КРИТСКИ РЕЦИДИВ: у Бугарској нема нафоре за екуменисте

Свети Синод Бугарске Православне Цркве донео је одлуку да не учествује на Светом и Великом Сабору Православне Цркве на Криту уколико овај Сабор не буде одложен. Постављено је питање да ли оваква одлука Светог Синода има политичку нијансу, јер су неки оптуживали ову цркву да опет служи извесним руским интересима и да поново подржава руску цркву. Ловчански митрополит Гаврило стао је на крај нагађањима следећом изјавом: ”Ми смо против једног документа који у суштини може бити веома важан за Сабор. Можемо рећи да смо сад ближи грчком ставу, зато што грчка црква такође не прихвата овај документ. А руска црква га прихвата, још увек није рекла да га не прихвата. Света Гора Атон – такође смо с њом, и она је против овог документа. Грузијска црква је против овог документа. А други су га прихватили. С којом црквом смо онда?“

screenshot_22

Подсећања ради, Румунска Православна Црква је учествовала на тзв. Критском сабору и представници те цркве потписали су спорна саборска документа. Након проучавања Одлука донетих на Сабору, и позива надлежним архијерејима да јавно изнесу своје ставове по питању свејереси екуменизма, као и о горким плодовима Критског сабора, у неколико манастира и скитова монаси и свештеници престали су са помињањем надлежног архијереја. За сада им хијерархија Румунске Православне Цркве, бар јавно, не даје на значају називајући их “прелешћеним побуњеницима”.

Колико је тада донета одлука Бугарске Православне Цркве исправна, у смислу да је подржана не само од архијереја него и од црквеног клира, и да се та Црква у свему одриче јереси Критског сабора потврђује писмо румунског адвоката Стојана Николае који се пре пар недеља, на Празник Рођења Пресвете Богородице, задесио у цркви у граду Несебару. Након читања писма овог мирјана из Румуније, реакције могу бити двојаке: прво, екуменисти – слуге непомјаника, ће као и сваки пут када неко исповеда истину вере православне, у недостатку ваљаних аргумената окарактерисати то као самовољу појединца, претеривање и екстремизам (флоскулу како сви треба да смо у љубави и да не помињемо). Са друге стране, радоваће се они “који са ђаволом тикве не саде”, уз похвале и охрабрење за непоколебљивост пастира, подржати то што је овај неиминовани свештеник одбио да помери међе које су поставили Оци наши.

 

САДРЖАЈ ПИСМА

Ове године, на Празник Рођења Богородице, нашао сам се у цркви у Несебару, на југу Бугарске, где сам летовао. Са радошћу сам ишчекивао одлазак на Свету Литургију, и не знајући да ће је служити старац који је имао „проблем“ у вези са псеудо-сабором на Криту овог лета, с обзиром да бугарска црква није узела учешће у овом немилом догађају. Било је нас троје Румуна.

На крају Свете Литургије верујући народ стао је у ред да целива Свети Крст и да би од оца добили оно што је остало од хлеба предложења – нафору. Стали смо и ми у ред. Када сам стигао до оца, приближио ми је Крст да га целивам, и питао ме на енглеском језику: “ Oдакле сте?” Рекох да сам из Румуније. Питао ме је да ли је наш патријарх Данијел, на шта сам потврдно одговорио.
Стајао сам испред свештеника ишчекујући да добијем нафору, као и сви они који су били пре мене у реду. Након одговора који сам дао (о патријарху Данијелу), отац је одбио да ми да нафору и упутио ме на излаз из цркве, како не бих задржавао људе који су стрпљиво чекали у реду иза мене.

Стао сам подаље, са стране, да не бих ометао остале вернике, али се нисам сасвим удаљио од оца и ако ми је пре који тренутак то сугерисао. Наслутио сам да одбија да ми да нафору, јер сам потврдио да је патријарх Данијел мој патријарх, а Румунска Православна Црква је узела пуно учешће на Критском лжисабору. Обратио сам се оцу и рекао сам да не подржавам учешће Румунске Православне Цркве на том за све истински православне, срамном догађају, зато што заиста искрено тако мислим, у исто време знајући став БПЦ, која није учествовала у раду „Разбојничког сабора“.

Отац је и даље упорно тражио да му не прилазим. Одбијао сам да одступим, покушавајући да објасним да ми је нејасан његов гест (с обзиром да је одбио да ми да нафору, сматарјући да нисам достојан да је примим, јер је делегација Румунске Православне Цркве потписала докумената одметничког сабора), и да ја лично не спадам у категорију оних који прихватају јереси потписане на Криту.
Видевши да не одустајем, отац ми се извинио на добром енглеском језику, чији баш и нисам познавалац, али сам схватио да ме љубазно моли да одем. Сетио сам се два имена, исповедника вере из Грчке Православне Цркве, која су учествовала у дијалогу са високим свештенством Бугарске Православне Цркве, и који су подржали став ове цркве да не буде учесник псеудо сабора на Криту: професора Теодора Зисиса и проф. Димитрија Целенгидиса. Такође сам поменуо име Његове Светости Јеротеја Влахоса. Иако сам мислио да ћу се некако, да кажем окористити именима ових исповедника, отац није одступао од свог става.

Видевши да је отац непоколебљив, удаљио сам се али са намером да му се касније опет обратим, када прођу сви верници. Отишао сам до своје жене и њене куме (као што већ раније рекох било нас је троје из Румуније), које су стајале у реду, да им кажем шта се десило. Биле су изненађене оним што се догодило, виделе су да сам доста времена провео у разговару са оцем, не схватајући шта се дешава. Када су и оне стигле до оца, доживеле су исти „третман“.
Након што је и последњи верник целивао Свети Крст, опет сам пришао оцу. Упитао ме је за мог епископа. Било ми је потребно да наведем име било ког владике Румунске Православне Цркве који је одбацио потписана документа отпадника на Криту. Наведох име Његове Светости Лонгина, наводећи да је у Молдавији и да се слажем са ставом који овај владика у јавности манифестује и сведочи веру.

Исправио ме је ракавши да је владика Лонгин у Украјини, а не у Румунији. Потврдио сам. Отац тада спомену Митрополита Серафима Пирејског и рече да је он „велики човек“. Са радошћу сам то потврдио јер и сам имам високо мишљење о Његовом Високопреосвештенству Серафиму, надајући се да ћу потврђујући очево мишљење, отклонити сваку сумњу о свом заједништву са онима који су потписали одлуке на Криту. Преварио сам се. Објаснио је да не могу добити нафору, и да он поступа на основу смерница које је добио од свог митрополита.

Питао је докле остајемо у Бугарској. Како смо имали у плану да и у недељу будемо у Несебару, позвао нас је и на Свету Литургију тог дана, уз обећање да ће позвати свог епископа и да ће нам више рећи након недељне службе.
Јасно ми је да смо „стављени у запећак “ због нечег што не исповедамо лично, а што је са друге стране потписано на Криту од наше хијарархије.

Отишао сам са радошћу у души. Да, радовао сам се искрено,  јер  „третман“ који смо добили од свештеника исповедника потврђује да свештеници, монаси, монахиње и ми лаици који се уздамо у Бога имамо смелости да јавно назовемо ствари правим именом и да нисмо судеоници наших архијереја који су потписима на Криту пристали на јерес.

Недеља ујутро (09/11/2016) налазимо се у истој цркви. Дошли смо да присуствујемо Светој Литургији, а затим следи повратак кући. Пре почетка службе, видели смо оца и дао нам је знак да је и он нас видео.
Након службе, кратко је беседио. Изричито је рекао да само православнима може да се дели нафора и да није исправно да је добију: римокатолици, протестанти, екуменисти, јеретици и расколници (чланови секте у Русији).
Иако је говорио на бугарском, нас троје румунских ходочасника који су били на служби и 08/09/2016 (Празник Рођења Пресвете Богородице), схватили смо речи оца на исти начин (разговарали смо након изласка из цркве). Такође разумели смо да је отац пренео речи свог митрополита, што је нама и обећао пре пар дана.
Сада су ствари биле много јасније! Очекивали смо да на крају Литургије поново само целивамо Свети Крст и будемо склоњени у страну, односно да ћемо и овога пута остати без нафоре. Отац је није поделио девојчици од око 5-6 година, након што је претходно имао дијалог са мајком девојчице, јер је била непристајно обучена и коју је и послао да стави „сукњу“ (крпу око њеног струка јер је била у кратким панталонама) и мараму, и тек нагон тога им је подељена.
С обзиром да сам током беседе, како сам у тај мах помислио, добио очекивани одговор, одлучили смо да кренемо да целивамо Крст након последњег верника у цркви, са намером да кажем оцу да је Црква Једина Православна, а да су остало јереси и да верујем да наш Господ Исус Христос види наша срца. Док сам чекао да приђем да целивам Свети Крст , приметио сам да је отац одбио да подели нафору пару од неких двадесетак година. Приметио сам да се младић изненадио. Када сам му пришао ближе, чуо сам да разговара на румунском са својом мајком, која је такође присуствовала Литургији, говорећи јој сав запањен да је отац одбио да му да нафору. Рекао сам им разлог “третмана” којем сам и сам био подвргнут пре свега неколико дана. У међувремену, придружили су нам се младићева супруга и син који су исто прошли. Питао сам их одакле су, а они су ми рекли да су из Букурешта. Рекао сам да је очев став, резултат послушања према свом митрополиту, и да је то што пролазимо овакав „третман“ резултат учешћа делегације наше Цркве на “Сабору пародије” на Криту. Нису знали ништа о тој теми. Они су ми рекли да иду у цркву, али да се тамо не говори ништа о „спорном догађају“.

Вратио сам се у ред да одем и целивам Свети Крст. Шта сам видео? Док сам стајао у реду, моја жена и кума пришле су оцу. Отац је гледавши је у очи, нешто говорио. Супруга му је сва радосна одговарала. Стајао сам у чуду. Пре петнаест минута је рекао ко није достојан да прими нафору, пре три минута одбио је да је подели младићу из Букурешта и његовој мајци, а сада је мојој жени и куми поделио.
Непосредно пре него што сам и сам пришао оцу, у руци моје жене била је нафора, успоставили смо контакт очима, радосни обоје. Пришао сам му и радо му поновио имена три исповедника Цркве Христове, Теодора Зисиса, професор Димитрија Целенгидиса, митрополита Серафима из Пиреја и након тога је нафора била на мом десном длану. Заблагодарио сам оцу и напустио цркву.

Изнад свега, ценим то што је он након нашег разговора од четвртка, одржао реч, и позвао митрополита, а већ у недељу поступио је према мени у складу са оним о чему сам сведочио, о правој вери. За нас је то била велика радост јер смо увидели да нас је саслушао, да нас није третирао као троје случајних туриста који су залутали у цркву у којој служи, да је био у стању да „узнемирава“ митрополита због троје „јеретика екумениста из Румуније“ и на крају је и нас троје благословио као правоверне, људе који долазе Њему на молитву.

Чини се да је Бугарска православна црква стадо које заиста гледа шта је угодно Христу Богу а не људима. Бугарска православна црква иступила је из Светског савета цркава 1998. године док је румунска црква и даље у овом савету са јеретицима. Митрополит Бугарски Гаврило је рекао: „Не идемо на Сабор чије су одлуке унапред донете,“ док су се наши митрополити вратили као „победнци“ са овог псеудо-сабора и није им јасно зашто их више не помињу неки од „побуњених свештеника“.

Бугарска православна црква није послала своје представнике на заседање Мешовите комисије у Кијети (Италија, 15. до 22. септембра 2016). Синод Бугарске Православне Цркве изјавио је 21. априла 2016. године: “Осим Свете Православне Цркве нема других цркава, а јединство са јересима и расколима да се назове последња „црква“ је богословски, догматски и канонски потпуно погрешно“… „Треба да се прецизира да Света Православна Црква, која је једна и јединствена, никада није изгубила јединство у вери и заједништву у Светом Духу између хришћана и да ћето трајати до краја света, како је Господ рекао да «је врата пакла неће надвладати» (Мат.16: 18), то заједништво ће заувек остати“.

Хтео сам да ово поделим са надом да овако можемо некоме помоћи!
Нека Бог просветли нашу таму!

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј румунски народ и помози да остане у правој вери!

Са љубављу и захвалношћу свима онима који се из добрих намера противе неправославним одлукама донесеним на Криту.

Адвокат Николае Стојан

Јер се свако дрво по роду свом познаје: јер се смокве не беру с трња, нити се грожђе бере с купине. (Лк 6, 44)

 

Church_of_Christ_Pantocrator_Nesebar.jpg

Извор: Аparatorul

Види још: БПЦ: Одложите сабор, ми не учествујемо!

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Бугарска Црква, Румунска Црква, Црква и јерес екуменизма. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на КРИТСКИ РЕЦИДИВ: у Бугарској нема нафоре за екуменисте

  1. Mihailo Mikic каже:

    Pomjesna Bugarska Pravoslavne Crkva je zajedno sa Gruzijskom Pravoslavni Crkvom ostala na trnovitom putu Hristovom na kome nema kompromisa izmedju Svjetlisti i tame, Istine i lazi, Pravde i nepravde!

    Sluzeci BOGU Hristu kroz svoju sluzbu prema bluznjem svome i narodu kome pripadaju one su ostale svjetlu primjer u hriscanskom svijetu kako crkvene Jerarhija treba da saradjuje sa naridom iz kojeg potice. Volja naroda oduvjek je bila Glas Bozji koji se i danas cuje u Svetom Pravoslavlju i pored velike galame protiv Istine Hristove i Pravde Bozije koju dizu ekumenusti i papisti i satanske buke koju planski prave glovalisti i drugi lazni usrecitelji svijeta iz kojeg zele da protjeraju Boga Hrista!

    U borbi protiv Boga Tvorca svoga, protiv OCA naseg Nebeskog nalaze se ujedinjenje svi neprijatelji Hristovi koji uzalud vojevuju protiv Boga od pada sa neba na zemlju gresnog andjela Lucifera ili Satane i postanka ovog vidljivog svijeta koji sada u gradu lezi. Uzaludne su sve lezi I prevare djavola i sluge nhegovih da pod vidim napretka i boljeg zivota na zemlji gresne ljude prevede zedne preko vide!

    Poslije veliki stradanja i patnji svijet bi uvijek progledao i vidio podmuklu prevaru svojih politicara, i poslije toga ponovo se covjecanstvo vracalo Bogu tezeci da zivi po Zakonu Bozijem ili Zakonima Zivota koji su od Boga postavljeni da budu ljudima mjerilo njihovog pobasanja na zemlji!

    Uloga i smisao postojanja CRKVE HRISTOVE na zemlji jeste u tome da Crkva posrnulom covjecanstvo pomogne da se ono duhovno preporodu i obnovu kroz Istinu History i Pravdu Boziju, kroz Pravoslavna Bogosluzenha i Obrede, a posebno kroz Svetu Liturgiju koja zadrzava bezakonje Antihrista!

    ZATO je djavo, vrag ili sejtan kao neprijatelj roda ljudskog od pocetka njegovog postojanja na zemlji resio da kroz ekumenuzam i novotarenja izvrsi izmjenu Bogosluzenja posebno na Dvetoj Liturgiji i tako da ukloni poslednju prepreku za dovodjenje i zacarenje Antihrista kome se se pokloniti svi narodi od svakog jezika i koljena cija imena nisu zapusana u Knjigu vjecnog Zivota!

    Odluka Bugarske Pravoslavne CRKVE da ne ide na sabor necastivih odrzanog o.g u Grckoj, je dokaz da Bog nije zaboravio narod svoj i prepustio ga njegovoj sudbini vec da Hristos pomaze i cuva izabrane stado svoje cuvajuci ngaje kao Pastor dobro od vukova u ovcijoj kozi!

    NEMA vise Velikog Sabora necastivih jerarha lazne CRKVE Hristove. Svojoj nedolaskom na Sabor u Grcku, Bugarska Pravoslavna Crkva je porusila okove necastivog, i Crkvu u svijetu tako dala jos jednu mogucnost da preispita svoje jereticke odluke koje vode u pakao a ne na Nebo u zivot vjecni!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s