СВЕТОГОРСКО ПРЕДАЊЕ О СКРИВЕНИМ СТАРЦИМА

„Зар ти не знаш, да се десет година преливала православна крв не би ли се збацио турски јарам?“
„Не, нисам знао. Нас је овде седморица, и никуда не идемо, и о томе нисмо знали!“
Рекавши: – „Благослови оче!“ сердари одоше својим путем.
Касније када су дошли у скит Свете Ане, причали су о овом сусрету. Тада су се сакупили многи оци заборавивши и на старост и на немоћи и, засукавши своје мантије, трком су пошли да траже старца! Али старца нису нашли тамо где су га видели сердари, као ни оних других шесторо о којима је овај причао. Говорили су да су то вероватно оних седам најскривенијих подвижника, које је причешћивао познати духовник Христофор из Јанокопула. (из књиге “Атонски подвижници IX века”.)

unnamed

Зима је. Пар посетилаца у светогорском манастиру. Прилазећи капији манастира сусрећемо се са гостопримцем, који ће нас касније услужити традиционалним светогорским послужењем – ракијом и ратлуком. Такође, на наше велико задовољство, обавештава нас да за неколико сати, у католикону манастира почиње велико Светогорско бденије. Дар Божији, рекосмо, и већ размишљамо како би се мало одморили пре свеноћне службе.

„Где ћете сада?“- упитао нас је монах на послушању, који је низ повртњак кренуо ка стаји да нахрани животиње , чија се узнемиреност могла чути по звуцима који су долазили из стаје.
„Немамо где да идемо Старче , осим у библиотеку или у келије да се мало одморимо.“

„Пођите  самном, да не залутате којекуда, да се не бисте изгубили“, позвао нас је монах.

„Нека је благословенo“, одговорисмо и истог момента кренусмо за њим.

Прођосмо кроз повртњак у којем је гајио купус, плави патлиџан и велике бундеве, какве до тада још нисмо видели; крајње гостољубиви монах нас је довео до баштенске кућице. Сели смо на балкон ширине 70-80 цм, са погледом на Егејско море. Почео је да износи послужење – кафу, колаче, бомбоне од сусама, суварке, а истовремено нас је и упознавао са непознатим пределом.

Одједном, испод дрвеног балкона, појавио се веома стар монах, поцепане расе. Носио је светогорску торбу на леђима, и топло се осмехивао. Наша претпоставка беше да је дошао како би присуствовао бденију.

„Старче“, рече му монах, „сачекај два минута па ћу те упознати са нашим гостима и послужити . Приђи овамо, код нас, да се мало одмориш. Није лако пењати се уз литицу.“

„Нека је благословено“,  одговорио је непознати монах и врло брзо је већ седео поред нас.

„Одох да нахраним животиње, оне више не могу да чекају. Затворите врата и сами крените горе“, упутио нас је монах – гостопримац и отишао на своје послушање.

Неко кратко време седели смо у тишини. Нити смо се ми обратили Старцу, нити је он започињао разговор са нама. Тада смо уочили велику разлику. У свету, у ово доба дана, свуда је гужва, бука, људи су у послу, под стресом, притиском, непрестано журе, јуре. Овде, у држави монаха, ово је време тишине, тајанствене припреме за Тајну Живота – Божанствену Литургију. Све почиње раније, смерним припремањем у потпуној тишини, у миру, у спокоју, у умносрдачној молитви, како би се овај догађај искусио, доживео, како би сви окусили са бесмртне Трпезе, вечне вечере Христове, и одатле прешли у нови свет, како би достојно живели Тајну будућега века.

Искористили смо прилику да упитамо Старца да нам каже коју душекорисну реч, нешто искуствено:
„Шта да вам кажем? Шта год да вам кажем то је губљење времена. Ја немам никаквих дарова и не заслужујем вашу пажњу. Него, реците ви мени: Шта се дешава у свету?“

„Свет грца у проблемима, Старче” одговори му један од младића.”Сви негде јуре бескрајно забринути,а нико не брине о будућности наше омладине и наше државе.”

“Не брините”, рече Старац. „Господ је ту , и још нам крај није дошао. Ни невидљиви Старци још нису прешли у вечност. Ово место је препуно таквих“, и показа руком у правцу Атоса.

”О чему нам то приповедате, Старче? Ко су ти тајанствени, невидљиви Старци? Ако бисте могли да нам појасните, волели бисмо да знамо. Да ли сте видели неког од тих Стараца?”
Од узбуђења, остали смо без даха, и ишчекивајући гледали смо у Старца који је остао непомичан. Питали смо се како је могуће да смо се кроз разговор, сасвим спонтано, дотакли овог питања о коме раније ништа нисмо знали.
“Не бојте се, Бог ће васкрснути нашу нацију. Он нас испитује, јер смо Га, изгледно је, заборавили. Презиремо Бога, удаљили смо се од Њега, саградили смо лажне, земаљске рајске вртове, а заборавили онај прави, Небески рај. Али Светитељи се нису изгубили, нису ни ови наги, невидљиви Старци Атонски. Ово место је пуно таквих. Када они нестану, е онда треба да се плашимо, јер ће онда доћи и крај света.”

„Ко су они, Старче? Где живе? Има ли их и данас?“.

„Дете моје, они су невидљиви подвижници, наги Светогорци, тајанствени Старци, који живе у врту Пресвете Богородице, на Атосу“.

„Колико их је, Старче?“

„Много их је. Неко каже девет, неко седам, неко десет, други кажу да их је дванаест. Живе у најизолованијим деловима Свете Горе и нашим очима су невидљиви. Јављају се где желе, и коме они желе, обично монасима који су сасвим очистили своје срце, али понекад се открију и благочестивим ходочасницима, који живе чистим хришћанским животом“.

Старац Арсеније који je подвижник из пећине, говорио је у његовим причама да ови невидљиви старци, тиховатељи, живе у строгом подвигу, а њихов рад је непрестана молитва, моле се целим срцем за читав свет и за све људе који су у невољи.

Они су примили посебне дарове од Господа, због чега могу да живе под снежним Атосом, без склоништа, без одеће, невидљиви за људско око. Тешко је људима у свету да поверују. Ипак, у последњих две стотине година, они се све више откривају. У мом монашком животу сретао сам духовне људе и поштоване Старце, који су се сусрели са овим тајанственим, невидљивим војницима нашег Господа .

Бог чак и данас допушта, по овим стрмим литицама, да се такви подвижници појаве. Они живе готово у немогућим условима за живот, примитивним, простим, сиромашним; преживљавају чудом Божијим. Заиста, овде на Светој Гори постоји предање да, када се један од њих упокоји, његово место заузима други, врлински подвижник, Светогорац.

Прича се да ће ови наги пустињаци одслужити последњу Литургију на врху Атоса, а након ње, следујући речима „Молитвама Светих Отаца наших…“ доћи ће крај света, односно, Други Долазак Христов. У ствари, они неће окусити смрти, већ ће се променити, преобразити, изменити још више благодаћу Божијом.“

-„Старче где се налазе ови пустињаци данас, где су последњи пут виђени? Да ли их је и старац Пајсије икада видео?“, упитали смо.

„Ја то не могу да знам, како бих могао да вам одговорим. Знам једино то да отац Пајсије није желео да ми о њима говоримо, јер они сами не желе такву славу, тако нам је бар он говорио. Они су стварно мудри, јер се овако обраћају:
Боже наш, не дај нам славу на земљи, већ је сачувај, како би се с Тобом прославили на Небесима. Исто тако, отац Пајсије би у строгом поверењу говорио поклоницима који су га посећивали, свештеницима и монасима, да постоји седам тајанствених Стараца, који живе на Атосу. Када се један упокоји , Бог га замењује другим, Духом преиспуњеним монахом.

Старци које су удостојили да се сусретну са њима, пре него што су се представили Господу, причали су млађима о њима, како су их изненада видели, како су се осећали …

„Хајдемо, имате и ви посла пред собом“- рекао је Старац, опростио се на нама и отишао својим путем.

Заиста, прославили смо Господа који нам је послао овог непознатог човека испуњеног благодаћу Божијом. Отворио нам је своје срце, и обогатио нас духовно говорећи о нагим подвижницима, указујући да нам наша Црква свакодневно открива и показује Светитеље, нове житеље Царства Божијег.

Стигли смо у манастир, вечерње беше почело. Схватили смо како у зимској ноћи имамо покрај нас помагаче и молитвенике у лику благословених Отаца овог светог манастира, у коме смо провели бденије. Ови благословени мужеви, који су посветили свој живот Богу, јесу наши видљиви заштитници и воде нас путем ка Царству Небеском. Осим њих, има и оних који се недалеко такође будно моле, они тајанствени, одевени само у нетварну благодат Бога нашега. Својим молитвама они држе цео свет. Сви ти тајанствени Старци, колико год да их има, којима је молитва као пламен у срцу, својим кристално јасним гласовима непрестано поју химне Богу Возљубљеноме, химне које се уздижу ка Господу , одавде са стрмих литица небескога Атоса.

А братство је то најсветије и најмолитвеније братство светогорско. Постоји о њима и старо предање – да ће управо они одслужити последњу литургију на Земљи, оваквој каква је, пре него што наступи време „Царства небеског“.
Завршио је причу. Сад знам шта је његов, шта је светогорски идеал монаштва. Ово братство светих који својим молитвама спасавају свет. А спасавају га све дотле док живе и у срцима оваквих „обичних“, „лоших“ монаха. (из књиге “Светогорске стазе”).

 

Извор: www.johnsanidopoulos.com

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Advertisements
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s