Европа наших дана то је Вавилонска кула у највећем обиму

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

парламент

Догме веровања и догме владања јесу заповести Божије. Догме веровања су као извори, а догме владања као реке што истичу из тих извора. Какви су нам извори, браћо моја, онакве су нам и реке. Ако су извори чисти, и реке су чисте; и ако су извори свети и реке су свете; и ако су извори божански, и реке су божанске. Какво нам је веровање, онакво нам је и владање, или: како верујемо, онако се и владамо. Сав живот човечји, садржи се из веровања и владања.

Ако су извори веровања мутни, и реке су мутне. Такви су извори и такве реке живота многих премногих људи нашег времена. Чак и они који су се одмах по рођењу окупали на пречистом извору Христовом, замутили су сузни извор крштења разним прљавим и отровним течностима модерне философске апотеке, a са замућеног извора потекла је мутна река. Мутљаг на извору, мутљаг у реци; то су мутне догме веровања и мутне догме владања. Човек je почео веровати човеку више него Богу, и почео се владати више по заповестима човечјим неголи по заповестима Божјим. Дете се одвргло од скута свога родитеља и пошло за својим очима, куда ако не у пропаст? To ce догађало, и то се догађа.

Појеврејена Европа поновила је смутоносну заблуду старих Јевреја од пре 2000 година, којима је Господ Христос упутио овакав прекор: Остависте заповести Божије а држите заповести људске (Марко 7, 7). Последица те кобне заблуде била је, да су Јевреји распели Сина Божијега, правог Месију, а ослободили од смрти крвника Барабу. А последица овога нечувеног злочина била је и јесте до данашњег дана грозно страдање јеврејског народа, расејаног као плева од ветра по целоме свету.

У исту заблуду пала је и модерна Европа: одбацила је Божије догме веровања и владања и потрчала као потркуша од једног човека до другог, од једног философа до другог, од једног учењака до другог, из једне библиотеке у другу, да би чула какве нове догме људске. Само да би се ослободила Бога, тражила је помоћ људи, и да би могла погазити догме Божије тражила је догме људске. Али људи нису као Бог. Јер Бог што је једном рекао, не пориче; и што једном заповедио, заповедио је свима и за сва времена. Нису такви људи ни синови људски, него су лажљиви као сухи облаци. Што је један човек говорио у младости то пориче у старости. И кад сто људи говоре о истом предмету сто мутних извора се отварају и у сто разних праваца теку.

Отуда збрка и забуна. Сунце није никад видело на земљи такву збрку и забуну у људским мозговима, у људским срцима, у људским душама, као што је видело у христоборној Европи, двадесет векова после Јуде и Барабе и Кајафе. Сваки школовани Европејац правио је себи бога – идола од свог учитеља. Многобоштво и идолопоклонство у Индији и Китају далеко је блаже и благородније него школско многобоштво и идолопоклонство у Европи, двадесет столећа после крштења Дионисија Ареопагита у Атини и првих Христових следбеника у средњој и западној Европи. Европа наших дана то је Вавилонска кула у највећем обиму. Она прва Вавилонска кула коју су људи зидали од опеке била је само знак и предзнак праве и велике Вавилонске куле, коју данас представља Европа.

Од чега је произашло то? Од тога што су Европејци оставили заповести Божије и пошли за заповестима људским. Напустили су чисте и бистре изворе Христове из којих су текле чисте и бистре реке живе воде, па су пронашли изворе мутне из којих теку мутне реке отрова и болести и смрти душевне.

За Европом су пошли у стопу и многи Срби. Па кад је Бог у гњеву свом оборио трулу букву, она се навалила на дрен украј себе и притисла га тежином телесине своје.

Одкад је на небу сунца и звезда а на земљи људи и на рода, увек се истицало оно што је божанско над оним што је људско. Више се ценила реч Божија од речи свих људи укупно и заповест Божија важила је више од заповести свих људи колико их има у свету. Божије догме веровања и владања стајале су чврсто пред очима људским као звезде некретнице на своду небесном. Докле је Европа била при чистој памети, њој су светлиле ове догме као звезде небеске, и то догма о једноме живоме Богу, па догма о јављеноме Богу у телу и рођеноме од пречисте Деве Марије, па догма о тројичности једнога вечнога Божанства, тројичног у лицима а јединственог у суштини, па догма о страдању Сина Божјег и Месије, па о Његовој смрти и васкрсењу, па о Његовом поновном доласку на крају времена и о свеопштем васкрсењу из мртвих и о Суду страшном – све ове и друге догме веровања били су чисти и бистри извори из којих су текле реке владања људског, реке целомудрености и поштења, реке смирености и милости, реке доброте и љубави, реке мужанства и трпељивости, реке драговољне смрти и пожртвовања за Христа и за своје ближње.

Али су се јавили многи људи, не од Бога но од противника Божијег да другу науку сеју по Европи, са помућеном памети. И поникао је коров, који својим отровним испарењима угушује све што је божанско и човечанско у европском човеку. Преостаје само зверско, скотско и иловачко.

Српски народ који је пре хиљаду година дисао Божијим догмама веровања и владања, и који је за те небесне догме дао милионе људских жртава није се смео повести за зидарима европске Вавилонске куле. А кад се већ повео, онда не сме се жалити што се та кула сурвала на њега и притисла га до издисаја. Амин.

Припремила екипа странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Кроз тамнички прозор | Оставите коментар

Какву штету наносе своме спасењу они који чине грехе са уздањем да ће се исповедити и покајати

247357-00

Али ко може тачно да открије све штете које себи чине они који чине грех са надом да ће се покајати? Ја верујем да ће већина хришћана због такве лукаве и преварне наде допасти ада, јер их он лагано и неосетно води до самог његовог руба. Јер они, премда верују да је за све који сагрешују (чине грех, греше) припремљен огањ вечни, ипак сагрешују као да верују да је пакао само још једна бајка. Зашто је то тако? Зато што мисле да је исцељење греха исто онолико лако доступно колико је њима лако да грехе које су починили исповеде духовнику и да због њих добију неку малу епитимију. Чим то учине осећају се спокојни и више не брину мислећи да су сав свој дуг испунили.

Прва штета коју себи наносе такви људи је количина греха: они почине огромно мноштво грехова. Пошто, наиме, лако исповеде своје грехе, а притом имају и неко скрушење мислећи да се у томе састоји све покајање, због те лакоће, кажем, и због лажне наде, ти несрећници изнова падају у страсти, а пошто једном падну, попуштају узду свог разума и пажње и као бесловесна безглава стока јуре путем пропасти. Ко би тада био у стању да изброји све њихове грехе? Ко би могао рећи колико пута нађу згодан начин и прилику да падну у грех? Ко би могао знати колико пута им лукави подвали злу помисао коју они сместа спроведу у дело? Али хајде да из суште радозналости начинимо неку чисту рачуницу, па да видимо колико мноштво грехова они почине.

Многи од тих грешника, који мисле да се опроштење греха лако задобија исповешћу, током једног дана могу да почине десет грехова како злим делима, тако и злим жељама, непажљивим разговорима и недоличним насладама, али особито и пре свега поводима које дају другима да усмрћују своју душу. Мерено тако број њихових грехова ће за месец дана достићи до три стотине, а за годину дана број њихових грехова биће већи од три хиљаде. Тако ће сваки од њих за годину дана више од три хиљаде пута да закуца на врата ада. А зашто нам је тешко да поверујемо да ће правда Божија да отвори врата ада једном таквом грешнику и да га пусти да онамо падне? А то је свакако оно што правда Божија преко пророка Јеремије прети да ће учинити: „На јад си се лечио, теби (од тога нема користи)… јер задао сам ти ударац непријатељски као строгу казну за сваку твоју неправду. Преумножише се греси твоји“ (Јер 37, 13-14). Одмери, брате, пажљиво ове речи. Не каже ли Бог, да не само да се ниси исцелио, него да ти лек уопште није користио. „Узалуд си се лечио, ништа ти није помогло„. Није ти помогло ни што си се много пута лечио, јер си се исповедио не једном, него много пута, али је твоја злоба искористила исповест, која треба да исцели и убије грехе, за то да их још више умножи. То је зато што ти самом себи говориш: „Ако згрешим, довољно је да се после исповедим. Ако сам сагрешио једном, могу и други, трећи, четврти… пут, јер ионако ћу се исповедити и покајати“. И ето! Лечио се јеси, али никакве користи од лечења ниси имао, јер је небројено мноштво грехова једина „добит“ коју си стекао од толико исповести. Уз то ниси ни свестан да те то мноштво грехова вуче на дно ада и да си заслужио да те Бог васпитава искушењима без милости и да те казни као непријатеља који је пред Богом то више скривио што је Бог према њему био милостивији: „Зато што су се умножили греси твоји, кажњавам те онако како кажњавам Своје непријатеље„. Исти пророк на другом месту говорећи у алегорији о оној души која се исповеда и исцељује грехова, али након тога поново сагрешује и тако остаје неисцељена и заслужује да од Бога буде потпуно напуштена и остављена да се мучи у аду, каже: „Лечисмо Вавилон, али се не исцели; оставите га… јер до неба допире суд његов и диже се до облака“ (Јер 51,9).

Molitva-pred-ikonom-Svete-Majke-Bogorodice

Друга штета коју себи наносе они који чине сваковрсне грехе са надом у покајање и исповест је каквоћа греха: они почине превелике грехе, јер правећи погрешну рачуницу и говорећи себи „Исповедићу се“, греше без икаквог страха и стида, па тону у најдубљи и најнечистији греховни кал. Чине без стида чак и оне грехе које не чине ни безбожници и безверници и каљају се у таквом блату и нечисти у каквој се не ваљају ни дивље животиње. И како са њима поступа Бог? Не заборавља толико зло, него га кажњава кад за то дође време, као што вели кроз пророка Осију: Дубоко су се покварили као у време гавајско (Осија 9,9). Ето какви су греси тих злих људи! Опоменуће се безакоња њихова, и казниће грехе њихове, а ето и како ће Бог према њима поступити.

Трећа штета коју ови несрећници грешећи наносе сами себи, јесте свесно ниподаштавање сопственог спасења и свих заповести Божијих, јер као што каже Соломон: „Када безбожник доспе до дна зла, ниподаштава“ (Прич 18, 3). Када, дакле, стигну до самог дна зла, онда им се окамени ум и отврдне им срце, па уопште више не обраћају пажњу на грех. Неки од њих иду чак и даље од тога, па не само што ниподаштавају значај греха, него себи грехом угађају, грех их испуњава задовољством, па се чак и хвале њиме као да су учинили неко велико постигнуће, као што вели Соломон: они се радују зло чинећи, и играју у злим опачинама (Прич 2, 14), а Исаија за њих каже: Разглашују грех свој као Содом (Иса 3,9). А они који су раније говорили „Па шта ако сагрешим сада, после ћу се исповедити и покајати„, сада доспевају дотле да нашавши се на самом греховном дну не желе више ни да се покају, ни да се исповеде. А ако некад то и пожеле, не могу то више ни да учине, јер је грех постао њихова навика, а навика је постала њихова природа, јер им је срце попут камена отврдо и постало толико неосетљиво и безосећајно да више не може ни да се покаје, ни да се поправи. И тако ови бедници умиру не покајавши се и не поправивши се. Заиста је велико чудо да ови хришћани, иако су доспели до самог греховног дна, још увек чувају своју веру и не одричу је се, премда неки од њих, авај, испуштају из руку чак и ту последњу котву- веру, јер, како каже блажени Златоуст, њихов живот преиспуњен злом рађа и зла учења.

Видиш ли, брате, колико штете наносе себи, у какву страшну погибао себе доводе они који чине грехе са лажном надом да ће се покајати и исповедити? Авва Исак је стога сасвим тачно рекао да онај ко сагрешује по други пут да надом у покајање, препредено ступа пред Бога. Тај ће напрасно умрети и неће доспети да се покаје како се надао: „Онај ко често посрће надајући се покајању, тај препредено корача пред Богом: он изненада умире и не налази више време за које се надао да ће га испунити врлинским делима“ (Свети Исак Сиријски, Подвижничка слова, Слово 90). Готово то исто каже и Василије Велики: „Онај ко чини злодела са надом у покајање, има зао карактер и бива лишен покајања“ (Беседа О покајању), а слично томе се могу схватити и речи светог Амвросија: „Брзина и лакоћа праштања даје прилику греху„.

Преузето из књиге „Духовне вежбе„, Св. Никодим Светогорац

Такође погледајте: „Могу да вас гоне, али Бог ће увек бити са вама“- Св. Гаврило Грузијски

Припремила екипа странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Прославите Бога у Тројици

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

1982307_595402217195851_1519620395_n

Браћо моја, да ли знате које су две најдубље мисли? То вам не може човек речима казати. То се може само у драми живота показати, на Богу и на људима. И то се заиста показало онда кад се све показало и открило онда кад се све открило. Кад су сва пророчанства дошла до Откровења, онда се све открило. Како то сва? Ево како: и божанско и човечанство, и небеско и земаљско, и анђелско и ђаволско. Све се то открило, и откривено показало онакво какво јесте. Због тога се Нови завет назива по преимућству Откровење Божије. Јер није се само Бог открио, него се и човек открио и анђео и ђаво. Објавила се тајна Бога и тајна човека. То и јесу две најдубље мисли: тајна о Богу и тајна о човеку, а то је у крајњој линији тајна о недосежности величанства Бога Саваота и о неслућеној подлости човека. Заиста вам кажем: висина величанства Божијега и низина подлости људске то су две мере, две димензије, бескрајне и утопничке. Онај ко мисли о томе двома, тај постаје утопљеник који се топи или у врховна небеса или у дубоки уски бездан.

Бог се јавио људима. Од свега што се догађало од створења света то је најважнији догађај. Око овог догађаја сва се историја људска окреће као око свога стожера. Све је друго од мањег значаја. Све је друго споредни предмет разговора. Управо све остало што су људи као путници по ноћи нагађали, слутили, гатали и очекивали – све су то само ноћне сенке пре појаве сунца са истока. А кад се сунце појавило, сенке су ишчезле као луди снови кад се човек пробуди.

Бог се јавио људима у личности једнога човека. Зашто тако? Зато што су људи од памтивека очекивали да им се Бог тако јави, то јест као човек да поживи међу људима и да разговара са људима, и да одговори људима на безбројна питања; и да излечи на људима безбројне муке и болести; и да очисти људе од безбројних греха, страсти и слабости, и да зајемчи људима испуњење безбројних људских чежњи за животом и за правдом и за љубављу и за радошћу. Сва божанска обећања о добру која је Творац положио у срце и у крв и у дух свакога човека требао је јавно све то Бог да одобри и да обнови и да оживи и да каже: да, и амин.

Такав Бог, браћо моја, и у таквом човечијем облику јавио се у свету пре скоро 2000 година. А кад се Бог јавио у лицу Господа Исуса Христа рођеног од Пречисте Деве Марије, тада се јавило неслућено величанство једнога Бога, у Тројици, али се јавило и неслућено ништавило људско. Ни једно ни друго поколење није могло ни сањати: ни такву красоту Божју, нити такву подлост људску; ни такву чистоту Божију нити такву прљавштину људску; ни такву силу Божју нити такву слабост људску; ни такву милост Божју нити такву злобу људску; нити такав тамјан Божји нити такав смрад људски.

И од тада до данас две реке теку упоредо: једна је река голготска а друга содомска. Једно је река бистра и чиста а друго је река смолна и срамна.

Људи који су познали Бога у телу окупали су се у реци голготској и постали чисти као снег и светли као анђели. А људи који нису познали Бога у телу купају се до данас у реци содомској, у смоли и у смраду. Христос Бог јавио je да више љуби живе људе од свих творевина у овоме свету, Божијих и људских. Голготски следбеници Његови то су примили и према томе ценили све вредности. А содомски људи ценили су више творевине Божије, тј. звезде и планине и реке и змије, па су се њима и клањали као божанствима и ценили су људске творевине, кипове од камена и дрвета и слике и грађевине и рукотворине и сву такозвану културу него ли живе људе. Голготске људе Бог је благословио, а содомске људе Бог је проклео.

Како од увек и за увек тако и данас. И данас, браћо моја, Бог благосиља голготске људе а проклиње содомске. Ко су једни а ко други? Голготски су људи они који стављају Бога изнад човека а све друго испод човека; и који се клањају Богу јављеноме у лицу Господа Исуса Христа рођеног у телу од Пречисте Марије. Содомски су људи они који пажљивије чувају кипове својих лажних богова незнабожачких, него ли животе живих и крштених људи; који цене музеје више него цркве; који говоре о култури више него о Богу јављеноме у Христу. To су содомски људи.

Ко има уши нека чује ово и ко има разум нека разуме ово. Ко чује и разуме и прими, тај ће спасен бити. А ко не хтедне чути и не могне разумети, тај ће осуђен бити. Наш живот на земљи је кратког рока, сличан тркачима на кочији: или добити све или изгубити све. Разумите ово сви ви који разум имате. И прославите Бога у Тројици. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Кроз тамнички прозор | 1 коментар

Да ли је медијски маг коначно долијао: ШИПТАРИ ТВРДЕ ДА ЈЕ САВА ЈАЊИЋ ПИСАО ГРАФИТЕ У ДЕЧАНИМА!?

Дечани, Србија 13.10.2014. – Председништво „Савеза историчара Косова – Аљи Хадри“, са огранком у Дечанима, изразило је незадовољство натписима који су осванули на неколико објеката у близини Дечанског манастира. Тамо су поред натписа „UÇK“ (Ushtria Çlirimtare e Kosovës; Ослободилачка војска Косова) исписано и „ISIS“, знак терористичке организације из Ирака.

14131283884299_otac_savaaaaaaaaaaaaaaa

Забринути Сава због непристојиних графита

Шиптарски историчари сматрају да је неко злоупотребио име „УЧК“ које за њих представља назив ослободилачке војске. Они сматрају да је „манастир Дечани споменик посебне важности за општину Дечани и Републику Косово“. Позивају полицију и снаге КФОР-а да осветле случај до детаља, јер је место где се све одиграло зона под заштитом КФОР-а.

Ово су речи Шкодрана Имераја, координатора организације „Аљи Хадри“. По њему, парадоксално је да се у зони коју обезбеђује КФОР нацртају овакви иницијали и да починиоци не буду виђени од војничке страже која је непрекидно на десетак метара од тих објеката.

„Онда се поставља питање: Није ли сам Сава Јањић написао ове иницијале због одређеног разлога, да учини притисак ради ширења имовине на штету грађана Дечана?“, пита Имерај.  /Telegrafi/

Колико има основа за овакву тврдњу?

 Сава Јањић, контраверзни монах који је прошао пут од анти-екуменисте до екуменисте и од борца против режима до борца за режим, је свакако најпознатији као медијски маг коме је успевало да покрене читаву медијску кампању у корист циља коме би стремио.

10553415_960748923939246_1836327885829387099_n

Локације где су исписани графити по сајту манастира Дечани

Најранији његов медијски ангажман везан је за сарадњу са епископом Артемијем. Посебно се истакао у обавештавању јавности о догађајима на Косову и о страдањима српског народа и Цркве на КиМ. „Раскол“ између његовог духовног родитеља и епископа и њега настаје по питању прихватања независности Косова. Док се епископ Артемије залагао за борбу за опстанак Косова у границама Србије, Сава је заузео калкулантски став „узми шта можеш“ и залагао се за посебну заштиту манастирских добара и интеграцију Срба у „Републику Косово“. Ахтисаријев план, управо је урађен на тим принципима.

Пошто је еп. Артемије остао на својим ставовима, Сава Јањић уз помоћ свога сабрата Теодосија који је изабран за викарног епископа 2004., новинарке Жељке Јефтић из листа Блиц, правника Велибора Џомића из Митрополије црногорске и других, започиње бесомучну кампању против свог епископа. Практично су Блиц и остале медијске куће са еврофанатичним ставом одржале суђење еп. Артемију без сведока, што је био шлагворт за осуду од стране Синода. Став супротне стране је да се у кампањи Јањић служио најнечаснијим средствима и подметањима. Доласком на власт Бориса Тадића и Иринеја Гавриловића, ова кампања добија свој завршетак у насилном уклањању епископа Артемија са катедре.

Једно од последњих Јањићевих инсинуација везано је за идеју да ће еп. Артемије повести некакву „истинску цркву“ и изазвати раскол, што се показало као нетачно и као подметање, јер је еп. Артемије остао у Српској Православној Цркви само применивши 15. канон Цариградског сабора и наставио борбу унутар Цркве.

Сви ови подаци говоре да је Сава Јањић спреман да учини дело за које га оптужује Имерај. Са друге стране, познато је да се шиптарски сепаратисти, такође, баве подметањима и свако дело шиптарских терориста су проглашавали српском самовиктимизацијом, тј. да Срби сами себи зло наносе да би привукли пажњу на себе. Из овог разлога је тешко утврдити ко је већи у превари: Јањић или Имерај. Тренутни висок степен сарадње између власти тзв. „Републике Косова“ и власти узурпираног манастира „Дечани“, вероватно, неће угрозити овај последњи вандалски акт.

1._Inaugurimi_i_ures_ne_manastirin_e_Decanit_24.09.2013

Једна од акција Саве Јањића са представницима УЧК из 2013: пресецање врпце на новом мостићу преко Дечанске Бистрице.

 Лукав пријатељ је некористан и опасан човек. Он у својој души ништа здраво нема, у њој нема ничега светог и ничег честитог, безверан је, опак, лукав и подмукао. Не зна за искреност, а на језику носи лукавство и лаж. Мисли лукаво, а у срцу своме испитује подлост. Његове су речи благе, а намере опаке. На речима показује пријатељство, а кришом сплеткари против свога верног пријатеља. Шири о пријатељу ружне приче и светиљку лукавства пали злом… Пријатељство злога човека страшније је од непријатељства, јер од тога се можеш сачувати, а од онога не. (Свети Нектарије Егински о лукавом пријатељу)

Погледајте такође: ПОРТПАРОЛ УЧК РАЗГОВАРАЛА СА САВОМ ЈАЊИЋЕМ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Вести, Дечани | 2 коментара

Диоскор, Степинац и Иринеј

Туга спопада српску душу док гледа како се хиљадугодишњи труд светих предака Православља растапа пред ногама највећих српских непријатеља. Пошто је све поништено и порушено, па чак и сама држава Србија од недостојне деце њене, ред је дошао да се уруши и Црква, да јој се со одузме, да постане црква нечестивих. Ипак, не треба очајавати, јер Црква ће постојати до краја времена. Такво обећање је сам Господ дао.

Обешчашћење које над Црквом врше недостојни епископи вратиће се као живо угљевље на њихове главе, а Црква ће остати недарнута и света, беспрекорна и чиста. Верни су дужни да је бране, ако је желе, да је прате и да се држе Ње до краја времена; да се држе Цркве свете, макар била прогнана, макар вернима остао само један храм негде на крају Сибира или Аљаске. Нико верним чедима Православне Цркве не може одузети учење Светих Отаца православне побожности.

 

Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће отаца! Никада те нећемо оставити, мајко побожности! У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети. А ако времена то буду тражила и хиљаде пута умрећемо за тебе.“

(Јосиф Вријеније)

Ове горње речи написане су у времену једне велике кризе за Православље, када је и сам Патријарх цариградски примио унију са папом, и руски првосвештеник исто учинио, као и представници других цркава. Било је то крајем 14. века. Слично је и данас.

Ко је Диоскор?

dioskor jeretik

Икона проклетог од Светих Отаца Диодора

Диоскор је био Патријарх александријски који је увео јерес монофизитску. Био је на александријском престолу од  444 до 451. године. Са јеретиком Евтихијем, архимандритом цариградским су у Ефесу организовали свој безакони сабор (449 г.), на коме су неправедно осудили и убили светог Флавијана, патријарха цариградског, заштитника Православља.

У време цара Маркијана и Пулхерије састао се 451. године у Халкидону, предграђу Цариграда, свети Четврти Васеленски Сабор против ова два јеретика, Евтихија и Диоскора, који уче да у Господу Христу постоји једна природа, док Православна Црква учи да у Господу постоје две природе – Он је Бог и човек, Богочовек. На том светом Сабору беше шест стотина и тридесет светих Отаца. Свети Лав, папа римски из времена док су папе били православни био је велики борац против ове јереси.

На том сабору беше између правоверних и јеретика много разлагања, расправљања и неслагања, пошто зловерни никако нису хтели да се сложе са правоверним учењем. Тада свјатјејши Анатолије, патријарх Цариградски, посаветовавши се са осталим светим оцима, предложи јеретицима: „Напишите на свитку исповедање ваше вере, а и ми ћемо написати своје исповедање, па ћемо оба свитка запечаћена положити на чесне мошти свете великомученице Ефимије; онда ћемо постити и саборно се молити Богу, да нам Он преко угоднице Своје открије које је вероисповедање правилно“.

И написаше два свитка: правоверни свој, а зловерни свој, запечатише их својим печатима, отворише светитељкин гроб, положише оба свитка на њене прси, па опет затворише гроб, утврдише царским печатом и стражом, и три дана се постише и молише. А кад наста четврти дан дође цар и сав сабор к чесном гробу светитељке, који се у Халкидону налазио, скинуше царски печат, отворише гроб, и угледаше свитак правоверних у десној руци свете великомученице, а свитак зловерних под њеним ногама. И одмах објавише православну веру као Богом потврђену и чудесно светом великомученицом посведочену, а јеретичко зловерје предадоше проклетству. Тада многи јеретици, видевши такво чудо, обратише се к православљу, а оне који остадоше упорни, лишише чинова и послаше на заточење.

10672185_714796115263520_4721077573853689389_n

У Александрији, по свргнућу Диоскора, за патријарха би изабран од православних архијереја и клирика и благочестивих људи Свети Протерије, човек уистини достојан таквог чина. Али већина александријског живља, затрована Диоскоровом јереси као душешкодљивим отровом, па још нахушкана од неких јересујућих клирика, не пристајаше на Протеријев избор. Њега убише, а на његов престол уседе јеретик Тимотеј Елур, и тако монофизитска јерес настави своје постојање до дана данашњег.

Монофизити, који себе називају „миафизитима“,  називају се још и „Орјенталном православном црквом“, па они који су почетници у Вери их мешају са Православном Црквом.

Монофизити или „миафизити“ су, данас: Јерменска апостолска црква, Коптска црква, Сиријска црква и друге верске организације.

 

СТЕПИНАЦ И ДИОСКОР

Православна Црква у својим молитвама помиње Диоскора и његове истомишљенике као проклете. Монофизити и данас своје начелнике вере, па и Диоскора називају светитељима. Тако је Диоскор сметња за уједињење између „православних“ екумениста, слична Алојзију Степинцу. И даље постоји питање и тражи решење како да римокатолици и екуменисти заједно у календару ставе св. мученика Вукашина који је страдао у Јасеновцу и „светог“ Алојзија кога папа Фрања и остали римокатолици славе. За нијансу је лакше са несветим (тј. проклетим) а „светим“ Диодором, јер верници данас немају велико теолошко знање, и постоји велика историјска дистанца, па екуменисти могу лако да га подметну православном народу.

21-450x600

Екуменисти из Антиохијске патријаршије и Александријске су већ потписали унију са овом јеретичком организацијом. Паписти су, такође, 1984. потписали декларацију по којој више не постоји разлика у учењу између Орјенталне цркве и папизма. Разлике су свели на разлике у изразима и неразумевању, тако да је, практично, њихово уједињење пред вратима и тријумф јереси релативизма је известан. Ово јеретичко вероисповедање су потписали папа Јован Павле 2. и патријарх Игњатије Зака 1.

Српски јеретик, патријарх Иринеј је, са своје стране, потврдио да исповеда релативистичку религију пре неколико дана у Шведској. Он је тамо, са представницима јеретика орјенталаца, учествовао у заједничком обреду (по сајту информативне куће „Беседа“, и у заједничкој литургији).

10300267_691688387593175_3941379392195817119_n-600x337

Орден светог Саве на грудима Диоскора Бењамина Атаса, представника монофизитске јереси.

Иринеј је примљен у званичној посети у монофизитском храму. Обукао је монофизитски орнат, као и њихово жезло. Служена је доксологија њему у част, или нешто налик на то.  Тамо га је примио монофизитски епископ са именом Диоскор, назван тако по проклетом Диоскору, коме је Иринеј предао и орден за хуманитарне заслуге. Иринеј се помолио у олтару јеретичког храма. Наравно, у сећању нам је и његово паљења свећица на менори за јеврејски празник Ханука, тако да овакав став не зачуђује.

Заступници уједињења православних са монофизитима су ову посету назвали историјском. Срби о „историјској посети“ свога патријарха сазнају тек неколико дана пошто је дошло до ње из информативних кућа на другим језицима – енглеском, грчком, румунском. Разлози зашто екуменисти крију фотографије од свога народа са овог историјског догађаја, нису познати. Или, ипак, можда јесу?

Погледајте такође: ЧУДЕСНО ОБРАЋЕЊЕ У ПРАВОСЛАВЉЕ БИВШЕГ МОНОФИЗИТА

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

 

Објављено под Вести, Монофизити | Оставите коментар

ОКТОБАРФЕСТ У БЕОГРАДУ И ГЕЈ-„ЦРКВА“ БУДУЋНОСТИ

И поред мучнине која се догодила око одржавања тзв. геј-параде, овом бљутавом темом се и даље бави патријарх (ако је још увек патријарх) Иринеј. Он је управо, са својом сабраћом,  завршио посету, између осталог, и својој колегиници архиепископици Шведске Антје Јакелен, оној која је прва жена-„архиепископ“, тј. поглавар „цркве“ у Шведској. Иначе, уз то је Јакелен још и велики борац за једнакост геј-„бракова“ са браковима (мужа и жене), верује у теорију еволуције и не верује да је Богородица зачела Христа без мужа.

ew

Шведска јерес и Срби

Званична информација гласила би овако:

- Патријарх Иринеј отпутовао је 4. октобра, заједно са престолонаследником Александром и његовом супругом, у тродневну посету Шведској, поводом освећења храма Светог Саве у Стокхолму. Он је у недељу, 5. октобра 2014. служио свету Архијерејску литургију уз саслужење више епископа Српске православне цркве: Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, Епископа канадског Георгија, Епископа бачког Г. Иринеја, Епископа британско-скандинавског Доситеја, Епископа јегарског Г. Јеронима, архиепископа Диоскороса Бенџамина Атаса и архиепископа Јулиуса Абдулахада Гало Шабоа из Сиријске православне цркве.

И, у овоме нема ничега лошег, рекло би се на први поглед. Уствари, ако је ова информација са званичног сајта најмоћнијег епископа у Београдској патријаршији, тј. са сајта информативне куће Бачке епархије, тачна, ово је скандал без преседана и јерес без преседана, јер „архиепископ Јулиус Абдулахад Гало Шабо из Сиријске православне цркве“ није уопште православан, већ монофизит по вероисповести, те би то значило да су коначно, без увијања, без остатка, лидери-епископи из Српске православне цркве почели потпуно молитвено општење са јеретицима и у Светој Литургији. До сада су се помало „уздржавали“.

Holy-Synod-of-the-Coptic-Orthodox-Church-visited-Syriac

Монофизит Шабо са својим једномишљеницима

У овој информацији се наводи да су епископи Београдске патријаршије отпутовали у Шведску због освећења храма, па следи да је екуменизам који се тамо догодио само успутна делатност. По последицама на рушење Српске Цркве, ипак, екуменизам тамошњи има главни ефекат, а освећење храма се чини као да је димна завеса за екуменизам. Ако човек оде на 10-годишњицу матуре, па успут учини прељубу; може да се деси да је одлазак на десетогодишњицу матуре био само изговор за прељубу?

ГЕЈ-ЛОБИ У СЕНЦИ ИРИНЕЈЕВЕ ПОБЕДЕ

Још није све изречено ни поводом тзв. геј-параде и геј-лобија, мада се има утисак да већина не би више о томе до следеће године када поново то буде. Ко је победник, а ко губитник у вези свег тог замешатељства?

Патријарх Иринеј је 6. октобра, са престолонаследником Александаром и принцезом Катарином, посетио Упсалу, где су се сусрели са делегацијом „Шведске цркве“, на чијем се челу налази Антје Јакелен.

Не би се могло рећи да је геј-лоби апсолутни победник геј-параде. Апсолутни победник је патријарх Иринеј. Он је успео оно што се тешко успева – то и да вучићи буду сити и да су овце на броју. Гејеви су, такође, сити, и сада прилично мирни, и пацифистични, воле само да се филмски љубе на јавним местима и да врше друге манифестације, али то је тактика слична оној којом Албанци-сепаратисти улазе у једно српско село: У почетку су фини, штедри према комшијама, пријатељски се односе, али, то важи само за време док им не порасте број толико да могу да безболно за себе врше терор над иноплеменицима. Када постану већина, онда почињу са насиљем према српској мањини. Друга и трећа генерација геј-лобија ће бити много дрчнија од прве. Погледајте како у Италији геј-активисти туку оне који су за природну породицу:

Патријарх Иринеј је направио такав велеслалом око геј-параде да му чувени скијаш Бојан Крижај може само завидети: Прво је написао најстроже писмо у свом патријарашком животу којим показује да не размишља баш увек исто као Вучићев режим, рекавши да није лепо што „беспризорни“ хомосексуалци парадирају о трошку државе. Потом се режим изјаснио негативно о овако оштром тону писма из патријаршије. Онда наступа десничарски ДСС и пролива у том драматичном тренутку крокодилске сузе у одбрану патријарха. Том приликом се овој партији омакла и једна беспризорна изјава:

„Демократска странка Србије никада није и неће да јавно коментарише ставове Српске православне цркве, слагала се са њима или не.“ (Из саопштења ДСС поводом напада на Г. Иринеја)

У преводу, ово значи, да ДСС неће да јавно коментарише ставове олигархије у Београдској патријаршији, па макар пали у јерес, па макар рушили епископе на правди Бога, па макар мењали календар и уводили беспризорне новотарије. ДСС је изабрао за себе улогу немог посматрача и пилатовског перача руку што се тиче безакоња у организацији СПЦ, као да нису представници православног народа, већ неки масони којих се не тиче шта СПЦ учи и проповеда, јер су у дилу са њеном олигархијом.dss najostrije

Онда је дошла и парада. Војска и полиција, која, као да нема хлеба да једе, је морала тога дана да ради и да заради прековремено иако је очигледно да су помогли да интереси народа и морала буду погажени, па тиме и Устав, уколико се заснива на демократији и заштити морала. Јединице су дошле у Београд из свих делова Србије. Осетило се неко унутрашње јединство. Можда јединство у самопонижењу. Са свих страна хрле јединице да обезбеђују геј-параду.

Сви су дошли тада у Београд, на дан геј-параде, али је патријарх Иринеј, који има власт дану му од Бога „да разрешава и да свезује“ отишао у Нови Сад да са члановима исте владе која организује параду и римокатоличким комитетом учествује у свечаности хиротоније епископа Јеронима, такође оптуженог неколико дана раније за хомосексуалне активности. И тако се тресла гора, а родио миш; парада је са око 9.000 учесника, што министара, што полиције, што чланова ЛДП-странке, што хомосексуалаца, протекла у приличном миру, ДСС се више није оглашавао по том питању, патријарх је остао „невин“ у свему.

ОКТОБАРФЕСТ У БЕОГРАДУ

Ко би други могао да помири разљућене стране у сукобу до добро пиво и немачки послодавац. Тако су се неколико дана после параде љути непријатељи, Томислав Николић, Иринеј Гавриловић, Александар Вучић и други сусрели у немачкој амбасади уз криглу пива и весели разговор. Ваљда је све изглађено и ДСС нема више разлога да протествује? Ваљда је то спортски – да после љутог меча играчи оба тиме наставе да живе у пријатељству?

oktobarfest

Два дана после геј-параде. П. Иринеј са члановима владе и председником који су параду и организовали. Ни „с“ од сукоба.

Не могу речи да изразе све оно што би требало да се каже. Мимика, пантомима патријарха који би требало да се назива „српски“ говоре више од дела. Он је на крају својег велеслалома дошао и до државе-раја за хомосексуалце, до Шведске. Тамо се геј-идеологија проповеда и у званичној државној цркви. „Архиепископица“, како то обесмишљено звучи, је геј-лобиста. Посебна миса за „толеранцију различитих“, или, можда, промоцију геј-идеологије (пропаганде разврата под изговором толеранције) је недавно одржана у граду Херносанд, где је за ту прилику иштрикан и тепих у дугиним бојама. Шведска лутеранска јерес обавља венчања хомосексуалаца од 1. новембра 2009.

Untitled-1

Шведска геј-„црква“

Можда ће неко на крају, све ово што чини п. Иринеј назвати „црквеном дипломатијом“. Заиста, види се да је у питању дипломатија, али се тешко назире у томе Црква. Ако је истина оно што каже и званични сајт Епархије бачке, да су епископи који су формално још увек чланови Српске православне цркве учествовали у освећењу цркве са монофизитом, тек онда остаје питање верном народу: треба ли их још увек називати „епископима“?

Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству… Ко прочита пажљиво „Одлуке Сабора“, тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када им се пружи прилика, решавају на све најстрашније преступе и злодела. (Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Погледајте такође: РОДИТЕЉ ГЕЈ-ЛОБИЈА У СРБИЈИ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Српска Црква, Црква и друштво | 5 коментара

ПЛАЧ ПРЕД БОГОМ

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

Сажаљиви и милосрдни Боже, пред Тобом плачемо, погледај на сузе наше у прашини и чуј уздахе наше.

Немамо пред ким заплакати, а да сузе наше не буду попљуване, нити имамо пред ким уздахнути а да уздаси наши не буду презрени, нити имамо коме једну реч по човечански рећи а да не будемо огњем или жељезом ућуткани.

Сажаљиви и милосрдни Боже, нема око нас Срба нигде ниједног човека, ниједног народа, ниједног створа, коме би се могли пожалити и изјадати, а који не би попљувао сузе наше и насмејао се уздасима нашим.

Питамо се у чуду и у јаду нашем: каква се то промена деси с нама. Какво нам беше Јуче, а какво је Данас! Јуче бисмо слободни и разговорни; и имасмо много пријатеља свуда око нас. Данас, ај, Боже, данас ево робови смо, без речи и без разговора, без рођака и без пријатеља. Као да смо у сну пренети неком волшебном силом милион миља далеко од отаџбине наше и за милион година далеко од јучошње слободе наше.

Свуда око нас је лед, а ми горимо у пламеној пећи. Суседи наши и пријатељи наши, који су се до јуче заклињали нама на вечно пријатељство претворили су се данас у лед, у санте леда пред прагом нашим и пред прозорима нашим и над главама нашим. Ми горимо у огњу који су они поджегли а они гледају у нас својим леденим очима из својих залеђених душа. Наше речи не могу да покрену санте леда, нити сузе наше могу да растопе лед око нас. Ај, свуда око нас, од земље до небеса.

Једини сажалостиви и милосрдни Боже опрости нам. Учинили смо злочин према Теби, свесилном и свеблагом Творцу и Оцу нашем. Тебе смо заборавили као јединог пријатеља а тражили смо многе пријатеље међу суседима својим, међу онима који су крв и месо и пепео као и ми.

А кад смо саставили књигу пријатеља наших била је књига пуна имена кнежева овога света, синова човечјих. И ми смо се радовали и у радости говорили смо души својој: Уживај душо, јер си сигурна; одасвих страна подупиру те пријатељи твоји. Не бој се, имаћеш мирна многаја и многаја љета. Али, о, Господе, само Твоје име нису господа српска била уписала у књигу пријатеља и саветника. Само Твог имена није било међу именима.

Неправду учинисмо према Теби који си нас скројио и изаткао и сашио и извезао и украсио и о небеса обесио као красан ћилим. Не сетисмо се Тебе, него пођосмо на ноћни пир са Твојим аргатима и противницима и отпадницима и богоборцима и бездушницима. Са њима седисмо за трпезом и једосмо и писмо и заклињасмо се на вечно пријатељство, без Твога имена и Твога печата.

Господе благи, можеш ли нам опростити магарећу глупост и незнабожачко неваљалство? Признајемо да ми на Твоме месту не бисмо могли опростити. Ми не бисмо никако могли опростити голаћима које смо ми примили за синове и оденули у господску одећу, нити гладним просјацима које смо ми поставили за нашу трпезу, нити уморним путницима које смо примили на конак, а они устали против нас, удруживши се са нашим слутним непријатељима против нас. Заиста, Господе, грех који ми учинисмо према Теби ми не би били никако у стању опростити онима који би такав грех учинили према нама.

Ај, Господе, али Ти си Бог а ми људи! Опрости. Тако ћемо Те знати и познати као Бога кад се покажеш већи и милостивији од нас. Изневерише нас сви кнежеви људски и сви синови човечији! Погазише заклетву, попљуваше пријатељство. Задану реч одуваше од себе као ветром, и затрубише у све трубе речи издаја!

Чуј свеблаги и свеистински Боже! Преварили смо се на множину.

Мислили смо: што више пријатеља то боље. Нисмо се научили да је то прастара обмана људска. Сад знамо нешто боље. Крвљу и сузама сада платили смо једно ново сазнање које гласи: што мање пријатеља то боље. А као врхунснку мудрост пак ово: један једини пријатељ вреди више него милион других пријатеља. Али, авај, један једини мора и може бити само Господ Бог. Опрости нам, Господе, и спаси нас. Амин.

Припремила екипа странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Кроз тамнички прозор | 1 коментар

Ко је родитељ геј-лобија у Србији?

Србија се ових дана (септембар 2014.) опет судара са геј-лобијем. Не судара се са гејевима, тј. хомосексуалцима, већ са геј-лобијем. Број хомосексуалаца је, хвала Богу, још увек занемарљив, али они који би да се промискуитет промовише у Србији, иако су малобројни, веома су моћни и финансијски обезбеђени.

toki

Припадник геј-лобија, Томислав Николић прима Свето Причешће.

Геј-лоби у Србији, првенствено је у органима власти, тј. режима, у страним амбасадама НАТО држава, и у већини медијских кућа, као и у НВО и другим организацијама. Ко је њих породио у Србији, која можда и није много побожна била, али је, ипак, била традиционално против промовисања промискуитета између особа истог пола?

Несумњиво је да су НВО, поједине политичке партије и медије породили ментори са запада, али то никада не би било довољно да се геј-лоби толико осили, да пола државе ангажује у организовање некакве параде лица која имају неуобичајене потребе.

Главни елемент геј-лобија у Србији је режимска власт. Она покреће све системске полуге, као да је ратна мобилизација у питању, да би била организована парада људи које имамо право да назовемо болесним, и којима се деси да се повремено, код добрих терапеута и излече. Ако се неко излечио, значи да је болест у питању. Дакле, геј-парада је, пре свега, злоупотреба несрећних лица, који због неких својих траума имају потребу за присну заједницу са истим полом.

Онај други део хомосексуалаца, распаљеници и воајери, који су полудели од употребе свога тела, и који траже нове начине за задовољавање, неће бити далеко ни од педофилије, и то је други аспект геј-параде.

Главни елемент геј-лобија у Србији јесте режимска власт. Они све спроводе. Ко је њима ментор? Ко их духовно руководи? Ко им је омогућио да демократски, или „демократски“ изабрани, спроводе промискуитетизацију Србије? Можда ће неко рећи да им је ментор, опет Запад, и опет НАТО, но у крштеници другачије пише.

Сви они, или велика већина, су духовна чеда Српске православне цркве, њени крштеници и често, њени причасници. Да овде ствари стоје потпуно јасно, говоре и на стотине признања, медаља и ордена, које су једни другима доделили – лидери геј-покрета и лидери Београдске патријаршије.

Ако су они духовна чеда СПЦ, ко их је васпитао да буду геј-лоби? Можда су се искварили, под утицајем спољњег света, али зашто их родитељи нису корили кад је било време, већ им давали ордење и плакете, Свето Причешће и почасна места?

Прича о првосвештенику Илије све јасно говори да је благи укор према безаконим синовима једнак саучесништву у њиховом злу (погледати о првосвештенику Илије). Отац који штеди штап, кад му синови израстају у распусну гомилу, саучесник је у њиховој погибији. Пастири око патријаарха Иринеја и Иринеја Буловића не само да су штедели штап, него су и мазили по глави представнике геј-лобија у Србији, дуго, дуго.

39596_1615368981724_1161318220_31689686_3054134_n

Борба против конкордата. Сукоб жандарма и неустрашивих српских свештеника.

Српска Црква и њени пастири нису били у историји слични првосвештенику Илије. Српска Црква је имала пастире који су били благи очеви, али неустрашиви бранитељи Истине, Правде и своје пастве од утицаја развратног учења. Најпознатија херојска борба пастира СПЦ против раскалашности која је заметала клицу у српском друштву је била борба против конкордата са Ватиканом, која се десила у српским црквама, улицама и скупштинама неколико година пре Другог светског рата. Када више није било наде да ће усијане главе српских политичара да одустану од овога зла, пастири Српске Цркве су искористили пастирски штап и искључили из заједнице верних политичаре који су гласали за фамозни Конкордат. И, одлучна акција је дала резултата.

Тим поводом, после покајања један посланик скупштине пише своме епископу:

„Ваше преосвештенство, Одлуком Архијерејског Сабора Српске православне цркве А. С. број записника 9. од 1. августа 1937, изречене су канонске санкције према народним посланицима који су гласали за пројектовани конкордат 1937. г. у Народном представништву, искључивањем из Цркве и ускраћивањем свих права до даље одлуке. Како сам у реду тих, збиља недостојних синова српских, и како се и сам лично осећам проклетим због греха према нашој Светој Српској Православној Цркви, то овим путем молим Ваше Преосвештенство, да ме изволи повратити у вашу свету Цркву и веру… Погрешио сам, владико свети, и кајем се дубоко. Опростите, молим Вас и примите недостојнога поново у Цркву… Смилујте се на мене грешног и скините ми са душе и тела тешки терет.“ Фебрауара 1939. (Еп. Николај, Сабрана дела)

Да ли би данас смели из Сабора да донесу сличну одлуку?

Можда ће неко рећи да лидери Београдске патријаршије нису знали да у њедрима гује гаје? Но, геј-лоби се сваке године доказује на истом делу. Највећа еманација, тј. пројава њиховог зла је Бриселски споразум, када су на територији своје државе успоставили сепаратистичку надри-државу Косово и укинули институције Србије на својој територији. Исус се јадао над својом отаџбином, а они су је предали уништитељу. У томе, не само да нису добили укор од духовних отаца, већ су били својски потпомогнути у безаконим делима. Сам патријарх Иринеј је одлазио на Косово да лобира за учешће Срба у сепаратистичким изборима. Учесници ових избора су били свечано примљени и у царску лавру Хилендар.

Друге пројаве распусности геј-лобија, тј. режима у Србији су присутне свакога дана и нема потребе доказивати о томе да Вучић, Дачић и остали бенд не војују за Србију св. Кнеза Лазара и Немањића, већ за Србију – марионету Запада. Тиме су пастири навели стадо да безаконује. Сада, када се зло разрасло и ижџигљало на све стране тешко да би првосвештеник Илије и патријарх Иринеј заједничким снагама уставили распусне синове у њиховој злој намери.

Промоција Бриселског споразума испред цркве у Лепосавићу.

Но, тренутно се геополитички положај Срба и Србије побољшава. Русија је све ближе, а економски је исцрпљен део Међународног монетарног фонда опредељен за економско уништење Србије. Патријарх Иринеј је учинио најпопуларнији потез у целој својој историји, негативно се изразивши о геј-паради. У уторак има заједнички наступ са Томиславом Николићем, на прослави 160 година од рођења Михаила Пупина. Колико ће бити истрајан остаје да се види.

Погледајте такође: МУЖЕВИ У ЦРНОМ – ПАЦИФИСТИ ИЗ СПЦ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Српска Црква | 7 коментара

Идентични греси српског и народа Израиља… и последице

(Део први)

Живећи у Силому, на 1100 година пре Христа, код Kовчега завета, свети пророк Самуил имаше у 12. години истинито откровење од Бога о казни, која предстојаше дому првосвештеника Илије због неваљалства синова његових Офниа и Финеса. То откровење се ускоро и зби: Филистејци потукоше Израиљце, убише оба сина Илијева, и запленише Ковчег завета. Када весник саопшти ову несрећу Илији, овај паде мртав на земљу и издахну у 98. години старости.

09004013

Свештеник Илије сазнаје о погибији својих синова и изгубљеном Ковчегу завета.

Да ли се може повући паралела између српског новозаветног народа и јеврејског старозаветног?

Свети владика Николај поводом ових догађаја позива да созерцавамо казну Божју над народом Израиљским због греха синова Илије судије и првосвештеника (I Сам. 4), и то:
1. како синови првосвештеника грешише јавно и тајно у Силому поред ковчега завета;
2. како Бог даде победу Филистејцима над Израиљем у боју, у коме погибоше многе хиљаде Израиљаца, заједно са синовима првосвештеника, и ковчег завета отет;
3. како због греха старешина народних Бог попушта муку на цео народ.

Да ли знате причу о првосвештенику Илије који је чувао Ковчег завета? Свештеник Илије је имао неваљале синове Офнија и Финеса. Они не знађаху Бога, приносиоцима жртава чињаху неправду, узимајући себи најбоље делове, и наносећи срамоту женама које долажаху у храм Господњи на молитву. И беху они на саблазан и увреду свему Израиљу, јер они чињаху и многе друге неправде. Слушајући о томе, отац њихов Илије их не кажњаваше батинама и одлучењем, него их само речима саветоваше да се оставе рђавих дела, али га они не слушаху. И разгневи се Господ не само на рђаве синове, него и на оца њихова што их не кажњаваше како ваља за грехе, иако сам он беше добар. И намисли Господ да погуби Илија и синове његове са свим домом њиховим, и посла најпре к Илију једног непознатог пророка да му каже:

Ево иду дани, кад ћу истребити потомство твоје и потомство дома оца твога. И знак казне која иде на дом твој биће ти ово: оба сина твоја погинуће у један дан од мача. Уместо њих ја ћу подигнути свештеника, верна мени, који ће све радити по срцу моме.

Али и после овог пророштва Илије се не постара да синове своје обузда стварном казном, него их и даље саветоваше само речима, а развратни се синови не бојаху свога оца. Међутим Бог, гњевљен све више и више, и по други пут упозори Илија на казну, преко пророка Самуила.

Њему Господ обећа да ће казнити дом Илијев за неправде синова његових, које су му биле познате, јер синови његови ружаху Бога, а он их не подврже казни.

ИЗРАИЉЦИ И ЊИХОВ ЕКУМЕНИЗАМ

Но Илије већ не имађаше снаге да казни и поправи синове своје, пошто већ беше врло стар, и синови га се ни најмање не бојаху.

Пошто прође неко време, наиђе казна Божија на дом Илијев, а уједно и на сав Израиљ, јер и Израиљци, навикнувши на идолопоклонство од незнабожаца, не остављаху идолопоклонство и, служећи Богу истиноме, они у исто време приношаху жртве идолима и гневљаху Бога свог. Међутим дуготрпељиви Бог трпљаше грехе народа док га не ожалостише синови Илијеви, који беху свештеници и управитељи народа Израиљског. А када они безакоњима својим покренуше Бога на гњев и одмазду, тада праведни Судија и Наградитељ, опоменувши се и народних грехова наведе казну на све скупа, јер заједно са старешинама Бог кажњава и потчињене. Разгневљеног Бога покрећу на казну не тако брзо народни греси, као греси оних који су од Њега постављени за старешине и управитеље народне.

иринеј

„Израиљци, навикнувши на идолопоклонство од незнабожаца, не остављаху идолопоклонство и, служећи Богу истиноме, они у исто време приношаху жртве идолима и гневљаху Бога свог.“ Историја се понавља. Првосвештеник Иринеј у идолопоклоничком храму.

Зашто нас данас разби Господ пред инородцима?

Тако, Филистеји кренуше у рат на Израиљце, и Израиљци изађоше против њих. И кад се отвори бој, Филистеји разбише Израиљце, и изгибе их у боју око четири тисуће људи. И рекоше један другоме старешине Израиљеве: Зашто нас данас разби Господ пред инородцима? Хајде да донесемо из Силома Ковчег завета Господа Бога нашег, да буде међу нама у време битке са инородцима и избавиће нас из руку непријатеља наших. – Решивши тако, они послаше у Силом и узеше оданде Ковчег Господа Бога, који седи на херувимима; а бејаху код ковчега Божјег и оба сина Илијева, Офније и Финес. И кад дође Ковчег завета Господњега у око, повика сав Израиљ од радости да земља зајеча. Филистеји чуше веселу вику и рекоше: Каква је то вика весела у околу јеврејском? – И дознаше Филистеји да је дошао ковчег Господњи у око Израиљев; и уплашише се, и рекоше: Богови су дошли к њима у око да војују против нас. Тешко нама! Ко ће нас избавити из руку њихових? Јер то су они богови што побише Мисирце свакојаким мукама. Али охрабримо се, о Филистеји! и јуначки се боримо са Јеврејима, да не бисмо служили њима као што они служише нама.

НЕ ПОМОЖЕ НИ СВЕТИЊА!
Тако соколећи један другога, Филистеји снажно ударише на Јевреје: настаде велика битка и сеча, и Филистеји уместо да буду побеђени, победише Јевреје. Пошто Бог беше разгневљен, не поможе ни светиња донесена у око, јер куда наиђе праведна казна Божија, тамо она не штеди ни саму светињу. Филистеји однеше победу над Јеврејима, убише тридесет хиљада војника њихових, запленише Ковчег Божји и посекоше крај ковчега оба сина Илијева. На тај начин они оба заједно падоше од мача, по речи Божјој.
Тако Бог за грехе старешина кажњава потчињене, и за рђаве поступке служитеља олтара допушта безбожницима да пљачкају свете олтаре и пустоше храмове Његове. Синови Илијеви, који место престарелог оца свог беху свештеници, судије и управитељи свега Израиља, они безакоњима својим разгневише Бога, међутим сав Израиљ искуси под њима казну од Бога и ковчег Господњи би предан у погане руке иноплеменика.

mojse

Поседовање Ковчега завета и Мојсијевих таблица у њему представљало је за Израиљ потврду да је Божије блавовољење на њима, да нису одбачени од Бога. Аналогно томе, Срби треба да се убоје да немаром према својој Вери не буду коначно одбачени од Бога, као што је био одбачен у своје време Израиљ, и касније, сви народи који су отпали од Православља.

Када војска израиљска би на такав начин побеђена, један човек из племена Венијаминова, по имену Јеминеј, побегавши из боја, дође у Силом раздртих хаљина и главе посуте прахом и обавести град о поразу израиљске војске, и сав град стаде громко кукати. У то време Илије сеђаше на седишту свом крај врата храма Господња и срце његово беше у великом страху за Ковчег Божји. Чувши вику народа Илије упита оне што беху поред њега: Каква је то врева? – Утом дотрча к Илију онај човек који утече из боја и рече Илију: Ја утекох данас из боја. – Илије га упита: шта би тамо, сине? – Гласник му одговори: Потучени су Израиљци од Филистеја и побегоше испред њих; изгибе врло много народа, и оба сина твоја погибоше, и ковчег Божји отет је. – А кад Илије чу да је ковчег Божји отет, паде полеђушке са столице, сломи кичму и умре, јер беше човек стар и тежак, имађаше деведесет и осам година (1 Цар. 4, 1-18).

Текст је урађен по Житију св. пророка Самуила од светог Јустина Ћелијског и Прологу св. Николаја Жичког.

Погледајте такође: НИЈЕ ФОТОШОП, НАЖАЛОСТ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Српска Црква | Оставите коментар

Ко није са мном, против мене је (Мт 12, 30)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

1901937_461433430625237_2083299139_nБог је наш, браћо, Бог слободне деце а не робова. Христос је сишао на земљу не да силом регрутује људе него да прибира добровољце у своју војску. Ко хоће, хоће; ко неће, не мора. Само што онај ко неће да буде добровољац Христов, постаје регрут сатанин, хтео он то или не хтео. Јер је Христос рекао: Ко није са мном, против мене је. А вођ свију оних који су против Христа од искони јесте онај мрачни адски генерал сатана.

Српски народ је добровољно пошао за Христом, по слободном избору своме а не по сили. Јер није се крстио једнога дана по заповести или закону нечијем него се постепено крштавао кроз неколико векова. Борбу за слободу српски народ је ставио одмах уз борбу за крст часни. А то значи да је српско гесло од памтивека: вера и слобода. Кад кажемо вера, ми мислимо само на Христову веру, на веру православну. А кад кажемо слобода, ми мислимо на слободу код људи, по речи апостола Павла Богољупца који вели: купљени сте скупо, не будите робови људима (I Коринћанима 7, 23).

Према нашем народном геслу морамо увек ценити судбу нашега народа. Кад смо се борили за Крст, и очекивали Слободу од Бога као дар за борбу за Крст, тада нам је долазило васкресеније. Тешки крст робовања сијао би се као сунце а слобода би давала топлоту као сунчани зраци. Тада смо знали да смо од Бога помиловани и да је Крст Христов победио нечастиве враге наше и да је дошла од Бога дарована а од нас жуђена слобода. А кад би се чаша опет преврнула, па Крст потамнио а слобода побегла од нас, тада смо знали, да нас Бог за грехе наше кажњава и да је туђинска тиранија загосподарила над нама. Као кад сунце помрча и месец изгуби свој сјај.

Нема народа у свету који је тако просто и јасно знао да објасни све што га снађе, било добро или зло, као што је српски народ а то је због тога што ниједан народ осим српског нема једно такво позитивно и јасно гесло: За Крст часни и Слободу златну, које би било мерило свих догађања и свих збивања.

Мерећи тим мерилом оно што нас је снашло у Другом светском рату, ми брзо долазимо до овог непогрешног закључка: пострадали смо због тога што смо Крст оставили а слободу одвојили од Христа; те се као месо одвојено од соли усмрдела слобода наша. Ово што ја говорим неће разумети безбожници. Њима не вреди ни говорити. Јер њима говорити и шљунку свирати на обали мора, исто је. Нити ће они разумети нити ће их пак избрати. Али ви ћете разумети моје речи, ви који знате за Бога и за душу; ви којима је позната воља Божја из Светога Писма – Судба српска из историје српске. Поругали смо Крст, упрљали смо слободу – и пали смо под бич Некрста и под тиранију Робова.

Уздисали смо за слободом као самртници, гакали смо за слободом као чавке. Борили се за слободу с мачем преко набујалих гробова браће своје, и молили се Богу за слободу са сузама. А кад је слобода дошла, ми смо се играли с њом као са мајмуном у циркусу. Ама нисмо је држали ни један једини дан за светињу! Него смо од јутра првога дана почели заигравати с њом као са шареном женом из циркуса. И света Небеса гледала су двадесет година нашу комедијашку игру са слободом као са женом из циркуса. И гнев Господњи скупио се над нама као што се у лето скупљају густи градобитни облаци. А милиони српских младића који су животе своје положили за слободу нашу гледали су с неба шта ми радимо и вапили су Светоме Сави: Оче наш, Саво, буди Свети Илија, па измоли од Христа да удариш громовима ово комедијашко и циркуско поколење које је свету слободу претворило у шатраџијску бесрамницу.

Слобода је слобода од злих људи а служба благоме Богу. Онај први део ми смо разумели, овај други нисмо. Разумели смо да је слобода ослобођење од злих људи, али нисмо разумели да је слобода служба благоме Богу. И због овог неразумевања и неслушања цркве о томе, ми смо изгубили слободу. Јер нисмо служили Богу него својим телесним страстима. То је била слобода тела а ропство духа. Насупрот ропству под туђином, када је дух био слободан а тело оковано. Свугде се угађало само телу и свуда се огорчавао дух. Свуда се служило само лично себи, нигде Богу. То није била „слобода славе деце Божје“, како вели апостол Павле него ухваћени бели голуб па ритнут у катран (Рим. 8, 21). Или по речима апостола Петра, али не онога Петра кога папе римске славе као свог прађеда, него онога дивнога сина Јониног а брата Андрејевог који нас опомиње да нам слобода не буде покривач пакости него прилика да послужимо Богу као слуге Божје (I Петр. 2, 16).

О, Господе, Исусе благи, згрешисмо са оцима нашим. Гинусмо за Крст, погазисмо Крст. Страдасмо за слободу а омаловажисмо слободу. Но помилуј нас због нашег признања и покајања. Ако има шта добро код нас Твојих грешних Срба то је што за сваку невољу своју не кривимо друге но себе. То не чине незнабожци и јеретици. То чине само прави православни хришћани. Због тога и само због тога помилуј нас и спаси благи Господе наш. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар