Кулевчанско чудо- мироточиве и крвоточиве иконе у Свето-Николајевском храму

Кулевче,  мало село у Саратовској области у Одеском региону у последњих неколико година постало је широко познато међу православнима у Украјини, Молдавији и Русији. Сваки дан људи долазе овде да сведоче чуда које се одигравају у Свето-Николајевском храму. Многи од верника дођу једном, а затим се више пута врате у Кулевчу. Шта је то што толико привлачи људе у овај обични, сеоски храм ?

DSC_0400.JPG

Село Кулевче је само 120 км од Одесе, у Бесарабији, у близини украјинско-молдавске границе. Чини се далеко – али као да сте дошли на другу планету. Из градске вреве у спор, миран свет. И сама црква, окружена цветним лејама, чак и у време раног пролећа, изгледа некако као рај. Настојатељ, отац Павле једноставно и јасно објашњава најсложенији феномен, који ће вероватно увек бити предмет спора између верника и атеиста: Ко је створио свет и све у њему? Како прихватити живот без горчине и љутње у свакојаким тешкоћама, без осуде и не губећи веру? Како да разликујемо добро од зла?

Отац Павле подробно нам је говорио о чудима која се дешавају у Свето-Николајевском храму у последњих 4-5 година.
Добро дело

Пре него што смо ушли у цркву , отац Павле нас је довео до Распећа – Поклоног крста постављеног у дворишту. Сматра се првим „Кулевчанским чудом.“ У ствари, сам крст је основа великог крста који невидљиво покрива целу Украјину. Он је један од четири поклона крста који су изграђени на четири стране Украјине са благословом стараца.

Један крст је у Чернобилу , један у Кулевчи, један у Старом Почајеву, један поред Харкова на месту несреће царског воза. Крст је сам по себи направљен од храста, старог више од 1300 година. Образ Господњи је од савременог материјала. Невероватно је да када се комбинују ова насеља на карти Украјине, видимо да су постојеће географске тачке директно једна наспрам друге , и тако праве православни крст над целом Украјином. Али то није учињено са намером!

– Па, то није људска воља, него воља Божија , то је доказ да Бог није заборавио Свету Русију, и поред свих невоља које су биле у нашој историји, то је знак да нас се сећа, штити и брани – каже отац Павле.

Сами крстови су постављени у року од шест месеци. Али много пре тога, слепа монахиња из Кијева, Вера обратила се за савет једном монаху- Јовану . Рекла му је: „Јавила ми се Пречиста ,и рекла да се подигну четири крста на све четири стране Украјине“. И набројала називе четири места где крстови треба да буду постављени. „Ако то урадите, биће то добро дело.“ Монах Јован, да би се уверио да је реч о промислу Божијем, отишао је свом духовнику, старцу од 122 године који је живео на Уралу.

Старац се молио у олтару и рекао: „То је добро дело.“ Тиме је потврдио речи матушке Вере. Затим монах Јован одлази у Одесу, како би још једног старца питао за савет и како би добио благослов. Он се такође молио и рекао: „Ово је добро дело.“ Три особе, без да су се икада сусреле, поновиле су исте речи: То је добро дело. Након тога монах Јован без икакве сумње је знао шта му је чинити и започео је са реализацијом овог доброг дела. Пронашао је, уз Божју помоћ, спонзоре који су припомогли да се набаве крстови од старог храста и они су постављени.

Верници углавном не целивају лик и руке Господа, већ само ноге.
Ако погледате како су ове четири тачке постављене на карти , први поклони крст – врх великог крста – је онај у Чернобиљу, где поклоници тешко могу одлазити. Друга тачка – Стари Почајев у Тернопилском региону – налази се три километра од чувене Почајевске лавре, где долазе на хиљаде људи. Али они не знају ништа о крсту – изгледа да је скривен негде у близини старог дрвеног храма , где се некада молио и упокојио Јов Почајевски.
Ово свето место је донекле у сенци.

Слично томе, у Харкову – постоји величанствен храм, изграђен на месту несреће воза која се догодила 19. октобра 1888. године, у којем су били цар Александар III и његова супруга Мариjа Федоровна са децом.  Као резултат те страшне несреће је то да је било много повређених а неколико десетина људи је погинуло, док су цар и његова породица изашли из страшне олупине неповређени. То што се царска породица спасила сматрано је чудом и међу Русима широм земље изазвало је радост. На месту несреће је изграђен Храм Христа Спаситеља.Током Другог светског рата црква је дигнута у ваздух, а капела је оштећена. Стајала је тако више од 50 година, без куполе, а тек недавно је обновљена. Ни ту не долази да се поклони много људи. Тако да је трећи крст, такође, као сакривен.

Четврти крст постављен је у Кулевчи. Људи овде долазе скоро сваки дан, а суботом, када се служи молебан, и 400, и 500 и 600 људи дође и долазе из свих крајева Украјине, Молдавије, Русије – само да би се поклонили Распећу, крсту који симболизује основу великог крста.

Сам Свето- Николајевски храм у Кулевчи није велики али је топао и пријатан. Сво време док смо разговарали са свештеником и посматрали чудотворне иконе, имали смо осећај апсолутног мира. Онај осећај да сте се вратили својој кући након дугог путовања.

nerukotvornijeДакле, још једно чудо – резане стабљике љиљана које цветају уз икону Богородице Казанске. Икона се отвара једном годишње – петком након Васкрса. Људи доносе љиљане из свог врта, оно се до 12 часова освештава , онда се икона отвара, узима прошлогодишње цвеће, а уз њу се ставља ново.

Временом, доњи крајеви резаних стабљика увену, а врх наставља да расте, стварајући ореол око лица Богородице, и дају пупољке који цветају на празник Свете Тројице. Након тога, при дну осушених стабљика појављују се нови изданци, беле кртоле , а из њих млади зелени листове који не увену за годину дана – до следећег Васрса. Упркос чињеници да је овај празник покретан у календару, цвеће га увек чека. Онда се као нешто свето, дели парохијанима.
Отац Павле наставља:

– Научници Ботаничке баште у Кијеву и Одеси већ две године проучавају овај феномен. Неколико гранчица су понели са собом , остатак запечатили у храму на другим иконама. Рекоше: „Ако ће биљке расти на исти начин, то је природни феномен . Ако расту само у храму, а увену у лабораторији, онда је овде некакво непознато био-поље. Али ако увену и у храму ,а преживе само уз икону или на икони… то је онда нешто непознато науци. „. Тако је било – цвеће живи и цвета само уз икону.

kulevcanУ центру храма – велики крст, распеће Господа нашег Исуса Христа, који мироточи већ пету годину. Притом најобилније петком, суботом и недељом , када буде служба у храму. Понедељком већ потоци мира почињу да пресушују и остане их свега два-три.

На иконама Светог великомученика Георгија и св. Пантелејмона Исцелитеља приликом рестаурације уочена је невероватна ствар: кад су отворили стакло, на стакло је остала изображена икона. И тај одраз још постоји. Овај феномен је забележен још у неким црквама у Русији и у Кијеву у манастиру Ваведења, где постоји икона Пресвете Богородице „Призри на смиреније.“ Водећи научници који припадају различитим гранама науке, укључујући и форензичаре истарживали су Кијевско чудо и дошли до закључка да је по својој природи нерукотворена.

У Кулевчанском храму мироточи и Касперовскаја икона Пресвете Богородице Тек са са иконом Иверском Мајке Божије чуда су почела да се дешавају, када је још увек била у власништву једног од парохијана. Некако, отац Павле био је на једној сахрани и пришла му је жена и показала једноставну, сеоску икону – из неког разлога лице Богородице почела је да покрива црвена патина. Загледао се и уздахнуо:  Да личи као да је крв!

– Када смо у храм донели и ову икону , позвали смо форензичке стручњаке из Одесе, како би открили шта би могло бити то, чиме је прекривено лице Богородице. Они су закључили да „предмет упућен на испитивање, не може да се процени.“ То значи да у природи такве супстанца не постоји.

kulevcan1Међутим, открили су да се у супстанци налази много гвожђа. Штавише, иста количина као и у миру на икони Богородице Касперовскаје. И опет мистерија. Разумљиво је зашто, у првом случају, црвени место – због велике количине гвожђа (гвожђе даје црвену боју крви ). Али зашто и миро није црвене боје, јер је са идентичном количином гвожђа као и патина на лицу Богородице на Иверској икони Божје Матере? И успут, ова икона почела је да крвоточи , у исто време када је у нашем храму први пут замироточила икона Божје Матере Касперовскаја.

Последњи позив Господњи

Како све ово може објаснити са духовне тачке гледишта? На крају крајева, такве појаве дешавају се не само овде, већ и у другим црквама? – упитали смо оца Павла.

– Са једне стране, ово је последњи позив Господњи палом човечанству, како би људи боље поразмислили, покајали се и вратили Богу, и на тај начин сопственом спасењу – одговорио нам је свештеник. Морални пад, разврат, насиље, убиства, дрога, алкохолизам – лишили су човечанство и савести и стида. Некада смо одлазили мирно на спавање не закључавајући кућу. Сада се сви плаше једни других. Родитељи – деце, деца – родитеља. Човек је човеку звер. И због тога нас Господ позива на покајање. С друге стране, жели да ојача нашу веру. На крају крајева, постали смо зупчаници бездуховне совјетске машине. Нема Бога, нема греха – значи можемо све. Тако ми живимо већ дуги низ година.

Зашто нам Господ показује знаке на иконама – миро, крв? Он позива нас мале – да нас научи више. Он нас позива да се понизимо, да нас научи више. Господ нас воли, као добар Отац, покушавајући да нам да уховну храну и вечни живот. Погледајте понашање недоличног детета. Зови га за сто, не зови – свакако неће прићи. А онда мајка изводи трик, ради нешто што ће привући дететову пажњу : „Андреј, дођи, погледај шта ја имам!“ Оноставља пријатеље, трчаи, и стиже где га је мајка позвала. И дете је за столом. И све ово што се дешава у Кулевчи је исто то. Само Господ је све! Он нас покрива Својом благодаћу.И човек урања у ову благодат, осећа да се нешто необично дешава са њим. Мало по мало постаје другачији. Онда би желео да дође опет и опет и опет. Постоји потреба. Човек почиње да схвата да глад његове душе, може задовољити само овде. Душа се храни духовном храном и вечном храном.

Велика је милост Божија. Људи овде нису само због духовно помоћи. Ми имамо књигу у којој људи пишу коментаре – неки благодаре јер су након посете храму решили лични проблеми, неки су се опоравили од тешке болести. Таквих записа је више од 700., а колико је оних који се још нису вратили овамо и нису записали своја благодарења?
Неки парохијани ме питају: „Баћушка, када ћемо се излечити?“ Као да долазе код лекара. Али особа која прелази праг храма, већ почиње да се исцељује а то није заслугом свештеника . Он је само донео икону, одслужио службу. Све зависи од саме особе. Господ нас воли, Он је спреман да прихвати сваког како би ушао у Царство небеско, под условом да смо ми спремни за то. Човек сам мора да иде ка Господу, да се покаје и да се очисти. И погне своју до тада поносну главу, затражи милост Божију. И када Је добијете, не заборавите да се захвалите: „Хвала Богу“. Богу – не срећи и ко зна коме још….
Ово су речи оца Павла, једноставне и сложене у исто време , али и истините. Но, баћушка добро зна колико је тешког духовног рада потребно за сваку ту реч. Обичном човеку је понекад тешко одолети искушењу – на пример, осуде, клевете, зависти. Он то зна и назива такве радње својих парохијана узвишено речју „подвиг“. И као награду за наша мале и велика дела , сваком посетиоцу који је дошао после службе у Кулевчи, нужно је дати шољу топлог чаја и свежих колача. Дакле, као и мајка која даје награду за послушност њеном неуморном сину Андреју …

Професор Николај Андриенко

 

Извор: 3rm.info

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Руска Црква. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s