ПОЗДРАВНА РЕЧ МИТРОПОЛИТА ПИРЕЈСКОГ СЕРАФИМА на скупу „СВЕПРАВОСЛАВНИ САБОР – ВЕЛИКА ПРИПРЕМА БЕЗ ОЧЕКИВАЊА“

Пиреј, 23. марта 2016. год.

Следи поздравна реч преосвећеног пирејског митрополита Серафима на скупу под називом „Свеправославни сабор – велика припрема без очекивања“. Скуп је организован под егидом митрополија: 1) Гортине и Мегалополиса, 2) Китирона и Антикитирона, 3) Глифаде, Елинике, Вуле, Вуљаменија и Варија, 4) Пиреја, на стадиону „Мира и пријатељства“ у Пиреју 23. марта 2016. године.

Capture

Преосвећене владике, поштовани оци, просвећени професори, уважено председништво скупа, вољена у Христу браћо!

Поздрављам данашњи благовремени скуп, којег организују свете Митрополије Глифаде, Елинике, Вуле, Вуљаменија и Варија, Гортине и Мегалополиса, Китирона и Антикитирона, и митрополија под мојом јурисдикцијом – Пиреје и Фалира, као скуп православних клирика и монаха под називом „Свеправославни сабор – велика припрема без очекивања“.

Идеја сазивања Васељенског сабора Православне Цркве је први пут званично прокламована, уз први каталог тема, на „Свеправославном конгресу“ 1923. у Константинопољу, од стране васељенског патријарха Мелетија Метаксакиса. Затим је 1930. године лансирана „Прелиминарна комисија“ која се састала у светогорском манастиру Ватопеду да разради први каталог тих тема.

Ипак, неповољне историјске околности нису дозволиле сазивање сабора пре и након Другог светског рата, посебно зато што су у највећем броју православних земаља владали атеистички комунистички режими, који су отежавали рад и одлуке тамошњих помесних цркава.

Причу је поново актуализовао цариградски патријарх Атинагора, који је сазвао на Родосу 1961. године „Прво свеправославно саветовање“ на којем су донете одређене одлуке у погледу припреме сабора, као што је усвојен и један шири каталог тема, који са потпоглављима, садржи заправо преко сто тема.

Овај каталог је био жестоко критикован, јер је био израђен по узору на каталог Другог ватиканског концила, који се одржао у то време и који је јако утицао на врхушку православних цркава. Због реакцијиа и критика, овај обимни и антиканонски каталог је одбачен и прерађен од стране „Првог предсаборског свеправославног саветовања“ 1976. у Женеви, када се одабрало десет тема, које су се сматрале као најважније за расправу и одлучивање: а) православна дијаспора, б) аутокефалија и начин њеног проглашења, в) аутономија и начин њеног проглашења, г) Диптих, д) заједнички календар и заједничко слављење Васкрса, ђ) препреке брака, е) уједначавање поста кроз црквене типике, ж) односи Православне Цркве са остатком хришћанског света, з) Православље и екуменистички покрет, и) допринос помесних православних цркава у јачању хришћанских идеја мира, слободе, братства и љубави међу народима, осуда расне дискриминације.

Опет су се одржали Друго и Треће предсаборско свеправославно саветовање 1982. и 1986. у Женеви. Четврто саветовање је, поново због тешкоћа и превирања која су уследила уследа пада комунистичких режима у православним земљама, одржано тек јуна 2009, тј. пуне 23 године након претходног!

У Женеви се децембра 2009. и фебруара 2011. састала Међуправославна припремна комисија. Марта 2014. године у Цариграду је одржано прво Сабрање предстојатеља православних цркава када је одлучено да се убрзају припреме за сазивање Свеправосалвног Сабора како би се овај одиграо, уколико не искрсне нешто непредвиђено, у јуну 2016, на празник Педесетнице, у старом историјском храму свете Ирене у Константинопољу, где је одржан Други свети и Васељенски сабор (381 године).

Састала се и експертска међуправославна комисија која се латила тога да ревидира и осавремени све текстове који су дотле били обрађивани. Последње предсаборско саветовање је одржано октобра 2015. године.

На крају, 21-28 јануара 2016. у Шамбезију код Женеве, у Православном центру Васељенске патријаршије, имали смо друго и треће Сабрање предстојатеља православних цркава, које се тицало припреме Свеправославног сабора и које је одлучило да Свеправославни сабор буде одржан у Православној Академији на Криту (16-27 јуна 2016).

Теме, које су коначно званично одобрене за подношење и усвајање на Свеправославном сабору, су следећих шест: а) мисија Православне Цркве у савременомм свету, б) православна дијаспора, в) аутономија и начин њеног проглашења, г) тајна брака и њене препреке, д) значај поста и одржавање истог данас, ђ) однос Православне Цркве са осталим хришћанским светом.

Након ове кратке референце на дугу историју од 93 године припреме и тематик Сабора, констатујемо са жалошћу да, као што проистиче из процедуре, тематике, садржаја докумената и изјава многих актера који ће управљати Сабором, постоји велики дефицит или велика празнина у погледу исправности одлука Сабора као и православности Сабора.

Признање одлука једног Сабора зависи искључиво од тога да ли је тај Сабор аутентичан и истински наставак ранијих сабора, односно да ли верно следи одлуке тих ранијих сабора, и увек од догматске и канонске исправности сопствених одлука. Свети Максим Исповедник карактеритично наглашава: „Црквено право зна само за оне свете и признате саборе које је красила догматска исправност“.

Екуменисти, бестидно и дрско, промовишу као очигледно истинско црквено учење њихов сатански, масонски и ционистички екуменизам. Овај њихов пројекат, је одавно осуђен на пропаст, како се то верификује и у реалности.

Сурова и трагична реалност показује како је Екуменистички покрет, кроз искључиву одговорност јеретика и инославних са једне, и „православних“ екумениста са друге стране, бесплодан. Једино што је постигао то су конфузија и синкретизам. Јеретици и инославни се одликују недостатком искрености и покајања, остајући сатански у какодоксији (злослављу).

Одиста, јерес папизма наставља да инсистира на светском примату моћи римског папе, ремећењу тајне Свете Тројице и негирању обожења човека кроз своје учење о створееним енергијама.

И јерес протестантизма наставља да заговара иконоборство, негирање тајне Цркве и негирање тајне девице Богомајке.

„Хиротоније“ жена у свештенички и епископски чин, институционализовање хомосексуализма у протестантском свету, што јесте рушење антрополошке онтологије и физиологије и што ствара једну лажну антропологију као врхунац грехова, као и признавање хомосексуалних „бракова“, показују да на простестанте нимало нису утицали теолошки дијалози, нити су се јереси и инославна учења приближила православној вертикали, теологији и животу.

Осим тога, без обзира на срамни споразум из Шамбезија 1991. године,[1] јеретици монофизити светкују јересијархе Севера и Диоскора и поричу православну христологију о богочовечанској природи, допуњујући тако јереси монотелитизма и моноенергизма, као и јеретичка учења несторијанства и „задовољења божанске правде“.

Биланс трагичних последица јереси и бродолома-шкрипца савремених међурелигијских екуменистичких дијалога јесте и јачање демонизованог ислама са његовом грозном идеологијом потчињавања свега, и који је једна компилација христолошких јереси аријанизма, аполинаризма, несторијанства и монофизитизма, које су суштински негирале истинско очовечење Бога Логоса и које су тријумфално прогласиле да је Бог неприступачан и безличан у односу на човека, и следствено да је једино ислам духовна веза између Бога и човека.

Хришћанско монофизитско становништво Копта у Египту, Абисинаца Етиопије, несторијанаца Асирије и монофизитских Јаковита Сирије, бива уништавано од њиховог духовног детета – ислама, којег су сулудо сачинили њихови духовни оци кроз извртање православне христологије.

Наша велика забринутост за исход Сабора се оправдава и преко следећих чињеница.

Као прво, први је пут у историји Сабора, да је припрема истог трајала толико дуго – 93 године! Ово показује да не постоје нити „оправдани разлог“ нити „прека потреба“ да се сазове Сабор, већ се ту ради о служењу другим црквено-политичким циљевима. Јер, када би изникла „прека потреба“, као што је то увек тако било у саборској традицији са појавом неке јереси, шизме или смутње, сви проблеми би се решили у року од неколико месеци или година.

Исто се односи и на тематику Сабора. Од шест коначних тема, само две имају карактер хитности – тема „Православна дијаспора“ и тема „Однос православне Цркве са осталим хришћанским светом“. Остале теме, као што су „Мисија православне Цркве у савременом свету“, теме посвећене посту и препрекама брака, јесу решене било у Светом Писму било у Отачкој и Васељенско-саборној традицији.

Питање православне дијаспоре треба да се реши у складу са формираним аутокефалним црквама. Ни у ком случају не би требало да се настави антиканонски и антицрквени феномен више епископа у једној епархији, нити би требало даље прибегавати полумерама типа „епископских састанака“.[2]  Тема аутономије подразумева примат предстојатеља помесних цркава и могла би, из разлога очувања поретка, да се уреди споразумно, без икаквог осећаја журбе.

Друга проблематична тачка Сабора је негирање активног учешћа свих епископа свих помесних цркава, чији број у целом свету не прелази 700, као што је то увек било на свим Васељенским Саборима. На овај противпредањски начин се избегава могућност да неки епископи реагују другачије на одлуке Сабора, што ће бити супротно предању да нека помесна црква има већи утицај на доношење одлука, услед већег броја њених епископа.

Све ово служи неким људским, себичним интересима, што је страно светоотачком предању, али и православној еклисиологији, која тврди да је сваки епископ сваке епархије, чак и оне најмање, са својим стадом један живи део Саборне Цркве. Одсуство једног епископа не само да наноси рану Телу Цркве, него гаси и могућност да се изрази од стране свих црквена пунота, које се изгледа боје они који су одговорни за припрему и сазив Сабора.

Не може се оправдати на основу било ког критеријума, било пастирског било еклисиолошког, учешће само 24 епископа из сваке помесне цркве, јер то уништава начело епископске једнакости, али и ствара питања у погледу критеријума избора тих 24 епископа који ће учествовати у раду сабора.

Да нису можда мање вредни или одговорни епископи који неће учествовати у раду Сабора и који чине велику већину у највећем броју помесних православних цркава?

Ко ће препознати и ко ће пренети Сабору мишљења, оцене и реаговања њихове пастве? Није неопходно нагласити чињеницу да су на Васељенским Саборима, осим епископа, учествовали и клириици нижег ранга, као што су игумани, архимандрити, свештеници и монаси, али и обичан верни народ.

Не би било претерано рећи да ће предстојећи сабор бити један Свеправославни сабор без православаца.

Потпуно непостојеће у православној традицији и стога неприхватљива јесте ситуација да свака помесна црква има један глас. Исправно би било да сваки епископ има један глас, а не свака помесна црква.

Истовремено, начело једногласности се покреће и то у противнопредањском контексту. Предањско поимање доношења одлука на сабору је канонско начело, које каже да „нека се одлука већине држи за важећу“ (VI канон Првог Васељенског Сабора).

Али, оно што изазива највише узнемирења и што је најозбиљније, након исцрпног читања документа „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“, јесте да планери Сабора настоје да, кроз свеправославну саборну одлуку, легализују, институционализују, озваниче и укорене свејерес синкретистичког, међухришћанског и међурелигијског екуменизма, у виду званичног слова Православне Цркве.

Настоје да обезбеде свеправославно признање крштења  (крштењска теологија) и црквености јеретицима папистима и протестантима кроз преварантско позивање на свете каноне – седми Другог Васељенског сабора и деведесет пети Пето-шестог Васељенског Сабора, који се односе на примање у Цркву у складу са начелом икономије покајаних јеретика, након њиховог одрицања од јеретичких учења, и настоје да прихвате протестантску „теорију грана“, проширену еклисиологију Другог ватиканског псеудо-концила, која говори о „више“ или „мање“ црквености, као и екуменистички еклисиолошки модел „сестринских цркава“, која се израдила последњих деценија и озваничила кроз теолошки дијалог са папистима у Баламандском споразуму из Либана (1993), када су православни екуменисти потписници споразума признали папизам као Цркву са благодаћу, Тајнама и апостолским прејемством.

Дакле, предстојећи Сабор долази у оштар сукоб и супротност са православним предањем деветнаест векова, током које су сви православни патријарси и помесни сабори у Константинопољу осуђивали папизам и протестантизам чисто и јасно као јереси и јеретике. И уместо да ове осуде директно доставе на разматрање и одлуку овог Сабора, предстојатељи су се у Шамбезију одлучили да подрже јерес.

Усвајање горепоменутих екуменистичких јереси и обмана од екумениста, олакшано је чињеницом да су сами екуменисти последњих година лишили васељенског карактера Свеправославни сабор, иако је он био планиран да буде сазван са васељенским претензијама, макар се он звао само Свеправославни сабор – Свети и Велики.

Предстојећи Свеправославни сабор, ако уопште планира да буде православан, требало би да усвоји следеће кључне одлуке:

а) да призна два сабора из IX и XIV века као Васељенске, које иначе сви православни сматрају таквима – Осми Фотијев (879-880) и Девети Григорија Паламе (1351), који су осудили филиокве и првенство власти папе, односно, створене енергије и папизам као јереси. Нека се акутелизују и потврде одлуке сабора из Константинопоља (1282-1284) које су поништиле лажну Лионску унију, и Великог Сабора (1484) које су поништиле разбојничке одлуке Ферарско-флорентинског сабора.

б) да изабере, хиротонише и постави на трон некада славног патријархата Рима и Запада новог православног папу римског, и да прогласи непризнавање од стране православне јерархије данашње узурпације Патријаршије Запада од стране јересијарха Фрање. Тако ће се решити питања папизма, уније и протестантизма, дефинишући позицију Цркве у односу на лажних основа првенства у Цркви и њених „наследника“ у виду псеудосинода Лиона, Фиренце, Ватикана I и II, као и положај првог по части унутар Цркве.

в) да се направе аутокефалне цркве у Европи, Америци, Канади и Аустралији чиме ће бити решено питање дијаспоре.

г) да се настави светоотачки пут максималне евангелизације света, кроз креацију сателитских платформи за сведочење православља на сто језика. На тај начин, смрвиће се у прах демонске псеудорелигије и јереси кроз глобалне аргументе и отачкуе речитост, прославиће се Бог и спасити човек.

д) да се реши календарско питање које неуморно раздваја литургијско јединство православних цркава.

За сада, на основу чињеница које имамо, не видимо како ће предстојећи Сабор бити аутентичан и истински наставак ранијих сабора, и не знамо како ће доносити одлуке у отачком духу и у оквиру Светог Духа, осим што видимо да ће се следити екуменизам и секуларизам.

Због тога ценимо да би било најбоље да се не одржи Сабор, како су то мислили и велики светитељи и старци наших времена, као што су свети Јустин Поповић са нарочитим обраћањима јерархији српске цркве, свети Пајсије светогорац који је са толико енергије писао патријарху Атинагори, блаженопочивши старац Филотеј Зервакос са посебним текстовима посвећеним Свеправославном сабору.

У случају, ипак, да из разлога апостасије, безверја и наших грехова, Троједини Бог дозволи Свеправосалвни сабор, који ће неканонски, нетрадиционално и неправославно доносити одлуке, онда овај сабор неће бити прихваћен од стране православног клира и Божијег народа, биће уписан у црквеној историји као екуменистички, разбојнички и лажан сабор, попут оних из Ефеса (430), „код Храста“ (403),[3] Фераре-Фиренце (1438-1439), и Лиона (1274), „безглави“ из Хијереје (754), и његове одлуке ће бити оцењене као безвредне, све и да буду записали како ће одлуке тог Сабора имати „свеправославни значај“.

Због тога што се у предсаборским документима теолошки нетачно тврди да „Православна црква сматра да сваки покушај раздирања Цркве, предузиман од лица и група, под изговором тобоже чувања или заштите истинитог православља, подлеже осуди“, и да је „одржавање истинске православне вере осигурано само путем саборног начела, које представља најпозванији и највиши црквени критеријум у вези питања вере“, треба да се емфатички нагласи да Истина није нека опсесија, или субјективни приступ, или питање аритметичке превласти, већ жива стварност која се остварује кроз лице савшреног Бога и савршеног човека Исуса Христа, и следствено се утврђује чињеница да су Истина као Исус Христ увек већина, макар насупрот њих било више милијарди других.

Такође, током Сабора налазимо се унутар Православне Цркве, заједничарећи са личношћу Христа, јер је „Христос живот и пут“, како пева Православна Црква, и како је и Сам разгласио – „Ја сам пут и Истина и Живот“.

Следствено, током Пута и заједничког-пута, тј. Сабора (на грчком реч Сабор је кованица префикса који имплицира – са неким или нечим + пут), заједничаримо само са Истином која је Христос, а не са јереси, која је ђаво.

На крају, завршавам у духу окружне посланице четири Патријарха из 1848: „Код нас ни патријарси ни сабори нису могли да уводе новачења, јер је чувар вере код нас само тело Цркве, тј. народ, који је желео да сачува вековима неизмењену веру и истоврсну оној својих Отаца“.

Преосвећени, поштовани оци, просвећени професори, уважено председништво,

драга браћо у Христу,

данашњи скуп је заиста једно православно сведочење и одлучан одговор на све дилеме које поставља Свеправославни сабор. Скуп ће, детаљно, кроз научне и теолошке аргументе, сведочити Истину Христа и његових светих, захваљујући изузетним прилозима и одабраним учесницима.

Завршавајући, желео бих да изразим топле срдачне и искрене честитке и свесрдну захвалност преосвећеној браћи, навпактском Јеротеју, глифадском Павлу, гортинском Јеремији, китиронском Серафиму, удружењу „Сабор православних клирика и монаха“, ученим професорима и Научно-организационој комисији, за надахњујућу иницијативу да организују преко потребни скуп са учешћем толико одабраних, уважених и одиста драгих излагача.

Свесрдну захвалност на сличан начин одајемо и свима вама који сте пожртвовано узели учешћа у овом исповедничком подухвату. Господ записује ваше битисање у Књизи живота.

Са скромним овим мишљењима, у име Светог Тројединог Бога, кроз молтиве светој Богомајци и светим и богонадахнутим Оцима и свим Светима, као епископ-домаћин објављујем почетак данашњег скупа и прижељкујем његов успех.

Комплетан видео запис доступан је притиском на фотографију испод:

Capture

[1] Мисли се на споразум православних цркава и монофизита којим је истакнута „заједничка хришћанска традиција“.

[2] Ορθόδοξη Επισκοπική Συνέλευση – састанци епископа разних помесних цркава у некој од неправославних земаља како би се очувао привид јединства очигледне разноврсности епископских власти на једној истој територији.

[3] Храст се звало предграђе града Халкидона.

 

Извор: Интв

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Advertisements
Овај унос је објављен под Грчка Црква. Забележите сталну везу.

4 реаговања на ПОЗДРАВНА РЕЧ МИТРОПОЛИТА ПИРЕЈСКОГ СЕРАФИМА на скупу „СВЕПРАВОСЛАВНИ САБОР – ВЕЛИКА ПРИПРЕМА БЕЗ ОЧЕКИВАЊА“

  1. православље каже:

    Сабора ће бити, а шта ћете ви учинити након тог сабора? Нећете га признати?! Како? Тако што ћете викати: ми га не признајемо!!! а и даље ћете остајати с јеретицима у заједници и с њима се причешћивати „да не би дошло до раскола“.

  2. Vukman Cejovic каже:

    Isto bi bilo kao kada bi rekli, „sekti hara krisna ne priznajemo Blagodat, ali kroz opstenje sa ekumenistima mi opstimo i sa sektom hara krisna“.
    Ne postoji ni jedna anatema protiv jeretika, koja se ne odnosi i na one koji sa jereticima opste.
    Tako da njihovi „nepriznavanje“ ce biti i te kako PRIZNAVANJE, ukoliko sa jereticima nastave opstenje.

    • Ненад каже:

      Немој тако брате Вукмане, Харе Кришна није секта јер није осуђена на Сабору, како би то екуменисти рекли.

  3. Повратни пинг: Оштра реаговања светогорских манастира поводом Свеправославног Сабора (део први) | Православље Живот Вечни

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s