Св.мученик Трифун (14/1.фебруар)
Данас је још један од оних световних „празника“ кад човек осећа да нешто није у реду… 14. фебруар, Дан љубави овде на западу. Читав град је облепљен кичастим црвеним, роза и белим срцима, голубићима, ружама, жалосно-смешним дебељушкастим створењима са запетим луком и стрелама који би требало да представљају анђелчиће… Сви су се данас одједном сетили оних које воле, те је по граду општа јурњава (као некад код нас за 8-март), многи некуда јуре са букетима цвећа у рукама и бомбоњерама у облику срца… на радију нас без престанка подсећају да је данас св. Валентин, дан љубави… врте се сладуњаве песмице, а од реклама готово да се роба по радњама и не види… (Преузето са интернет листе “Светосавље” 14.2.2000.)
А, Српска православна црква и њени верници славе:
Светог мученика Трифуна
Рођен у селу Кампсади у Фригији од сиромашних родитеља. У детињству чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем Промислу. Он би доведен у Рим где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: „О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!“ Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.
Од куда, заправо, води порекло, празновање Дана заљубљених
Свети Валентин на кога се позива Запад заиста је постојао и пострадао је за Христа и веру православну у Риму у трећем веку. У то време гоњења хришћана било је уобичајено да многи положе живот свој за веру. За св. Валентина се говори да је венчавао хришћанске парове, што је у то време било забрањено, као и остали молитвени обреди хришћана, и да је то било повод за његов излазак на суд. Ипак, у У Прологу св. владике Николаја који је једна од најобимнијих књига везана за светитељска житија нема говора о томе, те је могуће да је овај део могао бити касније додат као оправдање за празновање ранијег незнабожачког празника, или је ова чињеница послужила за подлогу празника који неће имати хришћански смисао. На неким местима се говори да се св. Валентину молило за успешан брак и за излечење од епилепсије.
Тек у 15. веку, на западу овог светитеља почињу да повезују са празником заљубљених (тзв. Дан заљубљених), што се одржало до данас.
Наиме, то је печат времена хуманизма и ренесансе, односно, епохе у коjoj је дошло до поновног интересовања за античке цивилизације.
Доживљај св. Валентина код римокатолика
Постоји неколико верзија паганске прославе овог празника
Док многи на западу верују да је овај празник у част св. мученика Валентина, други сматрају да је смештање прославе овог празника баш у месецу фебруару, покушај христијанизације празника Луперкалије. Овај празник, за време фебруарских ида, симболизовао је празник плодности посвећен Фауну, римском богу плодности, као и оснивачима Рима, Ромулу и Рему.
На почетку фестивала, римски свештеници, чланови реда Луперкалија, окупљали су се у светој пећини за коју се сматрало да је у њој вучица Реа, односно Лупа, бринула о Ромулу и Рему. Свештеник би жртвовао гуску, за плодност, и пса, за прочишћење. Затим би гуску потапали у жртвену крв и износили на улице благо ударајући жене које би затекли, а такође су том крвљу кропили њиве. Ово није плашило римске жене, већ напротив, оне су то са радошћу дочекивале, верујући да ће их то учинити плоднима у наредној години. Касније у току дана, према легенди, све младе жене стављале су папириће са својим именима у једну урну. Градске нежење би затим извлачиле имена из урне и у тој наредној години били у вези са изабраном женом. Често су се ти парови касније и венчавали.Према другој верзији легенде, у Античком Риму је 15. фебруар био дан кад се славио Луперкус, бог плодности (често приказиван полугол, обучен у кожу јарца). Девојка коју би глумац који је персонификовао Луперкуса дотакнуо, била би уверена како ће бити плодна.
Светковање тзв. Дана заљубљених (некада „Свети Валентино“) у Србији долази са процесима транзиције из социјализма у глобализам у чијој сржи јесте идеологија
потрошачког друштва. Транзиција у потрошачко друштво, премда економског карактера, неминовно утиче и на друге сфере живота -неминовно и на духовну. Отуд ову светковину прати незаобилазна поплава иконографије и разних сувенира која уздиже на пиједестал плотску љубав.
Свештеномученик Валентин у православном Предању
Свештеномученик Валентин (19/6.јул)
Св. Валентин се слави са светим мученицима Марином и Мартом, њиховим синовима Авдифаксом и Авакумом, Кирином, Астеријем и многим другим, који пострадаше у време цара Клаудија Флавија у Риму, 269 год.
Марин и Марта беху богати људи из Персије; па продадоше све своје имање у Персији и са синовима својим дођоше у Рим, да се поклоне моштима светих апостола и осталих мученика. Када их цар упита, зашто дођоше из такве даљине, оставивши своје домаће богове, да траже у Риму мртве људе, они одговорише: „ми смо слуге Христове, и дођосмо да се поклонимо светим апостолима, чије бесмртне душе живе с Богом, да би они били наши молитвеници пред Христом Богом нашим“. Кирин беше бачен у Тибар, одакле његово тело извукоше Марин и Марта, и чесно сахранише. Валентин свештеник би предан неком војводи Астерију, да би га овај усаветовао да се одрече Христа. Но Валентин молитвом исцели Астеријеву ћерку, која две године беше слепа, и крсти по том Астеријаи сав дом његов. Сви они на разне начине примише муке и смрт за Христа Господа, који их прими у бесмртно царство своје, да се вечно радују. (из Пролога за 19/6.јул)
Дакле, да не буде забуне, славимо и светог Трифуна и св. Валентина, али светог Трифуна данас, а св. Валентина тек на лето.
Погледајте такође: ГОСПОДЊИ ПРАЗНИК ПРОСЛАВЉЕН У СТИЛУ НОЋИ ВЕШТИЦА
Припремила екипа „Православље живот вечни“
Православље Живот Вечни 
prvi put cujem o ovome i dobro da ste objasnili! Hvala vam!
Odlican tekst,hvala PZV-u..
+ НЕВИЂЕНИ безобразлук….и све је у редууу !?!? ..нема везе ШТО пишете по папском календару…ЗАНИМЉИВО ВРЛО а помињете ПРОЛОГ с дуплим календаром ( где то пише дупло ) …Све ми се чини да “ НЕКО “ кува жабу!!! у Прологу по Јулијанском пише… Раја , гута ли гута… и сви су живели дуго и срећно ? Пролог у руке проверите ко ИСТИНУ збори… ником не ВЕРУЈТЕ +
Било би лепо да разјаснимо неколико ствари око који се прави читава мистерија.
Да кренемо од љубави. Коме смета љубав и коме смета неки дан заљубљених и љубави? Смета само себичним и задртим људима који не само да немају љубави, већ у себи гаје мржњу према свему племенитом.
Подсетимо се мало Св. Ап. Павла који каже: Вера, нада и љубав, а љубав је највећа од свих.
Осврнимо се на паганске обичаје које критикујемо код римокатолика. Лепо би било да и ми у православљу немамо паганских обичаја. Али их имамо подоста које је црква канонски прихватила. Почев од Крсне славе, преко бадњака, до којекаквих сеоских обичаја које ни један канон не прихвата, али свештенство благосиља.
Не заборавимо, колико су римокатолицима страни наши обичаји, толико су нама страни њихови. И једни и други имамо доста паганизма које су цркве прихватиле и канонизовале, не из верских разлога или што су то рекли Св. Апостоли или апостолски наследници или зато што су то одлуке Васељенских Сабора, већ да се не би људи удаљили од вере и цркве, а за рачун цркве у она давна времена, када се Хришћанство прихватало милом или силом.
И трећи проблем је датум. По званичном грегоријанском календарау, 14. пада Св. Валентин. Тада је код Србаља Св. Трифун. Какве везе и сличности међусобне имају та два Света? Апсолутно никакве. Дакле, помињање Св. Трифуна као српску замену за дан заљубљених је апсурд. Још већи апсурд је наш јулијански календар по коме празнујемо црквене празнике, а ту имамо разлику од две недеље. Дакле, ако би смо славили дан заљубљених како нам налаже црквени календар, онда тај дан треба померити у напред за две недеље, као што смо померили Божић и све остале празнике. Али гле сада…. У тај дан се обележава велики број светих и ни један једини нема апсолутно никакве везе са заљубљенима и неком љубављу, осим љубави према Свевишњем. И шта нам је чинити?
Обележити дан заљубљених по грегиријанском календару, који наша црква не признаје, као и васцело српство или обележити тај дан за две недеље, па није битно шта у тај дан пада?
А можда треба проклињати и пљувати по љубави, по Св. Валентину (кога и ми славимо лети), измишљати разне тезе зашто нешто не треба, смишљати подвале и оглашавати јерес, бацати анатеме или пустити свет који воли, који је заљубљен, који ужива у љубави да на тај дан буду мало више пажљивији, мало више емотивнији, мало више радоснији у срећи која их чини величанственима и бољима од оних чија су срца од камена, нез осећаја, хладна или пуна мржње и зависти, што се неко, ето, па и ти римокатолици јеретници, сетили пре нас Срба правоверних, да прославе нешто од Бога дано и од Бога подржано, што се зове љубав.
И на крају, ко је ту више грешан? Они који прослављају дан љубави (а не неког Св. Валентина и ако се по њему зове тај дан) или они пуни зависти и љубоморе, опањкавања и злурадости?
Ја сам за љубав, а вама нека је на размшљање. Господ је сваком дао памет да може разлучити добро од злога.
На крају те Ваше „љубави“ дође и чедоморство. Нема потребе калемити на православно дрво паганске празнике. Довољно смо инфицирани од Запада, и довољно је руиниран идентитет српског народа бившим јеромонахом Доситејем Обрадовићем, да би и даље гутали западњачку раскалашност обојену у розе.
Предалеко сте отишли. Какве везе има чедоморство са љубави?
Одакле Вама у опште такве грозне идеје падају на памет?
У каквом то злом свету Ви живите, да убиство поредите са љубављу?
Где је то Св. Ап. Павле или сам Господ поменуо тако што зло?
Помињете паганство и паганске обичаје. Па свако село свој обичај пагански има, од рођења до сахране и задушница, које свештеници благослиљају, а канони одбацују.
Није розе већ ЦРВЕНО на радост као Васкршње јаје што је црвено. Као што су свештеничке одежде црвене.
Не хулите на највећу од свих емоција и на СВ. АП. Павла. Већ омекшајте срце скамењено, празно без љубави, док се на Српство позивате.
А такви као ви, бескрупулозни и „бескомпромисни“ сада, а у време комунизма нисмо вас из мишије рупе могли истерати да народ просвећујете.
Бесмисао и зло је у таквом поређењу, које никоме нормалном, до самом антихристу може на памет пасти.