НАЈАВА ИСТОРИЈСКОГ СУСРЕТА ПАПЕ И ПАТРИЈАРХА У ТУРСКОЈ

Код католика глава Цркве уопште није Христос, него папа, и католици за папу ревнују, а на за Христа, и њихова ревност у вери увек прелази у страствени, човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, фанатизам крви и мача (ломаче), непомиривости, дволичности, лажи и лукавства. (Св. Јован Кронштатски)

Pope_Franciscus_Patriarch_Bartholomew_I_in_the_Church_of_the_Holy_Sepulchre_in_Jerusalem_622-620x350

Патријарх васељенски Вартоломеј угостиће папу Франциска у Васељенској патријаршији у Константинопољу 29. и 30. новембра 2014. године. Патријарх Вартоломеј послао је позив папи Франциску на миси поводом његове интронизације у марту 2013. Папа ће према распореду присуствовати доксологији у 4 часа послеподне 29. новембра, уочи празника светог Андреја, након чега ће се приватно састати са патријархом Вартоломејем. Наредног јутра, 30. новембра у 9:30 ујутру папа Франциско присуствоваће Светој Литургији у част светог Андреја. Након Литургије, њих двојица ће потписати заједничку декларацију.
Архиепископ Деметриос Грчке православне архиепископије у Америци позван је да присуствује овом историјском догађају. Он ће се наћи у друштву великог броја архијереја Васељенске патријаршије, архонта (мирјана који имају истакнуто место у Цркви, у пракси то су пословни људи и они на положају) Грчке православне архиепископије у Америци и Византијског хора ове архиепископије.
Ова посета је наставак традиције, коју су започели Францискови претходници папа Јован Павле II и Бенедикт XVI, да се у посету Васељенској патријаршији одлази на празник светог Андреја Првозваног који се сматра оснивачем Константинопољске цркве.
Обе црквене службе преносиће директно ватиканска телевизијска мрежа, а пренос ће моћи да се гледа и путем сајта http://en.radiovaticana.va/live-rv. Отац Јован Крисавгис биће задужен за односе са јавношћу испред Васељенске патријаршије, а отац Крис Метропулос биће један од коментатора који ће говорити на шест језика и анализирати пренос догађаја.

Извор: http://myocn.net/

Нека, дакле, припазе они који журе ка унији, да можда уместо да сједине разједињено, не разјуре сабрано православно стадо. (Отац Георгије Капсанис, игуман Григоријата)

Погледати такође: „Амфилохије припрема народ за ‘васељенски сабор’“

Превод и припрема: екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Вести | Оставите коментар

Какву штету узрокује спасењу млака и раслабљена вера

OsiosNikodimos05

Ко може хришћанима да укаже на сва зла која происходе из млаке и слабе вере? Ми можемо рећи да из такве вере происходе сва зла и да је тај беспоредак први и основни разлог што су безбројне душе допале мука. Стога је и Јов рекао: Умиру, али не у мудрости (Јов 4,21). Он не каже да ће пропасти у вечности зато што не верују, него зато што не знају у шта верују, то јест зато што немају мудрости. Као што и сами они који трпе казне у аду признају своје безумље говорећи: „(Ми) безумници!“ (Прем. Солом. 5,4).

Али да би било разумљивије, рецимо да маловерје узрокује хришћанима све зло из два разлога: због недостатка врлине и због преобиља злобе. А што се тиче млакости и слабости вере, рецимо још и ово: данашњим хришћанима недостаје оно преобиље сваке врлине која је била у пуном цвату у хришћанима првих векова хришћанства. Тада се љубав према Богу толико разгорела, да је било толико Хришћана који су се својевољно предавали свим могућим мучењима прогонилаца вере, па су Антоније, управник Азије, и Тиверије, управник Палестине, писали царевима Хадријану и Трајану да не могу наћи довољно џелата да усмрте све оне хришћане који се својом вољом предају на мучење. А љубав према ближњему је код оних блажених људи била толика, да свети Климент казује да је познавао много хришћана који су, пошто су већ раздали за милостињу убогима све што су имали, доспели на послетку дотле да су сами себе продавали и постајали робови да би могли да дају милостињу својој браћи.

А где сада у целој заједници свих хришћана можеш наћи такве дивљења вредне примере љубави? Има ли томе неког другог разлога до слабости вере? Ако неком дрвету поткрешеш гране, оне ће израсти још снажније. Али ако му посечеш или оштетиш корен, онда одмах вену и суше се све гране. А шта је неком дрвету корен, то је души вера. Вера је та која храни душу, вера је та која чини да она узраста, вера је та која јој омогућава да рађа плод који се назива кореном бесмртности: „А знати Тебе, целосна је правда, и познати моћ Твоју- корен бесмртности“ (Прем. Солом. 15,3). Стога ако хришћанин живи, он од вере живи: Праведник ће од вере живети (Рим 1,17). Ако га напада ад, хришћанин се вером брани: Њему се противите утврђени вером (1 Пет 5,9). И ако хришћани на своју несрећу отпадну од вере и падну, кроз покајање почињу да устају, вером очистивши срца (Дап 15,19). Укратко речено, вером човек може да задобије све врлине: И управо на ово уложите сву ревност па пројавите у вери вашој врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав (2 Пет 5-7). Али ако вери одсечеш корен или само раслабиш њену моћ, одмах слабе и одсецају се све врлине и нестају не само сви плодови, него и оно лишће које чини спољашњи изглед и обележје хришћанина. То је онда потпуни недостатак врлине који происходи од раслабљења вере, али то је још најмање зло када се упореди са другим, много већим злом, то јест са преобиљем злобе, које такође одатле происходи.

Када је апостол Петар ишао по води, чим је почео да тоне, разлог томе приписао је јаком ветру: Видећи јак ветар уплаши се (Мт 14,30), али му је Господ открио прави разлог- маловерје: Маловерни, зашто посумња? (Мт 14,31). Тако и хришћани изналазе разне разлоге за своја зла дела и рђав живот приписујући то или неком великом искушењу, или сопственој слабости, али прави узрок свих безакоња треба да траже у својој раслабљеној и малој вери, јер ђаво иначе не би могао да их подјарми и начини од њих злосрећне робове греха. Како јастреб, који је по природи рођен да лови, одгајен у слободном простору и бескрајном ваздуху, кога штити толика снага скривена у његовим канџама и кљуну и који је по природи храбар, може себи да дозволи да буде ухваћен у гвожђа и да трпељиво подноси заточеништво, а да и не покушава да побегне? Како би, кажем, јастреб све то могао да истрпи, да претходно није затворио очи? И како може хришћанин, који зна да је грех хула на Бога и да је грех због тога најгоре зло, хришћанин који исповеда да је Богочовек Исус Христос примио смрт да би усмртио грех, то јесте да је готово уништио Самога Себе да би затро ту звер раздирући на крсту под силом неисказаних мучења јединство између Његове свесвете душе и пресветог тела, пуштајући да три дана буду мртва сва и она дејства богочовечанског живота чији је само један једини часак био драгоценији и вреднији од свих живота, како, кажем, може хришћанин, који на основу своје вере зна да су све то суште истине, икада да почини грех, то тако страшно зло, а да претходно не затвори очи своје вере?

Многи хришћани мисле да је грех младићка лакомисленост, да је детиња лакомисленост ума, да је лака неозбиљност или слабост коју треба опростити, или пак да јесте зло, али ситно и безначајно. И не само да сами сматрају да није ништа страшно ако почине грех или ако другима помажу да га почине, него се често из забаве играју и збијају шале са грехом. Од греха праве најзанимљивију и најлепшу забаву на својим скуповима, а понекад су неки толико безочни да се хвалишу, говорећи да их прљавштина њихових најбестиднијих поступака и грехова краси као живописне боје којима украшавају стубове и зидове да би били изузетнији и драгоценији: Докле ће грешници, Господе, докле ће грешници да се хвале? Проговарају и говоре неправду, говоре сви који чине безакоње (Пс 93,3) и још: Сад се хвалите својом надменошћу (Јк 4,16). Али има и других који додуше нису до те мере безочни, али су доспели дотле да се тек незнатно плаше греха, а онда, када га почине,  држе га на душу спокојно и безбрижно месецима, гомилајући грех на грех, све док им се не укаже прилика, то јест неки велики празник, Васкрс или Божић, да се исповеде. Тако да испада да они који се плаше да једну једину ноћ проведу у кревету са змијом, проводе већину свог живота задржавајући грех у својој души, уопште се не осећајући беднима.

Ах, тешко њима! Зар су они деца светлости (Еф 5,8), како све хришћане назива Апостол? Зар су они ученици Богочовека Исуса Христа? То ли су деца Светих? То ли су наследници  толиких хиљада мученика, наших путовођа, који су своје животе и своју крв дали у најстрашнијим мукама само да не би починили један грех, који је, наводно, био достојан опроштења, то јест да се не би одрекли своје вере устима само, па да је потом чувају у свом срцу? А одакле све то долази? Од раслабљености вере. Очигледно је, дакле, да смо стигли у оне несрећне године,  о којима је говорио Господ, Који се питао да ли ће, када дође на земљу, наћи ону веру коју је толиким Својим  примерима посадио и однеговао Својом божанском крвљу:

Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк 18,8).

Зато и ђаво, проклетник, има толико успеха у лову на нас хватајући нас на удицу своје воље, а да тога нисмо ни свесни, јер је у нама хришћанима вера тако мутна. У пракси то изгледа овако:

човек рођен као хришћанин и верујући доспева готово до стања безверника, јер га оно несавршено и тек површно знање о тајнама вере не побуђује да чини више од онога што хоће да чини, баш као да о њима нема никаквих знања.

И премда се, као што вели блажени Августин, верујући налазе у светлости, они држе затворене очи, па се не разликују много од безверних који бораве у потпуној тами: На шта је благо безумном у руци кад нема разума да прибави мудрост? (Приче 17,16). Шта им користи да имају тако неизмерно велико благо, какво је хришћанска вера, кад га држе скривеним и мртвим под земљом и тај „капитал“ не обрћу у пракси, то јест немају жеље да кроз своју хришћанску веру оживотворену добрим делима задобију вечни живот, јер је вера без дела мртва (Јк 2,26).

Преузето из књиге „Духовне вежбе„, Св. Никодим Светогорац

Погледајте такође: „Какву штету наносе своме спасењу они који чине грехе са уздањем да ће се исповедити и покајати“

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Теологија | Оставите коментар

Жена која је прекинула глобалистичко-исламску журку (ВИДЕО)

Педесетогодишња Кристин Вајк у петак послеподне ометала прву муслиманску молитву  у вашингтонској Националној катедрали вичући: „Омогућили смо вам грађење џамија широм наше земље. Зашто се не молите у џамијама и оставите наше цркве на миру?“.

Понекад и они који нису Православне Вере задиве својом ревношћу за име Христово. У јеретичкој Америци, где све дише паганством, масонством и равнодушношћу према Истини, у Националној катедрали која припада јеретичкој скупини Епископалне цркве, је једна жена одлучила да прекине пир на коме су муслимани, који одричу Христа као Бога, вршили своју молитву. Ово смо назвали „пир“, јер како другачије да се назове толика непринципијелност, да они који номинално верују у Христа (епископалци) дају свој храм онима који Га одричу. Овај поступак Кристин Вајк може да посрами и православне, који су, иако једини имају Христову Веру без икаквог недостатка, често равнодушни према истинама те Вере, и допуштају без протеста да се у православним храмовима моле разноврсни јеретици који изврћу Јеванђеље Христово и непријатељи су Православне Вере. Превод са „Christian Post“, преносима без икакве измене. 

muslim-prayer

„Кристин Вајк, хришћанска која се ушуњала у Националну катедралу у Вашингтону на исламску молитву, којој се могло присуствовати само са позивницом, изјавила је да она, иако је прекинула молитву како би проповедала име Исусово и тражила да се муслимани држе даље од цркава у САД, ипак воли муслимане.

Бог и њих воли. Да, воли их, јер ‘Бог тако заволе свет’. То укључује и муслимане. И за њих имам љубави. Они су дивни људи. Многи од њих су веома љубазни“, рекла је Вајкова за „Хришћански сандеј пост“.

Служба која је одржана у овој Епископалној цркви требало је, према речима организатора, да промовише међурелигијску молитву у циљу побољшања глобалних односа између муслимана и хришћана. Вајкова, која је позната по контроверзама, протестовала је и против ЛГБТ догађаја, истиче да је борба неравноправна када је слобода вероисповести у питању. Она је и аутор књиге „Објасните ово! Књига Откровења- тумачење стих по стих“ и практично живи у аутомобилу обилазећи сајмове књига и друге различите догађаје.

Свима онима који кажу да је ово земља верских слобода кажем да играју поштено“, рекла је она. „Дозволите нам да изучавамо Библију у џамији. Нека ми дозволе да читам одломке из Библије у џамијама, уместо што позивају полицију због мене. Зашто Френклин Грејем не може да оде у највећу џамију у Дирборну, у Мичигену, и тамо служи молитвено бденије на Ваксрс? Они то не дозвољавају, јер они нису толерантни према нама. Не желе да имају ништа са хришћанством.“

На самом почетку молитве, Вајкова је устала и повикала: „Исус је умро ту на том крсту. То је разлог зашто треба да обожавамо само Њега. Исус Христос је наш Бог и Спаситељ. Дозволили смо да градите џамије широм ове земље. Зашто се не молите тамо и оставите наше цркве на миру?“.

Она је затим изведена из катедрале и, упркос забринутости оних који је подржавају да ће бити ухапшена, то се није догодило. Тужба против ње није поднета. Она је за „Хришћански пост“ изјавила да се као чланица свог „министарства“ прва успротивила склапању геј бракова пре неколико година. Истакла је да су легализација геј бракова и муслиманска пропаганда у САД сличне по томе што „преузимају“ државу- први у моралном, а други у религијском смислу; први нападају „језгро породице“, а други су против „суштине основних америчких начела“.

Пријатељица ми је прошле године послала чланак о томе како су муслимани у Охају поставили огромни билборд на коме је писало ‘Исус је муслиман’“, рекла је Вајкова. „То ме је веома наљутило, па сам направила плакат на коме је писало ‘Служим васкрслом Спаситељу, Исусу Христу. Мухамед је мртав’ и, као одговор на њихов билборд, отишла сам са плакатом пред џамију у Кливленду“.

Резултат њеног протеста пред џамијом био тај да су је позвали да уђе унутра. Иако није била рада то да учини, ушла је у џамију, јер је, како каже, осећала да јој Бог говори да то треба да учини. Поклонила је четири Библије женама муслиманкама које су биле унутра. Од тада је петком почела да одлази у џамију и стоји тамо са својим плакатом.

„То је покренуло љубав према муслиманима“, рекла је за „Хришћански пост“.

Ипак, Вајкова се пита шта неки амерички лидери мисле о исламу. „Ако је њихова религија- религија мира, ако воле Америку и кажу да су мирољубиви и толерантни, онда нека дозволе нама да одржимо божићну службу у некој џамији. Хајде да се молимо. Гарантујем вам да се то неће догодити, јер они то не толеришу.“

muslims-hold-prayer-inside-the-washington-national-cathedral

Национална катедрала у Вашингтону посвећена светим апостолима Петру и Павлу постала поприште антихришћанског уједињења свих религија.

На питање шта може да поручи другима у вези са њеним искуством од петка, одговорила је: „Најважније што бих рекла верујућим људима је да се борба води овде. Треба да будемо борци, да се латимо оружја Божијег, имамо штит спасења, имамо мач вере, треба да почнемо да се боримо и прекинемо компромисе. Када ћемо изгубити душевни мир? Када? Када они у потпуности све преузму? Када грех потпуно искорени Библију из свих аспеката живота? Када више не будемо могли да проповедамо Јеванђеље? Забринута сам за Америчку цркву, јер постоји могућност да нећемо моћи да говоримо зато што то неће бити дозвољено и већ идемо у том правцу. Када ћемо устати и почети да се боримо? Не верујем да Бог жели да се Његов народ само излежава и не ради ништа.

Извор: christianpost.com

Погледајте такође: Нема више времена – од пожара у Витлејему до шпанске серије у Бечу (видео)

Превод и припрема: екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Муслимани | Оставите коментар

Анкета: ШТА ОЧЕКУЈЕТЕ ОД ПОСЕТЕ РУСКОГ ПАТРИЈАРХА КИРИЛА?

Гле, једна кап отрова у пуно тело крви, и лекари проричу смрт!
Није важно убити непријатеља ван града колико не пустити га у град.
Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу. (Свети Николај Жички)

Велико је братство између Срба и Руса. То није братство крви, већ духа. И један и други народ су своју историју заснивали на начелима Православља и одбране Истине и Правде. Да ли је све остало исто и поред нових изазова и саблазни које је донео 21. век и доминантна саблазан 21. века у лику јереси екуменизма?

1549568_809872179059495_6318401435398921370_n

 

Патриjарх московски и целе Русиjе Kирил допутовао jе 14. новембра у тродневну посету Србиjи где ће, како jе наjављено, освештати споменик руском цару Николаjу Другом и разговарати са наjвишим црквеним и државним званичницима.

Погледајте такође: ПАТРИЈАРХ КИРИЛ И ЈЕДИНСТВО СА РИМОКАТОЛИЦИМА

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“ 

Објављено под Руска Црква | 1 коментар

Европа је јерес

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

ChristBlessing 8 x 10

Жалио се Господ на свој негда изабрани народ јеврејски говорећи: Бијем их али их не боли. Ударио је Господ грешну Европу са два тешка рата за нашега века, и не зна се да ли ју је заболело. У оба случаја ударио је Господ Србију страшније него иједну другу земљу. Да ли је то Србе заболело? По чему би се ценило да их је заболело? Прво по томе што би разумели да их је ударио Господ због њихових греха и друго што би се исправили, то јест, што би се променили, очистили и обновили, те не би више били отпадници и самовољници који заслужују сваки дан батине. Шта значи за Србе исправити се? Исправља се онај ко се искривио. Исправља се у висину према Богу и према себи, према своме Творцу и према своме природноме расту. Запад је сав искривљен; сав згрчен као она жена која је осамнаест година ходила састављене главе са коленима. Срби су најпре погледали на Европу, на болесницу са ужасом и са сажаљењем. Но доцније су се привикавали на њу и на њено самохвалисање, па се и они згрбили и згрчили, и нашли у томе лепоту говорећи то је модно и то је модерно; не треба ни ми да будемо простаци него да идемо за временом, за модом, за Европом. Треба да се згрчимо и згрбимо. У томе је лепота коју не могу да виде простаци. До таквог израза дошла је изнакаженост оног херојског Српства које се прославило баш тиме што је усправно стајало и није се дало згрбити од Азије ни за пуних 500 година. А кад је ослобођено од Азије оно се згрбило за педесет година под утицајем Европе тако страшно, да нити деца више познају своје ђедове, ни ђедови своје унуке. Све је то гледало и видело свевидеће око Господње. Зато нас je рука Господња ударала тешко, да бисмо се повратили од својих злих путева и да бисмо се држали Њега као и преци наши. Али ми се нисмо повратили. Толико смо се искривили за последњих 70 – 80 година, да бисмо се пре преломили него исправили.

Но нису сви Срби згрбили се и искривили се. Има их још много који су остали усправно. И они се у чуду питају: шта је Европа? И шта је нас толико привукло Европи? И чиме је Запад постао за нас привлачнији него Исток?

Шта је дакле Европа? To je други Јерихон. Првенац Европе јесте папа a мезимац Европе јесте безбожник. Речено је за стари Јерихон, кад је проклињан да ће на првенцу своме засновати нови Јерихон а на мезимцу своме поставити му капију (Исус Навин, 6, 26).

Шта је Европа? Јерес. To je jepec. Најпре папска архијерес потом лутеранска јерес, па калвинска, па суботашка и тако скоро без краја. Конац свих тих јереси завршава се атеизмом, тј. безбожницима европским, каквих није било ни по броју нити по јарости никад и нигде у историји човечанства. Дакле: првенац архијеретик а мезимац архибезбожник. Како може такав град опстати? Како може служити за углед тај нови Јерихон? Никоме осим глупацима. Али откуд да се мећу глупацима нађу и Срби? To je питање на које се тешко да одговорити, и загонетка која се тешко да одгонетнути. Три су приближна одговора, три приближне одгонетке. Први што су српски синови отишли по учевину на Запад, па научивши да пију из вештачких чатрња омрзли су бистре изворе своје отаџбине. Други што су школовани синови српских сељака стали манисати српским девојкама па се иженили туђинкама. Треће што су школовани синови српски отпали од својих отаца, презрели своје оце због њихове побожности и поштења, и ударили су пространим путем. To троје. Та три отрова затровали су били сав наш живот лични, породични, друштвени и државни. Па као што домаћин удара по дрвећу тако оштро да и лишће пада и гране се ломе само да би стресао гусенице са дрвећа, тако и домаћин света, Господ наш премудри, удара по Србима да би их очистио од прождрљивих страних гусеница. Зашто се онда љутимо? И на кога би се с правом љутили ако не на себе?

Европа је јерес. А свака јерес хришћанска је гора од незнабоштва. Јер се искуством доказало, да је лакше незнабошце придобити за Христа него ли кривоверце хришћане, јеретике, повратити православљу. Докле год ми бу демо себе називали православним, не можемо стављати себи јеретике за углед ни у ком погледу. Задатак је православних хришћана не да клецају за јеретицима него да ове поврате на свој, на прави пут.

У наше време распада се и прелази у смртну трулеж све што је јеретичко, али све па чак и оне вредности које јеретици сматрају својим поносом и диком.

Нека устану православни народи и буду трубачи јеретицима да се поврате ка истини и поштењу. To je задатак времена. Ако то учинимо благословиће нас Христос Бог, коме нека је слава и хвала сада и навек. Амин.

Припремила екипа странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Кроз тамнички прозор | Оставите коментар

Патријарх Вартоломеј се ујединио у молитви са папистима, служили по старом! (ВИДЕО)

Лепе вести нам стижу из Аустрије. Тамо је 11. новембра 2014. одслужена заједничка служба између Патријарха цариградског Вартоломеја и његових свештеника истомишљеника и представника римског папе, човека који тренутно мења Христа на земљи. Папа је тренутно, по папистима (западним и источним), „Vicarius Christi“, што би могло да се преведе као „Портпарол Христов“.

Наиме, позитивни ветрови из Епархије жичке су почели да се шире све до Беча, вероватно долином Мораве, преко Саве, па узводно Дунавом. Пошто се у Епархији жичкој почело да служи „по старом“, после доласка епископа Јустина у ову епархију, што је обрадовало ревнитеље крутог православља, и бечки екуменизам, спроводиће се убудуће, са елементима српског искуства. Да ли ће се православни и римокатолички екуменисти ујединити и у старом календару, јер је тако драго оцу Јоилу, или ће то радити на местимично-променљивом календару – негде по новом, негде по старом, са ризиком да отац Јоил не причешћује оне екуменисте који служе по новом календару, још није извесно. Говоркања о томе да ће римокатолици прећи на стари календар у Јерусалиму (ако већ нису) довољно говоре о њиховој прљавославности… Опростите, хтедосмо рећи – „православности“.

1483195_715154115242931_59190969265110694_n

Дакле, Вартоломеј, који је истовремено примљен од аустријског министра за интеграције Sebastiana Kurza, који је нашој публици одраније познат као пријатељ господина премијера Вучића, учествовао је на делу у интеграцији у пацифистичкој религији са папским прелатом, уз оргуље, народ и све што је потребно за један такав догађај, по систему „мало ваше – мало наше“, у католичком самостану Светог Апостола Андреја у Санкт-Андре-ам-Цикзе (Аустрија). Оно што посебно охрабрује је то, да су се господин Вартојомеј, господин папски прелат, и остали екуменисти који су били обучени као православни епископи, окренули лицем ка олтару и тако се молили, што је ПРЕПОЗНАТЉИВА ПРАВОСЛАВНА СТАРОТАРСКА ПРАКСА!!!

Римокатолици и српски новотарци „а ла Игњатије Мидић“, добро је познато, воле да се окрећу ка народу, а не према олтару. То им се не може опростити. Све остало, може.

И тако ревнујући за старо, обрадујмо се овом великом знаку наде, да ће можда и Ватикан да служи „по-старом“, тако да нема разлога да се не слуша Синод, Сабор и остали који се, евидентно је, враћају на стару службу.

Свима који су обрадовани овом новошћу, желимо угодан тек, а онима који и нису, наравно, извињавамо се на крајњој иронији!

okretanje

1. фотографија: Код паписта је окретање лицем према народу, „демократизација богослужења“, постала популарна у време Другог ватиканског концила“ 1965. Од тада се свештеници окрећу према народу у моментима службе, у којима су раније били окренути лицем према олтару. Окретање, у неким моментима, свештеника који прате идеологију митрополита Зизјуласа а називају себе православним, према народу, дакле, има паралелу и сличност са догађајима у римокатоличкој верској заједници. 2. фотографија: Паписти (бискуп и жена у извесним одеждама) и екуменисти из Цариградске патријаршије окренути лицем према олтару.

П.С (без ироније) Новотарство у богослужењу, наравно, негативна је појава, као и увођење новог календара. Оно, пак, није основа одступништва од Православља, већ само видљива манифестација екуменистичког духа и екуменистичког деловања у оквиру једне јерархије. Погрешно је ревновати за стару службу, као једини елемент Православља, остављајући да екуменисти све остало руше. Управо тако доживљавају своју „борбу“, неки „ревнитељи“, који свој удобан положај и коалиционе односе са екуменистима оправдавају својом борбом за служење по старом. Ова њихова псеудоборба, уствари је, самообмањивање савести, сурогат којим се бране, убеђујући и убеђујући се, да нису они баш ти који ћуте кад је Вера у опасности, исто оно што уради један родитељ пијаница, који сваке ноћи проводи по биртијама, када својој деци купи чоколаду, убеђујући себе тиме да је добар и савестан родитељ. Наша алузија на оца Јоила односи се на његов став да се Грцима, Бугарима, Румунима и осталим верницима чији свештеници служе по новом календару ускраћује причешће. Он брине бригу о календару, тј. том проблему актуелнијем ван границе држава Србије и Црне Горе, док ћути о лидерству у екуменизму његовог надлежног епископа, митрополита Амфилохија.

Ћутањем се издаје Бог (Св. Григорије Богослов)

Погледајте такође: АНДРИЈА ЕРА ОЈДАНИЋ И ПИТАЊЕ КОСОВА

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 2 коментара

Што је високо код људи мрзост је пред Богом

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

10668269_10152626945507649_2085272289_n

Незнање, брига и очајање то је као неки троструки бич над главом сваког оног који заборави и одрекне Бога, Створитеља свога. Јер што год више сабере мањих знања, осећа да мање зна и што год више нагомила богатства, све се сиромашнији осећа. И што год више тражи срећу, све дубље тоне у мрак очајања.

Знате ли ко су највеће незналице? To су људи који не познају Бога ни силу Божју. To je посведочио сам Господ Исус кад је рекао садукејима, својим кушачима: варате се јер не знате ни Светога писма ни силе Божије! A садукеји су били јеврејске свезналице без вере у Бога и у васкрсење. Све су знали само нису знали Бога ни силе Божије. А познање Бога јесте као со која осољава свако друго знање и даје му укус и чува га од злоупотребе. Садукеји нашега времена то су јудаизирани европејци, негда крштени у име Господа Исуса Христа а потом презрели своје крштење и постидели се имена Исусова. Зато су им сва знања гора од сељачког незнања, јер су безукусна и на зло употребљена. Узалуд се они хвале својим светским знањем, и узалуд су узели ситна знања чудна као мерило вредности и величине човека. Али што је високо код људи мрзост је пред Богом, рекао је сам Господ Бог.

Друго зло које притискује људе нашег времена то су бриге. Бриге и бриге и само бриге. Погледајте на људима и брзо ћете бити на чистом откуда долазе тако многе бриге. Људи са вером јесу људи са мало брига; људи пак без вере јесу људи са великом бригом. Јер људи који осећају присуство Божије у свом животу, надају се у Бога, моле се Богу и преносе све тегобе и бриге своје на Њега Свемоћнога. Полажем на Бога бриге моје, и Он ће ме прехранити, каже псалмист. А Господ Спаситељ наш нарочито је хтео да своје следбенике ослободи излишних брига. Зато их је и учио: He брините се за свој живот, шта ћете јести или шта ћете пити, ни за тијело своје у што ћете се одјенути… Погледајте на птице небесне! Ко њих храни ако не Отац ваш небесни? Или погледајте на кринове пољске, одевене у прекрасну белину. Ко њих тако царски одева ако не Отац ваш небесни? Зна Отац ваш да вама треба хране и пића и одеће. И Он ће вам то дати узгредно, уз оно главно и најглавније. А ви гледајте па иштите од Њега то главно и најглавније – царство Божије.

Погледајте, браћо моја, и видите: једини људи који за иста имају радост живота то су они који су примили ову заповест Христову и по њој живе. Међутим, бриге изедоше оне људе који се муче да без Божије помоћи сврше све послове, осигурају сва средства, стигну на све путеве, испуне све своје планове и задовоље све своје жеље. Они зидају а нека невидљива рука руши. Они сабирају а неки невидљиви ветар расипа. Они трче а неки чудотворац све више продужује пут и удаљава њихову мету и њихов циљ. Због тога се изедоше безверци; остареше пре времена; ослабише, изнемогаше, изгубише нерве, отупише срца, изнурише ум, раслабише вољу. Питате ли ме: што сте такви? Добићете одговор, сасвим модеран одговор: бриге, бриге ме упропастише. Како и не би, кад је бедни човек натоварио на себе бриге Божије. А Божије се бриге не могу избринути без Божије силе нити Божији послови свршити без Божије мудрости. Нису џиновске бриге за кепеца, ни Божије за човека.

Треће зло које притискује људе нашег времена то је очајање. Човечанство без радости, то је данашње бело човечанство, које је одбацило пријатељство Христово те пронашло друге пријатеље. Очајање код најученијих и најбогатијих. Очајање код жена, очајање чак и код деце. A печат очајања јесте самоубиство. Одкуд толико очајање у нашем веку и толики очајници? Од празнине ума и од пустоте срца. Ум не мисли о Богу а срце не љуби Бога. Отуда. Сав свет не може испунити ум човечији; то може само Бог. Без Бога ум је увек празан. И све знање које се у њ убацује, пада у неку бездну као камење кад се баца у звекир. Љубав целог света не може напунити срце човеково. Јер срце осећа да се светска љубав мења, час је у плими, час у осеки и час сасвим пресушује. Браћо моја, и ум и срце наше намењени су Богу и само им Бог може пуноћом својом задовољити: пуноћом своје радосне мудрости и пуноћом верне љубави.

Без Бога је – све незнање и незнање.
Без Бога је – све брига и брига.
Без Бога је – све очајање и очајање.

Рече Господ ученицима својим: Ко је најмањи међу вама, онај је велики (Лк. 9, 48). Најмањи у светском знању, најмањи је и у гордости; најмањи у излишним бригама, велик је у радости живота; најмањи у очајању, велик је у сваком богоугодном делу. Заиста је такав велики пред Богом. Такав је био српски народ пре три или четири колена. Српски народ имао је тада највеће знање, управо знање над знањима. Co свију знања, а то је знање о Христу, јављеноме Спаситељу. Због тога он није патио од незнања од кога пати индустријска извештачена Европа. Није патио ни од многих брига, јер је имао поуздање у живога Господа Бога и Свеце Божије. Није патио од очајања јер је знао да се вози Божијим колима и да путује по Божијој вољи из једног Божијег света у други Божији свет. Много смо посрнули. Много смо изгубили од тежине наших предака. Но има у нама још огромне снаге, да се дигнемо по Божијем благослову. Устанимо, данас дигнимо се очистимо се и развеселимо се. Јер Бог нас гледа и води. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Кроз тамнички прозор | Оставите коментар

Папа лутеранима: „Храбри сте што сте дошли овде, а пре неког времена смо вас спаљивали!“

Папа језуита чврсто наставља путем крајњег ниподаштавања норми садржаних у правилима римокатоличке традиције. Он се држи једног јединог принципа -остваривања царства земаљског са њим на челу, при чему, по старом језуитском правилу, циљ оправдава средства. Потпуно је предан идеји о јединственој светској религији заснованој на минимализму у учењу. Он наставља континуитет који је започет Другим ватиканским концилом и који је свој врхунац имао у време папе Јована Павла Другог. Савез са глобалистичким организацијама, САД и организацијама сродним НАТО пакту папи даје преимућство у религијској области, док се римокатоличкој заједници склоној традиционализму континуирано ломи кичма кроз пуштање педофилских скандала на медијима глобалиста. После овог текста схватићемо да обриси глобалне унифицирајуће религије већ постоје.

papa-francesco-luterani_1130640

Православни екуменисти који сличан процес врше у Цркви православној, свој салто мортале припремају кроз тзв. Васељенски сабор, заказан за 2016. Велики замах даје се и минорној верској групи „Арк-заједници“ („арк“ се може превести и као „ковчег“ – „ковчег Завета“ и као „барка“ – „Нојева барка“). То је секта која је настала 2002. године и свој једини циљ види у стварању заједничке религије свих хришћана и хришћанскох јереси. Управо, у сусрету са члановима ове групице, папа је изрекао своју нову шалу:

„Прво желим да вам се захвалим на храбрости. Присуствовао сам Синоду лутеранских бискупа. Рекао сам да је веома храбро што су дошли, с обзиром на чињеницу да су лутерани овде некада спаљивани“.

Ову шалу, од које су прсли у смех сви присутни, изрекао је папа Франциско, који се током синода о породици састао у дому св. Марте (његовој садашњој резиденцији, прим.прев.) са групом протестаната евангелиста из Заједнице евангелистичких епископалних цркава. Он им је препричавао доживљаје са сусрета са лутеранима. Шалу или извињење на рачун Јасеновца и учешћа Ватикана у моделирању овог логора још нисмо чули, али овај папа би можда могао и овакво извињење да учини уколико би оно помогло у уклапању православних у римокатолицизам.

ДА ЛИ ЈЕ ПАПА ХРИСТА НАЗВАО „ОЦЕМ ЛАЖИ“?

У Јеванђељу је на много места написано да Христос није дошао да уједини лаж и истину и створи мир на земљи између разних религија. Он је једном приликом, чак и жену која је учествовала у идолопоклонству назива „псом“ због њене искварене вере. Наводио је људе да иду „уским путем“, а не развраћеним путевима на којима идеје добра служе да само замаскирају злу садржину пута. Господ каже да је дошао да раздељење да на земљи:

Мислите ли да сам дошао да мир дам на земљи! Не, кажем вам, него раздељење. Јер од сада ће петоро у једној кући бити раздељени: троје против двоје и двоје против троје. Оделиће се отац од сина и син од оца; мати од кћери и кћи од матере; биће свекрва против снахе своје и снаха против свекрве своје (Лк.12,51-52).

Ипак, папа баца под ноге речи Христове, називајући Га „оцем лажи“ и он би да сједини свекрву и снаху.

Ми грешимо против Божије воље, јер смо и даље фокусирани на разлике„, рекао је папа дотакавши се теме екуменизма. „Наше заједничко крштење је важније од наших разлика. Ми сви верујемо у Оца, Сина и Светога Духа; сви ми поседујемо благодат Светога Духа.

И ђаво- отац лажи, отац свих подела, поделио је хришћане,“ каже Фрањо називајући све јереси и Цркву истим именом – „хришћани“. Он каже да „хришћани имају много више заједничког него различитог у питањима вере, што доказује заједништво хришћана у прогону данас, како на Блиском Истоку, у Африци и у Албанији“, где је папа боравио недавно, заборављајући да у ратним дејствима страдају не само они који верују у хришћанство или неку његову јерес, већ често и муслимани, будисти и други.

МИНИМАЛИЗАМ

Оно што, међутим, уједињује хришћане„, рекао је Бергољо, који је још у време боравка у Буенос Ајресу био пријатељ са недавно преминулим бискупом Тонијем Палмером, у чију част је и организован сусрет са евангелицима, „јесте посебно благо. Многи више воле имитације тог блага неголи само благо. Наше благо је вера у Оца, Сина и Светог Духа, и позвани смо на светост и на проповедање Јеванђеља у свим крајевима света са уверењем да Бог није са нама јер смо римокатолици или лутерани или православни.

agca али агџа

ЗНАЧАЈАН МЕДИЈСКИ НАСТУП РИМОКАТОЛИКА: Али Агџа, атентатор на папу Јована Павла Другог и сарадник разних служби државних безбедности (бугарска служба, ЦИА) би требало ових дана да учествује у италијанском ријалити шоу „Острво познатих“, после чега би га Бергољо крстио у Турској.

Према речима председника папског Савета за унапређење хришћанског јединства, Курта Коха, јубилеј реформације, чији је домаћин била Евангелистичка лутеранска црква у Италији, био је прилика за дијалог, сећања и наду у јединство. Сусрет је уприличен поводом припрема за обележавање пола миленијума од протестантске реформације, који ће почети 2015. године, а завршницу достићи 2017.

У свом обраћању током округлог стола, осврћући се на екуменистичку димензију овог догађаја, Кох је истакао да ће тај догађај бити и педесетогодишњица дијалога између римокатолика и лутерана, која би кулминирала заједничком декларацијом и, како се он нада, довела до потпуног евхаристијског и административног јединства.

„Јубилеј поводом реформације биће прилика да се критички осврнемо на оно што се дешавало, како би се зацелиле ране настале у сукобима рођеним у периоду реформације. Комеморација, која ће се одржати 2017. године„, закључио је Кох, „биће знак наде у погледу дубљег јединства између римокатолика и лутерана, како би заједно сведочили присуство Бога у свету„.

И отвориће Господ једну огњену реку, као море, да у њу баци све нечастиве, безверне, јеретике, безбожнике и грешнике да у векове горе. А благочастиве и православне Хришћане и праведне увешће у рај да се свагда радују. (св. Козма Етолски о будућем суду)

Извор: famigliacristiana.it

Погледајте такође: „Папа позвао на екуменистичко уједињење преко идеологије пацифизма“

Превод и припрема: екипа ФБ странице „Православље живот вечни“ 

Објављено под Римокатолици | Оставите коментар

Црква хришћанска је породица Божија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

85927

Црква хришћанска, браћо моја, није никакво философско друштво у коме се људи надмећу својом памећу решавајући питање има ли Бога или нема. Црква хришћанска је породица Божија која чува стара и додаје нова сведочанства не о томе да ли Бог постоји – то се само по себи разуме, него о томе да се Бог јавио свету у телу и у лицу Господа Исуса Христа. Та породица је тако порасла у току 2000 година да својим бројем надмаша највећа царства на земљи. Црква није философија, црква је сведочанство; живо сведочанство живих људи. Многи милиони сведока живели су пре нас; они су и сад живи у другом свету. Многи милиони живе сада са нама. И они ћe после смрти живети у другом свету. А многи милиони живеће после нас. И они he се наћи у духовном свету заједно с нама и свима осталим сведоцима Христовим од почетка до свршетка времена. Ако се Бог није јавио и дао своје лично сведочанство о себи, онда људима ништа не остаје него да очајни чекају док се Бог не јави. Јер док се Бог не јави на несумњив начин и не да лично сведочанство о себи, све што људи буду мислили и говорили и писали о Богу то ће бити слутње и нагађања, гатке и претпоставке. Само кроз Бога може се познати Бог, и само кроз сродство с Богом може се појмити сродство људи.

Али ако се Бог јавио, браћо моја, не може се рећи: то је ништа; нити се може рећи: то је нешто; него се мора рећи: то је све. Јер, не би се Бог јавио људима да буде мањи од великих људи, нити би се Он јавио да буде као један од њих; нити би се Он могао ставити у ред многих других путника, нити у списак осталих многих гостију на земљи. Ако се Бог јавио онда је Он све, а све друго је ништа. Све друго је ништа што није Он признао за нешто.

Наша Црква сведочи да се Бог јавио. Црква зна кад се Бог јавио, и зна какав се јавио; зна шта је Он рекао, шта је учинио, шта је открио, шта је обећао. Зна ко га је родио и место где се родио. Зна имена и занимања и карактер Његових првих сведока апостола и јеванђелиста и мученика. Зна за велика чудеса која је Он створио и чудеса која су се на Њему збила. Зна за Његову љубав мудрост и силу. Зна за Његову смрт и Његово васкрсење. Зна како је расла Његова божанска породица из века у век кроз двадесет векова. Зна за чудеса која су се у име Његово догађала из године у годину кроз 2000 година. Зна по имену многе слабиће који су помоћу Њега постали јунаци. Зна за многе грешнике који су Духом Његовим проштени и очишћени па су постали праведници. Зна за многе злотворе које је Његово име обратило у добротворе. Зна за многе развратнице које су кроз Њега постале светице и мученице. Зна за многа мрачна племена и народе који су се клањали идолима док вест о Њему није дошла до њих и просветила их светлошћу разума. Зна и то како су Његови апостоли јеванђелском зубљом осветлили пагане и крволочна племена на европском континенту. Али – авај браћо моја, Црква зна како се европско човечанство у последње време поколебало у вери у Христа као у Бога јављенога, и стало у ред оних који су га у Јерусалиму осудили и убили. Онај исти страх јудејски који је во времја оно многе одвраћао од Христа а друге опет чинио потајним ученицима Његовим, исти онај страх уселио се и у такозвану књижну интелектуалну и политичку Европу нашег времена. Обузети тим страхом неки се јавно одричу Христа и хвале Барабу, други окрећу леђа Цркви и удаљују се ћутке али празне душе; трећи остају Христови следбеници али само потајно, да их не би модерни гонитељи Христа искључили из својих ложа, као Јевреји из својих синагога.

Мало по мало па је семе неверовања да се Бог јавио порасло и донело своје горке плодове. Христос је негда прекорео своје ученике што нису поверовали Марији Магдалини и још двојици ученика да су Га видели васкрсла из гроба и да су говорили са Њим живим. Прекори их за њихово невјерје и тврдост срца што не вјероваше онима који су га видјели да је васкрсао (Мк. 16, 14). И сви ученици повероваше. Колико и колико пута је живи Христос на разне начине и преко најбољих људи прекорео крштене Европејце за њихово неверовање и тврдост срца, али узалуд. Зато је Европа ударена троструким бичем: незнањем, бригом и очајањем. Али о томе се мора засебно говорити.

Што се Европа поколебала у вери у Бога јављенога, за то има и узрока и објашњења, премда нема извињења. Али нити има узрока ни објашњења српској поколебаности у вери у Бога јављенога. Јер српски народ нагомилао је кроз векове свога живота, одвојен од Европе, нагомилао је безбројна сведочанства о Богу јављеноме. Христос га је калио у огњу мука стотине година да би у ово време, баш у ово време стао у Европу светао као сунце, пун као море, снажан као апостоли да буде од помоћи раслабљеној Европи. Но ми смо за кратко време поново зарђали тако да нас је Господ морао поново бацити у огањ да нас прекали. Богу нашему слава. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Кроз тамнички прозор | 1 коментар

Најављен нови чин одступништва од Православља за празник свете Петке

Međureligijski molitveni susret povodom Dana duha Asiza

Битно.нет - Међурелигијски молитвени сусрет под насловом „Дан духа Асиза – молитва за мир“ одржаће се у понедељак 27. октобра, на дан преподобне Параскеве, у Загребу.

franj

10. правило Св. Апостола

Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.

45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

У понедељак 27. октобра 2014. у 19,30 сати, у римокатоличком храму „Светога Фрање“ на Каптолу, у Загребу, одржаће се међурелигијски молитвени сусрет под насловом „Дан духа Асиза – молитва за мир“, на којем ће суделовати представници Еванђеоске пентекостне цркве, Евангеличке цркве, Исламске верске заједнице, Римокатоличке цркве, Македонске православне цркве, Реформиране кршћанске цркве, Савеза баптистичких цркава у Републици Хрватској, Српске православне цркве и „Жидовске опћине“ – Загреб.

dda2014

Међурелигијска молитва за мир Дан духа Асиза започела је још 1986. год. На позив папе Ивана Павла 2. у италијанском градићу Асизу, родном месту прелашћеног монаха Фрање, кога римокатолици узимају као пример за великог миротворца, окупили су се високи представници хришћанских јереси и екуменисти из црквених заједница те поглавари великих светских религија да „свако на свој начин, али на истом месту моли, пости, ћути и ходочасти“, како се наводи на Битно.нет, под изговором – „за мир у свијету“. Од тада се сваке године у свету и у Хрватској обележава „Дан духа Асиза“, посебно су то као своје послање и удео властитог идентитета прихватиле фрањевачке заједнице.

У отшелништву су у снажну прелест демонску достигли Фрањо Асишки, Игнацио Лојола и други подвижници римокатолицизма (након одељивања Западне од Источне Цркве), који се у његовом крилу сматрају Светима. “Када Фрањо би узет на небо”, приповеда његов хагиограф, “Бог Отац, угледавши га, доспе у недоумицу, коме би дао предност: да ли Сину Своме по природи, или сину по благодати, Фрањи”. Шта може бити страшније, наказније од те хуле, жалосније од те прелести! (Свети Игњатије Брјанчанинов)

Погледајте, такође:
ОСТАВКА МИТРОПОЛИТА ЈОНЕ- ЈОШ ЈЕДАН СКАНДАЛ У “АМЕРИЧКОЈ АУТОКЕФАЛНОЈ ЦРКВИ”

Превод и припрема: екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Вести | 2 коментара