ГАДАРИНСКИ НЕМИР ЕПИСКОПА ЈОВАНА ЋУЛИБРКА

(или, да ли је и лажни (алтер его) фејсбук профил Владике Јована Ћулибрка такође нешто модерно и ново – са којим се брани против заосталих сеоских попова и њихове теологије?)

16508821_10154209970276606_6682781406945851967_n

После нашег одговора на прозивке вл.Јована Ћулибрка, уследио је прави стампедо екуменистичких богослова који су у нашем осврту на његов коментар, видели “мржњу, завист, пакост, мушичавост, комарчију агресивност, смрдибубичавост, дубински конфликтса сопственом недореченошћу, сукоб са осећајем подређености, бесмислен текст wannabe теолога“.

Ми смо се клонили тоталних разобличавања екуменистичких гуруа, и Бог зна срце сваког човека, и зна да смо много тога сакрили, годинама ћутали на сва њихова непочинства не обраћајући много пажње на њихове клевете и измишљотине са којима су тровали младе богослове, који су до треће године тзв. ПБФ-а већ толико затровани екуменизмом да су то скоро безнадежни случајеви.
Некада смо и прелазили границу осуђивања јереси у осуђивање самих јеретика због личног греха – по људској слабости и по оној из псалма: “Изједе ме ревност за дом Твој, јер заборавише речи Твоје непријатељи моји.”

Да су екуменисти прешли све границе у понашању према неистомишљеницима, то смо осетили на својој кожи.
“Можеш ти имати своје мишљење, али га задржи за себе, и гледај да га нигде не кажеш, јер и зидови имају уши” – рећи ће ти у поверењу.
Сви они који не мисле да је истина све што шљашти глобалистичком и овосветском славом упакованом у обланду папистичке финансијске и политичке снаге (и папа Францисковог левог либерализма допадања свету), за њих су глуперде, ксенофоби, са погледом као зомби, са зашивеном завесом за иконостас, са дверима закључаним катанцем, мритељи свега неправославног, више него што воле своје православно, итд.

11200616_10152793728561606_6887407097468463876_n

Владика Јован -члан римокатоличког  Крсташког реда витезова. То су тзв. витезови, познатији под именом Хоспиталци. Њихов назив на латинском је Ordinis Fratrum & Militium Hospitalis Leprosorum S.Lazari Hierosolymitani.

За њих су ревнитељи и православни који се гаде екуменске лажне љубави, ништа друго до сирови националисти који у свом национализму (а где је национализам, ту је за њих и фашизам, нацизам, шовинизам) виде леп фолклорни додатак.
Узалуд је таквима причати да је је став сваког клирика Епархије у егзилу (и огромне већине верника) да је сваки национализам ван светосавског, паганство и идолопоклонство.
Узалуд је таквима доказивати да је у манастиру Епархије рашко-призренске у егзилу у бачкој Кули и у катакомби у Бечу, некада на литургији више несрба (Мађара, Словака, Русина, Украјинаца, Рома, Немаца, Пољака) који су се крстили у православљу и побегли од бачких екуменистичких новотараца-кешоловаца, него православних Срба, и да их је све више.

Они који у Цркви и вери Православној виде фолклорни додатак национализму углавном су остали код екуменистичких владика, јер њима екуменизам није ништа до обична црквена дипломатија и нека тешка филозофија – “има ко брине о томе, то су ипак наши свештеници који чувају традицију” – рећи ће вам бранећи отпадију и јеретике у СПЦ.
Они остају у својим храмовима и када им поп оде на Хануку, и када надбискуп беседи са солеје.

Видимо дакле, да таква тврдња екумениста нема никаве везе са реалношћу.

Није реткост да се чује из уста новобогослова и екуменистичких екстремиста да се “артемијевцима не може ништа објаснити”, „да су то људи једне књиге”, “острашћени националисти, који мрзе друге”, и да са нама нема разумног разговора него да се “артемијевци морају разголитити доказима о финанскијским малверзацијама клира и верника Епархије у егзилу”.

16641104_10154210010526606_1036909077350604769_n

Хоспиталци паписти хвале свог члана Јована и његов позив на хиротонију

Свакоме ко је и једном ушао у било који манастир Епархије рашко-призренске у егзилу, посебно у почетку прогона, када су монаси из Манастира на Косову и Рашкој једва изнели и доњи веш, када се није знала судбина и шта их чека, приче о материјалној користи оних који су са том намером отишли за својим прогнаним владиком – делују смешно.

У почетку се није знало ни колико верника ће остати уз прогоњено монаштво и Владику. Бога су молили да их макар оставе на миру у Љуљацима, где би писали и беседили.
И данас је главно питање екумениста (који све гледају кроз своју матерлијалистичку призму) када клевећу Владику Артемија и њехову епархију: “одакле им новац?” – ваљда зато што су “деца монаха најбоље обучена и иду авионом у Турску на море”.
Бог и верници који долазе у манастире знају са колико одрицања, са колико муке су преправљене и дограђиване брвнаре и салаши, напуштене куће и викендице.
Никако да схвате да се нити клир нити било који верник не боји било какве финансијске провере, јер епархију одржавају и издржавају њени верници (оних пар десетина верника – како екуменисти сами себе самообмањују).

Управо ту лежи одговор на питање шта мотивише екуменисте у СПЦ за таква уверења, и за такав речних према онима који се не слажу са њима.

Мотив за екуменизам се види кроз анализу две врсте екумениста:

1) Екуменистички идеолози и искрени верници у то, су из уверења да је љубав све оно што је и сентимент, да ће се сви спасисти, и да се Христова наука и јеванђеље у новим околностима мора тумачити другачије него из времена Средњег века. Као и сви јеретици до сада, иза таквих ставова се крије неки телесни грех (у новом тумачењу, то је израз личности и љубав), па није немогуће да такви хипи-хришћани иза мантије скривају склоност према педерастији, блуду (каквог је морала жена која леже са монахом или владиком?), где нажалост из овога другог неретко дођу и ванбрачна деца која рођена у таквим околностима после расту са многим проблемима.

2) Материјалисти који у екуменизму виде рационални начин да задрже своју финансијску сигурност, позиције према свету, моћницима, медијима, другим финансијски јачим верским организацијама и деноминацијама. Тај став ће углавном бранити одбраном од ксенофобије, као и да су “позвани да сведоче Христа и другима”.
Њих можемо срести у скоро 99% случајева код свештеника који ће такав став бранити егзистенцијом породице. Богослови ће такав став бранити будућим парохијама и начином да се умилостиве надлежним владикама или утицајним екуменистима.

Наравно да је робовање нечистим силама неког појединца нешто што треба препустити Богу и молитвама отаца. Али, када се то робовање везује за појединца који је епископ, па ако тај епископ још квари Православље јересима и новотаријама, када такав оптужује прогоњеног владику Артемија за секташтво, онда православни народ мора да зна с ким има посла.

Још док је био јеромонах на Цетињу под будним надзором свог патрона Амфилохија, Јован Ћулибрк је показивао симптоме гадаринског робовања. И дан-данас ћете чути многе екуменисте који га знају из тих дана да је био “чудан“. Ништа то не би било чудно (сви монаси су чудни за овај свет), да то “чудан“ не значи неконтролисано и ничим изазвано насиље са његове стране према слабијима од њега.

Најочигледнији пример је био када је упао у Цетињску богословију и из чиста мира претукао десетак средњошколаца којима је могао да буде отац. Било је крви, сломљених руку и ногу. Да не би пукла брука у Подгорици како Амфилохије и његови батинају децу на Цетињу, митрополит је тада, док је још било заједничке државе, ургирао преко својих веза да се пребијени младићи превезу хеликоптерима на лечење у Београд на ВМА. Након овог крвавог пира Ћулибрка директор богословије на Цетињу, отац Момчило Кривокапић је у знак протеста главом без обзира побегао за Котор, након што је пре тога дао неопозиву оставку.

Још један случај памте Срби из Црне Горе који добро осликава гадарински немир Ћулбирка. Док је трајао пренос из студија радија Светигоре, Ћулбирк је из чиста мира извукао слепог дечака из столице (који је такође гостовао са њим у емисији) и треснуо га о зид, а потом о под. Они који су слушали пренос могли су чути ломљаву и вриске у студију, и не би веровали сами себи да након емисије нису разменили једни са другима истоврсна запажања.

Како се тачно манифестовао његов гадарински немир након Цетиња, можемо само претпоставити. Ипак, извесно је да се тај немир његов очитује и помахниталом начину ходања, говора и одевања, као и у френетичном екуменизму, новотаријама, али и аутошовинизму (његово кокетирање са култом Степинцеа – “Срби, добро вагајте сваку реч о Степинцу!“ и тражење опроста за наше грехе од усташа).

Такође, и у његовим сталним путовањима у Јерусалим, где је, по свему судећи ступио у папистички крижарски ред хоспиталаца реда “св. Лазара Јерусалимског“. На фотографијама доле можете видети како је он звао тај ред на своје устоличење, како га они хвале да је он њихов најватренији присталица и како траже од њега да настави са “духовним вођењем“ “Срба“ који су чланови тог крижарског реда.

16708444_10154210012116606_5791616654402990563_n

Хоспиталци и посета Патријарха Иринеја са Гораном Карићем (син Драгомира Карића), Дејаном Михајловим из покојног ДСС-а и Тахира Хасановића, другог масона у Србији

Све ово је мали прилог за портрет једног екуменисте.

Нама остаје да на крају поставимо јавна питања владици Јовану Ћулибрку:

1) Да ли је нормално (или је само модерно), да један владика има фејсбук профил на којем је мачак, и који се зове Мргуда Јерусалимовић?
2) Ако волите мачке, које су заиста створења Божја и веома корисне у домаћинству, зар је тој мачки/мачку потребан фејсбук профил да би ловио мишеве/мачке?
3) Да ли сви ваши богослови знају за тај ваш алтер его фејсбук профил мачка Мргуде, или само одабрани?
4) Да ли владике монаси могу имати ванбрачне жене?
5) Да ли владике монаси по канонима могу имати ванбрачну децу?
6) Да ли сте ступили у папистички ред Хоспиталаца, и ако нисте зашто не демантујете крижаре да обмањују јавност на свом сајту?
7) Зашто сте одвели патријарха Иринеја код “хоспиталаца” и да ли вам је веза Горан Карић један од синова браће Карић, или Тахир Хасановић један од најутицајнијих масона који је, као што видимо, у више тајних организација?
8) Да ли је ово начин на који се борите против богословља старих сеоских “не ваља се“ попова?
9) Да ли су владика Артемије и његово монаштво прогнани, јер нису видели предности свих ових модерности?
10) Колико је било жртава у логору Јасеновац?
11) Шта вас још везује за Израел и Јерусалим?

Преузето са ФБ странице ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

ВЕРУЈУЋИ НАРОД У РУМУНИЈИ ОДБРАНИО СВЕТИЊУ

Како је дан раније најављено, „изасланици“ Митрополије молдавско-буковинске (Румунска Православна Црква), насилно су покушали да преузму управу над скитом Радени у округу Њамц.

Screenshot_54.png

Подсећања ради, јеромонах Памво, из скита св. Параскеве у Раденију, не помиње јересијарха Теофана након издаје на Криту. У више наврата архимандрит Харитон је посетио скит, како би извршио притисак на о. Памва да одустане од примене канонске мере која је од светих Отаца препоручена у оваквој ситуацији. Чак и након претњи „преваспитавањем“, скит је напустио „подвијеног репа“. Тако је било и данас.

Јуче, 8. фебруара 2017. године, игуман манастира Петру Вода, архимандрит Харитон (Негреа), обавестио је настојатеља скита у Раденију, јеромонаха Памва, да ће дана 09.02.2017. године доћи у скит заједно са јеромонахом Јованом (Шишманијан) како би служили Свету Литургију, на којој ће бити помињани архијереји које братија скита упорно не помиње због пада у јерес. Игуман је најавио свој долазак у пратњи полиције.

Овај потез мотивисан је одлуком Митрополита молдавско-буковинског Теофана, који је изрекао забрану богослужења на период од 30 дана јеромонаху Памву, због одбијања да помиње архијереје Румунске Православне цркве након потписивања документа јеретичког сабора на Криту, и да ће исти отац бити замењен јеромонахом Јованом (Сисманианом). Одлуку Молдавско-Буковинске митрополије , да је изречена мера забрана богослужења и да му је пронађена „адекватна“ замена, настојатељу скита , саопштио је егзарх те митрополије, архимандрит Никифор (Хориа), приликом посете скиту Радени, дан раније.

Забрана богослужења оцу Памву произвољан је чин Митрополије молдавско – буковинске и изазвана је одлуком братије скита да заштите своје стадо од јереси екуменизма, јереси коју Митрополит молдавско-буковински Теофан (Саву) исповеда својим потписом критских докумената, заједно са свим другим румунским епископима који су били учесници тог срамног сабрања. Према 31. апостолском правилу и 15. правилу Двократног сабора Константинопољског, прекид помињања епископа палог у јерес легитимна је мера, и сматра се да је право и дужност свештеника да их у пракси примењују, те да исти, према 15. правилу наведеног  сабора, не могу бити санкционисани на било који начин ако су се одлучили на његову примену. Одлука да се у скит доведе други свештеник је неоснована, и мотивисана само једном жељом, а то је да се у скиту опет помиње епископ јеретик.

Одлука архимандрита Харитона да се силом преузме скит Радени је произвољан чин, јер игуман манастира Петру Вода нема правну основу за преузимање скита, никакав документ, који показује да је скит Радени у власништву манастира чији је он игуман.

ПРИЧА КОЈА „НЕ ПИЈЕ ВОДУ“: архимандрит Харитон (Негреа) убеђује народ одакле њему као игуману манастира право да преузме скит Радени

Што се тиче претњи архимандрита Харитиона да ће преузети скит уз подршку полиције, и оне су изнете а да при том немају икаквог правног основа, јер полиција и жандармерија интервенишу у  ситуацијама је када је у питању извршна пресуда. С обзиром да таква пресуда не постоји, полиција и жандармерија немају разлога да интервенишу у скиту Радени, јер би у супротном то било флагрантно кршење закона.

Мештани села Радени и око 500 верника из свих крајева земље, који долазе у скит како би присуствовали православним богослужењима, не желе да се заразе јереси екуменизма и не желе да их узнемиравају својим присуством они свештеници, који би током Свете Литургије помињали епископе пале у јерес.  У складу са тим, са негодовањем су дочекали  протојереја  Николаја (Аксентиој) из Тргу Њамца, који је у друштву 5-6 неидентификованих лица  покушао да „преузме цркву“ , док се у њој служила Света Литургија, покушавајући на силу да уђе у Свети Олтар.  Сваки покушај да се делује против воље присутних мирјана, па и учешћем у богослужењима  свештеника који би по својој савести помињао епископе екуменисте, може довести до подизања кривичне пријаве против оних који намећу своју вољу присутним мирјанима, јер по члану 381. Кривичног закона, запрећена је затворска казна свима онима који ометају или спречавају верске службе, што су нешто касније присутни верници и  урадили, подневши кривичну пријаву против протојереја.

Нешто касније,  у пратњи припадника полиције и жандармерије, појавио се архимандрит Харитон. Окупљени народ није дозволио да уђу у цркву скита они које је послао митрополит Теофан. Око две стотине верника, после Свете Литургије, стајало је на степеницама цркве и појало тропаре и химне. Том приликом, „изасланику“ Митрополије буковинско-молдавске саветовано је да оде одакле је дошао, а онима који су га послали да се не враћају док не донесу документа којима доказују своје тврдње- да је скит Радени власништво манастира Петру Вода.

ПРОТОЈЕРЕЈ НИКОЛАЈ АКСЕНТИОЈ У ПОКУШАЈУ ДА „ПРЕУЗМЕ ЦРКВУ“

На сваком крају мора вода је слана, а на сваком мјесту свијета Божије очи гледају. Преподобни Симеон Дајбабски

Извор: ganduridinortodoxie

Види још: Владика Лонгин (Жар) јерархији Румунске Православне Цркве: “Зауставите прогон!” И речи утехе и подршке прогоњеној румунској православној браћи

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Румунска Црква, Црква и јерес екуменизма | 3 коментара

КОМЕНТАР НА ПОСТМОДЕРНИСТИЧКО, ЛИТУРГИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ ВЛАДИКЕ ЈОВАНА ЋУЛИБРКА

16681840_10154200884991606_6764977568933071655_n

ВЛАДИКА ЈОВАН ЋУЛИБРК: Ево данас и у наше дане ми видимо на примеру наших зилота, на примеру следбеника Владике Артемија, колико је у човеку јака та потреба за законом, јака потреба за навиком, јака потреба за обичајем, јака потреба човека да постане роб уместо да буде слободан. Јер шта они проглашавају? Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу, од једва писмених свештеника и развијена током турског робства, уствари, истинско Православље, истинска вера, истинска Христова Црква, а ми сами знамо колико је на ту и такву Литургију утицало и несретно турско време, није Причешће четири пута годишње развијено никаквим богословским умовањем, него је развијено тиме што није било свештеника, па су у велике постове свештеници обилазили села, безбројна села која су имали, па је остало у предању да у ово село свештеник долази на Велики Четвртак, у оно на Велику Суботу, у оно на Цвети, у оно на Васкрс, у оно на Васкршњи понедењак, а и нису људи могли другачије него за та четири пута, колико их је свештеник обилазио, да се за четири пута и причешћују. И онда ми ту навику, навику из турског ропства сада теологизујемо, претварамо у теологију, учимо друге и одцепљујемо се од Цркве, ако други не чине то што ми чинимо. Ја сам био ту сведок када је такав један од тако мислећих људи у олтару Цркве Васкрсења Христовог у Јерусалиму предамном бранио како је то права истина, па рекох: ,,Оче, па побогу, а овде патријарху јерусалимском не објашњаваш то што он ради није правилно и да не зна.“ Наравно, у свом селу, у својој јадној и бедној провинцији где он нешто мало зна више од других, ту ће се он усудити да другог учи и поучава, а овде где зна да други зна више, где се Предање неупоредиво чистије и светлије и неогађеније туђим навикама држи, ту наравно не сме да проговори јер зна да је ту мали да је ту нико и ништа. Управо тако као што и мала људска душа која се боји слободе, која жуди за правилима, која жуди за кавезом, пре свега умним кавезом срца, тај исти кавез којим је окован Христос био на Велики Петак, у коме је Он суђен од тог истог материјала, је направљено дрво на коме је распет.

„Не померај древне међе које поставише оци твоји!“
(Приче 22,28)

Ово је она мудрост одозго, којом нас учи Свето Писмо, но супротно овоме данас нас учи, речју и делом Јован Ћулибрк, један посве модерни владика, који ретко када два пута служи у истим одеждама, или са истом митром, још ређе два пута излази у јавност са истом камилавком или скуфијом и „ћера последњу моду“, што свакако не приличи духовном лицу. Познаћете га по томе што ће се својим ексцентричним одевањем издвајати на сваком скупу епископа, скакаће из авиона са падобраном, испробаће све могуће митре, од српских до грузијских, попут некаквог циркузанта. Но то не би било најгоре да за њега не важи и правило: какво одевање тако и проповедање, модернистичко, ексцентрично, по последњој зизјуласовско-атанасијевско-амфилохијевској моди, „свака капа му лепо стоји“, свака телогија му је „по мери“, само ако је „модерна“, „градска“, ако је „у тренду“, ако му „отвара сва врата овога света“, само нека није „сеоска“, „поповска“, „застарела“, непопуларна у модерном друштву, јер то је једино битно – бити модеран, допасти се овоме свету, бити поштован, цењен вољен од овога света. А такав модерни човек шта би он? Он би само да мења, никако да приклони свој горди модернистички ум пред нечим или неким, макар то био и једноставни типик српских сеоских попова из доба Турака.

Ако је за утеху Григорију херцеговачком, он није једини манекен међу владикама, нити је Иринеј Буловић једини поборник „блаженог“ Степинца, мало невешто и сирово, али упорно пропиње се у такво трагично друштванце, управо славонски, од скора и пакрачки епископ Јован Ћулибрк. Ако је по светим оцима смирење бити једнак са свима, шта рећи о њему који не може бити једнак ни са собом од јуче, барем ће капу накривити „на лево“, јер је јуче била „на десно“, не може да се смири ни за толико да носи камилавке које иначе носе српске владике, а камоли у нечему већем, у теологији нпр.?

Шта рећи о владици који се не стиди да у своју биографију стави да је био рокер, чак критичар рок музике (сатанске – из аспекта православља), ма све може у име моде, све у име служења свету и поклоњења њему. Проповедаће тај о рок музици и као владика, откривене главе (буквално), пун немира, не може ни да седи док говори о року, ваљда му фали електрична гитара – а не сме – и за њега је много. Али време пролази – нова мода долази, ко зна, можда направи и свој рок концерт, мораће да брине о свом бренду и стара се о тренду, све у име тога може, само смирење и послушање нашим духовним прецима не може.

А шта свет ради са својим „поклоницима“ – избљува их, после кратког времена. Свети оци кажу: „презри свет и он ће пасти пред тобом на колена“, а владика Јован Ћулибрк мисли да је превазишао свете оце, њихове поуке су „застареле“, он је човек „садашњости“, „будућности“, зато преправља овакве „ретроградне“ отачке поуке и каже: „поклони се данас свету, а и сутра ако треба, поклони му се увек, и свету и моди и Степинцу ако треба“.

И кад такав један епископ (ваљда) почне да говори о хришћанству и теологији дотужи заиста и сеоском попу, чак и оном из турског доба. И за укус једног таквог неписменог, али православног, попа Јован Ћулибрк не би био ни за чтеца са таквим поступањем, а камоли за владику. Но, „поклоници овога света“ сада су главни кандидати за епископе у Београдској патријаршији, јер је такав курс наметнуо сам патријарх, не мање неправославан од својих епископа, шта више.

А шта и очекивати из духовног рукосада митрополита Амфилохија, који је и сам невјежа у послушању. Још за живота духовног му оца, ишао је тај авви Јустину иза леђа по екуменистичким скуповима, а шта данас ради? То ми, обични људи не можемо ни да изразимо, његова „екуменистичка љубав“, али и јерес, је неисказива и неизрецива.

„Све је добро, само ако је ново“, то је мото „модерних“ српских владика, „све је добро само ако није наше“, то је принцип безбојних и безумних душа које је отхранила ова земља Србија, да би је они уједали, и газили све српско, а хвалили све туђинско. Такав је „тренд“ и „мода“, „што је модерно није тешко“, само да „пловимо низ матицу“, да „пливамо на површини“ ове светске баре.

Но, да је неко нашим старим поповима, чак и у време Турака, причао да ће српске владике хвалити туђе, а газити предање своје светосавске Цркве, ма и тако прости не би веровали. Не би веровали да таквог епископа може родити Српска земља, макар и под Турцима била. Можда баш зато сметају Јовану, иако су одавно под земљом ти попови, а сада и њихова теологија, коју сахрањује Ћулибрк. Сметају му што су били недоучени, неписмени, али побожни и продуховљени. А није ли то главни садржај сваког православног богословља и уједно главни недостатак управо модернистичког богословља, Ћулибрковог? Све има на себи тај шарени, ћулибрчки модернизам, све најмодерније, сваку „капу“, само православне побожности и духа нема. Па какво је то богословље ако нема побожности? Наравно – непобожно и безбожно. Не мари за „међе отачке“, већ за „моду“, „веже коња где му газда из Лондона каже“ – ако је тамо залудни професорчић и неки фанариотски митрополит, масон или само Бог зна шта већ, Зизјулас, написао у пар својих књижица да се служи „овако“, а не „онако“, још ако је то писао у Лондону, на Оскфорду, е, па то мора да се следи и код нас, не смемо „заостајати“ за Лондоном, за Европом, ни за Фанаром. Није битно што је Фанар и дан данас под Турцима, они под Турцима имају „бољи типик“, него ми кад смо били под њима. Фанариоти не могу без Турака ни да чувају богослужбени типик, то нам ваљда поручује владика Јован, зато је њихов бољи, него наш, ваљда Грци боље знају турски, нег’ што су наши неписмени попови знали, па зато „боље“ чувају типик, иако су под Турцима и дан-данас, ево већ скоро 700 година. А, ето, ми само 500, „мало је“ да бисмо сачували „предањски“, ћулибркански начин служења, требали смо попут фанариота бити најмање 700 година под Турцима како бисмо – по владици Јовану, – могли да превазиђемо неписменост наших попова и „неупућеност у теологију“. Или, можда је боље да смо под Арапима скоро хиљаду година, па неких сто година под Израиљцима, попут Јерусалимског патријарха, па ћемо и ми имати тако „сјајан“ типик богослужбени, а не овај наш „сеоски“, који је само 500 година „одлежао“ и био стваран и то само под Турцима, а не и под Арапима и Јеврејима. Ето, нпр. нас у литији не прате Арапи са фесовима и не ударају оним моткама као код Јерусалимског патријарха, сигурно је то детаљ који показује колико је предање јерусламиског патријарха изворно, без Арапа ништа, нема литија, нема типика, ваљда нам то владика Јован поручује? Ваљда нас тиме припрема, да се не изненадимо ако Јован Ћулибрк најми мигранте за своје литије.

Ово је једина порука која се може извући из једног кратког и несувислог коментара Јована Ћулибрка у којем је рекао само једну истину, да је владика Артемије заиста владика, све остало је само модернистичка представа за нецрквен и полуцрквени, али свакако модерни, по могућству режимски, део српског народа.

Ако је ово закључак и порука од модерног и постмодерног Јована Ћулибрка, много је и за здрав разум сеоских попова, ма и чтечева сеоских и из доба Диоклецијана, а не Турака.

Уредништво странице Истина је само једна – владика Артемије

Преузето са  ФБ СТРАНИЦЕ ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Српска Црква | 4 коментара

Јеромонах Харитон са Свете Горе о јеретичким одлукама на Криту и непомињању епископа

Желиш ли, царе свети, више да сазнаш о томе да су они одступили од божанског пута? Син (Божији) и Владика, изричито говори народу овако: Ја сам врата, (Јн.10:7) пут, истина и живот (Јн.14:6); ко уђе кроза ме, тај ће се спасти (Јн.10:9); а који улази другачије, тај је лопов и разбојник (Јн.10:2). (из Посланице Свете Горе против Лионске уније 1274. године)

screenshot_39

Прво морам  да кажем неколико речи о томе шта је заиста  екуменизам и о каквој јереси је реч. Екуменизам је настао у световним круговима. Из историјске перспективе, можемо рећи да је екуменизам  покрет који је настао након Другог светског рата-  1948. године,  са циљем да се уједине различите протестанстске групе. Несрећа је да је од самог почетка у овај покрет  била укључена и Васељенска Патријаршија у Цариграду, желећи тако да ступи у Светски савет цркава и тамо оствари право на равноправно чланство. Уз сво дужно поштовање љубави и осећаја припадности која је у срцима нас православних Грка, у односу на  патријаршију и патријарха, када говоримо о екуменизму, видимо  да је од самог почетка Патријаршија направила велику грешку: дозволила је себи да одступи од светоотачке традиције  како би се присајединила  са световним системом.

Зна се да смо ми   – једна Црква, Православна, једина истинита Црква која постоји у свету,  a Патријаршија  је пристала да учествује у Светском савету цркава  као равноправан члан са свакојаким протестантским  групама. Односно,  да ли је место  у том  такозваном Светском савету цркава, где јереси имаjу једнака права каква има и Патријаршија, не само Васељенској патријаршији него и свим  другим  Православним Црквама које су чланице ове организације?  Оно што привлачи нашу пажњу  од самог почетка је да се  они називају „цркавама“, што значи да је Васељенска патријаршија самим чланством у организацији под тим именом, баш као и све остале Православне Цркве које су чланице Савета,у старту (самим учлањењем),признала протестанске деноминације као “цркве”.

Гледајући кроз историју, видимо да свих ових деценија Васељенска патријаршија само следи екуменистички курс који је започео  1902. године,  када  је био први покушај  да се ступи у контакт са протестантским светом, англиканским, на Западу.

Године 1948. она постаје равноправан члан Светског савета цркава, а од тада до данас, било је много покушаја да се институционализује тај однос, са крајњим циљем уније. Савет, како обично кажу,  служи за развијање тзв. теолошких дијалога. У ове теолошке  дијалоге, 1960. године, ако се не варам, укључују и паписте.

Дакле, екуменизам је, од самог почетка, покрет који одступа од Традиције Отаца. Нама дакле, то доказује да је екуменизам јерес, што је  врло  јасно рекао још  пре неколико деценија свети   Јустин Поповић из Србије, јер по њему, екуменизам не само да је јерес, него свејерес  јер у себи сједињује све јереси.

Питање које нас брине је то какав став треба да имамо према екуменизму. Свети Оци нам говоре да  највећи непријатељи Цркве нису прогонитељи хришћанствa, него јереси и јеретици. Цркву ништа није више угрожавало од јереси и јеретика. Прогонитељи су били идолопоклоници царева који су се такође борили против вере Христове у првим вековима хришћанства, али је прогон Христољубивог народа одвео  тај народ у мучеништво. Ђаво је видео да се кроз мучеништво рађају светитељи  и одмах је почео са препреденијим  покушајима да сруши хришћанство и истинску веру, и зато ствара јереси.

Јереси су се појавиле самом појавом хришћанства, нажалост.  Прва позната јерес под називом гностицизам личи на данашњу јерес екуменизам. И они су подражавали  синкретизам.  Оно што се дешава  данас, је да се екуменизмом покушавају ујединити  све јеретичке групе тзв. „цркве“ у једну „цркву.“ Да се разумемо,  не можемо бити равнодушни ни на само постојање јереси,  а камоли када се јерес следи.  Јерес нас по учењу Светих Отаца, одваја од Христа, који је истина, а самим тим нам одузима  и вечно спасење наших  душа.

Реалност је таква да  живимо  у тешким временима, јер екуменизам је достигао свој врхунац, можемо  рећи, нарочито након што се одржао јуна месеца, Сабор на  Криту. Ту су  нажалост, предстојатељи десет Аутокефалних  Православних Цркава, потписали и одлучили неке ствари које не одговарају нити  догматима  (учење Цркве),  нити еклисиологијом Православној Цркви, нити  њеној историји. По свим богословима, епископима и  учитељима који  су се посветили анализирању одлука Сабора на Криту,  стоји да  овај Сабор  није православни  сабор и да његове одлуке нису православне. Зато би требало да и ми сада  заузмемо  став против овог сабора. Православни хришћанин не могу  одобрити  и прихватити одлуке овог сабора, јер нису православне.

Врхунац безумља  овог сабора огледа се у томе да се његовим одлукама прихвата да су  папа и сви јеретици „цркве“ као ми,  прихватањем валидности Тајинстава у јеретика,  свештенства, Свете Тајне Крштења, са крајњим циљем да се ујединимо сви заједно у једну цркву. Ово  никада не може прихватити нико православан.

Све то доводи нас до питања:“Шта да радимо, и какав став треба да заузмемо?Као православни , који  желе да прате Оце Цркве, дужни смо да  одбацимо одлуке овог сабора, које су по свему јеретичке. Поткрепићемо исправност оваквог става богословским тумачењима. Први корак је да се прекине молитвено заједништво  са онима који прихватају одлуке овог јеретичког сабора. Не можемо ми као православни да останемо  у заједници са онима који су у заједници са јеретицима Први корак који нас се тиче  је помињање епископа.

У нашој Цркви, у нашем литургијског животу, помињање епископа је директно повезано са нашим  спасењем и освећењем кроз тајинства Цркве. Ако је епископ православан, онда смо у послушању том епископу, помињемо његово име у свим тајинствима и добијамо благослов и благодат Божију. Међутим, када се епископ не руководи “речју истине”онда морамо да пратимо шта нам кажу Свети канони. Данас конкретно,  због одлука Критског сабора, „тзв. Великог и Светог“, који није ни велики, ни свети, не можемо помињати  епископе који су потписали и прихватили одлуке овог сабора. Тако нас уче Свети Оци.

Ми не говоримо ништа „из главе“, нити износимо  наше мишљење, нити нека своја “учења”, за то нема потребе, наша је обавеза да исповедамо по учењу Светих Отаца, које нам је остављено и  у  односу на то учење не сме бити ни најминималнијег отклона. Када говоримо о помињању епископа, ту не сме да буде сумњи, Свети канони Цркве су веома јасни. Петнаесто правило Двократног сабора Константинопољског, јасно каже  да када владика одлучи да се не руководи  „речју истине“, онда морамо да зауставимо његово помињање. Главни, најважнији смисао правила је  да ако помињемо епископа који исповеда јерес, ми постајемо судеоници јереси у свом веровању.

На помињање епископа  не смемо гледати као на неки формални чин, него као нешто од суштинског значаја за наше спасење. О томе уче и  Свети Оци са Свете Горе, у својој посланици Императору Михаилу VIII Палеологу, у којој кажу: “Јер се и у петнаестом правилу светог и великог такозваног Прводругог [сабора] каже да не само да нису криви, него да су и похвале достојни они који се одвајају и пре саборске осуде од оних који свенародно проповедају јеретичке измишљотине и од отворених јеретика, зато што су се они одвојили не од епископа, већ од лажиепископа и лажиучитеља. И њихов поступак је достојан одобравања и приличи православним хришћанима, зато што то није раскол у цркви, већ напротив одстрањивање раскола и чување истине.“

Даље, у истој посланици светогорски оци кажу: „Како то да отрпи православна душа а да се истог часа не одврати од општења са онима који га помињу, како да их не сматра издајницима светиње? Зато што је Православна Црква Божија, изговарање имена архијереја при свештенодејству, првобитно сматрала за пуно општење. Јер је, у Објашњењу Божанствене Литургије (св. Германа), написано: „свештеник изговара име архијереја, показујући тиме и своју потчињеност вишем [од себе], и општење с њим, и прејемство његове вере и свештенодејства“.

 

Онда следи питање: Ако владика којег помињемо не исповеда православну  реч истине, шта да радимо? Оци ће нам јасно рећи да не смемо ни поменути његово име јер, његовим помињањем исповедамо исту веру какву он исповеда.  Ту говоримо о нечему  што данас измиче пажњи многих, јер постоји заблуда многих свештеника, монаха и мирјана који кажу „не слажемо са епископима који исповедају јерес али морамо  да их помињемо , јер смо присиљени  да то урадимо“.

– Оче, данас  многи кажу да је боље држати се неких  грешака и остати у Цркви, него бити ван Цркве и у истини. Како ви разумете ове речи?

Први пут чујем. Мислим, слушам сада и то ми је невероватно … … како је могуће да један епископ може рећи тако нешто. То значи да они нису разумели шта је Црква. Могуће ли  је да Црква буде без истине  или да  је истина  изван Цркве? Истина и Црква су идентичне, оне су једно. Имамо речи Господа. Шта вели Господ? Он каже „ако останете  са мном, онда треба да знате истину, и истина ће вас ослободити“. „Ја сам истина“, рекао је Христос, Христос се идентификује са истином, није рекао: „Ја сам црква,“ нигде у Јеванђељу. Он је рекао, „Ја сам Истина“. И сада постоје епископи који кажу да је боље бити  у Цркви а не у истини? Шта то значи? Неразумљиво је.

– У овој ситуацији, можемо ли имати грешке у Цркви  или  пак говоримо о  јереси  у Цркви? То су две различите ствари.

-Ево, нажалост, види се  једна од највећих штета екуменизма.Мислим на то што  данас многи епископи и теолози екуменисти, верују у тзв. епископоцентричну теорију, и то нажалост пролази и међу народом. Шта то значи? За њих је епископ Црква, што је очигледно папистичка теорија, јер и сам папа каже:“Ја сам Црква.“Ова идеја је заживела и код православних епископа. Сваки епископ сматра “Ја сам  Црква”, као папа римски , а нажалост онда то прихвате и свештеници, па сваки свештеник каже  “Ја сам Црква, јер ја тако кажем.“

Наравно у складу са Јеванђељем, Светим  Писмом са Оцима Цркве које  следимо,  не можемо подржати  неког ко се усуђује тако нешто да каже.  Одакле му то право? Проблем се састоји у томе, да свака особа идентификује епископа са Црквом. То је богохуљење. Црква је  Христова. Глава Цркве је сам Христос. Ми смо делови  Тела Христовог. Глава је само једна, нико не може заменити главу Цркве јер је Глава сам Исус  Христос. Ето зашто неки људи кажу да више воле да буду  у Цркви и да се боре унутар Цркве, да не буду изван Цркве чак и ако је тамо  истина, и говоре против Отаца Цркве,који кажу  да се  Црква   идентификује  са истином, са Христом.

Све су то плодови екуменизма, јереси екуменизма. Морамо бити веома пажљиви и морамо бити веома опрезни да останемо  постојани у истини Христовој. И зато проучавајмо богословске изворе, списе Отаца, да останемо  чврсти у нашој вери, јер без вере нема спасења. Оно што данас доживљавамо, не би требало да нас изненађује  јер су нам Свети Апостоли то најавили на почетку Јеванђеља. Апостоли нас уче да се чувамо од  лажи и обмана. Да погледамо шта је Свети Јован Богослов, апостол и јеванђелист  љубави,  изразио  у својим писмима и да упореди са рационалном љубави према  екуменистима данас. У поглављу четвртом, посланици првој, нас упозорава да  не верујемо свакоме духу, него да  испитујемо духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свет. Да по  овоме распознајемо  Духа Божијег: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је; А да сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега смо  чули да долази, и сада је већ у свету.

Учење наше Цркве  у неколико речи, да не дужимо превише, јесте да  морамо бити веома опрезни са  јереси, јер нас  јерес одваја  од тела Цркве и нашег спасења. Посебно јерес нашег доба екуменизам  је велика замка која се спомиње  у речима Светог Писма, о којој су говорили  Свети Оци, која  све деформише и на крају мења дух и одваја нас од Светих Oтаца.

На крају морам да кажем из  пуно љубави према онима који чују ове речи, да нам није жеља да износимо неко своје мишљење,  ми само исказујемо мишљење Отаца Цркве.  Морамо имати више вере и поверења у Бога јер живимо у веома тешким временима. Да не треба да очајавамо, већ да нам кроз радост, мир, оптимизам и наду док пролазимо   кроз ове потешкоће, нарочито у питањима вере, Бог даје прилику да покажемо своју љубав према Исусу Христу и православној вери. Свако време је имало своје јереси  и јеретике  и увек су били   опасност која је претила Цркви. И када је у опасности Црква се бори, али не бива поражена-  „Црква посрће, али неће потонути“, каже Свети Јован Златоусти. Црква  Христова  је стена коју  су ударали таласи јереси и прогонитеља, али је увек остајала стабилна. Уздања нашег у Цркву   увек има и ми захваљујемо Богу да нам данас даје  прилику да исповедамо своју веру, да покажемо  своју љубав према Христу и православној вери, усред свејереси  екуменизма који прети свима.

Ово искушење треба да подносимо са смирењем и великом понизношћу  и треба да будемо свесни да смо ми само људи, слаби и склони греху, и да зато што смо грешни не треба да се ослањамо  на своје врлине и моћи, него да свесни својих слабости и огреховљености, принесемо нашу веру као жртву Богу. И да  молимо Бога да нам да снаге да понесемо  овај велики Крст исповедања вере, знајући да ће Бог бити уз сваког од нас.

Немамо шта да понудимо  Богу, осим нашег исповедања  и наше вере у Христа. Зато Христос каже у Јеванђељу: „Када Син човечији дође на земљи да ли ће наћи веру?“ То је веома важно, јер сви Оци кажу да у овим последњим временима једино шта Христос од нас тражи, пре свега, јесте наша вера, да останемо  чврсти у нашој вери. И да  сваки дан молећи се, тражимо да Господ просветли нас, и свештенике и епископе, да би сви остали чврсти у вери, и  да подржавамо једни друге, да будемо у заједници  и љубави ми  сви православни, да се објединимо, и да имамо  веру да нас  Бог  неће напустити.

Када је Бог је са нама нико не може да нас порази. Исус Христос и Црква побеђују. Онај који верује увек је  победник.  Да останемо чврсти у ономе за  шта су наши Оци рекли да је Црква. И као што каже Синодик који се чита у Недељу Православља: „Пророци како видеше, апостоли како научите, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио – тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење (την κατά σχέσιν προσκύνησιν).  Ово је вера Апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди.“  – држати се  онога  што су нам дали Оци  без немира и страха у души. Бог и Богородица ће уредити за наше спасење које желимо.

Све је могуће   у Светој Цркви Христа Бога,  и то је  само Света Православна Црква, и једино у њој нам има спаса, кроз Господа нашег Исуса Христа.

Желим вам  свима да имате  снаге, радости и мира у  души и поверење у Светог Духа којим смо увек вођени  и који никада не напушта Цркву Његову . Црква је Света   и следимо  Исуса Христа понизно, путем којим су ходили Свети Оци. То желим свом својом душом, да останемо чврсти у нашој вери.

 

Они, владико свети, ни најважније чланове Вере нису оставили без измена и кварења. Зато не само да се одсецају од посвуд равномерног и прекрасног, изгледом доличног, тела Христовог (Еф.4:16), већ се и сатани предају. (из Посланице Свете Горе против Лионске уније 1274. године)

 

 

Извор: aparam-ortodoxia.ro

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 2 коментара

ФАРСА: ИГУМАН МЕТОДИЈЕ И МОНАХ АНТИПА (ИЗ МАНАСТИРА ЕСФИГМЕН) ОСУЂЕНИ НА 20 ГОДИНА ЗАТВОРА

Атина, 28. јануар 2017. године– Кривични суд у Солуну,  у одсуству, осудио је на 20 година затвора игумана Методија (Папаламбракопулоса) из „старог братства“ манастира Есфигмен на Светој гори и монаха Антипу за пружање отпора и употребу „молотовљевих коктела“ када су на све начине покушавали да  избегну избацивање из  манастира,  јула 2013. године. Монаси су и даље у опкољеном манастиру  и мало је вероватно да ће се предати властима.

screenshot_28

Испоставило се да је ова Одлука суда без   преседана – никада раније Суд није  донео тако строге казне за коришћење „молотовљевих коктела“. „Молотовљеви  коктели“ су омиљено оружје грчких анархиста, и већина осумњичених се пушта на слободу одмах након хапшења, а они који се процесуирају, ретко када добију затворску казну дужу од два или три месеца. „Ново братство“ манастира Есфигмен  подржало је пресуду, наводећи да је донета на основу „здравог разума“.

Историја сукоба

Пре неколико година, суд по захтеву  црквених власти Свете Горе наложио је  најмање двадесеторици монаха  да напусте манастир и да манастир уступе „новом братству“ формираном  2005. године. Монаси „старог братства“, који  већ  пола века нису у заједништву са Васељенском  патријаршијом, одбили су  да напусте манастир.

Сукоб између  братства манастира Есфигмен и Цариградске патријаршије, под чијом јурисдикцијом је Света  Гора,  почео је 1965. године. Разлог за то је био сусрет између Васељенског патријарха Атинагоре и папе Павла VI, и даља сарадња са римокатолицима, коју су монаси Есфигмена сматрали  издајом  вере једног православног  патријарха. Преосталих деветнаест светогорских манастира подржали су формирање и именовање „легалног“ братства Есфигмена, од стране власти Свете Горе, чиме  су дотадашњи монаси „старог братства“  проглашени дисидентима  и требали су да напусте манастир, како би се у њега уселило „легално  братство“. Међутим, „бунтовни  монаси“ су одбили да напусте манастир – један од најстаријих на Светој Гори. Изграђен је у V веку, у њему се  чувају  свете мошти многих светитеља  а у  библиотеци манастира  има скоро 400 вредних  рукописа и осам хиљада књига.

gk_ps_monk

Сукоб из јула 2013. године

У јулу 2013. године, дошло је  сукоба специјалних снага полиције Грчке и побуњених монаха. Монаси су пружили оштар  отпор када су покушали да их  иселе из манастира и спроведу у Кареју  (главни је град и средиште Аутономне монашке државе Свете Горе).  На полицију су тада бацали камење, молотовљеве коктеле, бакље.

Пресуда

На оптуженичкој клупи нашло се једанаест  људи, укључујући осам монаха.Суд је утврдио да је игуман Методије тај који је  распиривао насиље, монах Антипа се сматра кривим за подметање пожара, изазивање експлозија, складиштење и употребу  експлозива и незакониту употребу оружја и осудио их је  на по 20 година затвора. Одлука ступа на снагу одмах.

Осталих шест монаха, који се сматрају саучесницима, осуђени су на затворске казне, од четири месеца до максимално 10 година, и  њихов случај ће бити поново  испитан у жалбеном поступку.

Суд је ослободио тројицу који су, по њима, били присутни  јер су помагали монасима у обезбеђивању основних животних потреба.

Игуман Методије и монах Антипа нису били присутни на суђењу, заступали си их адвокати.  По овој пресуди монаси би требали бити одмах ухапшени и спроведени  у затвор.

Очекује се да ће овакав развој ситуације изазвати нову реакцију, јер се још увек не зна да ли ће монаси желети да се предају или ће и даље остати опкољени у манастиру. Свакако ова ситуација је без  преседана у историји постојања монашке републике -Свете Горе, и ако не постоји жеља осуђених монаха „бунтовног братства“ да се предају , није јасно како ће власти реаговати у складу са донешеном одлуком.

assets_large_t_420_54231875_type12128

„Штаб побуњених монаха“

„Ново братство“

У међувремену,“ново братство“ манастира Есфигмен подржало је пресуду, наводећи да је донесена на основу „здравог разума“.

„Једна ствар је исповедање вере, а друга  то што су употребом експлозива починили тежак злочин. Једно је духовно несагласје, а друго непоштовање закона Свете Горе и државе“, наводи се у саопштењу објављеном на сајту грчке агенције „Ромфеа“.

„Нова братство“, изјавило је у вези са оваквим  развојем ситуације да је одлучило да још једном апелује  на људе „који су одлучили да наставе са неоснованим  запоседањем  манастира.“

„Позивамо их поново у љубави, као и 2005. године, у доба  када је наш први игуман био благословени отац  Хризостом. Приђите нам  са Духом Божјим. Братство и администрација манастира су спремни да прихвате сваког брата који долази са добрим намерама, и учиниће сваки напор да их врати (у службу). Све можемо решити  мирно и без фанатизма, како би смо заједнички допринели окончању дуготрајне,  узалудне  и безнадежне окупације манастирских просторија „- наводи се у саопштењу.

Претходно, по информацијама грчког сајта „Ромфеа“, 6. априла прошле године, суд у Солуну осудио је 14 монаха из манастира Есфигмен на 6 месеци затвора због „незаконитог заузимања манастирских зграда”. Игуман манастира  и осуђени монаси одбили су да се повинују одлуци суда и ако је била коначна и на њу није било право жалбе.

Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк 18,8).

Извор: ria.ru

Види још: Монаси светогорског манастира Есфигмен осуђени на затворске казне

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 1 коментар

Хорепископ Максим (Новаковић): ЕКУМЕНИСТИ УНИШТАВАЈУ СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ

О томе колику опасност по Православну Цркву представља јерес екуменизма  и да ли Српска Православна Црква одолева овој пошасти данашњице, у интервјуу за сајт „Балкан инфо“ говорио је Његово Преосвештенство хорепископ новобрдски и панонски Г.Г. Максим. Колико врхушка наше Цркве саучествује у ширењу ове свејереси и како се борити против ње, ко је изнедрио ово религијско чудо идеологије глобализма, ко га финансира и да ли прихватањем екуменизма, губимо духовност која је одвајкада била срж нашег националног бића, о свему томе и о још многим другим занимљивим питањима можете чути у емисији  „Интервју“, која је објављена 27. јануара 2017. године.

screenshot_43

У наставку можете видети одговоре на уводна питања овог интервјуа, која су свакако добра препорука да погледате цео интервју- где  између осталог, захваљујући  љубави, поверењу и послушности  према свом духовном оцу, владики Артемију, хорепископ Максим (Новаковић) одговара на питање зашто је владика Артемије прогоњен и како је основана Епархија рашко-призренска у егзилу.

Преосвећени владико Максиме, можете ли нам рећи нешто о проблему екуменизма данас у православљу и због чега је екуменизам ипак већа опасност него што неки то тврде?

„Сви ми у Православној Цркви, особито ми пастири дужни смо да се држимо предања које су нам оставили Свети Оци. Ми православни Срби имамо посебно један велики благослов од Бога што нам је дао два велика светила Цркве у прошлом веку, то су св. владика Николај Велимировић и св. Јустин Ћелијски. Св. Јустин Ћелијски је духовни отац нашег духовног оца владике Артемија и једна од ствари које се посебно истичу у његовом светоотачком, богословском предању, догматском, јесте управо његов непомирљиви и искључиви став према екуменизму. И он се најбоље може дефинисати у једној реченици оца Јустина, тј. у једној констатацији – он је рекао да је екуменизам не јерес, него свејерес. Дакле један покрет, једна идеологија која у себи генерише све постојеће јереси у данашњем свету.Ето то је најкраћа дефиниција екуменизма у том богословском смислу. Ми знамо из Црквеног Предања да је један од највећих грехова и највећих опасности за православље и Православну Цркву управо јерес, тим пре је свејерес још већа опасност од свих оних јереси са којима се до сада Црква кроз своју историју суочавала и добро сте рекли и констатовали, ова јерес не угрожава само Српску Православну Цркву, већ Цркву у васељенском смислу, дакле православље на васељенском нивоу. И то је једна од најопакијих јереси са којом се Црква у својој историји до дана данашњег суочавала, како наведосмо управо из тог разлога што у себи садржи све оне јереси које су до сада осуђене на Васељенским и на Помесним саборима од стране Светих Отаца.

Преосвећени, значи ли то да када неко оде да се моли са католичким свештеником и учествује у Литургији да је то вид екуменизма или екуменизам подразумева и неке друге ствари?

То је апсолутно један од најраспрострањенијих видова практиковања екуменизма, то је практична пројава екуменизма. Знате, заједничко мољење православних, верника, обичних верника, а тим пре православних пастира, представља велики канонски прекршај, постоји најмање пет до шест канонских правила која строго санкционишу оне пастире који се усуђују да се моле са неправославним људима, неправославним свештенством  у различитим јеретичким деноминацијама и заједницама. Дакле то је један од видова који је најраспрострањенији практичних начина упражњавања екуменизма и сведочења неког да се залаже за екуменизам, али свакако оно што је ту такође опасно и можда још опасније јесте та екуменистичка, јеретичка теологија која је у позадини тих заједничких молитава, које су нажалост у Православној Цркви, а посебно у СПЦ постале свакидашњица данас. И та појава заједничког мољења и вршења неких богослужбених радњи са неправославнима, осим што представља грубо кршење Канона и светоотачког Предања, изругивање практично са тим светоотачким Предањем, представља један вид. тзв психолошког екуменизма. Наиме, на тај начин ти епископи или свештеници из реда православног клира који су опредељени за екуменизам, на том психолошком нивоу припремају православни народ да што лакше прихвати онај крајњи екуменистички циљ, а то је уједињење православних са свим осталим јеретичким деноминацијама а посебно са римским папом, дакле то је једна врста нове уније са Ватиканом, без претходног покајања тих јеретика и прихватања вере православне, што је основни предуслов да неко буде члан Цркве Православне, да прихвати веру православну.

А нису ли католици само заблудела браћа, да ли су они заиста јеретици?

То што сте рекли да су заблудела браћа управо и значи да јесу јеретици. У чему су заблудели, управо у догматима вере, а врхунац те њихове заблуде која је почела том Великом шизмом 1054. године, и ако је путем наметања filioque у Символу вере, то догматско размимоилажење почело и раније. Дакле од 1054. оно је непростано умножавано, дакле римокатолици су непрестано измишљали нове и нове јереси а врхунац свих тих јереси, свих тих новачења у вери јесте „Догмат о папској непогрешивости“. И свеукупни папизам и њихово деловаље и њихово учествовање у том екуменистичком, тзв. „дијалогу љубави“ углавном се окреће и око тог њиховог главног догмата о папској непогрешивости који представља по речима оца Јустина највећи пад у човечанству после Адамовог пада и Јудиног пада. Дакле целокупни тај дијалог екуменистичке стране Ватикана, води се само са једним циљем , да се сви православни покоре власти тзв. „непогрешивог папе римског“. Тако да то уопште, како на самом делу видимо није некаква заблуда, као што ниједна јерес није наивна заблуда, притом када јеретици исповедају јерес то је нешто, можемо рећи уобичајено, али оно што екуменизам доноси, што је веома опасно је то да православни пастири, барем по имену православни, пастири, престојатељи попут Патријарха српског, нажалост, Иринеја и осталих епископа у СПЦ,  дакле опасно је када они почињу да исповедају јерес, управо јерес екуменизма која угрожава учење о православном учењу о Цркви, тзв. Православну еклесиологију, брише те јасне међе и границе Цркве које су Свети Оци поставили. И из тог разлога је екуменизам опасан, јер је то напад на Православље и на Цркву Православну изнутра, а ми знамо да је напад изнутра увек најопаснији напад.

ИНТЕРВЈУ ХОРЕПИСКОПА МАКСИМА ЗА „БАЛКАН ИНФО“

„Држи се јуначки, чедо и нека се укрепи срце твоје, јер ћеш узети на себе претешке подвиге Христа ради; но сам Христос биће ти у свему помоћник, крепећи те и тешећи дух твој“. (св. Симеон Столпник)

Извор: БАЛКАН ИНФО

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма | 2 коментара

СВЕ СНАЖНИЈИ ОТПОР ЕКУМЕНИЗМУ У РУМУНИЈИ

„Наша једина жеља је да наставимо да живимо и деламо у духу Православља, онаквог какво је проповедао Господ Исус Христос, Православља по предању Његових светих Апостола и светих Отаца, Светим Писмом, које је Духом Светим озакоњено на Васељенским Саборима Цркве“.

Screenshot_11.png

Након Сабора на Криту, Румунију је запљуснуо широк талас непомињања епископа који су учествовали у раду псеудо-сабора и потписали његова документа. Од новембра месеца, храбро се исповеда вера у скиту Радени (скит Свете великомученице Параскеве), када је настојатељ скита јеромонах Памво отвореним писмом обавестио игумана манастира Петру Вода архимандрита Харитона (Негреа), да престаје са помињањем надлежног архијереја. И поред притисака и претњи „преваспитавањем“, братија скита и мирјани који тамо долазе не посустају.

Упоредо са отпором екуменизму у скиту Радени растао је и отпор у манастиру Петру Вода. Након првобитног оглашавања јеромонаха Тихона, коме је услед најаве да ће сходно 15. правилу Двократног Константинопољског сабора престати са помињањем надлежног архијереја (и у овом случају као и у скиту Радени, то се односи на јересијарха митрополита Теофана (Саву)), запрећено прогоном из манастира, подршку су му јавно изразила још шесторица монаха. Оваква одлука јеромонаха, борца против екуменизма, резуртирала је салвом увреда на његов рачун, где је оклеветан до те мере да је игуман, (архимандрит Харитон), изјављивао чак и наводећи име сведока од којег је то наводно чуо, како се јером. Тихон окористио новцем који су мирјани даривали приликом посета манастиру. Нешто касније „именовани сведок“ негирао је наводе игумана. Оно што је уследило након тога јесте да се од 09. јануара ове године, не помиње надлежни архијереј и у манстиру Петру Вода (од дела братије), о чему је раније поменути јеромонах Тихон, отвореним писмом обавестио игумана манастира.

screenshot_14

јеромонах Памво (скит Радени) и потписи исповедника манастира Лакул Фрумос, којима потврђују да престају са помињањем потписника критске јереси

У писму га позива да поштује учење њиховог заједничког учитеља, старца Јустина (Парву), који се свим срцем борио против екуменизма: „Са тугом и дубоком нелагодношћу прочитао сам Ваш одговор након пријема писма којим сам Вас раније замолио да искажете поштовање наслеђу оца Јустина и да покажете да се заиста борите против јереси екуменизма, званичним престанком помињања надлежног архијереја у манастиру Петру Вода, и да подржите борбу коју већ месецима води братија скита Радени, основаног такође по благослову нашег возљубљеног оца Јустина, којој како сада видим одбијате да се прикључите и да је подржите“. Даље, коментаришући одговор архимандрита Харитона, у чију је немилост пао након првог обраћања, јеромонах Тихон каже: „У овом одговору бавићу се само деловима Вашег писма, на које је сматрам вредно пажње одговорити. Проанализираћу пре свега једину праву истину у Вашем одговору – признање „да су на Криту изражена одређена одступања од учења Цркве“.

„Изјава да су на Криту изражена одређена одступања од учења Цркве, када се преведе на језик догми и канона гласи: На Криту сте пали у јерес- јер свако одступање од учења Цркве је по дефиницији јерес – а све остало су само Ваши  покушаваји да ствари не назовете правим именом. Стога, права истина онога што сте изнели у Вашем писму је да сте на Криту пали у јерес“.

Писмо су осим јеромонаха Тихона потписала још шесторица монаха братства манастира Петру Вода: монах Ананије(Бурлуй), монах Аверкије (Капрэ),монах Памфил(Бонач),схимонах Јеремија (Мокану), монах Теодот и јеромонах Серафим(Райча).

Само дан након  одлуке дела братије манастира Петру Вода, огласио се и јеромонах Онисим (Бану), отвореним писмом Његовом Преосвештенству Андреју, епископу Ковасне и Харгите:

Преосвећени,

Ја, доле потписани јеромонах Онисим (Бану) сабрат манастира Фагетел, округ Харгита, Епархије Ковасна и Харгита, објављујем да сам од дана 10.јануара 2017. године, престао са помињањем Вашег Преосвештенства на свим богослужењима. 

У последњих шест месеци, након одржаног псеудо-сабора на Критутемељно сам анализирао сва дешавања на Криту и њихов утицај на нашу цркву након сабора, и са великом тугом сам закључио да сте им се приклонили, и да примењујуете одлуке овог Сабора у свом пастирском раду у Епархији и ако су очигледно јеретичког карактера, што за последицу има ширење јереси папизма у Епархији Ковасна и Харгита  и обмањивање од оних који би требало да се руководе „речју истине“.

Образлажући своју одлуку, јеромонах Онисим наводи  да није донешена исхитрено него након вишемесечне анализе догађаја-издаје вере на Криту, и на основу вишегодишњег деловања именованог епископа чији је сведок и сам био:„Све оно што сте чинили протеклих  19 година, ширење јеретичке теорије фило-папизма и подршке екуменистима  у манастиру Фагетел, а онда и у читавој епархији Ковасна и Харгита, навело ме је да прибегнем оваквом решењу, јер га  сматрам најподобнијим, да прекинем са помињањем Вас Преосвећени  на свим богослужењима.“

Напомињем,  да  непомињање као заштиту од кривоверја и ограду од екуменизма, препоручује и примењује и јеросхимонах Јулијан Продромит, старац који се Вама Преосвећени показао као искрен и  близак пријатељ и добар духовни саветник, посебно током постдипломских студија у Грчкој. Дана 10. јануара 2017. год. када се празнује свети Антипа из Калаподештија, један  од заштитника скита Продром, осетио сам потребу јачу од страха од световних санкција и тако сам одлучио да од тог дана прекинем са помињањем Вас Преосвећени“.

Изнео је и друге разлоге који су га навели да овако поступи -„са надом да ћете се исправити и да ћете водити поверено Вам  од Христа стадо ка спасењу“:

– Пре 2000. године, док  сам још био  био искушеник у манастиру Фагетел, био сам сведок да сте дозволили римокатоличком „свештенику“ приступ Светом Олтару, занемарујући чињеницу да неко ко није крштен у Православној Цркви нема благодат свештенства

– У периоду  после 2000. године, прихватили сте, као игуман манастира Фагетел да се само помазањем јеретици паписти приме у Свето Православље, не поштујући тако  каноне Цркве и свете Оце, чиме сте уствари признали балидност крштења јеретика и богохулну папистичку догму Светог Тројства

– На почетку свог архијерејства, када сте постали Епископ  Епархије Ковасна и Харгита, јавно сте изјавили у интервјуу емитованом на радију, да нисте једини православни епископ у ова два округанего да постоји још један епископ, епископ гркокатолика. То је довољно да будете рашчињени.

– Током 2016. године именовали сте архимандрита Емилијана Телцеана за игумана манастира Топлица. Према изјавама братије манастира, постоји сумња да Емилијан Телцеан није крштен како учи наша Црква, неко да је овај некада гркокатолик, само Светом Тајном помазања примљен у православље, што је потпуно против канона, па чак и ако је у духу савременог јеретичког екуменизма, ово постала уобичајена пракса. Сматрам да човек који није крштен као православни не може да буде свештеник, штавише игуман највећег православног манастира у надлежности Епархије Ковасне и Харгите. Исто тако, у време док сам био  духовник манастира Пресвете Богородице  у Могланешти-Топлица, горе поменути архимандрит Емилијан је крстио  иноверно дете, само га помазујући. То се догодило без мог знања, када је  монахиња манастира Топлица – којој сам био духовни отац – довела дете у  манастир у тајности без да сам имао сазнања о томе.

– Сазнао сам недавно и за посланицу која је кружила а издата је  пре неколико година од стране Светог Синода Румунске Православне Цркве, која препоручује/одобрава примање инославних у православну Веру само помазањем, признавајући тако валидност јеретичког крштења. Ви сте као члан Светог Синода, доследни у њеном спровођењу

 – Био сам сведок покушаја од стране свештеника Вама потчињених да не чине Свету Тајну Крштења троструким погружавањем, него само поливањем, и у тој ситуацији био сам принуђен да предузмем мере и да дете буде крштено како је предвиђено учењем Цркве Христове, односно троструким погружавањем

– Постоји велики број ученица у нашој Епархији који похађају средњу педагошку  школу у склопу које имају смештај. Интернат при школи је у власништву  римокатоличких монахиња из ове области. Ове ученице су примораване да прихвате римокатолицизам, јер им је забрањено да се служе православним молитвеницима, да поседују свете иконе,и подвргнуте су разним понижавањима и присиљаване да присуствују службама паписта. Речено им је да су, самим тим што ту похађају наставу, римокатолкиње. Нисте предузели ништа по овом питању, нисте заштитили своје стадо, Преосвећени- невину децу која само желе да се школују гурнули сте у отпадништво

 – морам се осврнути и на случај када сте без икакве основебило канонске, светоотачке или догматске рачшинили оца Кипријана (отац Кипријан-Јован Стајку), због његове борбе против јереси екуменизма и одлука псеудо-сабора на Криту, и да нисте били у стању да дате и један одговор на аргументе које Вам је предочио отац Кипријан током суђења.

 

dsc06057

јеромонах Онисим (Бану) и отац Кипријан- Јован Стајку

Уверен да ће у наредном периоду  бити још свештеника у епархији који ће престати са помињањем, и да ће их  на то подстаћи одступање од учења Православне Цркве које је овај епископ починио, отац Онисим завршава своје писмо овим речима: „Прекид помињања заснивам на 15. правилу Двократног сабора, тако да не доводим до раскола у Цркви, нити ћу помињати другог јерарха и молим се Богу да се покајете, одрекнете јереси екуменизма и свих одступања од Вере у којима саучествујете пре него што ступите пред Господа, да Вам суди.“ 

 

 

У скиту  Радени (19.јануар 20017. године) одржан је Сабор православних свештеника, монаха, монахиња и мирјана који су прекинули заједништво  са јерархијом потписника јеретичких документа на Криту.  Том  догађају присуствовало је десетине свештеника, монаха и монахиња и на стотине верника а  гост сабора  био је  отац Сава Лавриот. На оптужбе да су учесници Сабора присталице ових или оних, из скита Радени одговарају речима светог апостола Павла: „Зар се Христос раздијели?“(1 Кор 1:13.) Одговарајући на  оптужбе екумениста отац Памво је испред братије скита и у своје лично име изјавио:  „Наша једина жеља је да наставимо да живимо и деламо у духу Православља,  онаквог какво је проповедао  Господ Исус Христос, Православља по предању Његових светих Апостола и светих Отаца, Светим Писмом, које је Духом Светим озакоњено на Васељенским Саборима Цркве“.

Подсећања ради осим претходно наведених исповедника вере у Румунији,борбу против јереси екуменизма, у складу са 15. правилом Двократног Константинопољског Сабора, раније су отпочели: сестринство манастира Варатек (запрећено им је протеривањем из манастира, ако не одустану од непомињања критског издајника-митрополита Теофана), свештеник Клаудије (Буза) из града Узурчени (изречена му је мера забране богослужења), свештеник Емануел (Орос), клирик округа Марамуреш, јеросхимонах Симеон из манастира Сихастрија, протосинђел Антим из манастира Бистрица, протосинђел Јероним – настојатељ скита св. Теодора, јеромонах Јован, јереј Михаил Попеску, јереј Јован Унгуреану, теолиг Михаил-Силвиу- Кирила (потписници писма – петиције митрополиту Теофану у којем траже да митрополит повуче потпис са саборских докумената и одрекне се Критског сабора), братство манастира Лакул Фрумос, братство скита Ојтуз (Архиепископија Романуе и Бакануе), као и велики број мирјана.

Овом списку треба додати и братство румунског светогорског скита Продром, које је од недавно престало са помињањем Константинопољског патријарха Вартоломеја, и због тога је изложено великим притисцима између осталог и из манастира Велика Лавра, којем скит припада. Са благословом духовника овог скита, старца Јулијана (Лазара), монаси овог скита су новембра месеца прошле године, заједно са о. Савом Лавриотом учествовали на конференцијама против екуменизма у румунским градовима: Пјатра Њамцу, Јашију, Роману, Брашову и Букурешту.

16343997_1857998417789396_645662718_n

отац Сава Лавриот, владика Лонгин (Жар) и отац Кипријан-Јован Стајку

Након позива владике Лонгина Банченског  јерархији Румунске Православне Цркве да престану са прогоном исповедника и кажњавањем сваке врсте, јер  одбијају да помињу архијереје учеснике Критског сабора, и подршке исповедницима и ревнитељима исказане на Сабору Православних Свештеника и Монаха у Волосу, притисак на исповеднике није престао. Уз одговор епископу Лонгину да не треба да се меша у унутрашња дешавања Румунске Цркве, с обзиром да је он Епископ Украјинске православне цркве (Московског патријархата), кривоверје екумениста и репресија су настављени, међутим ни отпор екуменизму не слаби, већ напротив – све је јачи.

Снимак дела  Сабора  православних свештеника, монаха, монахиња и мирјана који су прекинули заједништво  са јерархијом потписника јеретичких документа на Криту, Радени, 19.01.2017. године

Извор: antiers, sinodultalharesc

Види још: СВЕТОГОРСКИ ОЦИ: БЛАГОСЛОВ ЈЕ КАДА ВАС РАШЧИНЕ ЕКУМЕНИСТИ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

 

Објављено под Црква и јерес екуменизма | Оставите коментар

Епископ Лонгин: Благодарим православним хришћанима који су очували Православну веру. Иза нас је тешка година са пуно испита

maxresdefault

Проповед  владике Лонгина Банченског о  Сабору на Криту,  јануар 2017. године

 

Догодио се на Криту један демонски, антихришћански Сабор који није имао никакву основу – није се базирао на седам Сабора (Васељенских) Православне Цркве – који је потписао бесрамно јеретичке документе, продао се сатани и сада је наравно тешко да даље признамо оне архијереје, патријархе и епископе који нису имали здрав разум да исповеде спасавајућу православну веру, већ су продужили у заблуде, јереси, потписали јеретичке документе и постали редом јеретици и где више не можемо да их сматрамо за део Цркве, и молимо се само једно да их Бог окрене ка покајању како би презрели разбојнички псеудо-сабор на Криту.

Желим данас да вам кажем, свима вама да чујете, монаси са Свете Горе, из румунског скита Продром,  затворили су своја врата  за јеретике и не дозвољавају им да уђу. Недавно је у посету скиту дошао епископ, а они су му затворили врата пред носом  јер је потписао јеретичка документа на Криту и продао се антихристу.

Браћо, морамо тако да чинимо, ми не треба да прихватимо  ништа од оних који нас одводе од наше Православне вере, морамо да останемо у срцу  истински исповедници, у нашој вери, у оквиру Цркве,  не смемо  издати ни  нашу Цркву, ни Отаџбину,  не смемо издати Бога, јер један је Бог, једна је вера и и једно је крштење.

Устрајмо! Не бојте се, када је вера у опасности  морају  се огласити сви,   и пустиножитељи  и монаси, сви треба да реагују,  да гласно  говоре,  да не устукнемо и да бранимо  спаситељну, нашу Православну веру.

На срамоту оних који и даље истрајавају у јересима, желећи да униште веру и цркву Христову. Бог ће их уништити, отићи ће у  пакао са својим јересима . Дакле, како је и  рекао свети Серафим Саровски, не знамо годину, ни време, када год,   црквени великодостојници (архијереји) ће на крају отићи у ад.

То је разлог зашто ћемо ићи у пакао – јер не знамо шта је то издаја вере, јер смо омогућили да продре јерес, јер данас желимо да се ујединимо са онима који доносе псе на Литургију  и певају Заупокојену службу. Са њима желимо да се ујединимо и починимо преступ против Бога и вере. Благодарим браћо, у име  вере  и Свете Истине! Идите  и исповедајте истину  и не дозволите да вас нахране ни трунком друге вере, они који то покушавају, да промене ваш ум.

У нас је спаситељна, Православна вера за  коју се  пострадавало, тамнице  су биле пуне Светих Мученика и Исповедника, милиони су умирали, али нису је издали, нису продали  своју веру, нису се преобратили  у корист папских интереса, нити се приклонили   јересима   којима  они покушавају  упрљати нашу Православну веру.

Хришћани радујте се, јер  сте на добром путу, ослањајући се на догме, каноне, и Истину да Православна вера једина спасава.

Они који су залутали, који следе јереси, који воде  борбу против Крста Господњег, Пресвете Богомајке, Цркве Христове  и Светих Православне Цркве, повели су одсудну борбу. Нека се стиде  и оплакују  своје грехе и да  се врате  са вером и покајањем, нашој Православној цркви. А они који су прихватили Критски сабор, рекавши да никада раније у историји није постојало нешто тако  добро и лепо, нека се стиде  и нека  се врате  Цркви  наших предака, који су говорили : Не,  „ја“ ништа нећу  мењати, јер и  „ако вам Анђео са неба  проповеда Јеванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“.

Схватају они сада шта их чека, они који су се огрешили о закон Цркве, догме и каноне. Они кажу да нису увели нова учења. Они  јесу увели нова учења   којима намеравају  да искваре оно што смо имали миленијумима, оно што нам је оставио  Господ Христос  преко Светих Апостола и Светих Отаца.

Хвала вам што устрајавате и ничега се не бојите, мало ће бити оних који ће љубити  Истину до краја, али знајте да  се можемо спасити  кроз  Свету Истину  коју смо  примили од Светих наше  Цркве.

Радујте се  верни, са рођењем Господа, да се радују сви људи, и благовестите свуда да  је само један Спаситељ и Искупитељ  који нас воли и чека да се вратимо  добром  Оцу Небеском! Амин!

Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога, учење саме Цркве.                                                                                                             Свети Анатолије Оптински Млађи

Извор: ΑΚΤΙΝΕΣ, youtube

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Црква и јерес екуменизма | 1 коментар

Саблазнитељ Григорије опет у акцији

Варешки провинцијалац, Младен Дурић који је  приликом монашког пострига добио име славног патријарха цариградског, у много чему се показао као непријатељ православља. Осведочени папољубац, у паузама „шпацирања“ у Paciotti  ципелицама и вожње у скупим аутомобилима, са великом радошћу учествује у екуменским молитвама, а судећи по његовим честим посетама Дубровнику, једна од омиљених „манифестација“ му је „Молитвена осмина за јединство Кршћана“, којој већ неколико година уназад присуствује. Тако је било и ове године. Изузећемо овај пут љубав горе поменутог владике-бискупа Григорија према овоземаљском благу,  и базираћемо се на поруку коју је послао са екуменске молитве коју је предводио  са монсињором Матом Узунићем, бискупом дубровачким, 21. јануара ове године у Благовештењској цркви у Дубровнику. Да је ли фудбалер- епископ Григорије, достојан  митре јер иста не само што  означава архијерејско достојанство, него и покорност архијереја Јеванђељу  Христовом?

Screenshot_38.png
Вече препуно емоција које су се виделе  на лицима окупљених  нису заобишле ни бискупа Узинића и епископа Дурића , који су се загрлили на крају сусрета.

Како је објављено на званичном сајту Дубровачке Бискупије, тема овогодишње „Молитвене осмине за јединство хришћана“  која се одржава широм света, а чији је  део, како на сајту веле  и ово дубровачко екуменско славље: „Помирење – љубав нас Христова обузима (усп. 2 Кор 5, 14-20).

Упорно називајући ово јеретичко сабрање у православној цркви  Благовештења слављем, наводе да је како је то већ уобичајено, проповедао  католички бискуп, а када се молитва одржава у католичкој цркви онда проповеда  православни епископ.  Коме је то уобичајено?!

Надаље, бискуп Узинић рекао је  како је ово окупљање на молитву за „ јединство Кршћана“ у Дубровнику  малени корак у свеукупном екуменском покрету али да је уверен  да је то  велики корак у нашем личном  извршавању Христове заповести  и жеље, сажете у његовој великосвештеничкој  молитви: ‘Да сви буду једно’.

Изражавајући радост због сусрета нагласио је како је све поновно окупила иста вера, нада и љубав које се жели делити, сведочити и по њима живети.

Осврнувши се на поруку  сусрета „ Помирење – љубав нас Кристова обузима (усп. 2 Кор 5, 14-20).“, бискуп је казао како се њиме желело „у средиште помирења ставити особу Исуса Криста и његову уједињујућу љубав која је једина способна учинити нас новим људима, онима који су способни надићи разлике које су се слиједом несретних повијесних околности, али и доприносом чланова наших заједница, догодиле међу нама и које нас и даље дијеле.“

Споменуо је и тзв. Источни раскол који се догодио 500 година пре онога на западу и чије последице осећају  и верници окупљени на овој молитви у дубровачкој православној цркви св. Благовештења.  Указао је том приликом на догађаје из 1054. године, када су донети укази о међусобној анатеми и екскомуникацији , те нагласио да су оба указа поништена 1965. године од стране папе Павла VI и патријарха Атенагоре  али „нажалост то није прекинуло и црквени раскол који у пракси још увијек траје“.  Даље бискуп  је изразио наду да се ствари могу променити,осврћући се пре свега на сусрете Папе Фрање и цариградског патријарха Вартоломеја, а посебно на  сусрет  римског поглавара и руског патријарха Кирила и њихову  заједничку декларацију у 30 тачака којом су дотакли  многе важне теме које нас уједињују.

Неке од порука бискупа дубровачког гласиле су овако:

–  Говорећи о међусобним односима на овим просторима  –  „Не бојмо се дијалога, не допуштајмо средини да она обликује нас него ми обликујмо њу“, или  „Не будимо непријатељи! Будимо браћа и сестре у Кристу, што доиста јесмо ако смо кршћани! Будимо ближи и ближњи!“ или „ Допустимо љубави Кристовој да нас обузме и међусобно помири, на што нас позива гесло овогодишње Молитвене осмине за јединство кршћана и Павлова порука Коринћанима, али и свима нама као кршћанима, без обзира на све наше подијеле и разлике или, усуђујем се то рећи, баш због наших пођела и разлика“.

–   Говорећи о баласту прошлости међу римокатолицима и православнима, (саветујући да се са баластом прошлости треба суочити на Христов начин):  ‘Љубав нас Кристова обузима’. Крист у нама рјешава проблеме. Крист у нама гради јединство.“

 –     Говорећи о томе да нас Христова љубав сили да се отворимо заједништву у љубави:  „Љубав Кристова нас сили да будемо заједно, једно. Ако у себи не осјећамо ту силу, хитност, нема Кристове љубави у нама. Нисмо кршћани. Кристова љубав има нас! И обузима нас! Држи нас заједно! Сили да се отворимо заједништву у љубави! ! Кристова љубав има нас! И обузима нас! Држи нас заједно! Сили да се отворимо заједништву у љубави!“

На крају је  уследио хвалоспев Христовој љубави, „оној која једина, ако нас обузме, држи нас заједно и сили на помирење и јединство међу нама и нашим Црквама“, те: „Љубав нас повезује с Богом, љубав покрива мноштво гријеха, љубав све подноси, све стрпљиво трпи, у љубави нема ништа подло, ништа охоло; гђе је љубав нема раскола, љубав не диже побуну; љубав све чини у слози; по љубави сви су Божји изабраници савршени… По љубави Господин нас је посвојио; због љубави коју је наш Господин Исус Крист гајио према нама по Божјој вољи је дао своју крв за нас, своје тијело за наше тијело и душу за наше душе.“

Screenshot_36.png

Уз поруку „Будимо браћа и сестре“, на крају сусрета окупљенима  се обратио епископ Григорије.

Рекао је и како су им срца испуњена радошћу и захвалношћу јер се можда није очекивало како ће на овом месту бити толики израз хришћанске љубави. „Али истовремено смо необично тужни зато што смо ипак бискуп Мате и ја умногоме у овоме усамљени. Желимо да и на другим местима, где год се додирују хришћани, да један другога загрлимо“.  Додао је и како су речи бискупа Узинића велики подстрех за наш хришћански живот, зато што су његове речи искрене, истините, утемељене на Јеванђељу, и речи које не гледају хоће ли се допасти којој институцији, него речи које су у сагласју са Христом. „И то је задатак нас бискупа, свештеника, ђакона и вас верника, да гледамо, да будемо у сагласју са Христом.“

Како стоји на сајту Дубровачке Бискупије, уз позив да се враћајући Оцу вратимо и једни другима, епископ захумско-херцеговачки и приморски на крају је поручио окупљенима да „само са једном жељом пођете из ове цркве, а та жеља је да у вашим срцима осетите оно што ја осећам, а то је да смо браћа и сестре и да нисмо странци једни другима.“

Осећај  мучнине изазван овим догађајем, свакако појачава  реченица којом закључују извештај  са  овогодишње екуменске молитве у цркви Благовештења, у Дубровнику: Вече препуно емоција  које су  се виделе ла на лицима окупљених није заобишла ни бискупа Узинића и епископа Дурића, који су се загрлили на крају сусрета.

Извор: dubrovacka-biskupija.hr

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма | 3 коментара

ОДМАЗДА ПО ДИКТАТУ МОСКОВСКОГ ПАТРИЈАРХАТА: ЗАБРАНА БОГОСЛУЖЕЊА ДВОЈИЦИ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉА

Курс којим је Руску Православну Цркву повео Патријарх Кирил (Гунђајев) изазива отпор код одређеног броја свештеника, монаха и мирјана. Старање пуноте Православне Цркве да очува чистоту православне вере, остварује се између осталог и све чешћим изјавама свештенослужитеља о престанку помињања Предстојатеља РПЦ и надлежних архијереја. Како је то све масовнија појава, МП РПЦ прибегава мерама забране свештенослужења „непослушнима“.

screenshot_31

У Ставропољској  регији, православни свештеникк  Андреј Сокових одбио је  да настави помињање патријарха московског Кирила током Свете Литургије, оптужујући примата Руске Православне Цркве за екуменизам. О томе је писмом обавестио Његово Високопреосвештенство Митрополита  ставропољско- невиномиског  Г. Кирила. Као разлог овакве одлуке, наведен је историјски сусрет Руског Патријарха Кирила са папом у Хавани. Указом митрополита забрањено му је богослужење и предавање теологије у временском периоду од  пет  година .

Одлуку како одбија да помиње патријарха током Свете Литургије,  свештеник Андреј Сокових објавио је на  својој страници на друштвеној мрежи  „ВКонтакте“ крајем године. Као што је том приликом рекао у отвореном писму, „престајем помињање патријарха применом 15.правила Двократног Сабора Константинопољског, према којем ако примат  јавно проповеда јеретичка учења   у Цркви, од њега је ради очувања јединства у Цркви, неопходно оградити се“, о чему је обавестио  надлежног архијереја  12. децембра прошле године.

Раније  је свештеник Андреј Сокових јавно  износио  критике докумената припремљених за последњи „Свеправославни Сабор“. Пре свих документ који садржи изјаве о разједињењу хришћанског света, именујући римокатолике, протестанте и монофизите хришћанима, намећући став  да постоји апсолутна потреба (када говоримо  о  спасењау душа) за  учешћем у екуменском покрету на којем се заснива и само постојање, односно, исти је камен темељац организације Светског савета цркава.Тако је на нивоу сабора, који је претендовао да има статус васељенског, добрим названо оно што је очигледно зло – екуменизам“.

Према његовим речима, у селу Темнолеско, где је обављао службу  као настојатељ храма Светог Архангела  Михаила, дошла је комисија  која је „погледала по  храму“, а он је пребачен „на радно  место са пуним радним временом под окриљем декана.“ Међутим, свештеник је одбио да поступи како му је наложено, уз образложење да није у могућности да поступи по уредби митрополита, јер не може бити заједно са јеретицима који исповедају екуменизам. Након тога,  већ 13. децембра  2016. године уредбом надлежног  митрополита  наложена му је  забрана   богослужења и предавања теологије у наредних пет година.

У свом обраћању о. Андреј  подсетио је своје опоненте  да „свакој јереси и дође крај“ и „да се незаконито прогнани враћају.“ То што му се десило, он је назвао тренутком  истине када треба да изабере оне са којима ће да остане, и у овој ситуацији он је одлучио  да „остане са Христом.“ У дебати која се развила на  његовој страници, свештеник предвиђа да ће ускоро православни да се моле  заједно са римокатолицима. Он је оптужио јерархију  Руске Православне Цркве да делује  у супротности са правилима Светих Сабора, и наласио  да је Руска Православна  Црква „огрезла у  екуменској трулежи.“

1484129959_screen-shot-01-11-17-at-01-08-pmОтац Андреј  познат је у  регији и  по активностима везаним за Спасо–Преобарженски рехабилитациони центар за лечење болести наркоманије у селу Темнолеско, чији је  духовник био.  У епархији о њему  се могу чути само речи хвале.

У одбрану свештеника активно се укључио и руководилац „Родитељског комитета Стравопоља“, Евгениј Духин. На својој фејсбук страници позвао је да се помогне оцу Андреју, који је после овакве одлуке остао без средстава за живот, а отац је четворо деце. Обраћајући се својим пратиоцима, господин Духин напомиње да се у Ставропољској регији појавио баћушка-исповедник, свештеник Андреј Сокових, који је престао да помиње патријарха, чиме је кренуо путем исповедништва, због чега је кажњен, али да су по црквеним канонима све казне јеретика невалидне, јер немају духовну снагу.

Из Епархије ставропољско-невиномиске  инцидент са свештеником из села Темнолеска  нису коментарисали. „Ово је само једна врста реакције на оно што се збило у 2016. години: припрема Свеправославног сабора, сусрет са папом, признавање докумената којима  се пропагира  позив на заједништво разједињених хришћана, без обзира на то да ли су римокатолици, протестанти, или монофизити“, објаснио је  извор близак митрополији појашњавајући случај свештеника Андреја.

Следећи случај репресије догодио се у Псковској епархији, где је најстаријем клирику ове епархије, оцу Роману (Загребневу) изречена мера забране свештенослужења, те да је иста мера овом времешном старцу изречена због „расколништва“.

То је наведено у уредби којом му се обратио  митрополит Псковски и Порховски Јевсевије, која је објављена  на сајту Псковске  митрополије:

„Игумане  Романе  (Загребневу  Федору  Федоровичу),

Овим путем  Вас, јер сте и  након пар пута поновљених упозорења да престанете  да смућујете  верујући народ  својим лажима  и измишљотинама, наставили са дистрибуцијом Ваших књига јеретичког садржаја и те јер и даље клевећете  Свјатјејшег патријарха Кирила и свештеноначалије његове Цркве, и расколничког деловања, разрешавам дужности настојатеља  храма Светог Николаја, и изричем Вам меру забране  свештенослужења до Вашег  покајања и исправљања!“

+ Јевсевије, митрополит  Псковски и Порховски

Напомиње се да је на претходном  парохијском сабрању отац  Роман (Загребнев), изјавио да неће помињати на службама ни  Патријарха московског, ни надлежног архијереја. Отац Роман служио је у овом храму  од 1975. године.

„Вођен Духом Светим кроз света тајанства Христовог Еванђеља, Свети Златоуст овако благовести о деветом блаженству: Спаситељ као да вели: Макар вас називали варалицама, макар – заводницима, макар – злочинцима, или којим другим именом, ипак – ви сте блажени.“  Свети Јустин Нови (Ћелијски)

 

Извор: 3.rm, amin.su

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар