СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ИЛАРИОН ТРОЈИЦКИ, АРХИЕПИСКОП ВЕРЕЈСКИ, ВИКАР МОСКОВСКЕ ЕПАРХИЈЕ

 Свештеномученик Иларион (у свету Владимир Алексејевич Тројицки) родио се 13. септембра 1886. године у селу Липице Каширског среза Тулске губерније у породици свештеника. Деда будућег светитеља, Петар Тројицки, службовао је у истом селу. Парохијани су сачували сећање на њега као необичног човека. Када је умирао, сви становници села су дошли да се опросте с њим и добију од њега последњи благослов.

Жена о. Алексеја Тројицког умрла је рано, те је морао сам да васпитава децу којих је имао петоро: три сина и две кћери. Два сина – Владимир и Димитрије – постали су епископи, а трећи син Алексеј свештеник. После смрти жене о. Алексеја велико учешће у васпитању сирочића преузела је њена неудата сестра Надежда, учитељица црквено-парохијске школе; када Владимира није имала коме да остави, она га је узимала са собом на наставу. Дечак је рано научио да чита, с пет година је стајао за певницом, читао часове и шестопсалмије.Основно образовање будући светитељ је стекао у Тули – у духовној школи, а затим у богословији, након чега је послат о државном трошку у Московску духовну академију да настави образовање.

Тежња чистог срца, васпитаног у правилима дубоке црквености, у благодатној атмосфери православног богослужења и целовитости истине која може постојати само у Православљу (а све што се одваја од њега, подмукло саветује човеку да иде својим путем, ван Православља - све је то од греха који поробљава душу, од човекове ускогрудости и неслободе која нема у себи љубави и слободе Христове), је и учинила да му боравак у академији постане необично важан и драгоцен. Ту је нашао оно што је тражио - истину. Али трагања нису била лишена тешкоћа и разочарања. У академији је морао да се суочи с плодовима учености Запада који је излагао своје представе о Богу. Ништа безбожније и по душу погубније није читао. И колико се то разликовало од радова Светих Отаца који су писали о ономе што је за њих било смисао целог живота, штавише, питање вечног живота или вечне пропасти, чему је било немогуће прилазити само као систему искључиво умних теорија. То и јесте дивно у Православљу што је оно откривена истина и не захтева никакве логичке натегнутости или лукава извођења закључака да би ускладило приватан човеков живот са црквеним, а Цркву са истином, онако како ју је говорио Дух Свети кроз еванђелисте и предање Цркве.

Тежња чистог срца, васпитаног у правилима дубоке црквености, у благодатној атмосфери православног богослужења и целовитости истине која може постојати само у Православљу (а све што се одваја од њега, подмукло саветује човеку да иде својим путем, ван Православља – све је то од греха који поробљава душу, од човекове ускогрудости и неслободе која нема у себи љубави и слободе Христове), је и учинила да му боравак у академији постане необично важан и драгоцен. Ту је нашао оно што је тражио – истину. Али трагања нису била лишена тешкоћа и разочарања. У академији је морао да се суочи с плодовима учености Запада који је излагао своје представе о Богу. Ништа безбожније и по душу погубније није читао. И колико се то разликовало од радова Светих Отаца који су писали о ономе што је за њих било смисао целог живота, штавише, питање вечног живота или вечне пропасти, чему је било немогуће прилазити само као систему искључиво умних теорија. То и јесте дивно у Православљу што је оно откривена истина и не захтева никакве логичке натегнутости или лукава извођења закључака да би ускладило приватан човеков живот са црквеним, а Цркву са истином, онако како ју је говорио Дух Свети кроз еванђелисте и предање Цркве.

Још као студент академије, Владимир Алексејевич је почео да се истиче као највећи руски богослов, усредсредивши своју пажњу на историјскодогматску апологију 9. члана Символа вере, тј. на разоткривању православног учења о Цркви. У академији је најпре као студент, а затим као професор, написао и објавио радове: „Хришћанство или Црква“, „Гностицизам и Црква у односу према Новом Завету“, „О црквености духовне школе и богословске науке“, „О нужности историјско-догматске апологије 9. члана Символа вере“, „Тријединство Божанства и јединство човечанства“, „Покајање у Цркви и покајање у католицизму“ и друге.

За њега је била од суштинске важности жива реч истине, његова душа је тражила ту реч и хранила се њоме; за њега није постојало формално знање, богословље је за њега било непосредно повезано са животом, било је оно без чега човек не може ниједног тренутка. У том смислу он је био православни Рус, а касније православни руски архијереј за којег су речи Христовог Еванђеља биле непосредна заповест упућена души. У њему уопште није било лукавства. За њега су апсолутни значај имале речи „Иштите најпре царства Божијег…“ (Мт. 6:33) и „Какав ће откуп човек дати за душу своју“ (Мт. 16:26). Имајући жив ум, будући дубоко образован човек, он је одмах обратио пажњу на то да је по значају средишње питање за савремене људе постало питање не о Божанству Исуса Христа, не о крсним страдањима Богочовека, већ о Цркви без које нема спасења, без које и сама вера постаје преласна и демонска.

„У односима према Цркви највише избија савремено идолопоклонство. Многи су се ражестили, кудећи једини пут Христов (Д. ап. 19:9), пут црквени. Стварају се 'нови путеви' са именом Христовим, али без Цркве, 'крај зидова црквених'. За те 'нове путеве' се испоставља да су веома удобни управо ради тога да би се сачувало име Христово, а клањало се својим омиљеним идолима. Зато су толико и привлачни сви ти 'нови путеви'. Они су лаки и повлађују страстима. Од стварне Христове вере која се садржи у светој Цркви, на тим путевима остају понекад благочастива, а чешће ружна маштања која немају никакве везе са животом... Многи избегавају да говоре о Православљу и јеретичким западним вероисповестима - католицизму и протестантизму - већ говоре само о некаквом општем хришћанству. Симпатисати јеретика, бити на страни непријатеља Христове Цркве, ко то сада сматра срамним и погубним преступом, цепањем нешивеног хитона Христовог?... „

„У односима према Цркви највише избија савремено идолопоклонство. Многи су се ражестили, кудећи једини пут Христов (Д. ап. 19:9), пут црквени. Стварају се ‘нови путеви’ са именом Христовим, али без Цркве, ‘крај зидова црквених’. За те ‘нове путеве’ се испоставља да су веома удобни управо ради тога да би се сачувало име Христово, а клањало се својим омиљеним идолима. Зато су толико и привлачни сви ти ‘нови путеви’. Они су лаки и повлађују страстима. Од стварне Христове вере која се садржи у светој Цркви, на тим путевима остају понекад благочастива, а чешће ружна маштања која немају никакве везе са животом… Многи избегавају да говоре о Православљу и јеретичким западним вероисповестима – католицизму и протестантизму – већ говоре само о некаквом општем хришћанству. Симпатисати јеретика, бити на страни непријатеља Христове Цркве, ко то сада сматра срамним и погубним преступом, цепањем нешивеног хитона Христовог?… „

Дошао је и Велики пост 1913. године, дошло је и време да Владимир Алексејевич крене другим путем. У детињству је добио строго православно васпитање; може се рећи да је његова главна васпитачица била Православна Црква с њеним узвишеним богослужењем које се ни са чим не може упоредити и уставом који васпитава вољу за добро. Тек када је постао студент и почео да пише радове о Цркви, могао је да увиди и схвати оно што је осећао од детињства. Сада је знао зашто је волео православно богослужење, и та љубав, спојена са жељом да се осами, довела га је до мисли да прими монаштво. Одлуку да прими монашки постриг кочило је само једно: знао је да, ако постане монах, неће бити слободан у избору црквеног послушања и да може бити постављен на било коју црквено-административну дужност, за шта он није осећао у себи ни најмањег призвања. Усамљеност, молитва, бављење науком – ето за чиме је чезнула његова душа. Али у избору омиљеног животног пута постоји ризик – нашавши оно што желиш, наћи ћеш и оно чему се душа супротставља. Најзад се Владимир Алексејевич ипак одлучио и на дан празника Победе Православља поднео је молбу за пострижење.

Постриг је био одређен за 28. март у пустињи светог Параклита

"Ја никако не могу да мислим да су православље и римокатолицизам скоро једно исто, да су то две помесне цркве. Ја исповедам да је Црква једна, а римокатолици за мене нису Црква, па према томе, нису ни хришћани, јер хришћанства нема без Цркве".

„Ја никако не могу да мислим да су православље и римокатолицизам скоро једно исто, да су то две помесне цркве. Ја исповедам да је Црква једна, а римокатолици за мене нису Црква, па према томе, нису ни хришћани, јер хришћанства нема без Цркве“.

која се налазила недалеко од Тројице-Сергијеве лавре. Владимир Алексејевич је сам одабрао ову усамљену пустињу за свој постриг. Популарност младог доцента међу професорима академије и студентима била је толико велика да су на постриг дошли многи професори академије и студенти.

11. априла је рукоположен у чин јерођакона; 2. јуна, на Тројицу, у чин јеромонаха. Прошло је свега два месеца од како је пострижен и десило се оно чега се он највише бојао и ради чега је одлагао постриг – 30. маја јеромонах Иларион је постављен на административну дужност инспектора Московске духовне академије. 5. јула 1913. године уздигнут је у чин архимандрита; био је то најмлађи архимандрит и професор у Русији у оно време.

Ускоро је, међутим, све што се збивало добило једну посебну тежину – почео је Први светски рат који су у то време називали Отаџбинским и предосећало се да његове последице никога неће мимоићи.

За време свенародног молебана на тргу у Сергијевом Посаду архимандрит Иларион се обратио окупљеном народу: „Православни Руси! Нисмо с радошћу овамо дошли: не, не с радошћу. Тежак облак народног јада и народне несреће надвио се над нашом отаџбином. Нису то капи кише, то су капи врелих суза, капи крви црвене и скупоцене падају из тог ужасног облака на родну земљу. Можда је суђено да се пролије читава бујица крви и суза. Отаџбина је у опасности! Отаџбина је у невољи и муци! Отаџбина захтева од нас жртве. Она је већ многима од нас узела рођене и блиске и – ко зна? – можда је узела и заувек. Она захтева наша имања, па чак и сам наш живот. У времену које је пред нама мораћемо много тога да препатимо срцем и душом.

Куца страшан час суда над руском земљом. Током последњих десет година ми смо много грешили. Ми, Руси, допустили смо да се неверје шири у нашој вољеној земљи. Код нас се раширио невиђени разврат и кварење нарави. Ми, Руси, грешни смо пред нашом славном историјом. Грешни смо пред успоменом и заветом наших предака. Грешни смо пред нашим рођеним светињама. Почели смо да губимо страх Божији. Одвикли смо се да волимо Цара и Отаџбину. Навикли смо да вређамо и хулимо све своје и домаће, а хвалимо и преузносимо све туђе.

Куцнуо је час да искупимо пред Богом наше народне кривице, наше народне грехе…“

После доласка на власт бољшевика одмах су почела гоњења Цркве и већ 10. марта 1919. године архимандрит Иларион је ухапшен и затворен у Бутирски затвор.

Ова његова прва затворска казна је трајала око три месеца.

Приликом наречења архимандрит Иларион је, обраћајући се патријарху Тихону и присутним архипастирима, рекао: "...Слава Богу и за све оно што сам доживео и промислио током последњих година буре и пометње, када је земља предана у руке нечастивога (Јов. 9:24), када је руска држава, одвојивши се од Христове Цркве, ступила у најтешњи савез са синагогом сатане (Откр 2:9). Тих година је само ојачала моја вера у Цркву и учврстило се моје срце у нади на Бога. Када до темеља руше стари свет да би на његовим рушевинама изградили нови фантастични свет, када се много тога од људских дела показало да је саграђено на песку, када падоше многи силни (2 Цар. 1:25,27),тврди темељ Божији (2Тим. 2:19)Црква Божија, стоји непоколебиво, само украшена као хаљином од пурпура и висона, крвљу нових мученика. Што смо знали из црквене историје, о чему смо читали код старих, сада видимо својим очима: Црква побеђује, када је нападају (Иларије, Одл. 7:4). Непријатељи би хтели да нас сматрају преживелима, умрлима, али ми смо живи (2 Кор. 6:9), и жива ће бити душа наша (Пс. 118:175). Не само што верујемо, него и видимо да су врата паклена немоћна пред вечним Божијим саздањем. Међу ветровима лажних учења, међу мутним побеснелим таласима злобе, лажи и клевете помамних непријатеља као стена стоји Црква, она Руска Православна Црква о којој су тако волели донедавно да понављају како је она у парализи, како је само одржава полицијска сила државе. Али ево, силе државе су се подигле против Цркве и наша Црква је дала више мученика и исповедника него издајника. Посматрајући све то и размишљајући о свему томе, осећам да се испружише преда мном кораци моји (Пс. 17:37) и на камену постави Господ ноге моје (Пс. 39:3), да не ослаби срце моје (Пон. зак. 20:3).

Приликом наречења архимандрит Иларион је, обраћајући се патријарху Тихону и присутним архипастирима, рекао: „…Слава Богу и за све оно што сам доживео и промислио током последњих година буре и пометње, када је земља предана у руке нечастивога (Јов. 9:24), када је руска држава, одвојивши се од Христове Цркве, ступила у најтешњи савез са синагогом сатане (Откр 2:9). Тих година је само ојачала моја вера у Цркву и учврстило се моје срце у нади на Бога. Када до темеља руше стари свет да би на његовим рушевинама изградили нови фантастични свет, када се много тога од људских дела показало да је саграђено на песку, када падоше многи силни (2 Цар. 1:25,27),тврди темељ Божији (2Тим. 2:19)Црква Божија, стоји непоколебиво, само украшена као хаљином од пурпура и висона, крвљу нових мученика. Што смо знали из црквене историје, о чему смо читали код старих, сада видимо својим очима: Црква побеђује, када је нападају (Иларије, Одл. 7:4). Непријатељи би хтели да нас сматрају преживелима, умрлима, али ми смо живи (2 Кор. 6:9), и жива ће бити душа наша (Пс. 118:175). Не само што верујемо, него и видимо да су врата паклена немоћна пред вечним Божијим саздањем. Међу ветровима лажних учења, међу мутним побеснелим таласима злобе, лажи и клевете помамних непријатеља као стена стоји Црква, она Руска Православна Црква о којој су тако волели донедавно да понављају како је она у парализи, како је само одржава полицијска сила државе. Али ево, силе државе су се подигле против Цркве и наша Црква је дала више мученика и исповедника него издајника. Посматрајући све то и размишљајући о свему томе, осећам да се испружише преда мном кораци моји (Пс. 17:37) и на камену постави Господ ноге моје (Пс. 39:3), да не ослаби срце моје (Пон. зак. 20:3).

24. маја 1920. године у подне, у храму Тројицког патријаршијског подворја одржано је наречење архимандрита Илариона за епископа.

Служио је готово свакодневно, ујутру и увече; дешавало се да је морао на дан да одржи по две проповеди. Кући је долазио дању само на два часа које је користио за одмор пред вечерњу службу, а догађало се да по неколико дана уопште не ноћева код куће. Посећивао је са службама храмове и манастире Верејеског округа и те посете су прерастале понекад у путовања која су трајала по месец дана. Ако је имао слободан дан од богослужења, од јутра до касне вечери владика је примао људе који су му долазили да реши њихове насушне проблеме.

Активни црквени рад светитељев, његове проповеди на богослужењима и помоћ патријарху Тихону, његове сјајне наступе на јавним расправама власт је дочекала с бесом. 22. марта 1922. године епископ Иларион је ухапшен. Оптужен је да је извршавао налоге патријарха, примао у патријаршијском подворју посетиоце који су долазили по савет у вези с црквеним пословима, организовао јавне расправе и, поседујући велику ерудицију у богословским питањима, дискредитовао своје опоненте-безбожнике који су иступали против њега. 22. јуна Колегијум ОГПУ је донео одлуку о протеривању епископа у Архангељску губернију.

4. јула 1922. године епископ Иларион је заједно с робијашким транспортом дошао у Архангељск и 10. јула је ослобођен из затвора. После свакодневне преоптерећености, после истраге и транспорта прогонство му се учинило као неочекивани одмор. Велики град, кућа скоро у центру у којој су му домаћини доделили посебну собу с прозорима који гледају на сунчану страну.

Епископ Иларион је у то време добијао много писама; део њих је долазио преко посредника, а део поштом. Обимна преписка је била узрок тога што је ГПУ одлучио да ухапси владику и изврши код њега претрес. Прочитавши налог за претрес и хапшење, епископ упита: „Дакле, ви ме хапсите без обзира на резултате претреса?“ Добивши потврдан одговор, владика је остао потпуно миран. Видећи да сарадник ГПУ одлаже писма, епископ је приметио да то узалуд чини зато што су сва писма прошла кроз ГПУ и да су прегледана; баш ових дана је добио врло неуредно залепљено писмо, што јасно показује да су га у ГПУ већ прочитали. Али упркос свим покушајима да направе оптужницу против епископа, то им није успело и он је био ослобођен из затвора. Али ГПУ се није одрекао намере да ухапси епископа и неколико дана пред истек рока прогонства, 13. јуна 1923. године, у његовом стану је поново извршен претрес.

Дан уочи завршетка прогонства, увече 21. јуна, преосвећеног Илариона су позвали у Архангелски ОГПУ и ту му саопштили да му је дозвољено да оде.

Одмах после повратка епископа Илариона из прогонства патријарх Тихон га је уздигао у чин архиепископа. Најближи помоћник патријарха, преосвећени Петар Пољански, у то време је још увек био у прогонству и архиепископ Иларион је постао патријархов помоћник.

15. новембра 1923. године архиепископ Иларион је ухапшен.

7. децембра комисија НКВД за административна прогонства осудила је владику на три године затвора на Соловцима.

У јануару 1924. године архиепископ је доспео у етапни затвор на  Поповом острву. Ту га је затекла вест о Лењиновој смрти.

У време када су у Москви смештали у привремени маузолеј сандук с Лењиновим телом, затвореници су по наређењу логорске управе морали да стоје ћутећи пет минута. Владика Иларион је лежао на лежају док је усред бараке стајао строј затвореника међу којима је било и свештенослужитеља. "Устаните, ипак је био велики човек, а и казниће вас ако вас примете" - убеђивали су га затвореници. Све се, међутим, завршило срећно, и владика је, обраћајући се свештенству, рекао:" Помислите, оци, шта се сада збива у паклу: лично се Лењин тамо појавио, какво је то славље за демоне!"

У време када су у Москви смештали у привремени маузолеј сандук с Лењиновим телом, затвореници су по наређењу логорске управе морали да стоје ћутећи пет минута. Владика Иларион је лежао на лежају док је усред бараке стајао строј затвореника међу којима је било и свештенослужитеља. „Устаните, ипак је био велики човек, а и казниће вас ако вас примете“ – убеђивали су га затвореници. Све се, међутим, завршило срећно, и владика је, обраћајући се свештенству, рекао:“ Помислите, оци, шта се сада збива у паклу: лично се Лењин тамо појавио, какво је то славље за демоне!“

Крајем јуна 1924. године након отварања бродске линије архиепископ Иларион је отпремљен на Соловецко острво; ту је плео мреже на Филимоновом ловилишту рибе, био је шумар, чувар у Филиповој пустињи. За њега је почео нови трновити пут искушења – овога пута то није било слободно изгнанство, већ окови и концентрациони логор. Али владика је и на ово искушења био потпуно припремљен. Оно што је за неког другог могло бити камен спотицања и тешко страдање, за њега, православног богослова, постало је украс душе. У  логору је владика задржао монашко нестицање, детињу незлобивост и једноставност. Он је простодушно давао свима све што су му тражили. Ни на какве увреде никада није одговарао, чинило се да их и не примећује. Увек је био миран и весео, и ако га је чак и нешто оптерећивало, он то није показивао. Из свега што му се дешавало увек је тежио да извуче духовну корист, те му је на тај начин све служило на добро.

Према свима се односио са истинском љубављу и разумевањем. У сваком човеку је видео образ и подобије Божије, за живот сваког човека се занимао искрено.

У логору је владика задржао монашко нестицање, детињу незлобивост и једноставност. Он је простодушно давао свима све што су му тражили. Ни на какве увреде никада није одговарао, чинило се да их и не примећује. Увек је био миран и весео, и ако га је чак и нешто оптерећивало, он то није показивао. Из свега што му се дешавало увек је тежио да извуче духовну корист, те му је на тај начин све служило на добро.  На Филимоновом ловишту рибе десет километара од главног Соловецког логора, био је заједно с двојицом епископа и неколицином свештеника. О овом свом послу говорио је доброћудно: "Све даје Дух  Свети: раније је рибаре учинио богословима, а сад је обрнуто - богослове је учинио рибарима".

У логору је владика задржао монашко нестицање, детињу незлобивост и једноставност. Он је простодушно давао свима све што су му тражили. Ни на какве увреде никада није одговарао, чинило се да их и не примећује. Увек је био миран и весео, и ако га је чак и нешто оптерећивало, он то није показивао. Из свега што му се дешавало увек је тежио да извуче духовну корист, те му је на тај начин све служило на добро. На Филимоновом ловишту рибе десет километара од главног Соловецког логора, био је заједно с двојицом епископа и неколицином свештеника. О овом свом послу говорио је доброћудно: „Све даје Дух Свети: раније је рибаре учинио богословима, а сад је обрнуто – богослове је учинио рибарима“.

Сада је владика био далеко од црквених догађаја. У логору је сазнао за смрт великог светитеља РПЦ патријарха Тихона, ту је сазнао да је поглавар Руске Цркве постао високопреосвећени Петар, митрополит Крутицки, према којем се архиепископ Иларион односио са огромним поштовањем и уважавањем и радовао се оваквом избору Божијем. 5. јула 1925. године архиепископ Иларион је премештен из Соловецког логора у Јарославски политички изолатор. 14. октобра 1929. године Посебно веће при Колегијуму ОГПУ осудило је архиепископа на три године прогонства у Казахстан. Најмучније је било то што је сада од Белог мора преко целе земље до најјужнијих граница морао да пређе у робијашком транспорту, више пута се заустављајући на неодређено време у етапним затворима. У етапном затвору владика се разболео од тифуса и 19. децембра је смештен у затворску болницу до које је, измучен болешћу, дошао пешке. Из болнице је писао: „Тешко сам се разболео од тифуса, лежим у затворској болници, изгледа да сам се успут заразио: у суботу, 28. децембра, решава се моја судбина (криза болести), тешко да ћу преживети…“

Неколико минута пре смрти дошао му је лекар и рекао да је криза прошла и да сада може да почне да се поправља. Светитељ му је једва чујно одговорио: „Како је добро! Сада смо далеко од…“ истим речима је тихо преминуо.

Затим су сви почели да се разилазе с гробља; и у то време су свечано и празнично почела да брује звона. Један од учесника на сахрани се сетио речи псалма које су се чуле на опелу:" Господња је земља и све што је на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је он морима основа и посред река утврди је. Ко ће изићи на гору Господњу? И ко ће стати на светом месту Његовом? У кога су чисте руке и срце безазлено, ко не изриче имена његова узалуд и не куне се лажно. Он ће добити благослов од Господа и милост од Бога спаса својега" (Пс. 23:1-5). И тада је схватио због чега је та звоњава која као да је васкршња "то су се анђели на небу радовали новоме светоме..."

Затим су сви почели да се разилазе с гробља; и у то време су свечано и празнично почела да брује звона. Један од учесника на сахрани се сетио речи псалма које су се чуле на опелу:“ Господња је земља и све што је на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је он морима основа и посред река утврди је. Ко ће изићи на гору Господњу? И ко ће стати на светом месту Његовом? У кога су чисте руке и срце безазлено, ко не изриче имена његова узалуд и не куне се лажно. Он ће добити благослов од Господа и милост од Бога спаса својега“ (Пс. 23:1-5). И тада је схватио због чега је та звоњава која као да је васкршња „то су се анђели на небу радовали новоме светоме…“

Било је то 28. децембра 1929. године. Митрополит Серафим Чичагов који је тада био на Петроградској катедри издејствовао је да светитељево тело буде предато из затворске болнице ради црквене сахране. Тело покојног владике у белим архијерејским одеждама било је положено у припремљени сандук и превезено у храм Новодевичјег манастира у којем је одржано опело. У опелу и сахрани светитеља учествовали су митрополит Серафим Чичагов, архиепископ Алексије Симански, епископ Амвросије Либин, епископ Сергије Зенкевич и мноштво свештенства.Опело је завршено у четири часа поподне. После тога су подигли сандук и понели га на гробље Новодевичјег манастира уз појање ирмоса „Помоћник и Покровитељ би ми на спасење…“ Дошавши до гроба, поставили су сандук, одслужили последње молитве, поклонили се усопшем архипастиру и почели да спуштају сандук у гроб. Епископ Амвросије је први бацио грудву земље на сандук. Брзо је израсла невелика хумка и постављен бели крст с натписом:“ Архиепископ Иларион Тројицки“.

Свештеномученик Иларион Тројицки канонизован је на Сабору РПЦ одржаном од 13. до 16. августа 2000. године. Овај дивни светитељ Православне цркве прославља се 15. (28) децембра.

Припремила екипа фб странице „Православље живот вечни

Advertisements
Овај унос је објављен под Свети људи. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s