“Приђите примите Светлост од Незалазне Светлости, и прославите Христа Васкрслог из Мртвих”

 

Свети Јован Златоусти: Васкршње слово

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали.

 

Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?

Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!

Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!

Христос васкрсе!

Жели вам екипа Фб странице “Православље живот вечни”

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

ПОВЕСТ О ЧУДОТВОРНОЈ БЛАГОВЕШТЕЊСКОЈ ИКОНИ

blagoveschenie_kiev_5Предивна Благовештењска икона пресвете Богоматере, која се данас чува на острву Тиносу у Грчкој, потиче још из доба пре арапског ропства, које је било давно пре турског ропства. Када и како је ова светиња доспела на Тинос незна се, али предање народно везује је за светог апостола и јеванђелиста Луку. За време једне катастрофе, која је задесила острво Тинос, Икона је била затрпа на под земљу, где је остала око 800 година. А пронађена она би овако:

На месец дана пред избијање устанка у Грчкој против Турака, 1821. године, Пресвета Богородица се јави у сну једном благочестивом баштовану, осамдесетогодишњем старцу Михаилу Полизоису, досељенику на Тинос са острва Андроса. Она му у сну рече да у оближњој њиви Антонија Доксара, северно од града званог Свети Никола, налази се затрпана у земљи Њена благословена Икона. Овај богобојажљиви човек, када се ујутру пробуди, исприча своје виђење парохијском свештенику, а овај архијереју тога острва по имену Гаврилу. Вест о том виђењу пронесе се у току дана и кроз цео град, и сви људи решише да помогну око тога да се света Икона пронађе. Али и поред свег упорног тражења и копања, људи ништа не нађоше, због чега многи помислише да то није био истинити сан него само фантазија овога Михаила. Тако та ствар ускоро пређе у заборав.

Али следеће 1822. године, прве недеље јула месеца, деси се један друти чудесан догађај. На један сат од градског насеља, на највишем врху острва Тиноса званом Кехровуни, налажаше се један женски манастир из 10. века. У манастиру међу осамдесет монахиња живљаше и преподобна монахиња Пелагија, која беше дошла у манастир у својој 17. години и живљаше сама у једној келији. Те ноћи уочи недеље она осети у сну да се малени простор њене келије изненада испуњује светлошћу. Из те светлости њој се јави Пресвета Богородица и заповеди јој да оде у град и каже манастирском старатељу Стамателу Кагадису, да он откопа дом Пресвете, који се налази затрпан на земљишту Антонија Доксара у близини споменутог града Светог Николе, и да онда он сазида на том месту велики и леп храм Њој. Уплашена Пелагија не рече сутрадан никоме ништа о своме виђењу, па ни својој игуманији. Само се мољаше Богу. Тако у ћутању она проведе седам дана, молећи се непрестано Богоматери да је научи шта треба да ради. Ноћу уочи следеће недеље, она виде исто виђење и доби исту заповест од Панагије (= Пресвете). Пелагија опет проведе недељу дана у недоумици шта да ради, а никоме се не повери. Треће недеље истога месеца јула, по трећи пут се понови исто виђење, и том приликом Мајка Божја укори Пелагију за непослушност: Она јој запрети да ће умрети ако не буде послушала. Исто тако јој рече да ће и онога човека и цело острво зло снаћи ако Је не послушају. На питање Пелагијино: Како ће тај човек моћи да подигне тако велик и леп храм, Богомати одговори: Ја ћу се о свему побринути. – А ко си ти, Госпођо моја? запита Је Пелагија. И доби овај одговор: Благовешћуј земљо Радост Велику! После тога Мајка Божја ишчезну. Пошто већ беше зора, Пелагија устаде и пође најпре у цркву. По завршетку свете Литургије у цркви, она све исприча игуманији манастира Меланији, и она је посаветова да изврши заповест Мајке Божје.

Сутрадан Пелагија отиде оном човеку Стамателу и исприча му своја виђења. А он је посаветова да све то каже и епископу. Епископ тиноски Гаврил, који беше родом са Крита, беше човек духован и добродетељан. Када чу казивање Пелагијино, он се заплака од радости, и рече јој: Блажена си ти старица, и благо теби што те је Мајка Божја три пута посетила у келији! Пошто преосвећеном архијереју исприча то исто и Стамателос, архијереј се присети и оног ранијег виђења баштована Михаила, па се реши да по сваку цену учини све што треба да би се пронашао храм и Икона Пресвете Богоматере. Зато следећег дана он звонима црквеним сазва сав народ из града да дође у митрополитски храм Светих Арханђела. Срећом, у то време не беше ниједног Турчина на Тиносу. Када се народ сабра, владика им исприча виђење монахиње Пелагије и позва народ да помогне при копању. Народ се листом одазва, а домаћин њиве дозволи, те почетком септембра 1822. године отпоче прекопавање њиве. После копања више од једног месеца појавише се зидови једног древног храма. Народ настави прекопавање, али Икону још нигде не нађоше. То многе обесхрабри, и изгубивши веру, они престадоше копати.

Не прође много дана како се престало са копањем, а жена Стамателосова Ирина и сестра му Катарина разболеше се на смрт. Утом стиже и вест да се на једном крају острва појавила куга. Стамателос се веома уплаши, јер се сети оне претње коју Пресвета изрече Пелагији, те са народом отиде да умоли владику да се настави са копањем. Епископ беше и сам мислио да настави са ископавањем и са припремама око подизања новог храма Мајци Божјој, зато сада издаде наређење да се радови одмах наставе. Ускоро би откопан стари храм и један пресахли извор покрај њега. Особито се журило Стамателосу да се отпочне са зидањем храма, јер је, видећи да му је Пресвета Богородица одмах чудесно исцелила жену, веровао да ће тако престати и зараза куге на острву. А исцељена му жена Ирина даде за зидање храма сав свој мираз који имађаше. А то беше десет хиљада талира.

Радови се брзо наставише, тако да већ првог јануара 1823. године епископ са народом дође да изврши освећење темеља новога храма, који би основан тачно на темељима старога откопанога храма. Али по промислу Божјем сви беху заборавили да донесу воду за водоосвећење. Видећи да нема воде неки потрчаше у град по воду, а једно дете притрча владици и рече му: Вода није потребна, јер онај раније пресахли извор сада је пун воде. Тада захватише воду из овог новообновљеног извора, и епископ изврши освећење, а грађење се настави. Овај извор и до данас постоји крај храма Мајке Божје на Тиносу, и из њега побожни народ захвата свету водицу и односи је у своје домове.

Грађење храма би настављено, и за месец дана он би довршен. У току тих радова беху пронађени још и други остатци и делови старога храма и његових сасуда, али света Икона још не би пронађена. Тако прође и цео месец јануар и даће празник Света Три Јерарха, 30. јануара. Тога дана око подне, један радник из села Фалатада по имену Манојло Мацас, иначе звани Спанос, копајући земљу између извора и притвора цркве, изненада наиђе на једну дашчицу. Загледавши је добро он виде да је то део неке иконе. Он настави даље да копа и ускоро нађе и други део те иконе, која је свакако при овом копању и била разбијена. Пошто брзо опраше водом са извора оба дела иконе, на њима се указаше ликови Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила, јер икона беше Светих Благовести. Радост свега народа беше неописива. Ова радост постаде још већа када стиже и вест да је куга на острву престала, што беше први знак и прво чудо ове чудотворне Иконе Мајке Божје, прозване затим Μεγαλόχαρη (Великоблагодатна). Јер наиме, отац једног детета зараженог овом страшном бољком, узе одмах мало од оне земље која беше на Икони, и помазавши њоме дете, нађе га други дан потпуно здраво. Слично њему поступише и други болесници, и одмах оздравише.

Пошто побожни народ целива пронађену Икону, епископ је узе и састави и воском добро залепи, па је онда пренесе и постави у новоподигнути храм Пресвете, на свенародно мољење и поклоњење. Кроз три дана по проналаску свете Иконе, то јест 2. фебруара на празник Сретења, би отслужена прва Света Литургија у новом храму. По Светој Литургији би извршена литанија (молитвено обношење) свете и чудотворне Иконе свуда по граду, уз учешће свега народа и клира. Уз то још, овај проналазак чудотворне Иконе Богоматере повећа наду православних хришћана на потпуно ослобођење од турског многовековног ропства, које ослобођење већ беше отпочело.

Чудотворна Благовештењска Икона Пресвете Владичице наше Богородице од тада почива у Њеном велелепном храму званом Евангелистрија (тојест Благовештењска црква), непрекидно чинећи многобројна чуда свима који јој са вером приступају. Особито се многа чудесна исцељења догађају пред овом светом Иконом сваке године на празник Успења Мајке Божје и на Благовести. Тада се на острво Тинос окупља безбројно мноштво верника из читаве Грчке, који долазе посебним великим бродовима да се поклоне и помоле светој Икони Великоблагодатне Матере Великодародавца Бога нашег. Многобројна чудеса која чини Пресвета Богородица преко ове своје Иконе записана су у посебним књигама, које се чувају при храму Евангелистрије на Тиносу.

(Житија светих- Свети Јустин Ћелијски)

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Док имамо времена, чинимо добро свима, а особито својима по вјери (Гал. 6, 10)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

1780699_664181153624305_1625453608_nДобро од зла може се оделити и мора се делити. Но, да ли се може делити добро од добра? Не може. Никако не може. Нити се може зло од зла, ни добро од добра делити. Где је једно зло, ту су одмах многа зла, над истим вигњом. Где је једно добро, ту су одмах многа добра пред истим олтаром. Грозд и грозд, труо сав труо; здрав сав је здрав.

“Милост и истина иду пред лицем Твојим, Господе”, говори Псалмист, а на другом месту опет: “Милост и истина сретоше се, правда и мир целиваше се”. Добро иде с добром. Добро се лако дружи с добром. Али, зло и добро не могу заједно, као ноћ и дан.

Је ли вам се досадило чинити добро, браћо моја? Јесте ли пожелели и са злом једно коло поиграти? Ај, никако. Не хватајте се у коло са злом. Јер ћете постати гадни, и мршави, и црни, и смрдљиви и одвратни и себи и другима. Ако желите бити заувек лепи и једри и светли и благомирисни и привлачни, ако то желите браћо моја (а ко то не жели) онда држите се добра, и само добра, и не мешајте нипошто добро са злом, ни крст са некрстом, ни поштење с непоштењем, ни Христа с Антихристом. И не хватајте се у коло са злом, са непоштењем, са развратом, са пијаницама и коцкарима и богохулницима. Јер, су они гад пред Господом. Ако дакле желиш да не постанеш гад пред Господом и анђелима Господњим и твојим светим ђедовима и прадедовима, онда се не ортачи са злом и не побратими се са аргатима зла.

Ово вам не саветујем само ја. Ово вам саветује Божји апостол Павле. То је онај Павле, који најпре није веровао у Христа, као што и данас многи не верују, но који се после уверио тако силно да је радије приклонио своју главу под мач, него што би своје уверење променио.

А добро чинити да вам се не досади. А мало даље он то појачава овим речима: Докле имамо времена, браћо, чинимо добро сваком, а нарочито онима који су с нама у вјери (Гал. 6, 9 – 19). Каже: докле имамо времена чинимо добро! Ај, браћо моја, помислите колико имамо времена? Данас је погребено хиљаду деце, девојака и момака. Ко нам јамчи, да нећемо и ми бити погребени сутра или прекосутра? Видовити апостол видео је то што и ми видимо, и знао је то што и ми знамо, па пред сахрану свакога од нас виче нам: Докле имате времена чините добро. Чините добро свакоме, а нарочито онима који су с вама у истој вери. Какво добро пре свих добара? Истина и милост. То је срж Јеванђеља. Познајте истину и покажите милост.

Добро је рекао српски народ: ближа је кошуља од хаљине. Чини добро прво својој браћи по вери, па својим рођацима, па суседима, па онда даљним и по вери и по крви, даљним и даљним до најудаљенијих крајева земље. Да не будемо као неки такозвани интернационалисти, који су спремни да чине добро онима најудаљенијим, а да своју најближу браћу, по крви и вери, оставе да беспомоћно гину и умиру.

Докле имамо времена, чинимо добро, заповеда апостол Христов у име Христа. Шта то значи? То значи троје, и то:

- Прво, навикнимо чинити само добро. Извежбајмо се чинити само добро. Осетићемо, сладост и радост у томе што чинимо људима добро. Ако се кренете за истином, милост ће вас пратити. Милост и истина не одвајају се.

Онда друго: чинимо добро најпре и првенствено православној браћи нашој. Није то мало братство. То је братство од преко две стотине милиона душа. То су они који су с нама једно у вери. То је један велики свет. Ми нисмо у стању свакоме православноме дати нешто у руку. Свак то и не тражи од нас. Већина од њих не желе од нас никакав материјални дар. Желе само љубав, саучешће и молитву. То можемо дати свима. Подајмо докле имамо времена. А сат нашега времена није избио. Кад избије, онда не можемо чинити ни добро, ни зло које би хтели. Зато нас апостол жури вичући: докле имате времена, ај, докле имате времена, чините добро! појмите истину и чините милост.

Браћо моја! Чинити зло, то је постала страст Европе. Тиранисати, светити се, пљачкати, превозносити се, уништавати, речју чинити зло у томе је васпитана. Томе ће Свевишњи убрзо учинити крај. Ако желите Срби, да то не буде и ваш крај, онда се вежбајте чинити добро, ревновати за добро, гинути за добро. Јер, добро то је Бог, то је Христос, то је слава и похвала, то живот и бесмертије, то појање и клицање анђелских сила, јуче, данас и сутра и на век века. Амин.

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”

 

Објављено под Кроз тамнички прозор | Оставите коментар

ПАПА ФРАЊО – СУПЕРСТАР, ИСПОВЕДАО СЕ ЗА ТЕЛЕВИЗИЈУ (видео)

Рим, 28.03.2014. – Римокатоличке пропагандне агенције направиле су још један документарно-играни филм са папом Франциском. Овог пута, “симпатични језуита” је виђен у улози покајника који пред милионима гледаоца “на чуђење” своје пратње, одлучно скреће са утврђеног церемонијала где он треба да исповеда грешнике и упућује се да сам пред камерама обави своју исповест.

pap Нажалост, исповест није тонски снимљена, али је харизматични Аргентинац и овим немим филмом показао да за њега клишеи не важе и да је спреман на, досада неуобичајени начин, прибере симпатије сентименталне публике. Да ли је и у овом филму уплетен папин агент за јавне наступе није обзнањено.

А ти кад се молиш, уђи у клет своју, и затвори врата cвoja, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. (Јеванђеље од Матеја)

Погледајте, такође: ПАПИН ПИ-АР

Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”

Објављено под Кратке вести, Римокатолици | 1 коментар

Митрополит Иларион: НЕ КОРИСТИТЕ РЕЧИ СВЕТИХ ОТАЦА НИ КАО ХИГИЈЕНСКИ ПАПИР, ВЕЋ ИХ УНИШТАВАЈТЕ

- Почела предсаборска кампања – декаденција мора да се изјасни.

(Декаденција је појам којим се описује постепено пропадање или слабљење неког појединца, организације, културе, друштва или цивилизације изазвано претераном уживању у луксузу, те заједно са њим везаном губитку некадашњих моралних и других основних принципа.)

Очигледно је да ће све већа диференцијација да се догоди у декадентним круговима православних. Православни хришћани који се по сваку цену држе режимског свештенства стављени су пред избор – да прихвате кривицу због помагања развитку јереси екуменизма или да се одвоје од те јереси прихватајући принцип 15. канона Цариградског сабора који одобрава непомињање епископа који су пали у јерес и пре одлуке Сабора.
Мада су очигледне опомене Светих Отаца да је овако организован “Васељенски сабор” за 2016. осуђен да буде јеретички, православни који се држе јединства са екуменистима не желе то да виде. О разлозима зашто ће ово сабрање да изазове нове јереси и расколе најдетаљније је писао свети Јустин Ћелијски, српски богослов планетарног значења. Његова теологија која је сам врх теолошких истина савременог доба, ипак, прогнана је са већине теолошких факултета у свету и намеће се јеретичка теологија (теомахија) митрополита Јована Зизјуласа која врви од софизама. Један од софизама екуменистичке теологије је и тај да су одлукама Васељенских сабора (ма какве биле) ултимативно морају покоравати све Цркве. На тај начин би се и на том сабору из 2016. озаконила јерес која би одлукама тог сабора постала општеобавезно учење Цркве.

hilarion_alfeyev_metropolitan_of_volokolamsk

Митрополит Иларион препоручује да се речи Светих отаца не користе ни за тоалет папир, већ да се уништавају.

Зизјулас и његови следбеници превиђају намерно једну важну чињеницу. Та чињеница каже - да би се један сабор називао Светим Васељенским Сабором, тај сабор мора да буде у сагласности са Светим Писмом, Предањем и одлукама ранијих одлука сабора. Било је много сабора, али, свакако нису сви проглашени за “Васељенски”, већ само њих 7 на броју. Неки од сабора, где је победила јерес називани су “разбојничким”. Епитет “васељенски” даван је сабору тек по томе што је временом доказано да су његове одлуке путоказ за православне и да су у складу са Предањем Цркве. Сада се, за 2016. годину облапорно гордо и неправилно, један сабор унапред назива “Светим Васељенским”. Сами најављени учесници дају себи за право да својим одлукама дају епитет “свете”. Ако тим путем наставе могу доћи до тога да у својој самоуверености и себе назову “Светим Оцима”.

Што се тиче питања Осмог Васељенског Сабора, учење Православне Цркве је јасно и недвосмислено, иако би екуменисти желели из петних жила да га удвосмисле. Епитет “Осми васељенски”, велики број православних учитеља даје већ одржаном Сабору у Цариграду на коме су под председништвом светог Фотија Цариградског (иначе, патријарха који је послао св. Кирила и Методија да просвећују Словене) осуђена новачења ватиканске јерархије и донешена правила која регулишу живот православних када су угрожени од јереси сопствених пастира. Ипак, још није било сабора који би озваничио Сабор св. Фотија као Васељенски Сабор, мада је његово значење и без тога једнако значењу Васељенских Сабора. О Осмом Васељенском Сабору постоји мишљење јеросхимонаха Кукше (†1964):

„Долазе последња времена. Ускоро ће бити екуменистички сабор под називом ‘свети’. Али, биће то осми сабор, који ће бити сабор безбожних. На њему ће се све вере ујединити у једну. Потом ће укинути све постове, монаштво ће бити скоро уништено, Епископи ће се женити. Нови календар ће бити уведен у Васељенској Цркви. Будите будни. Гледајте да идете у Божије храмове док су још наши. Ускоро нећете ићи тамо, јер ће се све изменити. Само изабрани ће то увидети. Људи ће наставити да одлазе у цркве, али ми ни у ком случају тамо не треба да идемо. Молим вас, стојте у истинској Православној вери до краја ваших дана и спашавајте се.“

Овде коментар није потребан. Поред тога о Осмом васељенском сабору је говорио и свети Нектарије Оптински, (†1928):

„Неће више бити Сабора. Било jе седам сабора, као седам Светих Тајни, седам дарова Светог Духа. У овом веку, пуноћа је број седам. Број будућег века је осам.“

Јасно је да свети Нектарије одриче да ће се десити неки сабор који ће бити православан, а са епитетом “Осми Васељенски”. Ипак, један други свети старац, св. Нил Мироточиви који је живео у 17. веку, говори:

“Затим ће се састати Осми сабор да разабере свађу, и објавиће добро добрим и зло злим… Земљодјелац одваја пшеницу од пљеве. Пшеница је – за човека, плева пак, за стоку. Кажемо, биће удаљени, одељени добри од злих, тј, правоверни од јеретика, и неко ће кратко време живети у миру људи.”

Мада на први поглед изгледа да постоји противречност у речима св. Нектарија и св. Нила, разлика у њиховим ставовима може да се објасни разлици у изражавању, а не у суштини прореченог. Њихови ставови су идентични ако кажемо да сабор за који се увелико уображено најављује да је “Осми Васељенски”, и који је усмерен на спајање Цркве са псеудохришћанским религијама, није “Осми Васељенски”, већ један од многих “разбојничких”; а да ће после тога доћи до неког окупљања остатака православних који ће својим сабором да се коначно оделе од јеретика. Да ли ће тај сабор икада бити озваничен као “Осми” о томе се не зна.

” … Земљорадник одваја пшеницу од плеве. Пшеница — за људе, а плева за стоку. Говорим, биће одлучени и одвојени добри од злих, то јест правоверни од јеретика, и за неко време људи ће уживати мир.”

Очигледно је из ових речи да “Осми васељенски сабор” који организују екуменисти није сабор о коме је говорио св. Нил, јер екуменисти организују уједињење “добрих са злим, правоверних са јеретицима”, док ће истински сабор да организује разлучење, супротан процес. Колико озбиљно екуменисти организују овај свој “васељенски сабор”, или боље рећи васељенску срамоту, говори и то што су, већ сада почели да припремају народ на прихватање одлука овог свог сабрања. Међу првима се јавио и митрополит Руске православне цркве Иларион Алфејев:

„Сада се у црквеној и нецрквеној средини шири разнородна литература у којој се говори да се припрема осми Васељенски сабор и да ће то бити антихристов сабор, јер ће на њему православни потписати унију с католицима, одрећи се старог календара, укинути постове, свештеницима разрешити да ступају у други брак и тако даље.“ По његовим речима, ако некоме у руке допадне таква литература, не треба је користити „ни као што се у домаћинству користи стари папир, ни из хигијенских разлога“. „Уништавајте такве публикације да не бисте затровали своје умове и да оне не би допале у руке некоме који има слабу веру, и који није у стању да разликује бело од црног, правду од неправде, информацију од дезинформације“, рекао је Иларион. (Са сајта “Стање ствари”)

Покушаји да се упозорења св. Јустина, Нила, Нектарија, Теофана и других Светих Отаца подведу под “разнородну литературу”, је једноставан начин да се успавани међу православнима неприметно подведу под команду екумениста. Јасно је, како смо и на почетку казали, да је велика пометња међу православнима и да један број већ прихвата логику “где сви, ту и мали Муја”, aли је јасно из овог раног упозорења и позива на цензуру Светих Отаца, да постоји и паничан страх код екумениста од православних. Декадентна борба, у редовима православних који галаме, али се, на крају, саглашавају са екуменистима, добила је Иларионовом апологијом лажног сабора свог моћног црва сумње и логичку потврду да треба остати у јединству са екуменистима, што је свакако тек почетак кампање екумениста “боље спречити (будућу опозицију екуменизма), него лечити.” 

82895_vr2-vreska-svecanost-vranje-foto-v.-p._origh

Отац Јустин – живи борац против јереси екуменизма.

Истовремено, док се сва висока јерархија националних цркава полако усаглашава у примању јеретичких уредби, док се обезбеђује “већина” свети Јустин Ћелијски нас упозорава:

Имајући у виду све ове напред изложене чињенице и болно свестан њих и стања у савременој Цркви Православној и уопште стања у свету, које се стање ништа битно није променило од оне моје прве представке Светом Архијерејском Сабору (маја 1971. године), савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови “Васељенски” Сабор, и поготову од учешћа на њему. Јер ако до таквог Сабора – не дај Боже! – дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће.  (Пред Ђурђевдан 1977. г. Св. Јустин Ћелијски)

Погледајте, такође: ВАРТОЛОМЕЈ: ИМА ЈЕРЕСИ

Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 6 коментар

Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуд долази и куда иде (Јн. 3,8)

1459112_569897129749391_1607641785_nТи долазиш! Ја не видим начин на који идеш, видим само Твој долазак, и то не телесним очима. Осећам. He остављаш времена нити дајеш начина да се размисли о томе ко си Ти? Неочекивано се јављаш у души, Невидљиви и Непојмљиви! Јављаш се неописиво тихо и фино, заједно са влашћу и силом Творца, зато мењаш читавог човека: мењаш, претвараш, пресаздаваш, обнављаш и ум и срце и тело!

Ти Силни улазиш у кућу, свезујеш јакога и отимаш покућство његово, али не на погибију, него на спасење! И кућа и покућство раније су припадали Теби; Ти си их направио направио за Себе; а они су се сами предали у жалосно ропство отимачу. И све до сада били су моји ум, душа и тело под влашћу љутог властелина, делујући под његовим утицајем. Ти долазиш и они се сада потчињавају Твојој власти, почињући да делују под Твојим светим и блаженим утицајем.

Како да Те представим? Шта да кажем браћи својој о Теби? Како да им пренесем име Страника који се склонио под кров моје душе, под кров трошан и разрушен, отворен пред силовитим ветровима, кишом и снегом – погодан само за неко привремено склониште за стоку? Шта си нашао у моме срцу, у које су једна за другом долазиле различите греховне помисли, улазећи у њега без препреке и налазећи ту као у јаслама, или као што свиње налазе у кориту, укусну храну свакојаких страсних осећања?

Чини ми се да знам име свога Госта! Али, с обзиром на моју нечистоту, плашим се да изговорим то име. И само непобожно изговарање тог великог и свесветог имена може да донесе осуду! Колико је тек онда страшније присуство Именованога! Но, Ти си ту! Твоја бескрајна доброта довела Те је код прљавог грешника, како би он, познавши достојанство и назначење човека, опитно окусио и чулно видео да је добар Господ (Пс. 33,8), како би оставио путеве безакоња, оставио своје омиљено блато смрадних страсти и постарао се да покајањем стекне чистоту и постане Твој храм и обитавалиште.

Како да назовем Страника Који станује код мене, који обитава у мени? Како да назовем чудесног Госта који је дошао да ме утеши у моме изгнанству, да ме исцели од неисцељиве болести, да ме извуче из мрачног бездана, да ме изведе на травнато поље Господње, да ме постави на стазе праве и свете? Онога Који је дошао да уклони непрозирну завесу што је до сада била раширена пред мојим очима, скривајући од мене величанствену вечност и мог Бога? Како да назовем Наставника који ми објављује учење о Богу, учење ново и уједно врло древно, учење Божанско, а не људско?

Хоћу ли тог Наставника да назовем светлошћу? Ја светлост не видим, али Он просвећује мој ум и срце више од сваке речи, више од сваког земаљског учења: без речи, неописиво брзо, као каквим чудесним додиром – да тако покушам да опишем неописиво – или делањем унутар самог ума.

Да га назовем огњем? Али Он не спаљује; напротив – орошава и пријатно хлади. Он је некакав глас тих и танак (1. Цар. 19,12), али од Њега као од огња бежи свака страст и свака греховна помисао.

Он не изговара никакве речи – не изговара, али ипак говори, учи и пева: чудесно, тајанствено, неописиво тихо и префињено, мењајући и обнављајући ум и срце који у безмолвију у тајној одаји срца ослушкују Њега. Он нема никакав лик нити облик. У Њему нема ничег чулног. Он је потпуно нематеријалан, невидљив и крајње префињен; изненада, неочекивано и неописиво тихо, јавља се у уму и срцу, и постепено разлива по целој души, по читавом телу, овладава њима и удаљава из њих све греховно; зауставља деловање плоти и крви; сједињује раздвојене делове човека у једно; нашу природу, која се услед страшног пада распала као крхка посуда, показује као целу. Ко видећи пресаздавање неће препознати руку Саздатеља, Који једини има власт да саздава и пресаздава?

До сада сам говорио само о делању, не именујући Делатника. Страшно ми је да га именујем. Погледајте ме браћо! Видите шта се у мени догађа! Реците ми ви – шта се то у мени догађа? Ви кажите ко то чини?

Осећам присуство Страника у себи. Одакле је дошао и како се појавио у мени – не знам. Појавивши се, Он остаје невидљив и потпуно недокучив. Али присутан је, јер делује у мени, јер влада мноме, не уништавајући моју слободну вољу, него је увлачећи у Своју вољу неописивом светошћу те воље.

Невидљивом руком Он је узео мој ум, срце, душу, моје тело. Тек што су осетили ту руку, они су оживели! У њима се појавио нов осећај, нов покрет – духовни осећај и покрет! Ја до сада нисам познавао те осећаје и покрете, нисам чак ни слутио, ни претпостављао да постоје. Они су се појавили, а пред њиховом појавом телесни и душевни покрети и осећаји су се сакрили или су остали оковани. Они су се појавили као живот, а пређашње стање ишчезло је као смрт.

Од додира руке сви делови мога бића – ум, срце и тело – сјединили су се међу собом, сачинивши нешто целовито и јединствено, да би се потом погрузили у Бога, пребивајући у Њему док год их та невидљива, недокучива и свемоћна рука држи.

Какав ме тамо осећај обузима? Читаво моје биће бива прожето дубоким и тајанственим ћутањем, изван сваке мисли, изван сваког маштања, изван сваке душевне кретње коју производи крв. Целокупно моје биће празнује и уједно дела управљано Духом Светим. To управљање не може се описати речима. Живим као опијен, заборављам на све, храним се непознатом и непропадљивом храном; налазим се изван свега чулног, у области нематеријалног, у области која је не само изнад материје, него и изнад сваке мисли, сваког поимања; не осећам ни само своје тело.

Моје очи гледају – и не гледају, виде – и не виде; уши слушају – и не чују; сви моји удови су опијени и ја се клатим на ногама, придржавам се да не бих пао, или лежим на одру као болестан без болести и раслабљен од преизобиља снаге. Чаша Господња, чаша Духа, напајајућа је као најјача (Пс. 22,5). Тако проводим дане и недеље!… A време се скраћује!…

Дивно ћутање обузима ум, срце и душу, који су се свом силином устремили ка Богу и, да тако кажем, изгубили се у бесконачном кретању ка безграничном. To ћутање уједно је и беседа, али без речи, без икаквог ширења, без мисли и изнад мисли. Страник, Који све то чини, има необичан глас и речи – изговарају се немо и без звука и чују на тајанствен начин. Да бих препознао чудесног Страника тражим у Светом Писму место где би се говорило о таквим делима и нехотице се заустављам пред Спаситељевим речима: Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуд долази и куда иде: такав је свако ко је рођен од Духа (Јн. 3,8).

Ho, како назвати само то деловање? Оно умирује човека и сједињује га са самим собом, а потом и са Богом; немогуће је не препознати у том деловању утицај благодатног Божијег мира, који превазилази сваки ум и који ће сачувати срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил. 4,7) мира који даје Дух Свети када приступа човеку и обнавља га. Тачно! Од тога ум и срце постају јеванђелски, постају Христови: човек гледа Јеванђеље написано у себи – на таблицама душе, прстом Духа.

Божански Страник одлази и скрива се једнако неприметно као што долази и што се јавља. Али Он у читавом мом бићу оставља миомирис бесмртности – нематеријалан, као и Он Сам што је нематеријалан – миомирис духовни, животни, који се може осетити новим чулом које је Он засадио или васкрсао у мени. Оживљаван и храњен тим миомирисом ја пишем и саопштавам реч живота мојој браћи.

Свети Игњатије Брјанчанинов

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”

Објављено под Uncategorized | 2 коментар

РАСКОЛ У УКРАЈИНСКОЈ ЦРКВИ, У НАЈАВИ

(Други део трактата „ЈА САМ У КАТАКОМБИ, МАМА, НЕ БРИНИ ЗА МЕНЕ!“)

Погледајте први део: КАД ПАСТИРУ СЛОМИШ КИЧМУ…

“Доћи ће време када ће пред вас ставити крст и хлеб и рећи – бирајте.” – св. Матрона Московска

Неки српски свештеници су овај проблем решили на елегантан начин:

”Крст носим – звездом се поносим. Тита волим, а Богу се молим”

Ово је изрека којом је постао познат свештеник Милан Смиљанић, министар пољопривреде у време када је Брозов режим отимао земљу Цркви и сељацима. Тако је шизофренија постала модус који се полако уклапао у организацију Српске православне цркве, да би кулминирао доласком на чело СПЦ епископа Иринеја Гавриловића. Оног Иринеја, који је канонизовао за светитеља светог Јустина Ћелијског, борца против екуменизма, па мртав-’ладан изјавио за себе да је екумениста, и то за новине!

Уствари, црквена јерархија од Јапана до Аљаске полако је падала током 20. века углавном на овај начин: понуђен је избор – крст или хлеб, тј. страдање или конфор. Можда је код нас, Срба, најилустративнији пример патријарха Германа, који је имао своју породицу, децу, па је био уцењен да ради како му партија прописује или да своје најближе изложи страдањима. А, када глава засмрди онда и цела риба заудара. Православни Срби су се, онда, одрицали славе, крштења, венчања… ради станова, кредита, запослења…

Ако си епископ Цркве, у једном тренутку мора да дође таква жута минута, када ти понуде крст или хлеб. Хвала Богу, па је епископ Артемије имао и сведока те минуте, те је остало за јавност сведочанство како је он реаговао поводом ове понуде. Сведок је маринац Дејвид Хантер и вероватно сте већ чули његову причу, али за оне који нису, понављамо је:

Превод понуде “крст или хлеб” на савременом језику 21. века гласи – “званична црква” или “катакомба”. Мада је израз “званична црква” нелогичан по себи, он је у све чешћој употреби и односи се на оне архијереје који прећутно пристају на јереси и отпадање од Православља ради признатог статуса од стране државних власти у антихришћанским државама.

- Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: ” Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити” . Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастир него – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.

Овако говори св. Анатолије Оптински (+1922) о сличним дешавањима.

Уствари, и у Украјини је, приликом упада украјинских нациста, постављен услов за опстанак православних монаха у Кијево-печерској лаври – узми или остави; “крст или хлеб”; храм у случају да се прихвати сарадња на разградњу Православља или катакомба ако желиш да будеш непоколебив у Вери.

У сваком случају, ни украјински нацисти, нити њихови НАТО-партнери, не желе само колаборацију братије Кијево-печерске лавре, већ желе колаборацију целе Украјинске православне цркве – Московског патријархата, што ће мало теже да иде док је Путин жив. Резултат у Синоду УПЦ-МП је тренутно овакав:

6:3 за колаборанте 

razkol3 епископа који не пристају на сервилни однос према украјинским нацистима су, по речима епископа Евстатија Зорје: митрополит Одески и Исмаилски Агафангел, намесник Лавре владика Павло и митрополит Иларион из Донецке епархије.

Све у свему:

НАТА(излази из собе, Живка за њом): Кажем вам, госпа-Живка, немојте ви узимати к срцу. Тако вам је то: док сам била министарка, цео свет око мене; те сви ми пријатељи, те сви ме поштују, те пуна ми кућа посета. А о журу нема довољно столица у кући и нема довољно шоља за чај, а имам два туцета. Па онда, женска друштва бирају вас за управну чланицу, певачка друштва бирају вас за патронесу, и тако све редом. А кад престанете бити министарка, праве се сви Енглези. Тек видиш, на журу ни родбина не долази; три шоље за чај довољно. Па једни вас избегавају, а други се праве чак да вас не познају. Прошла сам ја то па знам, а ви — здравље, Боже — видећете. Само, знате, не треба то примати срцу.

ЖИВКА: Ако хоћете право да вам кажем, мени и није баш толико стало до тога да будем министарка.

НАТА: Е, па немојте, госпа-Живка, будимо искрени. Пријатно је то: имаш фијакер, имаш цигарете на репрезентацију, идеш бесплатно у ложу, имаш салон-вагон за путовање, па момак из министарства; па чим потражиш телефон и кажеш ко си, а телефонискиње покрхају се која ће ти пре дати везу; па клањају ти се чиновници, па чиновничке жене ти једнако праве визите. Па онда, ако си на ручку, почасно место; ако је каква светковина, добијеш букет; ако је парада, добијеш место на трибини. Не може се рећи да све то није пријатно. (Из комедије Бранислава Нушића“Госпођа министарка”)

gospodjaministarka_1375870157_670x0

“Е, па немојте, госпа-Живка, будимо искрени.”

Погледајте, такође: ВОДИМО ЉУБАВ, А НЕ БЛУД

Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”

Објављено под Руска Црква, Српска Црква | Оставите коментар

КАД ПАСТИРУ СЛОМИШ КИЧМУ…

(Први део трактата „ЈА САМ У КАТАКОМБИ, МАМА, НЕ БРИНИ ЗА МЕНЕ!“)

Сећате ли се банде украјинских фашиста пред вратима Кијево-печерске лавре? „Тресла се гора, родио се миш“, рекли би људи. Шта је било са борцима за Православље из ове лавре, да ли су одстојали Православље или су се поколебали као онај од 40 мученика Севастијских који је побегао из леденог језера и одрекао се тиме Православља?

lavra

Кијево-печерска лавра – да ли је тврђава пала?

Галама је око тога утихнула, Лавра је остала у рукама Московске патријаршије, а резултат у нашој јавности није познат. Ултиматум украјинских фашиста да Лавра пређе под омофор (или омчу) Кијевског расколничког патријархата нису становници Лавре испунили. Ипак, они који прате детаљно оно што се у Украјини дешава приметили су да се после догађаја око Лавре десио један заокрет у ставовима украјинских епископа из Московске патријаршије. Многи од њих почели су, Господи помилуј, да призивају на рат Кијева против Москве. Један од њих, сушта интелигенција, митрополит Августин, оправдавао је рат православних Малоруса (Украјинаца) против православних Великоруса, тиме што је и св. Николај Јапански благословио да се у рату Русија-Јапан православни Јапанци моле за победу јапанског оружја, док ће он, Николај, као Рус, да се моли за победу руског оружја. Није Августину пало на памет да је рат Јапан-Русија био рат око територија, а да је рат Руси против Руса идеолошки рат – НАТО-глобалиста против слободне малоруске државе. То што Августин призива НАТО-Русе да ратују против оних осталих Руса било би идентично томе да 1941. Српска црква позива Србе да се прикључе Титу и ратују против краљеве војске.

То, да је епископат Украјинске Цркве подлегао пред притисцима, доказао је после неколико дана и носилац омражене титуле у СПЦ – „мјестобљуститељ“ Кијевске митрополитске катедре Онуфрије. Он је прво, на Недељу Православља, са разним јеретицима и „најгорим Божијим противницима“ учествовао у свечаности организованој поводом двестогодишњице рођења једног трећеразредног писца-русофоба у Кијеву, а онда је и званично признао револуционарну бандитску власт у Кијеву. После њега, изређали су се још неки из Украјинске Цркве – Московског патријархата који су позивали на мржњу према Путину и Великорусима.

Укратко, епископат Украјинске цркве, углавном, је подлегао притисцима и ради неке сигурности у границама Украјине одао се невољно русофобији, а како и зашто – о томе у следећем наставку трактата, ако Бог да.

Погледајте, такође: ЈЕРАРХИЈА УКРАЈИНСКЕ ЦРКВЕ ИЗДАЛА

Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”

Објављено под Руска Црква | 2 коментар

Благословен је Господ Бог који једини чини чудеса!

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

Sopoćani_Monastery,_side_view,_SerbiaКад слеп човек викне: дајте ми светлости! ви ћете за палити једну свећу и казати: Ево ти светлости! Но, он ће опет викати: Та, дајте ми светлости! Ви можете тада запалити десет свећа и рећи му: Ево ти светлости! Али, он ће и даље срдито викати: Зашто ми не дајете светлости? Ви га можете увести у дворану, где светли стотине сијалица, па му рећи: Ево ти светлости изобилно. Али, у својој густој и црној тами, он ће и даље јаросно викати: Та, запалите бар једну свећу да видим!

Еј, робе таме! И милиони свећа да засијају пред твојим угашеним очима, ти нећеш видети светлост. Узалуд ћеш ти тражити да ти се покаже светлост, кад нема чиме да видиш ту светлост. Као што ће се узалуд пружати хлеб у руке онога коме су руке одсечене, и као што ће се узалуд трубити на уши онога ко је глув. Треба имати здраве очи, и за светлост је лако.

Но, браћо моја, ма колико да ми сажаљевамо оне људе који због слепила очију не могу да виде светлост сунчану, кажем вам, нису они најнесрећнији људи. Сто пута су несрећнији они којима је оно унутарње око помрачено, те не могу да виде Божја дела, Божја чудеса свуда око себе. Такви слепци били су јеврејски главари у оно време, када је Господ Исус Христос по земљи ходио и премнога чудеса творио.

Пред њиховим очима Христос је посведневно чинио чудеса, па ипак су они стално викали: покажи нам неко чудо! Какво нам чудо показујеш, да би ти ми веровали? Покажи нам знаменије! Дај нам неко чудо, слично чудесима што их Мојсеј учини у пустињи! Ако си Син Божји, дај нам чудо! Покажи нам чудо!

Поред њих су пролазили слепци, који су прогледали, неми, који су проговорили, узети, који су проходали, згрчени који су се усправили, губави, који су се очистили, луди, који су постали смислени, умрли, који су васкрсли – чете за четама болесних и невољних у току три године, које је једини Христос могао излечити. И све су то главари јеврејски очима гледали, али као да нису видели, због тога су викали: Дај нам знак! Учини чудо! Покажи силу! Чудо, учини чудо!

Дуго им Господ Исус није одговарао на та злобна питања. Отровне осице! Него место одговора сваки дан је чинио чудеса за чудесима. Најзад им је рекао: Род зли и прељуботворни иште знак. И у праведном гњеву свом назвао их је правим именом говорећи:

- Тешко вама лицемери!

- Тешко вама слијепи вођи!

- Будале слијепе!

- Змије, породи аспидини!

- Како да не видите ви оно што сав свет види? Како да само ви иштете чудо, кад чак и незнабошци говоре о безбројним чудесима Божјим?

Зар вреди јављати неко чудо вама, који ћете до краја времена ужасавати сва поколења људска невиђеним чудом својег чудовишног слепила и своје сатанске злобе?

О, браћо моја! У наше време јудизирана Европа добила је још у оштријем облику свађу са својим Спаситељем и Богом. Главари европски не траже никакво чудо од Христа, него одричу могућност ма каквога чуда. Њихови народи, потиштени и понижени као “глупе масе”, промукли су вичући им у име Христа:

- Па како да нема чудеса! Та у овоме свету и нема ништа друго осим Божјих чудеса. Највеће чудо је овај свет што сваки дан стоји пред нашим очима. И горе и доле, и у целини и у појединостима, овај свет је неисказиво чудо, састављено од безбројних и безбројних чудеса. Не будимо дакле слепи, него отворимо очи, погледајмо и узвикнимо заједно са видовитим Псалмистом: Благословен је Господ Бог који једини чини чудеса! Ко је као Ти Господе да чини чудеса? Јер, Бог и не чини ништа друго него чудеса. Нити творац наш ствара ишта што није чудо.

Милиони сијалица светле пред очима нашим, над главама нашим, под ногама нашим. Те сијалице, то су чудеса Божја. Ако их неко не види, то не значи да сијалице не сијају, него да је слеп онај ко их не види.

Задужбине српских владара јесу сведоци чудеса Христових или Христових светаца. Да се није јавило чудо, не би се ниједна задужбина саградила. У старо време главари српски држали су исту веру као и народ. Јединство веровања код господе и код сељака најсјајнија је одлика старог српског друштва. У наше време створена је провала, не природна но вештачка, па нити господа могу лако да приђу вери народној, нити, још мање може народ да скочи у мрак господског неверовања.

А иноверци и туђеземци са вером улазе у задужбине наших дедова и добијају исцељење од разних мука. Муслимани и цигани тужиће нас Христу на Страшном Суду. И лакше ће бити њима него оним крштеним Србима што крст исмејаше.

Памтите то и казујте својој деци. Јер, свачији век пролетиће као облак, и свак ће изаћи на Суд Христов, да буде питан: Јеси ли одржао веру и јеси ли веру потврђивао делима? Богу слава од вас а вама спасење од Бога. Амин.

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”

Објављено под Кроз тамнички прозор | 1 коментар

Укратко (видео): ВАТИКАН ДОБИЈА САВЕЗНИКА У ПОП КУЛТУРИ; ЧАСНА СЕСТРА БОЉА ОД “МАДОНЕ”

Ватикан се у светским медијима показује све допадљивијим масама ТВ и интернет гледалишта. Иако се често објављују вести везане за педофилне скандале код ватиканског свештенства што Ватиканцима даје негативну конотацију, истовремено папа Франциско постаје поп-икона масовних медија. Недавнo jе и млада италијанска часна сестра, са “благословом” или без “благослова” папе Франциска наступала у једном популарном шоуу где је показала своје певачко умеће певајући баладу Алише Кејс “Нико” коју је написао познати активиста за хомосексуалну пропаганду Џорџ Мајкл. 

pop kult

Извод из житија бивше блуднице св. Марије Египћанке

Можда ће однос и дозвољивост овакве забаве код православних монахиња најбоље илустровати следећи одломак из житија св. Марије Египћанке где она говори о песмама које је раније певала док је водила развратни живот. Иначе, код паписта уживљавање у молитву и маштарење приликом молитве често има исте ефекте разнеживања и стварања патворених осећања псеудољубави које су присутне и у љубавним баладама поп-културе. Ипак, занимљиво је да је савремена популарна култура почела као опозиција римокатолицизму, те су се њени представници попут Џона Ленона трудили да исмеју и да се наругају римокатолицизму, док се на почетку 21. века те две, наизглед супротне културе, опет срећу и постају савезници.

“А желела сам и своје омиљено пиће: вино, јер сам много вина пила док сам у свету била. Овде пак, ни воде нисам имала, те ме је силна жеђ сагоревала, и ја сам страшно патила. Понекад ме је морила жеља за развратним песмама, и приморавала ме да певам песме демонске, на које сам била навикла. Но у таквим случајевима, ја сам ударала у плач и била се у груди, сећајући се завета које дадох долазећи у ову пустињу, а мишљу сам се преносила пред икону Пресвете Богородице, моје Посреднице, и пред њом плакала молећи је да одагна од мене помисли које тако смућују бедну душу моју. И пошто бих дуго плакала и у груди се искрено ударала, светлост би ме са свих страна обасјала и спокојство завладало мојим бићем.” (Житије св. Марије Египћанке)

casna1

Док је Бенедикт био некако старомодан и држао се догматске искључивости и неког принципа, сматрајући да је једино римокатоличка организација – “потпуна Црква”, чини се да је језуита Франциско верски минималиста, спреман да прекрши сва правила и норме да би Ватикану обезбедио религијско вођство у свету.

Посматрајући потезе којима папа Франциско постаје све присутнији у светским популарним медијима, има се утисак да ће његова светска слава потамнити славу и Јована Павла Другог који је досада најпознатији савезник светског џет-сета међу Ватиканцима. Стварање заједничке глобалистичке религије као да узима замаха. Да ли је и наступ часне певачице у вези са папином светском рекламом или је њен шоу и њена сопствена иницијатива остаје да се види.

Погледајте, такође: ПАПИН ПИ-АР

Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”

Објављено под Кратке вести, Римокатолици | 1 коментар