Језуитском попу Ђуровићу, одговор на писмо

С времена на време смо се бавили небулозним писанијима и булажњењима сулудог попа (фрАве) Зорана Ђуровића, екуменисте и новотарца, човека који је, направивши урнебес у неколико Епархија СПЦ (јер је својим лудачким и радикалним екуменизмом чак и епископима новотарцима направио велики проблем да нису знали шта ће са њим) на крају, протеран и са Академије за конзервацију СПЦ, а и немајући приступ више нити једној Епархији СПЦ, морао да ухлебљење потражи код митрополита Генадија Васељенске Патријаршије у Италији, па се тако напокон нашао у близини свога “Светог Оца“ Папе, кога веома цени, воли и поштује.

800px-Djurovic_i_papa_Jovan_Pavle_II

Ако се и на кога односе светописамске речи: Градећи се мудри, полудеше (Рм. 1, 22), те се речи односе на овога несрећног попа. У свом новотарству и лудачком екуменизму он се ни у чему не зауставља, а то је показао и својим најновијим псеуодописанијем, препуном лажи и подметачина, које је објавио на ултрановотарском сајту поуке.орг: Зоран Ђуровић: Јерес артемитског суботњег поста

Није ово први пут да овај приучени стручњак за све и свашта, медиокритетски и самоубеђени интелекутуалац, недоучени иконограф и сликар, да простите, голих задњица дама којима само недостаје упаљен црвени фењер, покушава да недоучено, несувисло, непотковано и често, лажирано, православној свести потури уместо чисте воштане свеће смрдљиви рог неког цркнутог говечета. Нажалост, на његовом интернет профилу, правом виртуелном буњишту, на којем се сакупило разних ликова којима не би фалила понека опасна Ф дијагноза Лазе Лазаревића, али, опет нажалост, и искрених, а заведених душа, којима откачени стил полуделог попа импонује и одговара. Својевремено се попа расправљао и са професором Миодрагом Петровићем око професорове тезе да су православни Оци врло често Латине изједначавали са манихејцима дуалистима због њиховог грубог и јеретичког мењања саме суштине непокварене нам вере православне. Колико је поп успео да дискредитује овог врхунског српског византолога и канонисту, преводиоца Крмчије Св. Саве, показује и чињеница да се на писаније Зорана Ђуровића проф. Петровић није осврнуо колико ни на муву која облеће око нечистоће.

Зато можда грешимо и ми да се уопште на ова попова булажњења осврћемо и придајемо им икакву важност. Ипак, пошто се у последњем тексту поп позабавио и озбиљним подметачинама, лажирањима и фалсификатима, чак и светих Канона, ипак би било неопходно да укажемо на неколико ствари које су погрешно и фалсификовано изнете у овој квазинаучној пашквили:

1. Цитирајући Окружну посланицу Великог Фотија Цариградског архијерејским престолима истока, Ђуровић само кратко помиње како је Фотије осудио латински пост суботом. Касније у тексту, наводећи низ неких латинских извора, које ни сам, очигледно није добро прочитао и разумео, јер му ни грчки ни латински нису језици које добро разуме, Ђуровић тврди да су Латини постили сваку суботу током године, иако је сасвим јасно да је латински пост суботом био везан само за Свету и Велику Четрдесетницу, што свети Фотије касније у својој Окружној посланици и наводи, осуђујући притом и читав други низ латинских заблуда, што то лукави полатињени поп помно крије, као змија ноге. У тридесетој тачки Фотијеве посланице управо се на то указује:
30) „Пошто смо добили обавештење да они који су у Риму посте унутар поста свете четрдесетнице, посте у суботе, противно предању црквене установе, Свети сабор налази за добро да објави да треба и Римска црква да се тачно држи канона који каже: „Ако се који клирик затече да пости у дан Господњи или у суботу, осим једне и једине суботе, нека буде свргнут; а ако је световњак нека се одлучи“.
Полуписмени поп, који помало разуме латински језик, али недовољно да би ишта на њему могао сувисло да разуме, наводи чак и неки латински, јеретички текст из латинског Corpus Iuris Canonici, тј. Корпуса канонског права јеретичке римокатоличке цркве, па нам наводи документ, тзв. Decretum Gratiani, који тобоже говори о томе да је неопходно постити сваку суботу код Латина. Несрећни поп уопште не уочава да се све одредбе које претходе тој: Dies sabbatorum a carnibus abstinere debemus, тј. морамо постити од меса у дан суботњи, односи само на свету Четрдесетницу, јер се и све претходне одредбе односе на пост и на Св. Четрдесетницу. И још и да додамо да и 55.правило трулског сабора забрањује Римској цркви држање поста суботом уз Свету Четрдесетницу. Нигде и нико не помиње држање поста код Латина суботом ван Великог Поста. То има само у уврнутом уму ишчашеног попа Ђуровића.

2. Наравно, и св. Фотије и свети Канони ту имају у виду строги пост, тј. неједење до деветог часа дана (тј. по нашем рачунању до око три сата после подне), јер се то сматрало у строги пост, а већ је спремање јела на води и једење неколико пута дневно сматрано за ублажавање поста, што је јасно и из типика и из богослужбене праксе Свете Православне Цркве. Тако и Свети шести помесни Лаодикијски сабор, између осталих одредби, у своме педесетом канону каже: У четвртак последње недеље Четрдесетнице не сме се разрешавати од поста, и тиме бешчастити ту седмицу. него је потребно СВУ ЧЕТРДЕСЕТНИЦУ постити СА СУХОЈЕЂЕМ. Дакле, говори о сухоједенију, тј. неједењу и узимању хране до деветог часа и о сухоједенију. Подмукли поп, да би оправдао своје лажи, у овом тексту, приметићете, додаје и синтагму: тј. на води, које уопште нема у овом правилу. Мудроме доста и о овом!

3. Пошто смо горе показали да овај јуришник ватиканске курије не познаје нити латински језик нити одредбе канонског права своје премиле римске цркве, какво непознавање типика и православног богослужења овај полатињени поп показује, демонстрираћемо и на следећем примеру:

У намери да докаже како и ми Срби нисмо знали за пост, него смо постили пост на сиру и јајима, несрећни поп још несрећније лаже. Па наводи, читајте и крстите се:

Ми смо, као и католици држали „бели пост“ (јели јаја и млечне производе). Текст се налази у Владимир Вукашиновић, „Српски литургијски рукописи 13. века“, у Српско Богослужење, Студије из литургијске теологије и праксе код Срба, Врњци – Требиње 2012, стр. 13-40, овде стр. 27. Наиме, пишући о једном рукопису Пређеосвећене, прота Вукашиновић наводи: „Литургија светог поста почиње од сирне среде па до Великог Петка. Среда сирне седмице била је литургијски дан у који се служила Пређеосвећена Служба у традицији цариградског катедралног поретка богослужења. То нам касније потврђује и Свети Симеон Солунски. Студитски монаси су служили Пређеосвећену у овај дан а потом јели јаја и сир. То ће почети да се мења [у ноти 74: Године 1276. на Патријарашком сабору у Царграду донесена је одлука да се са том праксом престане, али се та пракса одржала код Словена све до 14. века (Афанасьева, op.cit., 32)] са доласком саваитских монаха којима је оваква пракса била страна“.

Дакле, овде хоће да се каже да је у сирну недељу, како је раније обичавано по типику цариградског катедралног богослужења, у среду и петак Сирне недеље (која претходни Великом Посту), служена Пређеосвећена Литургија. Та је недеља трапава, и после Пређеосвећене се јела мрсна храна, искључујући месо, као већ одређену припрему за пост. Касније се одлучило, на патријаршијском сабору 1276. да се престане са праксом служења Пређеосвећене литургије у среду и петак Сирне недеље. Прота Вукашиновић наводи да се са праксом служења пређеосвећене литургије код Словена наставило све до 14. века, што је касније престало и исправљено праксом саваитских монаха, који су у Лазаревој и Лазаревићевској Србији нашли уточишта, бежећи пред Агарјанима. Ни речи ту нема да су Срби постили на сиру и јајима Свету Четрдесетницу. То само има у изопаченом уму блесавог попа Ђуровића, који хоће да нам подметне да смо у посту јели сир и јаја, ко паписти, и након што смо имали и Св. Саву, и Законоправило и онакве светитеље и подвижнике. А дакле, само се радило о једној исправци типика у среду и петак Сирне недеље, коју словенске Цркве нису одмах усвојиле.

На овој опасци ћемо се зауставити јер смо вам и овим демонстрирали дилетантизам, неукост, а надасве новотарски сатански дух који код овог полатињеног попа издише из сваке поре, а на све је спреман, на свако лукавство и обману, подметачину и фалсификат, само да би доказао свој накарадни и болесни став, као и једну патолошку мржњу према епископу Артемију, великом старцу и духовнику, као и свима нама, ЕРП у егзилу, грешницима Светосавцима, којима нам је заједнички именитељ да ревнујемо за веру и Цркву и да их одбранимо од оваквих лажних, лукавих, латинствујућих лжепастира и лжепопова.

Могла би се о овим лажима написати читава студија, али оваквом дилетанту давати толику пажњу било би беспотребно и сулудо. Sapienti sat! или ти Мудроме доста! и оволико колико је написано.

Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући да се такав изопачио, и греши; самога себе је осудио. (Тит. 3 10,11)

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Advertisements
Овај унос је објављен под Црква и јерес екуменизма, Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s