Ватикански модалитет за уклапање Православне Цркве у римокатолицизам

Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник. (Јов.10:1)

„Институционални споразуми које Света Столица има са Оријенталним црквама могу послужити као модел даљем приближавању римокатолика и Православне Цркве. У заједници са папом, Оријенталне цркве  држе се византијског обреда и воде своју администрацију под надзором Конгрегације Свете Столице за Оријенталне цркве. Ова Конгрегација нема водећу улогу у дијалогу римокатолика и православних, јер је свесна осетљивости ситуације код православних, нарочито у односу на Украјинску гркокатоличку цркву. Конгрегација за Оријенталне цркве је такође одговорна за римокатоличка питања у Светој Земљи. У последње време њени чланови изражавали су своје фрустрације због проблема у вези са израелском визом и фискалном политиком. Оријенталне цркве су основни облик напора Свете Столице да шири римокатоличанство и промовише екуменски и међурелигијски дијалог.“  (Депеша из Америчке амбасаде – Викиликс)

Оријентална црква: Сложени, али ефикасни споразуми

Отправник послова амбасаде Ватикана и надбискуп Антонио Вељо, секретар Конгрегације за Оријенталне цркве и члан билатералне комисије Света Столица – Израел сусрели су се 4.фебруара.

Мелкитски патријарх Грегорије III

„Осврћући се на своје одговорности као другог човека Конгрегације (коју иначе води кардинал Леонардо Сандри), надбискуп Вељо коментарисао је како „човеку никада није досадно да се бави Оријенталним црквама “.  (Оријенталне цркве се налазе већином на Средњем истоку и у источној и централној Европи. Њихов назив „Оријенталне“ означава њихово византијско –насупрот римском- порекло и наслеђе). Због историјског наслеђа ове цркве су задржале своје обреде и уживају широку аутономију, али припадају Римокатоличкој цркви. Постоји пет Оријенталних цркава, на чијем челу се налазе патријарси: Коптска црква у Александрији, Сиријска црква у Антиохији, Мелкитска гркокатоличка црква у Антиохији, Калдејска вавилонска црква и Јерменска црква Киликије. Даље, четири Оријенталне цркве на свом челу имају „врховне архиепископе“: две у Индији, једну у Румунији и једну у Украјини. Врховни архиепископи су слични патријарсима кад је у питању велики степен независности, иако немају титуле патријарха. Патријарси и врховни архиепископи прихватају римокатоличку теологију и схватају посебну улогу папе као епископа Рима и наследника апостола Петра и  у заједници са Светом Столицом.“ (Викиликс)

Међурелигијски дијалог у Равени

Учесници скупа у Равени

У октобру 2007. године потписана   је „Равенска декларација„. Тема је била – власт у Цркви Христовој, и улога Рима и Цариграда као првих по части у поретку Патријаршија. Делегација Руске Цркве, због претензија Цариграда да православност аутокефалних Цркава буде дефинисана као општење са Васељенском Патријаршијом, напустила је скуп. У документу из Равене се, по први пут, помиње и могућност да папа у, засад неоствареној, „уједињеној Цркви“ опет буде први. Међу потписницима „Равенске декларације“ су и епископи СПЦ Иринеј (Буловић) и Игњатије (Мидић).

„Надбискуп Вељо подсетио је да је украјински гркокатолички примас поглавар највеће Оријенталне цркве са око 3 до 5 милиона верника само у Украјини (сматра се да их широм света има преко 6 милона). Због своје бројности и институционалног развоја ова црква би могла бити уздигнута на ниво патријаршије. Ипак, Света Столица то не жели да учини како не би увредила Православну Цркву, која Оријенталне цркве види као  конкуренте у источној и централној Европи, чији је обред веома сличан њиховом (првог фебруара, и по први пут од 1937. године, украјински гркокатолички епископи срели су се са папом, који их подстакао на рад са православнима, у циљу унапређења екуменског дијалога. Совјетски Савез, и касније православна осјетљивост по овом питању, спречили су епископе да периодично виђају папу, како налаже канонскo право).

Вељо је рекао да је, у оквиру Свете Столице, папска Конгрегација за промовисање хришћанског јединства задужена за дијалог са православнима. Ипак, додао је, Конгрегација за Оријенталне цркве такође обраћа пажњу на тај дијалог и води рачуна о осетљивости код православних по овом питању.“ (Викиликс)

Историјски преглед: Украјинска гркокатоличка црква

Православна црква Украјине признала је папу као врховног црквеног поглавара и раскинула односе са московским патријархом и патријархом из Цариграда. После стварања уније дошло је до немира и дељења цркве у Украјини на унијатску гркокатоличку и на Православну цркву.

Папа Бенедикт и примас УГКЦ Свјатослав Шевчук

Украјинска гркокатоличка црква није постојала све до 1595. године. На том подручју је у средњем веку постојала Кијевска Русија, која је примила хришћанство од православне Византије. Након монголских упада, седиште Цркве се преселило из Кијева у Владимир 1299. године. Кијевска митрополија се 1326. године сели у Москву, а две године касније мења име у Московска митрополија. Црква се 1453. поделила на Московску и Кијевску митрополију. Западна Украјина је постала део Пољско-литванске уније. Пољска је била под утицајем контрареформације, па је ојачала римокатолички притисак у Украјини. Свештенство у Украјини је било под црквеном влашћу из Москве.

Уследио је велики притисак, па су делови црквене хијерархије митрополије Кијева-Халича и целе Украјине започели преговоре са „Римокатоличком црквом“ и римским папом Клементом VIII током 1595.  године. Сагласили су се да се задржи већина православних обичаја да би се унија што лакше прихватила. Тако је задржан јулијански календар. Унија је проглашена 1596. године на црквеном сабору у данас белоруском граду Бресту. Унију је подржавао пољски краљ Сигисмунд III Васа, али унији су се опирали неки епископи, истакнути племићи у Украјини и козаци.

Чим је проглашена унија избили су протести сељака и козака, дела свештенства и дела феудалаца. Циљ уније је био да се спречи Православље на подручју Пољско-литванске уније и да се разбију културне и верске везе Украјинаца и Руса. Као резултат противљења унији дошло је до поделе, па се Православна црква у Украјини и деловима Белорусије поделила на православну и на гркокатоличку, познату као унијатска.

Баламандски споразум

У Баламанду, Либану 1993. дошло је до потписивања споразума између римокатолика и православних. Најважнији закључак овог споразума је да Православна Црква и Ватикан признају једно друго као сестринске цркве.»Католици и Православни опет откривају једни друге као Сестринске Цркве.» (чл.12) и «признају једни друге као Сестринске цркве» (чл. 14). Декларацију о међусобном признавању потписали су представници 9 од 15 аутокефалних православних цркава

Модел за потенцијалне споразуме са православнима

Односи Свете Столице и Оријенталних цркава могу да послуже као модел за евентуално поновно уједињење римокатолика и православних. У презентацији објављеној у ватиканским новинама (Osservatore Romano), кардинал Петер Ердо, председник Конгрегације европске бискупске конференције, трвдио је да „Уставни споразум“ између римокатолика и православних, направљен по моделу договора Свете Столице и Оријенталних цркава, може послужити да се међусобно препознају и помире православно и римокатоличко канонско право.

„Оријенталне цркве су основни део универзалне римокатоличке цркве . На Блиском истоку они одржавају стално присуство у увек угроженим библијским земљама. У источној и централној Европи они коегзистирају, мада не савршено, са грко-православним патријархатима. Од Другог ватиканског концила, Света Столица је редефинисала пропагирање римокатоличке вере, изражавајући јеванђелизацију путем сведочења (тражећи од римокатолика да живе примерно и тако прикажу римокатолицизам у најбољем светлу), уместо проповеди да се пређе у римокатолицизам.  Екуменизам (уједињење свих хришћанских религија) и међурелигијски дијалог (поправљање односа са нехришћанским религијама и промовисање толеранције и религијске слободе), такође су кључни елементи у односима са онима који нису римокатолици. Како би јеванђелизација путем сведочења, екуменизам и међурелигијски дијалог напредовали, Света Столица схвата да је основа за то римокатоличко присуство на местима где су друге вере већинске. Како екуменски дијалог узима све већи замах, Света Столица је оптимистична у погледу будућности Оријенталних цркава у источној и централној Европи. На Блиском истоку, ипак, прогон хришћана се наставља и то је тренд који забрињава и растужује Свету Столицу.“ (Викиликс)

Дијалог са Асирском црквом Истока и Оријенталним православним црквама

„Асирска црква Истока је била прва већа црква која се разишла са Римом. То се догодило у петом веку због теолошких разлика. Њено седиште је пресељено из Персије у Багдад где је и остало. Године 1553. део Асирске цркве обновио је заједницу са Римом, што је представљало почетак стварања Калдејске католичке цркве. Ватикан је ближи уједињењу са Асирском црквом, него са осталим Источним црквама. Папа Јован Павле II и асирски патријарх су 1994. године потписали декларацију која је практично представљала завршетак свих теолошких разлика. Дијалог за пуно уједињење се наставља.

Екуменска молитва у Лос Анђелесу, коју предводи Арам I, католикос целе Киликије (Јерменска црква)

Папа Јован Павле II је потврдио „нечувена страдања“ и“масакре“ које су Јермени преживели крајем 19. и почетком 20. века, а који су кулминирали у виду „трагичних догађаја“ 1915.године. Изјава је  дата у склопу обележавања 17 векова хришћанства у Јеременији. Ватикан је угостио јерменског патријарха-католикоса и био домаћин религијским и државним лидерима током обележавања јубилеја 18. фебруара. Папа је искористио прилику да изрази жељу да посети Јерменију и да има добре екуменске односе са православном заједницом те земље (Коментар: Ватикан и Апостолска црква Јеременије имају одличне односе. Папа и претходни католикос (поглавар) те земље су имали пријатељске односе. Теолошки спорови између римокатолика и апостолских јермена решени су 1996. године. Потпуно уједињење  две цркве било би сјајан потез за Ватикан и оно што би Ватикан подстакло да износи про-јерменске политичке ставове. Остале Православне Цркве  ће по свој прилици помно пратити исход овог “теста”. Крај коментара.) (Викиликс)

Хришћанство је продрло у Јерменију још у време Апостола, а службеном религијом постаје у IV веку благодарећи светом Григорију Просветитељу. У V веку прихвата монофизитство да би постала независна од Кесарије Кападокијске и Антиохије које се налазе под византијским утицајем. Монофизити су осуђени на сабору у Халкидону 451. године, због исповедање само једне (божанске) природе Господа Исуса Христа. Иако јермени не исповедају Православље задржали су за себе назив „православци“ и, због тога, често се дешава да их из незнања људи поистовећују са припадницима Православне Цркве. У јереси монофизитства су осим „Јерменске апостолске цркве“, још и тзв. „Коптска православна црква“ (Египат), „Етиопска православна црква“, „Сиријска православна црква“, „Маланкарска православна сиријска црква“ (Индија) и „Еритрејска православна црква“.

Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу „цркава“, о дијалогу љубави, о intercommunio. Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве Христове, и тиме заједничар у души Цркве – Духу Светом, и наследник свих бесмртних блага Богочовечанских.- Свети Јустин Ћелијски

Додатак: Унија је циљ екуменизма

„Предстојећа посета кентерберијског надбискупа Риму 21. новембра у позадини садржи далекосежне одлуке Ватикана да олакша обраћење разочараних англиканаца у католицизам. Контакти ватиканске амбасаде, одобравајући ове намере, тумаче их као смео и одговарајући одговор на легитиман захтев конзервативних англиканаца. Скептици су забринути да ће то ослабити и променити тон дијалога између католика и других хришћанских деноминација и да ће ставити акценат на традицију на штету изглађивања односа. Критичари га виде као опортунистичко вребање интерно подељене aнгликанске заједнице. Како је надбискуп Вилијамс изјавио, ова одлука Ватикана  је последица англиканско-католичког дијалога, међутим Ватикан је обавестио надбискупа, али није тражио његову сагласност пре објављивања одлуке.

Службеници амбасаде Ватикана су 22. октобра разговарали са неименованим извором, који им је рекао да је Конгрегација за промовисање хришћанског јединства, која је задужена за екуменски дијалог, тј. односе са хришћанским црквама које нису католичке, забринута какав ће ефекат имати најаве предстојећег дијалога са Англиканском црквом и одолева притиску да својом изјавом подржи одлуку о примању англиканаца у римокатолицизам.

Кентерберијски надбискуп Вилијамс (лево) и кардинал Левада (десно)

Током конференције за новинаре, говорећи о предстојећем представљању „апостолског устава“ који треба да уреди механизме имплементације код одређених група англиканаца, кардинал Левада (префект Конгрегације за доктрину вере) известио је да је надбискуп Роуан Вилијамс знао за одлуку Ватикана већ један месец раније. Ипак, један извор је рекао да је највероватније вођство Англиканске цркве само обавештено 19. октобра, када су се Левада и Вилијамс срели. Други извор рекао је службеницима амбасаде да је, када је Вилијамс изразио забринутост за последице ове објаве, Левада рекао да је Ватикан већ донео одлуку и да ће наставити да је спроводи.

Један неименовани професор теологије, члан покрета „Опус Деи“, рекао је да је папин став по овом питању веома прогресиван, јер дозвољава велику разноврсност обреда у оквиру Римокатоличке цркве и омогућава поједицима који већ чине једну заједницу да приђу „цркви“ заједно (што римокатолици називају „заједничким“ обраћењем),место да се тражи од њих да прођу обесхрабрујући процес индивидуалног обраћења(Примедба: Што се тиче разноликости обреда, други контакт амбасаде рекао је да неким англиканским обредима апостолски устав омогућава употребу и веома традиционалних обреда, какав је рецимо употреба латинског језика). Према професору, папа редефинише екуменизам (процес уједињења некада једне хришћанске породице), прелазећи од „свима познатог“ екуменског дијалога ка неким специфичним екуменским активностима, како би се спровеле мере које омогућавају лакше остваривање уније, чак и оне уније која није потпуно комплетна.

Професор је такође обзнанио да апостолски устав не садржи никакве олакишице по питању целибата свештенства. Тренутно, они римокатолички свештеници који су прешли на англицизам како би се могли женити, већ имају забрану у складу са канонским правом, да се врате у римокатолицизам као свештеници. Такође је приметио, да ако се чак и број ожењених (обраћених) свештеника буде повећао, неће бити ожењених бискупа код римокатолика, као што и у Оријенталним католичким црквама има ожењених свештеника, али се епископи не жене.“ (Викиликс)

Догматом о непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку – Господу Христу, папа је, уствари, прогласио себе црквом у Папистичкој цркви, и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат о непогрешивости папе и постао сведогмат папизма. И папа се њега не може одрећи ни по коју цену, све док је папа хуманистичког папизма. -Свети Јустин Ћелијски

*Делови текста преузети са Викиликса

 

Погледајте такође: СМРТИ СРПСКИХ ВЛАДИКА У БЕЧУ

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“