„ИСКРА, КОЈА ЈЕ УПАЉЕНА У СРБИЈИ, РАСПЛАМСАЋЕ РУСИЈУ“

У четвртак 6. октобра 2016. године, на дан зачећа Пророка Претече и Крститеља Господњег десио се значајан догађај за удову РПЦ. Нисам се погрешно изразио, назвавши нашу цркву удовом, јер пад у јерес екуменизма и папизма Кирила Гундајева и епископа и свештеника који га помињу као првојерарха начинило је Руску Православну Цркву удовом, лишивши је благодатног епископског управљања.

14690936_1137690769679549_5714242521471917817_n

С лева на десно: о.Алексеј, владика Николај и о. Гаврило

Јеретик, упадајући у смртни грех, отпада од Цркве као мистичког тела Христовог и сједињује се с ђаволом, извором сваке лажи и сваког греха. Црквени чин и његова пратећа благодатна дејства подржава и подражава Свети Дух. Како је јеретик по својој суштини богоборац, благодатни дарови Духа Светога од њега одлазе. Одобравање јереси прећуткивањем и помињање јересијарха на црквеним службама значи заједништво с богоборцем, што значи отпадање од Цркве и губитак дарова Светог Духа. Пошто ниједан епископ РПЦ није иступио са разобличавањем јереси Гундајева, онда су сви они, према правилима црквених сабора рашчињени.

То и јесте одредница садашњег стања РПЦ која је као удова која чека свог законитог, од Бога датог епископа.

o-gavrioloДакле, на дан зачећа Пророка Претече и Крститеља Господњег, догодило се нешто што се може назвати почетком долазећег духовног препорода наше Цркве. У Србији је Његово Преосвештенство Артемије, епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у изгнанству, извршио хиротонију јерођакона Гаврила Кондрашова у чин јеромонаха. Отац Гаврило је рукоположен управо за РПЦ, као пастир, са благословом да духовно храни чеда Руске Православне Цркве верна православљу.

Како је већ напоменуто, заразна губа јереси погодила је тело званичне административне врхушке РПЦ. Попут метастазе малигног тумора, духовни урок греха одступника од светоотачке традиције, почео је да погађа и цело остало видљиво тело цркве. На тај начин, постала је неопходна потрага за новом благодатном духовном основом на којој би могао да се гради наш отаџбински „стуб и тврђа истине“ (1Тим. 3, 15).

Погледи руских ревнитеља истине уперили су се према Србији. Тамо већ шест година, епископ Артемије по Божјем промислу, познат као истински борац против екуменизма и других нарушавања православне вере, руководи рашко-призренском епархијом у изгнанству. Његов духовник и учитељ је био познати српски светитељ Јустин Поповић. Док је његов учитељ и духовник био светитељ Николај Српски, ревнитељ за светоотачко предање, највећи богослов и догматист нашег времена. Сам владика Артемије, који је већ напунио 81 годину, није само благодатни епископ, већ и старац. У ово се може уверити свако ко је бар једном имао прилику да га лично сретне. У овом случају видимо очигледно испуњавање речи Светог Јеванђеља: „Дрво добро родове добре рађа, а зло дрво родове зле рађа“ (Мат 7, 17) и „Од благочестивог корена рађа се добра младица“.

Допутовавши, по благослову српске стране, у ову братску државу нашој Домовини имали смо прилику да видимо оно што смо одавно желели да видимо у Русији. Очинску љубав архипастира према клиру и мирјанима, братске односе међу пастирима, монасима и пуну поверења и синовску љубав пастве према својим свештеницима.

Кад је владика Артемије прекинуо контакт са јеретичком врхушком Српске цркве, био је запљуснут таласом клевета и псеудоканонских претњи. Светитељ је тад написао писма свим епископима православних цркава, скрећући им пажњу какво је безакоње на делу. На ова писма од никога одговор добио није. Тада је, сматравши (према црквеним канонима) да су дејства врха СПЦ незаконита, владика наставио своје архипастирско служење. Није имао ништа. Ни манастире, ни цркве, ни новца. С њим је било око 30 људи из клира који су остали одани њему и Православљу. И имао је истину и веру у благи промисао Божји за оне који стоје, остају у Истини.

Данас епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у изгнанству има 30 манастира, четири епископа (једног епископа и три хорепископа), више од сто монаха и свештеника, те на десетине хиљада верујућих парохијана. Откуда све то? Све је то Господ дао и уредио. Уредио је то преко људи верних који су остали верни светоотачком предању који су спремни да служе Богу својом имовином, временом, снагом. Уз помоћ добротвора који су градили цркву не „за себе“ и за задовољење својих религиозних амбиција, већ у славу Божју и за по духу рођену браћу и сестре. Званично ова епархија не постоји. Ње нема нигде у државним регистрима. Разлог томе је то што је и тамо држава непријатељски расположена према цркви коју не контролише. Све припада приватним лицима, парохијанима, а исто тако све припада Цркви као телу Христовом. И кад сам питао српске свештенике да ли је било претендената за преузимање друштвене имовине од стране грађана, на које се она води, одговарали су искрено зачуђени: „Зар је то могуће? Па то је Божје! Ко би се дрзнуо да посегне за црквеном имовином?“

Много пута смо се сретали са владиком Артемијем и имали смо дуге духовне разговоре с њим и другим епископима (хорепископима) и свештеницима. Посетили смо и манастире и скитове, учествовали у манастирским службама. Понављам још једном: свуда се осећа огромна братска љубав православног народа који живи у славу Бога. Ни властољубље, ни користољубље, ни гордељивост, ништа слично нисмо видели тамо. Желимо да се слична Црква обнови и у Русији.

Да, истина је да још у Србији силно воле Русију, сећају се њеног подвига који је спасао малу словенску земљу од покоравања и потпуног слома. У омиљеној песми Срба о Русији постоје следеће речи: „Русијо велика, славна, вољена, носи те у срцу Србија, земља словенска, православна“. И још нешто, у Србији живи изрека: „Нас и Руса 200 милиона“. Подсећам и на пророчанство светог Николаја Жичког које гласи: „Искра, која је упаљена у Србији, распламсаће Русију“. Распламсаће православном вером, а можда и благодатном јерархијом.

Јеромонах Гаврило Кондрашов, кога је у овај чин рукоположио епископ Артемије, достојан је представник Руске Православне Цркве у њеном светоотачком садржају. Његов духовни отац је познати светогорски старац Рафаил (Берестов). Он сам припада атонском братству делатеља умне Исусове молитве. Високо духовно и богословски образован, отац Гаврило је 17 година служио у чину ђакона у подворју Оптине пустиње у Москви. Одлучно одбацивши јерес Кирила Гундајева фебруара ове године он се оградио од јереси и удаљио од јеретика и свој став презентовао у два изврсна видео обраћања на ову тему. За јеромонаха Гаврила својствена је дубока богословска мудрост и проницљивост. Видим га као изузетног клирика који је у стању да паству напаса православљем. И да, он јесте био достојан да га у јеромонаха рукоположи старац епископ, ученик српских светитеља. Да Бог да, да се код нас појави све више таквих свештеника и да наша паства добије достојне оце, који их воде у живот вечни.

14572251_1108000569255129_1911376020377951807_n

Кроз васељену непрекидно струје и брује безбројне тајне вечности. А кад се сусретну, сусретну се у срцу човечијем. Ту тајна тајну грли и загонетка загонетку љуби, док космичка језа прожима човека.

Ава Јустин Ћелијски

Извор: Писмо оца Алексеја Мороза

Види још: Патриjарх је јеретик и одступник! Још један свештеник РПЦ на бранику вере

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

3 реаговања на „ИСКРА, КОЈА ЈЕ УПАЉЕНА У СРБИЈИ, РАСПЛАМСАЋЕ РУСИЈУ“

  1. Миле каже:

    На многаја љета!

  2. Ja sam siguran da Patrijarh Kiril ima zelju da ide i da se podcini papi rimskom, a panicno bezati od dijaloga znaci pokazivati strah i slabost, i zasto ne bi razgovarali poglavari velikih crkava, nsu nama druge vere neprijateljske ako stoje na svom ucescu. Nisuu iste, ali nisu ni neprijateljske. Nekima izgleda odgovara da se usanci u tvrdjavu, izoluije od celog sveta i tako u zatvoru provede ceo zivot. Kakocemo mi ubediti katolike da smo mi u pravu ako ne razgovaramo i ne susrecemo se, a takodje i oni nas. A sta ako u necemu mi nismo u pravu? U tom slucaju za nas je korisno da to shvatimo, a ako ne razgovaramo ne mozemo.Isto tako za njih (a i za nas) je korisno da ih ubedimo gde smo mi u pravu, ili kako da resimo problem. Samoizolacija nije resenje problema,nego pokazivanje svoga straha i slabosti.

    • Виктор каже:

      Брате, такав став би био валидан у једанаестом веку.

      Да поновимо градиво из буквара:
      “…Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може бити милије вернима него да виде да се расејана деца Божија сабирају у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени од човекољубља. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свим људима, и бити свима све (1.Кор.9,22) како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем, јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде.“
      Св. Максим Исповедник

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s