Јеросхимонах Димитрије (Зографски): „Православни човек мора да буде убеђен да вера коју он исповеда долази од Бога“

Сабрат бугарског манастира Зограф на Светој Гори, тренутно ефимерије германског  манастира „Свети Јован Рилски“ покрај Софије, јеросхимонах Димитрије Зографски, један је од  омиљених бугарских православних духовника наших дана. Сматрају га и достојним потомком св. Јована Рилског, а у борби за очување чистоте православне вере (између осталог и у борби против јереси екуменизма), као некога ко следује светоотачкој и светогорској традицији. Аутор је више књига о православљу, студија, чланака. Осим тога врло радо одговара на питања новинара, јер како сам каже  дубоко жели  да схватимо шта је то што имамо ми Православни, и да је то што имамо оно најважније – Истина Божја коју треба строго да  чувамо.  У том духу је и  интервју у наставку, јеросхимонаха Димитрија  читаоцима сајта “Всемирното православие”.

 

Оче Димитрије, живели сте и служили годину дана у Јерусалиму. Шта мислите о чуду Благодатног огња, који  сваке године на Велику  суботу силази православнима?

Први пут  сам видео огањ сопственим очима још 2004. године. Тада се на зидовима појавио као плавичаст  пламен, чак сам у први мах помислио да су у питању  неки чудних блицеви  фотоапарата. У првих неколико минута огањ није стварао осећај топлоте , а затим је попримио нормалне особине ватре.

Да, Благодатни огањ већ неколико векова силази  само  православнима, и по мом мишљењу, ово је још један убедљив доказ да је само православна вера угодна Богу и  спаситељна нама људима.

На пример, опште је познато да су Јермени (који исповедају монофизитску јерес) 1579. године  успели подмитити турске власти како би могли ући у храм Светога Гроба на Велику суботу  да  би призвали  Благодатни огањ. Православни иако истерани из храма молили су се у његовој непосредној близини. Упркос великим напорима и молитвама Јермена који су се те Велике суботе  скупили са свих крајева света, Благодатни огањ није им сишао, већ је испред улаза у храм расцепио један од великих мермерних стубова и одатле дошао до православних. И до данашњег дана, овај  расцепљени стуб је попут тихог, али чврстог доказа која је вера чиста и спаситељна.

Пре само једну деценију, нешто скромнији догађај, али и такав сведочи силу Православља. Један од мојих познаника (К.К. из града Лома) је 19. јануара отишао на реку Јордан, али је залутао међу Јермене  и ненамерно је присуствовао јерменској церемонији. На крају, ипак је узео  флашу те  воде од њих.  Затим  су дошли православни  и светили воду из реке Јордан. Мој познаник је узео још једну боцу са  водом али је на сваку  написао која је, како их касније не би помешао. Ставио их је негде са стране и  на неко време заборавио на њих  и  тај догађај. Но, након неколико месеци изненада је пронашао две бочице и шта је видео ? „Света“ вода Јермена била је прљава и мутна, док је богојављенска вода узета од православних  остала чиста и прозирна.

Мислим да се јасно  види  како и где дејствује благодат.

Ипак, глобално уједињење свих хришћана – православних, римокатолика протестаната- звучи прилично привлачно за модерног човека. Шта могу бити скривене замке таквог уједињења?

Највећа замка је да у пракси створимо ново хришћанство без Христа, уједињење људи  без Божје благодати. Често се наглашавају  речи попут „љубави“, „толеранције“, „јединства“ итд., али оне служе само за  некакво финије  прикривање једне велике лажи, ради  изградње једног  новог и самољубивог Вавилона. И зашто губимо наше душе. Тужна реалност  је да већина људи не верује у  Бога. Ово је такође евидентно из речи Господа Исуса Христа да је мало оних који ходају по уском путу Живота, а многи су они који су изабрали широки пут до смрти.

Како је могуће да  ће се  тако  различити  животни путеви  изненада ујединити у Богу? Да ли је такво очекивање реално у контексту савремене глобалне деградације?

У јуну 2016. године одржан је Сабор  на Криту, на којем се највише говорило баш о томе, међу-хришћанском јединству, о екуменизму. Да ли сте  и сами склони да видите  Критски сабор 2016. године као испуњење неких библијских пророчанстава ?

Критски сабор  није изолован феномен, већ је још једна веза међусобно повезаних догађаја који доводе до краја земаљске историје, јасно предвиђених Библијом.

Генерално, рекао бих да се једно од најзначајнијих библијских пророчанстава управо појављује  пред нашим очима а  то је да ће се скоро сви људи заиста ујединити, али то ће бити јединство у лажи. Јер   предвиђено је  да када Господ Исус Христос  дође  други пут,  Он ће затећи  лажно јединство  целог човечанства које се поклонило антихристу. Тако, у књизи Откривења светог Јована Богослова пише да се на крају целокупна земља неће поклонити Христу, већ антихристу (названом звер) и кроз њега – ђаволу (аждаји):

„И видех једну од глава њезиних као на смрт заклану, и њезина смртна рана излечи се. И сва земља дивећи се пође за звери, и поклонише се аждаји која даде власт звери; И поклонише се звери говорећи: Ко је као звер? Ко може са њом ратовати? И дана јој бише уста која говоре охоле речи и хуљења, и даде јој се власт да злотвори четрдесет и два месеца.И отвори уста своја за хуљење на Бога, да хули Име његово, и дом његов, и оне који станују на небу. И дано јој би да ратује са светима и да их победи; и дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном.И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланога од постања света.“(Откровење 13: 3-8).

Наравно, духовно расуђивање је потребно да би могли правилно тумачити догађаје. Недавно су неки људи,  узнемирени,  рекли: „Ето, видели сте  да  се римокатоличка црква на Криту није ујединила са православнима, нити је дошао антихрист“…али они не схватају да смо заправо сведоци једног од узнапредовалих корака ка понору отпадништва.

Да, добро је ујединити се, али јединство мора бити у Христовој Истини. Док се, напротив, сада проповеда свеобухватна толеранција на страшне грехе и верске заблуде.

Православље би могло да буде велика препрека овоме злу, уколико су сами Православни “обучени“ у силу своје вере. У том случају они ће јасно осећати, да њихова сила стиже одозго, са Неба, а не од уздања у сопствене људске квалитете. Православни човек мора да буде убеђен да вера, коју он исповеда, долази од Бога. Ето, управо због овог јасног искуства и убеђења се чврсто противимо да променимо веру. А и због тога што добро памтимо речи св. Ап. Павла: “ Али, ако и ми, или анђео с неба јави вам Јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде! “ ( Гал. 1:8 ). 

 

Може ли толеранција бити нешто лоше?

То углавном зависи од правца у који толеранција води. Још једном ћу рећи  да толеранција – до   нивоа постизања  само-жртвовања у   љубави – мора бити усмерена према појединцу или људима, никако не према  греху  и обмани  уопште.

То потврђују Христови поступци, којима је, без икакве снисходљивости, разобличавао грехе  фарисеја  и садукеја,   грехе у вери и моралности, где  књижевнике  и фарисеје недвосмислено назива „слепима који су вође слепима“, „окреченим гробовима“, лицемерима и другим оштрим речима. Али са друге стране Он и  се и на Крсту  молио за Његове  мучитеље: „Опрости им, Оче, јер  не знају шта раде.“ Такво поступање је било  и у  апостола и светитеља.

Нажалост, сада људи масовно проповедају и раде супротно – они одобравају заблуде и грех, али немилосрдно осуђују и вређају своје ближње. Зато  није случајност да ће се антихрист појавити баш у атмосфери претеране толеранције за све грехе и заблуде у  којима ће постати природни лидер и  довести на крају,  до потпуног људског пада.

Да ли бисте укратко појаснили појам „екуменизам“?

Екуменизам – је протестантско учење за механичко уједињење свих хришћана без потребе повратка  иноверних исконском  Православљу. Са православне тачке гледишта, екуменизам је јерес против  Једне једине Цркве кроз историју  коју је основао Христос.

У случају екуменизма, постоји танко преплитање истине и преваре, замагљеност у исповедању и двосмисленост у формулацијама, а то никада није било дејство Светога Духа у Цркви, који је увек поступао јасно и категорично.

Према св. Серафиму Чудотворцу из Софије, екуменизам је демонски проналазак и последња јерес пре него што  дође антихрист. И св. Јустин Поповић директно назива екуменизам „свејереси“.

На Критском сабору често се говорило о дијалогу са инославним. Да ли је дијалог пут до Божије Истине?

Дијалог, кажем  ово по  други пут, подразумева једнакост почетних позиција у односу на Истину,  и у истинском хришћанству постоји само мисионарство  и проповед,  а  не снисхођење Истине према људима.

Дијалог представља дословно „две речи“, али знамо да је права Божија Реч једна. Апостоли су кроз проповед говорили ту  Реч, а избор дат другим људима није био да се  спроводи било какав дијалог, већ само да се сложе са Речи  или да је одбаце. Због тога, највећи проповедник свих времена, апостол Павле каже: „Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се,з најући да се такав изопачио, и греши; самога себе је осудио.“  Мислим да је свети апостол  Павле добро познавао духовне законе и високо је ценио Реч.

Зато  екуменски дијалог представља само  људско празноумље и  вербалну збрку, а Истина често остаје по страни. То такође потврђују резултати екуменистичких дијалога, који се воде толико дуго, готово 100 година, а за то време нису привели Православној цркви ниједног инославног. Има ли снажнијег  доказа о духовности без плода?

Једно питање везано за Свету Гору. Познато је да је у другој половини 20. века дошло до тога да се у неколико великих светогорских  манастира нису  помињали  Васељенски патријарси Димитрије и Атинагора  због њиховог екуменистичког деловања, и тада се нико није усудио да каже да су светогорци  у расколу. Међутим, сада нам је речено да, ако у садашњем тренутку  светогорац  не жели да помиње патријарха Вартоломеја због његовог  отвореног исповедања  екуменизма, он је расколник и шизматик. Зар нема огромне контрадикције у свему овоме?

Наравно да постоји противречност. Која, мислим, постоји  због све веће неодлучности савремених светогораца који се не усуђују да делују као њихови преци-исповедници вере.

Нажалост, људи, били они светогорци  или не, који углавном говоре отворено, нема много… али њихов број ће се додатно смањити, они ће бити клеветани, прогоњени, осуђени.

Што се тиче употребе речи „раскол“ о онима који су престали помињање Васељенског  патријарха, добро је знати да се у овом случају монаси са Свете Горе нису придружили никаквим неканонским расколничким структурама, већ, непомињањем , оградили су се од епископа који отворено проповеда јерес,  како се то захтева и 15. правилом Двократног Сабора у Цариграду. Овде можете лако видети разлику између раскола и ограђивања.

Међутим, сада се многи концепти и смисао значења речи замењују јер ако  нисте екумениста онда ће  званично прогласити –да сте расколник, фанатик, фундаменталиста, зилот.

Да ли постоје неки знаци од Бога који још јасније показују да је екуменизам пропаст?

Бог даје довољно знакова, али виде их само они који их искрено траже .

На пример, прослављени савремени професор догматике Д. Целенгидис, описује мистично искуство једног од најблагодатнијих  светогораца нашег времена – старца Јефрема Катунакијског (+1998), који се молио да разуме суштину екуменизма и добио је  јасно откровење:  екуменизам је у потпуности заснован на активностима демонских сила. Професор је лично забележио причу  о. Јефрема о овом  мистичном откровењу, којем је  приписао велику важност и које потврђује догматско учење Цркве.

Што се тиче патријараха-екумениста Атинагоре и Димитрија, које сте поменули, као и патријарха Мелетија (Метакакиса) који им је претходио, који је 1923. године увео нови календар, Господ је такође дао јасне знаке.  Ни патријарх Атинагора (починуо 1972. године) нити патријарх Димитрије (починуо1991. године) нису имали добру хришћанску смрт – обојица су брзо укопана у затвореним сандуцима, а не отвореним, како приличи архијерејима због јаког снажног непријатног мириса  који је  одмах почео да излази из њихових тела.  Патријарх Мелетије (починуо 1935. године) који је, пре свега био масон 33. степена,  умирао је шест дана у великим и страшним мукама, и непосредно пре своје  смрти изјавио је : „Разделио сам Цркву и уништио сам Православље. „

На Светој Гори има и многих других чуда које јасно показују да је Православље истинска вера и да сам Бог и Пресвета Богородица желе да је сачувамо. На пример, познате су речи  Богородице иконописцу о римокатолицима када су пристигли  на Свету Гору 1276. године: „Ево дођоше непријатељи Мога Сина и Моји непријатељи“.

Убрзо након тога, жалостан догађај у манастиру Ксиропотам, када су се монаси, у страху да не изгубе манастир, пристали да служе Литургију заједно са латинима, а као резултат  тога догодио се ужасан земљотрес и то баш када су помињали име римског папе. Овим земљотресом није уништен само манастир, много људи је погинуло, а величанствено  чудо које се дешавало  са биљком у том манстиру, која је сваке године рађала по  40 плодова, којима се могла излечити  било која болест, престало је.  Иако се братија манастира Ксипропотам ускоро покајала због свог пада, ова дивна биљка заувек је престала да рађа.

Ако неко мисли да ове моје приче може сврстати у категорију  митова и легенди, нека сам обиђе  манастире Свете Горе и лично се  увери у њихову истинитост, добро документованим  светогорским предањем.

Зашто се број исповедника смањује ? На пример, шта може да изгуби  монах који је свој живот посветио томе  да следи  Истину?

Није тако лако као што мислите доћи  до тако посвећеног следовања Истине.

Неки монаси су се мало по мало повезали  са сигурним и добро успостављеним монашким животом, у славу људи  (тј. славе човека), својим службовањем. Они не желе све то изгубити и успављујући своју савест  а на крају ће изгубити  и сваку врсту изговора попут оног  „прерано је“, „ствари нису тако озбиљне“, „али, прогнаће нас из  манастира“ и тако даље.

Исто то предвиђа и свети Анатолије Оптински, који је јасно рекао:

„Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: “ Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити“ . Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастир него – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.“

Морамо рећи да  се наших двадесети шест Зографских мученика 1276. године суочило са истим тешким избором – сачувати   манастир Зограф или сачувати Православље. Као што знамо добро, одлучили су да се не одрекну  Православља, због чега је манастир Зограф уништен од Латина, а наши монаси су спаљени. Али Бог је прославио подвиг наших мученика вечном славом, он им је дао Његово Царство Небеско.

Очигледно, постоји начин за све оне који се желе спасити.


Има ли места политици у храму и ко покушава да је спроводи  тамо?

Политика не би требало да има било какво место у храму, јер је храм молитвено место, где делује Божија благодат.

Али реалност је да и данас постоје снажни  покушаји да се геополитичка атмосфера уведе међу чисто црквена питања, чак и да потпуно манипулише нашим схватањем  истине и лажи, добра и зла, Православља и јереси. Нажалост, ови покушаји се све више завршавају успехом, јер наша вера, уопште,  постаје све површнија и удаљује се из наших срца.

Но, обратите пажњу на  нешто друго – како беспринципијелно  и лукаво неки непријатељи Православља раде. На пример, до недавно, често се чуло са популарног  екуменистичког  сајта, колико је важно имати послушност према  Светом Синоду, и овај аргумент се углавном примењивао на проблеме старог календара. Запањујуће је, међутим, како су  на истом сајту  изненада заборављене речи о послушности након што је Синод заузео изричито антиекуменистички и исповеднички став према Сабору на Криту. А сада овај сајт и гризе и гребе у борби против става Синода. Где им је сада та  њихова послушност? Али ето,  бар су пале маске и  доброје  видети ко је какав и ко је ко.


Оче Димитрије, ви често износите  ставове о актуелним црквеним питањима. Зашто то радите, за разлику од многе ваше браће који, из овог или оног разлога, више воле да се не оглашавају?

То радим зато што је то  моја директна  дужност као свештеника и зато што водим бригу о људима. Ја сам свештеник Божји и светогорски монах и Црква ми је пружила благодат да проповедам у Истини. И тешко  мени ако занемарим ове дужности, нарочито у овим  проблематичним временима.

И св. Теодор Студит је  још категоричније учио да, када се угрози чистота вере, нико не сме да ћути  без обзира на његов положај. „ Камење ће завикати а ти зар да останеш нем и незаинтересован?“, прекоревао је  светитељ.

Добро се сећам да је за функцију учитеља, духовника, свештеник одговоран самом Богу . И зато дубоко свестан  своје недостојности, своју наду стављам само на њега – Бога Љубави и Истине.

Молим  се  Господу да нам свима помогне!

 

Хришћанство категорично одбацује грехе и страсти, који прљају људе. А проблем се јавља тада, када само друштво уводи и званично прихвата неку порочну страст, говорећи: “То је нешто нормално, само ви то радите, ми смо то озаконили. “ Међутим, настраност не може и не треба да буде нешто нормално! Порок и грех су нешто са чиме свако од нас мора да се бори!“  

 

Извор: globalorthodoxy.com

Advertisements
Овај унос је објављен под Црква и јерес екуменизма. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s