СВЕТОГОРСКИ ОЦИ: БЛАГОСЛОВ ЈЕ КАДА ВАС РАШЧИНЕ ЕКУМЕНИСТИ

Са благословом атонских стараца, јеросхимонаха Јулијана (Лазара) и Гаврила Карејског (ученика св. Пајсија Светогорца), група светогорских монаха је у периоду од 9-15. октобра 2016. године боравила у Румунији, где је одржано низ конференција у различитим градовима. Све су биле на тему Сабора на Криту и екуменизма. Последња конференција у присуству великог броја верника одржана је у румунској престоници Букурешту, 15. октобра 2016. године. У наставку преносимо део транскрипта са ове конференције, где отац Сава из светогорског манастира Велика Лавра и отац Никодим из румунског скита Продром (светогорски скит св. Јована Претече) одговарају на питања верника.

screenshot_18

Старац  Јулијан Лазар (на слици лево), отац Сава Лавриот (у средини) и старац  Гаврило Карејски (на слици десно)

 

– У Посланици Цариградске Патријаршије из 1920. године – наводи се да је први корак у зближавању са инославнима усвајање заједничког календара са њима. Да ли мислите да је реформа календара спроведена 1924. године у православној цркви манифестација екуменизма?

У једанаест корака смо стигли до овога што нам се дешава и до Сабора на Криту. У ствари, успон екуменизма је почео још 1902. године, са Васељенским патријархом Јоакимом III, који је такође био масон. Даље, први корак да се екуменизам озваничи била је промена у календару, жеља да се промени календар. Уследило је још девет корака, захваљујући којима је у време патријарха Атинагоре дошло до укидања обостраног изопштења, односно међусобно скидање Анатема између православне цркве и папства. И сада долазимо до последњег корака, а то је Критски сабор, који је широм отворио врата продирању јереси екуменизма у Цркву.

– Да ли је хришћанин, без обзира на његов хијерархијски чин, ако истраје у јереси после првог и другог убеђивања, јеретик, и ако није саборно осуђен, односно ако не постоји званично изопштење?

Битно је да послушамо оно што Црква каже, а не оно што ми кажемо, а то је да је човек који проповеда јеретичке догме, јеретик. Ако је свештеник или епископ, он треба да буде рашчињен на Сабору, треба да подлегне саборској осуди, што би га лишило дејства Благодати. Ако до тога не дође, то не значи да он неће бити осуђен од Христа Спаситеља и да није јеретик. Он је јеретик на основу онога што чини, али није рашчињен. Сабор мора да негира његову достојност, не можемо га ми одлучити од Цркве, дакле то је проблем сабора.

– Да ли два, три или више епископа који прекину општење са екуменистима имају право да сазову сабор који би осудио јерес екуменизма и екуменисте? Ако се то деси, како онда обични хришћани да се односе према одлукама таквог сабора, нарочито ако јеретици из званичне Цркве наставе да такве правоверне епископе, називају шизматицима или не престају са клеветама друге врсте?

Историја Цркве каже да је неопходно да се организује велики сабор, како би могла да се донесе одлука тог типа, па тако да би се одбацио и овај Критски сабор. То ће бити неопходно како би они епископи који одбацују Критски сабор и званично прекинули општење, заједништво са онима који су прихватили лжисабор, и учинили све што су могли да се такав сабор сазове. Тако делује Црква.

– У ком тренутку Благодат Божија напушта јеретике?

Божија Благодат – то је врло деликатно питање. Ми сада желимо да разјаснимо и објаснимо Благодат Божију, према нашем разумевању. Од тренутка када особа има јеретичке мисли, и верује на тај начин, чак и након што му се укаже да расуђује јеретички, а он наставља са таквим мислима и учењима, онда га Бог напушта. Ово је важно. Због његовог деловања он је остављен од Бога.
Знате шта смо и раније говорили о Црквеним Тајинствима, а била су и тема сабора. И дан данас ми људи постављају питање: „Па ми још имамо Тајинства, Тајинства и даље постоје и за оне који су јеретици постали. Зашто да их не следимо, да не идемо њима? „

Ми не идемо њима, јер су њихове помисли јеретичке, а ако идемо у храм, где се налазе ови јеретици, значи да узимамо удео у остваривању њихових поганих жеља, које желе да наметну Цркви. То мора да вам буде јасно!
15. правило Двократног Сабора каже: да када епископ јавно проповеда јерес у Цркви, онда морамо да се оградимо од њега и прекинемо општење са њим. Зашто? Јер проповеда јерес јавно, не скривајући се. Ако анализирамо сваку реч овог правила, открићемо његов смисао. Проповедање у Цркви јавно значи наметање ове линије Цркви, дакле и свом верујућем народу… Дакле, правило каже да оно што проповеда у Цркви, јесу идеје које он жели да наметне Цркви, отворено и без стида.

roman-2

Светогорски монаси на конференцији у  Роману

Дакле, први корак који морамо да учинимо је онај који нам саветују свети Оци Цркве: ако се не покаје и настави јеретички да делује, дужни смо да прекинемо општење са њим. То што смо прекинули заједништво са њим, не значи да је изгубио Благодат, јер ми нисмо ти који доносе коначну одлуку, не судимо – него правимо паузу у заједништву са њим, јер је он инфициран и прети да и нас зарази својом болешћу.
Свете Тајне Цркве нису заражене, ми смо заражени кроз општење са јеретиком, и његовим јеретичким учењем, и он не мора бити званично осуђен као јеретик, али пред Богом је свакако јеретик.
За нас је јеретик јер је такво његово деловање. Све што можемо и шта треба да урадимо је – да прекинемо општење са њим.

Постоји још један разлог зашто радимо на томе да се сазове Сабор Цркве. Захтевамо да нам Црквени Сабор јасно растумачи спорно питање, како би га сви разумели. Треба да постоји ваљан разлог да се прекине општење са епископом; помињање владике је потребно; који не помињу епископа, имају проблем јер то није дозвољено. Само у једном случају је дозвољено, и не само дозвољено, него и неопходно – када епископ проповеда јерес отворено у Цркви, као што је раније речено.
Ово објашњава 15. правило и друга правила у вези са њим, 13. правило или 31. Апостолско правило. Дакле, ми не говоримо о невалидности Светих Тајинстава у јеретика, међутим, свети Оци су нам јасно указали да није потребно имати општење са онима који проповедају јерес, јер се тако јерес шири у Цркви, и ми ћемо се њоме се заразити.

– У којим случајевима се примењује икономија?

Икономија не важи у случајевима догматских питања. Можемо применити икономију али само до одређене тачке, како је сада. На пример, ми атонски монаси, најавили смо да ћемо прво сачекати да видимо шта ће рећи Сабор, јер не можемо да донесемо своју одлуку пре него будемо знали шта је на Сабору одлучено. Када видимо шта је рекао Сабор, ми ћемо чекати да видимо шта ће рећи други епископи, богослови и свештеници. И када видимо како су све то разумели и какав је став оних који стоје испред нас, ми ћемо заузети свој став. То је икономија. То јест, морамо да сачекамо да разговарамо прво са епископима. Када видимо какве ставове заузимају епископи, поготово ако њихов став не задовољава наше ставове, онда ће бити неопходно да и ми заузмемо свој став.

У Цркви се 100 година примењује икономија, ми не можемо више да чекамо и да је примењујемо на сличан начин као до сада.

– Зашто Света Гора још није изразила свој званични став?

Из истог разлога због ког ни грчка црква ни румунска црква нису изразиле своје званичне ставове. Зато што покушавају да прикрију ту тему, да је сакрију!

Јер они не могу да поднесу, не желе, не дозвољавају људима да сазнају шта се десило. Да, и они који су изгласали одлуке Сабора, знају да је то што су урадили против православља, и знају да људи неће моћи да прихвате то. Стога се баве свим врстама тема, само не овом. Прелазе преко тога да људи не би схватили шта се догодило. Видећемо у новембру, видећемо у децембру, па у јануару, а онда након 7 година…
За то време, како то обично бива, народ ће се окренути својим проблемима. Сви они гласови који су подизани против сабора, биће пригушени, изгубиће се и доћи ће тренутак, када ће они који су донели те срамне одлуке, у тишини те одлуке и усвојити. Знате ли шта је њихов проблем: ако би они прихватили одлуке а људи схватили шта се догодило – насупрот себе имаће народ који је против њих – неће бити великог Вартоломеја, народ ће вршити притисак на њих, и они ће изгубити своје столице.
Тако да је то једини начин на који могу да реше овај проблем, једини начин на који покушавају да задовоље своје претпостављене – они заправо мире козу и купус. Зато и устају на нас, јер говоримо истину. И ту истину, нажалост, морамо прво рећи епископима. Због тога се и питају одакле нам благослов да износимо истину.
И, наравно, следеће недеље ће вам у црквама прочитати посланицу вашег патријарха, у којој ће вам се рећи да смо дошли овде непозвани, да нисмо у послушању, и да смо побегли из својих манастира, да смо фанатици и побуњеници, и да ни од кога немамо благослов. Све је то лаж! Немам намеру да се оправдавам или објашњавам да све ово што радим, радим свим својим срцем, али треба да знате да нисмо побегли из манастира, иако мoждa желе да нас истерају због чињенице да говоримо истину.

jasi

Светогорски монаси на конференцији у Јашију

Друго, питају се од кога смо добили позив. Добили смо позив од вас, јер ваши епископи имају тајне пред вама. И да, дошли смо уз благослов својих отаца и духовника: оца Гаврила из Кутлумуша, који је ученик светог Пајсија Светогорца, и оца Јулијана, духовника румунског светогорског скита св. Јована Претече… Они су истински исповедници… И они су двојица од многих монаха који се не слажу са одлукама Критског сабора, и не плаше се да ће изгубити своја места, и не плаше се да исповедају веру.

Подвлачим да смо пре свега благословени од оних светитеља који су сведочили веру не тражећи благослов за то. Свети Максим Исповедник, од кога је добио благослов за проповедање, да исповеда своју веру? Свети Григорије Палама је био у затвору, а ко га је затворио тамо? Калека, цариградски патријарх. Онај према којем је требао бити у послушности? Свети мученици су, пре него што су почели исповедати веру, одлазили код епископа да узму благослов?
Може бити да нас желе представити као као прелешћене или луде. Спаситељ Христос каже да треба да исповедамо нашу веру, Он нам тако заповеда и ми смо дужни то да радимо.
Да ли је могуће да човек свом духовнику тражи благослов за исповедање своје вере? И шта ће му рећи духовник? „Не“? И он ће му остати послушан?

Свети Теодор Студит каже да монах треба да дела – да се бори за своју веру, када је она у опасности. Свети Никодим Светогорац каже да када епископи ћуте монаси морају говорити против њих. Али, заборавили смо, да сада живимо у периоду постпатристичком и да речи отаца више немају снагу, тако да смо ми фанатици. Међутим, ми смо задовољни што смо описани као фанатици и због тога што су онда по њима свети Оци фанатици такође, а урадили су оно што су урадили. Шта да се ради, кад нас је Бог створио таквим фанатицима!

– Слажете ли се да ћемо попустљивошћу према јеретицима, бити бачени као плен вуковима, према учењу светог Јована Златоустог?

Ово је тако истинито. Да, постали смо вучји плен. Ми смо у веома тешкој ситуацији: икономија за јерес екуменизма датира од пре 113 годинa, дакле од 1903. године. Довољно смо били стрпљиви и са икономијом не желимо наставити. Ако не прекинемо са таквом праксом, као резултат ћемо имати заједнички путир са папистима, а они нам и даље говоре да користитимо икономију. Не можемо дозволити даљу икономију.

Свети Оци, када су некога само по основу једне тачке сматрали јеретиком, прекинули би општење са њим. Данас, патријарх Вартоломеј је превазишао све јеретике, а Црква га прати. Верује да је Куран свет као и Свето Јеванђеље, и који следе Куран, могу се спасити; осећа се благословено у јеврејској синагоги и са њима имамо истог Бога; све религије су пут ка спасењу, што је огромно богохуљење, јер у потпуности поништава спаситељну улогу Исуса Христа. Зато је Спаситељ дошао на земљу? Ако и друге религије омогућавају спасење, Он није морао да долази. И многе друге јереси Вартоломеј и даље проповеда а да би вам их све представио, овде би смо морали седети сатима. Не, не можемо више да се служимо икономијом.

– Оче, да ли би било добро да организујемо велики протест против екуменизма? Да ли је то по вољи Божијој?

Све што се ради из љубави, мирно, чин је Божији и благословено је, и без неког фанатизма, мада смо ми већ класификовани као фанатици. Фанатици – зашто? Јер желимо да сачувамо веру? Али може бити да су у праву, јер у складу са америчким законима они који подржавају истину, криви су и треба да иду у затвор. По том критеријуму, америчком, ми јесмо православни фанатици. Убице, не фанатици. Хомосексуалци и сви припадници сексуалних мањина имају безгранично право деловања, а нико их не назива фанатицима.

– Православни сабор не осуђује свештенике или епископе јеретике, јер се они већ годинама уназад заједно моле: патријарх Данијел, заједно са другим епископима Румунске Православне Цркве. Да ли хијерархију наше Цркве, то што подржавају екуменизам аутоматски лишава достојности?

Зато се трудимо да информишемо људе, да има и часних епископа. Потребно је да их подржавамо, надахњујемо, како би они могли нас да подрже у одређеном тренутку. Слажем се са вама, али проблем нису епископи. Проблем је у народу. Колико су хришћани заинтересовани за проблем сабора? Ако народ показује интересовање за проблеме наше вере, мислите да би епископи могли да раде оно што раде? То је проблем. Проблем – то смо ми. Да су људи били заинтересовани, не бисмо довде дошли.

Стога, морамо прво обратити пажњу на своје духовно устројство, да покушамо да нашу духовност устројимо са Христом Спаситељем, а затим покушати да се бавимо и осталим, да им дамо до знања да смо свесни шта се догађа. Уосталом, ни ми сами још нисмо свесни свега што се дешава.
У разговору који сам имао са оцем Теодором Зисисем, на самом почетку када смо прочитали текстове докумената, питао сам га, заједно са другим светогорским оцима, како да се односимо према документима сабора? Дакле, да ли су они заиста толико лоши, као што нам се у први мах чини? И он нам је рекао: „Они нису толико лоши, оче, они су много гори. Што их више проучавам, све више јереси уочавам.“
Али како да се обичан човек заинтересује за проблем сабора ако не иде у цркву? Ко ће питати епископа шта је урадио тамо? Ми у Грчкој кажемо: „Када мачке нема, мишеви коло воде“.

bajus-2

Светогорски монаси на конференцији у Бајусу

– Када верници иду у цркву, ситуација је прилично озбиљна, јер свештеници, не говоре истину, прате политику Патријаршије. Осећамо се као да идемо у цркву узалуд, јер се наши проблеми не узимају у обзир. Шта да радимо?

Знам то, јер се иста ствар догађа и код нас, а оно што сада радимо је корак унапред… Jавно говоримо да смо против и ако нам је речено да не можемо тако радити јер немамо благослов, и да треба да будемо у послушању према нашим надређенима. Наравно, то није у складу са Светим Јеванђељем, и ми не можемо чинити како нам неки налажу. Када је вера у опасности, нисмо дужни да пошто-пото будемо у послушању.

Шта да радимо? Пре свега, морамо се молити. Ништа није као раније, немамо подршку, ништа конкретно. Улазимо у такав период наше Цркве, у којем ћемо морати стално да се боримо за нашу веру. То није ништа лоше, то је благослов од Бога, јер они који желе да покажу љубав према Богу, имају прилику да се покажу као исповедници.
Када смо били у Атини дошао је верујући човек, и рекао ми следеће: „Оче, ја бих да вам кажем две ствари. Не могу да разумем вас, монахе са Свете Горе. Сада имате прилику да исповедате своју веру а ви седите скрштених руку? Дат вам је толико велики благослов, а ви га не користите, да нисте са ума сишли?“ Oдговорио сам му: „Можда и јесмо. „

– Ако одемо у недељу на Литургију и заиста нам се прочита неко обавештење, у којем ће нам рећи да ви нисте у послушању, какву позицију треба да заузмемо ми, који вас не сматрамо фанатицима а да истовремено искажемо захвалност према Богу?

Ако говорите у цркви, рећи ће вам да сте фанатици и имаћете проблема. Ако пак не говорите у цркви, ви ћете прећутно бити сагласни са оним што они раде. Чињеница је, да шта год да радите, некако ће вас етикетирати.
Морамо пре свега да се молимо за те људе да их Бог просветли, и пре свега данас морамо бити опрезни. Ми не стварамо непријатеље и не сматрамо их непријатељима. Ако их класификујемо као наше непријатеље, хранимо своју страст. Боримо се против јереси и јеретика и молимо Бога да их просветли, иначе би молитва изгубила сваки смисао. Само тако ћемо показати, и себи, и другима, и Богу, да нисмо фанатици.
Из тог разлога, да би наша борба била по узору на Свете Оце, према учењу Цркве, у нашим молитвама, они треба да буду на првом месту.

Из публике: „Они су „просветљени“ старче, „просвећени“, они знају шта раде, знају са ким се боре.“  Отац Сава: Од ђавола „просвећени“. Због тога се молимо за њих.

– Рецимо да сам јеромонах и не желим да помињем епископа екуменисту, или атеисту, према светом Григорију Палами. Отићи ћу из манастира и бићу рашчињен. Да ли то рашчињење има снагу? Да ли могу после тога да служим Свету Литургију? Да ли је у складу са канонима?

Епископи могу то да раде. То стоји у канонима. Али први, које треба рашчинити су сами епископи, а посебно Вартоломеј, који је погазио све каноне Цркве, све свете каноне. А ако је свештеник рашчињен, због исповедања вере, то нема снагу. И то не кажем ја, него свети Оци. Ко је рашчињен због своје вере, негирање његове достојности нема снаге, а он ће морати да настави да служи Свету Литургију, јер је то канонски.
Епископи кажу да ако неко не помиње надлежног архијереја на Литургији, она није важећа. То је хула на Светог Духа. То је највеће могуће богохуљење. Као код папе: „Ако мене не помињете, онда нисте у Цркви“. Црквени канони су веома строги по том питању, и кажу да не можемо да помињемо на Литургији архијереје који не управљају правилно речју истине.
Ова теорија епископа, говорећи о таквој Светој Литургији као неважећој, садржана је у теологији, коју проповеда митрополит пергамски Јован Зизијулас, а која је преписана из папистичке теологије. Он нас уводи у другу теологију, јеретичку наравно, под називом епископоцентризам. То је епископоцентрична Литургија, то јест, они имају владику који стоји у центру уместо Христа Спаситеља, то јест, моле се – не Христу Спаситељу, него епископу. Схватају ли да је то богохуљење? На том принципу почива и папизам. И папски примат је изграђен на основу тога.
Тако да када вас рашчине екуменисти, то је велики благослов.

– Шта ћемо да радимо, ако се нико од епископа не одрекне јереси и одлука овог јеретичког сабора? У коју цркву да идемо да се исповедамо и причешћујемо? Не желимо да дође до раскола, али шта да радимо?

Нико не жели раскол. Свети Јован Златоусти каже да расколнике у Цркви не може опрати ни крв мучеништва. То је страшна ствар -направити раскол у Цркви. Међутим, 15. правило  наше Цркве јасно каже да они који престану да помињу епископе који проповедају јерес у Цркви, и пре њихове саборске осуде, не само да не праве раскол у Цркви, него је штите ограђивањем од тих епископа. Напомињем: ограђују се од тих епископа, а не од Цркве – у пракси у ствари, ослобађају или чисте Цркву од раскола и јереси лажног епископа, лжиепископа.
Ко следи лжиепископа, он није у Цркви Христовој. Има ли у Цркви Христовој лжиепископа?

Зашто не треба да их следимо? Јер су их свети Оци називали вуковима. Може ли ико од вас да остане близу вука? Не може, јер ће га појести. Да нас не би појели, удаљићемо се од њих. Наћи ћемо свештеника који их неће помињати, и њему ићи , и наставити нашу борбу, као што су чинили и први хришћани када је било проблема у Цркви.
Говорио сам и раније да не познајемо историју наше Цркве. До сада је све било добро. У овом тренутку, улазимо у тежак период Цркве, где ће бити неопходна жестока борба за нашу веру, борба својствена светитељима и Оцима у давна времена. Стога, не можемо бити ни песимистични, нити питати шта да се ради. Бог ће се побринути, Христос Спаситељ управља Црквом. Наше је да урадимо оно што је неопходно, а Христос Спаситељ ће нам дати решење. Ми ћемо оно што је у нашој, људској моћи, а Бог ће учинити своје преко Христа Спаситеља.

– У Румунији, као и у Грчкој, постоје старокалендарци. Шта мислите о њима? Да ли они имају епископе, свештенике, православну праксу?

Проблем је у томе што су то неке групе које немају канонску хиротонију. Зато сам вам рекао да би и они морали да буду тема разговора Сабора у будућности, како би се за свагда решио и тај проблем. Грешка коју су починили старокалендарци је и та што су оформили свој Синод. Зато би било потребно сазвати сабор да се разјасни и то питање. Како између нас и њих нема догматских проблема, лако би се могли ујединити.

– Да ли постоји аутоматско губљење Благодати или треба да се деси рашчињење да би се изгубила Благодат?

Аутоматско губљење Благодати произилази из папства. Код нас то не постоји. Због тога су диоскоријанци или несторијанци, неки од највећих јеретика, док су проповедали своју јерес, али још нису били рашчињени, доживљавани на исти начин као и они који су их рукоположили. То јест, хиротоније који су они извршавали, иако су проповедали јерес – су признаване.
Ово је доказано у историји Цркве, и зато треба да дође до сабора који ће рашчинити јеретике, иначе не би било потребе за сазивањем сабора. У супротном, у Цркви би владала анархија, и по принципу произвољности могли би говорити: „У овога је Благодат, у овога је заправо нема…“. Не треба тако да буде. Тако, Црква треба да делује саборно. Сабор мора да одузме чин јеретику. Све док званично не постане недостојан он може бити и непријатељ Бога, али то не значи да се не идентификује са Тајинством. Десетине година уназад, инфилтрирале су се папске идеје, тако да верујемо, да је епископ носилац Благодати, она пролази кроз њега, ако је достојан он се поистовећује са Благодаћу. И нерашчињен он је једноставно носилац Благодати. Тада то личи на електричне каблове кроз које струја пролази. Кроз њега пролази та Благодат, као електрична струја, и ако ухватите кабл, ништа вам се неће догодити.
Када епископ није достојан, Божја Благодат само пролази кроз њега, он је само преноси, и иде право на народ.

brasov-14-10

На конференцији у Брашову

У јеретика, ако није рашчињен, Тајинство је дејствено. Рекао сам већ да се удаљавамо од њега и нећемо учествовати са њим у Литургији, и више нећемо имати контакт са њим, јер постоји ризик да се и сами заразимо јересју. Ако смо у општењу са њим, и ми узимамо учешће у његовом веровању. Литургија је заједништво у вери, јер говоримо на Светој Литургији „исповедам Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Једносушну и Нераздељиву. “ А како не исповедамо истог Бога, не можемо заједно учествовати у Светој Литургији.

– Да ли постоје хришћани-атеисти у православној цркви? Ако постоје, у ком је то смислу?

Да. Постоје. Свети Григорије Палама описао нам је три врсте атеизма. Прва врста атеизма – класични атеизам: не верујемо да Бог постоји. Друга врста атеизма је јерес. Зашто је јерес атеизам, зар јеретици не верују у Бога? Хајде да се запитамо: Да ли је онај у кога они верују Бог, или је то лажни бог? Трећа врста атеизма – када ми хришћани ћутимо, док је наша вера у опасности. И ова врста секуларизма се манифестује у нашем времену. Иако је наша вера у опасности, речено нам је да ћутимо, послушања ради. То значи да ћемо бити класификовани као атеисти, ако не говоримо о својој вери. И то не кажемо ми, него свети Григорије Палама.

– Али, ако је епископ пао у јерес, а не знамо ниједног свештеника који ће престати са његовим помињањем, да ли да останемо у општењу са њим, или да прелазимо на стотине километара са децом одлазећи у други округ, или треба се преселимо у друго место како не бисмо отпали од вере? 

Онда ћемо код свештеника који нису у општењу са јеретицима, и тражити оне цркве у којој се не помиње епископ јеретик. Хришћанство нема никакве везе са већином него има везе са истином. Свети Максим Исповедник је био усамљен монах. Када су му дошли изасланици патријарха Константинопоља, и питали га: „Којој цркви припадате? Цариграду, Александрији, Јерусалиму, Риму? Они су са нама. Којој од њих припадате?“ Свети Максим Исповедник је рекао: „Ја припадам Цркви Христовој“.

Можете ли да замислите светог Максима, монаха, како се пита: „Зар ја треба да припадам некоме?“

Заблагодаримо Господу на чињеници да Спаситељ Христос стоји на челу Цркве. Наш посао је да останемо доследни својој вери. Шта ће бити са епископима и свештеницима, Господ ће уредити. Важно је да ли можемо да сачувамо веру. Све остало је Божије дело, дело Спаситеља.
Требало би да имамо не само веру у Христа Спаситеља, него и поверење у њега. Да будемо уверени да врата пакла неће надвладати Цркву Христа Спаситеља, како нам је рекао сам Спаситељ. Зато не треба да будемо неспокојни: ми ћемо чинити оно што је у нашој моћи, наставићемо своју борбу, знајући да је прави победник – Христос Спаситељ.

У једном од древних Патерика се говори о томе како је неко одлучио да искуша старца:
– Ти си глуп – рекао му је.
– Глуп сам – одговори старац.
– Ти си грубијан.
– Грубијан сам – сложио се старац.
– Ти си јеретик.
– Не,  ја нисам јеретик.
Потом су старца питали због чега се са свим сложио а само не са тим да је јеретик. Старац  је одговорио да је и он човек подложан свим гресима, а јеретик је онај који се противи Богу. А он се не противи.

Снимак конференције у Букурешту

Извор: antieresgraiulortodox

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Румунска Црква, Црква и јерес екуменизма. Забележите сталну везу.

2 реаговања на СВЕТОГОРСКИ ОЦИ: БЛАГОСЛОВ ЈЕ КАДА ВАС РАШЧИНЕ ЕКУМЕНИСТИ

  1. КУЉАНИН каже:

    ГОСПОД ДЕЛУЈЕ….РАДОСТ

  2. Stevan каже:

    Rumuni imaju na sv. Gori bozje ljude. Mi u Hilendaru nazalost ih odavno nemamo. Zzato imamo svetog vladiku Artemija.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s