Саблазнитељ Григорије опет у акцији

Варешки провинцијалац, Младен Дурић који је  приликом монашког пострига добио име славног патријарха цариградског, у много чему се показао као непријатељ православља. Осведочени папољубац, у паузама „шпацирања“ у Paciotti  ципелицама и вожње у скупим аутомобилима, са великом радошћу учествује у екуменским молитвама, а судећи по његовим честим посетама Дубровнику, једна од омиљених „манифестација“ му је „Молитвена осмина за јединство Кршћана“, којој већ неколико година уназад присуствује. Тако је било и ове године. Изузећемо овај пут љубав горе поменутог владике-бискупа Григорија према овоземаљском благу,  и базираћемо се на поруку коју је послао са екуменске молитве коју је предводио  са монсињором Матом Узунићем, бискупом дубровачким, 21. јануара ове године у Благовештењској цркви у Дубровнику. Да је ли фудбалер- епископ Григорије, достојан  митре јер иста не само што  означава архијерејско достојанство, него и покорност архијереја Јеванђељу  Христовом?

Screenshot_38.png
Вече препуно емоција које су се виделе  на лицима окупљених  нису заобишле ни бискупа Узинића и епископа Дурића , који су се загрлили на крају сусрета.

Како је објављено на званичном сајту Дубровачке Бискупије, тема овогодишње „Молитвене осмине за јединство хришћана“  која се одржава широм света, а чији је  део, како на сајту веле  и ово дубровачко екуменско славље: „Помирење – љубав нас Христова обузима (усп. 2 Кор 5, 14-20).

Упорно називајући ово јеретичко сабрање у православној цркви  Благовештења слављем, наводе да је како је то већ уобичајено, проповедао  католички бискуп, а када се молитва одржава у католичкој цркви онда проповеда  православни епископ.  Коме је то уобичајено?!

Надаље, бискуп Узинић рекао је  како је ово окупљање на молитву за „ јединство Кршћана“ у Дубровнику  малени корак у свеукупном екуменском покрету али да је уверен  да је то  велики корак у нашем личном  извршавању Христове заповести  и жеље, сажете у његовој великосвештеничкој  молитви: ‘Да сви буду једно’.

Изражавајући радост због сусрета нагласио је како је све поновно окупила иста вера, нада и љубав које се жели делити, сведочити и по њима живети.

Осврнувши се на поруку  сусрета „ Помирење – љубав нас Кристова обузима (усп. 2 Кор 5, 14-20).“, бискуп је казао како се њиме желело „у средиште помирења ставити особу Исуса Криста и његову уједињујућу љубав која је једина способна учинити нас новим људима, онима који су способни надићи разлике које су се слиједом несретних повијесних околности, али и доприносом чланова наших заједница, догодиле међу нама и које нас и даље дијеле.“

Споменуо је и тзв. Источни раскол који се догодио 500 година пре онога на западу и чије последице осећају  и верници окупљени на овој молитви у дубровачкој православној цркви св. Благовештења.  Указао је том приликом на догађаје из 1054. године, када су донети укази о међусобној анатеми и екскомуникацији , те нагласио да су оба указа поништена 1965. године од стране папе Павла VI и патријарха Атенагоре  али „нажалост то није прекинуло и црквени раскол који у пракси још увијек траје“.  Даље бискуп  је изразио наду да се ствари могу променити,осврћући се пре свега на сусрете Папе Фрање и цариградског патријарха Вартоломеја, а посебно на  сусрет  римског поглавара и руског патријарха Кирила и њихову  заједничку декларацију у 30 тачака којом су дотакли  многе важне теме које нас уједињују.

Неке од порука бискупа дубровачког гласиле су овако:

–  Говорећи о међусобним односима на овим просторима  –  „Не бојмо се дијалога, не допуштајмо средини да она обликује нас него ми обликујмо њу“, или  „Не будимо непријатељи! Будимо браћа и сестре у Кристу, што доиста јесмо ако смо кршћани! Будимо ближи и ближњи!“ или „ Допустимо љубави Кристовој да нас обузме и међусобно помири, на што нас позива гесло овогодишње Молитвене осмине за јединство кршћана и Павлова порука Коринћанима, али и свима нама као кршћанима, без обзира на све наше подијеле и разлике или, усуђујем се то рећи, баш због наших пођела и разлика“.

–   Говорећи о баласту прошлости међу римокатолицима и православнима, (саветујући да се са баластом прошлости треба суочити на Христов начин):  ‘Љубав нас Кристова обузима’. Крист у нама рјешава проблеме. Крист у нама гради јединство.“

 –     Говорећи о томе да нас Христова љубав сили да се отворимо заједништву у љубави:  „Љубав Кристова нас сили да будемо заједно, једно. Ако у себи не осјећамо ту силу, хитност, нема Кристове љубави у нама. Нисмо кршћани. Кристова љубав има нас! И обузима нас! Држи нас заједно! Сили да се отворимо заједништву у љубави! ! Кристова љубав има нас! И обузима нас! Држи нас заједно! Сили да се отворимо заједништву у љубави!“

На крају је  уследио хвалоспев Христовој љубави, „оној која једина, ако нас обузме, држи нас заједно и сили на помирење и јединство међу нама и нашим Црквама“, те: „Љубав нас повезује с Богом, љубав покрива мноштво гријеха, љубав све подноси, све стрпљиво трпи, у љубави нема ништа подло, ништа охоло; гђе је љубав нема раскола, љубав не диже побуну; љубав све чини у слози; по љубави сви су Божји изабраници савршени… По љубави Господин нас је посвојио; због љубави коју је наш Господин Исус Крист гајио према нама по Божјој вољи је дао своју крв за нас, своје тијело за наше тијело и душу за наше душе.“

Screenshot_36.png

Уз поруку „Будимо браћа и сестре“, на крају сусрета окупљенима  се обратио епископ Григорије.

Рекао је и како су им срца испуњена радошћу и захвалношћу јер се можда није очекивало како ће на овом месту бити толики израз хришћанске љубави. „Али истовремено смо необично тужни зато што смо ипак бискуп Мате и ја умногоме у овоме усамљени. Желимо да и на другим местима, где год се додирују хришћани, да један другога загрлимо“.  Додао је и како су речи бискупа Узинића велики подстрех за наш хришћански живот, зато што су његове речи искрене, истините, утемељене на Јеванђељу, и речи које не гледају хоће ли се допасти којој институцији, него речи које су у сагласју са Христом. „И то је задатак нас бискупа, свештеника, ђакона и вас верника, да гледамо, да будемо у сагласју са Христом.“

Како стоји на сајту Дубровачке Бискупије, уз позив да се враћајући Оцу вратимо и једни другима, епископ захумско-херцеговачки и приморски на крају је поручио окупљенима да „само са једном жељом пођете из ове цркве, а та жеља је да у вашим срцима осетите оно што ја осећам, а то је да смо браћа и сестре и да нисмо странци једни другима.“

Осећај  мучнине изазван овим догађајем, свакако појачава  реченица којом закључују извештај  са  овогодишње екуменске молитве у цркви Благовештења, у Дубровнику: Вече препуно емоција  које су  се виделе ла на лицима окупљених није заобишла ни бискупа Узинића и епископа Дурића, који су се загрлили на крају сусрета.

Извор: dubrovacka-biskupija.hr

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Српска Црква, Црква и јерес екуменизма. Забележите сталну везу.

3 реаговања на Саблазнитељ Григорије опет у акцији

  1. Gordana Jovanovic каже:

    Strahovito smo zabrinuti zbog ovih dešavanja uvlačenja katoličke crkve u ideje naše vere.Događa se baš u vreme kada smo ponovo sablazno klani i unitavani

    Naša pravoslavna crkva uvek se suprotstavljala bratoubilačkom ratu, i ovi potezi prihvatanja uticaja Katoličke crkve i zajedničkih obreda, način na koji se naš patrijarh Irinej krsti, to je nerka mešavina katoliičkog i pravoslavnig, smućeno pa prosuto.v I sam se stidi onoga što radi. Da se vuci ne dosete.
    Posmatram samo dveri u crkvama.Negde su dveri otvorene, a negde zatvorene. Za mene je, za sada, i to znak za vreme Božje službe ko se prihvata, a ko ne sledi ehumenizam. Hvaljenje Bratskih odnosa i zajedničkih službi sa katolicima nas sve zbunjuju, tim više što još uvek to ne umemo da prepoznamo. Treba li sada da se zatvorimo u svoje kuće i u širokom krugu obilazimo naše BOŽJE KUĆE jer više nikome ne verujemo i u sve sumnjao.
    Svi izveštaji koje čitamo sa „Pravoslavlje Život Večni“ našem obrazovnom nivou nije tematski pristupačan, nepoznat i ako shvatamo da su se na Kritu dogodile strašna događanja _ pod istim pokrovom i Pravoslavna, Katolička i Muslimanska oznaka, pod izgovorom dogovora. Zar išta možemo sa krvnicima da se dogovaramo i sjedinjujemo, a da se niko niti izvinio niti priznao svoje učešće u pogromu.
    Nadam se da ćete jednom uspeti da nas uputite na koji načim možemo da razlikujemo ehumeniste od naših pravih sledbenika.
    Ako razumete i prihvatate naše strepnje, sa pozdravom Bog nam svima pomogao, vaš iskreni vernik.
    ________________________________
    Od: Православље Живот Вечни
    Poslato: 23. januar 2017. 18:19
    Za: gordanajovanovic41@hotmail.com
    Tema: [Нови чланак] Саблазнитељ Григорије опет у акцији

    Православље Живот Вечни posted: „Варешки провинцијалац, Младен Дурић који је приликом монашког пострига добио име славног патријарха цариградског, у много чему се показао као непријатељ православља. Осведочени папољубац, у паузама „шпацирања“ у Paciotti ципелицама и вожње у скупим ауто“

  2. Тектонац каже:

    Недавно сам имао прилику, сасвим случајно, да разговарам са архимандритом (из тзв. „херцеговачке струје“ СПЦ), иначе врло „добрим“ каноничарем, који је између осталог рекао да је било случајева у историји Цркве да су се и јеретици спасавали, наводећи један примјер из првих вијекова Цркве када су се рађале разне јереси. Искрено, не знам тачно о ком јеретику је говорио, али суштина приче је у томе, да некакав антиохијски епископ није ни био свјестан да је јеретик (јер је наводно у старту био погрешно учен), и као такав се упокојио, до кончине своје заступајући своја јеретичка убјеђења сматрајући их исправнима. Након његовом упокојења, објави Христос његовом сабрату: „Твојим литургијама, спасио се. Али, не моли се више за њега, јер ја нисам његов Бог“. Дакле, постоје такве и сличне тезе у теорији појединих клирика. Црква, по његовој теорији, „тврди“ да је било случајева да су се јеретици спасавали, искључиво из разлога јер нису били свјесни своје заблуде. Можемо да закључимо да им је то некакво оправдање („јер нису знали шта раде“). Међутим, нажалост, за разлику до првих вијекова, а с обзиром на чињеницу да је вјера православна већ утврђена на стубовима васељенских и помјесних сабора, потврђена крвљу небројених исповједника и мученика, освећена целебним и светим моштима угодника Божијих итд. итд., ниједан епископ данас неће имати никаквог оправдања за своје јеретичко дјеловање, барем ја мислим тако, из простог разлога што сви они данас врло добро знају шта је православље, а шта је јерес. Ово своје мишљење изнио сам дотичном архимандриту. Негодовао је, правдајући се да су многи свети оци (узео је примјер блаженог Августина) били снисходљиви према јеретицима у циљу очувања саборнисти Цркве, док са друге стране, наводно нису били сасвим сигурни да ли је нека појава у Цркви стопроцентно јеретичког карактера или није. Тако да, по његовим наводима, у случају екуменизма који још увијек није саборно анатемисан (осим РЗЦ која је изрекла анатему 1983.), нико до светих отаца није анатемисао екуменизам. Међутим, на мој помен имена св. Јустина Ћелијског, он наставља па каже да његова догматика није исправна, те је из тог разлога избачена са богословских факултета. Ја просто нисам могао да вјерујем да један архимандрит може да налупа оволико глупости. Надаље, у случају владике Артемија, изјавио је нешто због чега сам се дубоко замислио, и наравно пријатно ме изненадио. Рекао је сљедеће: „Српска архиепископија је била цијели један вијек под анатемом цариградске (васељенске) патријаршије. У оквиру тог времена, добили смо три света краља“. Ово сам схватио као некакву паралелу између наше Цркве у том времену и владике Артемија данас. О владици Артемију даље није хтио говорити. У току разговора, поново смо се дотакли имена св. Јустина Ћелијског, па га успут упитах: „Да ли сте Ви чули, или можда видјели, да је недавно св. Јустин рашчинио епископа Ириније Буловића, у току архијерејске литургије у ваљевском манастиру? Ја сам тако чуо, па ме занима да ли је то истина“? Свјестан сам да мало ко ово зна, и о томе се не прича, али на ово моје питање, он је ставио тачку на наш разговор, кратко одговоривши: „Пуно питаш“! Дакле, судећи по његовој реакцији, и по ономе што се шапуће по херцеговачким улицама, епископ Иринеј је рашчињен руком св. Јустина. Нека би дао Господ, да св. Јустин рашчини и Григорија и сав Синод и Сабор који је све, само не свети.

  3. Мишо поп Илић каже:

    Ех драги моји. Докле год будемо бранили вјеру са овим: „Разговаро сам са једним свешштеником,са архимандритом,са ученим монахом итд.не наводећи јасно о коме се ради,тј ИМЕ брате. Ко се плаши нек не прича ништа. Шта значи то“ Рећу ти али немој рећи да сам ја то реко“ И откуд ми сад знамо да је реко истину или лаж. Друго ако тај брат,сестра,живи у заблуди,неко би му помого истином кад се зна име. Ето ја би нешто и пито тог архимандрита да му знам име тј.ко је

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s