ПАЦИФИЗАМ У СЛУЖБИ ПАТРИОТИЗМА И СЛУЖБИ ИЗДАЈЕ – АРТЕМИЈЕ И ИРИНЕЈ

(Пацифизам као ратна техника – Део пети)

Човек је друштвено биће и као део заједнице требало би да има и одговарајуће односе са њом. Самоизолација или претерано учестало општење са заједницом су обично ствари мање или више неправилне, негативне, нездраве, а могу постати и патолошке на крају. Као што је за правилан духовни развој потребно да се човек насамо моли, али је неопходно да учествује и у заједничкој молитви у Цркви, тако и у друштвеном животу треба наћи здрави однос са средином и очувати свој интегритет и духовно здравље ненарушеним од исте те средине.

Слично је и са народима и државама. Разни народи и државе би требало да имају неке здраве међусобне односе. Није добро ни превелико «братство и јединство» нити самоизолација.

4645.zvezda-dinamo-maj-1980

Братство и јединство – било некад, сад се приповеда.

Човек сусреће разне личности у своме животу. Дружење са некима од њих може и нашкодити. Такође, може се десити да човек избегава некога због неке своје предрасуде, а пријатељство са тим неким би могло много да користи. Опет је и то штетно. Многи од светих људи били су прилично одбачени, народ их је често сматрао за безвредне, а они су, уствари, били драгоцено зрно бисера сакривено у незнатним сасудима. Тако је и са народима и државама.

Срби су своју државу изгубили почетком двадесетог века. Онда су ушли у један лонац за искувавање народа који се звао Југославија. Контрадикције у том лонцу нису биле много корисне за народе у њему. После 70 година заједничког живота, народи су из лонца изашли још завађенији и још нездравији него што су били када су ушли у њега. Очигледно да су у том друштванцету владали некакви нездрави односи.

Од остатака расформиране југословенске федерације 1992., створена је једна псеудосрпска држава у којој су се нашле две бивше социјалистичке републике – Србија и Црна Гора. Овај остатак од некада велике државе је ваљда требало да функционише мало боље, пошто је народ у њему био истоветнији него онај у СФРЈ. Ипак, и ово чудо се распало после неколико година. Иницијативу за распад су поред биолошких Срба који су се одрекли својих православних предака, су покренули Албанци са Косова и Метохије, потпомагани од НАТО пакта.

Ипак, деведесетих година је и даље била моћна Комунистичка партија и њена метаморфоза звана СПС, па се тада мислило да ће КиМ. остати у саставу државе Срба и осталих етничких група који са Србима живе. СПС је, углавном, одржавао мир на КиМ. помоћу полицијског апарата и присутства војске. Шиптари су водили своју политику у координацији са западним «партнерима» чекајући свој моментум.

«Хуманитарна интервенција» тј. «Милосрдни анђео» који је извршен од стране НАТО пакта није био ад хок решење, већ нешто дуго припремано. Да би се ова интервенција обавила запад је жудео за изолованом и сатанизованом Србијом и исто таквим Србима. Само уз оцрњени имиџ Србије Запад је могао да убеди своје народе и парламентарне гласаче да је бомбардовање једне европске државе нужно потребно. Пре медијске кампање Запад је урадио све што је могао да би «завадио па владао». Дакле, била му је потребна напетост у односима између Срба и Албанаца. Без ове напетости, не би била могућа интервенција.

Номенклатура на власти је тако несвесно или свесно помогла да се држава уништи. Она је помагала у напетости решавајући проблем КиМ. само репресивним мерама. Никоме није пало на памет да решава суштинска питања, да међу Албанцима нађе оне који би прихватали Србију у већем броју. То што Албанци не иду у школе Србије, уSLOBODAN MILOSEVIC војску Србије, што су се самоизоловали, никога у власти није било брига. Вишегодишња напетост произвела је повољну атмосферу за агресију над Србијом.

Део интервјуа са владиком Артемијем из 1997:

Господине Артемије, шта је то што Вам данас највише смета у Србији?

Вл. Артемије: Мени једино смета овај режим у Београду који продужава нашу агонију.

Како се то рефлектује на свакодневни живот на Косову?

Вл. Артемије: Нема сумње да држава функционише на Космету, али је то присутство државе Србије на Космету видљиво пре свега на улици, кроз полицију на сваком кораку и кроз војску. Овде постоје два народа, постоје две државе, постоје две власти…

…На шта Вас то упућује?                                                   

Вл. Артемије: Дошли смо до једног сазнања, горког али истинитог, да ова власт и овај режим нити може, нити хоће да се бави косовским питањем, па зато отворено и директно не ради на решавању суштинских проблема. Све што раде, раде у корист губљења Косова. Када дођу представници међународне заједнице и када Шиптаре упитају како им је, они обично слегну раменима и покажу руком на улицу где се види полиција са панцирима, другим речима – ето како живимо, под терором. И то је слика која обилази свет. Деведесетих година то је било неопходно, али само док не заживе институције власти, док не почну да функционишу. То је имало оправдања прва три месеца или пет месеци, па и годину дана, али никако више. Ово је само привидан мир. (Део интервјуа са Светланом Петрушић, 1997.)

Тако је говорио еп. Артемије 1997. Али, није само говорио. Он је и делао. Обилазио је свет говорећи истину о Косову и покушао да и са самим Албанцима успостави некакве контакте како би се напетост снизила и како би запад имао мање аргумената да тврди како су Срби угњетавачи и варвари који спроводе терор над другим етничким групама. Ови усамљени потези епископа Артемија, тешко да су могли да направе тектонске промене, али су показивали политичарима на власти и опозицији шта је био њихов посао који нису испуњавали. «Немогућа мисија» еп. Артемија није била превише жељена ни од оних на западу који су били жељни рата, а ни од самих Албанаца који су послушно слушали савезнике са запада.

У циљу смањења напетости еп. Артемије се сретао и са верским лидерима Албанаца уочи саме агресије. Овај сусрет је био политичке природе и никакве расправе о верским питањима није било. Услови еп. Артемија за присутство конференцији у Бечу, као и у свим другим приликама кад се сретао са иновернима је да нема примесе заједничких молитава и екуменизма. То што је злонамерни протојереј Џомић из Митрополије црногорско-приморске ове сусрете сврстао у екуменизам служи му на срамоту, јер се таквим резоновањем показао као дилетант који не разликује бабе од жаба. За једног правника и свештеника овакво незнање је неопростиво. Да његово резоновање није толико злонамерно било би смешно.

Долазимо овде до једног кључног појма који игра огромну улогу како у стварању сукоба, тако и у смиривању сукоба и јачању и стварању једне целине од различитих делова. То је појам «смањивања или повећавања напетости».

Срби Косова и Метохије нису тек тако ушли у институције шиптарске банана-републике, већ је пре тога постојао процес «смиравања напетости» између сепаратистичких институција и Срба. Србима је најпре нуђен новац без икакве обавезе: НАТО институције су делиле социјални додатак, пензије и томе слично. Онда је дошао тренутак када су они који су примали ове додатке морали да узму шиптарске личне карте ако су желели наставак примања. Пензионери и социјални случајеви, тј. сасвим политички неважне личности, су временски први издали Косово. Себе су заваравали да нису издали. Шиптарске личне карте на којима је писало «Република Косово» су називали «Унмиковим» личним картама. Тако су, на мала врата у српске средине, уведене канцеларије и службеници сепаратиста. И тако, корак по корак, дошло се до тога да су Срби сами, у своје средине, довели сепаратистичке институције а прогнали институције своје државе. Тако је било на подручју јужно од Ибра. «Смиривање напетости» је отупело отпор издаји.

Тако је и у животу појединаца. Човек, осећа слаткоћу греха, али постоји отпор греху од стране савести. Да би извршио грех човек почиње са сопственим «смиривањем напетости», смањењем тог отпора. Он лаже себе: -Па добро, није то толико страшно; Па, цели свет тако живи; Ако и погрешим покајаћу се; Бог је милостив; Само још овај пут… И тако, пошто је «преварио себе», своју савест, «смирио напетост», он чини грех.

Римокатолици се никад нису одрекли свог прозелитизма. Елита римокатоличке јереси жуди за новим «територијама», освајањем и инкорпорисањем других вероисповести. Да би постигли тако нешто они прво морају да сломе отпор оних које желе да преведу у римокатолицизам. Овај отпор се слама заједничким дружењима са некатолицима, на екуменистичким представама, мировним представама и разним другим конференцијама. Посебно је значајна за њих заједничка молитва како би на један сентименталистички начин сломили отпор жртве.

„У Букурешту се на посебан начин видело какве снаге у промовисању мира могу распламсати дијалог и лични сусрет религијских представника: тако је румунски патријарх Теоктист (Арапасу, † 2007) први пут био на служби речи грчко-католичких хришћана у Румунији, што је допринело смањивању напетости између православних и унијата у Румунији. Овај сусрет у Букурешту је засигурно помогао у припреми папиног посјета Румунији годину послије,»каже се у римокатоличком документу«Асишки модел заједничке молитве: проблем или решење?» Тако то римокатолици раде.

sa raznima

Конфернција о миру и толеранцији са верским представницима Шиптара

Епископ Артемије је са своје стране, кроз свој «пацифизам» чинио да дође до смањивања напетости између Албанаца и Срба, у време када је заједничка држава Србија била неокупирана. Смањивањем напетости избегао би се рат, Србија би остала цела, а људи и једне и друге етничке припадности би живели квалитетнијим животом. Битно је који је тренутак када је он то чинио. Битно је који је тренутак када је имао сусрете и са снагама НАТО и са Албанцима. То је увек било у времену када се држави Србији није постављало питање граница. До 2008. када је на терену важило да је Косово део Србије, били су могући контакти између представника Срба, представника Албанаца (јер још увек нису били представници лажне државе) и представника Запада.

Епископ Артемије је до 1999. водио «пацифизам» са Албанцима у циљу њиховог интегрисања у државу Србију. Племенит циљ, користан за све. Од 2008. када су Албанци уз помоћ НАТО пакта прогласили «независност», сваки сусрети, преговори и договори са окупатором се своде на интегрисање Срба у пара-државу «Косово». Тада је епископ Артемије прекинуо све односе са окупаторским снагама, и то је један од најважнијих разлога зашто је уклоњен са Косова и Метохије.

Патријарх Иринеј и епископ Теодосије и слични чинили су све дијаметрално супротно од епископа Артемија, али о томе, ако Бог да, у следећем наставку…

Припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»

Advertisements
Овај унос је објављен под Пацифизам као ратна техника. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на ПАЦИФИЗАМ У СЛУЖБИ ПАТРИОТИЗМА И СЛУЖБИ ИЗДАЈЕ – АРТЕМИЈЕ И ИРИНЕЈ

  1. Иван каже:

    Укључимо мозак и отворимо очи сви већ једном.
    У хршћанској иконографији ПАКАО се изображава и слика као ПЛАМЕН, па ако се сада само сетимо грба држава ФНРЈ/ СФРЈ све је било и онда одмах јасно некима, а многима веома лакше сада, после свих дешавања у протеклом временском периоду на простору тих држава, да је све одмах на почетку било плански направљено тако да живот у тако уређеним државама буде православнима прави пакао на земљи.
    Формула пропасти православних била је ова „мантра“ као семе:
    „Марксистичко – комунистичке идеје су се оваплотиле у нашем народу и у нама самима”
    Одмах се види да је у питању вешто употребљена замена теза са хришћанским оваплоћењем Сина Божијега која се прилепљује (путем гордости) на сваког појединца припадника “нашег народа” (или на руском “совјетски народ”) падом у прелест појединца и гутањем једног таквог семена.
    То просто значи да доласком комуниста на власт у држави се проглашава и то да се у породилиштима од тада рађају не више мали русчићи, српчићи и др., већ мали комунистички интернационалисти или комунишчићи!
    Иначе ово је верзија “изворног” комунизма која је била намењена искључиво и најпре православним Русима а и Србима!, тако да су они са својим телима постали телесни носиоци семена комунизма!!
    Ова мантра се непрестано понављала на свим нивоима система у циљу испирања мозгова и преумњења православних. Класично ђавоље кушање. Кога је то затекло у зрелим годинама па није хтео да се прелести за такве су настали разни казамати и Голи отоци, а за младе и неискусне је предвиђен систем школства, војска, комбинати ооури и сооури и сл.
    Када су горди комунисти одрадили посао који је требао оним моћницима који су их и измислили да униште друштво и државе православних, тада је кренуо светски тренд прикривања злочиначког деловања тог пројекта преко “ослобођења” народа од комунизма.
    Тако се сматра да је осолобођена територија од комунизма она која нема за власт и житеље припаднике Руса и Срба јер су они видљиви телесни носиоци комунизма. Па је стога Пољска, Чешка, Мађарска, Бугарска, Румунија лако сматрана за слободном земљом и лакше је ушла у ЕУ. Иста метода је примењена и у СФРЈ! Сада је лако разумети зашто су на Космету шиптари саветовани да своју терористичку организацију назову “Ослободилачка Војска Косова”, јер се и они као желе ослободити комунистичког семена преко протеривања телесних носилаца комунизма а то су Срби!
    Владика Артемије је покушао на Космету да изазове преумњење код Срба али га је издајнички систем, који се сада само може назвати “организација” јер је држава пропала, осујетио из страха да ће се Срби покајати и преумити и најурити их са позиција власти и то најпре у Београду одакле и потичу сви проблеми.
    Зар није сада јасније зашто нам се само нуди Титов пут, пут преваре и пропасти од наших гордих политичара, чак би и пркосно створена српска скупштина ”А.П.Косово и Метохија” био, исто као и Република Српска, повратак у “светлу будућност” на Титов пут јер се незна за боље. Тај “know how” или Титов пут је деценијама присутан међу Србима и нема темељ на камену сопства етноса већ интернационализма. Он је и довео до ратова за комунистичко наслеђе деведесетих година двадесетог века на простору бивше СФРЈ где су Срби као носиоци семена комунизма априори главни кривци. А како рећи свима “доста више”!
    Једно од решења би било, уз Божију помоћ, да се сви Срби у Србији добровољно одрекну од дрављанства ове квази државе Србије (комунистичке) јер би то био озбиљан ударац а и потез помоћи и солидарности са Србима на Космету, који и онако више немају никаква документа а ни државу да би имали неко држављанство, а тиме би се на тај начин спасили и од нових српских чипованих личних карата, као и од учесталих бесмислених избора комунистичке партије која је озваничила своје фракције па глуме демократију, плаћања пореза у бунар без дна због кога нам и нерођену децу задужују код лихвара и сл. …
    А гордом непомаже савет и објашњење већ само молитва Богу за њега да би га сам Бог својим промислом извукао из тог стања.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s