КОСОВО – ПОСЛЕДЊИ ЧИН ИЗДАЈЕ

«Ко је тај ко сме да на себе преузме одговорност пред историјом да је за његово време Косово етнички и духовно изгубљено?» (Еп. Атанасије)

Неколико дана после писма у коме еп. Атанасије прозива Ивицу Дачића издајником патријарх Иринеј заједно са истим прима политичке делегације.

Драма издаје Косова почела је негде четрдесетих година двадесетог века. Њен главни јунак тада био је мало познати Србин комуниста са Косова са именом Миладин Поповић. Као што је за сваку драму, а нарочито трагедију, потребно што више болних и упечатљивих тренутака, тако и за ову. Један од последњих „глумаца“ који је заиграо своју улогу пре петнаестак година, је опет особа рођена на Косову, сада бивши комуниста, под именом Ивица Дачић.

Недавно је епископ Атанасије Јевтић жигосао овог политичара због издаје. Но, мали Ивица Дачић, ма колико био бескрупулозан и утицајан, никад не би могао да овакав грандиозан подухват, издају најбитнијег елемента идентитета једног народа, учини сам. Превише му је, поштовани епископ, дао на значењу кад је само њега истакао као носиоца оваквог дела.

О Косову су многе књиге написане, али, као тема оно никад не може потпуно бити исцрпљено. Косово и Метохија је море од кога можемо захватити мало, али никада то море не можемо потпуно испитати и разумети. Господ је дао Косово српском народу, није га српски народ својим неким делима заслужио. Господ је сваком народу дао оно што је тај народ дужан да чува, оно што је као Завет дато том народу, завет између Бога и православних хришћана. Историјски, заветна дела се мењају, али суштина Завета остаје иста.

Руски народ је кроз неколико столећа био носилац водеће улоге у заштити хришћана и правде у свету. Москва, коју су називали „Трећим Римом“ требало је да брине, не само о народу у границама своје државе, већ и о православнима диљем васељене и о помоћи онеправдованим свуда у свету. Ту своју улогу царска Русија обављала је све до 1917. када је била срушена. Црв покварености се увукао у руски хришћански народ, најпре у елиту – интелигенцију и бољаре, и овај црв их је одвео из богоносности у ексцентричност. Завет, који 1917. није сачуван и даље je на снази. И данас је заветно дело руског народа да буде заштитник хришћана (под појмом хришћана разумемо само православне) у свету, и заштитник правде у свету. Свако намерно урушавање Русије, издаја је овог Завета. Међусобно трвење Руса, и деоба на Великорусе, Белорусе и Украјинце, чиме се изнутра слаби овај народ, дело је издаје Завета.

Од Косова до Јадовна, писац протосинђел Атанасије Јевтић

Као и Срби и Руси, и други народи имају своја заветна дела. Није ли грчком народу дато да сачува Свету Гору, од које антихришћанске силе желе да створе туристички објекат? Бугарски народ, изломљен етнофилетизмом, који га је из побожног господства увео у агонију јада, такође, има свој заветни удео. Он није мали. Данас је Бугарска Црква једина чија је висока јерархија званично рекла „не“ унионистичким тенденцијама Ватикана. Ова слабашна помесна Црква је, данас, подстицај савести у другим помесним Црквама, оно што јерархе екуменисте боцка и гребе, уколико још имају савести. Да ли ће Бугари и са новим патријархом (Неофитом) остати на путу свог заветног дела, борба је којом ће се показати да ли су богоносци, чувари Завета, или издајници истог. Слично је и са другим православним народима, и са њиховим заветним делима.

Српски народ као Теодул     

Косово је на последњем месту „територија“. Косово је пре свега етос српског народа. Косово је опредељење за Царство Небеско. Ако би дефинисали „Српство“, као, на првом месту, Словенство, заједницу крви и меса, били би у једној великој заблуди. Српство је на првом месту – Православље, па онда све остало. Има Срба који и нису Словени. Зар није Бранислав Нушић, тај херој борбе за одбрану Косова, Цинцар по својој етничкој припадности? Опет, ко сме да му негира српство? Зар нису муслимани у Босни, и велики део муслимана на Косову српског порекла, па, ко се од њих назива „Србима“? Наравно, и овде можемо рећи: „Част изузецима“, као што су изузеци, Срби – Меша Селимовић и други појединци, муслимани, који себе називају Србима, нарочито међу Горанцима.

Намучени богослови од стране римокатолика Јањеваца

Ових дана (март 2013.) десио се један занимљив случај на територији новостворене Републике Хрватске. Православне богослове, 17. марта, на годишњицу Погрома на Косову, претукли су римокатолици из Јањева, места на Косову. Између осталог, као разлог зашто су их малтретирали, навели су да младићи носе мајице са натписом „Косово је Србија“. Тако су, иронично, Јањевци, који су протерани са Косова од стране Шиптара, и сада живе у Хрватској, на свој начин, показали да и они желе да Косово не припада више Србима. Косово је за њих, иако су тамо рођени, иако би по свему најлогичније било да себе сматрају „Србима римокатоличке вероисповести“, само територија, то није део њиховог етоса, јер нису хришћани. Никад није ни било део њиховог идентитета, већ га само сматрају „хектарима“ и „квадратним метрима“.

Косово би и остали Срби изгубили на два начина. Први начин би био, ако престану да буду православни хришћани, ако постану римокатолици, муслимани, екуменисти или атеисти као што је атеиста био и Миладин Поповић. Други начин је – ако се Косова одрекну.

Да, и ово друго – одрицање од Косова – је сатанско дело, слично одрицању од Вере, иако га може учинити неко ко се спољашње и назива православним хришћаном и крсти са три прста, као што то чини Ивица Дачић. Ипак, да би се ово учинило, да би се у народу урезало у свест да је важење Завета са Богом нешто неважно, ирелевантно, да је могуће бити православан и без Завета, потребна је разрада читаве једне нове идеологије, идеологије издаје. За стварање такве идеологије није способан Ивица Дачић. Његова ограничења су знатна. За такву идеологију није способан ниједан медиокритет. За такву идеологију издаје потребан је геније.

Ко је створио идеологију издаје међу Србима? То није могао бити нико, до неко од духовних вождова српског народа, који би морали поћи од Лазаревог Завета, прерадити га, променити му суштину, и од њега створити „Завет анти-лазара“.

Послушајмо речи светог Антонија Великог:

-Ја сам видео Дух Божији како низходи на три човека: на аву Атанасија, – и дато му патријараштво; на аву Пахомија, – и дато му началство над општежитељним манастирима; на аву Макарија, – и дату му благодат за исцељење недуга.

Очигледно, по светом Антонију, Цркву води Бог деловањем Речи и Духа Свога, како тумачи ове речи и св. Игњатије Брјанчанинов. Чак, ни сами апостоли нису могли сами по себи да ураде ништа.  Господ им је заповедио да пребивају у Јерусалиму док се не обуку у силу свише, тј. док не сиђе Дух Свети на њих. Овим обрасцем, духоносно, вођена је и Српска Православна Црква кроз векове. Њени предстојници нису били филозофи, силници овога света, већ духоносни људи – патријарси, епископи, свештеници и побожни мирјани. Ипак, у последњим годинама ово се изменило. За духовно вођство над Српском Црквом отимају се филозофи и силници.

Епископ Атанасије Јевтић, човек је који је имао два извора свога образовања: Један извор је вера његових отаца и богонадахнути учитељ, св. Јустин Ћелијски; а други, јеретичко и помодарско учење на факултетима на западу у Француској и код појединих професора у Грчкој. Овај други извор је за свој основ имао дух протестантског рационализма, који све испитује, али се држи свога (палог) разума. По Православљу је други принцип важећи: «Све испитујте, добра се држите.» (I Сол.5,21) Извори образовања владике Атанасија су противречни међу собом и он није могао шизофрено да се држи оба. Један од њих је морао да прихвати за ауторитетни, а други за средство којим ће манипулисати.

Владика Атанасије је човек који се Косовом, и теоријски, и практично, бавио као нико међу Србима, иако то није била његова епархија. Његова књига «Од Косова до Јадовна» била је и јесте култна књига која се бави темом «Косова». Отуд, у његове компетенције бављења Косовом нико не сме да задире. Ипак, вл. Атанасије је, негде успут, изгубио своју православну Веру. Он се, у својој растрзаности између теолошког помодарства и православног боготражења, определио за ово прво и тако изгубио Веру праотаца која је услов услова да би се бранило Косово.

Теологија вл. Атанасија своди се на теологију епископске ексцентричности. Код њега, Христос, Црква, Предање, богослужење, постају само декор за «непоновљиву личност епископа». Епископ, по њему, постаје самоуправна звезда, која може, ако јој се прохте, и Свете Каноне да «окачи мачку о реп». Човек, непогрешиви епископ, је по њему «мерило свих ствари», а не Христос, не Богочовек. Сва његова теологија, огољена до вулгарности, постаје видљива приликом епископског богослужења, када се његов «уметнички ratio», размахује у «стваралаштву». Приликом богослужења, он импровизује, галами, довикује певници («мене пратиш, мене пратиш!»), сецира богослужење, измишља на лицу места тропаре, уводи нове форме (ђаконски вход, када ђакона шаљиво вуче за уво)… Укратко, Христос је у овом богослужењу, као и у теологији еп. Атанасија, у другом плану, постаје декор за епископа-уметника. У првом плану је он, «епископ-стваралац».

Није ли онда природно што је оваква, неправославна теологија, изродила своја чеда, ексцентрике? Епископ Григорије, фудбалер, јавна личност, члан џет-сета, идол Наташе Кандић у покушају, прекршитељ свих Канона Православне Цркве (чији би требало да буде чувар) недавно је постао и «бискуп херцеговачки». Заиста, маштовито. Отац Сава, игуман Тврдоша, бави се ергелом и одлази на Хаваје ради бизниса вином… Природно је да је «теологија ексцентричности» довела до ових резултата.

Долазимо сада до једног тренутка, који ће бити преломан у српској новијој историји. Тај тренутак је издаја Косова од стране врхушке Српске православне цркве. Српска јерархија није могла да поднесе да на телу Цркве постоји једно, у суштини, јеретичко богословље и побунила се против својих чланова, епископа, који су га уводили. Патријарх Павле, епископи Јефрем, Никанор, Василије, Артемије и други били су против «теологије ексцентичности». Тада је дошло до саборских одлука да се из богослужења ове теолошке иновације елиминишу. Ипак, упокојењем п. Павла, «теологија ексцентричности» добила је примат и већину и у Сабору СПЦ.

Владика Атанасије је морао бити у једној кључној двоумици када је кренуо у издају Косова. Испред њега су била два пута – да настави «путем који води у Живот», да потре своје «ја», прихвати одлуке Сабора, и, упркос разлика у мишљењу, да  настави са подршком епископу Артемију и Србима на Косову и Метохији. Други пут је био – да истраје на теологији ексцентричности, да је брани својим животом, да уклони њене непријатеље, да склопи савез и са «црним ђаволом», властима које је до јуче ружно звао «еврослинавцима» и да их подржи у издаји, да би, ето, уз њихову помоћ уклонио онога који својим ставом руши помодарску теологију из темеља.

Безаконо устоличење Теодосија Шибалића за паралелног епископа рашко-призренског

Избор владике Атанасија, данас је познат. После његовог рушења легалног Рашко-призренског епископа, Црква на Косову и Метохији постала је «удовица» са живим жеником. Епископ је женик своје епархије, невесте, и за Цркву је императив да се они не одвајају без крајње нужде. Безакоњем које је извршено на Косову и Метохији од стране епископа Атанасија, 2010. остали су манастири на КиМ. пусти, остали су свештеници безидејни, остале су цркве које шиптарски нацисти граде и тако им мењају улогу, остао је народ пометен.

Безаконо устоличење Теодосија Шибалића за паралелног епископа рашко-призренског

Неправославље и Косово, два су опречна појма. Идеологија издаје Косова није ништа друго до отпадање од Вере православних предака који су Косово носили као крст свој и Косовом спашавали душу своју. Владика Атанасије је, у последњем покушају да оптужи Ивицу Дачића за издају, само загребао по површини издаје. Да би дошао до срца издаје он мора да се загледа у себе, да се запита колико су његови ставови православни. Не може Ивица «издајник» да буде «добар» када његова полиција изгони старог епископа Артемија са Косова, а «лош» кад са Хашимом Тачијем договара о предаји истог тог Косова. Лош је у оба случаја, зар не? Не може Ивица Дачић да буде «добар» када епископу Атанасију даје логистичку подршку (хеликоптер) за препад у Епархију рашко-призренску, а «лош» кад каже да се не бори за Царство Небеско. Лош је у оба случаја, зар не?

Своје „ја“ изнад Вере православне, лични себични интерес изнад националног, у основи је идеологије издаје. Ако се на ово још дода један лицемерни, тј. шизофрени став – имати патриотске речи, а дела супротна тим речима, онда, већ имамо израђени систем, по коме се, данас, влада превелики број Срба. Вл. Атанасије није једини који је овај систем „озаконио“, али је један од најважнијих његових идеолога.

 

Погледајте такође: СОДОМ, КОСОВО И КОНТРАЕВОЛУЦИЈА

Припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»