ПРОГОН МОНАХА ИЗ СВЕТОГОРСКОГ МАНАСТИРА КУТЛУМУШ

Православна јавност са узнемирењем прати актуелна дешавања на Светој Гори и развој ситуације о којима извештавају махом грчки и руски православни портали о томе како је више од 50 светогорских келија применом 15. канона Прво-другог Константинопољског сабора прекинуло молитвено општење са надлежним епископом тј. Патријархом константинопољским Вартоломејем као одговор на усвојене документе „Критског сабора“ и његово све отвореније и учесталије екуменистичко деловање. Уз ове вести, поменуто је да се иста одлука очекује и у два светогорска манастира, без икаквих назнака која би то два манастира могла бити. У ишчекивању вести на које светогорске манастире се односи наведена најава, захваљујући извештавању портала Агионорос.ру недоумица је делимично отклоњена решена. Наиме, најновијим саопштењем и поступцима манастира Кутлумуш постало је извесно да тај манастир није један од оних који су најавили примену наведеног канона 15.

Према извештају овог портала реч је о одмазди према монасима који су одлучили да не присуствују богослужењима на којима се помиње константинопољски патријарх Вартоломеј, у преводу званичног саопштења, из братије манастира Кутлумуш,  веома уопштено се наводе разлози санкционисања ових монаха, а као санкција изриче се прогон.

Светогорски манастир Кутлумуш

Најновије саопштење наводи на утисак да је братија манастира која се оградила од тројице монаха „бунтовника“, заборавила једну битну чињеницу. Наиме, марта месеца прошле године, игуман манастира отац архимандрит Христодул је у име манастира Кутлумуш упутио писмо Светом Киноту Свете Горе у којем је наведено да се изражава забринутост након увида у документа Свеправославног сабора, где  наводи да „насупрот оптимистичким тоновима предсаборских текстова, наилази на  дилеме  које додирују теолошки садржај патристичког наслеђа“. Том приликом је изражена забринутост нарочито због документа „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“ за који  је речено да је  очигледно плод екуменистичког дијалога, и  да из њега следи да Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква признаје неке друге хришћанске цркве, са којима може или не мора бити у општењу и да након што се призна нека хришћанска заједница за Цркву, теологија постаје неки прост привезак црквености.

Сабор на Криту

Узевши у обзир да су Саборска документа која су „изазвала забринутост“  игумана и братије манастира усвојена на Критском сабору у најгорем могућем облику, поступци „правоверне“ братије манастира Кутлумуш су више него зачуђујући. Ако се на поменутом Сабору усвојило све што је у том тренутку могло да се усвоји како би укаљало Православну веру, а тројица „бунтовних“ отворено изражавају незадовољство тим поводом, питање је због чега се онда санкционишу ова три монаха? Да ли то „светогорска со“ губи на снази?

У наставку преносимо најновије званично саопштења манастира Кутлумуш о „бунтовним“ монасима:

  1. „Од давнина до данашњих дана је очигледна чињеница да је концепт манастирског монаштва немогућ без духовног и литургијског заједништва. Стога неприкосновено правило у манастирској традицији је заједничко учешће у Литургији, које такође изражава духовно и ментално јединство. Не постоји могућност да монах у општежићу једног манастира одлучи да прекине духовно заједништво са братијом, а да и даље остане у манастиру, јер се самим прекидом Литургијског заједништа исти  сам искључио од братије.
  2. То се догодило и са бившом браћом. Они су се сами изоловали из општежића и манастир их је искључио.

Треба напоменути да ови монаси нису прибегли само само престанку комуникације са осталиммонасима. Користећи снисходљивост игумана и других монаха предузимали су и друге антиканонске мере које су допринеле конфузији и анксиозности (нису присуствовали Светим Литургијама и заједничким оброцима, уз сталне покушаје да међу осталим монасима и ходочасницима пропагирају своје ставове објављене на личним веб страницама, одбијање да се појаве на  на састанку са старцима манастира, напуштали су манастир и одлазили на путовање без да су обавестили игумана манастира и за то добили његову дозволу, закључавали су своје келије и чинили друге ствари незамисливе за монашки живот).

  1. Одлука да се протерају односи се само на три монаха нашег братства у општежићу, а не старце који живе у келијама манастира  Кутлумуш (келије имају статус релативне аутономије и њихови монаси се не сматрају припадницима општежића).
  2. Апсолутно се слажемо да се светим канонима не намеће послушност у питањима вере. То значи да ако је неко убеђен да братија (којој припада) одступа од праве вере, он је слободан (према светоотачком предању) да прекине везу са братијом и да је напусти, али он нема право да сво братство наводи на тај пут. Тврдоглаво пружање отпора, хвалисање наводног херојства и популистичке  жалбе – понашање је супротно православној вери и моралу. Изузетно неозбиљно и опасно је називати овакву врсту понашања „исповедањем вере“ и ове монахе јунацима, и на тај начин  супротстављати се  другој браћи  која воде добру борбу.
  3. И на крају, наш самоуправни манастир као институција Свете Горе, не испуњава ничије наредбе и није подлегао спољном притиску по било ком питању. Наш избор је – да говоримо истину и по њој поступамо, без мржње према онима који износе клевете „.

После свега, остаје нејасно да ли је заиста манастир Кутлумуш подлегао спољним притисцима, ако се узме у обзир чињеница да је основ „непослушности“ монаха ограђивање од надлежног епископа тј. Патријарха Константинопоља  имајући у виду његову све учесталију активну улогу у промоцији свејереси екуменизма, а нарочито Критског лажног сабора. Наиме, пар месеци уназад патријарх Вартоломеј је упутио претеће писмо архиепископу Еладске Цркве, Јерониму, покушавајући да утиче на унутрашње ствари једне помесне цркве, инсистирајући на прихватању одлука тог неславног сабора, претећи својеврсном „сечом архијереја“, када је  „на зуб узео“ два архијереја,  митрополита Амвросија Калавријског и митрополита Серафима Пирејског, тражећи да буду кажњени (екскомуницирани уколико се оглуше на опомене) због њиховог изразито антиекуменистичког става и јавног критиковања одлука озваничених на сабрању у Криту. „Листи за одстрел“ придодат је и солунски професор и протојереј Теодор Зисис, који је тада на захтев патријарха Вартоломеја, такође требало да буде санкционисан.

Против критских екуменистичких одлука – део Хиландараца са братством светогорског старца Рафаила

Подсећамо да је акција „великог спремања“ санкционисањем монаха који су се јавно и отворено побунили против екуменистичких одлука озваничених на „Великом Свеправославном Сабору“ одржаном на Криту у јуну 2016. године започета непосредно након сабора, током јула месеца прошле године, када су четворица монаха из Хиландара – Дамјан, Онуфрије, Лука као и искушеник Данило милошћу Божјом и Царице Небесне „санкционисани“ најстрожом казном – прогоном, под оптужбама о непосушности и разним другим неким наводним преступима, а заправо због исповедања Православне Вере и јавног неслагања са одлукама сабрања на Криту.

Advertisements
Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

Фрања Асишки поново међу „православним“ Коптима

Светска јавност је још увек под утисцима након вести о трагичним догађајима из Египта када се средином априла током молитве у монофизитском храму догодио бомбашњки напад у којем је страдао већи број цивила. Међутим, овај трагични догађај врло брзо и лако је искоришћен у пропагандне сврхе у служби екуменистичке јереси и предузимања даљих корака ка унији са Ватиканом.

Према извештавању медија блиских Ватикану, Папина посета Египту дана 28. априла 2017. године обележена је значајним кораком напред у правцу екуменистичких односа „Римокатоличке цркве“ и „Коптске православне цркве“.

Амерички римокатолички портал NCR преноси да је приликом сусрета у „Катедрали Св. Марка“ у Каиру потписана заједничка декларација римског папе Франциска и коптског папе Тавадроса 2.  од  28. априла 2017. године у којој стоји да су верске организације ових предстојатеља сагласне да чин крштења обављен у некој од њих буде признат  као важећи у случају одлуке да неко од припадника једне од ових верских организација пожели да пређе у другу.

Римски папа Франциско и коптски папа Тавадрос 2. у Каиру 28. априла 2017. године

„Ми, једне душе и срца, ћемо искрено настојати да се не понавља крштење које је обављено у некој од наших Цркава за особе које пожеле да приђу другој од ове две“ стоји у декларацији двојице папа уз напомену да је таква одлука наводно резултат њихове послушности Светом Писму – „Ово исповедамо у послушности Светом Писму.“

Потписивање ове декларације било је изненађење за многе. Наиме, оваква декларарација уопште није ни била предвиђена протоколом папине посете Египту, па је тако у интервјуу пред пут, Рон Робертсон, заменик директора Америчког бискупског комитета за екуменистичке и међурелигијске односе, иначе један од стручњака за односе две цркве, изјавио за овај амерички портал да не очекује договор по питању признавања чина крштења, наводећи да је то врло деликатно питање две цркве и да је могуће да ће оно бити размотрено у делу разговора који ће бити затворен за јавност.

Потписивање декларације је уследило након што су два предстојатеља упутила јавну поруку приликом посете катедрали у којој се пре пар недеље током молитве догодио терористички напад у којем је страдало више људи. Том приликом папа Франциско се обратио коптском папи Тавадросу речима да се римокатлици саосећају са „коптским православцима“ у њиховој патњи истичући: „Ваша патња је и наша патња. Трудимо се да се супротставимо насиљу, проповиједајући и сијући доброту, његујући слогу и чувајући јединство, молећи де да све ове жртве отворе пут за будућност пуног општења међу нама и мира за све.

У обраћању папи Франциску, коптски папа Тавадрос је изјавио да се Египћани солидаришу са патњом његовог народа. Овом прилико, Тавадрос се захвалио папи Франциску на томе што својом посетом Египту подражава Франциска Асишког који је такође као „ходочасник мира посетио Египат током петог крсташког похода у 13. веку“, додајући да је ова посета „један од најважнијих корака у међукултуралном дијалогу у историји, у дијалогу који је данас обновљен Вашом посетом која потврђује чињеницу да је дијалог пут и мост који уједињује народ и да је то трајна нада људи кроз векове.“

Након потписивања декларације, Франциско и Тавадрос су предводили заједничку молитву за коптске жртве насиља у Египту у којој су активно учествовали и остали присутни представници верских група међу којима је био и Патријарх константинопољски Вартоломеј.

„Коптска православна црква Александрије“ представља мањинску групу у Египту у којем 90% од око 92 милиона становништва чине мухамеданци.

Подсећамо да се прошлог месеца ове године у Египту догодио терористички напад током молитве у монофизиском коптском храму у Каиру у којем је настрадао велики број људи, а интернет портали и друштвене мреже биле су преплављене фотографијама са церемонија „коптских православаца“ из Египта као и порукама водећих екумениста данашњице из српске и других помесних православних цркава којима се изражава солидарност са „мученичким коптским православцима“. Поред тога, ових дана на порталима Српске Православне Цркве  – „ТВ Храм“ и „Беседа“, коју су пренели медији и друштвене мреже објављена је и наводна порука Архиепископа Марка Берлинског из Руске Православне Заграничне Цркве о страдању „хришћана“ у Индији и Ираку, у којој се спомиње страдање стотине „хришћанских“ храмова и људи, у којој се позивају православни на молитву за тај народ уз напомену „Будите уверени да приносите молитву телу Христовом, посебно кад су у питању браћа, сестре и деца у Ираку.“

„Алармантно!“ Архиепископ берлински Марко (Фото: ТВ Храм/youtube.com)

Ко су „православни Копти“

Монофизитство (гр. Μονη φυσις – једна природа) је јерес коју је проповедао цариградски архимандрит Евтихије, учећи да је Христос има само једну – божанску природу, „јер је Христос само привидно узео људско тело.“ У борби против монофизитске јереси Православна Црква је добила много светитеља-исповедника и мученика као што су св. Флавијан Цариградски, св. Лав папа римски, св. Протерије Александријски и многи други.

Сабор који је сазвао св. Флавијан Цариградски 448. године осудио је Архимандрита Евтихија као јеретика, да би наредне године Диоскор Александријски председавао тзв. разбојничким сабором који је сазвао цар Теодосије и на којем је Евтихију враћен ранији положај, док су противници јеретика Евтихија екскомуницирани. Након смрти цара Теодосија сазаван је Четврти Васељенски сабор у Халкидону на којем је Диоскор осуђен као јеретик, а сабор у Ефесу као разбојнички уз образложење да је Диоскор епископима претио смрћу уколико изостану са сабора и не буду сагласни са његовим одлукама, а одлуке разбојничког сабора су поништене, те је потврђен став у Кирила Александријског о постојање две уједињене природе у Христу. Међутим, монофизитско јеретичко учење је опстало и до данас, па тако данас на простору од Блиског Истока, па све до Индије постоје тзв. „антихалкидонске“ групе  обједињене именом „Древнохришћанске цркве“ коју чине „Коптска православна црква“ са седиштем у Александрији, „Етиопска православна црква, „Еритрејска православна црква“, „Јерменска апостолска црвка“, „Сиријска православна црква“ са седиштем у Антиохији и „Индијска православна црква“.

Сусрет представника Београдске Патријаршије и монофизита у Шведској 4. октобра 2014. године

Орос Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону

„Свети и велики Васељенски сабор, по благодати Божијој и заповешћу најпобожнијих и христољубивих наших царева Валентинијана и Маркијана Августа, окупљен у Халкидону, Митрополији области Витиније у мученичком храму Свете и добропобедне мученице Јефимије, одлучио је ниже изложено:

Четврти васељенски сабор, икона

Четврти Васељенски сабор

…И тако, следујући Светим Оцима, сви сагласно поучавамо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Њега истог и савршеног по Божанству и Њега исто савршеног по човечанству, и Њега исто истинитог Бога и истинитог Човека, из разумне душе и тела, једносуштног Оцу по божанству, и Њега исто једносуштног нама по човечанству, у свему подобног нама осим греха, рођеног од вечности од Оца по божанству, и Њега истог у последње дане ради нас и ради нашег спасења од Дјеве Марије Богородице по човечанству. Њега једног истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, у две природе несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно познатог (грч: άσυγύτως, άτρέπτως, αδιαιρέτως, άχωρίστως), тако да сједињењем није нарушена разлика природа, већ је шта више, сачувано својство сваке природе и сједињује се у једно лице и једну ипостас – не у два лица раздвојеног или раздељеног, већ Њега истог једног Сина Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што нам испрва (објавише) пророци за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи и предаде нам Символ Отаца.

Када смо тако са сваком брижљивошћу и складношћу то изложили, Свети и Васељенски сабор је одлучио да ником не дозволи да другу веру произноси или пише или саставља или домишља или да учи друго. А оне, пак, који се усуде да састављају другу веру или да проповедају или уче да предају други Символ онима који желе да се обрате у познање истине из Јелинизма (многобоштва), или из Јудејства или какве било јереси, таквима, ако буду Епископи или клирици, нека Епископима буду туђи (страни) од епископства и клирицима – клира, ако су монаси или световњаци (лаици), они нека буду проклети (анатема).

СВЕТИ Максим Исповедник

Светоотачки однос према јеретицима

„Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, Боже сачувај! него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно (Јн.11,52). Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост цени више него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“ (PG t.91, 465). Свети Максим Исповедник

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

А ОВАЈ РОД ИЗГОНИ СЕ САМО ПОСТОМ И МОЛИТВОМ

Јеванђељско казивање о исцелењу гадаринског ђавоиманог приморава нас да се замислимо над тим да ли и у наше време има ђавоиманих, и да ли је њихово исцелење било могуће само у древна времена? Авај, има њих и сад, и то прилично много. (св. Лука Кримски)

Говорећи о душевној болести, архимандрит Рафаил Карелин назива је кугом  XXI века.  Да би појаснио колики је пораст  броја  психичких болесника упоређује онкологију са психијатријом, наводећи да како прва не може да  изађе на крај са раком, тако ни психијатрија не може да се избори против душевне болести. Истовремено пореди период средњег века за време епидемије куге, када су улице  градова биле пуне несахрањених лешева, јер су се људи плашили да им се приближе, са данашњим временом у којем се психички болесници претварају у живе мртваце, за које каже: „Они су се до те мере затворили у себе да се чини као да су се закопали у гробницу. Без обзира што живе међу нама и рекло би се комуницирају са нама, а понекад чак и раде, ипак су то људи с којима се не може ступити у контакт јер су изгубили везу са реалним светом, одвојили се од Цркве и погрузили у свој иреални свет који сматрају једином стварношћу.“

Тумачећи душевне болести, архимандрит Рафаил Карелин још каже да постоје два вида те болести. Као први вид наводи опседнутост демоном, случај када човековом душом завлада зли дух и живи у човеку као домаћин у свом дому, где паралише човекову вољу, прекида му контакт с његовом свешћу и како нам се тада чини да такав човек има две душе, а друга од њих је сâм ђаво. Тај вид ове болести обично прате поступци светогрђа, али истовремено и страха од светиње. Ту је видљиво присуство демона, а лечи се  исповешћу  и честим причешћивањем.

220317.p

Свети Лука Кримски: „Свето Писмо је противотров за ђавоиманост.“

Да није сваки душевни болесник ђавоиман приповеда и свети Лука Кримски: “Није сваки душевни болесник ђавоиман. Има много врста душевних болести, за које се не може рећи да су опседнутост демонима. Али, треба знати да узроци многих душевних болести, укључујући и необуздану суманутост, нису познати чак ни најбољим психијатрима. Чак сумњам да међу суманутима постоји известан проценат правих ђавоиманих. Али има и много људи које нико не назива лудима и који се уједно, с пуним правом могу назвати ђавоиманима“.

 

А ко је ђавоиман? То је човек, опседнут духовима злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). О демонима, о њиховом начелнику – сатани, написано је много у Светом Писму. Сам Господ Исус Христос их је много пута истеривао из људи и рекао је потпуно јасно о томе да демони, напустивши човека могу поново да се врате: „ Када нечисти дух изиђе из човека, пролази кроз безводна места тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају онде; и потоње стање бива човеку ономе горе од првога“ (Лк. 11, 24-26).

Како да не верујемо у постојање ђавола и демона ако знамо до које безграничне дрскости је дошао сатана – искушавао је Самог Господа Исуса Христа после Његовог четрдесетодневног поста у пустињи. У Светом Писму – Јеванђељу и у апостолским посланицама – наведен је цео низ указивања на то да „кнез света овог“ (Јн. 14, 30) „већ влада“. Он је увек међу нама, у атмосфери која нас окружује, и заједно с њим су легиони његових слугу.

Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона.

А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости? Стално, сваког дана, сваког часа демонске силе проничу у наша срца. Јер, зар у нама имало гордости, злобе и човекомрштва? Зар има мало људи који се, помоливши се у храму, враћају кући и почињу да гризу своје ближње? Има, на нашу срамоту чак и оних који су у стању да учине лоповлук и блуд, који су лако приступачни демонској сили, свакој похоти и страстима.

О психичким болестима и поседнутости демонима говорио је и старац Пајсије Светогорац, наводећи случајеве када је и сам имао прилику да се сусреће са ђавоиманима. На питање како неко може да разликује оног што је поседнут демонима од онога ко је психички болестан, старац је одговорио: „Па, то и најобичнији, најнеискуснији лекар може да разуме. Сви они који су опседнути неким демоном, када се нађу у близини нечег светог, почињу да се тресу. То је необорив доказ да у себи имају нешто демонско. Ако му даш мало свете водице или га прекрстиш светим моштима, реагују одмах јер се у њима потискују демони али уколико је неко психички болестан – не реагује уопште. Чак и када се поседнутим људима приближиш и имаш крст на себи, унервозе се… узнемире се.“

Као потврду раније реченог старац је изнео и неколико примера: Једном, приликом Бдења на Светој Гори, рекоше ми Оци да је међу присутним људима и један који је поседнут демонима. Сео сам поред њега и додирнуо га крстом који је у себи имао и део часног дрвета Крста Господњег. Поскочио је као опарен и отишао на други крај цркве. Кад се мало разналожило, пришао сам му дискретно али се опет исто догодило. Тада сам схватио да заиста у себи има нешто демонско.

Пајсије

Старац Пајсије Светогорац

Када долазе код мене у Каливу и доводе ми децу, говорећи да су поседнута, да бих се уверио да је то истина, понекад узмем један комад од моштију Светог Арсенија и то сакријем у песници. И да видиш ти како, без обзира што обе шаке савијем у песницу, оно дете које има нешто демонско у себи, уплашено гледа у руку у којој држим свете мошти. Уколико није поседнуто али има на пример неку психичку болест, не реагује уопште.

Неки пут деци дајем воду у коју сам умочио комад светих моштију али ако су поседнута, не пију је, одмичу се. Једном сам дао неком поседнутом детету да једе прво слаткише, да би добро ожеднело, па сам му после донео такву воду.

– Малом Јанису, донео сам најбољу водицу… – рекао сам тада.

С првим гутљајем, дете је почело да виче:

– Ова вода ме пече! Шта си ставио унутра?

– Ништа… – кажем му.

– Шта си ми то урадио? Пече ме… – викало је дете.

– Не пече тебе него неког другог… – рекох му.

Направим му крст на глави а њему почну да се тресу и ноге и руке… Запао је био у демонски колапс. Демон у њему га је растрзао.

Сећате ли се оног студента који једном приликом дошао овде?

– Имам у себи нешто демонско што ме јако мучи… – рекао ми је тада. – Патим се страшно јер ме демон присиљава и да говорим непристојно. Очајан сам. Осећам да ме гуши и притиска некад овде, некад ту… – почео је јадан да ми показује час стомак, час груди, ребра, руке.

Био је јако осетљиво биће и да га не бих повредио и да бих га утешио, питао сам га:

– Види, да ти кажем… Немаш у себи ништа демонско него си само под утицајем неке мрачне силе…

Када смо отишли у цркву, рекао сам сестрама које су биле тамо да се помоле за оног несрећног младића а ја сам узео с олтара један део моштију Светог Арсенија, пришао студенту и питао га:

– На ком делу те притиска и мучи демон? Где мислиш да се налази?

Показао ми је тада на ребра.

– Где? Овде?! – питам га и прислоним ту длан са светим моштима.

Младић је истог тренутка зајаукао:

– Изгоре ме! Изгоре! Нећу да одем! О! О! Нећу отићи! – почео је да виче, да вређа, псује.

Тада сам почео у себи да говорим: Господе Исусе Христе! Господе Исусе Христе, отерај нечисти дух из Твога бића, и прекрштавао сам га светим моштима.

То је трајало двадесетак минута. После га је демон надјачао и оборио. Све се превртао и котрљао. Одело му се све било испрљало. Када смо га усправили, сав се тресао. Ухватио се био за клупу да би се задржао. Са руку му је цурио хладан зној као роса по трави. Убрзо га је демон напустио а он се смирио. Осећао се добро што и дан данас јесте.

Ако се будемо бавили послом корисним за ближње увек тежећи ка сабраности душе, чистоти и светости, живећи у љубави према Богу и људима, лукави ће са срамотом напустити наше срце. Међутим, дешава се да се непријатељ поново враћа и налази потпуно гостопримство, јер поново лако и брзо пуштамо нечистоту и злобу у своја срца. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човеку ономе горе од првога.

Насупрот примерима које смо навели, позивајући се на истину Светог  Јеванђеља и преносећи искуства светитеља Православне Цркве, постоји и тумачење на ову тему коју се може пронаћи у домаћим медијима, који се не баве узроцима оваквог душевног стања у људи, него по систему „дајте народу хлеба и игара“, описују до у танчине сам чин егзорцизма. Сензационализам као у римокатолика, нигде помена Светог Јеванђеља и богоносних Отаца. Прича која наликује холивудским тзв. блок-бастерима. Дакле у медијима се форсира прича како се у Српској Православној Цркви о обредима егзорцизма ћути, и како је то разлог да Срби иду у Црну Гору код некаквог хоџе који „истерује ђавола из муслимана и из православаца“. Народу се пласирају приче како је доскора једини званични егзорциста у Србији био је свештеник Иван Винков (писац књиге „Опсједнутост и егзорцизам“ -изд. „Покрет крунице за обраћење и мир“, Загреб, 2004. године), у којој говори о својим егзорцистичким искуствима) који је до 2012. године службовао у Жупи Светог Петра у Београду.

Уз обиље статистичких података овај „жупник“ наводи да су жене чешће жртве демона, јер су радозналије од мушкараца и обожавају да завире у будућност, јер се оне више и чешће обраћају бројним маговима и врачарама. Овај римокатолички свештеник даље каже да је током службе у Београду помагао православнима, и да је нетачна тврдња да православни свештеници не могу ништа да ураде, него да је питање да ли то желе. Православне који су му се обраћали за помоћ, упућивао је прво код њихових духовника, али ако они не наиђу разумевање у „матичној цркви“, „исусовци су им прискакали у помоћ“, јер како „жупник“ Винков каже: „Бог је исти.“

Овај, некада студент машинства у Новом Саду је у Загребу код језуитског реда тзв. Исусоваца окончао студије филозофије. Из своје богате праксе говори о случају запоседнуте девојке која је претходно затражила помоћ у оквиру „њихове православне цркве„ али пошто су те молитве за ослобађање од злог демонског утицаја, само накратко смиривале девојку, он је извео егзорцистички обред што је био последњи покушај да се опседнута ишчупа из канџи зла. Препричавајући сам обред и понашање девојке током обреда, не би нас изненадило да филмска индустрија изнедри још једно чедо, попут већ снимљених „Истеривање ђавола из Емили Роуз“ Скота Дериксона, „Тајне Ватикана“ Марка Невелдиха и сл.

Утркујући се са примерима филмске уметности у којима „егзорцисти“ из Ватикана имају примат, у свом бесмислу оваквих поређења, наилазимо на случај којим се појашњава  однос Православља и егзорцизма у филмској уметности, где се као најбољи пример наводи филм Кристијана Мунђија „Иза брда“ (2012. године), заснован на истинитим догађајима где редитељ „користи доследан документаризам уз вешто комбиновање натуралистичких детаља“. Радња филма смештена је у манастир Светог Тројства (село Танака, североисток Румуније) где је настојатељ Данијел Петру Корогеану, неуспелим чином егзорцизма усмртио запоседнуту монахињу, након чега је осуђен је на 14-годишњу затворску казну.

Системским тровањем и онако саблажњеног народа, у складу са тумачењем о душевној болести  архимандрита Карелина са самог почетка, уз максималан отклон од  Светог Јеванђеља  у којем јасно стоји „А овај род се изгони само молитвом и постом (Мт 17:21).“, у нашим медијима форсирају су нечастивим надахнути тумачи, квази лекари душа попут теолога јудео-хришћанског усмерења Ненада Марјановић из Сремске Митровице (који бесплатно из опседнутих и поседнутих изгони духове, демоне, вештице, вампире и вукодлаке), или жупника у београдској цркви светог Јосипа Радника и главног војног капелана при Војсци Србије Горана Аврамова којег називају  изузетним  познаваоцем егзорцизма а који са поносом истиче да с обзиром да потиче из мешовитог брака по опредељењу, себе сматра „Србином римокатоликом“.

Кроз приче које подижу тираж недељника и дневних листова, нема места за нешто јако важно а то је да је људска душа бездано дубока и да је драгоцено благо сабраност душе на помислима о Богу. Сви ти таблоидни наслови, штива пуна сензационализма у којима се промовишу умишљени познаваоци тематике, потврда су да живимо животе испуњене трчањем за остваривањем материјалних добара, расејани  и докони тражимо друштво истих ради разоноде, брбљања, псовања а да су нам  захтеви духа туђи, чиме су широм отворена врата демонима. У прилог овој тврдњи иде и објављивање проповеди обичних цивила са Амвона манастира Епархије сремске, где свако ко мисли да има шта да каже може да беседи, при том машући  руком у којој држи Крст као да је туђа, и охрабрује окупљени народ да „данас (на Васкрс -прим. ПЖВ) Светом Причешћу приступа без поста и исповести.“ Ако су у једном манастиру толико  „либерални“, онда можда не треба да нас чуди системско тровање душа путем јавних гласила.

Не сме данашњи човек да заборави истину коју је изрекао св. Лука Кримски: „Ако човек живи у атмосфери мноштва духова злобе у поднебесју, међу саблазнима и развраћености, глупости и вулгарности, у атмосфери незадрживих људских страсти, његова душа не може да се не зарази прљавштином.“

Куда да одемо од ове смртне духовне опасности? Где је наша заштита од демона? На сва тешка питања тражите одговор у Светом Писму. Противотров од заразе нам је пре неколико миленијума дао свети пророк Давид: „Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје! Та, он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути нимало (Пс. 62, 1-2).“

Нека се не деси никоме од нас никада ова страшна несрећа, и нека не нађу духови злобе из поднебесја приступ нама. Нека буду наша срца увек чиста и света. Амин. (св. Лука Кримски)

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Антиекуменистички Свеправославни Сабор биће одржан на лето у Банченском манастиру у Украјини

Православно свештенство уједињено у противљењу одлукама назовисвеправославног сабора одржаног у јуну прошле године на острву Криту планира да одржи Свеправославни Сабор у Украјини у јуну и јулу са намером да анатемише екуменизам и оне који га подржавају, преноси сајт Религија у Украјини.

1491577138_01

Одлука о сабору у Украјини је дошао као последица недавног „Међуправославног Сабора у Солуну“, одржаног 4. априла. Иако је скуп био забрањен од стране хијерархије грчке цркве, окупио је око хиљаду припадника црквено-монашког клира и верника противника екуменизма и глобализма из Грчке, Румунске и Руске Православне Цркве.

Скупу је упућен поздрав и благослов од владике Лонгина (Жара), викарног епископа Черновицке Епархије у Украјинској православној цркви Московске патријаршије и оснивач манастира Вазнесења Господњег у Банченску, који се брине за око пет стотина деце, од којих су неки инвалиди и заражени ХИВ-ом.

Сабор у Солуну је позвао грчко свештенство да прекине помињање Васељенског патријарха Вартоломеја речима:

„Ми смо прекинули везу са цариградским патријархом Вартоломејем као главним организатором назовисабора, и са представницима и проповедницима свејереси екуменизма, и са свим епископима који прихватају сабор на Криту као православни. „

1491577223_02

Окупљени су осудили екуменизам и Критски сабор. Поред тога, учесници у Солуну су представили планове да се одржи Свеправославни антиекуменистички сабор у Банченском манастиру у јуну и јулу, на коме намеравају да анатемишу патријарха Вартоломеја и друге које виде као присталице екуменизма.

Владика Лонгин је такође заузео оштар став у погледу заједничке декларације патријарха Кирил и папе Франциска из фебруара 2016 године. Истовремено, владика Лонгин је остао члан саветодавног тела највишег ауторитета Руске Православне Цркве у питањима њеног унутрашњег живота и спољних активности.

Извор: pravoslavie.ruРелигија у Украјини

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Погледајте такође: НАЈАВА СВЕПРАВОСЛАВНОГ САБОРА КОЈИ ЋЕ ОСУДИТИ ЕКУМЕНИЗАМ И САБОР НА КРИТУ

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 2 коментара

Патријарх Вартоломеј одлази на молитву у „Тезе“ – светогорци негодују

9. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допустити, да они, који припадају Цркви полазе ради молитве или службе у гробља или у такозване мученичке храмове јеретика, а који то чине, ако су верни, имају бити ван општења за неко време. Покају ли се и исповеде да су згрешили, нека се опет приме.

Ових дана грчки и руски портали преносе вести о заоштравању односа између дела светогорских монаха и надлежног Патријарха констанитнопољског Вартоломеја. Наиме, расправа у вези докумената Критског сабора као и поводом најављених екуменистичких активности Патријарха константинопољског Вартоломеја који је најавио да за 25. Април 2017. године планира прву посету познатом екуменистичком „манастиру“ Тезе у Француској и допринети учешћу у екуменистичкој молитви, довели су до тога да је више од 50 келија на Светој Гори престало да помиње Патријарха Вартоломеја као надлежног епископа на богослужењима.

„Храм Помирења“ у екуменистичком манастиру Тезе“

„Дана 25. Априла, у 12 часова, Патријарх учествује у екуменистичкој молитви у манастиру Тезе у храму Помирења, која ће протећи у присуству братства манастира и представника различитих хришћанских конфесија и омладински организација. По завршетку молитве, Патријарх Вартоломеј обратиће се беседом“ саопштила је агенција „Ромфеа“.

Према томе, светогорски монаси су решили да изразе свој протест против екуменистичких поступака свог предстојатеља, па је тако већ више од 50 келија на Светој Гори престало да помиње Патријарха Вартоломеја, а постоји у најави да би такву одлуку могла да донесу још и два светогорска манастира.

Света Гора је аутономна административна јединица у саставу грчке државе са центром у граду Кареја и на њој се налази 20 манастира међу којима је и српски манастир Хиландар.

Управу над полуострву има Свештени Кинот који чине представници свих манастира који деле простор Свете Горе, а надлежни епископ манастира Свете Горе јесте Патријарх константинопољски.

Цивилну власт над полуострвом има гувернер Атоса који врши надзор над поштовањем Устава Свете Горе којим је и гарантован аутономни статус полустрва. Гувернер Атоса иначе и потиче из Министарства иностраних послова Грчке.

Екуменистички манастир Тезе основан је 1940. године у француској покрајини Бургундија. Његов оснивач је био Швајцарац „брат Роже“, припадник фракције протестаната-реформатора.

Брат Роже у Бечу        1975. године

„Манастир Тезе“ чини мешовито братство римокатоличке и протестантске традиције. Камп Тезе промовише се у тридесетак држава света. Од скоро Тезе се промовише и у појединим епархијама Српске Православне Цркве и то махом у епархијама којима владају екуменистички настројени епископи. Први аутобуси из Србије пошли су за Тезе већ првих година након „демократских промена“.

Митрополит Амфилохије и „брат Ришар“ на Цетињу 2011. године

На почетку, путовања у Тезе су била промовисана као „путовања у Француску за 100 евра“ – као што је то био случај у појединим местима Епархије бачке попут Сомбора, Србобран, Аде, Сенте и других, да би касније промоција достигла виши ниво до те мере да су организована предавања о Тезеу у којима су учествовали и поједини епископи Српске Православне Цркве попут Митрополита црногорско-приморског Амфилохија.

Погледајте такође: МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ШАЉЕ ЦРНОГОРСКУ ОМЛАДИНУ У СЕКТУ

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

ЈОШ ЧЕТИРИ СВЕШТЕНИКА-ИСПОВЕДНИКА НА КРИТУ

Ранијих недеља многи православни портали објавили су вест о клирицима Епархије солунске оцу Теодору Зисису и оцу Николасу Манолису који су у Недељу Православља 2017. године објавили да се, позивајући се на Канон 15. Прво-другог сабора, ограђују од надлежног митрополита због његовог прихватања „Свеправославног сабора“ из јуна 2016. године као и потоње вести да су због тога стављени под забрану служења и позвани на црквени суд наведених поступака.

Руски портал Pravoslavie.ru подсећа да је и викарни Епископ Лонгин (Жар) Банченски из Украјинске православне цркве Московске Патријаршије је такође заузео исти став, као и да је био је домаћин на сабрањима са клирицима

maxresdefault

Владика Лонгин (Жар)

Молдавске и Румунске православне цркве као и са монасима са Свете Горе, даље наводећи да се у међувремену и Свети Синод Правславне цркве на Криту састао 16. марта и том приликом између осталог расправљао о истом феномен у који се појавио и на њеноој канонској територији где је до сада четири свештеника престало да помиње своје епископе на Светој Литургији као и на другим црквени службама.

Наиме, Синод је одржао заседање након писма које је упутили и потписали протопрезвитер Гаврило Мазанаки, отац Емануил Сари, отац Спиридон Даманаки и отац Павле Мазанаки и предали га надлежним владикама – Митрополиту Дамаскину Кидонијском и Апорконијском, Митрополиту Евгенију Ретимнијском и Авлопотамском као и Митрополиту Иринеју Ламбијском, Сивритоском и Сакијском.

kritski

Синод цркве на Криту

У писму свештеници наводе да са жалошћу морају да се ограде од надлежних епископа и да престану да их помињу на службама због уверења да су прихватањем докумената са прошлогодишњег сабора  пали у јерес екуменизма, наводећи да је њихова одлука „у складу са Апостолском и светоотачком традицијом о заједници са јеретицима“ као и да би овакву одлуку објавили, као што је то учинио и отац Теодор Зисис, у Недељу Православља када се чита  Синодик Православне Вере у којем се анатемишу јеретици који су нападали Цркву, додајући да је екуменизам као учење да Православна Црква није једина, истинска Црква, него једна од мноштва цркава, назван „све-јерес“ од стране савремених светитеља и светих стараца.

Портал Pravoslavie.ru даље наводи да су свештеници у писму изнели став да је 20. век био век покушаја брисања јасних граница између Православља и осталих хришћанских конфесија као и да се надају „да ће, уз Божју и уз помоћ Богородице, свети оци устати и надахнути Светих Духом, растерати облаке свејереси екуменизма као што су то учинили и свети оци у време јереси иконоборства, чија се победа слави у Недељу Православља“ те да решење виде у Канону 15. Прво-другог сабора, одржаног у Константинопољу 861. године под председавањем светог Фотија Великог, који гласи да ако епископ јавно проповеда јерес претходно осуђену, свештеник може да престане да га помиње без икакве канонске санкције, да ограђивање под тим условима не представља раскол док у другим случајевима према истом канону ограђивање од епископа који проповеда јерес која није претходно осуђена представља облик раскола, те да је на интернет страници Критске Цркве објављено да је Свети Синод за почетак позвао свештенике да одустану од протеста називајући то „погрешним понашањем“ и да наставе да помињу своје епископе.

Даље руски портал извештава да је одлуком Синода формирана трочлана комисија која ће се наредних дана срести и расправити са свештеницима. Комисију чине Митрополит Герасим Петрохеронески, Архимандрит Филотеј Спанудакис и Протопрезвитер Захарије Аадмакис, председник свештенства са Крита и да „Свети Синод полаже наду у ове сусрете и те се радује позитивним резултатима у складу са светим канонима Православне Цркве.“

Међутим, у вести о критским свештеницима наведена је погрешна и површна интерпретација канона о ограђивању од епископом који јавно проповеда јерес. Наиме, Канон 15. Прво-другог сабора из 861. године гласи: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена,

Свети Јустин Ћелијски

то јест кад он јавно проповеда јерес и откритим челом (откривене главе, тј. отворено, јавно) о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора (одлуке) оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назови епископе и назови учитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него, напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења“.

Сходно томе општепозната је чињеница да је екуменизам као свејерес у минулом 20. веку  осуђена као такав од стране већег броја светитеља и духовних горостаса тог времена међу којима је и наш свети Јустин Ћелијски као и многи други – свети Серафим Собољев, Гаврило Грузијски, старац Пајсије и други.

Даље, овај канон, према тумачењу епископа Никодима Милаша, даје право али у исто време налаже и дужност клирицима да се одмах ограђују од надлежног епископа, митрополита или патријарха који у јавно проповеда јерес.

Подсећамо да сличан проблем већ дуже време постоји и у Српској Православној Цркви. Наиме,  још средином септембра 2010. године, приликом прве посете Бечу и то ради доделе ордена од ватиканске фондације „Про Ориенте“, Патријарх српски Иринеј Гавриловић јавно се декларисао као екумениста (и пацифиста) и ту изјаву убрзо потом и многим каснијим (не)делима практично потрврдио, те да је само један Епископ Српске Православне Цркве тада применио светоотачки и исповеднички Канон 15. Прво-другог сабора и да у томе и упркос многим притисцима и разним неканонским мерама и даље истрајава са својом паством јесте Епископ рашко-призренски (сада у изгнанству) Артемије Радосављевић.

eparhija

Епархија рашко-призренска у егзилу

Пасивност преосталих српских владика практично је крунисана неславним учешћем на Критском сабрању на којем је екуменизам озваничен као учење Православне Цркве. Током ових светих недеља Часног поста, од Недеље Православља, примећујемо да свештенство и монаштво у другим помесним црквама заузима исповеднички став и сходно Канону 15. ограђује се од својих надлежних епископа сагласних са одлукама Критског сабора, док насупрот њима међу свештенством и монаштвом Београдске патријаршије владају савршени мир и тишина.  Изузетак у погледу ових других опет је Епархија рашко-призренска у егзилу чији је предстојатељ Епископ Артемије Радосављевић која се и по питању Критског сабрања званичним саопштењем огласила

и јасно оградила наводећи да „овај тзв. сабор на Криту јесте и биће једна велика мрља у историји Православне цркве, и на неком у истину православном сабору, ако да Бог, биће анатемисан, скупа са екуменистичком јереси и тиме придодат подужем списку разбојничких и јеретичких „саборâ“, а учесници овог догађаја биће означени као издајници вере православне, осим ако се не покају док времена има, јер су документи потписани на Криту срамна издаја православља.“

Коначно, и ми Православни надамо се да ће се пољуљани поредак, како у организационом тако и у домгатском погледу, васпоставити, да ће јерес екуменизма, која узнемирава Цркву читав век који је за нама бити осуђена, а они који су до сада уносили смутњу екуменисањем принети покајање.

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Грчка Црква, Српска Црква, Теологија, Црква и јерес екуменизма, глобализам, Uncategorized | Оставите коментар

ПРОФЕСОР ТЕОДОР ЗИСИС ПРЕКИНУО ОПШТЕЊЕ СА МИТРОПОЛИТОМ СОЛУНСКИМ АНТИМОМ

Познати грчки православни теолог, протопрезвитер Теодор Зисис је јуче, како и сам рече симболично  на Недељу православља,  објавио у храму светог Антонија у Солуну да прекида општење са својим митрополитом Антимом због митрополитовог екуменизма на основу 15. канона Прво-другог Цариградског Сабора. Општење је истог дана и  из истих разлога прекинуо и солунски протопрезвитер Николај  Манолис.

zisis.jpg

У наставку је кључни део јучерашње беседе оца Теодора Зисиса у којој је он рекао да прекида општење са својим митрополитом због митрополитовог екуменизма и Критског Сабора. Отац Зисис је заправо у овом делу беседе прочитао своје писмо које је послао митрополиту Антиму, у којем га обавештава да прекида општење и зашто. Слушајући снимак у прилогу, можете чути громогласан аплауз верног народа и клира који  се чуо у храму након што је отац Теодор објавио да прекида помињање. (на 1:35)

 

„У категорију епископа екумениста се убрајате и ви преосвећени митрополите Солуна Антиме. Као што сам Вам објаснио у писму које сам Вам послао одговарајћи на ваше „очинско“ писмо у којем сте ми препоручили да престанем да причам против екуменизма и Критског сабора, јер се тиме наводно смућује црквена пунота. Потврдили сте очигледно ваш екуменистички идентитет кроз похвално прихватање лажног Критског сабора, на Сабору Јеладске Цркве 23-24. новембра 2016. Године и кроз вашу наредбу да се раздели и чита у храмовима ваше митрополијелажно образложење свега тога као „Посланица народу“. Колико год покушавате ви и остали епископи екуменисти да улепшате лажни сабор, нећете успети у томе! Јер то није ни Свети ни Велики Сабор, нити Сабор уопште, како проистиче из истинитог сведочанства црквене пуноте. Будући да припадате оним епископима који проповедају јерес, и како то предвиђа 15. Канон светог Фотија Великог који синтетише апостолско и отачко наслеђе, због тога, прекидам помињање вашег имена током свештеничке службе , симболично од данас када је Недеља Православља. Не прихвата мој свештенички чин чињеницу да данас Црква Светих Отаца и Светих Сабора осуђује све јереси и иконоборце, а да ви, међутим, признајете јереси као Цркве и да са иконоборцима- протестантима чините „Светски савез цркава“. Помињући ваше име, имам осећај да сам и ја екумениста, да имам исту веру као ви. И да поричем Истину Господа нашег Исуса Христа који сјаји на Часној Трпези, као што ви радите сада и скоро сви епископи Грчке који громогласно тврдите да патријарх Вартоломеј  и Свети Сабор Јеладске Цркве даобро тумаче речи Истине. Ако се и ви држите канона, нарочито 15. Канона Прво-другог сабора, похвалите ревност за веру, или ме барем оставите да вршим мој литургијски и предавачки рад у светом храму светог Антонија. Не желим да одем из храма светог Антонија! Да вам кажем шта сам рекао једном епископу, који ми је телефонирао и рекао да не радим ово, јер ће се подићи велика бура, па и време је да се подигне бура“.

 

Преузето од ФБ странице: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Грчка Црква, Црква и јерес екуменизма | 3 коментара

НАЈАВА СВЕПРАВОСЛАВНОГ САБОРА КОЈИ ЋЕ ОСУДИТИ ЕКУМЕНИЗАМ И САБОР НА КРИТУ

Данас је на румунском сајту prieteniisfantuluiefrem.ro објављен датум одржавања Свеправославног сабора  на којем ће се осудити јерес екуменизма и Сабор на Криту. Потписник обавештења је  отац Кипријан – Јован (Стајку), недавно рашчињени свештеник од стране екуменистичке булументе Румунске Православне Цркве и један од најближих сарадника о. Саве Лавриота и светогорских отаца који су прекинули молитвену заједницу са Васељенским патријархом.

screenshot_84

У обавештењу стоји следеће:

Јутрос сам разговарао телефоном са о. Савом. Веома радостан замолио ме је  да вам пренесем, са љубављу у Христу, следећу поруку:

У уторак, 4. априла 2017. године одржаће се Свеправославни сабор на којем ће се осудити јерес екуменизма и псеудо-сабор на Криту. За сада имамо информацију да ће бити одржан у Грчкој – о тачном месту одржавања  обавестићемо вас за најкасније 2-3 недеље. Биће то сабор на којем ће учествовати монаси, свештеници и мирјани, уз учешће епископа који се боре против екуменизма (који су по вољи Божијој).

Сабор организују светогорски оци који су престали са помињањем Васељенског патријарха Вартоломеја. Радом сабора руководиће протојереј проф. др. Теодор Зисис или један од присутних јерарха, што ће организатори одлучити у међувремену. Сабору могу присуствовати сва заинтересована лица оба пола и свих узраста. Свој долазак су најавили и у раду сабора очекујемо да учествују православни из Грчке, Румуније, Србије, Украјине, Молдавије Русије, Бугарске, Грузије, Немачке, Енглеске, Швајцарске, Енглеске, Аустралије, Кипра, са Крита, САД-а, Канаде итд. Једина тема овог сабора биће осуда екуменизма и Сабора на Криту.

Процењује се да ће ово свеправославно сабрање трајати један дан,  у два дела- ујутро и поподне.

Извор: Prieteniisfantuluiefrem.ro

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 7 коментара

САСЛУШАВАНИ, ПРОГАЊАНИ И РАШЧИЊЕНИ

Након учешћа на Критском сабору јерархија Румунске Православне Цркве, нашла се на удару свештеника, монаха и верујућег народа, који их оптужују да су одступили од праве вере и да су јеретици. Након пар месеци међусобног оптуживања, прве конкретне кораке направили су исповедници (званични црквени кругови називају их отпадницима), који су позивајући се на 15. правило Двократног- Фотијевог сабора престали са помињањем архијереја, међутим у последње време, све конкретније кораке предузимају учесници Критског сабора и они који их подржавају. У току су саслушања, прогони и одузимања свештеничког чина. О судбини православних монаха и монахиња одлучују они које награђују јер улажу напоре у циљу постизања „јединства Христове Цркве“.

screenshot_54

Након објављивања декларације којом се признају и усвајају одлуке Критског сабора, (на званичном сајту Румунске патријаршије) свештеник Клаудије Буза из румунског града Урзичени обавестио је надлежног архијереја, епископа Викентија (Слобозије и Каларашија), да престаје са његовим помињањем на богослужењима, у складу са 15. правилом Двократног Константинопољског Сабора. Свештеник је назван расколником те му је новембра месеца прошле године изречена забрана вршења богослужења.
Три месеца касније, 24. фебруара 2017. године, на званичном сајту Епископије Слобозије и Каларашија објављено је следеће: „Са тугом, али  из осећаја одговорноности према Христовом стаду које нам је поверено, обавештавамо верујући народ из града Урзичени, Епархије Слобозија и Калараши, да господину Клаудију Бузи, свештенику парохије Свете Тројице у Урзиченију, који је својим поступцима против Цркве – Једне, Свете, Саборне и Апостолске, кроз недостатак понизности, дијалога и става који је континуирано износио током периода новембар 2016 – март 2017. године, а нарочито устрајавања у својим одлукама и ако је су постојали бројни покушаји епархијске црквене власти да му потпомогне у исправљању, како би се вратио и одржао своју заједницу са Православном Црквом, изричемо меру одузимања свештеничког чина и враћамо га у ред мирјана“.

Даље, у објави наводе да је рашчињење последица раскола и непослушности, те господин Клаудије Буза нема право нити овлашћење од стране Цркве да врши богослужења, нити да носи одежду јер је враћен у ред лаика и очински му саветују да зарад свог личног спасења, престане да буде камен спотицања и велико искушење за браћу у вери.

После оца Јована-Кипријана(Стајку) и јеромонаха Онисима(Бану), ово је трећи случај одузимања чина и враћања у ред лаика у Румунији, али како је читава „представа“ режирана од стране екумениста који су јеретици, оци их не сматрају нити валидним нити обавезујућим.

screenshot_55

Позив на саслушање оцу Јовану Мирону

Из истог разлога, 23. фебруара ове године свештеник Јован Мирон, из села Турдас, позван је на Епархијски конзисторијум Румунске Православне Архиепископије Алба Јулије како би након саслушања, а у случају да не одступа од раније изнетих ставова био рашчињен- искључен из свештенства.

Оцу Јовану Мирону забрањено је вршење богослужења децембра прошле године- због непомињања на богослужењима архиепископа Алба Јулије, Његовог Високопреосвештенства Иринеја.

По аршинима јерархије Румунске Православне Цркве сматра се јеретиком и расколником, заједно са осталих седам свештеника и монаха из Румуније, који су сачинили отворено писмо о прекиду заједништва са архијерејима Румунске православне цркве, потписницима документа издајничког Сабора на Криту (одржаном јуна 2016. године), укључујући и Његово Високопреосвештенство Иринеја.

„Дисиденти“ како их их називају у званичним црквеним круговима, сматрају да потписивање саборских докумената представља гажење православне вере .

Током саслушања оца Јована Мирона, испред Саборне цркве у Алба Јулији окупио се верујући народ који је осим изражавања подршке оцу Јовану, овом приликом желео да искаже своје незадовољство у односу на оно што је потписано на Криту. Остајући при ставу да је јерархија Румунске Православне Цркве на Критском сабору издала веру, отац Јован сматра да покушај да му се суди од стране епархијског конзисторијума није легалан- јер делује по принципу „кадија те тужи, кадија ти суди“, те да он одлуке донешене у оваквој атмосфери не признаје и не прихвата.
.

Позив на саслушање оца Јована Мирона из Архиепископије Алба Јулија образлажу следећим:

– Од октобра 2016. године, свештеник Јован Мирон прекинуо је помињање епископа током богослужења, оптужујући га да је јеретик. Такође је поднео писмени извештај на адресу Његовог Високопреосвештенства архиепископа Иринеја којим је јасно исказао свој став,свестан последица које могу из тога произићи

– Како је у питању озбиљно кршење прописа, Архиепископ Отац Иринеј позвао је свештеника Јована Мирона у седиште Архиепископије Алба Јулија да га саслуша и да му одговори на све изнете сумње, показујући му сву љубав и очински бригу. Свештеник Јован је одбио било какав очински савет од свог претпостављеног.

– Сходно томе, оцу Јовану је предложено да у периоду од тридесет дана буде у манастиру Понор, где би имао прилику да уз молитву размисли о својим грешкама, да се покаје и врати у окриље Цркве. На жалост, отац Јован се побунио, одбијајући такав предлог следећим речима „И даље стојим иза свега онога што сам писаним путем потврдио својим потписом. Покоравам се само православном епископу и не слушам епископа који је потписао јерес на Криту, јер он није православан него је јеретик.

– У односу на предочену ситуацију, где је отац Јован је одбио да одступи од раније изнесених ставова , морали смо да предузмемо неопходне дисциплинске мере према црквеним законима.

Где је тринаест монахиња из манастира Варатек?

Изгледа да Румунска патријаршија и Молдавско-буковинска митрополија имају различита сазнања о томе шта се десило са тринаест монахиња из манастира Варатек, након што су протеране из манастира усред зиме.
По незваничним информација, из Румунске патријаршије тврде да је 13 монахиња побегло из манастира. Постоје гласине да ће затражити помоћ полиције у њиховом проналажењу. Са друге стране, Молдавско-буковинска митрополија, подржава званичну објаву игуманије манастира Јозефине Гиосану да су поменуте монахиње из Варатека живе и здраве, и да бораве у кући у власништву Митрополије у Балтатестију (округ Њемц) где су на оправку.
Обе верзије, о судбини монахиња су нетачне. Оне нису побегле из манастира почетком фебруара, оне су отеране, и нису изабрале пут који води у Балатести на опоравак, него пут којим их воде Господ и Пресвета Богородица.
Након манастирског сабора одржаног 26. јануара у манастиру Варатек, игуманија манастира је обавестила монахиње да одустану од своје антикеумнеистичке борбе, а да у супротном имају рок да до 01. фебруара напусте манастир.

Ко је у ствари мати Јозефина (Гиосану), игуманија манастира Варатек, која је претила монахињама „да ће им затворити врата дома у којем живе“ ако не престану да исповедају веру?

preisverleihung-sibiu

Игуманија манастира Варатек, мати Јосефина добитница награде „Сребрна ружа св. Николаја“, Сибиу 2007. године

На Трећем европском екуменском скупу, одржаном у румунском граду Сибиу 2007. године, мати Јозефина Гиосану постала је лауреатом „Сребрне руже светог Николаја“, као знак захвалности за „неуморно исповедање црквеног јединства у Христу „. Овим се награђују они чији је живот у служби екуменизма, како је наведено и на интернет страници Института за екуменске студије Универзитета у Фрајбургу, где се по наводима овог сајта може видети да је мати „успостављала екуменске контакте још док је била студенткиња“.

На сајту Универзитета у Фрајбургу стоји и да је игуманија, мати Јозефина, примајући награду видљиво дирнута захвалила на додељеној награди и уверавала да ће позвати све монахиње да се моле за „јединство Цркве Истока и Запада“. Ношена емоцијама, мати није успела да каже да ће од оних који то одбијају бити затражено да напусте манастир, ако је потребно, чак и усред зиме.

Награда „Сребрна ружа св. Николаја “ установљена је 6. децембра 2005. године од стране Института за екуменске студије на Универзитету у Фрајбургу, у Швајцарској и инспирисана је папском наградом „Сребрна ружа“, коју су папе додељивале још у 11. веку онима који су својим животом доприносили римокатоличкој цркви. Данас се додељује и као признање напорима источних екумениста да се постигне „јединство Цркве Исуса Христа“, односно екуменистима који приписују црквеност папистима.

Претходни добитници ове награде су: митрополит калињинградски и смоленски Кирил, данашњи патријарх московски и целе Русије, Елеутерио Фортино- дотајник Папинскога вијећа за промицање јединства кршћана, затим јерменски Патријарх Месроб Мутафјан. Награду је 2010. године  добила професор др. Фери вон Лилиефиелд, прва жена-богослов Лутеранске цркве у Баварији. Папски нуниције Антонио Менини награђен је „Сребрном ружом Светог Николаја“, за своје напоре на зближавању римокатолика и православних, 2011. године, док је исту награду пет година касније добио епископ англиканске цркве Грејем Томлин.

Како православна монахиња може да да прими награду коју је установио  јеретик папа римски, онима који улажу напоре у циљу постизања „јединства Христове Цркве“, која промовише јединство са Римом? Како може најстрашније да хули примајући награду која у свом називу има име св. Николаја, познатог борца за православље и против свих облика јереси, називајући га „покровитељом духовног екуменизма“? Може ли иста та монахиња да прихвати титулу „Представник свих монахиња и монаха данас и свих времена у историји Румуније“, која акредитује идеју да се румунско монаштво икада залагало за екуменизам, посебно онај део екуменизма који се односи на уједињење православља са Римом?

Данас у режији екумениста  изгледа све може.

Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене.(Мт. 5, 11)

Извор: glasulstramosesc.ro

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 2 коментара

АНТИЕКУМЕНИСТИЧКИ САБОР У СКИТУ РАДЕНИ: САМЕРАВАЈМО СЕ СА СВЕТИМ ОЦИМА (2)

ТРАНСКРИПТ- ДЕО ДРУГИ

Након  што је  Свети Синод Румунске Православне Цркве и званично признао Сабор на Криту, верујући народ нама  суседне земље, предвођен исповедницима из редова свештенства и монаштва кренуо је у отворену борбу против екуменизма. Након првобитних појединачних случајева противљења овој свејереси, отпор је временом добијао на снази. До сада најгласније поруке исповедника чуле су се на Антиекуменистичком сабору у скиту Радени. Подршку православнима у Румунији пружио је и светогорски отац Сава (Лавриот), прво конференцијама у шест румунских градова, октобра месеца прошле године, а касније (јануара ове године),  присуством на поменутом сабору, где је одговарао на питања окупљеног народа, свештеника и монаха.screenshot_67

Рекли сте да су изменили  догме, које су то догме промењене?

Отац Сава: Прецизније речено, свака је јерес мањкава у односу на догмат о Светој Тројици, учење о Тројици, у односу на учење о две природе у личности Исуса Христа. Свети Оци су се борили против јереси, за Богочовека, не за самообожење човека у његовим сопственим очима.

Јерес  екуменизма је нешто много дубље, екуменизам није ограничен само на ове ужасне ствари које вам говори Васељенски патријарх и други екуменисти, попут изјава патријарха Вартоломеја да је Кур’ан исто што и Јеванђеље; где још каже да све религије воде до спасења, па каже да су наши Светитељи преварени од стране ђавола и да је зато дошло до раскола, кривећи тако Светитеље да су они „одговорни“ за раскол.

Међутим, шта је основа свега? Основа лежи у чињеници да ти људи не верују православно. Сматрају да би епископоцентрична, папистичка теорија требала бити учење Цркве. Такву, епископоцентричну теологију подржава Јован Зизјулас и сабор на Криту је одржан у складу са том наопаком теологијом пергамског митрополита Зузјуласа.

Шта је ова теологија у неколико једноставних речи? Ова теологија каже да је Црква епископоцентрична, да она у свом средишту има епископа, ниподоштавајући то да је Православна Црква уистину христоцентрична, односно да је у њеном средишту Христос. Заправо, папистичко учење прокламује то да је епископ центар и глава Цркве, а не Христос. Каже да се успоставља Црквено јединство, преко нашег јединства са епископом, а не јединство вере у нашем јединству са Христом.

Богохуле и када тумаче на свој начин истину да је Црква икона и образ Свете Живоначалне Тројице, испољавајући органску нетрпељивост према Свештеном Предању, намерно заборављајући шта о томе каже свети Никодим Светогорац и остали Оци Цркве. Шта о свему томе каже Зизјулас? Он богохули, ниподаштава то да је у Светој Тројици једна воља, једна жеља, једно дејство, тврдећи да у Светом Тројству постоји неко ко је први , алудирајући да је то Отац, чиме проповеда страшну еклисиолошку јерес да Тројица нису једнака, да је Отац први и да у Цркви која је икона Свете Тројице неко може да буде први- мислећи притом на папу, који по њему управља Црквом.

Из тог разлога, он помера фокус са христоцентричности и претвара Цркву у епископоцентричну.

Латини су изгубили благодат Духа Светога из разлога што кажу да папа има моћ да преправља и мења Јеванђеље и учење Отаца, а  у истом оквиру су и наши православни теолози. Екуменисти не признају православну теологију, него теологију паписта јер кажу да Црква није христоцентрична, него епископоцентрична.

Ако имам антиминс јерарха који се упокојио и треба да примим нови, тренутног епископа, шта да се ради?

Отац Сава: Немојте га примити.

Ако нам се обрати верник из друге парохије ради сахране, шта би требало да урадимо?

Отац Сава: Морамо да кажемо вернику „не помињем епископа“, а ако верник прихвати да се обави сахрана под тим условима онда то урадити. Мора постојати континуитет, свако мора да искристалише своју позицију-када једном почнете тако да чините не треба да буде одступања на начин „овде ћу помињати, овде нећу помињати“.

Знам свештеника који каже, докажите да је наш епископ, који ме је рукоположио у свештеника, због тога што је потписао, јеретик.Шта ја као хришћанин треба да му одговорим?

Отац Сава: Када проповеда јерес епископ је јеретик. Ако он врши исту службу какву врше православни свештеници а мисли као јеретик не значи да је и сам православан .Православан је онај који размишља православно, а онај који верује у јеретичку теологију је јеретик чак и ако себе сматра православним. Није саборно осуђен, али је осуђен од Христа.

Да ли је истина да  отац Сава сумња у светост оца Пајсија?

Отац Сава: Не.

Ако у близини куће имамо свештеника или цркву у којој није заустављено помињање, шта треба да урадимо, како можемо присуствовати у Светој Литургији?

Отац Сава: Идемо тамо где су свештеници који не помињу, чак и ако морамо да идемо негде даље. Један од примера из историје Цркве је и случај светог Максима Грка, једног од најпознатијих светитеља, који у периоду од 15 година није био у молитвеној заједници, а то је један од могобојних примера у историји Цркве, да људи нису били у општењу, јер су јеретици запосели Цркву.

Дозволите ми да вам предочим још један пример како бисте лакше разумели: када је свети Григорије Богослов је отишао у Цариград одсео је у кући свог рођака. На питање где ће служити сутрадан, он је рекао да не може да иде у цркву јер су све цркве јеретици заузели и да ће се  молити   код куће.

Угледао је тамо један празан амбар, и питао шта је то место. Речено му је да је то амбар у који се складиште дрва, и свети Григорије је рекао:“ Добро, овај амбар ће данас бити црква“ . Касније је овај преуређен амбар – црква назван црквом свете Анастасије. Ту је свети Григорије Богослов, изговорио своје знамените беседе, најважније међу њима биле  су пет беседа „О богословљу”. У време када је стигао у Цариград, није било ниједне православне цркве, осим амбара који је св. Григорије претворио у цркву; када је након неколико година напуштао Цариград, остао је само један јеретички храм Аријанаца, а сви остали храмови постали су поново православни. Видимо да  свет у то време,  у IV веку, није ишао у цркве  јер се у њима проповедала јерес аријева. Веома је важно да  у срцу имамо Цркву , и што је још важније да одржимо своју веру.

Да ли свештеници који су рашчињени у оваквим околностима, због непомињања, могу вршити богослужења?

Отац Сава: Наравно да могу. Желим да застанем овде, и одговорим на ово питање, јер претпостављам да ће бити доста питања на ту тему. Свети Никодим, када  у Пидалиону говори о Тајинствима дели их у три категорије: прва категорија су  дејствена Тајинства, друга категорија су непуноважна Тајинства, а трећа категорија непостојећа  Тајинства.

Значи, на измишљам ништа када ово горим, то су наводи  светог Никодима и Светих Отаца. Света Тајинства су дејствена када их врше православни; Трећа категорија су она Света Тајинства која извршавају јеретици који су саборски осуђени односно: паписти, протестанти и слични , те у том случају   таква „тајинства“, немају везе са  Евхаристијом, нити се њима приноси Богу тајанствена жртва Тела и Крви Господа Исуса Христа, ради освећења и сједињења са распетим и васкрслим Христом.

Друга категорија о којој је свети Никодим говорио, на крају крајева јесте  она категорија која  нас највише занима,  то су непуноважна Тајинства-  у јеретика екумениста, за која никако не можемо рећи да су недејствена, јер све до тренутка саборске осуде Тајинства су дејствена.

И неко ће питати: добро, али у том случају зашто не можемо да молитвено општимо са њима, ако код њих још увек делују Света Тајинства? Њихова Тајинства не примамо са благодаћу, јер када смо у молитвеном заједништву са јеретицима, ми заправо саучествујемо у њиховој вери а своју веру издајемо. Свете Тајне нису онечишћене, Христос није онечишћен, али као што Благодат Божија може да греје (у правоверних), тако може да буде огањ који спржи, као у грешника који се не исповеда, не покаје – тада он није просвећн благодаћу и све то што ради је за осуду. Иста ствар се дешава и са јеретицима екуменистима.

Да би вам појаснили, навешћемо следећи пример: нису сви који примају Христа, Христом се и посветили, свако по својој савести, зар не? Потребно је да имају веру у себи. Да би се посветили кроз Христа, наша савест мора бити неукаљана, као и наша вера и наш живот. Нисмо у заједништву са јеретицима, не зато што у њих нема Тајинстава, него зато што са њима немамо заједништво у вери. Из тога следи, да не можемо бити заједништву са њима јер немамо исту веру.

Другим речима, заједништво са њима је за осуду. Не знам да ли разумете да је врло танка линија, да тако кажем, да након званичне осуде , у њих више неће бити Божије благодати. Оци нам кажу да Божја благодат двојако делује, попут ватре: једно је ватра када седите крај ње, која вас греје , али шта се дешава када ставите руку у ватру? Опечете се.

Дакле, код екумениста постоји Благодат, постоје и Света Тајинства, али у њих је јеретички ум и свако заједништво са њима нама је на осуду. То вам је исто, као у наведеном примеру, уместо да се од ватре угрејемо, ми смо ставили руку у ватру.

ДОЧЕКАН СА РАДОШЋУ- ОТАЦ САВА ЛАВРИОТ У СКИТУ РАДЕНИ

Док не дође до тога да они буду осуђени, проћи ће још доста времена?

Отац Кипријан- Јован Стајку: За све је потребно времена, али како су и други јеретици бивали осуђивани , биће и ови. И од момента осуде и саборске анатеме , у њих благодати више није било.То што екуменисти до сада нису осуђени, воља је Божија, јер Господ као дуготрпељив још увек чека њихово покајање и повратак у Цркву.

Зар то није парадокс, ако Тајинства постоје као што кажете, а њима се не посвећујемо?

Отац Кипријан-Јован Стајку: Поента је да постоје две тачке гледишта, у оба случаја само од Бога то зависи: Господ жели да просвети човека православне свести, а ако је савест човека јеретичка, Божја благодат делује на осуду.

Исто као када би римокатолик примио причест од православних, па му не би била на здравље и спасење него на осуду?

Отац Кипријан-Јован Стајку: Да, тако је. Најбољи пример вам је ватра, зар не? Једно је ватра која вас греје, а друга је ватра која вас опече.

Михаил Сивиу Кирила, теолог: То је као кад узмете лек за неку болест коју немате, лек има исти ефекат, али може да вас убије уместо да вас излечи.

Отац Кипријан- Јован Стајку: Дакле, није само до лека … Тако свети Никодим  није против Светих Тајни у њих, него против неправославне савести који их чини недостојнима и која им је на осуду.

Отац Сава: Објашњење је дато у Пидалиону -28. апостолско правило, тумачење Светих Отаца. Још један пример је јеретички патријарх Несторије, иако је његова савест била јеретичка, сва рукоположења које је патријарх Несторије спровео пре његове званичне осуде ( осуђен на на три Васељенска Сабора) Црква је сматрала валидним.

Јеретик треба да буде осуђен , и званична осуда може бити изречена само на Сабору. Тек након саборске осуде, јеретику може да се одузме чин, и зато тражимо да се одржи Сабор, неопходан нам је да се јеретици осуде.

Ако не следимо пут Отаца, и сами не делујемо како су они деловали у ситуацијама када је нека јерес претила Цркви, имаћемо проблема. Не можемо рећи да пратимо Свете Оце, а да са друге стране радимо другачије него што су они радили. Ако их пратимо по ономе што су говорили, морамо их пратити и на делу.

Реците нам нешто о зилотима у Грчкој и Румунији, сада када је велика конфузија, доста људи које погађа екуменизам, кокетрирају са зилотима, стилистима (Православна црква по старом стилу у Румунији). Какав је њихов статус?

Отац Сава: Стилисти су направили следећу грешку, још пре  Сабора на Криту , тврдећи да у „новокалендараца“ нема Тајинстава. Дакле, то је учење стилиста! Како то објашњавају? Тиме да оног тренутка чим неко почне да проповеда јерес, аутоматски губи благодат, стилисти тако кажу! Али моментални губитак благодати је заправо папистичка догма. То је измислио папа, то је једна од јереси паписта; Саборски систем је замењен папом.

Према њиховим учењима ако Папа каже да човек више нема благодати , истог момента без саборске осуде, подразумева се да благодати више нема. Али Православље учи да је за осуду јеретика, потребно сазвати Православни сабор,на којем се одлучује да ли је неко јеретик или православан, и где се тек након саборске осуде може рећи да је он од момента осуде престао да буде носилац благодати;

Дакле, да ли су они јеретици и расколници?

Отац Сава: Нису јеретици, они су расколници.

Да ли су Свети Оци који су престали помињање епископа пали у јерес?

Отац Сава: По чему су стилисти расколници? Шта их то оптужује? Стилисти су православни, али су направили велику грешку, коју не желимо да поновимо; Основали су свој Синод, дакле они нису само прекинули помињање свог епископа, отишли су корак уназад и отпали од Цркве. Ми смо у Цркви, остајемо у Цркви, и стога не помињемо епископа.

Ако формирамо још један Синод, у ствари у суштини ми сами чинимо да отпаднемо од Цркве. Ми не желимо да изађемо из Цркве, епископ када проповеда јерес отпада из Цркве .

Ми га не препознајемо као свог епископа … 15. правило Двократног Фотијевог сабора ово говори, ми не говоримо по сопственом нахођењу; зато у нашим писмима,мислим на отворена писма нас светогорских отаца, врло јасно говоримо да не стварамо своју Цркву, не правимо паралелни Синод, него више не сматрамо нашег епископа православним, зато што проповеда јерес.

Они одбијају екуменизам а преузели су праксу паписта.

Отац Сава: Није то једини узрок пада, има ту више проблема; Део проблема је и тај да им треба указати које су њихове грешке . Оно што ми светогорски оци тражимо и што сматрамо да треба подржати , јесте пре свега, то да се вратимо на стање које је постојало пре 1924. године када је дошло до тог раскола.

Да би се наредни сабор сматрао православним, на њему треба да се разматрају само ове три теме: прва тема би требала да буде осуда екуменизма на теолошкој основи; друга тема треба да буде осуда Светског савет цркава, изласком свих Православних Цркава из тог савета, уз званичну изјаву да се до спасења може само у Православној цркви, и признавање Сабора светог Фотија Великог и Сабора св. Григорија Паламе за Васељенске саборе. Трећа тема треба да буде осуда патријарха Вартоломеја и свих екумениста и осуда патријарха Метакакиса који је променио календар и да се врати на стање пре 1924. године. Када би се овако поступило и размотриле ове теме, сви проблеми у Цркви би били решени. А шта су они радили? Урадили су сасвим супротно! Зато је Критски сабор јеретички!

screenshot_39

Постоји много оних који се воде мишљењем да је бити антиекумениста исто што и бити стилиста….Одатле вреба опасност.

Отац Антим: У прогласу пет светогорских манастира, стоји да није добро ово што радимо, да нема разлога да се прекине помињање, јер Свети Кинот Свете Горе каже да нема основе за прекид помињања.

Отац Сава: Ово писмо Киноту Свете Горе појавило се у доба током којег је на Светој Гори било јако хладно, па су тада правили неку врсту радијатора, и онда немају времена да се баве догмама, јер морају да се баве грејањем.

Свештенике који су прекинули помињање архијереја јеретика, оптужују да немају основу за то, и да разлог за престанак помињања може бити само ако православни архијереј дели Свети Путир са јеретицима.  Молим Вас да то прокоментаришете.

Отац Сава: Нигде у историји Цркве тај услов дељења путира  није наведен као једини услов, тако да то није тачно. Постоји Канон који врло јасно каже када епископ јавно проповеда јерес и откритим челом (откривене главе, тј. отворено, јавно) о њој у цркви учи- јесте разлог да се одељује од општења са тим епископом.

Како објашњавате веома тешку ситуацију да смо дошли до тога да од 54 епископа у Румунској Православној Цркви , немамо ниједног исповедника који јавно проповеда против екуменизма против, већ сви подржавају екуменизам , и  да је од око 15.000 свештеника само њих 30 престало са помињањем епископа који подржавају Сабор на Криту? Молим за Ваш коментар.

Отац Сава: Живимо у времену апостасије, отпадања од вере. Рекао сам да данас прослављамо светог Марка Евгеника, епископа који је задржао, очувао веру. Али било је још таквих ситуација-21. јануара ћемо прославити светог Максима Исповедника, монаха који је сам са двојицом својих ученика одржао православну веру.

Цео Шести Васељенски Сабор је заснован на богословљу светог Максима Исповедника. Прави епископи постоје , као што постоје и епископи екуменисти, који нису прави, они су лажни епископи и лажни учитељи. Ми их не прихватамо као епископе јер не брину о повереном им стаду, нити о вери нити о Христу.

Христос је рекао да где су двоје или троје сабрани у Његово име, да је тамо  Он. Довољна је наша вера, јер Христова Црква је тамо где је истина, што нам говори и свети Григорије Палама, они који су у Истини, или су Истина, они су Црква Христова, и то је оно чега треба да се држимо.

Питао бих оца Саву , није ли сумњиво то да се већина румунских епископа, школовала на протестантском западу, чији је део и масонерија, по чиој се директиви  постављају епископи да униште Цркву изнутра.

Отац Сава: Да, сами сте све рекли.

А иза масонерије су Јевреји.

Отац Сава: То је програм који спроводе дуги низ година, не само у блиској прошлости. Данас се каже- постоји изрека да данас ако ниси масон не можеш постати епископом. То није празна прича, то је доказано на делу. Епископима није на првом месту вера, него брига о онима који су их на то место поставили.

Дошло је тако време  да народ нема право да бира  епископа, сматрају их нижим бићима, али дословно, и добри су има само када им служе, и ако у ствари епископ треба да служи народу, јер је он наследник светих апостола , али се то на делу не види. Нисам чуо да је иједан Апостол ишао на којекакве гозбе, велике прославе; апостоле су тукли, мучили их, протеривали их и говорили им да су сишли с ума, да су преваранти, а заправо су били истинске слуге Христове.

Имају ли ичега апостолског у себи данашњи епископи? Када би епископи данас мислили као православни и говорили у славу Православља, било би добро, али нажалост епископи нису православни.

Не разумем зашто нашим епископима није јасна једна ствар, да ако секташи немају праву веру у Христа имају право да верују у тог Христа у каквог и верују, а да је њима дата права вера. Што је то тако тешко разумети? Чињеница је да се сматрају папистима, дела их одају.

Отац Кипријан: Већ сте све и сами рекли.

Шта ће се десити са свештеницима који се отворено противе екуменизму и који су већ санкционисани, да ли ће се санкционисање наставити све до момента одржавања Православног сабора који ће осудити Сабор на Криту?

Отац Сава: Свештеници који воде борбу ће бити рашчињени, сви до једног,  јер и Христос је рекао: „Ако су мене прогонили, и вас ће прогонити; ако су моју ријеч чували, и вашу ће чувати.“ Синаксари које читамо свакодневно сведоче да су Светитељи и исповедници Цркве били прогањани због вере; одувек је било прогона у Цркви.

Екуменисти имају много љубави за друге јеретике, а немају нимало љубави за свештенике који се труде да остану православни. Али ови свештеници који су данас овде, они су заправо стуб православља, тако да смо данас уз њих, јер су достојни сваке части. Јер они заправо чувају јединство Цркве, ако њих изгубимо , онда ћемо изгубити своју веру; али како је и сам Христос рекао да ни врата пакла неће надвладати Цркву, видимо да се ови свештеници држе у Цркви, у том су  малом стаду.

Како можемо доћи до те обимне теолошке студије коју су израдили оци у Грчкој, која показује све јереси и одступања од вере Критског сабора ? Добро би било када би нам била доступна што пре.

Отац Сава: И ми бисмо волели да се што пре преведе, има два дела, већи део ове студије се односи на јеретичке одлуке тог сабора а остатак студије је о другим питањима о којима се расправљало на Криту, али с обзиром да је потребно аналитички , детаљно да се посветимо јересима почињеним на Сабору, а почињено их је много, за то треба времена.

Отац Кипријан: Гледаћемо да то буде што пре.

Молим Вас да прокоментаришете абнормално стање у којем неки свештеници, с једне стране проповедају против екуменизма, са друге стране саслужују са екменистима на Светим Литургијама и осталим богослужењима.

Отац Сава: У том случају не можемо рећи да се боре против екуменизма, и опет се позивамо  на Христових речи:  „Да нека буде да и не нека буде не.“ Не можете бити у исто време пријатељ и са Христом и са његовим непријатељима.

Након Критског сабора многе ствари су се промениле, прошло је од тога већ пар месеци, и морамо заузети став: или прихватамо овај сабор или не прихватамо. Када не прихватате сабор не можете бити у заједништву са онима који га приватају.

screenshot_69

Да ли је исправна раширена пракса у западним земљама да православни свештеници и верујући народ служе и присуствују службама у богомољама предвиђеним за паписте и протестанте? Какве могу бити послдеице?

Отац Сава: То је забрањено од Светих Отаца, и Свети канони забрањују да се служи у таквим „црквама“ јер то нису заиста цркве, и имамо бројне примере од Светих Отаца, и канона. Свети Теодор Студит анализира ове ствари и објашњава врло добро, пожељно је да имати просторију која се користи само за ту сврху, да би служили Свету Литургију, а не одлазити на места која нису света,која су упрљана присуством јеретика.

Јер би обично требало да се та места после скрнављења јеретика „очисте“-посвете и није нормално да на том месту служе други.

Отац Антим: Али могу рећи да ако у Јерусалим служе и православни и римокатолици, зашто то не би могло на Западу?

Михаил Кирила, теолог: Такав аргумент сам чак чуо од локалног епископа прошле недеље.

Отац Сава: Зато што је то погрешно и зато шо то Свети Оци не дозвољавају, а оно што Оци кажу, не изискује наш коментар.

Последњи део питања је био какве могу бити  последице службе у тзв. „црквама“ …

Михаил Кирила, теолог: Једна од тих последица, ако могу тако да је назовем, јесте да у свим разговорима које смо имали било са епископима или теолозима свих ових месеци, речено нам је да ако су они довољно љубазни да нам уступе ова места на Западу, зашто ми не би били спремни да признамо макар у то име да је реч о „цркви“. То је једна од последица.

Отац Сава: Дакле, то су аргументи изопаченог православног ума и православне свести . Екуменисти заправо стварају заједницу која у себи има највише презира за православне ствари. У ствари, не постоји питање заједништва у истини; Термин заједница није у реду с тим у вези, тако да нема јединства са њима, о томе можемо говорити само након њиховог повратка у Цркву.

Екуменисти нас оптужују да смо изашли из Цркве, кажу да смо ми изван ње, а они- јеретици за себе сматрају да су у Цркви, и да ми ето морамо да се вратимо тако што ћемо да ујединимо са њима . Какво уједињење? Уједињење значи да је нешто што је у једном моменту одвојено, треба поново да се присаједини, док повратак значи да је неко био ту,па отишао па се сада враћа- ово је веома важно, јеретике називамо јеретицима , јер је њихово учење неправославно.

Дакле, они морају да се врате православном веровању, да се одрекну свих својих јеретичких учења, и да се Светом Тајном Крштења врате у у Цркву. У каквој вези је то са екуменским сусретима и дијалозима, чији смо сведоци скоро сваког дана  ? Да стварно има љубави у Васељенској патријаршији и међу свим екуменистима, исправно би било рећи јеретицима да крштењем морају да се врате у Цркву, да се присаједине Телу Христовом, јер се у супротном се неће спасити.

Начином на који они виде ствари, екуменисти нас желе саблазнити , и желе и нас да одведу из Цркве, онако како су и сами изашли из Цркве, и док год јеретички делују, они су себи укинули могћност да се спасу и само дубље пропадају у таму јереси.

Да ли имате информације о свештеницима, духовницима, и исповедницима од ауторитета у било којој другој земљи, који су престали са помињањем након Сабора на Криту?

Отац Сава: Да, имамо.

крај другог дела

Еванђелист Јован нам каже: „Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема, а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кући и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима“ (2.Јован 9-11).

 

Извор: prieteniisfantuluiefrem.ro

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Румунска Црква, Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар