Пандемија корона вируса ,као један глобални пројекат, у већини земаља свијета донијела је велике промјене у свакодневном животу и раду. Државе које су на ту својеврсну ,а великим нелогичностима потковану, диктатуру пристале увеле су махом репресивне мјере према свом становништву. Те мјере спроводиле су све институције у држави ,а њима су се покоравала и правна лица и други државни сателити који функционишу у заједници са државом.
Тај зависно интересни однос није искључио ни Државну цркву. Зашто кажемо Државну цркву? Црква би требала, и заиста по својој суштини јесте , да буде изнад и одвојена од државе (искључујући монархије). Држава физичким и правним лицима унутар Цркве може командовати и она јој се могу покоравати све до момента кад се од њих ,као слуга Бога живога, не тражи оно што је вриједније од државе и што су они према Господу дужни.
Дакле, шта је тај хомогени организам који олако ,што би се рекло -без борбе ,држави и свјетовној власти предаје оно што су Богу дужни чинити? Да ли је то Црква Божија? Да ли су то храбри исповједници вјере или слуге богоборне власти? Смије ли у тим питањима бити компромиса зарад очувања већег добра?
Ово су питања која пред сваку истинољубиву душу долазе и већина са муком око њих прелама и одлучује. На та питања одговори су на дну савјести испод гомиле страха ,несигурности и одсуства храбрости,а савијени под свијену кичму данашњег Србина.
Срби су на св Симеона и Саву заборавили и сјећају их се тек на часу историје или некој од представа у њихову част. Заборавили су међутим пут који су нам они пропутили и којим су нас упутили пред предсто Господњи. Када су нас на тај пут послали дадоше нам и свијетли и пламени залог Вјере Православне и по нама га послаше Господу,а ми према њима остадошмо дужни да то како су нам предали ,не мање,не веће ,не другог облика ,већ исто тако предамо часно у руке Господње. Пристајањем и ступањем на Савин пут, на пут Христов ,одговори на поменута питања излазе кроз наша срца пред наше очи. Једноставно,замислимо св Саву гдје затвара цркву због вируса или да одбија да врши св Евхаристију. Јасно да је то незамисливо и да св Саву никада не можемо ни замислити у тој жалосној улози.
Нажалост, наш народ често умије да оправда нпр. Пуч 27 марта и каже „ђе ћемо са Њемачком ,то је издаја итд…“ ,а за служење Литургије под маскама или без евхаристије рећи ће „то тако мора да би уопште било литургије“. Дакле ,не жртвујемо оно што можемо и што морамо те страдамо физички ,а жртвујемо оно што не смијемо и страдамо духовно. Шта је то виши циљ од св Литургије ,шта то оправдава њено изопачено и кукавичко извођење? За то оправдања нема. У Србији за вријеме полицијског часа и строжих мјера против вируса Државна црква ни Васкрс није прославила како доликује. У Србији Васкрс не би ни био прослављен да није било исповједничке Епархије владике Артемија.
Ето из тог разлога назив Државна црква,јер то у суштини и јесте оно што се данас лажно и без икаквог духовног права назива СПЦ. Дакле, осим јереси које исповједа БГ патријаршија и које у њој нетакнуто егзистирају и које су тај тежи камен око њиховог врата, ту је и служење и против Бога покоравање свјетовној власти и кроз њу кнезу овога свијета.
Богу се треба већма покоровати него људима (Дјела Ап. 5, 29),каже Апостол,а св Јустин ћелисјки додаје :“То је душа, то је срце Православне Цркве; то је њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима. Најмање са отвореним црквоборцима и црквогонитељима и црквоуништитељима.“
To би био први демон пандемије ,већи лукавији и опаснији. А сада и онај мањи ,али ништа мање отрован и лукав, који језиком напада великог демона (Државну цркву) ,а дјелима му својим служи и душе њему приводи.
То су они „духовници“ којима је центар хришћанског живота и смисао вјере у овом моменту да ли је неко вакцинисан или не, да ли носи маску и да ли поштује мјере против пандемије, назваћемо их ПЦР духовници. У првом дијелу текста смо рекли да Црква на све те „мјере“ не смије пристајати и да им се никако не треба покоравати. У чему је онда проблем ПЦР духовника? Шта то они раде или говоре што не треба? И ко су најпознатији ПЦР духовници.
Црква у својој новијој историји бије одсудну битку са јереси Екуменизма која је поразила многу Њену војску ,многе свештенике,већину епископа и све патријархе. Губитци у овој борби су велики али велико је и сазнање да ће Црква опет војевати и над Екуменизмом како је кроз историју војевала над свима који су на Њу устајали. Ту наду нам кријепи и чињеница да постоји чак једна епархија која на све то не пристаје и која у прогонству исповједа истину вјере какву смо примили од св Отаца, а то је Епархија рашко призренска у егзилу. Ми Срби ето незаслужено имамо тај огромни благослов да имамо једну цијелу епархију која стоји у истини. Други народи пак имају само пар свештеника или монаха који су у ту борбу кренули и који одстојавају у великим искушењима. За то вријеме док Црква крвари ПЦР духовници учествују у екуменизму,помињу и молитвено опште са јеретицима и ни ријеч једну не говоре против свеопште апостасије и пада. Њихов страх за своје капе на главама је толики да постаје заразан. Њихово лицемјереје надилази овоземаљске оквире. Свјесни своје срамоте они налазе да ревнују око онога најповршнијег и најмање битног за спасење,око маскица,око асепсола итд… Међу ПЦР духовницима се посебно истичу два епископа Државне цркве Неофит морфски, и Амвросије калавритски, а у ту дружину можемо додати још гомилу ликова свештеника сумњивог менталног здравља међу којима се код нас истиче Никодим Богосављевић или секташки сајт Борба за веру.
Амвросије калавритски је гуру ПЦР духовника ,он је чак отишао толико далеко да је ,прескочивши васељенског патријарха,сабор грчких архијереја, сву екуменистичку булументу и непријатеље Цркве (са којима саслужује), из „цркве изопштио“ неке цивиле који су функционери грчке владе. Замислите лицемјерје тог човјека ,замислите неправду коју он чини према тим људима. Њему и његовим сљедбеницима не смета ни екуменизам ни њихови саслужитељи који исповједају јерес но је нашао да своју „ревност „ искаже према неким лаицима који са цијелом причом везе немају. Његовим путем иде и Неофит морфски који се у све разумије осим у свој посао. Он зна и од чега је асепсол и маске и Астерикса и Обеликса зна лично ,али шта је јерес и тренутно стање у Цркви не познаје.
Ову двојицу екуменистичких епископа прате неколика свештеника „светогорца“ и сл.. који знају хемијски састав асепсола и вакцина али да се ограде од јереси екуменизма и сергијанства то не знају.
Зло које долази од ПЦР духовника јесте управо то што они народ не дижу на побуну против суштинских проблема и узрока наших падова већ против неких тривијалних ствари и посљедица апостасије ,и на тај начин покушавају да своју паству унинају у јереси. Дакле они крче пут јереси и антихристу склањајући оне потенцијалне борце са бојног поља и одводе их у своје ПЦР манастире и кафане.
Како блажени архиепископ Аверкије каже ,долази вријеме када ће „морати да настане катакомбна црква истински-православних хришћана, који себе тако називају ради разликовања од кривотвореног православља, које је издало истинско Православље о носи само његова спољашња обележја?“
А да ће такво вријеме једном сигурно да дође, о томе јасно, на основу учења древних Отаца Цркве о посљедњим временима, говори наш велики руски светитељ Теофан Затворник у свом познатом тумачењу Друге Посланице Св. Ап. Павла Солуњанима: „Тада, иако ће се име хришћанско чути посвуда, иако ће посвуда бити давних храмова и црквених богослужења, све ће то бити – само привид, а изнутра биће право одступништво“.
Не наступа ли већ то вријеме?[1]
Православље живот вечни
[1] Археп.Аверкије , Света Ревност, ПМШ св Александра Невског, Београд 1998, стр. 51.
Православље Живот Вечни 