Јеромонах Харитон са Свете Горе о јеретичким одлукама на Криту и непомињању епископа

Желиш ли, царе свети, више да сазнаш о томе да су они одступили од божанског пута? Син (Божији) и Владика, изричито говори народу овако: Ја сам врата, (Јн.10:7) пут, истина и живот (Јн.14:6); ко уђе кроза ме, тај ће се спасти (Јн.10:9); а који улази другачије, тај је лопов и разбојник (Јн.10:2). (из Посланице Свете Горе против Лионске уније 1274. године)

screenshot_39

Прво морам  да кажем неколико речи о томе шта је заиста  екуменизам и о каквој јереси је реч. Екуменизам је настао у световним круговима. Из историјске перспективе, можемо рећи да је екуменизам  покрет који је настао након Другог светског рата-  1948. године,  са циљем да се уједине различите протестанстске групе. Несрећа је да је од самог почетка у овај покрет  била укључена и Васељенска Патријаршија у Цариграду, желећи тако да ступи у Светски савет цркава и тамо оствари право на равноправно чланство. Уз сво дужно поштовање љубави и осећаја припадности која је у срцима нас православних Грка, у односу на  патријаршију и патријарха, када говоримо о екуменизму, видимо  да је од самог почетка Патријаршија направила велику грешку: дозволила је себи да одступи од светоотачке традиције  како би се присајединила  са световним системом.

Зна се да смо ми   – једна Црква, Православна, једина истинита Црква која постоји у свету,  a Патријаршија  је пристала да учествује у Светском савету цркава  као равноправан члан са свакојаким протестантским  групама. Односно,  да ли је место  у том  такозваном Светском савету цркава, где јереси имаjу једнака права каква има и Патријаршија, не само Васељенској патријаршији него и свим  другим  Православним Црквама које су чланице ове организације?  Оно што привлачи нашу пажњу  од самог почетка је да се  они називају „цркавама“, што значи да је Васељенска патријаршија самим чланством у организацији под тим именом, баш као и све остале Православне Цркве које су чланице Савета,у старту (самим учлањењем),признала протестанске деноминације као “цркве”.

Гледајући кроз историју, видимо да свих ових деценија Васељенска патријаршија само следи екуменистички курс који је започео  1902. године,  када  је био први покушај  да се ступи у контакт са протестантским светом, англиканским, на Западу.

Године 1948. она постаје равноправан члан Светског савета цркава, а од тада до данас, било је много покушаја да се институционализује тај однос, са крајњим циљем уније. Савет, како обично кажу,  служи за развијање тзв. теолошких дијалога. У ове теолошке  дијалоге, 1960. године, ако се не варам, укључују и паписте.

Дакле, екуменизам је, од самог почетка, покрет који одступа од Традиције Отаца. Нама дакле, то доказује да је екуменизам јерес, што је  врло  јасно рекао још  пре неколико деценија свети   Јустин Поповић из Србије, јер по њему, екуменизам не само да је јерес, него свејерес  јер у себи сједињује све јереси.

Питање које нас брине је то какав став треба да имамо према екуменизму. Свети Оци нам говоре да  највећи непријатељи Цркве нису прогонитељи хришћанствa, него јереси и јеретици. Цркву ништа није више угрожавало од јереси и јеретика. Прогонитељи су били идолопоклоници царева који су се такође борили против вере Христове у првим вековима хришћанства, али је прогон Христољубивог народа одвео  тај народ у мучеништво. Ђаво је видео да се кроз мучеништво рађају светитељи  и одмах је почео са препреденијим  покушајима да сруши хришћанство и истинску веру, и зато ствара јереси.

Јереси су се појавиле самом појавом хришћанства, нажалост.  Прва позната јерес под називом гностицизам личи на данашњу јерес екуменизам. И они су подражавали  синкретизам.  Оно што се дешава  данас, је да се екуменизмом покушавају ујединити  све јеретичке групе тзв. „цркве“ у једну „цркву.“ Да се разумемо,  не можемо бити равнодушни ни на само постојање јереси,  а камоли када се јерес следи.  Јерес нас по учењу Светих Отаца, одваја од Христа, који је истина, а самим тим нам одузима  и вечно спасење наших  душа.

Реалност је таква да  живимо  у тешким временима, јер екуменизам је достигао свој врхунац, можемо  рећи, нарочито након што се одржао јуна месеца, Сабор на  Криту. Ту су  нажалост, предстојатељи десет Аутокефалних  Православних Цркава, потписали и одлучили неке ствари које не одговарају нити  догматима  (учење Цркве),  нити еклисиологијом Православној Цркви, нити  њеној историји. По свим богословима, епископима и  учитељима који  су се посветили анализирању одлука Сабора на Криту,  стоји да  овај Сабор  није православни  сабор и да његове одлуке нису православне. Зато би требало да и ми сада  заузмемо  став против овог сабора. Православни хришћанин не могу  одобрити  и прихватити одлуке овог сабора, јер нису православне.

Врхунац безумља  овог сабора огледа се у томе да се његовим одлукама прихвата да су  папа и сви јеретици „цркве“ као ми,  прихватањем валидности Тајинстава у јеретика,  свештенства, Свете Тајне Крштења, са крајњим циљем да се ујединимо сви заједно у једну цркву. Ово  никада не може прихватити нико православан.

Све то доводи нас до питања:“Шта да радимо, и какав став треба да заузмемо?Као православни , који  желе да прате Оце Цркве, дужни смо да  одбацимо одлуке овог сабора, које су по свему јеретичке. Поткрепићемо исправност оваквог става богословским тумачењима. Први корак је да се прекине молитвено заједништво  са онима који прихватају одлуке овог јеретичког сабора. Не можемо ми као православни да останемо  у заједници са онима који су у заједници са јеретицима Први корак који нас се тиче  је помињање епископа.

У нашој Цркви, у нашем литургијског животу, помињање епископа је директно повезано са нашим  спасењем и освећењем кроз тајинства Цркве. Ако је епископ православан, онда смо у послушању том епископу, помињемо његово име у свим тајинствима и добијамо благослов и благодат Божију. Међутим, када се епископ не руководи “речју истине”онда морамо да пратимо шта нам кажу Свети канони. Данас конкретно,  због одлука Критског сабора, „тзв. Великог и Светог“, који није ни велики, ни свети, не можемо помињати  епископе који су потписали и прихватили одлуке овог сабора. Тако нас уче Свети Оци.

Ми не говоримо ништа „из главе“, нити износимо  наше мишљење, нити нека своја “учења”, за то нема потребе, наша је обавеза да исповедамо по учењу Светих Отаца, које нам је остављено и  у  односу на то учење не сме бити ни најминималнијег отклона. Када говоримо о помињању епископа, ту не сме да буде сумњи, Свети канони Цркве су веома јасни. Петнаесто правило Двократног сабора Константинопољског, јасно каже  да када владика одлучи да се не руководи  „речју истине“, онда морамо да зауставимо његово помињање. Главни, најважнији смисао правила је  да ако помињемо епископа који исповеда јерес, ми постајемо судеоници јереси у свом веровању.

На помињање епископа  не смемо гледати као на неки формални чин, него као нешто од суштинског значаја за наше спасење. О томе уче и  Свети Оци са Свете Горе, у својој посланици Императору Михаилу VIII Палеологу, у којој кажу: “Јер се и у петнаестом правилу светог и великог такозваног Прводругог [сабора] каже да не само да нису криви, него да су и похвале достојни они који се одвајају и пре саборске осуде од оних који свенародно проповедају јеретичке измишљотине и од отворених јеретика, зато што су се они одвојили не од епископа, већ од лажиепископа и лажиучитеља. И њихов поступак је достојан одобравања и приличи православним хришћанима, зато што то није раскол у цркви, већ напротив одстрањивање раскола и чување истине.“

Даље, у истој посланици светогорски оци кажу: „Како то да отрпи православна душа а да се истог часа не одврати од општења са онима који га помињу, како да их не сматра издајницима светиње? Зато што је Православна Црква Божија, изговарање имена архијереја при свештенодејству, првобитно сматрала за пуно општење. Јер је, у Објашњењу Божанствене Литургије (св. Германа), написано: „свештеник изговара име архијереја, показујући тиме и своју потчињеност вишем [од себе], и општење с њим, и прејемство његове вере и свештенодејства“.

 

Онда следи питање: Ако владика којег помињемо не исповеда православну  реч истине, шта да радимо? Оци ће нам јасно рећи да не смемо ни поменути његово име јер, његовим помињањем исповедамо исту веру какву он исповеда.  Ту говоримо о нечему  што данас измиче пажњи многих, јер постоји заблуда многих свештеника, монаха и мирјана који кажу „не слажемо са епископима који исповедају јерес али морамо  да их помињемо , јер смо присиљени  да то урадимо“.

– Оче, данас  многи кажу да је боље држати се неких  грешака и остати у Цркви, него бити ван Цркве и у истини. Како ви разумете ове речи?

Први пут чујем. Мислим, слушам сада и то ми је невероватно … … како је могуће да један епископ може рећи тако нешто. То значи да они нису разумели шта је Црква. Могуће ли  је да Црква буде без истине  или да  је истина  изван Цркве? Истина и Црква су идентичне, оне су једно. Имамо речи Господа. Шта вели Господ? Он каже „ако останете  са мном, онда треба да знате истину, и истина ће вас ослободити“. „Ја сам истина“, рекао је Христос, Христос се идентификује са истином, није рекао: „Ја сам црква,“ нигде у Јеванђељу. Он је рекао, „Ја сам Истина“. И сада постоје епископи који кажу да је боље бити  у Цркви а не у истини? Шта то значи? Неразумљиво је.

– У овој ситуацији, можемо ли имати грешке у Цркви  или  пак говоримо о  јереси  у Цркви? То су две различите ствари.

-Ево, нажалост, види се  једна од највећих штета екуменизма.Мислим на то што  данас многи епископи и теолози екуменисти, верују у тзв. епископоцентричну теорију, и то нажалост пролази и међу народом. Шта то значи? За њих је епископ Црква, што је очигледно папистичка теорија, јер и сам папа каже:“Ја сам Црква.“Ова идеја је заживела и код православних епископа. Сваки епископ сматра “Ја сам  Црква”, као папа римски , а нажалост онда то прихвате и свештеници, па сваки свештеник каже  “Ја сам Црква, јер ја тако кажем.“

Наравно у складу са Јеванђељем, Светим  Писмом са Оцима Цркве које  следимо,  не можемо подржати  неког ко се усуђује тако нешто да каже.  Одакле му то право? Проблем се састоји у томе, да свака особа идентификује епископа са Црквом. То је богохуљење. Црква је  Христова. Глава Цркве је сам Христос. Ми смо делови  Тела Христовог. Глава је само једна, нико не може заменити главу Цркве јер је Глава сам Исус  Христос. Ето зашто неки људи кажу да више воле да буду  у Цркви и да се боре унутар Цркве, да не буду изван Цркве чак и ако је тамо  истина, и говоре против Отаца Цркве,који кажу  да се  Црква   идентификује  са истином, са Христом.

Све су то плодови екуменизма, јереси екуменизма. Морамо бити веома пажљиви и морамо бити веома опрезни да останемо  постојани у истини Христовој. И зато проучавајмо богословске изворе, списе Отаца, да останемо  чврсти у нашој вери, јер без вере нема спасења. Оно што данас доживљавамо, не би требало да нас изненађује  јер су нам Свети Апостоли то најавили на почетку Јеванђеља. Апостоли нас уче да се чувамо од  лажи и обмана. Да погледамо шта је Свети Јован Богослов, апостол и јеванђелист  љубави,  изразио  у својим писмима и да упореди са рационалном љубави према  екуменистима данас. У поглављу четвртом, посланици првој, нас упозорава да  не верујемо свакоме духу, него да  испитујемо духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свет. Да по  овоме распознајемо  Духа Божијег: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је; А да сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега смо  чули да долази, и сада је већ у свету.

Учење наше Цркве  у неколико речи, да не дужимо превише, јесте да  морамо бити веома опрезни са  јереси, јер нас  јерес одваја  од тела Цркве и нашег спасења. Посебно јерес нашег доба екуменизам  је велика замка која се спомиње  у речима Светог Писма, о којој су говорили  Свети Оци, која  све деформише и на крају мења дух и одваја нас од Светих Oтаца.

На крају морам да кажем из  пуно љубави према онима који чују ове речи, да нам није жеља да износимо неко своје мишљење,  ми само исказујемо мишљење Отаца Цркве.  Морамо имати више вере и поверења у Бога јер живимо у веома тешким временима. Да не треба да очајавамо, већ да нам кроз радост, мир, оптимизам и наду док пролазимо   кроз ове потешкоће, нарочито у питањима вере, Бог даје прилику да покажемо своју љубав према Исусу Христу и православној вери. Свако време је имало своје јереси  и јеретике  и увек су били   опасност која је претила Цркви. И када је у опасности Црква се бори, али не бива поражена-  „Црква посрће, али неће потонути“, каже Свети Јован Златоусти. Црква  Христова  је стена коју  су ударали таласи јереси и прогонитеља, али је увек остајала стабилна. Уздања нашег у Цркву   увек има и ми захваљујемо Богу да нам данас даје  прилику да исповедамо своју веру, да покажемо  своју љубав према Христу и православној вери, усред свејереси  екуменизма који прети свима.

Ово искушење треба да подносимо са смирењем и великом понизношћу  и треба да будемо свесни да смо ми само људи, слаби и склони греху, и да зато што смо грешни не треба да се ослањамо  на своје врлине и моћи, него да свесни својих слабости и огреховљености, принесемо нашу веру као жртву Богу. И да  молимо Бога да нам да снаге да понесемо  овај велики Крст исповедања вере, знајући да ће Бог бити уз сваког од нас.

Немамо шта да понудимо  Богу, осим нашег исповедања  и наше вере у Христа. Зато Христос каже у Јеванђељу: „Када Син човечији дође на земљи да ли ће наћи веру?“ То је веома важно, јер сви Оци кажу да у овим последњим временима једино шта Христос од нас тражи, пре свега, јесте наша вера, да останемо  чврсти у нашој вери. И да  сваки дан молећи се, тражимо да Господ просветли нас, и свештенике и епископе, да би сви остали чврсти у вери, и  да подржавамо једни друге, да будемо у заједници  и љубави ми  сви православни, да се објединимо, и да имамо  веру да нас  Бог  неће напустити.

Када је Бог је са нама нико не може да нас порази. Исус Христос и Црква побеђују. Онај који верује увек је  победник.  Да останемо чврсти у ономе за  шта су наши Оци рекли да је Црква. И као што каже Синодик који се чита у Недељу Православља: „Пророци како видеше, апостоли како научите, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио – тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење (την κατά σχέσιν προσκύνησιν).  Ово је вера Апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди.“  – држати се  онога  што су нам дали Оци  без немира и страха у души. Бог и Богородица ће уредити за наше спасење које желимо.

Све је могуће   у Светој Цркви Христа Бога,  и то је  само Света Православна Црква, и једино у њој нам има спаса, кроз Господа нашег Исуса Христа.

Желим вам  свима да имате  снаге, радости и мира у  души и поверење у Светог Духа којим смо увек вођени  и који никада не напушта Цркву Његову . Црква је Света   и следимо  Исуса Христа понизно, путем којим су ходили Свети Оци. То желим свом својом душом, да останемо чврсти у нашој вери.

 

Они, владико свети, ни најважније чланове Вере нису оставили без измена и кварења. Зато не само да се одсецају од посвуд равномерног и прекрасног, изгледом доличног, тела Христовог (Еф.4:16), већ се и сатани предају. (из Посланице Свете Горе против Лионске уније 1274. године)

 

 

Извор: aparam-ortodoxia.ro

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Црква и јерес екуменизма. Забележите сталну везу.

2 реаговања на Јеромонах Харитон са Свете Горе о јеретичким одлукама на Криту и непомињању епископа

  1. Миле каже:

    Слава Богу!

  2. Милан Мићуновић, пензионер из Крагујевца каже:

    Чисто и кристално јасно. Слава и хвала Богу за овакве свештенике.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s