БОЖЕ САЧУВАЈ МАЛО СТАДО У КЉАЈИЋЕВУ!

У суботу, 30. маја у Кљајићеву ће бити одржана манифестација поводом 250 година од досељавања Подунавских Шваба у то место. Целодневном програму присуствоваће око 70 некадашњих Кљајићевчана и њихових потомака из Немачке. Обележавање јубилеја почеће у 10 сати мисом у цркви у Кљајићеву.

До редакције „ПЖВ“ је дошао један текст житеља северне Србије о новој издаји Вере у Бачкој епархији. Наиме, римокатоличка црква у месту Кљајићево код Сомбора, која је саграђена је 1896. године, и у којој си до 2. светског рата одржаване римокатоличке мисе, 1994. године је постала православна, тј. Епархија бачка је у њој вршила богослужења. Иако, је то била неуобичајена појава, православни су мислили да цркву добијају на поклон без било каквих обавеза. Римокатолици Немци, који су до Другог светског рата живели у Кљајићеву, су као сарадници окупатора напустили ово место и отишли у Немачку. Очигледно, уз одобравање римокатоличких бискупа, храм су почели да користе православни који нису имали своју цркву. Ипак, испоставило се да храм није само православан, већ је постао повод за претапање православних и римокатолика у заједничку религију екуменизма. Да ли неко намерно кроз овај храм меша православну веру са римокатоличком религијом, и да ли су посреди нечасне намере, остаје да се види? Послушајмо Бачване:

Драги читаоци, преносимо вам реаговање православних верника са Севера Србије, поводом најаве да ће јеретици (Подунавске Швабе) овог викенда (30.05.2015.) походити мало село на северу Србије – Кљајићево, и да ће служити мису у православном храму у Кљајићеву. Додуше, то се тешко и може назвати православним храмом, пошто се ради о јеретичкој грађевини, али до сада је то било једино место молитве за православне вернике из овог краја, које они, већином, и сматрају православном богомољом, пошто је њима ЗАБРАЊЕНО да направе православну цркву. Да, забрањено. И не само да је њима забрањено да направе цркву у свом селу, него и другим Крајишницима који живе у овоме крају, а о томе се годинама и деценијама ћути. Дошло је време да разбијемо ту табу тему и прозовемо епископа бачког за овај духовни немар и духовни злочин над више генерација Крајишника (Личана, Кордунаша, Банијаца…). Слична је ситуација и у селу Пригревици, Чонопљи, Бездану, Бачком Манастиру, Колуту и другим србским селима, јер зна ђаво да Крајишник кад се врати Богу после безбожништва и комунизма, онда то изазива духовне тектонске поремећаје. На такве парохије се по правилу шаљу самодеструктивни и „смотани“ свештеници који имају једини задатак да не таласају. Све им се остало гледа кроз прсте. Грађење православних храмова на северу Србије се увек кочи, успорава, спречава, све се доводи у питање, све је тешко и немогуће, све је компликовано и деликатно, све је мулти-култи.

Кљајићево

Црква која мами православне и римокатолике на унију.

 

Захтевамо одговор зашто православни верници у Кљајићеву сутра неће славити Задушнице у свом храму, него ће сутра бити миса? Осиромашено и незапослено становништво Кљајићева ових дана чисти, реновира, уређује старо швапско гробље у свом месту? Док је за то време сада већ свргнути епископ милешевски у такође веома „спорном“ крају, окружен муслиманима и монтенегринима изградио или обновио преко 60 цркава, манастира, конака. Наравно, све се то добро смишљено правда безбожним, сировим, црвеним Крајишницима, који не маре за веру и не поштују Цркву, али уопште није тако, то је само предрасуда и клевета духовних глобалиста. То је можда било пре више деценија, у доба црвене куге, али већ неколико деценија, од деведесетих, нема суштинске разлике у мисионарењу по селу Пригревици и по Београду, све је то један те исти духовно запуштен народ, све је то један исти србски народ, једна велика народна запарложена њива. Али, како је могуће да на једном крају имамо десетине храмова и светиња, а на другом крају Србије духовна пустара и жабокречина (не поредимо сад побожност и веру, која је условно речено подједнако заступљена у популацији)? И у Бачкој и Барањи је у доба Светог владике Николаја цветао Богомољачки покрет, а данас свако мало чујемо за овакве саблазни каква нас очекује за викенд. У „нашем“ сеоском храму ће мису служити Подунавске Швабе? Па шта ми то радимо свих ових година? Зашто православни храм у Чонопљи већ десетак (!) година зјапи недовршен и празан (наводно нема средстава), а верници путују у друго село Кљајићево у римокатолички храм? О чему се ту ради ако не о ЗАБРАНИ богослужења, о забрани сваке мисије у крајишком народу? Епископ бачки, велики светски (тачније екуменски) путник, душебрижник и „заштитник“ свих свргнутих епископа, у овим селима која су му дата на духовно руковођење, није ногом крочио већ 5, 10, 15, а негде можда и више година. То је тек добра новинарска прича и податак за саборску анализу. Овај текст који је пред вама говори томе у прилог.

БОЖЕ САЧУВАЈ МАЛО СТАДО У КЉАЈИЋЕВУ!

Драга браћо и сестре у Христу,
45. Правило Светих Апостола:
Епископ или презвитер или ђакон који се са јеретицима само и молио буде нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.
Ваш свештеник у Кљајићеву ће овога викенда дозволити јеретицима „као клирицима“ да у нашем храму раде то што желе да раде, да служе мису, и самим тим чином ће себе свргнути. Он ће се правдати неким „договорима две Цркве“, али он више није свештеник него је свргнут ако то дозволи. Свети Оци ће га изгледа овог викенда свргнути. Он је екскомунициран, а ви видите шта ћете и како ћете даље.
Истој екскомуникацији по 10. Апостолском правилу подлеже свако „ко се са одлученим од општења црквеног помоли, макар то било и код куће“; по 46. Правилу се забрањује примање жртве од јеретика. Ова правила се понављају и потврђују каснијим саборним одлукама (види Антиохијски Сабор, пр. 2, Лаодикијски Сабор, пр. 6, 33, 37), она треба да буду у основи црквене праксе и у својој пастирској делатности пастир Цркве не сме да одступа од ових правила.

64. Правило Светих Апостола:
Ако који клирик или световњак пође у синагогу јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.
Ви се браћо молите у јеретичком храму и сви сте одлучени од Цркве, на челу са вашим свештеником и епископом који вас на то наговарају. Свети Оци су тако одлучили. Одлучите ви сами овога викенда, да ли је то ваш храм или швапски.

33. Правило Лаодикијског Сабора:
С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.
Не дај Боже да се неко од неупућених верника упути у ту зграду и да почне да се моли са јеретицима, намерно или ненамерно. Или, не дај Боже да вас ваш свргнути свештеник позове у храм на прославу док и јеретици тамо буду вршљали.

38. Правило Лаодикијског Сабора:
Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју.
Швабе ће да празнују тог дана, а они су заиста незнабошци јер живог Бога нису видели, и Бог им није отац, и Црква им није мајка, а да ли ће мештани Кљајићева са њима општити тога дана, хоће ли учествовати у њиховом безбожју? Шта ће прослављати мештани Кљајићева тога дана?

Псалам 1:
Блажен човјек који не иде на вијеће безбожних,
и на пут грешних не стаде, и на сједалиште погубника не сједе.

Немојте тога дана излазити из својих кућа, немојте подржавати међу собом оне своје слепце који организују такве погубне активности у селу Кљајићеву. Немојте ићи на веће безбожника, немојте ићи путем грешних, и седети на њиховим погубним зборовима. Где би вам душа?
Зовите своје комшије и обавестите их шта се дешава у селу, и да у будуће то више никада не сме да се деси, зарад здравља и спасења ваше деце. Некадашњи народни непријатељи из 1945. године (профашистичко становништво са ових простора) и безбожници су дошли за обележе своју територију и ту више нема краја, то се мора одмах прекинути. Сутрадан кад „гости“ оду, идите пред Месну заједницу и реците смирено својим представницима да им је то први и последњи пут да се играју са народним трпљењем.

6. Правило Лаодикијског Сабора:
Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси, да улазе у Дом Божји.
Слушајте Свете Оце шта вам говоре! А камоли да пуштате јеретике у свети олтар, олтар је светиња над светињама!
Када је 336. године јеретик Арије на превару успео да буде примљен у црквено општење и спремао се да иде у храм, стари византијски епископ Александар у храму Мира молио је Бога да живот буде одузет или њему самом или јересијарху Арију, јер епископ није желео да буде сведок таквог светогрђа као што је примање јеретика у општење са Црквом. И Промисао Божија је објавила над Аријем своју праведну пресуду, пославши му на дан свечаности неочекивану смрт (в. Житија Светих, Житије Св. Димитрија Ростовског. Књ. 9. M., 1908 (820).
Да ли ви верни Срби читате и верујете у Житија Светих? Долазе вам јеретици у село, улазе вам у храм у којем се молите… Шта ћете чинити? Шта ћете са тим свештеником и владиком који су сами себе свргнули чим су то дозволили?
Ево шта ћете, читајте Житија Светих! Читајте шта су ваши духовни преци чинили, па тако и ви…
Када је у другој половини четвртог века император Валент (364-378.) желећи да уведе аријанску јерес, незаконито на епископску катедру довео аријевца, лажног епископа по имену Лупус, православно становништво Едесе, клир и мирјани престадоше да иду у своју цркву коју су заузели аријевци. Окупљали су се ван града и вршили службу Божију на отвореном простору.

Император је наредио да му на испитивање доведу клирици, лица духовног чина, на челу са најстаријим презвитером Евлогијем. Хтео је да постигне да они почну црквено да опште са лажним епископом, али се нико од њих није сложио. После тога је 80 мушкараца духовног чина у оковима било послато у Тракију (Житија Светих, 26. август).
Изађите што даље од тог места нечасног и отиђите ако треба и ван села Кљајићева, па макар и на отвореном месту да служите Свету Литургију као наши преци, али не више на том проклетом и опогањеном месту. Широко је поље, велика је Србија, има места за све. Свака птица своме јату лети. Макар у њиви, или на салашу, али биће то чисти православни храм и поштен свештеник, слуга Божији, а не слуга папин и јеретички и политички.

Ево још једне поучне приче за вас Христољубиве и Истинољубиве вернике из села Кљајићева:
„Неки православни монах је расколничке монахе наговарао да напусте своје обичаје који су у супротности са црквеним, да прихвате и уђу у заједницу са Црквом. Они су пристали да прихвате све само ако могу као и раније да се крсте са два прста. Када је за то сазнао свети Патријарх Антиохијски Силвестер, човек свет и испуњен премудрошћу Духа Светог, као и молдавски митрополит Никифор Грк, човек премудар, строго
забранише овим расколницима чак и да остану у православном манастиру овим речима: „Ако хоћете целом душом да се сједините са Саборном Црквом морате без сумње и потпуно искрено да прихватите све апостолско Предање и обичаје Цркве без икаквог изузетка. Тада би и вас Црква прихватила под своје окриље као вољену децу са великом радошћу. Ви се не слажете са свим апостолским Предањем и црквеним обичајима него се чврсто и непоколебљиво придржавате свог измишљеног крсног знамења са два прста и не желите да се у тој ствари покорите Божијој Цркви, а молите да вас Црква прими под окриље са вашим крштењем са два прста – може ли Црква да испуни вашу жељу? Да ли је могуће да у једној истој Саборној Цркви буду два обичаја која се један са другим не слажу и да се једни те исти Хришћани крсте на различит начин? итд., итд“ и затим говоре: „Због тога будите чврсто уверени да Црква Божија никако не може да пристане на ваш предлог и ви нас више немојте за то молити пошто је то немогућа ствар, него идите и више немојте остати у манастиру у којем се сад налазите, јер ви као непокорни Цркви не можете долазити у додир са православним монасима који тамо живе.“

Сада сами просудите, Христољупци, ако расколничке монахе који су били спремни да прихвате све апостолске и црквене обичаје, само зато што нису хтели да престану да се крсте са два прста, Црква није примила у своје окриље, како онда може да прими оне који… сумњају у Предање Саборне Цркве, не слушају њене заповести и у много чему другом не желе да се покоре црквеним правилима?

Избаците из својих редова оне недостојне који се праве да су православни а заправо НИСУ православни. Лажни православни верници уносе пометњу и руже светињу наше Свете Цркве. Настала је велика пометња и вукови у јагњећим кожама се представљају као православни свештеници и владике, шурују са папистима и другим јеретицима. Око себе држе кордон слепих послушника, идолопоклоника, номиналних верника а често јавних грешника, које смештају у црквене одборе и на друге црквене службе. Нису сви такви, али то је кључ њихове владавине. Они су заправо криви што ће овога викенда јеретици скрнавити ваше место молитве. Али, опет, хвала им, јер су отворили очи мештанима чији је то храм и ко треба у њему да се моли.

О томе да јавни грешник не сме да се причешћује Светим Тајнама и да је за њега немогуће приносити бескрвну жртву сведочи свети Симеон, архиепископ Солунски, следећим речима: „Нема места за неверника или онога ко другачије расуђује. Зато ниједан свештеник не треба да приноси жртву или да служи помен за онога ко је јавно сагрешио, а није се покајао, јер им то приношење бива на осуду, исто као и причешћивање страшним Светим Тајнама онима који се недостојно и без покајања причешћују, како о томе говори божанствени Павле (1. Кор. 11,29). Исти овај свети Симеон каже за кога треба да се приносе честице: „Вернике који јавно греше, свештеници не треба да примају било како, него прво треба да захтевају покајање, јер се у заједницу ступа када се причешћује честицом, која се приноси, и њих, пошто су недостојни не треба причешћивати овом Жртвом.“

Ово до сада су речи светог Симеона, или боље речено, речи читаве Свете Саборне Цркве, јер он говори у складу са саборним расуђивањем. Из ових речи проистиче да се за оне који су умрли без покајања и у противљењу Светој Цркви никако не сме вршити црквени помен. Онај ко се дрзне да за овакве врши помен за то ће дати страшан одговор пред Христом Богом на дан Страшног суда Његовог“ (11,225-226).

Ово напомињемо ако којим случајем некоме буде пало на памет тога дана да се моли за неке погинуле подунавске Шбаве, „жртве“ и томе слично…

„Змија не узима под своје само неверне јеретике, само блуднике и прељубочинце и друге који чине сличан разврат, него и оне који се према таквима равнодушно односе и ступају са њима у везу, јер су тачне речи, да „ко смолу додирне оцрниће се, и онај ко се са гордим дружи сличан ће му бити.“
Пазите да се не оцрните, није битно да ли сте ви лично јеретици, блудници и прељубочинци, него да ли сте равнодушни према таквима. Довољно је и то да будете осуђени. Довољно је и само то да с њима ступате у везу.

Свети апостол говори:
„Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница Крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница Тијела Христова? Јер смо један хљеб, једно тијело многи; јер сви у једноме Хљебу имамо заједницу“ (1. Кор. 10, 16-17). Судећи по овоме причешћивање јеретичким хлебом и чашом чини онога ко се причешћује делом оних који се противе право-славнима, и од свих таквих причесника ствара једно тело, туђе Христу „Јер шта има правда са безакоњем? Или како се удара Црква Божија са идолима? (2. Кор. 6, 14, 16), као што на другом месту говори исти овај Апостол.
Међутим, због таквих треба плакати и за оне од њих који су још у животу треба да се молимо да буду ослобођени из мреже ђаволске, за себе, пак да захваљујемо „што нас је Бог од почетка изабрао за спасење у светињи Духа и вјери истине“ (2. Сол. 2, 13) да бисмо Му се потрудили до правог исповедништва за које, ако га извршимо непорочно и без замерке, нека нас Он удостоји Небеског Свог Царства“ (Преподобни Теодор Студит, Добротољубље т. 4 стр. 444).

ban brestovac

Молитве са јеретицима се често оправдавају сентименталношћу, пријатељством међу народима, толеранцијом итд. Уколико би прељуба супружника могла да се оправда љубављу према ближњем, утолико се заједничка молитва може оправдати толерантношћу. Еп. Иринеј на прослави немачке мањине у Бачком Брестовцу. Поред њега је лидер римокатоличког прозелитизма Станислав Хочевар и немачки и ватикански дипломати у Србији.

ДА ЛИ ЈЕ ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ СВЕТИЊА И ШТА ТО ЗНАЧИ?

Ваш је свештеник учио Богословију или више школе, и морао је онда прочитати код проте Лазара Мирковића у уџбенику:
„Иконостас има троја врата кроз која се улази у олтар, и то северна, средња и јужна врата. Средња врата зону се царска, јер кроз њих за време преношења св. дарова са жртвеника на св. престо пролази цар и Господ неба и земље, да постане вернима храна. Према другима зову се ова врата тако зато, што је кроз њих од лајика, само цар могао своје дарове унети у олтар. 2) Средња врата зову се још и света, јер кроз њих смеју улазити само лица, која су добила освећење у тајни свештенства. Остала двоја врата зову се ђаконска или анђеоска, јер кроз њих улазе и излазе ђакони, који представљају анђеле. На царским вратима се од олтарске стране налази скупоцена завеса од какве материје у боји, која се или одозго доле спушта, или с једне стране на другу вуче. Завеса је служила у старој цркви за закривање унутрашњости олтара, да катихумени, покајници, јеретици и незнабошци, који су се у цркви смели задржавати, не би видели радње које се свршавале у олтару. Данас се навлачи завеса да би се означила већа или мања важност радња, које се свршавају на светом престолу.

Иконостас се поставља у црквама не само ради украса и буђења побожности код верних, него и ради тога, да у свети олтар осим посвећених лица и владара, код причешћа и приношења дарова, нико не би улазио. Јер кад већ у Старом Завету ником осим првосвештеника, и то једном у години, није било дозвољено ући у светињу над светињама, која је била само сенка светиње над светињама Новог Завета, тим пре не може бити дозвољен непозванима улазак у светињу Новог Завета, која није сенка него истина, и где је сам Бог под видом хлеба и вина присутан.
Лаодикијски сабор у 19. канону између осталог каже ово: „И само посвећеним особама може бити допуштено, да улазе у олтар да се причешћују“. А 69. канон VI васељенског сабора каже: „Нека је забрањено свакоме, који је из реда световњака да улази преко ограде светог олтара; и само је власти и господству цареву, кад зажели принети дарове Створитељу, ово допуштено по неком врлом старом предању“.

На која ће врата овога викенда улазити јеретици у наш сеоски храм? На анђеоска? На царска? Да ли је то уопште наш храм? Ако ЈЕСТЕ, онда вала јеретици неће улазити ни на једна врата! А ако НИЈЕ наш храм, бежите онда отале главом без обзира!

069-2

Епископ Иринеј (у средини), нејвећи је промотер екуменизма међу Србима. Горњи текст управо говори о још једном механизму за стварање заједничке религије по цену уништења Православља.

 

Ако почну паписти да улазе и излазе на сва врата, шта ћемо онда ми православни ту? Беж`мо на њиву, под сунце, беж`мо да сачувамо душе своје. Нека њима њихов храм, а ми ћемо себи направити свој од неба, од траве, од цвећа, од сунца, од воћа, од глине, од дрвета, Бог је нама оставио непроценива богатства да се не бисмо отимали са Швабама за њихове храмове. Хвала им, отворили су нам очи! До данас нисмо знали ко нас води и где нас води, и шта ми заправо ту радимо са тим слепцима… А сад је све јасно! Идемо ми даље Божијим путем, колико год да је трновит и узак.

Такође погледати:Епископ бачки Иринеј: ЈАЧАЈУ ЈЕРЕСИ, ВРЕМЕ ЈЕ ПРОГОНА, ОРГАНИЗУЈЕМО ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Advertisements
Овај унос је објављен под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s