С нама је Бог, разумите масони и покорите се, јер је с нама Бог (ВИДЕО)

С нама је Бог, знајте народи и покорите се – Јер је с нама Бог,
Послушајте до краја земље – Јер је с нама Бог,
Ви силни покорите се – Јер је с нама Бог,
Ако се опет осилите, опет ћете бити побеђени – Јер је с нама Бог,
И ако шта чврсто наумите, Господ ће разорити – Јер је с нама Бог,
И ако коју реч кажете, неће остати у вама – Јер је с нама Бог,
Од вашега страха нећемо се побојати нити се збунити – Јер је с нама Бог,
Господа Бога нашега као светог поштоваћемо и Њега ћемо се бојати – Јер је с нама Бог,
И ако се у Њега уздам, биће ми на освећење – Јер је с нама Бог,
Уздаћу се у Њега и Он ће ме спасити – Јер је с нама Бог,
Ево ја и деца коју ми даде Господ – Јер је с нама Бог,
Народ, који ходи по тами, виде велику светлост – Јер је с нама Бог,
Ви, који живите у земљи и сенци смрти, светлост ће вас обасјати – Јер је с нама Бог,
Јер нам се роди Дете, Син, и даде се нама – Јер је с нама Бог,
Његова власт му је на рамену – Јер је с нама Бог,
Његовом миру нема границе – Јер је с нама Бог,
Диван Саветник – Јер је с нама Бог,
Бог Силни, Властодржац, Владар мира – Јер је с нама Бог,
Отац будућег века – Јер је с нама Бог,
С нама је Бог, знајте народи и покорите се – Јер је с нама Бог. (Из службе Великог повечерја)

Већ је прошло 5 година од устоличења скарадног патријарха Иринеја на трон светосавске Цркве и требало би погледати на петогодишње резултате његовог патријарховања. Овога пута само ћемо поставити паралелу, са суседном, некада неугледном Црквом због етнофилетизма и раскола у којем је била до 1945, због екуменизма у коме се истицала у периоду раскола, и увођења новог календара који је прихватила под притиском комуниста.

rad-velikog-orijenta-italije

Масонство је осуђено од Цркве. Оно је најперфиднија издаја Христа. Масон, ако је формални хришћанин, задржава „кожу“ хришћанства, али је спреман да га увек изда када се идеја хришћанства сукоби са интересима глобалне масонерије. На слици – Тахир Хасановић, један од јавних масона у Србији.

 

ДА ЛИ ПРАВОСЛАВНА СРБИЈА МОЖЕ ДА ПОБЕДИ МАСОНСКУ НАПАСТ?

Ових дана православна Бугарска је тријумфовала под снежним покривачем. Православни у овој земљи су, како смо већ раније писали, устали против предлога бугарског патријарха да се хиротонише архимандрит Дионисије Мишев. Архимандрит Дионисије је познат по својим везама са неким групацијама у Бугарској везаним за масонство. Овај податак изнели су верници из Варне, који су покретачи иницијативе да се предлог да Дионисије постане епископ скине са дневног реда. Предлажемо да погледате и послушате на који су начин верно свештенство и народ спречили да се неправославни човек нађе на епископском положају. Мада су током молитве реаговале и присталице Дионисија, бугарски патријарх и Синод су послушали глас верника.

Молитва на снегу

Ова молитва и протест Бугара неодољиво подсећа на молитву и протест Срба који се десио непосредно по постављању Иринеја Гавриловића на патријаршијски престо. Тада је патријарх Иринеј и олигархија Београдске патријаршије почела са рушењем Епископа рашко-призренског Артемија.

Молитва на мећави

Наравно, у Србији се глас народа погазио, и последице те одлуке су данас више него катастрофалне. Био је то почетак пацифистичко-екуменистичке револуције патријарха Иринеја која није нимало безазлена и нимало миротворна. Српски пацифизам је отворио пандорину кутију немира и неспокоја у Српској Цркви.

Имало се шта видети. Најексплицитнија сервилност српског патријарха режиму довела је СПЦ на црвену црту на којој се поставља питање „има ли у овој Цркви благодати?“ Мера отпадништва од Бога еквивалентна је мери напуштања благодати од неке црквене заједнице. Папски императив „тамо је Црква где је папа“ и папска диктатура постављени су, захваљујући поклоницима Зизјуласове теомахије, и у Српској цркви као супстрат за изгубљену Истину. Они овде гласе: „Тамо је Црква, где су одлуке Сабора“.

Овај софизам послужио је као закрпа за све догматске и канонске преступе које су вршили и врше олигарси из Београдске патријаршије. Ова максима, по тумачењу и схватању зизјуласових следбеника значи да одлуке једног сабора могу да обришу све што је 2000 година учила Црква. Црква је уместо да буде стуб и тврђава Истине, сведена на послушничко-бирократску организацију. Одбацује се учење Светих Апостола: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“ (Гал. 1:8)

Свети пут богочовечанске вере јесте: „Са свима светима“ саборно мислити, саборно осећати, саборно живети, саборно веровати, саборно се молити, саборно врлиновати, саборно бесмртовати, и тако узрастати ,,у човека савршена, у меру раста висине Χристове“, висине којој нема краја ни у времену ни у вечности. (Св. Јустин Ћелијски о саборности Цркве)

Свесно или не, нови теолози су Саборну Цркву месарски скратили и свели на „саборску цркву“. Сабор епископа, који је често у историји могао бити и лажни сабор, прогласили су за папу. Црква је, уместо да буде вођена Духом Светим, почела бити вођена саборском демократијом. Тако је једна људска институција заменила божанску, надгласавање и већина су сатрли истину. Формула „Нађе за добро Дух Свети и ми“, која је важила за одлуке Сабора постала је неодговарајућа форма. Нова формула би требало да буде: „Нађосмо за добро већином гласова“.

Човек је овим погазио Бога. Десило се исто оно што се дешава у масонским друштвима, где је зарад себичне људске користољубивости и колегијалних односа један масон дужан да погази сваку идеју и сваку моралну принципијелност и своје верске обзире. Није онда никакво чудо што је патријарх Иринеј, за разлику од Бугара, одбацио глас народа и пригрлио колегијалност са масонима.

Бескомпромисни рат са онима који се принципијелно држе верских истина, је цена којом се плаћа пацифизам са свим осталим верским покретима. У Београдској патријаршији важи принцип колегијалности са свима који искључује залагање за своје верске идеје.

hasan

Тахир Хасановић на слави код п. Иринеја

 

Сума сумарум: Петогодишњи период на трону патријарха Иринеја аналоган је политичком животу у Србији. Догађај у Бугарској Цркви је добар параметар за оцену стања у Српској Цркви. Пре свега, владавина п. Иринеја се одликује равнодушношћу према Вери и идеалима и бескомпромисном удварању људима на власти и моћницима. Одбацивање масона у суседној Софији из редова епископата, је оно што је у Београдској патријаршији незамисливо, која је постала посестрима овој антихришћанској групацији. Није ни чудо што је познати домаћи јавни масон са именом Тахир Хасановић, нпр., гост на слави патријарха Иринеја. Тамо нема места за оне који се не клањају диктатури олигархије која узнемирава Српску Цркву и која себе поставља на место Светога Духа који би требало да се води Црква. За оне који се опредељују за служење Богу у Истини нема места у Иринејевој „цркви“, већ важи сурово и цинично његово правило: „што виси, нека отпадне.“

Ипак, Црква остаје и опстаје на оним пастирима који беспрекорно очувавају Истину и следе Свете Оце, на онима који имају осећај одговорности за свеукупну православну васељену не изолујући се пуритански попут разних аутистичних раскола.

sveti_josif_petrogradski

Свети свештеномученик Јосиф Петроградски. Још увек се прећуткује и нема јавне дебате докле сме да се иде у условима када режим тражи услуге од свештенства.

 

 

Погледајте такође: СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ О МАСОНСТВУ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Бугарска Црква, Српска Црква | 1 коментар

Како су људи од Христа отпали тако су и пропали

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

 Troica_iz_uglicha

Ви сте Црква Божија, браћо моја. Знате ли ви да сте светиња Богу? Знате ли ви да су телеса ваша храмови Духа Божијега? Знате ли ви да нисте своји него Божији? Знате ли ви да вас чека Отац ваш небесни да вас као малене храмове своје унесе у свој безгранични и вечни храм? Ако то знате треба да се пазите од сваке нечистоте, и у делима и у жељама, и помислима. Треба да живите у великом страху од суда Божијега и да се владате као у олтару Бога живога и страшнога.

Кад вас именујем храмом Духа Светога, не именујем вас ја него апостол Божији. Ја само тим потврђујем и истичем личност сваког од вас. А кад вас именујем – опет не ја него апостол Божији – Црквом Божијом онда тако истичемо и потврђујемо вас као чланове Цркве Христове или породице Божије. Дакле и као личности и као чланови цркве ви сте у оба случаја Божији. И као личности и као чланови Цркве ви сте у оба случаја светиња Божија. Тиме су најбоље решена два питања која незнабожни свет никако ниje могао решити; два питања, због којих је Европа примила заиста реке крви па их оставила нерешене. A то je питање личности и заједнице, или речено туђим речима: индивидуализма и социјализма. У рекама крви час је тонуло једно час друго, и час једно се дизало час друго. Али никад обоје нису могли добити од људи право на постојање. Него увек вика с једне стране: Нека утоне личност да би постојало друштво! И вика с друге стране: Нека утоне друштво да би постојала личност! Али обоје се никад није могло довести у склад. Зашто? Знате ли за што? Зато што је светиња изгубљена. Скинута је светиња са човека и са друштва, и све се почело вулгарно водити вулгарним путевима ка вулгарним циљевима. Нити више човек има сажаљења и поштења према друштву нити друштво према човеку. Личност је престала сматрати се светим храмом Духа Божијега и друштво се престало сматрати светом Црквом, тј. светом заједницом или још боље породицом Божијом. А чим је Бог удаљен, сатана се јавио на мегдану да разјарава индивидуалисте против социјалиста с једне стране и са једном својом војском и социјалисте против индивидуалиста с друге стране са другом својом војском. Индивидуализам и социјализам – то су зверска именовања сатанског човечанства, које су потиснуле именовања: храм и црква.

Ми хришћани кажемо као и апостол за личност: храм, а за друштво кажемо црква. Сваки је хришћанин свети храм Светога Духа и заједница пак хришћана света Црква Светога Бога. У оба случаја светиња. У оба случаја Божија својина. Да, у оба случаја поштуј хришћанина као самога Христа, а друштво хришћана као сабор богова. И у оба случаја Божије очинство с Божије стране, а с људске стране у првом случају човечије синовство (у односу према Оцу) и човечије братство (у односу човека према људима).

У храму Духа Светога влада Дух Свети. Што значи и у мени и у теби и у мојим рођацима и у твојим рођацима, у свима нама крштенима, који смо храмови Духа Светога, влада један и исти Дух Свети. Тим Духом ми дишемо и живимо. Њиме се освећујемо, њиме сједињујемо међусобно у једно тело, не у тело скотско ни природно него у тело Христово зачето у Назарету без похоте човечије, преображено на Тавору, васкрсло на Голготи, вазнесено на небо.

А када у свима нама, као у светим храмовима, влада Дух Свети, онда и у скупу свију нас, то јест у Цркви Бога живога, влада тај исти Дух Свети. А кад у многим људима влада један и исти Свети Дух Божији онда су сви, хиљаде њих или милиони или милијарде – сви као један једини човек. Тако као један и исти Дух Господњи множина постаје као и једнина. Као што опет кроз бригу и љубав према свима и за све један човек постаје као многи, и једнина бива као и множина. Све по сили Светога Духа и свете љубави.

Тако је јављени Бог у лику Исуса Христа најтемељније и најсавршеније решио ова два мучећа питања која људи сами никад нису могли нити ће моћи решити. Као што се без кише не може решити мозговима свих људи питање орања и сејања, а кад Бог даде кишу с висина, онда је све добро решено. Тако се ни питање вредности и слободе личности с једне стране нити питања друштва (од најужег до најширег) не може решити без нечега небеснога. Треба да сиђе на људе нешто с неба као што киша пада на суху земљу. A то нешто небесно није нешто него је то неко, и нико други до преславна трећа ипостас Свете Тројице, Дух Свети. Када Он сиђе с неба, и учини од испарљивих и блатних телеса људских храмове Божије, и када све те храмове сједини у свету Цркву Божију, онда људска памет и људска рука нема томе ништа ни да дода ни да одузме. Људска памет и људска рука може само да поруши оно што је Бог сазидао. To je и учињено у Европи. Због тога је дошло до магле и забуне и бунта и револуција и рата и уништења. Јер заволеше безбожни људи више мрак него светлост, и пут сатанин више него пут Христов. Па како су од Христа отпали тако су и пропали. Скинувши са себе сваку светињу и одунувши Духа Светога из себе, они су постали подсмех демонима и животињама. Знају то демони и осећају то животиње. Зато демони све јаче наваљују на бивше људе а животиње све плашљивије беже од њих. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Кроз тамнички прозор | 1 коментар

Тријумф Православља у Бугарској, тријумф темплара над Православљем у Нишу

(Фото и видео репортажа са победе у Софији и срамоте у Нишу)

После јучерашњих протеста испред Синодалне Палате (патријаршије) и одустајања патријарха Неофита од предлога да темплар постане епископ Бугарске Цркве, православно свештенство и народ ликују због победе Православља у овој суседној земљи.

Свештеник Владимир Дојчев, учесник протеста испред патријаршије:

Данашњи дан је доказао колико је велико милосрђе Владике Христа према нама и колико је силно заступништво Пресвете Богородице и Њене мајке свете Ане пред Њим. Такође, и то, да у нашој земљи заиста постоји црквени народ, који воли Бога, Православну Веру и саосећајан је са ближњим. Поносим се сваким посебно, са којима смо певали тропаре на зими, а исто и онима, који су молитвено били с нама и предстојали пред Господом у заштити чистоте Вере. Данашњи дан је доказао, такође, да је потребно сасвим мало, да би те волели верујући. Има дана, који су велики као године. Слава Теби Боже!

4051ea929d7b4fe38b4be894b088d1e7

09.12.2014. Синод заседа од 9 до 13 часова, док се народ пред зградом патријаршије моли да темплар Дионисије не постане епископ. Дионисије бојажњиво посматра иза завесе са првог спрата дешавања напољу.

 

  • Цвети Лозанова: -Слава Теби Боже!
  • Лора Синева: -Хвала Богу!
  • Кирилка Пачева: -Слава Богу! Победили смо, победили.
  •  Маријана Иванова: -Толико се поносим вама! Силници, покајте се, јер је с нама Бог!
  • Ана Кирилова: -Дивно. Али, зашто смо, уствари, морали да стигнемо дотле? Где је мудрост, коју ми, мирјани, очекујемо од својих духовних пастира?
  • Жасмина Стојанова: -Слава Теби, Боже наш! У Радости смо заједно, оче!
  • Рускa Георгијева: -Радујем се и благодарим вам, макар и издалека!
  • Мартин Ралчевски: Душа ми је испуњена радошћу док гледам фотографије.
    Бог да вас све благослови.

То је био исход десетодневне агоније у Бугарској. Православни хришћани су уз своје свештенство покренули петицију 1. децембра да се одлука Светог Синода о постављању архимандрита Дионисија обори. Два дана после покретања петиције јавило се отвореним писмом и светогорско монашко братство манастира Зограф у подршку православнима.

817c63039df73a82cf6318174b4b7524

Патријарх Неофит стиже у 10.00. Изјављује да ово што се дешава пред Синодалном Палатом доживљава као подкрепу, а не као притисак или застрашивање од стране народа и свештенства.

 

 

0c5d53a4366d06692f706e5c1e055253

Кад је Вера у опасности, ни труднице, ни деца немају право да кажу то се мене не тиче. И оне су дошли да бране Православље.

 

816f0ec35182ccc79bb354bb92ae524e

Свештеници и монаси су предводили молитву против темплара. Четири часа непрекидне молитве.

 

9098e48a0c59b034bf9740fe4b3be8b4

Пристиже митрополит ловчански Гаврил

 

ed54b3abfd48893d5c158f7dc30b0e87

Нада у победу.

 

8a010ecdebf759e9553dc3ec36fc9f94

3b1caed5f19ccba1beb9a82d0dd9bf59

Дионисијеве плавуше провокаторке су покушале да ометају молитвени скуп.

 

7a12145fd2d7015e09bb5b4f5f919dcd

Појање пред патријаршијом. Тако је некада било и у Београду, али у Београдској Патријаршији нико није чуо народ.

 

af195c4ff7cf112164eb3eb84c2c9ff3

Дионисијева симпатизерка, софијска „жена у црном“, исказује своју огорченост због молитвеног скупа полицији.

 

79007cfd87376e7c643fe201565f0821

Свештеници свих генерација у борби за православно Предање.

 

3d1b175d02f0faaee705ad3fa5cf2335

Слава, глас 3: „Апостольских преданий известнии хранителие бысте святии отцы: святыя бо Троицы единосущное православно научивше…” – „Апостолских предања бисте сигурни чувари, Свети Оци; јер Свете Тројице једносуштност сте православно проповедали…“ – стихире које су се певале.

 

8c3c2c507ef7d72ba84033082e144ac5

Попадија и млади наследник у борби за православно Предање.

 

4e49837c2a6af4e8d53245d23769b761

Патријарх Неофит излази пред народ да саопшти да је повукао свој предлог и да је Синод поништио предлог да Дионисије постане епископ.

 

Архимандрит Дионисије, који је већ имао високе положаје у администрацији Синода, важи за човека који заступа интересе неких нехришћанских организација и помаже им да злоупотребљавају Цркву. Иницијатор је увођења чина „архонта“ у БПЦ, који се уско повезује са темпларским полутајним удружењем. Ипак, није полутајна, већ се зна да је архим. Дионисије учествовао на темпларским ритуалима. Иако су неки видео снимци склоњени са интернета после покретања иницијативе да се његов избор поништи, један од снимака учешћа на темларском ритуалу иницијације у Асизију (Италија) је остао:

И тако, док православни у Бугарској ликују, у Нишу су темплари ликовали над православнима.

Малтешки крст, сат у облику свевидећег ока, малтешки витезови и темлари, симболи су који се могу видети како на спољашњости, тако и у унутрашњости новоизграђене Клинике за кардиохирургију у Нишу. Чак је и интернет мрежа названа по њима – „Илуминати“, само обрнуто написано.

илуминати-ниш2

Управа клинике тврди да је повезивање ових симбола са масонеријом злонамерно и да тај „стилизовани крст“ нема никакво значење, осим као лого клинике.

Директор Клиничког центра Зоран Радовановић тврди да је реч о украсним детаљима и да не треба тражити никакву позадину или симболику.

Клиника је отворена на дан када се слави Стефан Дечански и званично ће то бити и њена крсна слава. Епископ Јован, дан после званичног отварања освештао је просторије Клинике и није имао примедбе на ове симболе.

c14KtWW

 

Kardiohirurgija-50

илуминати-ниш1илуминати-ниш-790x591

 

Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету.

(Свети Николај Жички)

Извори: Двери.бг, Србија Данас, Новости

Погледајте такође: О МАСОНИМА, И ШТА ОНИ ДАНАС ТРАЖЕ У БЕОГРАДУ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Бугарска Црква, Вести | 1 коментар

Десетине хришћана на молитви против хиротоније епископа темплара у Бугарској

Пред Синодалним двором Бугарске православне цркве овог момента налази се на десетине хришћана, свештеника и монаха који поју црквене песме, како би умолили Бога да буде одбачена одлука Светог Синода о избору архимандрита Дионисија за епископа Бугарске цркве. Дана 28. 11. 2014. године Свети Синод је на свом заседању донео одлуку да архим. Дионисије буде хиротонисан за епископа са титулом Стобијски и да се хиротонија обави 21. децембра у Храму Св. Недеље.

2010-09-17-019_1

Архимандрита Дионисија је за епископа предложио патријарх Неофит, али предлог нису подржали и сви остали архијереји. Против су били: Калиник Врачански, Јоаникије Сливенски, Галактион Старозагорски, Гаврило Ловчански и Серафим Неврокопски. Након одлуке Синода, верници су се организовали и сачинили петицију (коју је потписало 2000 људи) против хиротоније архим. Дионисија.

Поводом овог догађаја, они су се организовано окупили пред Синодалним двором како би молитвом умолили Бога да овај архимандрит не буде хиротонисан у епископски чин. Иначе, 9. децембра започело је и заседање Светог Синода. Верници и духовници који су против ове хиротоније сматрају да архим. Дионисије није био довољно дуго као искушеник у манастиру, а потом ни као монах. Такође, на његову иницијативу и уз његово учешће поставља се проблематичан чин архонта у Бугарској православној цркви, кроз који привилеговани положај задобијају поједини моћници.

Међутим било је и оних који су се ставили у одбрану архимандрита Дионисија и који су се такође организовали и направили петицију. Таквих је око 1000, али многи од њих не знају и нису упознати са информацијама које се појављују у медијима. Показало се да се људи, који су потписали петицију против архимандрита, налазе и на списковима оних који га подржавају. Они који штите архимандрита Дионисија објавили су да ће 21. децембра организовати скуп у знак подршке. Они, такође траже да се врши строга контрола људи који ће присуствовати скупу, како би се избегло да се на том догађају нађу они који су против хиротоније. У међувремену хришћани из Варне се припремају за свеноћно молитвено бденије, како Бог не би дозволио да до хиротоније злогласног архимандрита дође.

Према последњим сазнањима хиротонија архимандрита Дионисија се одлаже, а наредних дана писаћемо опширније о овим дешавањима.

Извор: dobrotoliubie.blogspot.com

Погледајте такође: Бугарска између живота и смрти

Превод и припрема: екипа ФБ  странице „Православље живот вечни“

Објављено под Бугарска Црква | 1 коментар

Улизивање свету – основна методика папе Франциска

Не љубите света ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему! (1. Јован. 2, 15.)

Ниједан век као овај последњи, 21., није толико приближио поглаваре својим потчињеним. Видимо их свакодневно преко малих екрана, твитујемо са њима на твитеру, пријатељи смо им на Фејсбуку. Због свега тога, они имају потребу да се увек прикажу добрим, финим, беспрекорним. Због свега тога они морају да буду увек одмерени, лепи. Морају да мере речи, али и израз лица, што би се рекло, да лице-мере. Тако и због тога, постала је обавеза великаша да имају свој ПР-тим, тј. тим који се бави односом одређеног високог лица са јавношћу. Они прате шта јавност воли, како коментарише поступке великаша и гледа да јој угоди, бирајући за великаша најбољи могући стајлинг, боју џемпера, саветујући га када треба да буде насмешен, када озбиљан као дете кад се упишки итд.

vart i f

И тако, док наивне масе мисле да Јосип Броз Вучић спашава дете у Фекетићу јер је храбар, добар и саосећајан, он је уствари само испунио савет ПР-менаџера да се покаже народу као неки хибрид Супермена и Робин Худа, јер то масе воле.

„Он ће доћи као кротак, добар, мрзеће неправду, презираће идолопоклонство а даваће предност побожности, биће љубитељ сиромашних, природно лепог лика, непоколебљив, милостив… Неће прихватити мито, нити ће говорити срдито; прикриваће своје мрачно лице, а својом пристојном спољашњошћу обмањиваће свет све док се не устоличи и постане краљ.“

Ово су речи светог Јефрема Сирина о Антихристу. Ако је неко мислио да ће се у ово време медија модерни злотвори показивати своје право лице, тј. показивати се као злотвори, крволочни као хитлери, стаљини или султани, грдно се преварио. У ово време злотвори немају други избор, но да буду лукави као језуити.

Папа-језуита је своју доброту показивао, како би другачије, него љубљењем. Своју Одисеју започео је љубљењем чланака. Тада је имала част и нека „Српкиња муслиманске вере“ коју су италијанске власти ухапсиле (надамо се, због џепарења или неког ситнијег прекршаја) да јој папа пере ноге и да их љуби.

francis-slum-feet_2510124b

600x400_2605-pope-francis-jews-kisses-hands-holocaust2

После тога љубио је кога је стиго’ – јевреје, убоге и болесне, и јорданске принцезе, да би на крају доживео да и њега неко пољуби. Пољубио га је патријарх Вартоломеј у капицу у теме, док је папа демонстрирао смиреномудрије клањајући му се.

Укратко, методика новог папе, је методика исказивања љубави, скромности и смирења према свима и сваком. Он гази све обзире, и подилази, улизује се свима и сваком. То њега ништа не кошта. Овакво улизивање даће резултате, јер, он је данас џокер светских медија и западних режима. Већ је од Си-ен-ена добио ореол миротворца сличан Гандијевом и Нелсона Менделе. Можда би могло да се каже да је пљунути Вили Брант.

Можда млађе генерације не знају ко је Вили Брант. Њега најбоље објашњава једна фотографија:

tito-in-brandt

Упс! Нисмо хтели ову горњу слику да поставимо, него ову доњу:

VI

Канцелар Немачке, Вили Брант, добитник Нобелове награде за мир, који је уједно био жестоки подржавалац агресије САД на Вијетнам, клечи у Варшави пред спомеником варшавским жртвама и моли за опроштај за злочине почињене у име Немачке у време нацизма. Фотографија из 1970. године.

 

Било је, заиста, саблажњујуће то што су назови-православци били одушевљени папиним поклоном Вартоломеју и пожурили да узвеличају папу због таквог покрета. Огроман број њих се упецао, као сомови на дурдубак. Ту су били пре свега поклоници Зизјуласове теомахије који се труде да у свему виде добро, само у онима који не слушају свога епископа као папу виде зло, као и „само-формални-православци“, чија се „теологија“ састоји у девизи „куд сви, ту и мали Мујо“. Велики број њих се обрадовао због скорашњег уједињења и повратка папе у Православље.

Ако је методика улизиштва, каква је то јерес, каква јој је садржина? А садржина ове нове јереси је апсолутни релативизам ради земаљског царства. Папа и његови сутелесници јереси не боре се за идеју, они се боре за одређену групу људи, за олигархе хедонисте који не верују ниуједну религију, до у себе и свој божанствени положај на земљи. У њиховом интернационалном пантеону богова су Рокфелер и слични моћници, власници медија и мултинационалних компанија.

n_74987_1

Док православни далтонисти говоре о „повратку“ папе у Православље, он се истовремено „повратио“ и у ислам. У Цариграду, приликом посете п. Вартоломеју, папа се молио и у џамији са муслиманима, окренут, како и доликује муслиманима, према Меки.

 

А методика је оно што нас брине, јер (биолошки) Србин не пости, Богу се не моли, те је постао, сваки за себе, сличан Домановићевом слепом вођи. Дакле, Србин (онај биолошки, који не живи Јеванђељем) постао је далтониста, који не разликује истину од лажи. Таквог, лако га је преварити. Јеванђеље каже „стражите“, али анти-јеванђеље каже „забављајте се“.

После посете папе п. Вартоломеју, огласио се „реномирани“ наш часопис Курир, својим текстом да до помирења, пa и уједињења, СПЦ и Ватикана може да дође, али преко Јасеновца:

„Велики број српских владика сматра да без извињења за злочине над Србима у Другом светском рату, посебно у НДХ, почињене уз благослов Ватикана, нема ни помирења – тврди један од најугледнијих српских владика за Курир.“

О важности часописа Курир у животу наше Цркве, не треба расправљати. Овај часопис је у једном делу своје историје, уз његовог теолога Жељку Јевтић, новинарку која је уз помоћ монаха Саве Јањића из Дечана описивала догађаје у СПЦ, био малтене званично гласило Синода Београдске патријаршије.

Нова јерес екуменизма има као камен темељац релативизам: „може и овако и онако, али да будемо заједно“. Због тог камена темељца и саблазни, плашимо се да изјава теолога Димитрија Калезића за Курир може да буде опасна, нарочито због тога што се са њим слаже и Живица Туцић, филокатолик из Београда. Свештеник Калезић, после кратког навођења једне теолошке разлике говори:

„Помирење и уједињење не дешавају се преко ноћи, а питање је и граница искрености за један вишевековни неспоразум. Црква нису само живи већ и мртви верници, па је и њихов суд о овом могућем помирењу веома важан. Шта би рекли неки од оних који су страдали у Јасеновцу.“

Да ли би један поклон папе Франциска у Јасеновцу сличан поклону Вилија Бранта задовољио недовољно теолошки писмену критичну масу Срба, и помогао унијаћење православне Србије? Да ли се уместо догматских разлика и потребе да се римокатолици одрекну јереси, а догмати су срце Вере, подмеће спољашње политикантско помирење као пут јединства између римокатолика и православних? Како је могуће настављати теолошки дијалог, када је очигледно да римокатоличка јерес све даље одлази од Православља и све бедније изгледа, чак и у очима својих верника који је напуштају? На сва ова питања, које неће поменути псеудотеолошки часопис Курир, треба наћи одговор како би сачували своју Православну Веру и остали верни до краја Господу Христу.

И тако, пошто је тема битна, а текст подужи, очекујте наставак.

(КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА)

Погледајте такође: ГОЛИШАВА ФРАНЧЕСКА ЈЕ ПАПИН ПР

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Римокатолици, Српска Црква | 1 коментар

Откривене већ друге нетрулежне мошти учесника сабора против екуменизма

konstantin mostiДана 1. децембра 2014. годне у Свето-Тихоновском манастиру у Џорданвилу, у Њујорку, поново су сахрањени земни остаци преосвећеног Епископа Константина Есенског, викарног епископа Источноамричке епархије Руске заграничне православне цркве који су по упокојењу 31. Маја 1996. године били најпре сахрањени у манастиру „Христос на брду“ код града Бланко у савезној америчкој држави Тексас.

Ексхумација и пренос тела епископа Константина као и организација сахране истих обављена је под покровитељством старешине манастира архимандрита Луке (Мурјанка) и братства.

„После отварања ковчега сабрани су могли да виде нетрулежно тело светитеља, што је посебно задивљујуће јер је место упокојења Константина неколико година било под водом, због чега су ковчег и одежде потпуно уништени.“ (Епархија источно-америчка РЗПЦ) Ово је, после митрополита Филарета (Вознесенског), други случај проналажења нетљених моштију учесника Сабора против екуменизма из 1983. године.

Епископ Константин је рођен 1907. године као Емануил Есенски у Санкт Петерсбургу. Већ прве године револуције, породица Есенски одлази у Ригу у Литванију. Емануил је као једанаестогодишњак остао без родитеља –отац је као царски чиновник страдао од бољшевика, а мајка је недугsinodKonstantinо потом доживела срчани удар. По окончању школовања, Емануил је радио у апотеци, а истовремено је учио иконописање код старообредског мајстора иконописања Пимена Софронова. Године 1928. уз благослов новомученика архиепископа Јована Рижског, Емануил уписује богословске студије, а након две године одлази у Париз где даље стиче докторску титулу на Институту Св. Сергија Радоњешког. Године 1933. бива рукоположен у чин свештеника, а 1938. Године прелази из Паришке митрополије под јурисдикцију Руске заграничне православне цркве. Године 1949. Коначно одлази у емиграцију у Сједињене Америчке Државе и постаје старешина Покровског храма у Глен-Кову у држави Њујорк, а кратко је службовао и у Вашингтону и у Трентону, у савезној држави Њу Џерзи. Упамћен је по томе што је волео лепоту дома Божјег и у том правцу није штедео своје дарове иконописања. Такође, био је посвећен богослужењима. Његове службе су биле сsinod1983вечане и нарочито молитвене. Године 1967. отац Емануил прима монашки постриг од стране Архиепископа Аверкија у манастиру Св. Тројице и добија име Константин, а два месеца касније, на празник Курске иконе Пресвете Богородице „Знамење“ постаје Епископ бризбејнски. Године 1978. Епископ Константин постаје Епископ бостонски и викар Источно-америчке епархије, а након три године стиче паству и у Великој Британији. Године 1983. Епископ Констатин учествује на Сабору Руске заграничне цркве на којем је анатемисана јерес екуменизма.

Епископ Константин се одликовао строгим аскетским начину живота – храну и одмор током ноћи је свео на најмању меру, а монаси памте да је светло у његовој келији горело и после поноћи када је он читао молитвено правила након чега би негде око 2 сата после поноћи пролазио поsinod1981ред келија и благосиљао монахе који су тада спавали. Аскетски живот Епископа Константина је био награђен и даром покајања. Наиме, последњих година, Епископ је пред причешће Светим Тајнама често искрено плакао.

Услед погоршања здравственог стања, године 1985. Епископ Константин се повлачи са места активне епископске службе и остатак живота проводи у манастир „Христос на брду“ у Тексасу.

Као и давне 1996. године када је био Епископ менхетенски, тако је и ове године опело, овог пута над нетрулежним моштима Епископа Константина Есенског, служио Митрополит Иларион који се најпре обратио присутнима беседом о животном путу Епископа Константина, а потом се и захвалио архимандриту Луки за труд на отварању гробнице и пренос остатака светитеља у Свето-Тројицку обитељ.

Након опела, нетрулежне мошти Епископа Константина су касније сахрањене у братској гробници поред олтара Свето-Тројицког саборног храма, где почивају многи други архијереји Руске заграничне цркве као и братија манастира. Поводом овог питања постоје контроверзе, тј. поставља се питање оправданости поновног сахрањивања, уколико су то нетрулежне мошти.0717bpconst (3)

Анатема против екуменизма

Првојерарх РПЗЦ, Филарет Вознесенски је први од учесника сабора против екуменизма коме су раније пронађене нетрулежне мошти.

На свом архијерејском сабору Руска Загранична Црква донела је „АНАТЕМУ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА“ која гласи:

„Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на такозване гране које се разликују учењем и начином живота, и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати у будућности кад се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело, и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма под изговором братске љубави или као пут сједињења одељених Хришћана: АНАТЕМА!!“ (Orthodox Life, 1983.г.)

Вредно је прочитати и тумачење донешене анатеме архиепископа женевског Антонија, који између осталог поручује верницима:

„Чувајте их се (екумениста). Припадали су нама али су нас за неког времена оставили, они више уопште нису део нас. Црква стуб и тврђава истине их предаје према сведочењу апостоловом највишем суду – суду Божјем…. Хришћани морају живети у узајамној љубави, али не смеју из тога разлога жртвовати истину.“ (женева, мај 1984.г.)

Каснији архиепископ РЗЦ г. Виталије у свом чланку у вези ове анатеме написао је:

„Доношењем ове анатеме заштитили смо своју паству од овог апокалиптичког искушења и тиме смо нехотице истовремено поставили озбиљно питање савести свих помесних Цркава које морају пре или касније, овако или онако да дају одговор. Њихова духовна будућност у универзалној Православној Цркви зависиће од одговора на то питање. Мада је по црквеном праву ова анатема коју смо донели чисто локалног карактера и ствар Руске, тј Православне Цркве у Дијаспори, ипак је она de facto од огромног историјског значаја, за цели свет, историју и Цркву јер је сам екуменизам јерес светских размера… За нас је ово велики крст који нам је Господ дао, али нисмо више могли да ћутимо јер је „ЋУТАЊЕ ИСТО ШТО И ИЗДАЈА ИСТИНЕ , од које да нас Господ све сачува.“ (Orthodox Life 1984, No 4., Christian Witness, sept. 1984, Преузето из књиге „Екуменизам и време апостасије“)

mosti Filaret Vozn

1998., 13 година после упокојења пронађене су нетрулежне мошти митрополита Филарета.

 

Погледајте такође: БОРБА ЗА ПРАВОСЛАВНО ПРЕДАЊЕ И КРОТКИ ЛАФОВИ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Вести, Руска Црква, Свети људи, Црква и јерес екуменизма | 12 коментара

Да ли почиње увертира за рат у Неготинској Крајини? Црквени немири све жешћи!

06.12.2014. – Иако је Неготинска Крајина надомак главног града Београда, има се утисак да за притајени црквено-национални рат који се овде спрема домаћи медији немају слуха.

Последњи догађаји у крајевима где живи влашки етнички елемент далеко су од спокојних. Да би ствар горе стојала, уље на ватру су својевремено доливали председник Владе Александар Вучић, који је недавно примио представнике минорне и од Влаха омражене групације Румунске православне цркве у источној Србији, као и представници Београдске патријаршије који су под притиском државних власти благонаклони према формирању расколничке формације Румунске православне цркве у источној Србији. Ради уласка у ЕУ, и угађања Немачкој и Румунији, ћути се о формирању Румунске православне цркве у Тимочкој Крајини, и о румунизацији Влаха, што је скандал без преседана.

Последњи инцидент десио се 5. децембра 2014., и овако га је представио поглавар раскола у источној Србији, расколнички свештеник Бојан Александровић:

vlasi

Свештеник из Румуније говори о нападу на румунски протопрезвитерат. Откуд свештеници из Румуније на територији Србије? Каже да не зна српски и да је од нападача тражио да говоре енглески. Полиција му је саопштила да је нападач ментално болесна особа.

ОБЈАВА БОЈАНА АЛЕКСАНДРОВИЋА:

- Сада пре 30 минута, 5. децембра 2014. године, у седишту Протопрозвитерата Дакија Рипензис у Неготину, ушао је непозната особа представљајући се да је „шеф БИА-е“ и запретио нашем свештенику да ће му угасити цигарету у око и да ће га заклати. Свештеник је ушао у зграду Протопрозвитерата, где су се налазиле жене које раде тамо.

Незнанац је ишао около куцајући у прозоре и показао је како ће их заклати. Позвали су полицију која је одмах дошла и ухапсила дотичног. Жао ми је што сам на путу и нисам тамо.

Ко је послао овог „безбедњака“ да нам прети смрћу и ко је он?

Молим све да пошаљу ову вест свуда и да видимо шта ће се десити. Једно је сигурно БРАНИЋЕМО СВОЈИМ ЖИВОТИМА ЦРКВУ НАШЕГ НАРОДА У ТИМОЧКОЈ КРАЈИНИ.

Бог је светлост наша и заштитник наш кад год смо у страху“

Бојан Александровић, 5.децембар 2014. године, 12:27:20

Претекс последњег „инцидента“

Кад почну етнички или национални конфликти у Србији, а Европска Унија или САД подржавају етничку или националну групу која је за дезинтеграцију Србије, знамо како се то обично код нас завршава. Овога пута ЕУ и њена марионета, румунска Влада, решили су да створе румунску нацију и цркву на простору источне Србије испод Дунава. Овде никад Румуни нису постојали, али постоје Власи које су романско становништво измешано са словенским елементом и због сличности језика са Румунима, погодни су за румунизацију. Многе познате личности у српској историји, управо имају влашко порекло. Од оних из блиске историје, Власи су: бивши председник Југославије Зоран Лилић, песник Адам Пуслојић, отац Тадеј Штрбуловић.

10689618_895004850523296_9054534069841556009_n

Свештенство румунског раскола. Бојан Александровић је први свештеник у Србији који носи архијерејски жезал.

 

Непосредно пред последњи инцидент, Општина Бор издала је решење о рушењу објекта, започете гараже, уствари румунског расколничког храма пријављеног као гаража.

Румунски медији су се одмах укључили у кампању обавештавајући јавност да „власти Србије најављују рушење румунске цркве“.

Бојан Александровић је на то решење реаговао видео обраћањем што му је омогућила агенција „Тимок Прес“, медијска кућа из Неготина која форсира румунизацију Влаха и коју, по нашим сазнањима, финансира држава Румунија.

Он је том приликом рекао да се „румунске светиње не смеју дирати и да ће (их) својим животима бранити“. У наставку каже да су три човека умрла у року од месец дана, од када су покушили да сруше њихове светиње у селу Шипикову.“

На крају, рецимо да је велика већина Влаха несагласна са последњим покушајима румунизације. Ових дана, Власи изналазе могуће начине да се минорна група румунизатора заустави на миран и законски начин. Претње и клетве, како кажу, свештеника Бојана, доживљавају се као терор мањине. Једна од многих особа, Влаха и Влајни која се са овим насиљем румунизатора не слаже, а са којим смо овом приликом разговарали, Невенка Илић, каже о порумуњеним суграђанима:

„Знате, има их мало за сад, јер су људи увидели преваре, ал’ довољно да направе неки хаос где ће да се окриве Срби. А, још нешто ако дође, а ја се молим Господу да до тога не дође, неког сукоба, прво ће Власи са овим прорумунима да се подкаче, па онда прорумуни са Србима… Власи не желе сукоб, Власи су грађани земље Србије, и имају своју цркву – СПЦ.“

На крају следећег видеа, прославе Дана Румуније у Неготину, је део на коме вођа расколника, Бојан Александровић, прети да ће они који нападну на његову организацију страдати.

Погледајте такође: ВУЧИЋ СТВАРА НОВО ЖАРИШТЕ НА ИСТОКУ СРБИЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Вести, Румунска Црква | 9 коментара

Тешко пастирима који пасу сами себе (Јез 34,2)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

Gospod Isus Hristos Pantokrator

Од свештеника је потекла саблазан на Западу, од свештеника је почела пропаст Запада, од оних свештеника који скврнише светињу и извртоше закон (Соф. 3, 4). Није ли и јеврејски првосвештеник Арон сам салио златно теле у пустињи и пустио народ да се клања телету, и то мртвом, уместо живоме Богу.

Скоро хиљаду година црква Христова на Истоку, и на Западу била је једна црква, са истим умом и истим срцем и истом свешћу о дужности. Али на крају прве хиљадугодишњице од рођења Спаситеља света као да је оковани сатана пуштен из пакла да вара овај свет. А начин сатанин није као начин Христов. Почињући зидати царство Божије међу људима Христос је изабрао најпростије и најнезнатније људе. Сатана пак увек је презирао мале и незнатне а дејствовао преко првака, вођа, старешина и главешина, првосвештеника, филозофа, краљева, државника, научника, уметника и тако даље.

На крају прве хиљадугодишњице сатана је ударио преко првосвештеника западне цркве, њега наустио да се одели од Источне православне цркве, и надувавши у њ дух гордости наставио га да се завади са свима краљевима и кнежевима свих хришћанских народа, да око шта него ни око шта: око столице и почасти и првенства и власти. To јест око свега онога што је Спаситељ ставио на последње место на најнижу нумеру свога метра, што је тај првосвештеник дословно извршио.

Оделивши се од Цркве православне он је стао скврнити светињу и извртати закон Божији. Скврнио је светињу тиме што је одбацио пост као непотребан и завео дворски нечисти живот у својој кући. Извртао је закон Божији, и закон вере и закон владања (јер то двоје сачињава Божији закон за спасење људи). Изменио је Символ вере, олакшао подвиг спасења код својих верника тиме што је, све оно што се сматрало тешким заменио лакшим: новчаним прилозима и малим бројем кратких молитава. У току времена он, као да је рекао Христу: морамо знати ко је први у царству Твоме. Питање које су ти поставили синови Заведејеви Ти ниси правилно одговорио. Рекао си како тобож ко хоће да буде први нека буде слуга свима и као да је Син Человјечески дошао, не да њему служе, него да он служи, и – најзад да би заблуда била већа – опрао си прљаве ноге рибарима. Историја је доказала да си погрешио. Народи су стока глупа. Та стока пре свега тражи вођу и главара, тражи првога изнад свију, тражи непогрешнога. To je основно и главно у сваком друштву и у сваком народу. Ти то ниси могао знати, јер си мало живео у овом свету, млад си умро, и јер ниси студирао психологију маса. Међутим, ми првосвештеници учили смо велике школе, путовали много по свету и живели два пута дуже од тебе. Зато ред је да ти оставиш нама да према своме огромном искуству решимо ово питање. Ти буди на небу што год хоћеш а нама остави земљу. Ти буди Бог на небу а ми бог на земљи; Ти непогрешан на небу а ми непогрешни на земљи. Видећеш Ти на крају крајева, да је овај наш практични програм несравњено бољи од Твога идеалистичког и младићског програма. Послушај ти нас старце, који се ево хиљаду година с Твојим именом рвемо, као и са овим поганим светом. Да си слушао старце, Ти не би ни био распет на крст.

Тако је сатана морао шаптати првосвештенику Запада а тако је првосвештеник најпре морао шаптати Христу a после свој шапат објавио целом свету у виду нове догме о својој непогрешивости, то јест, о себи као тријумфалном Христу на земљи и као опуномоћеном представнику Бога Саваота пред људима, коме је Бог дао два мача, један мач – да поставља и потврђује краљеве народима земаљским а други мач – да их обара и сургунише.

Шта је била последица тога? Било је оно што пророк Јеремија виче од имена Божијега: Тешко пастирима који пасу сами себе… Претилину једете, вуном се одијевате, кољете товно, стада не пасете. Слабијех не кријепите, болесне не лијечите, рањене не завијате, одагнане не доводите натраг, изгубљене не тражите него силом и жестином господарите над њима. И распршта се стадо немајући пастира (Језекија 34, 2-5). Гибали су се западни народи под оваквим пастирима у недоумици шта ће и куда ће. Видели су ти народи да они који њима говоре о Царству небесном грабе за себе царство земаљско. И који њима саветују да се не богате, сами се богате. И то на крваве начине; и који њих одвраћају од властољубља грабе и купују власт на све стране. Гибали се и колебали народи хришћанског Запада пред овом саблазни као трска пред суровим ветром. Најзад су народи Запада одбацили свога архипастира, а они који су били учени и богати одбацили су и веру Христову због непојамног антихришћанског става својих првосвештеника. Дотле је вођ цркве био и вођ културе. А кад је завада настала, онда културом Запада почео је управљати световњак. Сатана је играо двојну игру: са првосвештеником против краљева, против научника, против културе и првосвештеника, a са краљевима против првосвештеника и са носиоцима културе и науке и уметности и политике (не само против првосвештеника и клира) него и против саме вере у њеним основима. Дрскост с једне стране изазвала је дрскост с друге стране. Пакост је родила пакост; презрење је искресало презрење. Једна крајност дозвала је другу крајност. И тако, као што наш песник каже: „Све је пошло ђавољијем трагом“. Пркос је завладао на обе стране: пркос цркве против државе, вере против науке и обратно, свештеника против грађанина и обратно. И тај пркос је пожњео горке плодове, најгорчије, у наше дане.

Зато, Србине, знај ово и запамти и ходи мудро као и оци твоји. He дај свакоме да буде пастир. А кад имаш добре пастире то ти је небески дар већи од целога света. Поштуј добре свештенике своје као дете родитеље своје, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. Поштуј a не ружи, по туђем примеру; исправљај га а не дели се од њега. Јер црква је важнија од свега осталога, пошто је само цркви обећана верност, а не државама и културама. Амин.

Припремила екипа странице „Православље живот вечни“

Објављено под Кроз тамнички прозор | 1 коментар

Време је за „МАПЦ“

„МПЦ дозволила богослужења на албанском језику“

Новонастали „православни Албанци“ у Вардарској Македонији поздравили су одлуку МПЦ да се св. Литургија служи на албанском језику, у част Криста Багерија.

Да ли је могуће да ће етнофилетистичка расколничка црква, која је доскора важила за парадигму македонизма, тј. основни елемент оформљене у време СФРЈ македонске нације, постати промотер албанизације Вардарске Македоније? Нова вест која нам долази из Скопља, заиста делује збуњујуће за оне који верују да се на простору Балкана одлуке доносе из принципијелности. Не звучи ли последња одлука „МПЦ“ на заокрет који су у Београду извршили дојучерашњи радикали, сада еврофанатици Томислав Николић и Александар Вучић? Можда је одговор у томе да је „МПЦ“ настала као политичка црква, по наруџбини Јосипа Броза Тита, и она наставља да буде политичка црква, сада по наруџбини САД и Брисела. Да ли су западњаци, пошто су мешетарењем претворили у хаос живот Српске православне цркве, тако да је сама олигархија Београдске патријаршије учествовала у гашењу институција Србије на Косову и Метохији, решили да се поиграју и изранављеним Православљем и на простору где је колевка словенског Православља? Да ли за Запад албанизација Вардарске Македоније има алтернативу и да ли би Западу више одговарала македоно-албанска црква и „МАПЦ“ уместо „МПЦ“? – питања су на која је тренутно тешко одговорити. 

makedonci

„На захтев православних Албанаца у Македонији, МПЦ- Охридска архиепископија одобрила је да се у храмовима света Литургија служи на албанском језику,“ наводи се на сајту telegraf.mk.
Литургија на албанском језику ускоро ће, како пише „Дневник“, први пут бити служена у православним храмовима у Вардарској Македонији, као израз спремности „МПЦ-ОА“ да се изађе у сусрет захтевима грађана који се oсећају као православни Албанци.
За сада није познато у ком храму ће ова служба бити одржана, али је познато да ће то бити у спомен Криста Багерија, сина познатог Албанца Јосифа Багерија, „једног од првих који су почели да раде на буђењу албанске националне свести“. Наводи се да би прва оваква служба могла да буде на пролеће. Оваква и слична богослужења могла би да се организују на захтев и по потреби верника.

Синод МПЦ-ОА је већ донео одлуку којом се одобрава овакво богослужење, које ће служити два свештеника која говоре албански језик.

-Свети Синод МПЦ одобрава да се свештеници Ристо Кумбуровски из Кичева, који је родом из Албаније и служи се албанским језиком, и један представник гостиварског архијерејског намесништва са благословом надлежног архијереја Митрополита тетовско-гостиварског Јосифа, могу да служе парастос на албанском језику у дане који се обележавају у мавровитским селима- наводи се у одлуци Синода, донетој почетком октобра, коју је потписао архиепископ Стефан.
Портпарол Синода, епископ Тимотеј, потврдио је да је таква одлука донета и да ће бити спроведена.

-Парастос ће служити наша два свештеника, који су пореклом из села Пустец у Албанији, где живе и наши Македонци. Ти свештеници су се школовали у нашој богословији у Драчеву, а дозвољено им је да се таква служба обави. Слична богослужења ће се организовати увек на захтев верних који би присуствовали таквој служби- рекао је расколнички епископ Тимотеј.

Тетовско-готиварски епископ Јосиф одлучиће у ком храму ће се одржати прва таква служба, а познато је да ће бити у мавровском крају.
Партије Албанаца у Македонији поздрављају ову одлуку МПЦ да се литургија служи на албанском језику, у част Криста Багерија.

m24

Свети Јустин Ћелијски са богословима у Битољу

У нашој хаотичној данашњици, овај проблем представља скоро неразмрсив комплекс заблуда, предрасуда и пометњи. Нарочито пометњи, изазваних друштвеним и међународним потресима и преображајима. Уместо да као огњени стуб стрчи и стоји у сред свих савремених бура и олуја, наше се свештенство претворило у мајушног свица, на кога са свих страна нагрћу мркле ноћи и језиве поноћи подивљале Европе. И ко ће са збуњеним свицем ићи као за вођом? А у редовима нашег свештенства је велика идејна пометеност, и као последица тога – трагична неактивност. Стога на свако право српско срце наваљује бескрајна туга. (Св. Јустин Ћелијски)

Извор: telegraf.mk

Погледајте такође: Појавило се 300.000 православних Албанаца у Вардарској Македонији

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Вардарска Македонија | 1 коментар

О томе колика је тежина опростивих сагрешења

agios-nikodimos-1

Размишљај и расуђуј брате, о томе колика је тежина оних сагрешења која ти називаш опростивим и малим, то јест оних која нису смртна, а поготово размисли о томе да их ти не чиниш из непажње и несвесно, као ни због немарности и слабости воље, него намерно и свесно, са пуним знањем и смишљено, од све воље и жеље. А пре свега сам у себи расуди о тежини таквих сагрешења, јер премда се за неко опростиво сагрешење каже да је лако и мало, оно ипак у ствари није лако и мало када се о њему размишља издвојено и посебно, него само у поређењу са смртним грехом. Као што се, на пример, за неко језеро каже да је мао кад се пореди са морем, али када га посматрамо само по себи, онда није мало јер садржи много воде, тако исто и опростиви грех пред смртним изгледа мали, али је он сам по себи зло тако велико да од њега нема већег зла сем смртног греха. Будући да су и мали и велики грех једнако преступи божанског закона, а сагласно Јовановим речима : Сваки који чини грех и безакоње чини; а грех јесте безакоње (1 Јн 3,4), као и речима брата Господњег Јакова, онај који се држи целог закона, а погреши само у једном, крши цео закон: Јер који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све (Јк 2,10). Како је, дакле, могуће, драги мој брате, да заиста верујеш и сматраш да су лагана и мала твоја уобичајена сагрешења? Да ли заиста мислиш да је ситница то што говориш лажи и огрешујеш се о неког другог? Да ли мислиш да су ситнице то што се често љутиш, то што без побожности стојиш у цркви, то што завидиш и тугујеш због добра свог ближњега, то што празнословиш, што се играш, што се смејеш, што задиркујеш неког да би се други смејали, што се преједаш, што се китиш и тако даље? Како можеш све то да називаш ситницама, када би, ако мало боље размислиш о њиховом злу, умро од страха?

Ако пак кажеш да све то не изгледа зло пред Богом и да ни на који начин није у супротности са вољом Божијом и да не удаљује од тебе божанску благодат и славу која је на небесима, која је крајњи циљ и смисао целокупне творевине, нити да ти умањује ону врлину и савршенство које Бог захтева од Својих словесних створења, ако, кажем, тако мислиш, онда си брате у прелести и веома је смешна та твоја помисао, јер, како можеш да кажеш да опростиви грех празнословља не изгледа зло пред Богом, када ће Он сам да суди свакој празној речи као и ономе који је изговори?

А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен (Мт 12, 36-37).

Како можеш да кажеш да нису против воље Божије смејање, преузношење и поруге, када те је Господ Својим примером поучио да Му је све то мрско? Јер, откако је постао човек, Он се никада, целог Свог живота није насмејао, али је много пута заплакао, а како Својим примером, та ко те је и речју Својом поучио, јер је изговорио тешке речи против оних који се смеју: Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати (Лк 6, 25). Како можеш да кажеш да гозбе и лагање нису против Бога, када Он сам вели да ће судити свим лажовима, без обзира на који начин лажу: Погубићеш све који говоре лаж (Пс 5,6) и када проклиње све који су сити: Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладнети (Лк 6,25). Уопште речено, како можеш да кажеш, брате, да та опростива и такозвана „лака“ сагрешења од тебе не одузимају од врлине, божанске благодати и сваршенства, када Свети Дух кроз проповедника каже: Од мртвих мува усмрди се и поквари уље апотекарско, тако да од мало лудости цена мудрости и славе (Проп 10,1), што ће рећи, по мишљењу појединих учитеља, као што муве, када брзо прођу преко неког ароматичног уља и не заустављају се на њему не кваре његов мирис, али када остану у њему и цркну, потпуно га покваре и оно губи своје мирисно дејство, тако и опростиви греси, када не остају дуго у једној врлинској и благочестивој души, не узрокују јој велику штету, али када остану дуго времена и душа им постаје својом вољом склона, онда се, наравно, умањују, или још боље речено, потпуно нестају из душе чистота врлине и миомирис божанске благодати, па је тако спречавају и у усавршавању. Ма шта говорим? Кад би могао ад да испразниш од свих душа које се тамо муче, или кад би једним сасвим малим делом, које није угодно Господу, могао да задржиш све небеске блажене да не падну у бездан, ни тада не би требало то да чиниш. Јер и највеће зло почињено свим створењима, безмерно је мање од најмањег зла почињеног Створитељу. Згрози се, брате, над својом невероватном дрскошћу, јер уопште ниси ни помишљао да су та сагрешењатако мрска очима Божијим. Посрами се што си до сада без икаквог противљења примао у своје срце оно што није угодно савршеном добру, а требало би да ти је прече оно што је угодно Богу него благостање свих створења. Нека ти се хиљаду пута смуче сви твоји пропусти у служењу Богу и одмах одлучи да од сада и убудуће не само да нећеш чинити опростива сагрешења, него да ћеш ишчпати из свог срца наклоност и љубав које си стекао према њима. Јер то што њих желиш исто је као да хоћеш да жалостиш свог преблагог Творца и наводиш Га на гнев против себе. Али ако ти се икад деси, из тренутне расејаности ума или због слабости или попустљивости твоје воље и нарави, да паднеш и починиш таква сагрешења, немој да ти прирасту срцу и не гаји љубав према њима, него их брзо омрзни, па их исповеди и покај се пред Богом, молећи Га да те укрепи благодаћу Својом да више не би пао, говорећи заједно са Павлом: потрудих (се)… али не ја, него благодат Божија која је са мном (1. Кор 15,10).

Преузето из књиге „Духовне вежбе„, Св. Никодим Светогорац

Погледајте такође: „Какву штету спасењу проузрокује млака и раслабљена вера“

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Објављено под Теологија | 1 коментар