Мауро Манцин: ПРЕОКРЕТ У СРБИЈИ, ПРАВОСЛАВЦИ ПОЗИВАЈУ ПАПУ

Преносимо већи део чланка из италијанских новина „Ил Пиколо“, објављеног поводом екуменистичког догађаја у Карловцу када је у свој својој недораслости, патријарх Иринеј учинио још један корак ка укидању Православља у српском народу. Мауро Манцин, изгледа, да посматрајући из Италије зна и детаље који српској јавности нису јасно изложени.

Мауро Манцин, Ил Пиколо: Порука патријарха приликом посете Хрватској, велика отвореност према Ватикану, недостаје још само званични позив Николића.

karlovac

Ил Пиколо: „ПРЕОКРЕТ У СРБИЈИ, ПРАВОСЛАВЦИ ПОЗИВАЈУ ПАПУ“

Нико није очекивао да ће приликом свог одласка у Хрватску патријарх Иринеј послати тако јаку екуменистичку поруку која је кулминирала позивом папи да посети Београд. О томе се већ причало приликом посете ватиканске делегације Београду: „Не знам да ли је председник Николић званично упутио позив папи,“ рекао је патријарх, „али ја сам за то да он дође у Србију“. „Постоји само једна Црква,“ рекао је у јаком екуменистичком духу, „један Христос и једно Јеванђеље, а ми морамо постати један народ.“

Поглавар СПЦ, патријарх Иринеј је долазио у Карловац, град на 50-ак км од престоног Загреба да би освештао нову цркву Св. Николе, и да би поставио камен темељац за нову зграду Митрополије карловачке. Иринејеве речи су, дакле, дашак ветра, штавише ветра који је не одшкринуо већ навелико отворио врата која су деловала дефинитивно затворена, после молитве Бенедикта 16. на Степинчевом гробу.

„Папа је могао доћи и онда код нас, само да је посетио Јасеновац, где је убијено 700.000 Срба и скоро 100.000 Јевреја и Рома.“ рекао је анинимни епископ СПЦ агенцији Тањуг. „То се није догодило, јер је био почаствован Степинац. Позив папи је морао да сачека,“ лаконски је додао је извор. „Укратко, то је значило црвено светло за прво могуће историјско путовање једног католичког папе у Србију.“

То одбијање није, од стране Срба Православаца прочитано као дефинитивно, и са доласком понтификата папе Фрање, видно се осетило „отопљавање“ између Ватикана и Београда. „Патријарх Иринеј је јако отворена личност, орјентисан је ка екуменизму, али не може донети никакву одлуку без Светог Синода и Сабора епископа,“ истовремено каже Никола Кнежевић, председник Центра за вишедисциплинарне студије религија у Новом Саду.

Позив папи би био културни, духовни и историјски огроман преседан за Србију, а да не помињемо политичке импликације у погледу ЕУ интеграција Србије. Овај гест би представио Србију у сасвим новом руху, због великог отварања Србије ка Ватикану и католичкој религији. Поврх свега, било би то јако значајно за мањине у Србији католичке вере, изнад свега у Војводини, где је задњих 10 година јако побољшана сарадња између двеју цркава. (Ил Пиколо)

На крају, са своје стране (ПЖВ) подсећамо како римокатолици, екуменисти – отпадници од Православља и протестанти сматрају да треба доћи до уједињења између црквених организација у једну јединствену религију. Ове концепте, на чијем усаглашавању се увелико ради представио је у свом рукопису унијата из Војводине Роман Миз:

Католички модел је органско јединство, јединство саборно или концилно је модел православних, а протестанти заговарају модел јединства у усклађеним разликама. Католички модел јединства ставља нагласак на сличности, а не на разлике у одбацивању једнообразности и прихватању плурализма у литургији, духовности, традицији и организацији. Православни модел саборног јединства одбацује идеју о непогрешивости папе и на његово место ставља епископски сабор. Према том моделу заједништва, цркве поседују највиши ауторитет у питањима вере и хришћанског живота. Протестантски модел је модел јединства у разликама који представља специфичну варијацију католичког модела, уз истицање вредности толеранције и поштовања међусобних различитости верских заједница. (Роман Миз)

ПРАВОСЛАВНИ СТАВ ЈЕ ДРУГАЧИЈИ:

375216_228815657189391_622291837_n

“Према томе, по православној еклисиологији, и сагласно целокупном православном Предању, Црква Православна не признаје изван себе никакве друге тајне, нити их разматра као тајне све док неко из јеретичке “цркве”, тј. псевдоцркве, не приступи Православној Цркви Христовој с покајањем. Све док пак неко остаје ван Цркве, несједињен с њом кроз покајање, дотле је он за Цркву јеретик и неминовно се налази ван црквеног спасоносног општења – κοινωνια = communio какав удео – μετοχη – има правда с безакоњем? Или, каква је заједница – κοινωνια – светлости с тамом (2. Кор. 6, 14)“

-Преп. Јустин Ћелијски

Погледајте такође: ЕКУМЕНИЗАМ ЈЕ РОДИО ИЗДАЈУ КОСОВА

Превод и припрема – екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Вести, Римокатолици, Српска Црква, Црква и јерес екуменизма | 4 коментара

ВУЧИЋ СТВАРА НОВО ЖАРИШТЕ НА ИСТОКУ СРБИЈЕ, РЕЖИМ ПОДРЖАВА РАСКОЛНИКЕ

Да ли се досада десило да свемоћни премијер Србије Александар Вучић прими монахе прогнане са Косова и да им обећа да ће њихова права бити поштована у Србији? Да ли се десило да исти прими народ који због јереси екуменизма не жели да улази у своје храмове СПЦ у којима служе екуменисти, а које је исти тај народ градио? Наравно да се ово није десило, јер уколико би се десило, олигарси из СПЦ би изгубили сву своју потпору и све оно што их одржава на власти. Треба одбацити заблуду да су патријарх и водећи епископи СПЦ, на својим положајима по вољи Божијој. Они су на својим положајима по вољи режима државе Србије, а по Божијем допуштењу због великог савременог свенародног отпадништва од Христа и учења Цркве.

власи

Објава једног од вође новорумуна Ивице Глишића. На слици је премијер Вучић у друштву са Бојаном Александровићем, вођом раскола у источној Србији.

«Уколико су се неки ујединили са варварима, и с њима, у време своје окупације, участвовали у нападима, заборавивши, да су били Понтијци и Хришћани, и толико постали жестоки, да су убијали и једноплеменике своје или дрветом, или давећи их; такође указивали варварима који то нису знали путеве или домове: таквима треба преградити улаз чак и у чину оних који слушају (службу), све док нешто друго не одреде за њих, заједно се сабравши, Свети Оци, и пре њих Дух Свети». (8. правило св. Григорија Чудотворца)

 

Александар Вучић се не састаје са онима који се боре за слободу, интегритет и целовитост Србије и Српске Цркве. Он се обично састаје са историјским непријатељима Србије и Српске Православне Цркве. „Београд на води“ и активност „просрпског“ муфтије Јусуфспахића, пријатеља напредњачког режима у Србији, може се завршити новим таласом исламизације Србије, који би кренуо из центра Београда.

Александар Вучић је недавно виђен у пријатном ћаскању са вођом раскола против кога су се епископи СПЦ донедавно борили, а засада немају снаге да се супротставе процесу уништења источне Србије. Да ли уклањање епископа Јустина, који и није био неки ревнитељ за отачка предања, али се супротстављао уништењу целовитости своје епархије означава и нови лист у односу према румунизацији источне Србије?

Погледајте видео Б92  са изразима великог пријатељства између два премијера, као и обећање за слободно развијање раскола.

ОТКУДА РУМУНИ У БОРУ?

Било како било, Власи Србије, који су лојални грађани државе Србије и родољуби, узнемирени су после посете румунског премијера Виктора Понте Бору. Догађаји у Бору, када су Понта и Вучић подржали локалне порумунице, тј. Влахе који се одскора представљају као Румуни, доживљени су од Влаха лојалних Србији, којих је још увек велика већина, као одлучни ударац и неочекивано непријатно изненађење од владе Србије, од које су се надали да ће имати подршку.

Фејсбук коментари Влаха се због тога крећу од одушевљења (Власи порумунице) до крајњег огорчења. Карактеристичан је овај коментар на једној од ФБ група Влаха:

- Пробудимо се Власи! Дижите свој глас против продаје Влаха између Дунава, Тимока и Мораве!
За непуне три – четири године посетише нас сви лидери Румуније. Много их брига за влашку националну мањину, а здушно им помаже наша власт. Заборавила оба премијера да наши српски Румуни живе у Банату, за њих их баш брига – ми смо у невољи па ето и фамозне посете.
Здушно му помаже Вучић и Напредна Странка. Као претходница био је господин Перић по овим нашим селима. Лажно се представља да је члан Националног Савета Влаха, све по директиви и благослову господина премијера.
Пробудимо се да не прођемо као наша браћа са Косова.
Зашто нам није дошла мама из Берлина или неко из Бугарске; Да није ово други Ердоган? -написао је узнемирени родољуб Србије влашког порекла Димитрије Пистолић после спектакла у Бору у коме је Вучић подржао порумуњену партију Влаха, који тренутно формирају и расколничку формацију са Бојаном Александровићем, порумуњеним Влахом кога је рукоположила Румунска православна црква и који је формирао свој раскол међу порумуницама.

Додајмо на крају да се оваквим неодговорним понашањем премијера Србије долива уље на ватру и отвара ново жариште. На Фејсбуку је већ почео рат између Влаха лојалиста и порумуњених Влаха са мноштвом агресивних порука. Није чудно што је међу коментарима историјске посете било и таквих који су подсећали на то да нам је доста било ратова. На Фејсбуку постоје и две истоимене странице са именом „Власи са Хомоља“ чији се администратори међусобно не слажу. Једну воде Власи родољуби Србије, а другу порумуњени Власи. Уколико дође до било каквог сукоба и на улицама источне Србије, логично је да ће и Александар Вучић и Ивица Дачић који су одбацили Влахе родољубе, а са румунским колегом примили само порумуњене Влахе, да буду одговорни због тога.

romanii-din-timoc-intalnire-cu-oficiali-romani-si-sarbi-1-650x250

Бор, 17. јули 2014. Вође раскола, представници Румунске православне цркве на узурпираној територији Српске православне цркве, са премијером Румуније који је мецена раскола и порумуњивања српских Влаха. Њега је Вучић назвао највећим „адвокатом“ Србије у Европској Унији. Очигледно је да ради уласка у ову антихришћански настројену организацију треба да се поремете и односи два сродна народа – Срба и Румуна.

Рецимо на крају да се код Влаха – „Румуна“ који се по први пут у историји појављују у источној Србији све до Пожаревца, јавља исти онај ментални склоп као и код бивших Срба, како оних у Црној Гори, тако и на другим местима. Приликом посете румунског премијера су му се пожалили на положај непостојеће румунске мањине. Нису могли да му се похвале да их има велики број, јер се ретко ко од Влаха на попису изјаснио као Румун, преносећи кривицу за свој мали број око Тимока и Неготина на неадекватно извршени, по њима, попис.

Да ли је државни и црквени врх Србије толико наиван, да не кажемо неку тежу реч, или је толико корумпиран и спреман да изда све што је свето у Србији још није извесно. Треба, ипак, напоменути да се и на истоку Србије народ организује око катакомби које води Епископ рашко-призренски у егзилу Артемије и где заједно прослављају Бога и Срби и Власи. Недавно је у истом граду Бору прослављена слава св. Козме и Дамјана. Да ли ће оваква молитвена окупљања остати једини вид отпора урушавању Србије и СПЦ и на истоку, или ће се Власи и политичким отпором изборити са својим отпадницима, остаје да се види.

10543641_688635924548650_6589832652444041951_n

Бор, 14.07.2014. Слава св. Козме и Дамјана. Епископ Артемије и отац Лазар Секулић са верницима из источне Србије који не прихватају јерес екуменизма.

 

Фотографија преузета са странице Епархије рашко-призренске

Погледајте такође: ИРИНЕЈ И ВУЧИЋ ТЕРАЈУ СРБЕ НА ШИПТАРСКЕ ИЗБОРЕ

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Вести, Румунска Црква, Српска Црква | 52 коментара

Господ је стварност а све друго су сенке Његове

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

Gospod Isus Hristos PantokratorБогат је Господ наш, браћо, богат пребогат. Свакоме даје што тражи, некоме на радост и спасеније, некоме на жалост и покајаније.

У старо доба искаху Јевреји од Бога цара, вичући Самуилу, судији народном: Дај нам цара да нам суди… Постави нам цара као што је у другијех народа (I Самуилова 8, 5 -6).

Расрди се Господ и даде им цара, по њиховој вољи а не по својој, даде им га. Јер Господ говораше: „Ја сам цар ваш“. Али не послуша Израиљ него искаше цара. И даде им Господ цара у гњеву својему. Па кад се неразумни на род рђаво проведе са својим царевима, овако му довикива ше пророк: Гдје ти је цар? гдје је? Нека те он сачува… Дадох ти цара у гњеву свом, и узех Га у јарости својој (Осија 13, 10).

Браћо моја, богат је Господ наш и сваком даје што иште; но ако је искање разумно онда је дар на радост, ако ли је искање лудо онда је дар на тугу и жалост.

Израиљци искаше од Бога цара место судија који им до тада судише. Искаху од Бога цара не због тога што им требаше цар него због тога што видеше цареве у незнабожних народа около себе, па пожелеше по сујети човечијој да и они имају цареве као и народи незнабожни. Али то не би право Господу. Јер Господ рече: Ја сам цар твој, Израиљу! Но Израиљ не чу, нити од своје жеље одуста. Хоћемо цара, па хоћемо цара! И Бог им даде цара, али не на спасење него на пропаст.

Но кад говоримо о Израиљу, треба да мислимо о старом јеврејском Израиљу и о новом западном европском Израиљу. Оно је обрезани а ово крштени Израиљ. Но дух је исти код оних и код ових. Исто богоборство. Исто христоборство. Модерна Европа и Израиљ, то су два близанца без различења.

Стари Израиљ је искао цара, пошто пото. И добио је цара, но не с благословом него са гневом Божјим. Јер дарови се Божји деле на дарове с благословом и на дарове с гневом. Нови Израиљ, или Европа, тражила је демократију без Бога или републику без цара. И то обоје било је Господу мрско. Јер ни једно ни друго није се тражило у Његово име. И ни једно ни друго није дато људима без гнева Господњега и без благослова. Авај, браћо, без благослова Божијег значи без среће и напретка!

И демократи и републиканци владаху над народом у име народа. Име Божије је одбачено као да га и нема. Некад су судили народима народни главари у име Бога. После су одбацили Бога, јер је страшан и беспорочан и праведан, па су судили у име народа. Али им је и народ био трн у оку; јер и народ Божији певао је имену Божијем и тражио правду Божију. Због тога је и народ одбачен као и Бог што је био одбачен. Тада су се појавили самозвани на власти: нити у име Бога нити у име народа. Без Божијег печата и благослова. И рука Господња ударила је по таквим царствима и она су се разгубала губом белом као бели гра. Са губом без лека, у теснацу без излаза. Са срцем без љубави. Са главом без памети.

Светитељи и пророци европски говорили су: Чуј и занеми, Европо, занеми да би боље чула! Господ је судија твој и цар и краљ и кнез твој, поглавар и председник твој. Господ је стварност а све друго су сенке Његове. За што се поводиш за сенкама а не држиш се стварности? Цара су хтели Јевреји, па су цара добили али и кажњени били. И ти си добила што си желела. Али жеље твоје осудиле су те на смрт. Лако ћемо за цара земаљског ако ти признајеш Бога као врховног цара. Лако ћемо и за краља и судију и кнеза на земљи, ако ти признајеш Господа као врховног краља и судију и кнеза. Но тешко нам је када ти то не признајеш. Постала си као каћиперка и ветропирка. Ко ће ти стати на пут, кад си пошла распућем? Ко he те усрећити, кад си се упутила друмом несреће?

Ај, Срби, чујте и следујте ономе што ћу вам рећи. Нећу вам ништа рећи од моје личности, јер сам сасвим ништа и ништа и ништа, него од стране Господа Саваота:

He помаже ни цар ни краљ ни кнез ни деспот ни војвода, него помажем само ја, који у рукама држим све крајеве земаљске, говори Господ Бог створитељ твој. Признајте мене, и ја ћу вас признати. Прославите мене, и ја ћу вас прославити. Будите људи моји, и ја ћу вам бити Бог, сада и навек века. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

 

 

Објављено под Кроз тамнички прозор | 2 коментара

ПРАВОСЛАВНИ ГРКОАМЕРИКАНЦИ ПРОСЛАВИЛИ БАЈДЕНА ОВАЦИЈАМА (видео)

Колико је јерархија Православне Цркве потонула у сервилном односу према властима, још једном је изашло на видело на примеру јерархије Грчке православне архиепископије у Америци. На Конгресу 42. бијеналног окупљања јерархије и мирјана који је одржан у Филаделфији, Пенсилванија, од 6- 10. јула, 2014., Бајдену је дато почасно говорничко место.

Грко-амерички архиепископ Димитрије је у уводном излагању нахвалио Бајдена следећим речима:

„Овај, заиста, изванредан потпредседник, је био годинама и годинама снажан бранилац слободе, уопште; људских права, уопште; али и слободе и људских права за Кипар и Васељенску Патријаршију.“ - поновио је Димитрије више пута, не наводећи да су Грци на Кипру и Грци Васељенске Патријаршије у стању агоније годинама и годинама, и то, ни Бајден, нити моћна САД дипломатија потпомогнута силом није ни за грам променила, док су са шиптарским сепаратистима и разбијањем Југославије деловали далеко енергичније и ефектније.

Tренутак да је међу православнима и Бајден Димитрије је назвао „благословеним“. Бајден је по њему особа која „зрачи наду, слободу, радост и саосећање“. Он је „јединствени случај међу потпредседницима“, који је тако често са грчком заједницом. Велика му је заслуга што је око два сата био у посети Васељенској Патријаршији и распитивао се за све и свашта у цркви Светог Георгија, „толико да би могао постати најбољи водич (за туристичке туре) у тој цркви“.

Архиепископ је открио и која питања су, по предлогу Бајдена, били свагдашњи приоритети у разговору са Цариградским патријархом. То су: -циљ екуменизма, легални статус патријархата (у Турској), питање конфискације имања Цркве у Турској и богословске школе на Халкију.

Остали водећи чланови овог „православног конгреса“ су на овако ласкаве комплименте одговарали громогласним аплаузом. У пљескању рукама, наравно, истицали су се епископи Грчке цркве у Америци.

Бајден, који је завршио језуитску школу и припремао се за римокатоличког свештеника, је са своје стране рекао да је вокацијом „упоредни теолог“, и да је одрастао у грчкој православној заједници. Био је видно дирнут пажњом и пријатељством које му је пружено од Грка. Говорио је са највећим комплиментима о Цариградском патријарху Вартоломеју, о његовом учешћу у еколошком и екуменистичком покрету.

Можда је најважније што је рекао везано за избор грчког патријарха. У контексту напора Турске да она бира ко може, а ко не, да буде патријарх у Истамбулу, Бајден је рекао:

„Друга ствар коју хоћу да поменем вечерас, и то је оно у чему сам ја једнако оптимиста је верска слобода и право Грчке православне цркве да контролише своју судбину слободно од утицаја било које владе. На право да одлучи ко ће бити патријарх не може да утиче ниједна држава.“

Ова његова реченица, може само да разгори спекулације за које је већ раније оптуживана САД, тј. да управо она одлучује о избору Цариградског патријарха. Мелетије Метаксакис, патријарх са почетка двадесетог века који је направио прави ршум у Грчкој Цркви својим неканонским деловањем и новим календаром, као и Атинагора који је дошао на власт у Цариград директно из САД Трумановим авионом, су патријарси који су имали јаке контакте са политичарима у САД, и истовремено били шампиони јереси екуменизма у свом времену.

Осим тога, Бајден се похвалио како је отворено Ердогану рекао да је битно да се отвори Богословија на Халкију. Иначе, ова богословије се већ више деценија „отвара“. Американци се снажно залажу за њено отварање, барем пред камерама, али никаквог помака нема већ одавно. Слично томе је говорио и о Кипру, где САД подржавају кипарску владу, али толеришу дефакто постојање турске државе на Кипру, коју ниједна држава на свету не признаје.

Бајден је пред аудиторијумом вођства Грчке цркве, такође, оптужио Русију да је опасност за безбедност европског континента, стављајући је у ред са исламским терористима у Ираку. Све то није засметало олигарсима Грка у Америци да га и испрате овацијама.

На крају наведимо да за разлику од оних који су били присутни у конгресној дворани док је Бајден држао своју проповед, велики део православних Грка се веома критички односи према јерархији и разочаран је могућношћу да Бајден говори на Конгресу јерархије и мирјана. Неки од њих су чак најавили и напуштање Грчке православне цркве у Америци.

 

Тако чтец Ендрју Салвиа каже: -Ако Грчка црква жели да прави компромисе са Вером и да се продаје политичарима, треба да уклони из свог имена реч „православна“. Наша Вера је много узвишенија од тога бити Грк. Последње је време да то схвати јерархија и мирјани. Господи помилуј!

Остале изјаве верника који су великом већином реаговали негативно на Бајденов наступ могле би да се сведу на следеће речи о Бајдену: „Заступник абортуса, заступник истополних бракова… срамота је позвати га (да говори). Какав пад… Почели су да се моле са римокатолицима и сада их прате у компромисима са (палим) светом. Исто тако је и Обама држао говор у Нотр Даму. Црква постоји да би била изазов свету, а не да чини компромисе са њим. (Коментари преузети са Фб странице Америчке архиепископије)

247979_1817828486031_1249686109_31683709_6921133_na

Савремена илустрација поводом сервилног односа монаха Дечана према Бајдену

Погледајте такође: ПЕДЕСЕТНИЦА СКАНДАЛА МОНАХА МАНАСТИРА ДЕЧАНИ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Вести | 4 коментара

Џозеф Бајден ће држати слово на православном конгресу у Америци

Велико узнемирење међу православним Грцима у Америци је изазвала вест да ће Џозеф Бајден, заступник уништења Србије, дипломац језуитске школе и поборник слободног чедоморства одржати говор на грчком православном конгресу у Америци. Већина обичног народа православних у Америци не схвата откуд идеја јерархији да овога политичара омраженог међу православним хришћанима позове за говорника на конгрес Грчке православне архиепископије у Америци. Посебно је велика смутња међу прелазницима из других религија у Православље. Они су сматрали да долазе у подручје где се чувају јеванђелске вредности, а сада виде да јерархија Цркве подилази безбожницима више него неки јеретички предстојатељи.

ЊУ ЈОРК – Потпредседник Џо Бајден ће одржати предавање на Великом Банкету 42. Бијенала јерархије и мирјана Грчке православне архиепископије у Америци.

Велики банкет је традиционално завршни догађај Конгреса јерархије и мирјана, и одржаће се 9. јула. Очекује се 1800 делегата и гостију да присутствују.

Архиепископ Димитрије Амерички ће председавати на Конгресу 42. бијеналног окупљања јерархије и мирјана који ће се одржати ове године у Филаделфији, Пенсилванија, од 6- 10. јула, 2014, и имаће фокус на тему овог конгреса „Православна хришћанска породица - пребивање са Христом и сведок његовог Јеванђеља”. Паралелно са Конгресом јерархије и мирјана, Грчко православно удружење дама милосрђа ће одржати своју Бијеналну националну конвенцију на истом месту.

srbomrzac

Бајден на Балкану

Што се тиче Бајдена, омраженог међу онима који иоле имају осећаја за милосрђе и хришћански морал због његовог става према чедоморству, познато је да он негује јаке везе са јерарсима Цркве. Српској јавности је познат по свом снажном залагању за бомбардовање Србије, подршци независности Косова и учествовању у афери и манастиру Високи Дечани после које је разорена Епархија рашко-призренска. Коментари православних у Америци поводом бијенала говоре да га православни Американци сматрају за непријатеља побожности више и од самих Срба. Да ли ће и у Америци да се појави неки епископ који ће супротставити његовом ауторитету попут епископа Артемија који се противио посети Бајдена Дечанима, остаје да се види.

Клирици ће постати најгори и најнечастивији од свих. (Свети Козма Етолски)

Погледајте такође: Убиство св. Петра Дабробосанског, други пут у Сарајеву

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Вести | 6 коментара

Руси у Славјанску: -ДРЖИМО СЕ РЕЧИ ПРОРОКА, ПРОТИВ НАС РАТУЈЕ ВАТИКАН (видео)

Очарала нас је просвећена Европа… Тамо су обновљене паганске гадости које су већ биле искорењене из света; отуда су се шириле и дошле и код нас. Примивши овај адски отпад заборавили смо сами себе… Западом нас је кажњавао и кажњава Господ, а ми то не осећамо… Заглибили смо до гуше у западном блату и све нам је добро. Имамо очи, али не видимо; имамо уши, али не чујемо; срцем не разумемо. Господе, помилуј нас! (Свети Теофан, затворник Вишински)

После „примирја“, које је украјинска хунта искористила за припрему напада на народ области Донбаса, дошло је до хуманитарне катастрофе у овој области. Борци Новорусије су у обручу у граду Славјанску, који украјинска војска напада несразмерно већом силом. Украјинска хунта не преза од употребе силе према цивилном становништву, јер се нада да на тај начин обесхрабри и уништи вољу за отпором. Министар одбране Доњецка и бивши добровољац у рату Босни Игор Стрелков се обратио јавности, говорећи да је ово можда његово последње обраћање.

10403505_255528921307366_3336139570922411205_n

Разорени породични домови и цркве у Новорусији.

Зашта и против чега се бори народ Донбаса? Недавно је објављен видео у коме борци Новорусије говоре да су њихови непријатељи „Ватикан, расколници и јеретици – сви издајници Христа“. Притом се борац и публициста Алексеј Добичин позива на сведочанства и пророштва светитеља православних, говорећи да је све већ о овом рату изречено кроз уста ових богонадахнутих људи.

Речи руских православних стараца:

1. Малорусија-Белорусија-Русија – Света Рус

„Како не смемо делити Свету Тројицу Оца и Сина и Светога Духа- то је Један Господ Бог, тако не смемо делити Русију, Украјину и Белорусију- оне су заједно Света Рус“. Преподобни Лаврентије Черниговски (22. августа 1993. године прибројан светима од стране УПЦ-МП) Још је свети Лаврентије у разговору са архимандритима Теофаном и Никифором, и са својим ближњима, упорно говорио озбиљно упозоравајући: „…наше основне речи су Русија и руски. И нарочито је важно знати и памтити и никада не заборављати да се догодило крштење Русије, а не крштење Украјине. Кијев- то је други Јерусалим и град-мајка осталих руских градова. Кијевска Русија била је једно са великом Русијом. Кијев без велике Русије и одељен од ње  незамислив је у било којем и било каквом случају.“

„У Пољској се налазила тајна жидовска престоница. Пољаци су натерани да ратују против Русије. Када су освојили један њен део, с њим су освојили и православне манастире, цркве и свештенике. Православни свештеници и народ нису могли самостално обављати никакве службе. Православни су угњетавани и прогоњени на све стране како би се покорили Пољској, римокатолицизму и унији. Нису им се допадале речи Русија и руски, па су због тога почели освојене руске земље да називају Малорусијом. Затим су се сетили да и у тај назив садржи реч Рус, па су је назвали Окрајина. Реч окрајина (периферија)- то је поразна и понижавајућа реч! Каква периферија? Зашто и због чега тако, када се иза ње налазе друге државе?! Касније су озаконили реч „Украјина“ и „Украјинци“, како бисмо добровољно заборавили своје руско име и заувек се одвојили од Свете и Православне Русије“.

10402007_10152559706088659_5622373925443618056_n

Бомбардовање украјинске хунте читавих насеља уз мноштво цивилних жртава, међу којима је и велики број деце.

2. Цео свет ће се зачудити безакоњу кијевског митрополита и биће у страху

„Баћушка нам је говорио да ће, када дође до ослобођења, бити подизане нове цркве и манастири, обнављаће се, сва лажи-учења подићу ће се заједно са демонима и безбожницима (римокатолици, унијате, самозвани Украјинци и остали) и подићи се у Украјини против Православне руске цркве, њеног јединства и саборности. Ту јеретичку групацију подржаће безбожничка власт, а затим ће од православних отимати храмове и победиће верне. Тада ће кијевски митрополит (недостојан свога звања) заједно са својим истомишљеницима архијерејима и јерејеима снажно уздрмати Руску цркву. Цео свет биће изненађен његовим безакоњем и биће у страху. Сам ће изабрати вечну погибао, као и Јуда. Но све те замке лукавога и сва лажиучења нестаће из Русије, и биће једна Црква руска православна“. - Св. Лаврентије Черњиговски

Преподобни Теодосије, кијево-печерски игуман, писао је да ми не треба да хвалимо туђу веру и да се ни у ком случају не уједињујемо са римокатолицима и не остављамо своју православну веру. „Они који одлазе у раскол и јерес нису достојни милости Божије и велики су грешници, који не желе да знају за речи: ‘Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву!’ И да је Православна црква Тело Христово (зар се Тело Христово може разделити?), и на крају, Црква је нешивени хитон Господњи (који се не сме, како је то урадио Арије, поцепати). Они заборављају да је Један Бог, једна вера, једно крштење.

Господ Исус Христос је саздао ону Цркву (не цркве), којој ни врата адова неће одолети. Само је једна Црква православна, света, саборна и апостолска. Друге, које себе називају црквама нису цркве, већ ђавољи кукољ међу пшеницом и ђавоља скупина“.

Намећу у Цркви екуменизам, биће много покатоличавања у Русији. Смислиће неки трик како то да ураде, а у Тули ће остати свега два-три истинска свештеника; молимо се да буде макар један.“ (Схиархимандрит Христофор)

Доћи ће такво време, да ћете се причешћивати у катакомбама. Треба за та времена припремити вино, просфору, брашно. Неће бити ниједног руског храма. Римокатолици ће присиљавати људе да иду у храмове, а они који то не буду желели биће гоњени. Не смемо одлазити у те храмове, а уколико будете ишли, биће потребно да пролијете много суза, како би вам Бог опростио.“ (Схиархимандрит Христофор)

10441905_667526213323844_8479855852206927891_n

Висока јерархија у бившој Украјини посећује рањене ратнике украјинске хунте, истовремено не посећује и не теши њихове цивилне жртве. На слици је Митрополит белоцерковски и богуславски Августин.

„Покатоличени ће имати потпуну надмоћ, Цркву ће водити у мрзост опустошења. Наступило је њихово време. Носиће православне одежде, али како би завели стадо, а не сачували га.“ (отац Антоније, из књиге свештеника Александра Краснова)

Додајмо на крају да је у Новорусији која војује свој одлучан бој, као и у самој Цркви на подручју бивше државе Украјине све израженија подела по питању односа према устаницима. Ниже свештенство има симпатије према устаницима, док је велика већина епископа отворено на страни кијевске хунте. Притом, један део епископа калкулише да не би изгубили храмове, а други, мањи део подржава хунту из искреног украјинског нацизма. Шта је од тих двеју ствари горе – ћутати о истини да би се сачували храмови или постати припадник нације коју је створио Ватикан, Бог зна.

У самој Цркви, међу свештенством, биће на хиљаде латиномислећих рушитеља православља. Иако ће имати изглед побожности биће другог духа и људи ће напуштати храмове; они ће бити обновљени и уређени, али пусти. Понегде само сијаће светлост истинске светости и привржености духу отачке вере. Нико неће моћи да се оправда говорећи: ‘Господе, тражио сам и нисам нашао!’. У мраку безверја и безакоња широм целе земље моћи ће да се пронађу места на којим гори пламен истине. Право свештенство биће прогањано, подвргнуто свим врстама хуле, а слуге сатанине неће се либити ни убијања, акоод Бога буде дато праведницима да понесу венац мучеништва. Биће много мученика последњих времена! (отац Антоније, из књиге свештеника Александра Краснова)

Погледајте таакође: ЈЕРАРХИЈА ЦРКВЕ У УКРАЈИНИ ИЗДАЛА НАРОД

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Руска Црква | 2 коментара

Стојте у истинској православној вери до краја ваших дана и спашавајте се- Св. Кукша Одески

615978

„Долазе последња времена. Ускоро ће бити екуменистички сабор под називом ‘свети’. Али, биће то осми сабор, који ће бити сабор безбожних. На њему ће се све вере ујединити у једну. Потом ће укинути све постове, монаштво ће бити скоро уништено, Епископи ће се женити. Нови календар ће бити уведен у Васељенској Цркви. Будите будни. Гледајте да идете у Божије храмове док су још наши. Ускоро нећете ићи тамо, јер ће се све изменити. Само изабрани ће то увидети. Људи ће наставити да одлазе у цркве, али ми ни у ком случају тамо не треба да идемо. Молим вас, стојте у истинској православној вери до краја ваших дана и спашавајте се.“

Преподобни Кукша Одески, у свету Козма Кирилович Величко, рођен је 25. јануара 1875. у селу Арбузинка, на пола пута између Кијева и Крима, у тадашњој Руској империји, у породици Кирила и Харитине. У младости, његова мајка желела је да постане монахиња, али су њени родитељи благословили брак. Она се усрдно молила Богу да се макар једно њено дете подвизава у монашком чину. Кирил и Харитина имали су још два сина, Фјодора и Ивана, и кћер Марију. Као дечак, Козма је пешице ишао на ходочашћа у Кијево-Печерску лавру, путовао у Тројице-Сергијеву лавру, на Валаам и у Соловски манастир, који се налазе на крајњем северу, као и у Јерусалим и Свету Земљу. Боравећи у Јерусалиму пола године, Козма је обишао све светиње у Палестини. А при повратку, посетио је Свету Гору. Пре одласка ходочасника са Атоса, отишао је код настојатеља Свето-Пантелејмоновог манастира за благослов. Признао му је тада да жели да остане на Светој Гори и да се придружи руском братству. Архимандрит се сагласио и рекао му да се врати за годину дана. Тада му је подарио малу икону манастирског покровитеља св. Пантелејмона. Ову икону Козма је чувао до своје смрти.

По повратку у Русију, Козма је посетио кијевског старца Јону, који је на далеко био познат по својој прозорљивости и чудотворству. Старац је примао људе у манастирској порти и свима делио свој благослов. Старац је тада пришао Козми, додирнуо његову главу крстом и рекао: «Нека је благословен твој пут у манастир! Живећеш на Светој Гори!» Козмина мајка Харитина хвалила је Бога због синовљеве одлуке.

iona_kievskiy001

Свети Јона Кијевски

Године 1896, Козма долази на Свету Гору и постаје искушеник руског манастира. Додељено му је послушање просфорара.
Године 1897, Козма је опет посетио Свету Земљу, овог пута са мајком, којој се придружио на њеном поклоничком путовању. Два чудесна догађаја, која су се догодила у Јерусалиму, били су гласници будућег живота преподобног. Док су ходочасници били на Силоамским изворима, Козма је упао у воду. Иако је био обичај да се сви поклоници окупају у њима, прво су у воду улазиле нероткиње, како би им Бог подарио потомство. Тако су људи, смејући се, говорили Козми да ће имати много деце. То су биле пророчке речи: преподобни је имао многобројну духовну децу. Други догађај збио се када су ходочасници били у храму Васкрсења Христовог. Ту су се поклоници помазивали уљем из кандила које је горело на Гробу Господњем. У том тренутку, Анђео Господњи је невидљиво излио јелеј из кандила на Козму. Људи су брзо опколили Козму, прикупљајући уље са његове одеће и помазујући се са страхопоштовањем. Овим догађајем наговештено је да ће се благодат Божија обилно излити на Козму, а преко њега пренети на многе људе. Годину дана након повратка на Свету Гору, Козма је поново отпутовао у Јерусалим. Пола године служио је на Гробу Господњем. По повратку на Свету Гору, Козми је додељено послушање гостопримца, које је обављао пуних 11 година.
По руској монашкој традицији, Козма је пострижен у расофора с именом Константин, а 5. априла (23. марта) 1904. у монаштво с именом Ксенофонт. Духовни отац Ксенофонтов био је отац Мелхиседек, пустињак. Он га је научио основама духовног и монашког живота. Касније, Ксенофонт се присећао свог живота у то време: «Био сам заузет послушањем до поноћи, а у 1 сат по поноћи трчао сам кришом у пустињу старцу Мелхиседеку, како би ме научио молитви.»
Године 1912.-1913. јерес имеславља или имеборства појавила се на Светој Гори. Грчке власти захтевале су од многих руских монаха да напусте манастир. И монах Ксенофонт је морао да оде, иако није имао никакве везе са овом јереси.

Године 1913. Ксенофонт се настанио у Кијево-Печерској лаври. У време Првог светског рата он је, заједно са осталим монасима, десет месеци помагао на санитарном возу, који је саобраћао на релацији Кијев-Лавов, а затим се вратио у манастир. Тада је служио у Далеким пећинама, палећи кандила код светих моштију, преоблачио их је и чувао чистоту и ред. Имао је жељу да прими схиму, али је био млад, имао је само 40 година. Једне ноћи, преоблачио је мошти у пећини. Дошавши до светих моштију схимника Силуана, Ксенофонт их је узео у руке и клечећи покрај гроба ватрено се молио да му угодник Божији помогне да буде пострижен у схиму. И тако, на коленима, држећи на рукама свете мошти, Ксенофонт је заспао до јутра.
Прошле су годне. Када му је било 56, изненада се разболео и многи су мислили да неће преживети. Одлучили су да умирућег пострижу у схиму. Дана 8. априла 1931, при постригу у схиму, дали су му име свештеномученика Кукше, по светитељу чије су мошти чуване у Ближим пећинама. Након пострига, он се опоравио и убрзо потпуно оздравио.
Дана 3. априла 1934, отац Кукша је био рукоположен у јерођакона, а 3. маја исте године у јеромонаха. Пошто је Кијево-Печерска лавра затворена, отац Кукша служио је у цркви Васкрсења Христовог, у предграђу Кијева. Године 1938, он је, као «служитељ култа,» осуђен од совјетске власти на пет година затвора, у граду Вилма, у молотовљевој области на Уралу. А након одлежане пресуде, поново је осуђен на три године изгнанства. Тако је са 63 године отац Кукша био послат на принудни рад. Секао је дрва на суровим мразевима четрнаест сати дневно, добијајући оскудну и лошу храну. Многи свештеници и монаси били су затворени у кампу са Кукшом. У то време, епископ кијевски био је владика Антоније, који је, у једној пошиљци оцу Кукши, заједно са суварцима, послао честице Светих Дарова. Тако се стотине осуђених монаха и свештеника причестило.

004395

У пролеће 1943, на празник св. Великомученика Георгија св. Кукша је ослобођен и онда депортован у оближње село код града Кунгур, у соликамску област (данас је то северни део пермске области). Примивши благослов од епископа соликамског, он је често служио богослужења у оближњем селу. Године 1947, окончало се његово изгнанство.
Године 1947, отац Кукша се вратио у Кијево- Печерску лавру, а братија га је примила са великом радошћу.

После премештања у разне манастире, и сталног прогона од стране совјетске власти, дана 19. јула 1960. преведен је у манастир где је провео последње четири године свог подвижничког живота. Био је задужен да исповеда људе и да помаже у олтару -да вади честице из просфора током Проскомидије. Његова келија била је покрај храма св. Николе.

Старац Кукша никада није осуђивао грешеће и није их избегавао, већ, напротив, свагда их је са састрадавањем примао. Говорио је: «Ја сам грешан и грешне љубим. Нема човека на земљи, који није сагрешио. Једини је Господ без греха, а ми сви смо грешни».

У октобру 1964, старац је пао и сломио кук. Прележао је у таквом стању на хладној земљи, прехладио се и добио упалу плућа. Никада није узимао лекове; свету Цркву сматрао је својим лекаром. Предвидео је своју смрт. Старчево духовно чедо, схимонахиња А, често је у својим сећањима говорила оно што јој је старац причао: «Деведесет година и Кукше више неће бити. Брзо ће га закопати, брзо, брзо, узимај лопате и закопавај.» Његове речи су се с тачношћу обистиниле. Упокојио се када му је било скоро 90 година, у 2 часа по поноћи. А крст на његовом гробу био је подигнут у 2 часа поподне, истога дана. Власти, уплашене од мноштва народа, дале су рок од два сата за сахрану. Вест о његовој смрти брзо се прочула, чак је и Патријарх Алексеј I са бригом упитао – зашто су тако поступили са старчевим моштима.
Преподобни Кукша упокојио се 24. децембра 1964, а сахрањен је на гробљу Свето- Успењског манастира у Одеси.

Након пада комунистичког режима, старац Кукша је проглашен за светитеља одлуком Светог Синода Украјинске православне цркве, 1995. године.

prp-kuksha1

Мошти св. Кукше у Свето-Успенском Одеском манастиру.

Посредовањем преподобног Кукше догодила су се многа исцељења, која се не могу сва ни набројати. Она су се дешавала скоро свакодневно, током деценија.
Многи су били исцељени његовим молитвама. Једна жена била је оболела од рака, тумор се појавио на челу. У таквом стању дошла је код стараца. Свети Кукша јој је саветовао да не иде на операцију. Жена се исповедила, а после Светог Причешћа, дао јој је метални крст и наложио да га прислони на чело. Жена је тако учинила. Након четвородневног боравка код старца, и свакодневног причешћивања, жена је кренула назад кући са мајком. Држала је крст на свом челу, и на пола пута до куће схватила да је половина тумора нестала. Остала је само бела празнина на кожи. После две недеље код куће, нестала је и друга половина тумора, а чело је било беље и чистије. На њему се није примећивао ни најмањи траг болести.
Свети Кукша излечио је и једно своје духовно чедо, а да је није ни видео. Жена се опоравила од душевне болести оног момента када је старац прочитао њено писмо, и помолио се за њу. У јесен 1993, иста жена се излечила од стомачне болести помоћу земље са гроба св. Кукше. На исти начин излечио се 72-годишњи старац из Одесе. Постоје многа сведочанства људи, који су, пошто би протрљали ране и болна места земљом са старчевог гроба, бивали исцељени.

„Молите се, децо моја! Није остало још много времена. Наш живот виси о концу. Било је мученика и још ће их бити. Последњи ће бити већи од првих, јер они носе велике жалости. Сам сам грешник и љубим све грешнике, јер нема човека на земљи који не греши. Само је Господ без греха, а сви ми смо грешници. Господ неће напустити наслеђе Своје. Само, што ни ми не треба да заборавимо да нас Он увек посматра. Они који се у Бога уздају неће се лишити ниједнога добра (Пс. 33, 10).“

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Погледајте такође: Свети Гаврило Грузијски

Објављено под Свети људи | 1 коментар

О контроверзама монаха Серафима: ТАДИЋЕВА ВЛАСТ ЈЕ ПОСТАВИЛА ИРИНЕЈА

У недавном интервјуу на Хепи телевизији, монах Серафим, бивши придворни ђакон Епископа зворничко-тузланског Василија устврдио је да је Тадићев режим поставио Иринеја Гавриловића за патријарха српског.

„Покоравати се Богу већма него људима“ – то је Устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (Дела Апостолска 5,29); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшног Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога и Божијих закона. Но чим иступе против Бога и Његових закона, Црква им се мора одупрети и супротставити. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто – издајство Цркве Христове. (Свети Јустин Ћелијски)

Монах Серафим Јовановић, кога погрешно српски медији потписују под псеудонимом „Бојан“, опет је говорио о оптужбама на рачун епископа Василија Качавенде. По учењу Цркве, једном дати монашки завети, никада се не могу поништити, као што се ни крштење не може поништити. Онај који самовољно напушта своје положене завете, наставља да живи у греху, али није „размонашен“. Тако и онај који је крштен, па отпао од Цркве, може да се назове отпадником, а никада „раскрштеником“. „Био сам монах, (па, сад више нисам)“, је исто толико бесмислена реченица као и она „био сам крштен, (па, сад више нисам)“.

Отац Серафим, који је напустио своје монашке завете, поновио је своју више пута испричану причу по којој је епископ Василије организовао убиство једног младића од 17 година и користио свој положај у СПЦ ради задовољавања блудних страсти. Оно што је узгред поменуто није нимало безазленије од приче о педофилији.

Он је, наиме, рекао да је режим у Србији, био он Милошевићев или Тадићев, бирао последње патријархе СПЦ, и да су све три коверте приликом избора патријараха садржавала исто име. По њему, УДБА је имала огроман утицај и мешала се у све послове Цркве.

„Пред сам избор патријарха, у Бијељину је отишао један од саветника Бориса Тадића. Мислим да се звао господин Ђорђевић. Један од саветника. То ми је причао човек који је тамо био присутан, који ће то да посведочи пред судом без икаквих проблема, јеромонах отац Петар Перић, који је и сада тамо у манастиру, који доживљава страшне страхоте и притиске… Он (Ђорђевић) је рекао Качавенди: -Ти не смеш да идеш за Београд. Ми ти забрањујемо. Не смеш да будеш кандидат за патријарха. Значи, ти на Сабору нема шта да тражиш. То му је рекао саветник председника Тадића.“

skup

Саветник Бориса Тадића Млађан Ђорђевић седи између епископа Григорија и митрополита Амфилохија. Представници црквене и државне олигархије.

Серафим тврди да га је режим Бориса Тадића „класично користио“: Користили су ме све време. Тад је била и прича о патријарху Иринеју. Питао ме је господин Симић (Јован Симић, Тадићев саветник за евроинтеграције): -Шта Ви мислите о Иринеју Нишком? Као: -Ко би било добро да буде следећи патријарх?“

Такође, наводио је да је и епископ Григорије био у игри, да га Демократска Странка постави за патријарха. Он је и позитивно поменуо епископа Григорија, наводећи да је саветник Бориса Тадића, Јован Симић навео да не желе да гоне „компромитованог Качавену који ће да ради оно што ми хоћемо“. Епископа Григорија, који је млад, по саветнику Тадића, требало би тек компромитовати да би могли и њиме да руководе.

u hg

Зашто се Јован Симић, „саветник Тадића за питања Хашког трибунала“ бавио СПЦ?

Ова тврдња, која наизглед иде у прилог еп. Григорију Херцеговачком, ипак, наводи на питање – да није и он у једном тренутку „компромитован“, само од неке друге службе? Уколико су демократе размишљале о њему као новом патријарху, логично је, по Серафимовој причи, да је већ био довољно компромитован од државне безбедности. Познато је да је епископ Григорије од националисте постао евроинтегриста, што је преокрет сличан Вучићевом, а постао је и екстремни заступник унијатства са Ватиканом. Његови позиви да се српски генерали изруче Хагу, у српској јавности испреплетаној разним „службама“ и разним интересним групама, тешко да су били само његови политички ставови. О независности еп. Григорија, уколико је тачна прича јеромонаха Серафима, тешко да може бити речи.

u hag

Монах Серафим: -Они су, у сваком случају, припремали свог кандидата. Бирали су ко ће да буде кандидат за патријарха.

Новинар: -Да ли се патријарх Српске православне цркве бира у кабинету Бориса Тадића или у Патријаршији?

М. Серафим: -Увек се бира у неком кабинету. Никад се не бира у Патријаршији.

 

Монах Серафим је оптужио и људе са важних положаја у СПЦ да их не занима ни одбрана Вере Православне:

„Нико није могао да уништи СПЦ колико смо то ми урадили сами. Шта ће нама нека страна тајна служба или Европа да уништава СПЦ. Па, ја да Вам кажем овако: кад би цела Србија прешла у римокатоличанство, то се код њих не би ни приметило.

Диктатура Христоборачких безбожника и Христоиздајничких Јуда – ето наше тужне, наше мученичке стварности и мученичког живота. Диктатура Јуде! Има ли ишта одвратније од тога за Цркву Христову, и за човека хришћанина?… (Свети Јустин Ћелијски 1960.)

12-Grigorije-dok-nije-postao-fensi-vladika-kao-naš-deda-Versaće-Bjeljinski

Eпископ Григорије, „млада гарда“. Да ли је епископ Григорије наручилац текстова о епископу Василију желећи да истакне себе, као што тврди стрипер  и директор НВО „Сигурна позиција“ Дејан Несторовић?

Од 1960. до данас, очигледно се ништа није променило што се тиче односа христоборачке власти и христоиздајничких Јуда у мантији.

Погледајте такође: ТАДИЋЕВ ЧОВЕК ЗА СПЕЦИЈАЛНЕ ЦРКВЕНЕ ОПЕРАЦИЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма, Uncategorized | 6 коментара

ЦРВ КОЈИ НАГРИЗА ЈЕДИНСТВО РУСКЕ И СРПСКЕ ЦРКВЕ И СПАСЕЊЕ КРОЗ НОВОРУСИЈУ

У ове дане борбе руског народа са силом еврофанатика и украјинског шовинизма када Руси Крима, Доњецка, Харкова, Луганска воде свој одлучни бој за одбрану Православља, сетимо се са сетом и онога што спречава сарадњу и угрожава јединство српског и руског народа.

1402950365_prav1

Људи који не познају дух православног народа, а притом имају важне позиције у том народу, по правилу су највеће штеточине које кваре сам тај народ и унесрећују га, одводе га од Православља и угрожавају му наду на спасење и Царство Небеско.

Довољно је сетити се несрећника и унесрећитеља српског народа - јеромонаха Доситеја Обрадовића, првог министра просвете, који је певао оде аустроугарском цару Јосифу Другом у слепој радости што је овај Јосиф у свом наступу секуларизације друштва одузео манастирима (и православним) место и привилегије које су им је дотада припадале:

ЈОСИФЕ ФТОРИ, мили владетељу,
Сунце света и благодетељу!
Блажена мајка која ТЕ родила,
Света сиса која ТЕ дојила!
 
О, ВЕК ЗЛАТНИ! О, слатка времена!
Кад је општа љубов ужежена! |
Срећне смо ми, срећне кћери српске
И све девојке влашке и мажарске;
Нећемо се више бојат’ манастира
Нит божијег одрицати мира.
Љубов чисту нећемо гасити,
Нит’ јестества законе газити.
(Јеромонах Доситеј Обрадовић „Писмо Харалампију)
 

Тако је, изгледа, Доситеј-монах постао први промотер ванбрачних веза у српском народу и зачетник сексуалне револуције. И много би о њему требало да се пише, јер је он тумбе преокренуо садржај српске културе, релатизовао апсолутне вредности, улепшао приступ богоодступништву и накалемио на усијане главе разноврсне протестантске и рационалистичке идеје. Од виталног учинио је народ млаким и апатичним, бубуљичавим и корозивним.

Од монаха Доситеја до данас Срби су ишли на две леве ноге, луди и збуњени. У цркви си учио о Адаму и Еви, а у школи да си постао од мајмуна. Шизофренија је била, и јесте и даље, потпуна, и она и даје горива историји агоније српског народа у последњим вековима. Двоједушан човек не може ништа да учини како треба, а двоједушан народ пролази кроз историју као „Република Дилетантија“. Стално прави исте грешке, улази у савез са Хрватима у периодима, мало се просвести када га задесе ратови, али се опет оболести када га задесе мирови.

Историја руско-српских односа завршила се Првим светским ратом. После тога, извршен је над Русијом покољ и настала је комунистичка Совјетија.

1914.

Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? (Свети Николај Жички)

Тако свети Николај о Русима из 1914. Али вирус је вирус, па изједа имунитет толико да од човека направи пијавицу, неспособну за самостални живот. Ево, довољно је погледати некада виталне Србе са севера Косова. Колико су они били упорни у борби за јединство са матицом Србијом. И све је то трајало до тренутка док нису заражени вирусом. Од тада, само агонија траје, и све иде само лудо и збуњено. Данас (18.06.2014.) им је окупатор са домаћим издајницима пред носом срушио барикаде које су их чувале од интеграције у шиптарску НДК и они нису ни реаговали. Није да су дрогирани, само имају вирус и он се зове „Теодосије“Теодосије Шибалић, лажни епископ Епархије рашко-призренске, који глуми правог, је све дестабилизовао, његово постављење је безакоње, његово деловање је издаја, он не проповеда Јеванђеље већ сервилност. Црква је душа народа, а кад црква проповеда сервилност онда и народ који се у тој цркви причешћује може да се зарази.

Још треба рећи и неколико речи о вирусу који разједа српско-руске односе. Опет се тај вирус налази у црквеним пастирима. Посебно у једном одељењу које је настало у време Стаљина и било је под директном управом комунистичке државе. Како су комунисти мислили да је боље да је црква екуменистичка и да сарађује са другим религијама, него да је православна и да се бави спасењем душа верујућих, они су овом одељење одредили екуменизам као правац. Преко овог одељења које има неограничену моћ мешања у све епархије РПЦ, и које де факто делује као влада у сенци, могли су комунисти да се мешају у сав црквени живот Руске Цркве. Име му је „Одељење за спољне црквене везе“, и на челу му је тренутно митрополит Иларион Алфејев.

181752_1644543392266_1197327677_31426912_3244535_n

Митрополит Иларион, убеђени геније-дипломата.

Комунизам је пао, али ова грана државног управљања црквом није одсечена. Издаја Вере (екуменизам), и уопште било која јерес, делује на народ као опијум, и то је разлог зашто је политика Русије која се узда у ово одељење дилетантска.

Руска држава шаље шефа овог одељења тамо где су Руси повезани са другим народима преко исте вере да би обавио своју функцију на корист руске државе. Они још увек не схватају да је ово одељење више јеретичко него руско и да је извор дилетантизма, а не мудрости. Они не схватају да су људи у њему помрачени, а не просветљени, управо због тога што су јеретици.

Међу православним Русима је одомаћена изрека неког од побожних свештеника да би се укидањем овог одељења решио проблем екуменизма везан за РПЦ.

-И последице пада кроз јерес веома наликују последицама пада одбачених духова: помрачење разума, окорелост срца, разливање отрова по телу и уношење вечне смрти у душу…

-Као плод гордости, јерес држи у гвозденим ланцима онога који се њоме заробио, и ретко ко се њених окова ослобађа.

-Како се ради о греху ума, јерес не само што омрачава ум, него и срце заробљава окамењеношћу, убијајући га вечном смрћу.

-Стање отуђености од Бога, стање самообмане, помрачење ума, киптање најсилнијих страсти одувек су били карактеристични за јеретике, нарочито за јересијархе. (Свети Игњатије Брјанчанинов)

Ово су неки од факата да је јерес помрачење, а не просветљење; да је јерес глава луда, а не глава бистра. И тако смо дошли до тога да помрачени јеретик екумениста одржава контакте између Руса и Срба. И не само то, него се и активно меша у одлуке Срба (подршка уклањању епископа Артемија), сугерише им решења (стварање аутономне „Црногорске православне цркве“), одређује им изглед паркова (подршка у постављању огромног римокатоличког споменика рашчерупаног гаврана у Нишу).

DRAGAN RADENOVIC, STANISLAV HOCEVAR, ZORAN PERISIC

Јадна будућност и јадна перспектива: „…Филозофским (се) сижеом дела визуелно описује прошло, садашње и будуће време хришћанства и разлог перспективе и значаја ове религије у трећем миленијуму… Ову скулптуру по суштини њеног филозофског значења могуће је равнати са иконама Иље Рјепина. Дела оба уметника доприносе артикулацији Исуса Христа сина Божјег, отелотворењу његовог „нумена“ и његове божанске егзистенције на земљи. (Митрополит Иларион о нишком рашчерупаном гаврану или „страшилу“, како га народ назива.)

Јерес се, дакле, уплела и у руско-српске односе. Док је не нестане, и ти односи ће бити као глуви телефони. Русија ће и даље издвајати новац за промашене пројекте на Косову где заједно са шиптарским екстремистима граде празне манастире и цркве. Сенилне тетке ће се одушевљавати лепим иконама, зградама и конацима које ће на крају постати „споменици куљтуре Репубљике Косова“. Млади Шиптари и Срби ће заједно шетати по „Парку мира“ на мосту у Косовској Митровици заборављајући историјски податак да је царица Милица жртвовала Оливеру да буде султанова жена под једним условом – да се она никад не одрекне Православне Вере.

Решење је једноставно кроз одбацивање јереси екуменизма и повратак Православљу. Решење је чување етоса Православља макар га се и јерархија одрекла. Решење је Новорусија, где се народ бори за Православље, иако га званичници Цркве позивају на дезертерство и капитулацију. (Управо данас, 19.06. Синод УПЦ-Московске патријаршије је најотвореније устао против свог народа Новорусије и позвао их на капитулацију).

 

…јер, данас, Новорусија чини управо оно што је свети Јустин Ћелијски саветовао Србима, примењено на Русе. Можда би уместо светог Саве у овој поуци стајао св. Теодосије Печерски и место Светосавља Свјатаја Рус:

Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, – и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он – вечни епископ Српске Цркве: свети Сава. А са њим – сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет.

Погледајте такође: ЕКУМЕНИЗАМ ЈЕ РОДИО ИЗДАЈУ КОСОВА

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Косово, Руска Црква, Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

Без Бога ни преко прага

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

ChristBlessing 8 x 10

Кад неки гост падне на конак неког домаћина, он се занима са чељади, разговара са слугама, али непрестано мисли о домаћину. О домаћину куће мисли, о њему распитује, њему испоручује поздраве, њему предаје поклоне, њега поздравља, њему благодари, и са свима свирачима и певачима њему пева песму и славопој.

И то све сасвим је природно, чак и за идиотске десничаре и левичаре европске. Да, сасвим природно.

И то што је природно држао је јеврејски народ неколико хиљада година, почев од Ноја, бродостројитеља па до апостола Петра, мрежокрпитеља.

То нам сведочи Свето Писмо Божје, заиста најсветије Писмо које постоји и које није од земље, него од неба. То нам сведочи Свето Писмо Божје о народу првоизабраноме, Израиљу. И заиста док је тај народ држао се завета Божија он је све гледао у светлости Божјој. Кад се човек с човеком састајао или растајао, спомињао је име Господа Бога. Кад се женио или сахрањивао, или женио или удавао, спомињао је име Господа Бога својега. Кад је орао или сејао или плевио или жњео или вршио, све је чинио са споменом имена Господа Бога својега. Кад је зидао и градио, кад се борио и војевао, опет је то чинио у име Господа Бога својега, говорећи по примеру пророка свога: Они на колесницама ови на коњима а ми у име Господа Бога својега. А Господ Бог је био домаћин овога света, коме се певало, о коме се разговарало, коме се клањало и који је сматран за најважнијег добротвора у миру и савезника у рату. Тако у старо јеврејско време. Сви пророци, сви праведници, сви праведни цареви и видовити пророци Божји нису могли ни једну реченицу изговорити а да не спомену име Господа Бога Саваота. Тако у миру, тако у рату.

Ваистину тако у Старом завету, тако и у Новом. Апостоли Господњи што год говоре, говоре у име Господње, и што год раде, раде у име Господње. Сви осећају Господа као Домаћина у целом дому васионском и као Војводу над свима воинственим силама у оба света. Све је од Бога и кроз Бога. Ништа без Бога. Ниједан цветић у ливади. Ниједан дах живога бића. Ниједан догађај без Бога као учесника или као сведока. Без Бога ништа. Без Бога ни преко прага.

Тако су осећали, тако проповедали, тако сазнавали и видели апостоли Господњи, тако и прве општине хришћанске. Све што се мислило, мислило се у име Господа Исуса Христа. Све што се договарало, договарало се у име Господа Исуса Христа, убијеног и васкрслог. Све што се говорило, говорило се у име Исуса Христа, Цара и Господа, учитеља и исцелитеља. Његово име стално је било у срцу и на језику свих верних.

У Христово име крстила се паганска Европа, и Његовим је именом неко време печатила и потврђивала своје мисли и речи и дела. Али збуњена и из колосека избијена, она се удаљавала од Христа, а ишла за памећу својих будала и сумашедших све више и више, кроз векове и векове, од онога злокобнога датума кад су се њени фарисеји и првосвештеници по безумној охолости својој отцепили од своје свете источне Цркве и ударили једним путем, који је ближи и познатији скверноме Јупитеру и крвавом Нерону него ли благоме Христу, Девојачком сину.

Временом је хришћански запад увидео своју кобну заблуду, па је зато омрзао своје првосвештенике, и одбацио их и на њихово место призвао и признао философе за проналазаче и тумаче истине. Авај, браћо моја! Као да се истина може пронаћи у шљунку обале житејскога мора! Заиста не може. И сва су философирања људска узалудна и штетна. Ми не знамо ни за једног философа у Европи и Америци који је познао истину и погодио пут. Не знамо ни за једног јер и нема ниједног. Сви су паганци. Сви су ближи стојицима и епикурејцима него ли апостолу Јовану и Павлу. Сви су саблажњиви и заводљиви; слепе вође слепаца.

О, браћо моја! Ево и наше поколење пало је на конак Домаћина овога света. Нисмо на свом имању него на његовом, нисмо у својој кући него у његовој. Нисмо своји него његови. Путници смо и гости. Сутра ће други пријавити се на капији за конак, и нас ће истерати.

Лажу вас, браћо, они који тврде да имају веру и цене веру, а нити Богом дишу, нити пишу, нити мисле, нити говоре, нити делују, нити осећају. У овом европском периоду историје Бог је у музеју. Није у животу, није у природи, нити у друштву, нити у дворовима, нити у црквама, нити у природи, нити у историји, него у музеју, и само у музеју. Али Бог не жели да буде у музеју као музејска ствар. Зато Он удара. Не удара често него ретко. Али кад удара онда хиљаде хиљада људи падају у гроб као жуто лишће на земљу. Богу на славу. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Кроз тамнички прозор | Оставите коментар