Буда је по националности Украјинац

(или) АНТИЧКИ НАЦИЗАМ И ЊЕГОВА БЕЗБОЖНА ДЕЦА

Званично издање Врховне Раде (парламента) Украјине „Голос Украини“ објавило је још 2009. чланак, у коме украјински научник Валериј Бебик доказује, да је Буда имао украјинске корене. По мишљењу овог научника, Буда је припадао скитском/сакском народу Будина, који је живео у ІІ-І вековима пре наше ере на територији „Древне Украине“.

Изузетан патриотски набој у Украјини. И бркови се фарбају у националне боје.

„Име тог народа се сачувало у именима насеља Середина -Буда (Сумска област), и Буда (код Чернигова)“, – пише научник. По његовим речима, потомци Будина до данас живе на територији Сумске и Черњиговске области, а такође и у блиским њима белоруским и руским земљама.

Како примећује информативна кућа „Нови регион“, то није први подобни материјал Бебика, објављен у новинама „Глас Украјине“. Раније, на пример, он је тврдио, да је Исус Христос по пореклу такође био Украјинац.

По подацима историчара, Сидарта Гаутама (Буда), који је живео у VII-VI веку пре Христа, происходио је из познате индијске породице – његов отац је био цар на јужним падинама Хималаја. У преводу са санскрита „буда“ значи „онај који се пробудио“.

www.lenta.ru

Тако су Украјинци још једном доказали тезу да национална облапорност мора имати своје теоретско оправдање. Већ је превазиђена теорија о надраси, која се базирала на Дарвиновој теорији еволуције и која је послужила Хитлеру за убијање милиона људи. Нови нацизам базира се на античкој историји појединачног народа.

Античка историја је, уствари, простор за безграничну манипулацију и због оскудности података може се све повезати и начинити свакаква теорија. Бавећи се античком историјом, научници или псеудонаучници могу дати машти на вољу и измаштати најфантастичније закључке.

Античку историософску интепретацију своје историје имају обично нације трифртаљке, тј. нације које су јуче настале, или немају неку своју историју да се похвале. Наравно, одлучну улогу овде игра комплекс ниже вредности, и осећај инфериорности према својим суседима. Као последица тога јавља се и комплекс више вредности, када нација без историје убеди себе да је баш она најстарија нација на свету.

Сви знате причу о Ерику и банани. Ерик (тј. Кире) је обичан просечан дечко којег нико у његовом крају и не примећује. Али, када Кире (Ерик) поједе банану јавља се невероватна промена, и Кире (Ерик) постаје Бананамен, способан да преврће солитере, руши планине и лети брже од боинга.

Наравно, прича о Бананамену је само прича за цртани филм, и ако би неки Кире заиста помислио да је Бананамен вероватно би завршио на психијатрији где би испитивали какве то „банане“ он једе. Тешко изводљиво би било ако би цела једна нација морала да се подвргава психијатријској анализи зато што је умислила да нахранивши се својом псеудоисторијом може да лети.

Комплекс више вредности је један од начина којим особа са комплексом ниже вредности може покушати да побегне од сопствених тешкоћа. Та особа претпостави да је супериорна онда када није, и овај лажни успех представља компензацију за осећај инфериорности који она не може да поднесе. Нормална особа нема комплекс више вредности; она чак нема ни осећај више вредности. Она има тежњу да буде супериорна на тај начин што покушава да буде успешна; али дотле док је ова тежња исказана радом, то не води ка погрешним проценама, које стоје у корену менталне болести. (По Алфреду Адлеру)

Није, дакле, чудно што је украјински нацизам нашао за сходно да се наслања на античку историософску концепцију која иде дотле да Христа и Буду назива Украјинцима. Античка историософска концепција је присутна, и те како, на балканским просторима, па отуда и опасност да се њене теоријске поставке искористе за стварање нацизма на Балкану у 20. и 21. веку.

Античка историософија постаје званична државна историја када се нека теорија претвори у аксиому. Како је антика, због недовољног броја података подесна за разне теорије и манипулације, аксиоме створене из тих теорија могу бити и погубне. То нам на делу показује стварање македонске и албанске нације. Македонци би пре да се турче него да се србе, а проблем је настао у моменту када је неки Србин из Скопља појео банану коју су му понудили из Ватикана или из Берлина и постао Александар Македонски. Исти проблем је настао када је неки Љатиф из Качаника појео исту банану и постао древни Илир.

Македонци, који као народ нису постојали до Штросмајера и мешетарења језуита у Привардарју и унијатства Гоце Делчева и браће Миладинов, и до заседања Комунистичке Интернационале, и Илири (тј. Шиптари) којима су Аустрија и друге западне земље у 18. веку почеле да имплантирају у главу мисао да су баш они напрасно Илири, сада, имају, по теорији да су они древни народи Балкана, апсолутно историјско право да широке просторе, који су, опет по њима, узурпирани од „дошљака“ присвоје само за себе.

Ова уображеност је данас највећи непријатељ Православља, основ за нацистичку мржњу према другим народима. Она се огледа са једне стране, у дивљању „древних Илира“ тј. Албанаца, над православним светињама и народима који га окружују, а са друге стране, у аутистични етнофилетизам и самоуништење Македонаца који мрзе све који им не иду уз длаку и не признају њихову античку супериорност. Резултат те уображености је да нова нација Македонаца постаје мањина у својој сопственој држави и пресеца своје родбинске везе са својим народом и са народима који би им по дефиницији требало да буду пријатељски, а у којима виде свог највећег мрзитеља.

Код Албанаца се теорије о Илирима као Шиптарима завршавају сном о „етничкој Албанији“, која фигурира као политичка идеја и у првој фази би требало да буде Албанија са деловима територије Црне Горе, Србије, Вардарске Македоније и Грчке, а касније би то могло да иде и до Токија.

Последице античке историософије се овде не завршавају. Постоји још једно поље античке историософије где неки аутори Србе представљају као доминантну нацију света, Исуса Христа као Србина, а Православље као инфериорну религију која је настала под утицајем древног српског паганства. Последице оваквог нацистичког става су, опет, омаловажавање Православља и славне хришћанске и мученичке историје свога народа.

На крају, запитајмо се да ли у стварању једне нације постоји потреба за Божији благослов или је нација заједница људи која треба да прождире заједницу других људи, другу нацију? Српска нација није само крв и месо, већ је благословена својом Црквом. Да је Божији благослов на њој показали су и многи свети Срби – родољуби, све до св. Николаја Охридског и Жичког и св. Јустина Ћелијског. Тако је и са руском нацијом. Огроман број светитеља Руса је учио и проповедао како се брани руска земља не делећи је на Кијевску и Московску Рус. Истовремено, не постоји ниједан светитељ Македонац који је говорио о националној посебности Македонаца, нити постоји иједан светитељ Украјинац који је говорио о националној посебности Украјинаца.

10620591_939027109446791_5589232829967642473_n

Борци за „троједину Рус“ у области Донбаса. Маргарита Зејндлер, православна Немица која се бори у Новорусији за јединство руског света. Одбрана Русије, по њој, одбрана је Православља.

Украјинску и македонску нацију као и црногорску, неоспорива је чињеница, као посебне нације подржавали су Ватикан и Комунистичка Интернационала, тј. све сами Божији противници. Ипак, и данас има „православних хришћана“ који желе да им пре Буда буде саплеменик и унијата Гоце Делчев него свети Јустин Ћелијски, Лаврентије Черњиговски и остали Божији угодници.

Погледајте такође: РУСИ У СЛАВЈАНСКУ: -ДРЖИМО СЕ РЕЧИ ПРОРОКА, ПРОТИВ НАС РАТУЈЕ ВАТИКАН

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Вардарска Македонија, Руска Црква | 1 коментар

Антиекуменизам и његов ћорсокак: РУКАВИЦА ЈЕ БАЧЕНА

После почетка фронталне борбе између екумениста-новаторца и антиекумениста у оквиру Епархије рашко-призренске у егзилу, један део Цркве се нашао у небраном грожђу, немајући смелости или дрскости да се определи ни за једну од страна. Један део верних људи остајао је у јединству са екуменистима пратећи окоштале анти-екуменистичке ставове који би се могли да се именују формалистичком конзервативношћу. Као што је папизам (први протестантизам) изродио његово рационалистичко чедо – лутеранизам, тако су формалистичка конзервативност и екуменистичко новотарство изродиле једну другу, тј. аномалије једног покрета су подстицале стварање аномалија код његовог противника. Новотарци су се формалистима подсмевали као затуцанима, а формалисти су се саблажњавали о новотарцима као о онима који страха Божијег немају и тиме сличнима аморалним атеистима.

Други вид неспоразума, постоји између ових истих формалиста и оних који прате курс епископа Артемија. Формалисте боли то што се еп. Артемије не уклапа у њихов конзервативни рационализам. Сваки део њих се аутистично хвата за понеку фикс-идеју и труди да је истакне као „једину спасавајућу“. Један број формалиста се хистерично држи борбе против биометрије, иако и духовници који су некад говорили против биометрије итекако „шурују“ са онима који биометријске личне карте поседују држећи се тако шизофрене политике. Други део формалиста, као што ћемо видети, практично проглашава новокалендарске Цркве (Грчку, Румунску, Александријску…) јеретичким, тј. саблажњава се општењем са њима, само због Новог (григоријанског) календара који су прихватиле. Да ли је ово довољан разлог да би неко био одсечен од Цркве одговара протосинђел Максим (Новаковић) који служи у Епархији рашко-призренској у егзилу.

Одговор брату Мирославу Павловићу из Љига од протосинђела Максима из ЕРП у егзилу

„НИ ЈЕДАН НОВОКАЛЕНДАРАЦ НЕ МОЖЕ БИТИ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА, ЈЕР ЈЕ ЦИЉ НОВОГ КАЛЕНДАРА ЕКУМЕНИЗАМ!
Ви из ЕРП из егзила имате проблем да одговорите директно на питање:“ Да ли је нови календар у служби екуменизма, или не?“ Ако кажете да јесте, онда сте у проблему зашто узимасте подршку од њих и служисте литургију по новом календару у Грчкој, а ако кажете да није, испљуваће вас народ, јер народ зна да нови календар је у служби екуменизма. Најбоље је да кажете НЕ ЗНАМО, као што су рекли првосвештеници кад их је Господ Исус Христос питао:’Крштење Јованово откуда бијаше? С неба, или од људи?’.“ (Мирослав Павловић)

10656500_10152611445242649_120712335_nПре свега, помаже Бог!
Мера православности је често повезана са мером пристојности и васпитања, ако ово применимо на ову Ваш упадицу (јер не знам како друкчије окарактерисати ово Ваше писамце), тешко да ћете бити у ситуацији да пишете о православљу, брате Мирославе. Шта је Господ упитао првосвештенике, видим знате, зато претпостављам да знате шта су и на који начин првосвештеници питали Господа. Питали су га са истим настројењем са којим је и ово Ваше питање постављено, недобронамерно, кушачки, навијачки. Ове Ваше речи имају исти призвук као и њихове, крајњи ехо оваквих Ваших и њихових питања завршава се истим смислом: распни га, распни. Моје лично мишљење је да на овакве провокације, а не питања, не треба одговарати, но зарад братског поштовања према оцу Иринеју и наде да ћете исправно схватити тематику, ипак, одговарам на ово несувисло питање, иако, није баш јасно коме је постављено, пошто се односи на множину нас, ко год ми били, клирици или лаици. Питање је тенденциозно, са шићарџијском рачуницом, да ћете нас ухватити у речи и имати разлога да нас по Вашем закону осудите, иако је очигледно да сте нас већ осудили, али, као и фарисејима и првосвештеницима, тако и Вама мањка разлог, па покушавате да га пронађете, претпостављам, ако затреба и измислите.

Ми следимо предање нашег духовног деде, оца Јустина, који је 1926. (1923.је уведен нови календар) докторирао у Атини, наравно и те како саслуживао са новокалендарцима, па ипак био и остао „правило вјери“ Српске цркве, осим, очигледно за Вас православце „ревносније“ од оца Јустина. Мера љубави према Богу мери се мером страдања и прогона које хришћанин трпи у овом свету, ако ко жели побожно да живи у Христу Исусу, биће гоњен. Ако премеримо овом мером оца Јустина, као и владику Артемија, резултат је очигледан. Међутим, ако премеримо овом мером страдања Ваше цењене духовнике, који Вас инструишу и усмеравају у погрешном смеру, а који су се кукавички улогорили у своје мала царства, манастире, и под изговором чувања зидина (нека се сете пророчанства светог Анатолија Оптинског), а заправо материјалног иметка и комфора, немају храбрости да исуку своје духовне мачеве и изађу на фронт борбе са истиснком јересју, званом екуменизам, онда је боље да ћуте и они и Ви. А ако они, пак, неће, барем Ви престаните бити испоставе њиховог уображеног кукавичлука, који не жели да спозна самог себе, него тражи трун у оку владике Артемија, како би им тај трун послужио за изговор њиховом кукавичлуку. Нови календар је велико зло, али је екуменизам веће и нови календар, скупа са богослужбеним реформама, јер је и он својеврсна богослужбена реформа, је само део те сатанске грађевине зване екуменизам. Да појасним, ако Цркву упоредимо са кућом, док екуменисти руше темеље Цркве (екуменистичким гажењем догмата) дотле се ви паштите око спасавања прозора Цркве (календара, који није догмат већ канонска одредба, а канони извиру из догмата, не обрнуто, зато ако чувате воду у кофи, а не марите за извор са ког сте захватили, остаћете свакако без воде). Уместо да схватите да док чувате прозоре, оде цела кућа, те Вам ни прозори без куће неће требати, Ви се упорно држите прозора. Ето, то је наш одговор. Ако сачувамо и одбранимо темеље куће, свету веру православну, нови календар, као један вид спољашњег екуменског приближавања богоотпалом Западу, ће се лако вратити на стари. Међутим, Ваше површно схватање Вас доводи у положај да мислите да учествујете у некаквој ревносној борби за веру, а заправо не препознајете бојно поље и место где се води одлучујућа битка за веру, а то је супротстављање екуменизму, и његовим носиоцима патријарху Иринеју и осталима. Ако се са тим злом изборимо, ако то зло сасечемо, онда ће његови изданци: нови календар и богослужбене реформе (које ван екуменизма немају смисла) саме се сасушити и пропасти.

10376087_663184803760429_7496355693093312976_n
Ето, паметноме доста, покарај мудрога и биће још мудрији, желим да верујем да ће тако и са Вама бити. Ми не одобравамо нови календар, али ни не одбијамо браћу антиекуменисте из новокалендарских Помесних цркава, јер их ни отац Јустин није одбијао од себе, нити сматрао јеретицима, како Ви то погрешно чините, ми такво предање нисмо примили. Довека остајемо, уз Божју помоћ, верни целокупном светом Предању Цркве, а самим тим и држању старог календара, ако и цела Српска црква прими нови календар, ми немамо намеру да се саображавамо тој новотарији.
Од Бога Вам желим мудрост и спасење, јер су у овом времену неодвојиви, пазите каквим путем ходите и какве људе узимате за вође, јер слепац слепога ако води, оба ће у јаму упасти. Нисмо на фудбалском терену, већ у Цркви Христовој, зато се треба држати предања апостола, које каже, ко жели да се свађа ми таквог обичаја немамо нити Цркве Божје. Чувајте ову апостолску меру, те са више поштовања и смерности упућујте оваква питања, јер озбиљна питања траже озбиљан приступ. Треба ревновати за веру, а не глумити богослове у навијачком маниру, знамо куда иду епископи-фудбалери и њихови навијачи.
Срдачно, протос. Максим

Погледајте такође: ЕКУМЕНИЗАМ И РАСКОЛНИЧКИ ЗИЛОТИЗАМ

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Теологија | 1 коментар

Зографски монах разобличио папу и патријарха Вартоломеја

 

Јеромонах Висарион са својим игуманом – ретки свештеници који говоре јавно против јереси екуменизма.

Није много прошло од најновијих књига архимандрита Јоана Филипова против екуменизма, а већ нам из Бугарске стижу нове лепе вести о борби православних против екуменистичке јереси.

Како извештава „Стандард“, пре недељу дана појавила се нова књига јеромонаха Висариона. „Одбрана православног хришћанства од замки екуменистичког синкретизма“ може се пронаћи у већим храмовима Бугарске православне цркве, као и у појединим већим књижарама. Повод за настанак ове књиге био је сусрет папе Франциска и патријарха Вартоломеја у Јерусалиму 2014. године и њихова декларација у којој се говори о уједињењу Источне и Западне „цркве“. Чињеница  да није било никакве званичне реакције у црквеним круговима изазвала је јеромонаха Висариона, првог епитропа бугарског манастира Зограф, на Светој Гори, да изнесе свој став о овом питању.

Било је реакција појединих људи, а многи монаси на Светој Гори дубоко су погођени оним што се десило. Међутим,  овај догађај је остао некако незапажен у широј јавности“, рекао је за „Стандард“ јеромонах Висарион. Према његовом мишљењу, уколико погледамо целу људску историју, видећемо да, како време пролази, расту покушаји да се Божија истина разводни разним људским заблудама. „Оно што се дешавало од Мојсија до доласка Господа Исуса Христа, то се дешава и са хришћанством и данас. Истина, дата нам од Христа пре 2000 година, све више почиње да се мења и квари“, додаје отац.

У овој књизи од 220 страница отац Висарион износи свој страх због намера црквених великодостојника који теже механичком уједињењу Православне Цркве са Римокатоличком „црквом“, без обзира што не постоји јединство у истинској вери. „У декларацији се јасно говори о тежњи ка евхаријстијском јединству и пуном уједињењу, али се не говори о томе да је јединство потребно у православној вери- вери коју нам је предао Господ, а Свети Оци сачували неизмењену“, каже отац Висарион.

Отац, такође, наводи чињеницу да су за православну веру животе дали многи светогорски исповедници, а међу њима и 26 зографских мученика, који нису хтели да се уједине са римокатоличком јереси. Све ове исповеднике и мученике Господ је прославио дивним чудима, која јасно показују да су они поступали исправно. Један од стубова православља, свети Марко Ефески, такође је био против уједињења између православних и римокатолика базираног на компромисима у вери.

„У последњим годинама смо сведоци једног засиљеног покушаја за уједињење које није засновано на истини, већ на сентименталности која не спасава“, тврди јеромонах Висарион. По њему, да би уједињења постало истинско, римокатолици треба да се врате правој вери, којој су и сами припадали током првих хиљаду година од Христовог рођења. У супротном, уједињење би било лажно и довело би до нестанка истински верујућих. „Треба да чувамо православну веру, коју у нам предали наши оци. Ту веру су чували и свети Седмочисленици*, и свети Јован Рилски Чудотворац, и свети патријарх Евтимије Трновски, и свети Георгије Софијски. Сви свети су чували православну веру, а Бог их је прославио због тога“, додаје отац.

 Пут ка лажном уједињењу

 -Оче Висарионе, са чиме се Ви конкретно не слажете?

-Овакав пут ка јединству је лажан. Зато смо и поставили питање куда нас то воде наши црквени великодостојници. Они нас воде ка једном лажном уједињењу.

-Шта се тачно догодило између папе и васељенског патријарха?

-Приликом тог сусрета изнет је један грандиозан план за уједињење, али уопште није речено да ће то уједињење бити у истини, а то није у реду. Нигде се не говори о разликама у вери, само се говори о љубави, миру и братству, користе се уобичајене фразе.

bpc visarion -Ви критикујете поступке патријарха Вартоломеја?

-Књига је критика и његових поступака, али и свеопштег ћутања, чињенице да нико не реагује на донету декларацију. А то је покушај за промену смисла целе историје Цркве, претумачење вере. Ћутимо о тако важним питањима и на крају ће нас довести пред свршен чин и рећи: ево, ујединили смо се, ми се много волимо. Да ли је то заиста љубав?! Зар не треба да се волимо у Истини? Да ли заиста желимо спасење? То је као да постоје два пута, први исправни, и други кроз трње. А онај који хода кроз трње, говори: „Хајде да се сви ујединимо и заједно да газимо кроз трње“. Ако хоћемо да се ујединимо, треба да се ујединимо на правом путу и њиме да идемо! Ово сада што раде није тражење јединства у православној вери, већ јединства у трњу.

-Како сте за тако кратко време успели да прикупите аргументе за своје тврдње?

-Уз помоћ Божију! Имао сам много интересантних материјала, трудио сам се да емоције оставим по страни, и да све буде поткрепљено аргументима, чињеницама и сведочанствима из црквене историје. Потрудио сам се да покажем како су писали свети оци, а не како наши црквени великодостојници модернисти мисле. Треба се придржавати светих, а не погрешне црквене политике.

*Свети Седмочисленици- У Бугарској православној цркви овим именом се називају свети Кирило и Методије и њихови ученици Климент, Наум, Горазд, Сава и Ангеларије (прим.прев.)

Преузето са сајта symvol.org

Погледајте такође: БУГАРСКА ИЗМЕЂУ ЖИВОТА И СМРТИ

Превод и припрема: екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Бугарска Црква, Вести | 1 коментар

Не живи човек само о хлебу него и о свакој речи што излази из уста Божјих

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

84848

Кад би сви хришћани читали Стари и Нови завет Божји, више би се Бога бојали и чешће би у цркву ходили да чују реч Божју. Лакше би тада било и свештеницима да проповедају народу и да тумаче вољу Божју и закон Божји. И мене често мучи помисао да ме понеко од слушалаца неће разумети, јер никад није читао Свето писмо, нити има у кући, нити уме да каже шта је Стари завет a шта је Нови завет. Та мучећа помисао нагонила ме је да вам више пута говорим: узимајте Свето писмо. Као што држите икону у кући, тако држите Свето писмо. Икона је светиња у бојама, а Свето писмо светиња у речи. Свето писмо читајте, у икону гледајте. Свето писмо вас учи како треба да живите, а икона вам показује лик некога свеца који је живео по Светом писму. Као што се без сваке друге хране може, а без хлеба не може; тако се без сваке друге речи може, а без речи Божје не може. Поштен хлеб и света реч. Господ Исус говори о хлебу и о речи, па каже не живи човек само о хлебу него и о свакој речи што излази из уста Божјих.

У Старом завету све је пророчанство, у Новом све испуњење пророчанства. У Новом све је стварно и коначно. Такви су на пример и прописи о очишћењу. У књигама Мојсијевим исписани су многи прописи о телесном очишћењу. И Јевреји су држали те прописе строго и буквално, не знајући њихов стварни односно духовни смисао. У Новом завету откривен је тај стварни односно духовни смисао телесног очишћења. У Старом завету говори се о мијењу лица и руку и ногу, о купању тела о прању одела и жбанова и судова и клупа и много другог. У Новом завету говори се о чистом срцу, чистом уму, чистој савести, чистим помислима и речима, чистој истини и правди, па онда о чистоме путу, чистим жељама, па о чистој љубави, чистој мудрости и благочестивости и још много томе слично.

Гневио се Спаситељ наш праведним гневом на затуцане фарисеје онога времена што најстрожије држаху све прописе о телесном очишћењу док су им душе биле прљаве и пуне грабежи и неправде. Фарисеју слијепи, говорио је Господ, очисти најпре изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте. Гле споља као окречени гробови, на изглед лијепи, а унутра су пуни мртвачких костију и сваке нечистоће… И ви споља се показујете људима праведним а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња (Мат. 23, 25).

Тако је било код старих Јевреја, тако је данас код појеврејених Европејаца. У чему је суштина европске културе? У телесном очишћењу. Отуда толика употреба воде, водовода, канала, купатила. Култура је спољашња чистоћа. Уколико је год занемаривана унутрашња чистоћа срца, ума, мисли, савести, речи, утолико је већма истицана спољашња телесна чистоћа. То значи уколико се презирала суштина бића човекова утолико се више полагало на символе или слике те суштине, уколико је падала цена унутарњој вредности, утолико се дизала цена спољашњој вредности. Уколико мање злата, утолико се више гомилају хрпе банкнота без златне подлоге.

Ћесари и великаши старог паганског Рима надметали су се у подизању купатила. Њихова модерна купатила била су скупоценија од њихових храмова. У мраку духовном и моралној покварености они су ревновали само за чистоћу телесну, спољашњу, тј. за символ или слику праве чисто ће, која је унутра у човеку. Модерна Европа у свом духовном и моралном назадовању (које она назива напредовањем) пала је не само у фарисејску средину јеврејског на рода него и у безбожну крволочну средину паганскога Ри ма. Ко је близу Кајафе, близу је и Пилата!

Српски народ је од памтивека ценио и телесну у духовну чистоћу. Бити чист телесно и душом то је било правило за мушко и за женско, за старо и за младо. Пуно је мудрих народних изрека о чистоћи телесној и душевној. Умити се и Богу молити – то је јутарњи – почетак само код Срба. Погледати неког у обућу, па га пустити у кућу. Знао је Србин од увек да је важнија чистоћа унутарња. Знао је он да се упрашњено тело може лако опрати водом, али да се грехом упрљана душа може очистити само сузама и молитвама.

Култура воде лакша је од културе суза и молитава. Зашто нас је Бог пуштао толико пута под тешку шибу? Ради нашега добра. Да би остали Божји и своји. Да не би постали површни и празни. Да не би били споља лепи као окречени гробови а унутра пуни грабежи и неправде и похотљивости и дрскости и сујетљивости и себичности. Јер шта вреди сваки дан прати кожу сапуном а унутра у себи носити цело ђубриште од гада и смрада? Зато вам на по четку рекох: Свето писмо читајте а у икону гледајте, да би разумели шта је важно, шта ли важније а шта најважније пред Господом Богом. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Кроз тамнички прозор | 1 коментар

Бесмртност душе- Свети Максим Исповедник

54510.b

У новије време (крај прошлог и почетак овога века) у животу наше Цркве, како у практичном животу (богослужења, правоживља и др.) тако и у теологији, појавиле су се многе девијације, па и отворене и очигледне заблуде (да не кажемо јереси, иако је то прави назив за многа новачења). Најизразитије, и нешто што је верни и благочестиви народ прво уочио, и против тога се спонтано (и оправдано) побунио било је учење о смртности душе. Велика се прашина дигла око тога. Полемисало се, као у стара времена, како на највишим нивоима (црквене пуноће), међу епископима и свештенством, тако и у обичном народу, по трговима, улицама, пијацама. Свак је у свом мишљењу и веровању упорствовао. Свак је износио доказе и аргументе, како је знао и умео. И, нико никога није успео да убеди у супротно. Стварала се деоба у народу. И продубљивала.
У жељи да допринесемо превазилажењу тог нездравог, и за многе душе пагубног стања, одлучили смо да позовемо у помоћ једног од најпознатијих теолога Свете Цркве Православне, Преподобног Максима Исповедника, који је несумњив и непоречан ауторитет по питањима вере. Стога овде предлажемо читаоцу кратко дело тог Светог Оца: О ДУШИ (трактат), у преводу са грчког оригинала, уверени да ће његова реч затворити уста „измишљачима нове вере“. Ово дело, као и многа друга из пера овог великог Исповедника Цркве Православне написано је пре више од хиљаду и триста година, али ништа није изгубило од јасноће и своје богословске дубине. (Из предговора Епископа рашко-призренског Артемија са сајта манастира Лепавине)

Да ли је душа бесмртна? Ја мислим да ономе што је просто (по својој природи) следује бесмртност.

 

Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе

А на који начин долазимо до таквог закључка? Слушај. Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било. Јер оно што је пропадљиво пропада деловањем нечега супротног њему. Због тога све што је пропадљиво, то је растављиво. А растављиво је сложено. А сложено је многоделно. Оно што је из делова састављено, јасно је да се састоји из различитих делова. А оно што је различито, то није истоветно. Према томе, будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна.

 

Оно што има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде

И опет, оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно. Оно што се увек креће, непрестано је. Оно што је непрестано, бескрајно је. Бескрајно је непропадљиво. А непропадљиво је бесмртно. Према томе, ако је душа самопокретна, као што је горе показано, онда је она непропадљива сагласно приложеном закључку.

IMG_0908a

У СПЦ се кроз преводе уводе новотарије и мења смисао Вере православне. Теолозима склоним Зизјуласовој јереси смета учење о души бесмртној у Православној вери, те се труде да то учење релативизирају разним рационалистичким силогизмима. Тропар ”В тебје Мати извјестно спасесја, јеже по образу приим бо крест, посљедовала јеси Христу, и дјеја учила јеси, презирати убо плот преходит бо: приљежати же о ДУШИ ВЕШЧИ БЕСМЕРТЊЕЈ, тјемже и со ангели срадујетсја преподобна дух твој” (Зборник, Београд, 1991, стр. 80), епископ Атанасије Јевтић преводи на следећи начин: ”У теби се, Мати, тачно спасе боголикост, јер узевши крст следовала си за Христом, и делајући учила јеси не бринути за тело пропадљиво, старати се пак за ЖИВОТ БЕСМРТНИ; зато се с анђелима радује, Преподобна дух твој” (Часослов (превео епископ захумско – херцеговачки Атанасије) , Београд, 2001, стр. 267). Брише се синтагма „душа, ствар бесмртна“ и умеће „живот бесмртни“.

 

Оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је

И још: ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је. Зло је оно што се противи добру, стога га оно и разрушава. Јер тело нема другог зла осим страдања, болести и смрти, као што су и његове врлине – лепота, живот, здравље и снага. А зла душе су страшљивост, раскалашност, завист и томе слично. Па ипак, све то не лишава њу живота и кретања. Дакле, она је бесмртна.

Погледајте такође: СРПСКА ЦРКВА И ТРИ АЖДАЈЕ

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Теологија | 1 коментар

Перверзна Србија

Тренутно се српска јавност заморила од случаја монструозног убиства детета Тијане Јурић и очекује неки нови скандал како би задовољила своју пажњу. Није прошло много од овог убиства, а већ су и друге девојке сличних година нестале и страхује се за њихову судбину.

belo roblje

Још једна нестала девојка. Објављено у шунд-часопису „Курир“.

Што се тиче Тијане и њеног убице, све говори да је убица сексуални манијак који је имао потребу да задовољи своју страст. Српска јавност је деловала одлучно са јединственим захтевом да се убије убица. Тиме би ужаснути српски морализатори решили проблем. Остало је само питање да ли да се убица каменује или набије на колац. Уствари, ништа тиме не би било решено, нити су репресивне мере једини начин да се манијаштво сузбије.

Српска јавност је својим закључком о смртној казни који је први изнео врли министар полиције Стефановић, уствари, решила да уклони последицу, а не узрок сексуалног манијаштва у Србији. Сексуално манијаштво се не лечи појединачним убиствима сексуалних манијака већ уклањањем узрока за израстање српских дечака и девојчица у манијаке.

Стефановић је још рекао да је случај убиства Тијане доказ да нисмо достигли европске стандарде. То је прилично неинтелигентан закључак, ако знамо да је у Европској Унији сексуално манијаштво веома развијено, отмице и остали вид насиља над децом и омладином свакодневна појава. „Злоупотреба деце блудом појављује се често у западном друштву“, каже се у једном извештају. Студија из 2010. говори да су у Великој Британији 5% дечака и 18% девојчица блудно злоупотребљено. Све се може детаљније прочитати у многим публикацијама доступним на интернету. Ових дана је објављена и вест да постоји и тржиште деце из Африке у В. Британији. Али, Стефановић то није читао, већ пожурио да покуди своју нацију да заостаје за светом у манијаштву. Опростите на иронији, али требало је да се радује што смо достигли њихове стандарде, а не да жали.

На крају свега се Влада по ко зна који пут изопачила и показала да су Стефановићеве речи обично саморекламерство, па је у време када требало показати извесну строгоћу према преступницима дошло и до најаве да ће убудуће мање бити кажњавани ако почине силовања и сличне ствари. (Блиц: Влада ублажава казне за силовања )

Да ли је сексуална изопаченост нешто што се промовише у Србији? Ако погледате мале екране, рекламе по градовима и путевима, интернет сајтове, тешко је да можете одговорити одрично. Сваки манијак, пре него што се охрабрио да напада девојке на улици, пре тога се надахњивао Цецом, Мацом, Јецом и осталим непристојно обученим звездама Гранд Шоуа, и био је храњен деструктивним утицајем, пре свега телевизије, дневне штампе и улице. Зар нису гола женска бића у дневним новинама, само реклама за нешто што је остварљиво и у реалном животу? Зар није крајње лицемерје – поставити срцепарајући текст о убиству девојке на једној страни, па онда голу девојку сличних година убијеној на другој? Зашто неко ко је гледао Сулејмана, једног дана не би зажелео да и сам постане султан?  Онда му још само треба харем, а Ваша ћерка је кандидат за то.

Да би се у Србији смањио прираштај манијака, треба забранити промовисање промискуитета, а не васпитавати нове манијаке па их после убијати. Питање је, колики проценат оних који су за смртну казну за убицу није на ивици да и он сам учествује у таквим радњама. Наравно, природно би било да се народ сам покаје и сам обнови, али држава би морала помоћи у томе, јер јој је функција да помаже људима, а не да штети. Анархија, на коју у неким сегментима личи тренутно србијанско државно уређење, је најгоре решење. Можда би решење било да се за цензора телевизијског програма постави неки епископ СПЦ? Али, ту тек настаје проблем!

Нека врста цензора телевизијског и радијског програма и јесте епископ СПЦ Порфирије Перић. Ако је тако док је епископ цензор, како ли би било без њега? Или је и он колаборатор моралног урушавања Србије? Тако некако изгледа.

ПАТРИЈАРХ ЖИВИ У СМРТНОМ ГРЕХУ

„Риба смрди од главе“, каже народна пословица, па би сходно томе, требало да потражимо разлог зашто у држави Србији толико смрди на Содом и Гомор. Где је глава, или барем главешине нашега друштва?

„Смртни греси су следећи“, каже св. Игњатије Брјанчанинов: jepec, раскол, богохулство, отпадништво, врачање, очајање, самоубиство, блуд, прељуба, противприродни блудни греси, родоскрвнуће, пијанство, светогрђе, убиство, крађа, лоповлук и свака сурова, нечовечна увреда,“ а верски поглавица у српским земљама је човек који за себе и каже и делом потврђује да је јеретик-екумениста. Ако је тата бескрупулозни лопов, и деца су склона томе, и углавном и превазиђу тату у дрскости. Да не говоримо о томе да је јерес, уствари духовни блуд.

Пошто је дијагностикована болест у једном поглавици, пођимо даље, шта је са грађанским властима у Србији, имају ли они чиме да се похвале или и у њиховом срцу влада блуд, насиље и страх? Владаоци Србије су издали своју земљу предавањем сепаратистима најсветијег дела територије, а од издаје отаџбине нема већег злочина. Све ове чињенице би требало да се узму у обзир као олакшавајуће околности приликом суђењу убици детета Тијане, јер човек живи у међу крајње болесним духовним родитељима.

„Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири,“ каже свети Митрополит Филарет Московски, а Срби на челу свом имају непријатеља Божијег (јеретика) и непријатеља отачаства (издајника). Красно!

d0b8d180d0b8d0bdd0b5d198

Иринеј – патријарх кога нема.

Промицање вредности хомосексуалног лобија кроз геј-параде и друге видове пропаганде је опет позив на слободно задовољење блудне страсти, а то држава Србија (или оно што се представља под тим именом) својски подстиче. Да ли је истина да су већина педофила, пре педофилије имали и хомосексуалне везе, и да се ради једноставно о воајерима? То питање је забрањено у Србији.

На крају, треба бити крајње искрен према себи, погледати се у огледало и размислити, нисмо ли као цело друштво заслужили смртну казну, јер смо ћутали кад су нам се неке туђе, тј. сатанске вредности имплементирале у друштво, државу и цркву, кад смо дозволили да издајници Вере и морала заузму учитељске позиције у цркви и држави. Нисмо ли и сами, због свог ћутања криви за Тијанину смрт? Треба одговорити на ово питање, јер „ћутањем се издаје Бог“ (Св. Григорије Богослов).

Погледајте такође: ПАТРИЈАРХ У ИНДОНЕЗИЈИ,

ФБРепортер: УН УПОЗОРАВАЈУ БРИТАНИЈУ ЗБОГ ПЕДОФИЛСКОГ ТУРИЗМА

 

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и друштво, Црква и јерес екуменизма | 2 коментара

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

995851_664181500290937_1189368541_n

Света Пречиста, Света Пречиста! To je Богородица којој преци наши посветише најлепше од својих задужбина. Рекао је Господ: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Света Пречиста зове се тако што не само да je Бога видела но Бога у телу своме носила. Због тога се не зове Света Чиста него Света Пречиста.

Главно поглавље европске културе говори о чистоћи. Ревност за чистоћом постала је манијом за чистоћом. Но нажалост, и овде је Чивутин умешан. Под чистоћом модерна Европа не разуме неку другу, дубљу, скривенију и битнију чистоћу него само спољашњу. Сасвим подударно са појмом чистоће код јеврејских Христоубица пре две хиљаде година.

Јер и фарисеји су ревновали за чистоћом не мање него модерни Европејци. Тако пише у Јеванђељу. У Јеванђељу Божјем пише како су се фарисеји трудили до брижности модерних хирурга, да чаша и здјела споља буду чисте. Чистунци чивутски оштро су укоревали ученике Христове што неопраних руку узимају хлеб и једу. Јер пише: фарисеји и сви Јевреји не једу док не умију руку до лаката, држећи се онога што им је остало од старих… И кад дођу с пазара, не једу док се не умију; и још много има што су примили те држе: перу чаше и жбанове и котлове и клупе (Марко 7.). Све чисте водом којом и рубље, ништа сузама и огњем. Заиста прави модерни људи старога доба и прави праоци модерних чистунаца у Европи, који такође знају само за једну врсту нечистоће, a тo је телесна, и за једно вештаство прања, a тo je вода. He бруји ли у нашим ушима и изнад ушију посведневно клика европских јудаиста: воде, воде, воде! водовод, водовод, водовод. Купатила, купатила, купатила! Чистоће, чистоће, чистоће! И сви клонуше од умора перући се и чистећи се споља. И кад их погледаш, видиш их ваздан да иду у чистом оделу и са чистим телом од вечере до јутра. Ујутру се опет сви перу и чисте и купају. И сва та чистоћа с великим трудом стечена, никако им не траје дуже од једнога дана. Па опет из почетка. Опет уживање и купање и прање, и прскање; опет питање водовода и купатила. Јер ако пропусте само један дан да се не оперу и не окупају, они верују да заударају неподношљивим смрадом себи и другима. И стиде се. И код њих; код модерних Европејаца као и код њихових Христоборних јеврејских магистра – не постоји стид од неке друге нечистоте изван телесне, спољашње. Они знају само за смрдљив задах тела, али за смрдљив задах душе ни чули нису. Гробни задах грабежи и злобе од душевне неопраности не осећају.

Во времја оно приђоше фарисеји и књижевници – праоци модерних шовиниста и лепописаца – приђоше ка Исусу те Му прекорно рекоше: Зашто ученици твоји не живе онако како нам је остало од старијех него једу хлеб неумивенијем рукама? Одговори им Месија у праведном гневу своме (исти одговор даје фарисејима пре 2000 година и модерним Европејцима): Сад ви фарисеји споља чистите чашу и здјелу а унутра вам је пуна грабежи и злобе. Безумни, дајите милостињу од онога што је унутра и гле, све ће вам бити чисто.

Но ове речи Христове нити су разумели јерусалимски фарисеји нити их могу разумети модерни интелектуалци. У свом фанатичном бесу за спољном чистоћом, они не могу да трпе човека чија кожа није изрибана и лице добро умивено. Само постоји једна разлика и не мала, између обрезаних Јевреја и необрезаних Европејаца: Јевреји су били робови спољашње чистоће у име Бога Јехове а Европејци у име биологије. Јевреји су мислили да се спољашњом чистоћом бране од незнабоштва, а Европејци (у корену безбожни) мисле да се спољашњом чистоћом бране од микроба, од заразних невидљивих црва. Ни Јеврејима ни Европејцима није ни на ум падало, да спољашњом чистоћом постижу неки други циљ изузев да не смрде пред носом својих гостију. А кад Христос каже: Блажени чисти срцем јер ће Бога видети - то је један позитиван програм, не одбрамбени него визионарски. Они који чисте своје срце не чине то да не би видели демоне као Јевреји нити микробе као Европејци, него да би видели Бога.

О, Христе, хималајска висино над смрдљивом баруштином! Стрпи се и отрпи се. И нареди слугама твојим да не сустану проповедајући чистоћу унутарњу, чистоћу срца. Просте масе народне разумеће и прихватиће њене руке, прихватиће се онога што је теже, a тo је очишћење душе и срца од злобе и пакости, и зависти и немилости и безбоштва и сваког злочинства. Док ће меке руке увек тражити само воде да се споља оперу од смрада да би могле вршити смрадна дела.

Христе благи, помози нам очистити срца своја, и по молитвама Свете Пречисте спаси нас! Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Кроз тамнички прозор | 1 коментар

(Прећутана вест) КОСОВАРСКИ ВЕРСКИ ЛИДЕРИ УЈЕДИЊЕНИ У АПЕЛУ ПРОТИВ ТЕРОРИЗМА

Док су београдски режимски медији листом подвлачили како Теодосије није примио Јахјагу пре неколико дана, иако јој је он омогућио званичну посету манастиру Грачаници, скоро да ниједан од тих медија није објавио о заједничком апелу Теодосија са осталим косоварским верским лидерима. Кажемо „косоварским“, јер сва три представника раде на стварању новог јединственог идентитета Срба и Шиптара потребног за јачање лажне државе „Косово“. Свештенство актуелног Епископа рашко-призренског Артемија није учествовало на овом скупу.
kfori

Косовски муфтија Трнава, узурпатор трона епископа рашко-призренских Теодосије и римокатолички бискуп Ђерђи састали су се 16.08. са командантом Кфора, генерал-мајором Салватореом Фарином у кампу ‘Филмски град’ и осудили оне који су чинили злочине у име Бога.
Како се наводи у саопштењу Кфора, поглавари трију вероисповести, исламске, православне и католичке, „признају право свих народа да славе своју културну и верску баштину и подржавају цивилну и мирну кохабитацију међу припадницима различитих вера“.

Са састанка је упућена порука осуде оних који користе име Божије да чине злочине против човечности.

„Религије никада не смеју оправдавати мржњу и насиље. Бог је мир“, пише у саопштењу.

Последњих дана, како се указује, вођена је дебата о верском екстремизму и радикализму, па је са састанка поручено „да је присуство више верских заједница у региону – ресурс друштва.“

„Верске заједнице су духовни водичи који уче да треба живети у миру и поштовати различитости. Позивамо све вернике да се дистанцирају од сваке врсте екстремизма или насиља, и да подрже мир ради боље будућности наших породица и наше деце“, наводи се у саопштењу.

На крају, нагласимо да су све три верске заједнице, које представљају ови лидери, учествовале у прогону православних Срба са Косова и Метохије. Муслимани су пре свега учествовали насиљем и уништавањем православних цркава, римокатолици у фалсификовању историје и присвајању православних објеката, а теодосијевци у прогону епископа Артемија и пацификовању и уклапању преосталих Срба у терористичку творевину названу „независна држава Косово“. Последњи апели се пре свега односе на велики број бивших чланова УЧК који тренутно учествују у терористичким акцијама у Сирији, Ираку и на другим подручјима.

Постоји још један порок близак идолопоклонству, а то је лицемерје – када неко спољашња дела побожности, (…) користи да би стекао уважавање народа, не мислећи на унутрашње исправљање свога срца (Мт. 6, 57). -Св. Филарет Московски

Извор: Бета, Нови Магазин

Погледајте такође: САЛОМИЈА ПЛЕСАЛА ТЕОДОСИЈУ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Дечани, Косово | Оставите коментар

ЕКУМЕНИСТИЧКА ЦРКВА ПОШТУЈЕ АУТОНОМИЈУ НАЦИОНАЛНИХ ЦРКАВА

Грчке новине „Ортодокс Типос“ недавно су објавиле текст о томе како је Светски савет цркава (ССЦ) на кoнвенцији у Бусану, Јужна Кореја,  донео одлуку о укидању аватона, чиме би се омогућило женама да посећују ово свето место.

BUSAN1

Бусан, Кореја. Асамблеја Светског савета цркава чији је Београдска патријаршија органски део.

Новине пишу да је потписано 16 споразума међу „хришћанским црквама“, од којих сетри (седми, осми и шеснаести) односе на Свету Гору на  Халкидикију у северној Грчкој. „Шеснаести споразум односи се на укидање аватона на Атосу и на свим другим местима у свету.“

Ипак, из ССЦ је, у мејлу послатом на адресу часописа „Грчки репортер“, саопштено да ова вест просто није истинита.

ССЦ ПОШТУЈЕ АУТОНОМИЈУ НАЦИОНАЛНИХ ЦРКАВА

„Ниједно управљачко тело није тражило да се укине забрана уласка женама на Атос, нити је Скупштина одржана у Бусану, у Јужној Кореји 2013. године, нити Централни одбор који се састао у јулу“, рекао је Марк Бич, директор за односе са јавношћу ССЦ. „ССЦ се неће мешати у одлуке националних цркава“, додао је он.

Светски савет цркава и екуменистичка организација која промовише уједињење разних хришћанских јереси. Састављен је од 340 верских организација, од којих су 157 чланице, и представљају преко 550 милиона људи у преко 100 земаља.

ССЦ је основан 23. августа 1948. године. Међу оснивачима овог савета налази се и Васељенска патријаршија у Константинопољу, и друге цркве које су у то време биле на подручју на коме је доминирао западни блок. Нешто касније су се овом савезу прикључиле и Цркве под комунистичком диктатуром.

Осим „православних“ екумениста, она обухвата и протестанте, лутеране, методисте, баптисте и пентакосталце. Римокатоличка заједница, иако није „црква-чланица“, тесно сарађује са ССЦ.

Аватон

Више од 1000 година женама је забрањено да посећују Свету Гору. Многе феминисткиње протестовале су против забране, говорећи да је њихово право да посете манастире. Европски парламент је резолуцијом из 2003. године критиковао ову забрану, сматрајући је кршењем једнакости полова и грађанских верских слобода.

Грађански гувернер Свете Горе, Алексис Касмироглу, одговорио је: „Света Гора припада њеним становницима и нико не може тамо отићи  мимо њихове дозволе, нити да мења њихова правила“, истичући да аватон није регулисан међународним конвенцијама.

У БУСАНУ

У Бусану су, иначе, учествовали и чланови Српске православне цркве, епископи Максим Васиљевић и Иринеј Добријевић. На скупштини је представљен и „Православни приручник о екуменизму“, у коме су св. Јустин Ћелијски и св. Николај Жички представљени као екуменисти у духу релативистичког тумачења епископа Атанасија Јефтића.

busan

На маргинама асамблеје у Бусану је одржана је и „радионица“ која се бавила потребом да се омогући једнакост хомосексуалцима и њиховим потребама под видом изједначавања људских права.

Јерес екуменизма је на крају исповеђена у документу названом „Изјава о јединству“: 

Боже живота,
води нас у правду и мир,
да напаћени људи открију наду;
уплашени свет да нађе излечење;
и подељене цркве да постану видљиво једна црква,
преко онога који се моли за нас,
и у коме смо ми једно Тело,
твога сина, Исуса Христа,
који је с Тобом и са Светим Духом,
достојан да се слави, једним Богом,
сада и увек. Амин.

Тако су учесници у једној сентименталној завршној молитви исповедили да је Православна Црква један део подељене екуменистичке цркве и она је, по екуменистичким јеретицима међу којима су се нашли и епископи Максим и Иринеј, у невидљивљивом јединству са разноразним хришћанским сектама, што је у директној супротности са учењем Православне Вере. О каквом јединству и истоветности између православних и јеретика може да буде говора, када св. Теодосије Печерски каже за римокатолике:

-Мртви сте, о Латини, мртву жртву служите.

А, свети Јустин Ћелијски:

…Нема хришћанства ван Цркве, ван Богочовечанског тела Христовог… Зато је у Цркви све — чудо, све — тајна, „паче смисла“ = изнад разума. Ту ништа није просто, ништа једноставно, ништа споредно, ништа малозначајно, јер је све богочовечанско, све небоземно, све благодатно, све органски повезано у један богочовечански организам, у једну свеобухватну богочовечанску „велику тајну“ — светајну = Цркву Православну.

Погледајте такође: ПРЕТВАРАЊЕ СПЦ У КУЛТУРНО-УМЕТНИЧКО ДРУШТВО

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

Укратко: АТИФЕТИНА ШТИКЛА ДАНАС ГАЗИЛА ГРАЧАНИЦУ

Сепаратисткиња Атифете Јахјага је уз благослов узурпатора Рашко-призренске епархије господина Теодосија Шибалића, а уз пратњу локалних марионетских политичара српске националности указала посету десеткованом сестринству манастира Грачанице.

10485013_947138608636008_7490904318690206875_n

уторак, 12. август 2014.
НАТО-инсталирана „председница Косова“ Атифете Јахјага боравила је данас у Грачаници, где је посетила и истоимени манастир. Тамо није био владика-пучиста  Теодосије Липљански који упркос честим сусретима са шиптарским нацистима не уобичајава често појављивање у јавности са истима. Јахјага која је у Грачаници била с америчком тзв. „амбасадорком“ Трејси Ен Џејкобсон је у центру Грачанице попила кафу са Бранимиром Стојановићем кога су НАТО власти уз помоћ Вучићевог режима поставили за тзв. градоначелника села Грачанице.

„Градоначелник“ села Грачанице и високи званичник Листе „Српска“ Бранимир Стојановић, иначе политичар-почетник скромних интелектуалних могућности, примио је данас Јахјагу и Трејси Џејкобсон и обавестио их „о изазовима са којима се суочава та косовска општина“, како јављају режимски медији у Србији.

Млађани Стојановић је монотоно издекламовао лекцију пред незаинтересованом Јахјагом о успеху његове марионетске власти и борби за људска права.

10592797_947139078635961_4550277533178004778_n

„Председница Косова“ је са своје стране рекла да је изузетно задовољна данашњом посетом Грачаници и нагласила да ће учинити све што је у њеној моћи да пројекти као што је здравствени центар добије финансијску помоћ. Иначе, здравство се у резервату Грачаници последњих година ужурбано преводи на сепаратистичку мрежу здравствених установа.

10550952_947139171969285_2355389848235187278_n

Јахјага је овом приликом ограђивала од шиптарских терориста са Косова, бивших припадника УЧК, који сада ординирају и врше злочине у Ираку рекавши: „Косово неће бити уточиште радикалних и екстремних групација“.

Иначе, шиптарска сепаратисткиња Јахјага и најмоћнија жена на Косову Трејси Џејкобсен су данас посетиле седиште шиптарске општине Грачаница, потом савремену лабораторију за пацијенте којом се замењује здравствени систем Србије, манастир у Грачаници, Спортски центар и на крају здравствени центар који треба да добије финансијску подршку из буџета шиптарске „Републике Косова“.

10527836_702751109798830_8489021217158022988_n

Марионета Атифете, свуда добродошла код екумениста.

 

На крају посете, Јахјага је у центру Грачанице попила кафу са Стојановићем.

(Срна-Бета, фото Н. Зејак)

Али ми, данашњи Срби – шта би од те Свете Србије? – Почели смо да је сахрањујемо, почели смо да је умртвљујемо са свих страна, јер гонећи Господа Христа из своје душе, ми гонимо њу – Свету Србију. (Свети Јустин Ћелијски)

Погледајте такође: ЈЕСУ ЛИ СРБИ ПОСТАЛИ ПОТУРИЦЕ?

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

 

 

Објављено под Косово | 2 коментара