Страдање Максимово за Православље

maxim_ispovednik-01Страдање Максимово за Православље не да се описати: истјазаван од кнежева, обмањиван од прелата, пљуван од масе народне, тучен од војника, прогоњен, затваран, док најзад, са одсеченим језиком и руком, не би осуђен на доживотно прогонство у земљу Скитску, где три године проведе у тамници, па предаде душу Богу, 662. године.

„Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу,” говорио је, «Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде.“

Из монофизитске јереси појави се у време светог Максима нова јерес, јерес моноенергетска и монотелитска, која учи да у Христу Господу постоји само једно дејство, једна енергија, и само једна воља и једно хтење. Православно пак веровање и учење у овој ствари јесте ово: Богочовек Исус Христос, као што има две природе тако те две природе имају и два дејства и две воље. Заштитници и распрострањивачи ове јереси беху најпре цариградски патријарх Сергије, патријарх александријски Кир, и сам цар Ираклије, кога они заведоше у ту јерес. Кроз ту јерес они и цар су желели да угоде јеретицима монофизитима и да се на основу ње сједине православни и монофизити.

Овом и оваквом политиканству у вери и издајству православне вере успротиве се одлучно свети Максим некадашњи угледни саветник Царског Сената а касније монах и познати писац духовних књига, и Софроније, потоњи патријарх јерусалимски.

После смрти светог Софронија у Јерусалиму, преподобни Максим остаде, такорећи, једини борац против монотелитства, јереси коју је царска власт поштопото хтела да спроведе и наметне свима. Патријарх Сергије је био наговорио цара Ираклија да напише и изда исповедање њихове криве вере, пуно јереси монотелитске. Цар написа то исповедање и назва га Ектесис, тојест Изложење. И нареди да сви морају тако веровати. Од тога настаде велика пометња у Цркви Христовој. А ава Максим, гледајући како пометња потреса Цркву не само у Цариграду, него и по целом Истоку, и како се јеретици умножавају и учвршћују, а Православље опада и колеба се у олуји гоњења, туговаше душом, уздисаше и много плакаше.

максим иСвети Максим је свуда путовао и утврђивао епископе у Православљу. Препирао се са јеретицима и иницирао сазивање сабора који би осудили јерес монотелитску.

Беше организовано суђење пред цариградским Сенатом, где су царски послушници покушали да св. Максима наговоре да се одрекне Православља или осуде. Њега незлобивог најсуровијим речима су изазивали, и претњама плашили, називајући га безакоником, издајицом отаџбине, и непријатељем царевим, и приписујући му све што је најодвратније и најгоре. А светитељ упита, због какве кривице се говоре против њега такве ствари, и за какво га то издајство оптужује. А један подмукли клеветник, приведе сведоке који очигледно лагаху и будалаштине изношаху против преподобног, како је он, тобож, као пријатељ и наклоњен варварима – Сараценима, предао им велике градове и покрајине грчкоримског царства: Александрију, Пентапољ и Египат. А светитељ доказа да је то лаж, достојна смеха, и рече:

-Шта ће мени монаху заузимање градова, и какве везе ја хришћанин имам са Сараценима? Зар ја не желим више добра хришћанским градовима?

Покушавали су да докажу како ради на издајству отаџбине, како вређа цара, да је следбеник Оригенове јереси, али он све оптужбе оповрже. После тога отидоше цару, и поднеше му извештај о несавладљивом јунаштву овога аве. И говораху: Максим је непобедив у препиркама, и нико га не може придобити за нашег једномишљеника, макар га и на муке ставили. – И преподобни би поново бачен у тамницу.

Нови оптужитељи га упиташе:

– Којој цркви припадаш: византијској или римској, антиохијској или александријској, или јерусалимској? Ето, све су те цркве с нама сагласне. Ако си ти дакле члан васељенске Цркве, онда буди у јединству с нама, да не би лутајући у изгнанству настрадао.

Блажени муж им мудро одговори:

– Христос Господ назва васељенском Црквом право и спасоносно исповедање вере. Зато и Петра назва блаженим што изрече такво исповедање, и обећа да на таквом исповедању сазида Цркву своју. 

Пошто га позиваху да прими монотелитску јерес, свети Максим им одговори:

To ja не могу да примим, нити научих од светих Отаца да тако исповедам веру. А ви имате власт, па изволите чинити што вам је воља.

Они пак, немајући шта да одговоре на то, рекоше му да онај који се не повињава њима мора бити стављен под анатему, и примити прописану за то смрт. Светитељ им кротко и смирено одговори:

-Оно што је Бог унапред благоволео о мени, то нека сада буде на славу светог имена Његовог.

Док је био у тамници слао је цар епископе и великаше да га наговоре да одступи од Православља и прихвати политички компромис између јереси и вере. Насупрот очекивању, он је успевао и убеђиваче да убеди да је у праву и да их врати посрамљене.

Патриције Епифаније рече преподобноме док је боравио у озлоглашеном затвору у месту Визији:

-Цар ти преко нас поручује и каже ово: Пошто цео Исток и они на Западу, наши противници и расколници, гледају у тебе, и због тебе се буне, не желећи да се сједине с нама у вери, нека Господ омекша твоје срце умилењем, да нам се придружиш, усвојивши Типос (исповедање монотелитства) који смо ми саставили. A ми ћемо те примити с љубављу, и са великим почастима и славом увешћемо те у велику цркву, и поставити поред нас, где по обичају стоје цареви, и причестити се заједно с тобом пречистим и животворним Тајнама Тела и Крви Христове. Назваћемо те и оцем нашим, и биће радост не само у нашем христољубивом граду, него и по целој васељени. Јер смо ми тврдо убеђени: ако ти приђеш овој светој цариградској цркви, пристаће уз нас сви који се због тебе и због учења твог отргоше од нас.

Свети ава Максим, обраћајући се присутном епископу Теодосију, рече са сузама:

-Све нас чека велики Дан судни, владико. Ти знаш шта уговорисмо и утврдисмо пред светим Еванђељем и животворним Крстом и светом иконом Спаситеља нашег Исуса Христа и Пресвете Мајке Његове, Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије.

Епископ обори очи, и одговори кротко:

-Шта могу да радим, када се благочестивом цару друкчије хоће?

Ава Максим рече:

-Заиста ме све Небеске Силе неће наговорити да учиним оно што цар захтева. Јер какав ћу изговор навести, не кажем Богу, него самој савести својој, ако се због славе и поштовања људског, које су уствари ништа, одрекнем праве вере која спасава оне који је љубе?

Када то светитељ рече, скочише сви, бесни од љутине, и нагрнуше на њега, и стадоше га не само речима грдити него и рукама ударати. Јер, зграбивши га, они га бијаху, гураху, одело му кидаху, тамо и овамо вуцијаху, ногама ритаху и гажаху, и сваки се труђаше да га удари. И сигурно би га убили, да то није спречно епископ Теодосије, и умирио их.

 

А Епифанијеви пријатељи, и остали који беху дошли са тим патрицијама, говораху међу собом:

-Хајдемо да обедујемо, а потом да идемо и обавестимо цара и патријарха о ономе што чусмо. Јер овај бедник, као што видимо, предаде себе Сатани.

Старца Максима касније још једном изведоше пред цара и пред два патријарха јеретика на ислеђење. Ни тада се свети старац са својим ученицима не поколеба, већ на питање епарха:

Јеси ли у заједници са овом црквом, или не?

Светитељ одговори: -Нисам у заједници.

Епарх упита: -Зашто?

Светитељ одговори: -Зато што је одбацила православне Саборе.

Епарх му рече: -Ако је наша црква одбацила Саборе, како се они онда налазе у календарском диптиху.

Светитељ одговори: -Каква је корист од имена њихових и спомињања, када су догмати њихови одбачени?

На оптужбу да Грке мрзи, а Римљане (који су тада били православни) воли, Максим одговори:

-Од Бога имамо заповест, да никога не мрзимо. Римљане волим, јер су ми једноверни; Грке волим, јер су истога језика са мном.

Пошто нису успели другачије да га убеде, цареви људи, наставише са мучењем: И беше дирљив призор гледати чесног старца, светог подвижника, богоглагољивог учитеља, богослова исповедника – свега окрвављеног, љутим ранама покривеног од главе до ногу. Али то не дирну тврдокорне, него га подвргоше joш страшнијим мукама: немилосрдно му из корена ишчупаше богоглагољиви језик, који је точио реке премудрих учења и потапао јеретичка мудровања. To урадише, да би ућуткали богословска уста. To исто урадише и првом ученику његовом Анастасију. Па их опет вргоше у тамницу. Али Господ Христос, који је некада учинио да одојчад славе свето име његово и да неми проговори, учини те и ове верне и истинске слуге његове: преподобни Максим Исповедник и Мученик, и преподобни Анастасије његов ученик, стадоше говорити и без језика, и то боље и јасније него пре но што им ишчупаше језике. А када за то сазнадоше бедни јеретици, о како се постидеше! и усто силном завишћу испунише: десну руку преподобноме ножем и маљем отсекоше, и на земљу бацише. Па то исто учинише и његовом ученику, светом Анастасију, одрезавши му руку.

У том заточењу преподобни Максим проведе још неко време међу живима, али у великим патњама. Закључан у тамници, он ни од кога није имао никакве услуге у старости својој, нити ичије човекољубиво сажаљење. А када Господ усхте да учини крај његовим патњама и мукама, и да га из тамнице изведе у безгранична пространства и вечну радост Небеског Царства, Он га претходно утеши на земљи једним божанским виђењем, којим му објави дан и час кончине његове.

После светитељеве сахране, појавише се на гробу његовом три свеће, које су чудесно гореле пламеном неисказаног блеска, и осветљавале оно место. Јер он који је за живота свог био светлост свету, не престаде светлети ни по престављењу свом. И сада светли примером врлинског и многострадалног живота свог и велике ревности за Бога. А те три свеће што тада беху виђенс на његовом гробу, беху очигледан знак да је такав угодник Пресвете Тројице настањен у незалазној светлости у Царству Божјем, где са праведницима сија као сунце, наслађујући се созерцањем Тројичне Светлости.

0_3a3c2_e1e3bf75_-2-L.bmp

Према подацима неких историчара, гроб светог Максима се налази у Цагерију (Северна Грузија) у цркви светог Арсенија. 2010. године у цркви су почела откопавања и пронађени су остаци који вероватно припадају светоме. Телесне повреде на њима тачно одговарају повредама које су учињене светом Максиму као казна за борбу против јеретика. Осим тога, пронађене су степенице, које воде гробу, што указује на то да је она била некада место поклоњења.

По житију св. Максима Исповедника од св. Јустина Ћелијског

Погледајте, такође: ПРОРОК ЗА КОГА НЕМА МЕСТА У КАЛЕНДАРУ

Advertisements
Овај унос је објављен под Свети људи. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s