игара“, описују до у танчине сам чин егзорцизма. Сензационализам као у римокатолика, нигде помена Светог Јеванђеља и богоносних Отаца. Прича која наликује холивудским тзв. блок-бастерима. Дакле у медијима се форсира прича како се у Српској Православној Цркви о обредима егзорцизма ћути, и како је то разлог да Срби иду у Црну Гору код некаквог хоџе који „истерује ђавола из муслимана и из православаца“. Народу се пласирају приче како је доскора једини званични егзорциста у Србији био је свештеник Иван Винков (писац књиге „Опсједнутост и егзорцизам“ -изд. „Покрет крунице за обраћење и мир“, Загреб, 2004. године), у којој говори о својим егзорцистичким искуствима) који је до 2012. године службовао у Жупи Светог Петра у Београду.

Уз обиље статистичких података овај „жупник“ наводи да су жене чешће жртве демона, јер су радозналије од мушкараца и обожавају да завире у будућност, јер се оне више и чешће обраћају бројним маговима и врачарама. Овај римокатолички свештеник даље каже да је током службе у Београду помагао православнима, и да је нетачна тврдња да православни свештеници не могу ништа да ураде, него да је питање да ли то желе. Православне који су му се обраћали за помоћ, упућивао је прво код њихових духовника, али ако они не наиђу разумевање у „матичној цркви“, „исусовци су им прискакали у помоћ“, јер како „жупник“ Винков каже: „Бог је исти.“

Овај, некада студент машинства у Новом Саду је у Загребу код језуитског реда тзв. Исусоваца окончао студије филозофије. Из своје богате праксе говори о случају запоседнуте девојке која је претходно затражила помоћ у оквиру „њихове православне цркве„ али пошто су те молитве за ослобађање од злог демонског утицаја, само накратко смиривале девојку, он је извео егзорцистички обред што је био последњи покушај да се опседнута ишчупа из канџи зла. Препричавајући сам обред и понашање девојке током обреда, не би нас изненадило да филмска индустрија изнедри још једно чедо, попут већ снимљених „Истеривање ђавола из Емили Роуз“ Скота Дериксона, „Тајне Ватикана“ Марка Невелдиха и сл.

Утркујући се са примерима филмске уметности у којима „егзорцисти“ из Ватикана имају примат, у свом бесмислу оваквих поређења, наилазимо на случај којим се појашњава  однос Православља и егзорцизма у филмској уметности, где се као најбољи пример наводи филм Кристијана Мунђија „Иза брда“ (2012. године), заснован на истинитим догађајима где редитељ „користи доследан документаризам уз вешто комбиновање натуралистичких детаља“. Радња филма смештена је у манастир Светог Тројства (село Танака, североисток Румуније) где је настојатељ Данијел Петру Корогеану, неуспелим чином егзорцизма усмртио запоседнуту монахињу, након чега је осуђен је на 14-годишњу затворску казну.

Системским тровањем и онако саблажњеног народа, у складу са тумачењем о душевној болести  архимандрита Карелина са самог почетка, уз максималан отклон од  Светог Јеванђеља  у којем јасно стоји „А овај род се изгони само молитвом и постом (Мт 17:21).“, у нашим медијима форсирају су нечастивим надахнути тумачи, квази лекари душа попут теолога јудео-хришћанског усмерења Ненада Марјановић из Сремске Митровице (који бесплатно из опседнутих и поседнутих изгони духове, демоне, вештице, вампире и вукодлаке), или жупника у београдској цркви светог Јосипа Радника и главног војног капелана при Војсци Србије Горана Аврамова којег називају  изузетним  познаваоцем егзорцизма а који са поносом истиче да с обзиром да потиче из мешовитог брака по опредељењу, себе сматра „Србином римокатоликом“.

Кроз приче које подижу тираж недељника и дневних листова, нема места за нешто јако важно а то је да је људска душа бездано дубока и да је драгоцено благо сабраност душе на помислима о Богу. Сви ти таблоидни наслови, штива пуна сензационализма у којима се промовишу умишљени познаваоци тематике, потврда су да живимо животе испуњене трчањем за остваривањем материјалних добара, расејани  и докони тражимо друштво истих ради разоноде, брбљања, псовања а да су нам  захтеви духа туђи, чиме су широм отворена врата демонима. У прилог овој тврдњи иде и објављивање проповеди обичних цивила са Амвона манастира Епархије сремске, где свако ко мисли да има шта да каже може да беседи, при том машући  руком у којој држи Крст као да је туђа, и охрабрује окупљени народ да „данас (на Васкрс -прим. ПЖВ) Светом Причешћу приступа без поста и исповести.“ Ако су у једном манастиру толико  „либерални“, онда можда не треба да нас чуди системско тровање душа путем јавних гласила.

Не сме данашњи човек да заборави истину коју је изрекао св. Лука Кримски: „Ако човек живи у атмосфери мноштва духова злобе у поднебесју, међу саблазнима и развраћености, глупости и вулгарности, у атмосфери незадрживих људских страсти, његова душа не може да се не зарази прљавштином.“

Куда да одемо од ове смртне духовне опасности? Где је наша заштита од демона? На сва тешка питања тражите одговор у Светом Писму. Противотров од заразе нам је пре неколико миленијума дао свети пророк Давид: „Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје! Та, он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути нимало (Пс. 62, 1-2).“

Нека се не деси никоме од нас никада ова страшна несрећа, и нека не нађу духови злобе из поднебесја приступ нама. Нека буду наша срца увек чиста и света. Амин. (св. Лука Кримски)

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Антиекуменистички Свеправославни Сабор биће одржан на лето у Банченском манастиру у Украјини

Православно свештенство уједињено у противљењу одлукама назовисвеправославног сабора одржаног у јуну прошле године на острву Криту планира да одржи Свеправославни Сабор у Украјини у јуну и јулу са намером да анатемише екуменизам и оне који га подржавају, преноси сајт Религија у Украјини.

1491577138_01

Одлука о сабору у Украјини је дошао као последица недавног „Међуправославног Сабора у Солуну“, одржаног 4. априла. Иако је скуп био забрањен од стране хијерархије грчке цркве, окупио је око хиљаду припадника црквено-монашког клира и верника противника екуменизма и глобализма из Грчке, Румунске и Руске Православне Цркве.

Скупу је упућен поздрав и благослов од владике Лонгина (Жара), викарног епископа Черновицке Епархије у Украјинској православној цркви Московске патријаршије и оснивач манастира Вазнесења Господњег у Банченску, који се брине за око пет стотина деце, од којих су неки инвалиди и заражени ХИВ-ом.

Сабор у Солуну је позвао грчко свештенство да прекине помињање Васељенског патријарха Вартоломеја речима:

„Ми смо прекинули везу са цариградским патријархом Вартоломејем као главним организатором назовисабора, и са представницима и проповедницима свејереси екуменизма, и са свим епископима који прихватају сабор на Криту као православни. „

1491577223_02

Окупљени су осудили екуменизам и Критски сабор. Поред тога, учесници у Солуну су представили планове да се одржи Свеправославни антиекуменистички сабор у Банченском манастиру у јуну и јулу, на коме намеравају да анатемишу патријарха Вартоломеја и друге које виде као присталице екуменизма.

Владика Лонгин је такође заузео оштар став у погледу заједничке декларације патријарха Кирил и папе Франциска из фебруара 2016 године. Истовремено, владика Лонгин је остао члан саветодавног тела највишег ауторитета Руске Православне Цркве у питањима њеног унутрашњег живота и спољних активности.

Извор: pravoslavie.ruРелигија у Украјини

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Погледајте такође: НАЈАВА СВЕПРАВОСЛАВНОГ САБОРА КОЈИ ЋЕ ОСУДИТИ ЕКУМЕНИЗАМ И САБОР НА КРИТУ

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 2 коментара

Патријарх Вартоломеј одлази на молитву у „Тезе“ – светогорци негодују

9. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допустити, да они, који припадају Цркви полазе ради молитве или службе у гробља или у такозване мученичке храмове јеретика, а који то чине, ако су верни, имају бити ван општења за неко време. Покају ли се и исповеде да су згрешили, нека се опет приме.

Ових дана грчки и руски портали преносе вести о заоштравању односа између дела светогорских монаха и надлежног Патријарха констанитнопољског Вартоломеја. Наиме, расправа у вези докумената Критског сабора као и поводом најављених екуменистичких активности Патријарха константинопољског Вартоломеја који је најавио да за 25. Април 2017. године планира прву посету познатом екуменистичком „манастиру“ Тезе у Француској и допринети учешћу у екуменистичкој молитви, довели су до тога да је више од 50 келија на Светој Гори престало да помиње Патријарха Вартоломеја као надлежног епископа на богослужењима.

„Храм Помирења“ у екуменистичком манастиру Тезе“

„Дана 25. Априла, у 12 часова, Патријарх учествује у екуменистичкој молитви у манастиру Тезе у храму Помирења, која ће протећи у присуству братства манастира и представника различитих хришћанских конфесија и омладински организација. По завршетку молитве, Патријарх Вартоломеј обратиће се беседом“ саопштила је агенција „Ромфеа“.

Према томе, светогорски монаси су решили да изразе свој протест против екуменистичких поступака свог предстојатеља, па је тако већ више од 50 келија на Светој Гори престало да помиње Патријарха Вартоломеја, а постоји у најави да би такву одлуку могла да донесу још и два светогорска манастира.

Света Гора је аутономна административна јединица у саставу грчке државе са центром у граду Кареја и на њој се налази 20 манастира међу којима је и српски манастир Хиландар.

Управу над полуострву има Свештени Кинот који чине представници свих манастира који деле простор Свете Горе, а надлежни епископ манастира Свете Горе јесте Патријарх константинопољски.

Цивилну власт над полуострвом има гувернер Атоса који врши надзор над поштовањем Устава Свете Горе којим је и гарантован аутономни статус полустрва. Гувернер Атоса иначе и потиче из Министарства иностраних послова Грчке.

Екуменистички манастир Тезе основан је 1940. године у француској покрајини Бургундија. Његов оснивач је био Швајцарац „брат Роже“, припадник фракције протестаната-реформатора.

Брат Роже у Бечу        1975. године

„Манастир Тезе“ чини мешовито братство римокатоличке и протестантске традиције. Камп Тезе промовише се у тридесетак држава света. Од скоро Тезе се промовише и у појединим епархијама Српске Православне Цркве и то махом у епархијама којима владају екуменистички настројени епископи. Први аутобуси из Србије пошли су за Тезе већ првих година након „демократских промена“.

Митрополит Амфилохије и „брат Ришар“ на Цетињу 2011. године

На почетку, путовања у Тезе су била промовисана као „путовања у Француску за 100 евра“ – као што је то био случај у појединим местима Епархије бачке попут Сомбора, Србобран, Аде, Сенте и других, да би касније промоција достигла виши ниво до те мере да су организована предавања о Тезеу у којима су учествовали и поједини епископи Српске Православне Цркве попут Митрополита црногорско-приморског Амфилохија.

Погледајте такође: МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ШАЉЕ ЦРНОГОРСКУ ОМЛАДИНУ У СЕКТУ

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

ЈОШ ЧЕТИРИ СВЕШТЕНИКА-ИСПОВЕДНИКА НА КРИТУ

Ранијих недеља многи православни портали објавили су вест о клирицима Епархије солунске оцу Теодору Зисису и оцу Николасу Манолису који су у Недељу Православља 2017. године објавили да се, позивајући се на Канон 15. Прво-другог сабора, ограђују од надлежног митрополита због његовог прихватања „Свеправославног сабора“ из јуна 2016. године као и потоње вести да су због тога стављени под забрану служења и позвани на црквени суд наведених поступака.

Руски портал Pravoslavie.ru подсећа да је и викарни Епископ Лонгин (Жар) Банченски из Украјинске православне цркве Московске Патријаршије је такође заузео исти став, као и да је био је домаћин на сабрањима са клирицима

maxresdefault

Владика Лонгин (Жар)

Молдавске и Румунске православне цркве као и са монасима са Свете Горе, даље наводећи да се у међувремену и Свети Синод Правславне цркве на Криту састао 16. марта и том приликом између осталог расправљао о истом феномен у који се појавио и на њеноој канонској територији где је до сада четири свештеника престало да помиње своје епископе на Светој Литургији као и на другим црквени службама.

Наиме, Синод је одржао заседање након писма које је упутили и потписали протопрезвитер Гаврило Мазанаки, отац Емануил Сари, отац Спиридон Даманаки и отац Павле Мазанаки и предали га надлежним владикама – Митрополиту Дамаскину Кидонијском и Апорконијском, Митрополиту Евгенију Ретимнијском и Авлопотамском као и Митрополиту Иринеју Ламбијском, Сивритоском и Сакијском.

kritski

Синод цркве на Криту

У писму свештеници наводе да са жалошћу морају да се ограде од надлежних епископа и да престану да их помињу на службама због уверења да су прихватањем докумената са прошлогодишњег сабора  пали у јерес екуменизма, наводећи да је њихова одлука „у складу са Апостолском и светоотачком традицијом о заједници са јеретицима“ као и да би овакву одлуку објавили, као што је то учинио и отац Теодор Зисис, у Недељу Православља када се чита  Синодик Православне Вере у којем се анатемишу јеретици који су нападали Цркву, додајући да је екуменизам као учење да Православна Црква није једина, истинска Црква, него једна од мноштва цркава, назван „све-јерес“ од стране савремених светитеља и светих стараца.

Портал Pravoslavie.ru даље наводи да су свештеници у писму изнели став да је 20. век био век покушаја брисања јасних граница између Православља и осталих хришћанских конфесија као и да се надају „да ће, уз Божју и уз помоћ Богородице, свети оци устати и надахнути Светих Духом, растерати облаке свејереси екуменизма као што су то учинили и свети оци у време јереси иконоборства, чија се победа слави у Недељу Православља“ те да решење виде у Канону 15. Прво-другог сабора, одржаног у Константинопољу 861. године под председавањем светог Фотија Великог, који гласи да ако епископ јавно проповеда јерес претходно осуђену, свештеник може да престане да га помиње без икакве канонске санкције, да ограђивање под тим условима не представља раскол док у другим случајевима према истом канону ограђивање од епископа који проповеда јерес која није претходно осуђена представља облик раскола, те да је на интернет страници Критске Цркве објављено да је Свети Синод за почетак позвао свештенике да одустану од протеста називајући то „погрешним понашањем“ и да наставе да помињу своје епископе.

Даље руски портал извештава да је одлуком Синода формирана трочлана комисија која ће се наредних дана срести и расправити са свештеницима. Комисију чине Митрополит Герасим Петрохеронески, Архимандрит Филотеј Спанудакис и Протопрезвитер Захарије Аадмакис, председник свештенства са Крита и да „Свети Синод полаже наду у ове сусрете и те се радује позитивним резултатима у складу са светим канонима Православне Цркве.“

Међутим, у вести о критским свештеницима наведена је погрешна и површна интерпретација канона о ограђивању од епископом који јавно проповеда јерес. Наиме, Канон 15. Прво-другог сабора из 861. године гласи: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена,

Свети Јустин Ћелијски

то јест кад он јавно проповеда јерес и откритим челом (откривене главе, тј. отворено, јавно) о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора (одлуке) оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назови епископе и назови учитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него, напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења“.

Сходно томе општепозната је чињеница да је екуменизам као свејерес у минулом 20. веку  осуђена као такав од стране већег броја светитеља и духовних горостаса тог времена међу којима је и наш свети Јустин Ћелијски као и многи други – свети Серафим Собољев, Гаврило Грузијски, старац Пајсије и други.

Даље, овај канон, према тумачењу епископа Никодима Милаша, даје право али у исто време налаже и дужност клирицима да се одмах ограђују од надлежног епископа, митрополита или патријарха који у јавно проповеда јерес.

Подсећамо да сличан проблем већ дуже време постоји и у Српској Православној Цркви. Наиме,  још средином септембра 2010. године, приликом прве посете Бечу и то ради доделе ордена од ватиканске фондације „Про Ориенте“, Патријарх српски Иринеј Гавриловић јавно се декларисао као екумениста (и пацифиста) и ту изјаву убрзо потом и многим каснијим (не)делима практично потрврдио, те да је само један Епископ Српске Православне Цркве тада применио светоотачки и исповеднички Канон 15. Прво-другог сабора и да у томе и упркос многим притисцима и разним неканонским мерама и даље истрајава са својом паством јесте Епископ рашко-призренски (сада у изгнанству) Артемије Радосављевић.

eparhija

Епархија рашко-призренска у егзилу

Пасивност преосталих српских владика практично је крунисана неславним учешћем на Критском сабрању на којем је екуменизам озваничен као учење Православне Цркве. Током ових светих недеља Часног поста, од Недеље Православља, примећујемо да свештенство и монаштво у другим помесним црквама заузима исповеднички став и сходно Канону 15. ограђује се од својих надлежних епископа сагласних са одлукама Критског сабора, док насупрот њима међу свештенством и монаштвом Београдске патријаршије владају савршени мир и тишина.  Изузетак у погледу ових других опет је Епархија рашко-призренска у егзилу чији је предстојатељ Епископ Артемије Радосављевић која се и по питању Критског сабрања званичним саопштењем огласила

и јасно оградила наводећи да „овај тзв. сабор на Криту јесте и биће једна велика мрља у историји Православне цркве, и на неком у истину православном сабору, ако да Бог, биће анатемисан, скупа са екуменистичком јереси и тиме придодат подужем списку разбојничких и јеретичких „саборâ“, а учесници овог догађаја биће означени као издајници вере православне, осим ако се не покају док времена има, јер су документи потписани на Криту срамна издаја православља.“

Коначно, и ми Православни надамо се да ће се пољуљани поредак, како у организационом тако и у домгатском погледу, васпоставити, да ће јерес екуменизма, која узнемирава Цркву читав век који је за нама бити осуђена, а они који су до сада уносили смутњу екуменисањем принети покајање.

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Грчка Црква, Српска Црква, Теологија, Црква и јерес екуменизма, глобализам, Uncategorized | Оставите коментар

ПРОФЕСОР ТЕОДОР ЗИСИС ПРЕКИНУО ОПШТЕЊЕ СА МИТРОПОЛИТОМ СОЛУНСКИМ АНТИМОМ

Познати грчки православни теолог, протопрезвитер Теодор Зисис је јуче, како и сам рече симболично  на Недељу православља,  објавио у храму светог Антонија у Солуну да прекида општење са својим митрополитом Антимом због митрополитовог екуменизма на основу 15. канона Прво-другог Цариградског Сабора. Општење је истог дана и  из истих разлога прекинуо и солунски протопрезвитер Николај  Манолис.

zisis.jpg

У наставку је кључни део јучерашње беседе оца Теодора Зисиса у којој је он рекао да прекида општење са својим митрополитом због митрополитовог екуменизма и Критског Сабора. Отац Зисис је заправо у овом делу беседе прочитао своје писмо које је послао митрополиту Антиму, у којем га обавештава да прекида општење и зашто. Слушајући снимак у прилогу, можете чути громогласан аплауз верног народа и клира који  се чуо у храму након што је отац Теодор објавио да прекида помињање. (на 1:35)

 

„У категорију епископа екумениста се убрајате и ви преосвећени митрополите Солуна Антиме. Као што сам Вам објаснио у писму које сам Вам послао одговарајћи на ваше „очинско“ писмо у којем сте ми препоручили да престанем да причам против екуменизма и Критског сабора, јер се тиме наводно смућује црквена пунота. Потврдили сте очигледно ваш екуменистички идентитет кроз похвално прихватање лажног Критског сабора, на Сабору Јеладске Цркве 23-24. новембра 2016. Године и кроз вашу наредбу да се раздели и чита у храмовима ваше митрополијелажно образложење свега тога као „Посланица народу“. Колико год покушавате ви и остали епископи екуменисти да улепшате лажни сабор, нећете успети у томе! Јер то није ни Свети ни Велики Сабор, нити Сабор уопште, како проистиче из истинитог сведочанства црквене пуноте. Будући да припадате оним епископима који проповедају јерес, и како то предвиђа 15. Канон светог Фотија Великог који синтетише апостолско и отачко наслеђе, због тога, прекидам помињање вашег имена током свештеничке службе , симболично од данас када је Недеља Православља. Не прихвата мој свештенички чин чињеницу да данас Црква Светих Отаца и Светих Сабора осуђује све јереси и иконоборце, а да ви, међутим, признајете јереси као Цркве и да са иконоборцима- протестантима чините „Светски савез цркава“. Помињући ваше име, имам осећај да сам и ја екумениста, да имам исту веру као ви. И да поричем Истину Господа нашег Исуса Христа који сјаји на Часној Трпези, као што ви радите сада и скоро сви епископи Грчке који громогласно тврдите да патријарх Вартоломеј  и Свети Сабор Јеладске Цркве даобро тумаче речи Истине. Ако се и ви држите канона, нарочито 15. Канона Прво-другог сабора, похвалите ревност за веру, или ме барем оставите да вршим мој литургијски и предавачки рад у светом храму светог Антонија. Не желим да одем из храма светог Антонија! Да вам кажем шта сам рекао једном епископу, који ми је телефонирао и рекао да не радим ово, јер ће се подићи велика бура, па и време је да се подигне бура“.

 

Преузето од ФБ странице: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Грчка Црква, Црква и јерес екуменизма | 3 коментара

НАЈАВА СВЕПРАВОСЛАВНОГ САБОРА КОЈИ ЋЕ ОСУДИТИ ЕКУМЕНИЗАМ И САБОР НА КРИТУ

Данас је на румунском сајту prieteniisfantuluiefrem.ro објављен датум одржавања Свеправославног сабора  на којем ће се осудити јерес екуменизма и Сабор на Криту. Потписник обавештења је  отац Кипријан – Јован (Стајку), недавно рашчињени свештеник од стране екуменистичке булументе Румунске Православне Цркве и један од најближих сарадника о. Саве Лавриота и светогорских отаца који су прекинули молитвену заједницу са Васељенским патријархом.

screenshot_84

У обавештењу стоји следеће:

Јутрос сам разговарао телефоном са о. Савом. Веома радостан замолио ме је  да вам пренесем, са љубављу у Христу, следећу поруку:

У уторак, 4. априла 2017. године одржаће се Свеправославни сабор на којем ће се осудити јерес екуменизма и псеудо-сабор на Криту. За сада имамо информацију да ће бити одржан у Грчкој – о тачном месту одржавања  обавестићемо вас за најкасније 2-3 недеље. Биће то сабор на којем ће учествовати монаси, свештеници и мирјани, уз учешће епископа који се боре против екуменизма (који су по вољи Божијој).

Сабор организују светогорски оци који су престали са помињањем Васељенског патријарха Вартоломеја. Радом сабора руководиће протојереј проф. др. Теодор Зисис или један од присутних јерарха, што ће организатори одлучити у међувремену. Сабору могу присуствовати сва заинтересована лица оба пола и свих узраста. Свој долазак су најавили и у раду сабора очекујемо да учествују православни из Грчке, Румуније, Србије, Украјине, Молдавије Русије, Бугарске, Грузије, Немачке, Енглеске, Швајцарске, Енглеске, Аустралије, Кипра, са Крита, САД-а, Канаде итд. Једина тема овог сабора биће осуда екуменизма и Сабора на Криту.

Процењује се да ће ово свеправославно сабрање трајати један дан,  у два дела- ујутро и поподне.

Извор: Prieteniisfantuluiefrem.ro

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 7 коментара