Оштра реаговања светогорских манастира поводом Свеправославног Сабора (део први)

Светогорско исповедање вере (део први): манастир Кутлумуш

Недавно су се у јавности појавила писма светогорских манастира, оштрог тона, настала као реакција на документе наступајућег Свеправославног Сабора, које је Цариградска патријаршија послала на Свету Гору. Због озбиљности овог питања, једногласно је одлучено да се текстови припремљени за одобрење од стране Сабора разматрају на ванредној Скупштини манастира, која би требало да се одржи након Светле Васкрсне недеље.

Светогорски оци позивају да се обрати пажња на опасност која се спроводи кроз Свеправославни Сабор. Наиме, између осталог, они примећују:

– да се саборност Цркве подрива и промовише се теологија која подржава примат (због ограниченог учешћа епископа и превеликих овлашћења поглавара сваке помесне цркве),

– да постоји неприхватљива двосмисленост у предсаборним текстовима, омогућавајући тумачења које одвлаче пажњу од православне догматике,

– да се за основу дијалога поставља „вера и традиција древне Цркве и Седам Васељенских  Сабора“, тако да историја Православне Цркве после тога изгледа некако непотпуна или оштећена,

– да неки покушавају да добију свеправославну потврду скандалозних и потпуно неприхватљивих  текстова који су одобрени у оквиру Светског савета цркава,

– и неприхватљива примена термина „цркве“ за расколе и јереси.

Ово је прво од 6 писама манастира на Светој Гори у вези са Свеправославним Сабором:

СВЕТИ ЦАРСКИ ПАТРИЈАРШИЈСКИ МАНАСТИР КУТЛУМУШ, СВЕТА ГОРА
26. март, 2016. година

УВАЖЕНОЈ СВЕТОЈ ЗАЈЕДНИЦИ[1] У КАРЕЈИ

Нашу преосвећену (Свету заједницу) братски у Христу поздрављамо.

Читајући са великом пажњом достављено нама писмо од стране пречасног патријарха у вези са Свеправославним сабором, праћено релевантним документима и пословником о раду Сабора, као и писмо манастира Каракала који изражава своју забринутост, дајемо вам на знање следеће, везано за предстојећи Сабор изузетне важности, зарад садашњости и будућности православне васељене.

Конкретно, насупрот оптимистичким тоновима предсаборских текстова, налазе се дилеме (питања) која додирују теолошки садржај патристичког наслеђа.

а) Пословник о раду Свеправославног сабора је рађен по моделу Сабрања предстојатеља помесних цркава у Шамбезију, а не Васељенских Сабора. Овакву оцену изазива ограничавање учесника Сабора на предстојатеље помесних цркава који ће имати искључиво право гласа и речи, искључивањем из те привилегије осталих чланова саборске делегације дате помесне цркве, али и великог броја осталих епископа помесних цркава који неће бити на Сабору. Ово не одражава на исправан начин дух саборности. Бојимо се да се на овај начин, имплицитно, Цркви намеће теологија примата, која представља врхунац тзв. теологије личности која се појавила у ХХ-ом веку. Већ су се у том контексту појавиле званичне потврде да догма и вера наводно не чине залог црквеног јединства, као тобоже некакви „безлични фактори“, те се уместо њих као стожер јединства намеће личност првог (у помесној цркви).

б) У погледу документа из Шамбезија „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“, из њега следи да Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква признаје неке друге хришћанске цркве, са којима може или не мора бити у општењу. Чини се дакле да се питање праве вере оставља тек за касније, након што се призна нека хришћанска зааједница за Цркву, као да је теологија неки прост привезак црквености. Из овог документа произилази да је једини критеријум црквености историјско апостолско прејемство и постојање чина крштења.

в) Члан 22. документа „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“ који је очигледно плод екуменистичког дијалога, отворено прејудицира исправност Сабора, и проглашава начелним речником да „одржавање истинске православне вере може бити осигурано само путем саборног начела“ и да је један сабор „најпозванији и највиши црквени критеријум у вези питања вере“. На крају се осуђује било каква сумња у исправност саборских одлука од стране појединаца и група (укључујући ту наравно комплетну јерархију помесних цркава). Ако ово нису случајне погрешке у документу, онда се негира да је верни народ чувар Вере. Супротно од члана овог документа, живот Цркве сведочи да су управо појединци (продуховљени Оци, Свеци, Мученици и Исповедници), групе, и на крају целина народа Божјег, следећи за апостолском светоотачком традицијом, много пута велике саборе проглашавали за ништавне.

г) Онолико колико светоотачко наслеђе чини критеријум исправности Сабора, и онолико колико предстојећи Сабор пледира на свеправославни ауторитет, сва пунота Цркве очекује да овај Сабор призна раније саборе, Фотијев сабор и сабор Григорија Паламе, који су систематизовали свевремену отачку теологију и искуство, обликујући православну самосвест, која може понудити одговоре и за савременог човека. Ако се ова потврда не деси, то би значило да Православна Црква не прихвата своју теологију након седмог Васељенског Сабора.

д) На крају – ако и мање важно, не схватамо која је корист од присуства неправославних посматрача на Сабору, на којем се планира исцрпно одлучивање о питањима нашег дома.

Црквена пунота очекује да Сабор посведочи аутентичну традицију. Истовремено, стижу ауторитативни гласови који изражавају бојазан да ће поједине поставке из докумената произвести броје и велике проблеме, чак можда изазвати расколе. Због тога подсећамо да би наше Свето Место које је увек било осетљиво за православне теме и искуства, требало да изрази часну и јасну реч, која ће допринети општој ствари, и можда, позитивно утицати на рад Сабора.

Овим завршавамо, са братском љубављу у Господу,

Игуман светог манастира Кутлумуша

Христодул

Оно што су једни установили и узаконили, други да чувају и тим чуварима не чинити неправду, а ни безакоње над онима који не примају шта противно ономе што је установљено; и право би било, кад би сваки мислио и држао се онако како је одређено. „Заиста је неопходно да сви чувамо све, а пре свега оно што се односи на ствари вере, у којима и мало одступање представља смртни грех“

Св. Фотије Цариградски

74403064

Манастир Кутлумуш на Светој Гори

 

Оригинално писмо можете видети кликом испод:

 

[1] Врховна административна власт Свете Горе.

 

Извор: epomeni tois agiois patrasi

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Погледајте такође: ПОЗДРАВНА РЕЧ МИТРОПОЛИТА ПИРЕЈСКОГ СЕРАФИМА на скупу „СВЕПРАВОСЛАВНИ САБОР – ВЕЛИКА ПРИПРЕМА БЕЗ ОЧЕКИВАЊА“

Advertisements
Овај унос је објављен под Црква и јерес екуменизма. Забележите сталну везу.

2 реаговања на Оштра реаговања светогорских манастира поводом Свеправославног Сабора (део први)

  1. Повратни пинг: Оштра реаговања светогорских манастира поводом Свеправославног Сабора (део други) | Православље Живот Вечни

  2. Повратни пинг: Оштра реаговања светогорских манастира поводом Свеправославног Сабора (део други) | Православље Живот Вечни

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s