ПРЕВРАТ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ – ПАД ЦАРИГРАДСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ У БРИТАНСКЕ РУКЕ

ПОКУШАЈ КУВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (шести део)

Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу… (2.Тим. 2,5)

aja sofijaРади разумевања догађаја у СПЦ потребно је да познајемо и нека дешавања која се догађају у ширем контексту Цркве Божије. Православна Црква је једно тело Христово и помесне Цркве су удови међусобно. Када један уд страда, цело тело страда, када се један уд прославља цело тело се радује.

Грци су своју судбину вечно везали за Цариград. Цариград је део њиховог идентитета, црква Аја Софија је њихова непреболна рана. Цариград је за Грке, оно што је Косово за Србе. Ипак, ради ослобођења Цариграда, па и Косова, никада се православац не сме послужити недозвољеним средствима. Макар и повраћен био Цариград на недозвољен начин, тиме би Грци задобили царство земаљско, а изгубили Небеско. Како Грци, тако и Срби. Данас се у српској јавности говори да Ватикан није признао Косово и да ће бити на страни Срба уколико Срби мало кокетирају са римокатолицизмом кроз екуменизам и неко „приближавање“. Заборавља се на „приближавање“ у време аустријско-турских ратова када је, после учешћа Срба на страни Аустрије, дошло до егзодуса Срба са Косова, Македоније и уопште са југа. Ипак, тада смо имали такву величину – патријарха Арсенија Чарнојевића, који је знао и да у условима катастрофе сачува Србе од римокатоличке унијатске акције. А, да ли га данас имамо?

Цариград је кроз своју историју неколико пута покушавао да се спасе од завојевача издајством вере. Мада је историјски доказано да су овакви напори доводили до још већих невоља, изгледа да је кратковидост и обневидост оних који су претпостављали царство земаљско Царству небеском озбиљно искушење у које неопрезни цареви и властодршци периодично упадају; а са њима, нажалост, и многи црквени служитељи. Цар Михаил Палеолог је, да би спасао своје царство у 13. веку, затражио помоћ од папе и пристао на унију. Папи се образи зацрвенеше од овакве изненадне радости, но свети краљ Милутин подиже оружје на отпадника, порази га, и Балкан сачува од уније. Можда је то и прави разлог зашто је оклеветаног на западу светог Милутина чувени Данте Алигијери у свом књижевном делу и сместио у осми круг пакла, толико су га римокатолици мрзили. Несрећни Михаил ускоро изгуби живот у рату са кнезом епирским Јованом Дуком. Како каже св. владика Николај: „Православни народ толико је био киван на њега, да син његов Андроник, не смеде га јавно сахранити него га ноћу закопа без опела и молитве… Његова жена царица, по његовој смрти, обнародује овакав указ: -Царственост моја мрзи и сматра гнусним то дело (унију), које се недавно догодило у Цркви и смутило је… Па како је света Црква Божија определила, да не удостојава прописаних помена умрлог супруга мога, господара и цара, због поменутог дела и смутње, то и Царственост моја, претпостављајући свему страх Божији и покорност Цркви светој, одобрава и прима то определење њено, и никад неће дрзнути да чини помен души господара и супруга мога.“

Сличан догађај овоме десио се и 1439. када је цар Јован Палеолог потписао унију, уз мноштво архијереја, страхујући од Турака. За тај потпис, у замену, добио је обећање које, наравно, папа није испунио, о томе да ће папа 1) платити пут грчким делегатима; 2) послати 300 војника у Цариград који ће бити издржавани о папином трошку; 3) послати две ратне галије у водама око Цариграда; 4) организовати нови крсташки поход; 5) ако буде потребе, послати цару 20 великих ратних бродова; 5) ако буде потребе, позвати војске савезничких западних владара. „Обећање – лудом радовање“, каже српски народ, а цар Јован Палеолог се није дуго радовао, јер су му због овога запретили источни патријарси да ће га, уколико се не одрекне уније, одлучити од Цркве. Цар се покајао, и сабор је у Цариграду 1450. проклео унију и све оне који су постали унијатима, али то, једанаестогодишње зло, је додатно изјело државу и црквено-народно јединство, тако да је Цариград заиста пао у турске руке већ 1452.

meletije 2

Мелетије Метаксакис и Кентерберијски надбискуп Ланг

Ово баратање са Светом Вером, светогрђе, дозволили су себи Грци и трећи пут, тј. сада већ, Цариградска патријаршија. После Првог светског рата, савезници, тј. Британци су окупирали Цариград и Венизелос, председник Грчке је имао веру да ће му га поклонити, тј. Грчкој, да би опет обновио нешто попут Византије са центром у Цариграду. Тај Венизелос је 1918. довео једну сумњиву личност на место Архиепископа атинског, за коју је сматрао да ће због тесног пријатељства са Британцима, тј. са Англиканском црквом бити подобан играч у игри ослобађања Цариграда. Ради се о Мелетију Метаксакису, Епископу китиумском са Кипра који је већ до тада имао богату биографију. Он је био главни секретар синода Јерусалимске патријаршије, али је отеран одатле 1908. под оптужбом да је радио против Гроба Господњег. Његови биографи говоре да је тада постао члан масонске ложе «Хармонија». За време Првог светског рата бивао је по Америци и Великој Британији где је преговарао са епископалцима и англиканцима. Чак је и саслуживао са англиканцима. Сагласно писму грчког амбасадора у Вашингтону од 17.децембра 1921.г. М. Метаксакис је у пуном одјејанију, узео учешће у англиканском богослужењу, преклањао колена и целивао њихов престо, произнео проповед и благословио присутне.

Таквог човека је Венизелос поставио на неканонски начин за Архиепископа атинског, али су га првом приликом, 1920., пошто је Венизелос изгубио на изборима, православни епископи Грчке отерали, а касније и рашчинили. Ипак, англо-американци су га 1921. довели на престо Цариградског патријарха, директно из САД где је био у „избеглиштву“ и где није губио време окупљајући Грке у њиме организовану тзв. „Грчку архиепископију“.

atinagora i truman

Атинагора и Труман

Зашто је овај део назван „Превратом у Православној Цркви“? Па, зато што је Цариградски патријарх први епископ међу једнакима у Православној Цркви, и када за првог међу једнакима имамо одступника, то значи озбиљну невољу. При том, иако је Црква Православна епископоцентрична, тј. глас сваког епископа је једнак са гласом другог, после доласка на власт Мелетија Метаксакиса, чијег избора су се ужасавали патријарси Александрије, Антиохије и Јерусалима, Мелетије покушава да Цариградску патријаршију успостави као владајућу олигархију над свим осталим Црквама. Он, а и његови наследници на трону Цариградских патријараха, покушавају да себе поставе за својеврсног „источног папу“. Цариградски патријарси су, после њега, сви по правилу у врло блиским односима са англо-американцима, тако да ће се дешавати да попут патријарха Атинагоре, долете из САД директно на трон у Цариграду авионом председника Трумана. Шта ми од Мелетија наовамо имамо? Имамо Цариградске епископе у Турској који готово да немају народ (тренутно у Турској има око 2000 Грка) и који не смеју да писну под турском управом, чије вегетирање одржава углавном америчка и НАТО дипломатија, делећи им слободу „на кашичицу“, али у замену за те „дарове“, такви неслободни епископи, уз чије ли финансије, труде се да доминирају данашњом организацијом Православне Цркве у свету.Замислите да председник једне државе руководи њоме из окупаторског логора. То управо покушава патријарх, који тешко може да се назове „Цариградски“; логичније би било „Истамбулски“.

lamb-dupla

Православна делегација, Ламбетска конференција

Но, вратимо се историји. Цариград је био практично у британским рукама 16.03.1920 – 06.10.1923. Цариградски патријархат је, вероватно, да би придобио Енглезе, и да би они „поклонили“ Цариград Грцима написао једну срамну посланицу у којој по први пут место спасења у Православној Цркви исповеда да спасења има у свим јересима. Ова посланица је била у складу са енглеском вером, тј. англиканизмом који је од 1897. почео са успостављањем идеологије (јереси) екуменизма и тада је у том циљу, на Ламбетској конференцији 194 англиканска бискупа створен јеретички „догмат“, уствари Теорија Грана, по којој су хришћанске јереси и Црква уствари гране једног дрвета које англиканци називају „црквом“. Дакле, логиком англиканизма – Православље, римокатолицизам, англиканизам, суботарство, Јеховини сведоци и остали „шути и рогати“ су гране једне „цркве“. По Православном учењу, Црква је тело Христово, и они који се држе Христовог учења, тј. право славе и исповедају Јеванђеље, су у Цркви. Чим неко уведе ново учење – римокатолици, англиканци, суботари, Јеховини сведоци итд. престају да буду део Цркве, већ постају отпадници, тј. одсечене гране. Али, да би се „угодило војводи“ 1920. „неко“ из Цариградске патријаршије пише енциклику у којој, место православног учења, исповеда Теорију грана: „…међусобно приближавање разних хришћанских цркава и њихово општење не може бити одбачено због догматских разлика које постоје међу њима…“. Енциклика апелује да треба радити на „…припреми и омогоћавању потпуног јединства“, разне јеретичке групе назива „Црквама које нам нису стране и туђе, већ сродне и блиске у Христу“ и које су нам „санаследници и сателесници обећања Божијих у Христу“ (Еф. 3,5). Као први практичан корак у изградњи међусобног поверења и љубави сматра се потреба да Православне Цркве усвоје нови (Григоријански) календар „ради истовременог прослављања великих хришћанских празника од стране СВИХ цркава.“

Идеолошке поставке ове енциклике покушава од 1921. да уведе у живот Цркве нови Патријарх цариградски Мелетије Метаксакис. Британци су у Цариграду. Патријаршија прекида односе са Турском владом. Турци не признају Мелетија, али Грци то признање и не траже, односе се према Британцима као према ослободитељима. О тадашњем понашању Мелетија и Грка говорио је посланик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Живковић у своме извештају Министарству спољних послова:

„Положај који је у Васељенској патријаршији створен политичким догађајима у току последњих година, веома је озбиљан, да не кажем, критичан и посве прекоран. Турци би најрадије да могу учинити, да од Фанара просто не остане ни трага ни гласа. Било би погрешно и неправилно приписивати такво турско расположење једино и искључиво турској нетрпељивости или турском фанатизму. За такво турско држање прему центру Православља много су криви и сами фанариотски кругови који се у функцији представника Васељенске Православне Цркве никад нису могли ослободити свога грчкога шовинизма већ су, напротив, готово увек старали да Васељенску Цркву упрегну у кола грчких националистичких тежњи и идеала. Али, та слабост и политичка неувиђавност Фанариота испољиле су се особито несмотрено од времена када је Цариград дошао под окупацију Савезника. Цариградски Грци, уопште, а Васељенска Патријаршија напосе, тако су се понашали од склапања примирја па до доласка кемалистичких власти у Цариград, да је изгледало да је стара престоница Византије поново враћена у посед грчког народа. И други народи, а не само Турци, имали би рашта да не гаје боље и племенитије осећаје према Грцима и Васељенској патријаршији него ли што то сад чине носиоци новога режима у Турској. Са тога су Турци на првој лозанској конференцији, онако енергично захтевали удаљење из Цариграда свега грчкога живља са Патријаршијом на челу. Доцније, под притиском прилика и околности, они су мало попустили и пристали су, да цариградске Грке не дирају, као ни Патријаршију, али је више него сигурно да су решени да после закључења мира, тј. пошто буду били повраћени у пуна права господарства над Цариградом, разним мерама онемогуће опстанак на обалама Босфора и Златног Рога нити грчком живљу нити његовим установама…“

KongresCarigrad

Конгрес у Цариграду (на овом Конгресу учествовао је будући патријарх Гаврило Дожић као представник СПЦ и Милутин Миланковић)

Мада наш посланик у Цариграду описује Васељенску патријаршију у заиста мрачним бојама, по другим подацима у Цариграду је за време савезничке окупације кључала љубав, и то она екуменистичка.  Цариградски патријарх Мелетије је сазвао конгрес на коме се тражило уједињење најпре са англиканцима, а онда и са римокатолицима и свима осталима. У циљу заједничког слављења празника са јеретичким групама је донешен и нови календар. На овом конгресу је учествовао и наш будући патријарх Гаврило (Дожић), који је у извештају Синоду СПЦ, Мелетија описивао као шовинисту и мегаломана. Били су присутни и Румуни и још понека личност из православног света и наврат-нанос се инсистирало да се уведу либералне новине у Цркву које ће учинити Православље сличним протестантизму. Александријски, Јерусалимски и Антиохијски патријарси су имали изричито негативан став према конгресу и нису слали своје представнике.

Последице британско-грчке љубави на основама зачетог екуменизма врло брзо су дале своје резултате: После неуспелог марша на Константинопољ 1922. године, Грчка губи претходно добијене територије што доводи до масовног егзодуса грчког становништва из Мале Азије и Источне Тракије. Уговорима између Грчке и Турске из 1923. дошло је до размене становништва између две државе, тако да је комплетна грчка популација из Мале Азије пресељена у Грчку. Стари градови, који су у неко време имали велико значење у црквеним стварима и славу у црквеној историји, остали су без иједног православног верника. Васељенски патријарх је фактички изгубио Малу Азију, мада је она остала унутар његове јурисдикције. Као последица свега тога број православних у новој Републици Турској је био драстично смањен, улога Васељенске патријаршије је ограничена, а број њених епархија је значајно опао.

Последице Мелетијевог ангажовања нису овим биле исцрпљене. На територији Грчке је дошло до великих црквених немира. Људи и породице су тада почели да се деле «на четнике и партизане», тј. на старокалендарце и новокалендарце. Свађе, немири, прогонства па и туче биле су последице увођења новог григоријанског календара. Ова подела, овај раскол, није престао ни утихнуо ни до наших дана. Сам Мелетије је после пада Цариграда наставио своје авантуре. Британци су га 1926. поставили за Патријарха александријског.

Литература: „Охридски Пролог“, Еп. Артемије: „СПЦ и Светски савет цркава“, „Житије светог Марка Ефеског“, Предањске студије, Радмила Радић: “Календарско питање

Припремила екипа странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Покушај кувања Српске Православне Цркве, Uncategorized. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на ПРЕВРАТ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ – ПАД ЦАРИГРАДСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ У БРИТАНСКЕ РУКЕ

  1. miki каже:

    interesantno zapazanje pogotovo oko ideje da se car pokajao I srusio uniju 1450, malo to sve nepije vodu stim da je papa upravo u ime unije poslao justinijanija sa nekoliko stotina mesto nekolko hiljada ratnika da brane carigrad koji izginuse braneci ga, sto nebi bio slucaj da je stvarno neko srusio uniju, dalje pristalice mitropolita marka efeskog pod vodjstvom tada duke georgijau monstvu oca genadija potonjeg patrijarha su jos uvek bili podvojeni do samog pada carigrada upravo zbog unije koja je bila na snazi, u istorijatu carigradskog pada lepo pise da su zadnju liturgiju zajedno sa papistima odsluzili grci I svi se bratski pricestise, sto je dovelo do vidjenja da Bozanski oganj napusta aja sofiju, a otac genadije javno deklamuje dace upravo to biti razlog pada grada,zatim upravo zbog te unije koja nije bila srusena,a protivno kako vasi novokomponovani izvori ovde iznose.upravo je ta jos aktuelna unija bila razlog da sultan po zauzimanju grada nadje oca genadija I postavi ga za patrijarha potonjeg svetog genadija I upravo genadije srusi I ponisti uniju itd itd itd…..nemojte se olako igrati istorijom I ovako vaznim stvarima jer moze veoma ozbiljna steta da bude I va I drugima zbog toga. pozdrav I svako dobro

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s