РАЧУНСКЕ ОПЕРАЦИЈЕ У СПЦ И ШИРЕ

ПОКУШАЈ КУВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (једанаести део)

Све, што нам је предано и кроз закон, и кроз пророке, и кроз Јеванђеље, изучавајмо и чувајмо чесно и ништа више да не тражимо! Јер Бог, будући благ и Дароватељ сваког добра, нам је открио оно, што нам је било нужно да знамо, а оно што ми нисмо могли да разумемо, је прећутао. Волимо оно, које нам је Он предао, и у њему пребивајмо, без да премештамо вечне границе (међе – уп. Прич.22:28) и без да преступамо Божанствено Предање. Јер, онај који одбацује нешто Божанствено – мало или велико – он одбацује цели закон (уп.Јак.2:10) и бива причислен к преступницима. -Св. Јован Дамаскин

p i vНајчувенији задатак из математике који још нико није решио је: колико су две бабе плус три жабе? Шта рећи као одговор? Пет бабa које крекећу или можда пет жабa које плету чарапе и гледају мексичке и турске серије? Тешко да је и један од ових одговора тачан. Ипак, савремени екуменисти су изгледа успели да пронађу одговор на ово нерешиво питање.

Напустимо математику и кренимо на тренутак у област граматике.

Један члан Устава СПЦ у вези обавеза Светог Синода гласи: „Стара се (Синод) о зближењу и јединству хришћанских Цркава. (Устав СПЦ, чл. 70. тач. 4.) Овај члан епископи Иринеј Буловић и Иринеј Гавриловић тумаче тако да је обавеза Синода да се стара о томе да се уједињују православни, римокатолици и остали који се представљају као „црква“. То што је у плуралу употребљено велико слово «Ц» даје за право да се и јеретици назову „Црквом“.

Ипак, епископ Артемије другачије тумачи овај члан Устава. Он каже „…под „хришћанским црквама“ у наведеном 70. чл. тач. 4. Устава СПЦ подразумевају се помесне православне цркве као аутокефалне, а не Римокатоличка, Лутеранска, Протестантска или која друга, јер ван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве незамисливо је говорити о другим црквама.“ То што је у плуралу написано велико «Ц», он објашњава: «све оне (руска, српска, бугарска, грчка, румунска…), иако „помесне“ и „аутокефалне“ чине Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, ради чега је плурал „Цркава“ у Уставу СПЦ написан иницијалом (великим словом ,,Ц“).

Да је, ипак, епископ Артемије у праву говори текст Литургије св. Василија Великог, у коме има једна молитва Богу где се каже: «прекрати раздоре међу Црквама», а онда, у истој молитви се наставља: «силом Светога Духа твога сатри што скорије јеретичко бунтовање». (Божанствене Литургије, превод св. Јустина Ћелијског, 1978, стр. 124.)

Дакле, по владици Артемију, у првом случају речи молитве „прекрати раздоре међу Црквама“ се односе на међусобне односе помесних православних Цркава, а у другом „сатри јеретичко бунтовање“ на јеретике (римокатолике, монофизите, протестанте, англиканце…). По Иринејима, патријарху и Епископу бачком, у оба случаја се молитва односи на јеретике. Ово њихово објашњење није логично, јер се у кратким и складним литургијским молитвама никад не понављају у једној молитви два пута мољења за исту ствар и то тако опречно. Из овога следи да је Синод дужан да се стара само о зближењу хришћанских (православних) Цркава, које су понекад долазиле у међусобне сукобе: Цариградска и Охридска; Охридска и Српска; Бугарска и Цариградска; Грчка и Цариградска; Московска и Цариградска патријаршија…; а не о зближењу са јеретичким групама, које православни традиционално, до двадесетог века нису ни звали „хришћанима“.

asizi

Екуменистички скуп у Асизију

Ипак, на зближавању Православне Цркве и разних јереси се ради. Компромиси у области вере ради зближавања Православне Цркве и разних јереси обележили су двадесети век. Оно што никад није било могуће, двадесети век је прогласио могућим. Бабе и жабе се не могу сабрати, тако и Црква и јереси не могу. Једино је то могуће, ако се јерес одрекне себе, покаје због заблуде и приступи Цркви ради примања крштења. Или, у другом случају, да се Црква одрекне себе и постане јерес. И прво и друго се дешавало у историји. Јеретичке групе су приступале Православљу. Тако је и свети Горазд, који је био римокатолички свештеник, схвативши да је истина у Православљу приступио са већом групом чешког народа у СПЦ, одрекли су се јереси и примили Истину. Али, дешавало се да и Црква постане јерес: велики број унијата у Украјини, Румунији, па и они код нас у Кукушу у Вардарској Македонији, који су пре неколико година прославили јубилеј – 150 година од како су се одрекли Истине и прихватили јерес.

Двадесети век одликује јерес екуменизма. Та јерес је јерес релативизације црквеног учења и тражења минимума истоветности између разних верских група да би се успоставило општење. Јерес екуменизма почиње још пре потписивања уније између разних верских група. Она почиње тиме што се релативизује нека истина вере, свети Канони, догмати. Јерес екуменизма себе оправдава „дипломатијом“ у питањима вере. Она позива на снисхођење, икономију по питањима вере. Свети Марко Ефески јасно казује: „Дела вере не допуштају икономију. То је једнако као да кажеш: Одсеци себи главу и после ходи где желиш!“

Амфилохије-Иринеј-бачки-и-папа

Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић са папом Бенедиктом XVI

Ипак, дипломате у вери узимају баш светог Марка као пример икономије у области вере. Они се позивају на његову приступну беседу која је била изговорена на саборском заседању у Ферари, када свети Марко, папу, који је и тада био у јереси назива „најблаженијим папом“, „најсветијим оцем“, „најблаженијим оцем“. Данашњи дипломате се позивају на то што и св. Марко наводи, на молитву Господњу: „Дај им да буду једно, као Ми што смо једно.“ (Јн. 17,11,22). Заиста, св. Марко снисходи, те онога који нити је свет нити блажен назива овим ласкавим именима. Овде није буквална потврда о светости папе, већ језик најљубазнијег опхођења. Он у овоме, показује само највећи степен расположења да се решење нађе, и да се успостави јединство. Ипак, он у истој беседи говори и који су услови за успостављање јединства. Услови су да се Рим и папа одрекну јеретичких новотарија. У овој беседи наводи новотарије латина у Символу Вере и бесквасни хлеб који латини приносе у литургији место квасног. У каснијим излагањима на овом сабору, св. Марко је говорио и о осталим јересима у римокатоличком учењу.

Данашњи екуменисти, дипломате, оправдавајући себе што и после 1000 година упорног пребивања у јереси, папу и даље називају „најсветијим“, „најблаженијим“, испуњавају само једну половину дела св. Марка. Они су изузетно љубазни према ономе који упорно покушава да православне преведе у јерес, али му не говоре о томе да треба да се одрекне својих јереси. Овим они нису у равни св. Марка, који је љубазан али непоколебив у истини. Они се показују као човекоугодници и ћутањем одобравају и прихватају јереси.

Осим овим дипломатским маниром, они снисхођењем сматрају и учествовање у заједничким молитвама са јеретицима. То је по њима само гест добре воље. Они пренебрегавају чињеницу да је по правилима православне вере та заједничка «молитва» у којој се исповедају јереси сама по себи пад у јерес. Зато Свети Оци то забрањују.

i i iПравило 45. светих Апостола громогласно заповеда: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима да што раде, нека се свргне.”

Правило 64. светих Апостола наређује: „Клирик или световњак, који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут и одлучен”.

„Ова је заповест јасна и за комарачку савест. Зар не?“, каже св. Јустин Ћелијски. Ипак, квази-дипломате све ово релативизирају, прећуткују, и ону почетну љубазност св. Марка прерађују у систем лицемерног слагања са јеретицима. Какве су користи од тога? Користи нема, има само штете од стварања међусобног јединства у палом духу, а онда се то јединство као зараза од квази-дипломата шири по целом народу којим они епископују. Тај дух наркотизује дух Јеванђеља и од људи ствара сентименталну бескарактерну масу. Често су та маса и те „доброћудне“ дипломате изузетно агресивни према онима који нису опијени њиховим сентиментализмом.

i i i

Свети Јован Дамаскин и Свети Сава

Време је сада да упознамо и неке истинске дипломате из православног света:

„Св. мученици Мануил, Савел и Исмаил. Браћа рођена, Персијанци, од оца незнабошца и мајке хришћанке. Васпитани у духу хришћанском и крштени. И као хришћани беху високи чиновници код цара Аламундра. Послати цару Јулијану Одступнику да воде преговоре и утврде мир међу царством Персијским и Грчко-римским. Цар Одступник приреди некакву светковину идолима у Халкидону. На тој светковини цар са својим велможама приносио је жртве идолима. Персијски изасланици су одсуствовали са те светковине. Цар их призове и нареди им, да и они узму учешћа у светковини и принесу жртве боговима. Онда они изјаве, да су они страни поданици, да су дошли као изасланици цара персијског ради успостављања мира међу два царства, а не због чега другог; да су хришћани, и да сматрају недостојним клањати се мртвим идолима и приносити им жртве. Цар се разјари и баци их у тамницу. Сутрадан их изведе поново и почне се с њима препирати о вери, но света браћа су била неодољива и непоколебљива. Тада их привезаше за дрвеће наге и удараху их, и стругаху железним четкама… Насупрот свима међународним односима опаки цар Јулијан најзад изрече пресуду, да се ова три брата мачем посеку…“ (Охридски Пролог, св. Николај Жички)

Свети Јован Дамаскин је био „…најпре први министар калифа Абдалмелеха, а потом монах у манастиру св. Саве Освештаног. Због ватреног заступања иконопоштовања у време иконоборног цара Лава Исаврјанина оклеветан би Јован од овога цара код калифа, који му одсече десну руку…“ (Пролог)

Свети Сава Српски би послан на двор угарског краља Андрије који се спремаше за рат против Савиног брата, краља Србије Стефана Првовенчаног. Пошто успешно заврши мисију и успе да краља Андрију приволи на мир, приволи га и на одрицање од папизма и примање православне вере. (Према Житију св. Саве св. Јустина Ћелијског)

Ево три примера како истинске дипломате не праве компромисе по питањима вере. Иако су персијске дипломате морале бити крајње мудри у разговорима око утврђења мира између два царства и спремни на компромисе, они су одлучно одбили да имало праве компромисе по питању вере. У жртвоприношењу идолском нису желели да учествују, иако нису били свештена лица, већ само верујући мирјани. Данашње „дипломате“ у мантијама управо учествују без зазора у јеретичком жртвоприношењу. Свети Дамаскин, који је као први министар код владара исламске вероисповести, морао да буде изузетно мудар и снисходљив тражећи путеве да између мухамеданаца и хришћана успостави прихватљиве суседске односе, по питањима вере је био ватрен. Његово велико теолошко дело је управо усмерено на то да између јереси и Православља не сме бити компромиса. О заблудама ислама је, такође, много писао. Светитељ српски Сава је своју дипломатску мисију окончао тријумфално. Иако би ми, данас, неосетљиви за границе попуштања, и спремни да сабирамо бабе и жабе, претпоставили, да је самим својим одласком „на ноге“ краљу који је био римокатолик, и тражећи од њега мир, свети Сава морао да покаже и „добру вољу“, снисходећи верским убеђењима моћног краља, десило се нешто сасвим другачије. Свети Сава је својим богонадахнутим речима и појавом, и једном чудесном молитвом којом је измолио да падне град, без икаквих верских компромиса, прво приволео краља на мир, а онда видећи да је земља душе његове пријемчива за веру, успео је да га придобије и за Православље.

irinej i amfilohijeСвети Мануил, Савел, Исмаил, Јован Дамаскин, Сава су били дипломате чије дело је доносило корист и своме и другим народима. Данашње дипломате у мантијама, екуменисти, су или доброћудни дилетанти – ако своју „дипломатију“ раде несвесно, или издајници вере – уколико то раде свесно. Најгоре је то што се већ стварају тела (чиреви) у оквиру Цркве која се баве овом дипломатијом. Тако у РПЦ постоји „Одељење за спољне црквене односе“, Цариградска патријаршија ствара епископе фиктивних епархија, без народа, који су сви у служби „дипломатије“, а код нас у СПЦ на неки „мистичан“ начин два-три епископа-моћника заузимају места у свим одборима Св. Синода и стално су чланови Синода и других битних црквених комисија. Они одлазе на светске „дипломатске“ турнеје, најчешће у Беч, Рим и Женеву, али, проблем је и то што су они, као најмоћнији, практично олигарси у СПЦ, тамо сами послали себе.

Ево, на крају, и нове математичке методе која може сабрати у једно оно што је несабериво. То је метода коју би наш народ подругљиво назвао методом „мож-да-бидне-не-мора-да-значи“.

Наши су коментари у заградама:

Митрополит Дамаскин Швајцарски, Главни секретар за припрему (тзв.) Светог и Великог Сабора Православне Цркве: (1992 г.): „Оно што недостаје у односима између католика и православних је одговарајући поглед (у преводу – нова математичка метода), то јесте, оно што ће нам омогућити да надвладамо наше проблеме (у преводу – сабрати православне и римокатолике). То значи да, тек онда када они који учествују у дијалогу љубави и званичном богословском дијалогу поново открију истину да смо ми сестринске Цркве, (у преводу – да открију да су бабе и жабе, уствари, сестре) док год смо спремни да признамо једни друге као Цркве, у пуном смислу речи „Црква“ (у преводу – да бабе признају жабе да су и оне бабе, а жабе да признају бабе да су и оне жабе) и док год међусобно не признају анатеме – онда ћемо на таквим основама доћи до теолошких и еклисиолошких резултата овога открића који ће се одразити на локалном и глобалном нивоу.“ (Епискезис, бр. 488., Екуменизам и време апостасије, јм Сава Јањић)

Ето, „открића“! Да си жив „ајнштајне“! Ипак, дужни смо да, поред ове рачунске операције зване релативизирање обзнанимо и православни став. Он позива на обраћење јеретика у православне, одбацивање јереси и прихватање Православља, а не на релативизирање разлика:

„Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. ” -Свети Максим Исповедник

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Покушај кувања Српске Православне Цркве, Uncategorized. Забележите сталну везу.

4 реаговања на РАЧУНСКЕ ОПЕРАЦИЈЕ У СПЦ И ШИРЕ

  1. cy3a каже:

    Reblogged this on духовна оаза and commented:
    Господе, Ти дао си нам очи и уши, помози нам да видимо и чујемо!

  2. Повратни пинг: РАЧУНСКЕ ОПЕРАЦИЈЕ У СПЦ И ШИРЕ

  3. Gospodi i Boze nas, sto nas stvori ko podobije Tvoje o, koliku nam izli milost i ljubav time uceci nas (ljude) da cuvamo pre sveg srce svoje jer iz njega izvire sve ko`i taka cista i istinska ljubov !
    Ako je tu (srcu)cistota mozmo videt i tudje , od brata svojego podobije ,ako smo pogan uselil`u srdca nevolja grdna nas tim zgrabila ,te nemozmo ni razlikovat` dobra od rdje!
    Al`moramo znat `deco Bozja da moremo mrzit `na greh a ne na coeka .Greh (enrgija satana)upravlja palim coekom al`dato nam na znanje da i za taka se moremo molit jerbo svaka oteta dusica iz kandze zloga ubija ko uboj ljuti ovoga nepomena .A molitva iskrena i patna druga coeka i prijatelja, velika je zasluga pred Bogom za gresnika.
    Svedoci smo ovoga zla doba /novosvetitelji rekose jos za zemna zivota svoga da j` ovo pred Apokalipticno vreme i more se i blize primaklo sade u 21 veku k`Apokalipsi !Zato se umnozi ljucki greh , umnozi vecma pa i golim okom coek vidje da s urusava vaseljena i ljudi padaju koseni grehovnom ostrom kosm padaju u mrtvije snoplje dok joste i hode i udisu vazduh i samo su zombiji! Nema se vremena cudit` pojavama a najvecma ni cudit ljudima , nit cudit otpalima s mantijom il`kamilavkom.Svakoj jest` cuvar svoje dragocene duse i prvi za se molitvenik pred Gospodom.I riscanin ogromne odgovornosti jer je krsten a to se odnosi na one u cistoti pravoslavlja a prednjace kao svetla kruna Neba u tom`, prednjace deca Svetoga Save.Pa se uzmi u pamet srbine i otvor` oci duha svojego cuvajuc` bescen predanjsko blago znanja.
    Bavi se najvecma sobom , na drugima uci i strasi sebe kako je uzas pogibelj , izdajstvo i otpadnistvo . i da su znaci toga : velika dusevna osamljenost, straa , i dezorjentisanost uma , pa i samo lice koje s `iskrivi te postane zlobno , mutno i osmudjeno .
    Al`su Bozje promisli nepoznanica i nedostizno te coce tesi se time da s `i najveci gresnici bivali , nekom nama silom nedostizno razumu opomenom s vise , bili s puta pogibelji uzneseni na Hristov put krstonosni i da su i taki gresnici bivali nadahnuti das `kaju grdno i da prigrle svoj krst ko najmilija il`ko meka mirisna leba .Eto, nek`te to opomene da je sve u volji Boga ziva! Ko sto i najtvrdji podviznici znadose skliznut s puta Hristova u bezdan greha , zato se i svi bez razlike a sto ljubimo Hrista otimljemo svaka casa svog zivota gacajuci svojim puteljkom a odabirajuci na cestim raskrsnicama onaj pravi puteljak sto se kao nit plete u Hrtistovu stazu.
    Nek`svi koj`sluze ocu lazi, da dozive te se preobrate i okrenu lice istini.Za nas i, za nji molimo se Svesvetom Trojstvu.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s