Светоотачке поуке као одговори на савремена духовна питања и недоумице

Свједоци смо највећег напада на Цркву Христову у њеној историји  који се догађа управо у наше вријеме кроз јерес Екуменизма. Сам моменат у коме се налазимо и догађаји који се одвијају пред обичног човјека стављају многа питања на које најчешће одговор изостаје.

Мијења се начин служења Литургије, епископи се моле са јеретицима, чак се неки и причешћују са њима, неки епископи се хвале папиним прстењем и крижевима, латини предају на Богословском факултету, Св Јустин као литература је избачен са Богословског факултета, прогоне се правовјерни Епископ , свештенство и монаштво, многи епископи иду у Ватикан по благослов, дају се чудне изјаве, причешћује се од реда свако, избачена је припрема за причешће, крштавају се трансвестити у други пол од онога који им је Богом дат, врх цркве поданички сарађује са богоборном влашћу, крше се суштинска црквена правила итд, итд…

Сваки напад ,па и овај на Цркву, изискује одређену реакцију и дјеловање. Кроз наредна питања, а уз помоћ предања и поука светих Отаца, одговорићемо на неке дилеме које пред савременог хришћанина могу доћи.

Како се понашати према епископима и свештеницима који иду на молитве , храмове итд..са католицима и другим ?

Св. Герман II, Патријарх Цариграда:

Заклињем све људе који су истинска деца Православне Цркве да беже колико год их ноге носе далеко од оних свештеника који су пали и приклонули се Латинима нити да се окупљају у црквама са њима, нити да примају било какве благослове из њихових руку. Јер, боље је за вас да се молите Богу у вашим домовима сами, него да одлазите у цркве заједно са онима што имају латински ум.

А шта у случају да свешеник каже да је то само дијалог , да се нису ничега одрекли у односу са Латинима?

Св. Марко Ефески:

Али, ако они кажу: „осмислили смо средње решење (компромис) између догми (Православних и папистичких), и захваљујући томе ујединили смо се са њима, и постигли велики успех, а да нисмо морали ништа друго да усвојимо сем што је у складу са обичајима, и што смо примили (од Отаца).“ Управо то је начин на који су многи од давнина бивали преварени и заведени да следе оне који су их одвели на литицу безбожништва верујући да постоји средње решење између два учења које може да разреши очигледне супротности, они су бивали изложени пропасти.

Наш свештеник каже да се и католици и протестанти спасавају јер су и они хришћани, да ли је то истина?

Св. Јован Златоусти:

Ми знамо да је спасење у поседу једне Цркве, и да нико ко је изван саборне Цркве не може бити причасник вере Христове, нити бити спашен… Нити ми нудимо макар и део те наде безбожним јеретицима, него их остављамо потпуно изван те наде заиста, они немају нимало учешћа у Христу, него узалудно узимају за себе то спасоносно Име.

Такође је рекао да ако нема близу православног храма да на службу и причешће можемо отићи и у католички?

Св. Јован Милостиви, Патријарх Александрије:

Никада ни у каквој прилици не повезујте се са јеретицима, и поврх свега, никада не учествујте у Светој Причести са њима, чак ако би остао без причести целог свог живота, јер у датим околностима не можеш пронаћи заједницу саборне Цркве. Јер, као што смо венчани са женом у овом материјалном свету, и забрањено нам је Божјим законима да је напустимо и сјединимо се са другом женом, иако морамо провести много времена у некој удаљеној земљи, за шта би били кажњени ако нарушимо наша обећања (венчана), како ћемо онда, будући да смо уједињени са Богом кроз Православну веру и саборну Цркву – као што Апостол рече: ‘… јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа’ (2 Кор 11,2) – како ћемо избећи казну, која у веку који надолази, чека јеретике, ако окаљамо Правослaвну и свету веру кроз блудничење са јеретицима?

Заједничарење се зове тако, јер онај који је заједничар има заједништво, и у складу је са онима са којима је у заједништву. Зато вас молим најискреније, децо, никада не идите ни близу пропагатора јереси да заједничарите тамо.

Мој свештеник служи исправно и не иде код католика, међутим у заједници је са својим епископом и уредно помиње патријарха , да ли ићи код њега?

Св. Василије Велики:

Ако се неки претварају као да исповедају здраву веру, но опште са другачије мислећима (са јеретицима), такве ако ни после опомене не престану, не само да их не треба имати у општењу, него их ни браћом не називати.

Неки од свештеника јавно причешћују латинске свештенике у проавославним црквама , на то нико не реагује , да ли је то забрањено?

Св. Јован Дамаскин:

Са највећом својом пажњом пазите да не примите Причест или да га дате јеретицима. „Не дајте псима светиње,“ каже Господ. „Нити бацајте бисере пред свиње,“ јер тиме постајемо учесници њиховог бесчашћа и осуде.

Мој свештеник је јако добар човек и сви га много воле, међутим никада нам није помињао ништа у вези проблема екуменизма и у заједници је са онима који се моле са латинима?

Св. Теодор Студит:

Чак ако би неко поделио сво своје имање на овом свету, а остао у заједници са јересима, он не може бити пријатељ Божји, него је непријатељ….

Златоусти јасно тврди да су не само јеретици, него и они који су у заједници са њима, непријатељи Божји.

Видели смо да нови патријарх Порфирије љуби руку папи и на доста места се молио са њима, мишљење о томе?

Св Јустин Поповић:

Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ” латинска јерес”. А колико је од тада нових догамата папа измислио и “непогрешиво” одогматио! Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву.

…. Свој став према јеретицима, – а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима.

Св Козма Етолски:

Папу да проклињете, јер је он узрок свих зала.

Мој надлежни епископ ради ствари које су некада биле недопустиве, како да се понашам према њему?

Св. Фотије Велики:

Да ли је пастир јеретик? Онда је он вук! Мораш да побегнеш од њега, и не дај се преварити и не прилази му чак ако је наизглед миран и љубазан. Бежи од заједнице и приче са њим онако како би побегао од отровне змије.

Св. Атанасије Велики:

Ходећи незаблудивим и живоносним путем, ископајмо око које нас саблажњава, не телесно већ умно. Ако се, наиме, Епископ или презвитер, који су очи Цркве, неблагочестиво понашају (у овом случају се мисли на јерес) и саблажњавају народ, треба се издвојити од њих. Боље се, дакле, без њих окупљати у неком молитвеном дому него ли са њима бити свргнут као са Аном и Кајафом у Геену огњену.

Како правилно цијенити пастире да ли према њиховом моралу и личним особинама или само по ономе што је њихова служба?

Св. Јован Златоусти:

Како то да Павле каже: „Слушајте учитеље своје и покоравајте им се,“ (Јев 13,17) након што је раније рекао: „Гледајте на свршетак њихова живљења, и угледајте се на вјеру њихову…“ (Јев 13,7) Зашто бисмо га онда, ако је он нечастан, слушали? Нечастан? У ком смислу? Заиста ако је у вези ствари око Вере, бежи и избегавај га, не само ако је обичан човек, него чак ако би био Анђео који је сишао са Неба, а ако је у вези његовог живота, немој бити претерано радознао.

Али ипак су они свештеници, епископи, патријарси?

Св. Григорије Палама:

Они који су од Цркве Христове су они који су од Истине, а они који нису од Истине, нису ни од Цркве Христове… јер нам је речено да не раздвајамо Хришћанство по људима који имају Црквена звања, него по Истини и тачности њихове вере.

Екуменисти су сада у већина у православном свијету исповедника попут владике Артемија и његових монаха је мало, шта то значи?

Атанасије Јевтић[1] :

Ми знамо из историје Цркве, да права вера, Црква правоверних, често није била у већини у односу на јеретике. `Мало стадо` Христово, по речима Георгија Флоровског, бивало је у историји, и сигурно ће још бити у апокалиптичкој будућности, заиста у мањини и потискивано у `пустињу`. Али то не значи да је истина била на страни оне јеретичке већине. Самоочевидна у Цркви истина и не зависи од  количине, од `саборности` у лажном, демократском смислу те речи. Зар је у време пред Никејски сабор истина била на страни великог скупа аријанствујућих епископа, или на страни ђакона Атанасија Александријског? Или пак, после сабора, Цркву је такорећи представљао сам св. Атанасије Велики. Неколико векова касније, Свети Максим Исповедник такође је био у мањини; па нешто касније Свети Јован Дамаскин; и још касније Свети Марко Ефески.

Када се бунимо против епископа који нас уче новотарије и који екуменишу неки нам кажу да се љутимо и одвајамо од цркве, мишљење о томе?

Атанасије Јевтић [2] :

Нетачно је и схватање оних који сматрају да у Цркви само јерархиаја, и то само у степену епископа, има непогрешивост, или `монопол црквености`. Ниједном епископу сам тај чин не обезбеђује ортодоксију, то ми знамо из историје Цркве. Али, пошто су још свети апостоли одлучили да саборну истину Цркве изражавају сабором епископа (ср. Д. Ап. 15.6) то је онда постало наслеђе Цркве, јер Црква мора на неки начин изражавати себе. Ти сабори Цркве, понављамо, долазе од саборне природе саме Цркве; сабори су од саборности, а не обратно. Уз то још. зна се да су учесници тих сабора били многи светитељи Божји. Треба се сетити да су међу тим епископима на саборима били и такви епископи као што су: св. Николај Мирликијски, св. Атанасије Александријски, св. Спиридон Чудотворац и други. Уосталом, ми знамо и примере када нису само епископи били носиоци православља (св. Максим Исповедник, св. Дамаскин, св. Теодор Студит). Није ли, како скоро напомиње грчки богослов Трембела, црквени народ у време императора Ираклија, имајући на челу два монаха – Софронија и Максима – свргнуо и анатемисао васељенског патријарха и римског папу.  У време пак Флорентинског сабора тај исти православни народ срушио је унију, имајући за руководство једног епископа – св. Марка Ефеског.  Није, дакле, епископ `монополисао црквеност`, него, да се послужимо речима православног светоотачког богослова – Хомјакова: `Црква је право формулисања своје вере предала својим старешинама епископског чина, задржавши, ипак, за себе право да провери формулу, коју они усвајају`. Зато је, вели он на другом месту, `сва Црква примала или одбацивала одредбе сабора, с обзиром на то да ли су те одредбе сагласне или противне њеној вери и њеном предању, и давала назив васељенски само оним саборима, чије је одлуке признавала за израз своје унутрашње мисли. На тај је начин сабор васељенски постајао глас Цркве.`

Неки епископи и свештеници не иду баш често на те молитве и нису баш истакнути екуменисти , како се према њима односити?

Св. Фотије Велики:

Сви смо обавезни да се придржавамо свега што је заједничко за све, и поврх тога, онога што се односи на веру, где и мало одступање представља чињење смртног греха.

Св. Јован Златоусти:

Чињеница да се не обазиремо на мале ствари је узрок свих наших патњи и зато што омање грешке избегну корекцију, веће грешке се појављују. Као што на телу, занемаривање рана узрокује грозницу, инфекцију и смрт, тако и на души, омања зла која занемаримо отварају врата већем злу… Да је правилна исправка дата онима који су покушали да се удаље од божанских речи, и промену неке мале детаље, то би спречило појаву епидемије, и олуја не би прекрила Цркву јер онај који преокрене чак и оно што је минорно у здравој вери, изазваће рушење свега.

Због чега би мене занимало што неко папи љуби руку,и што се моли са неким јеретицима, ја сам обичан верник?

Св. Теодор Студит:

Заповест је Господња да не ћутимо када је вера у опасности. Када је вера у питању, не можемо рећи: „Ко сам ја? Свештеник, владар, војник, сељак, сиромах? Немам ја шта да кажем или се бринем око тога.“ Никако! Стене да проплачу а ти да и даље ћутиш и будеш незаинтересован?

….

Боље ти је дати да ти се језик отсече, него ли ћутати када покушавају праву вeру да искваре.

….

Не само да онај који поседује знање има обавезу да проповеда и учи Православне догме, него чак и онај који је у редовима ученика има обавезу да исповеда Истину одлучно и отворено.

Можда не би требало да се свађамо око ових ствари или да се делимо?

Св. Теодосије Кијевски:

Живите у миру не само са својим пријатељима, него и са непријатељима, али само са својим личним непријатељима, а не и са непријатељима Божјим.

Св. Фотије Велики:

Постоји једна саборна и апостолска Црква Христова, не више, чак не ни две, скупине изван те су синагоге безбожника и синоди отпадника који не мисле, не верују и не исповедају (веру) као ми истински Хришћани.

Св. Григорије Ниски:

Бољи је громогласни рат него мир који одваја људе од Бога… неслагање око побожности је боље него емоционални склад (без побожности).“

Можда је приговарање епископима и свештенству због јереси екуменизма осуђивање , а осуђивање је велики гријех?

Архепископ Аверкије Таушев:

 Какво је то страшно, мрачно лукавство!

Какво је то фарисејско лицемерје!

„Баш никога ни за шта осуђивати“ – таквоме настројењу у савременом хришћанском друштву и стреме слуге долазећег Антихриста, како би могли лако и неометано да раде на стварању повољних услова за скоро зацарење њиховог господара у свету.

Може ли у наше време иједном часном и савесном хришћанину да не буде јасно да је безусловно „свепраштање“ потребно само непријатељу Христовом – Антихристу, ако би људи коначно изгубили осећај за разликовање добра и зла, како би се помирили са злом, прихватили га својом вољом а потом прихватили и самога Антихриста и не помишљајући на борбу?

То није ништа друго до лицемерно, фарисејско лукавство непријатеља који је жедан наше пропасти!

Шта је у ствари екуменизам који наши епископи хвале и пропагијару?

Јеромонах Серафим Роуз:

Данас циљ непријатеља људског рода није само да одвоји верне од пута спасења којим га води Црква Христова, већ да створи властиту „цркву христову“, и да претвори само Тело Христово у једну екуменску организацију, како би на тај начин припремио долазак свог изабраника – Антихриста…

Св.Јустин Поповић:

Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес.

Да ли нам Црква својим законима дозвољава да се одвојимо од јеретичких екуменских пастира?

15. канон прводругог Цариградског сабора:

А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.

Шта у суштини значи бити члан Цркве?

Св Јустин Поповић:

Члан си Цркве? -То значи : стално си са свима светима , а преко њих са чудесним и чудотворним Господом Христом.

Св. Максим Исповедник:

Црква је правилно исповједање вјере.

Св Игњатије Брјанчанинов:

Цркава ће остати, са свим обећањима која јој припадају и са пуноћом благодати, чак и ако у њој остане само један епископ са малим бројем верујућих.

Сви остали ће бити „уздрмани“ и „пашће“, биће „надвладани вратима пакла“, без обзира на то што ће наставити да себе називају „црквом“.

Многи су вјерници збуњени како да се понашају у овој ситуацији?

Старац Григорије са Дохијара, братић и ученик старца Јосифа Исихасте[3]:

Хришћани би требало да буду повезани и да не пристају на екуменизам, да не пристају на екуменску цркву, да не желе ићи тим путем. И уколико јерархија настави са екуменизмом треба да изађете из такве „цркве“. Можете написати и писмо патријарху или епископу да ви не желите у екуменистичку цркву. То је што вијерници могу да ураде. Но да ми тонемо у јерес екумеизма у то нема сумње , корак по корак.

Како вијерник да покаже отпор према свом свештенству?

Владика Артемије:

Тако што неће ићи у ту „цркву“.


[1] Одступање од цитирања св Отаца овдје вршимо оправдано и дајемо цитат Атанасија Јевтића док је још био православан.

[2] Исто 1, цитат од некада православног епископа ,а данас љутог екуменисте Атанасија Јевтића.

[3] Ово питање старцу постављено је прије више од 10 година..

Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s