Уочи Крстовдана – Други талас масовног покрштавања бивших католика на Филипинима (ФОТО галерија)

На почетку 2014. године, читава епархија филипинске Независне католичке цркве на челу са своја два бискупа са свим својим свештенством затражила је да пређе са својих 28 парохија у Руску православну цркву. Само неколико недеља касније, надахнути њиховим примером, цела тзв. „Аглипајанска хришћанска црква“, (друга независна групација проистекла из раскола са Ватиканом) предвођена са 8 бискупа и старешинама, такође пише другу петицију изражавајући жељу да и они желе да се прикључе заједно са својим целим стадом Православној Цркви .
12027529_1928221117403995_817073273471391203_n

Ако је неко и добар по делима, а није запечаћен водом и Духом, неће ући у Царство Небеско. – Свети Кирил Јерусалимски

У суботу, 26. септембра 2015. године православни свештеници Станислав Распутин и Силуан Томпсон примили су у Једну Свету, Саборну и Апостолску – Православну Цркву четири бивше парохије Филипинске независне католичке цркве крстивши 187 бивших аглипајских верника у провинцији Сарангани, на Филипинима. Ово је други талас крштења бивших католика за само неколико месеци.

Крштење је извршено и трајало је шест сати упркос великим таласима који су отежавали крштење (два и по метара високи) у мору. После крштења, служена је Божанствена Литургија за новоприхваћену православну заједницу, када су новокрштени верници примили своју прву Причест.

Међу крштенима су парохијани бивше парохије Светог Јосипа Радника (сада парохије Православне Цркве Светог Јосифа Заручника) у месту Побласион Киамба, која чини пету парохију Московске патријаршије на Филипинима; такође, представници из Сан Исидро Лабрадор парохије (сада православна црква Свете Исидоре Хиоске) у месту Салакит као шеста парохија Московске патријарсије на Филипинима; представници парохије Нуестра Сра Села Паз (сада православна црква Светог Богојављења) у месту Кајупо као седма парохија; и представници парохије Мисије Богородичиног Животворног источника у месту Маитум, провинције Сарангани, као осма парохија Московске патријаршије на Филипинима.

Регион Киамба, у коме је обављено крштење су активни сепаратисти „Моро – националистичког ослободилачког фронта“ (исламистичка група), те је пут свештеника и верника од цркве до плаже и назад обављен уз пратњу филипинске полиције. Баш у седмици у којој је света тајна Просвећења обављена терористи су имали више акција отимања страних држављана.

‘Филипинска независна католичка црква’ позната и као Аглипајанска црква је независна верска организација и има форму националне цркве на Филипинима. Разделила се од Римокатоличке верске заједнице 1902. када су чланови филипинског синдиката тражили прекид заједнице са папом, јер су римокатолички свештеници, који су били шпанског порекла, подржавали шпанску колонијалну власт, били су бахати и учествовали у злочинима над домородачким становништвом. Егзекуција националисте Хозе Рисала био је преломни тренутак побуне домородачких свештеника против Ватикана.

Прве књиге које ће бити преведене на домородачки језик после формирања православне заједнице су Молитвеник и Катихизис светог владике Николаја Српског.
12032206_1928225034070270_1400759215678982027_n3 12027664_1928223754070398_2441124135354858112_n 12065484_1928224550736985_2160622941948442717_n 12066037_1928224700736970_2606535005790079001_n 12043168_1928224927403614_5909570550103150876_n 12038111_1928224930736947_6907220441400488029_n

412038198_1928224727403634_5470398139857630034_n56781112036628_1928223530737087_6499693420681690563_n12038540_1928223387403768_4787461960720029783_n91012039637_1928224257403681_641028927344244078_n12027602_1928224050737035_5297065920716135396_n121314

Крштење ето свете тајне која вас облачи „у свеоружје Божије“ ; и више: у самог Господа Христа, јединог истинитог Бога и Господа, а тиме и јединог Спаситеља. – Свети Јустин Ћелијски

Погледајте, такође: ЧУДО У СИРИЈИ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Вести. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Уочи Крстовдана – Други талас масовног покрштавања бивших католика на Филипинима (ФОТО галерија)

  1. Свештеник Михаило Микић каже:

    Живимо у последњим данима живота свога када се испуњавају многи знаци времена о зацарењу АНТИХРИСТА и Другом славном доласку Старог СРБског Рођака Господа нашег Исуса Христа!

    Како стоји написано у Светоме Писму Господ је рекао на једноме мјесту у беседи својој да ће Јеванђеље или Радосна Вијест о искупљења и спасењу рода људског да се проповеда по цијелом свијету за опроштај грехова и за живот вјечни, а на другом мјесту је казао „и када Син Човјечији Други пут дође на земљу у слави Оца свог са свим Анђелима Небеским питање да ли ће наћи вјере на земљи!“

    На први поглед ове Ријечи Христове противрече једна другој али није тако. Садашње време најбоље сведочи колико су истините Ријечи Старог СРБског Рођака Господа нашег Исуса Христа као Творца, Искупитеља и Спаситеља свијета!

    Живимо заиста у времену када се Јеванђеље Христово проповеда свим народима на земљи. На основу тога многи Анђели на небу и грешни људи на земљи када неби знали право духовно стање душа људски погрешно би закључили како је велика вјера у Бога код Бого- тражитеља на земљи, али нажалост није тако!

    Ово је време екуменизам или све јереси када има много вјера на земљи, али све мање Праве или Православне вјере Христове у коју земаљски људи и жене све мање вјерују јер она од својих следбеника тражи велику жртву да живе Законом Живота пи Закону Божијем а псеудо хришћанске вјере од својих вјерника очекују да они живе по жељама срца свога и да уживају у љепотама пролазног свијета овог јер „данас су цвеће а сутра увела ружа.“ Православни хришћани се труде за разлику од неверника да угоде Бог живећи у љубави са ближњи својим, а екуменисте као лажни хришћани за разлику од Православни хришћана се труде да привидно уживају у тренутку времена у коме живе и зато само воде бригу шта ће ставите усе, насе и подасе. Због тога све што се више умножава и расте вјере по казивању човјечијем и разуму овог свијета све више се смањује и нестаје у свијету Православне вјере Христове као једине истините науке Божије!

    Тако је време показало и дало за право Ријечи Христовој записано у Светом Писму или Библији, да ће Јеванђеље Божије при крају времена да се проповеда свим народима који ће се крштавати „ВО ИМЈА ОЦА. АМИН. И СИНА. АМИН. И СВЕТОГА ДУХА. АМИН. И када Син Човјечији Други пут дође на земљу у слави Оца нашег Небеског, питање је велико да ли ће наћи вјере на земљи? “

    Биће вјера по казивању чивјечијем и разуму овог свијета али Православне вјере Христове неће пуно бити. Зато се молимо Старом СРБском Рођаку, Господу нашем Исусу Христу да и нас СРБе Светог Саве као сродника своје сачува на путу светосавског који води у живот вјечни, и да СРБе убројити у малени стадо своје окупљено под омофором Светог Саве у Светосавског Цркви Христовој. Амин. Боже дај!

    • Vukman Cejovic каже:

      Postovani gospodine Mikicu (potencionalni pravoslavni svestenice) kada vidim ove slike obuzima me istovremeno i tuga i radost.

      Radost zbog toga sto vidim da ovi ljudi traze Boga a tuga jer vidim kako oni bivaju prevareni i umjesto da iz papizma predju u pravoslavlje oni prelaze u skoro istu jeres, ali veoma dobro zamaskiranu.

      Ako neko od njih bude pitao, saznace da moskovska patrijasija papsku crkvu smatra istinskom crkvom i da im priznaju sve svete tajne.

      Bog vidi srca ovih ljudi i izliva na njih prizivajucu blagodat, kao sto kod onih koji opste sa Artemijem postoji ista takva blagodat.

      Ali prosvecujucu blagodat oni u jeresi ne mogu imati, jer ruska crkva je u jeresi.

      Skoro se jedan Kinez, koji je bio ozenjen sa Spanjolkom bio krstio u katolickoj crkvi, p kada je vidio koja je to jeres, zajedno sa zenom, je presao u pravoslavlje, ali ono ekumenisticko i lazno

      I onda su i on i zena vidjeli da je to isto, samo malo drugacije uz vizantijski obred, malo drugacija maskarada i totalno razocaran napustio je i lazno pravoslavlje i prisao grckoj starokalendarskoj Crkvi GOH.

      Ako da Bog da i ovi dobri ljudi iz Filipina jednog dana napuste ekumenisticku jeres i prisjedine se istinskoj Crkvi.

      Tuzno je kada se vidi da nikada nije bilo vremena u kojem je moglo toliko ljudi da se privede Hristu, kao danas.

      I kao sto su papo katolici unistili hriscanstvo u zapadnoj Evropi, tako ce i lazni pravoslavci unistiti hriscanstvo tamo dje nogom kroce.

      Oni ne jevangeliziraju nego varaju. Rade isto ono sto rade protestanti i subotari.
      I oni „krstavaju“ po Indoneziji u po Africi.

      Krstavaju, ali se ne mrdaju iz svetskog saveza crkava, nego varajuci ljude, privode ih propasti.

  2. Vukman Cejovic каже:

    Neverovatno, kako ovi ruski svestenici izgledaju blagocestivo i pobozno.
    Ali da mu rijec pomenes o ekumenizmu i svetskom savezu crkava, odmah b ihi ta lazna blagocestovost i smirenost napustila.

    Znaju oni da premudre, da se upetostruce, da malaksaju tako da jedva disu, znaju i da poste i satima Bogu da se mole.
    Ali jednu im pomeni o ekumenizmu i sve nestaje.

    Foliranti!

    Ali i za te folirante postoji medicina i to sledeca.

    Fino ga pitas.

    -Oce kojeg vi episkopa pominjete na liturgiji?

    Ako ti kaze ti pitas dalje.

    -A oce, je li taj episkop u organskom jedinstvu sa satanskom crkvom?

    I onda ces da vidis da jeste, taj episkop koji se pominje organski clan svetskog saveza crkava.
    Kada to saznas, saznaces da tu nema svetih tajni.

    I tada kazes ovom „ocu“.

    -Oce, pa vi uopste niste Crkva, niti ste vi svestenik. Zasto varate ljude, oce?

    A ako kaze, da taj njegov episkop nije clan satanske crkve (svetskog saveza crkava), vi pitajte dalje.

    -Oce ima li on opstenje sa nekim ko je u satanskoj crkvi ili ko se drzi novog kalendara?

    I kada saznas da taj „blagocestivi antiekumenista“ ima opstenje sa njima onda mu lijepo kazes.

    -Oce, pa vi uopste niste Crkva, niti ste vi svestenik. Zasto varate ljude, oce?

    • Стана каже:

      Немојте тако строго господо,није све тако како изгледа,Руска Православна Црква нису само они који намигију екуменистима него и верујући народ и многи свештеници и монаси који нису „преклонили колена пред Валом“ а тако је и код нас у СПЦ.Када званично промене символ вере и признају папу онда их треба избегавати а сад треба да се молимо за њих да се врате на прави пут!

  3. Миро каже:

    АМИН!

  4. Vukman Cejovic каже:

    To sto vi aminujete je pravoslavlje „cesi me Miki po usima“.
    Mozete vi aminovati po sto puta i pricati kako nije sve tako crno, ali ja vama kazem da ne postoji trik pod kapom nebeskom kojim vi mozete Duha Svetoga uclaniti u svetski savez crkava.

    Pa ako je tako, ako Duh Sveti nije clan svetskog saveza crkava, to znaci da vi koji ste direktno ili indirektno clanovi iste satanske organizacije imate mnogo toga, ali Duha Svetoga nemate, sto opet znaci da Crkve nemate, pa to opet znaci da Svetih Tajni takodje nemate, niti krstenje imate, niti ista imate dok ste god u zajednci sa njima.

    Ovo je ovako i nikako drugacije.

    • Miro каже:

      Vukman Cejovic, која је тебе комунистичка поплава избацила на овим коментарима?Сви твоји коментари су обојени, не против папског екуменизма, него сатанским мислима.
      Прије свега ниједан искрен вјерник не долази на литургију због онога што ти намећеш као најбитније. Нити иде због попа који ту службу врши. Он иде на литургију да окрепи душу своју јер ту је присутан Господ.
      А будући да ти судиш некоме а не знаш да ће и теби бити суђено, препоручујем ти да, док још ходаш земним корацима, да прочиташ коју Божију ријеч. Добро би ти ваљало да себе нађеш а пут према суђењима другима изгубиш.
      Ниси ти у позицији да себе представљаш богом са умишљајем да познајеш сваком човјеку његову душу.
      ЗАВИРИ МАЛО У СЕБЕ „БЕЗГРЕШНИ“.

  5. Vukman Cejovic каже:

    AMIN!
    Tako je brate Cejovicu!!!

  6. Vukman Cejovic каже:

    Богословски огледи – Епископ и његова Црква

    јерођакон Теофан
    ЕПИСКОП И ЊЕГОВА ЦРКВА

    Верни не могу да се спасавају одвојено од свога епископа, као што тело не може да живи одвојено од главе – то је основ православне еклисиологије!
    атање природе Цркве Христове.
    Суштина свештене јерархије

    Епископска служба представља највишу јерархијску службу у Цркви Христовој. Црква као богочовечански организам, као „Тело Логоса“, има своју структуру. Из Светог Писма нам је познато да јерархија у Цркви као телу Христовом не представља људску, него Божанску установу.

    Св. апостол Павле пише: „И Он постави једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу служења, за сазидање Тела Христова; док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове; да не будемо више мала деца коју љуља и заноси сваки ветар учења“ (Еф. 4, 11-14). Из овога постаје јасно одакле у Цркви јерархија. Она је потребна ради освећења верних, узвођење нижих међу више, и ради присаједињења пуноћи Тела Христовог, тј. Цркви, оних који су изван (тј. незнабожаца и јеретика). Циљ јерархијске службе дакле представља јединство читаве Цркве, јерархије и верних, у вери и познању Сина Божијег. Јединство вере представља главни и темељни принцип живота, јер је вера у Христа, коју је открио Сам Бог – темељ Цркве.
    Парафразирајући св. Григорија Синаита можемо рећи да је вера – „Бог, Који дела све у свима“, односно дар Духа Светога. Зато када људи долазе у Цркву они треба да пред њеним прагом оставе сва своја ранија веровања ( није важно да ли су истинита или лажна) и схватања свога ума, и да приме „богонаучену“ веру Цркве, „једном предану светима“ од Самога Бога. Другим речима, У Цркви Христовој не може бити никакве разнообразности мишљења и веровања, јер је, према учењу св. Отаца, тајна јединства Цркве – тајна јединства Свете Тројице, у Којој не може бити никаквих “ личних мишљења“ и несугласица међу Лицима. Ево речи св. Кипријана Картагенског: „Господ каже: Ја и Отац једно смо (Јн. 10, 30) и Ова Тројица једно су (Јн. 5,7). Ко би помислио да то јединство, које се заснива на божанској непроменљивости и сједињено је са небеским Тајнама, може бити нарушено у Цркви и раздробљено разногласјем супротстављених жеља? Не, онај ко не чува такво јединство – не чува Закон Божији, не чува веру у Оца и Сина, не држи се живота и спасења“. То значи да је за св. Кипријана јединство Цркве – јединство Свете Тројице, које се не може нарушавати у Цркви. „Нека се јеретици растргну, али Света Тројица се неће растргнути“ – рећи ће касније св. Василије Велики (Против Евномија, V). У Цркви је једна вера управо зато што је у њој један Бог. „Једно Тело, један Дух, један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих, Који је над свима, кроз све, и у свима нама“ (Еф. 4,4-6). Ипак, овде на земљи, због несавршености хришћана, могуће су погрешке у вери и животу код чланова Цркве. Због тога и постоји јерархија, да би те погрешке исправљала, и то је једна од њених главних функција. У будућем веку, „када дође савршено, престаће што је делимично“ (1 Кор. 13,10), тј. у Царству Небеском више неће бити јерархије у оном облику у коме она данас постоји у Цркви, „јерархије по чину Ароновом“, него ће бити јерархија „по чину Мелхиседекову“ – јерархија славе.
    Највиша јерархија у Цркви је епископ. У преводу са грчког (епископос) буквално значи „надзиратељ, надгледник“ над стадом. Епископ је призван да пажљиво надгледа православност вере своје пастве. Он је првенствено чувар чистоте вере. Епископа бира Бог кроз избор у Цркви Својој и даје му дар Духа Светога: Бог Отац излива (на епископа) од силе Своје – од владалачког Духа Који је кроз љубљеног Сина Његовог Исуса Христа дарован светим Апостолима када су оснивали Цркву – да напаса свето стадо и беспрекорно чува првосвештенство, да приноси дарове св. Цркве и, благодаћу Духа који га је удостојио првосвештенства, да има власт отпуштати грехе и давати наслеђе…“ (Св. Иполит Римски, Апостолско Предање, III). На тај начин управо епископ представља јерарха Божијега и управо кроз њега Бог Отац даје дарове Духа Светога – дарове свештенства и служења – „отачком наслеђу“ (клирос), тј. нижим степенима клира: презвитерима и ђаконима. Овај „за клир заједнички и сличан дух“ клирици имају право само да примају, али не и да га дају. Дакле, све Тајне у Цркви савршава само епископ, или лично или преко презвитера.
    Свети Игњатије Богоносац ставља епископе у такав однос према Христу, у каквом Христос стоји према Богу Оцу: „Јер и Исус Христос јесте воља (мисао) Очева, као што и епископи, који су постављени по крајевима земље, јесу у вољи Исуса Христа“ (Ефесцима, III). Са друге стране, верни су „сједињени да епископом исто као Црква са Христом и Исус Христос са оцем, како би све било сагласно кроз јединство“. Ово епископство, исто као и очинство на небесима и на земљи (Еф. 3, 15), долази не од људи, „не од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве“ (Јн. 1,13), него „од Оца Исуса Христа, епископа свих“(Магнежанима, III). На тај начин, према светом Игњатију, епископ је – слика Исуса Христа, и сједињен је са својом паством исто као Христос са Оцем и Христос са Црвком, тј. „у једно тело“ (Еф. 5,29-32). То је тајна јединства епископа и његове Цркве!
    Дакле, као што је Христос једно са Оцем по природи и енергији (благодати), тако је и епископ једно са Црквом по вери и по делима. Не може у Цркви бити различита вера код епископа и код верних, као што не може бити различита природа Христа и Оца! Вера епископа је за светог Игњатија – критеријум Православља, и сви по вери треба да буду сагласни са епископом. „Због тога треба да следите вољи (= мисли) епископовој“. Апостол Павле због тога моли хришћане: „да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1 Кор. 1,10).
    Ипак, епископи су понекад падали у јерес. Како су верни поступали у том случају? Црква, која заједно са јерархијом чува веру, зна да „јеретици нису садница Очева“ (Тралијанцима, XI), него су „зли паразитски изданци, који рађају смртоносни плод, којега чим неко окуси одмах умире“. Ако су чланови Цркве били дужни да прекину свако општење са јеретиком да не би умрли заједно са њима, онда тим пре ово треба да учине ако је јеретик – епископ. Правило апостола Павла да се јеретика после првог и другог саветовања треба клонити (Тит. 3,10), примењује се једнако на све. Православни не треба да се оскврњују општењем са јеретицима, него то општење треба да избегавају „као змијски отров, који не повређује тело, него помрачује дубину душе“ (св. Григорије Богослов).
    Одговорност епископа и народа за чување православне вере је обострана: епископ је дужан да одговара за православност своје пастве, а паства – за православност свога епископа. Епископ када постане јеретик аутоматски престаје да буде епископ, тј. чувар истинске вере. Он отпада од свецрквеног православног епископата и од јединства Цркве. И више, ако верни наставе да га сматрају за епископа, тј. да посећују његова „богослужења“, да примају од њега тајне, да примају благослове итд., они заједно са њим отпадају од Цркве. Епископ, будући да је јеретик, много је опаснији него обичан мирјанин, јер ће он одједном оскврнути читаву своју Цркву , зато што је Цркве управо кроз епископа сједињена у Христу са Богом Оцем, од Кога епископ добија благодат Светих Тајни којом освећује своју Цркву. Верни не могу да се спасавају одвојено од свога епископа, као што тело не може да живи одвојено од главе – то је основ православне еклисиологије. „Светиљка телу је око (Мт. 6,22) …, а светиљка Цркви – епископ. Као што је неопходно да око буде чисто да би се тело кретало правилно – а када оно није чисто и тело се креће неправилно – тако је и са предстојатељем Цркве: у зависности од тога какав је он, и Црква се или подвргава опасности, или спасава“ – каже Григорије Богослов.

    Значај литургијског помињања епископа

    Као што смо већ видели, јединство Цркве је укорењено у јединству Свете Тројице. Црква је једна у вери и љубави, а они који то јединство поричу – поричу и оваплоћење Господње, јер, по св. Игњатију, вера је тело Господње, а љубав је Крв Његова. Са друге стране, вера је, по светом Игњатију, непрестана молитва, која је незамислива без љубави. Узајамна молитва хришћана у Цркви Оцу, представља љубав Христову према Оцу. другим речима, молитва је унутартројични акт, вечно општење Сина са Оцем и Духом. У молитви хришћанина не треба да буде ни капи лажи, јер она се узноси Богу – Оцу Истине, а Син Божији не може да лаже. Најмања примеса лажи оскврњује молитву и претвара је у богохуљење: „Ако се неко ко је тешкосрдан и тражи лаж (Пс. 4,3) осмели да произнесе речи молитве, такав нека зна да не призива оца небескога, него преисподњег, који је сам лажац и отац лажи, у коме год да се она појављује“ (св. Григорије Ниски, О молитви). Зато су свети Оци молитву јеретика увек називали богохуљењем.
    Сама Евхаристија у Цркви представља јединство Божије. Као што је познато, најстарије анафоре (Дидахи, 1. Послан. Климентова, Мучеништво Поликарпово) садрже молитву да Бог овде, на земљи, покаже плодове Евхаристије – јединство своје Цкрве првородних, записаних на небесима“ (Јевр. 12,23). Ово васељенско и вечно јединство Цркве треба да се пројави у конкретној заједници верних, која са епископом не челу добија дар Духа Светога и постаје судеоник Једнога Тела Христовог. Другим речима, као што у крштењу Дух Свети присаједињује конкретног човека Телу Христовом, тако и у Евхаристији Дух Свети показује (актулизује) конкретну заједницу верних као Цркву Бога и Христа његовог. Услов за савршавање и прве и друге Тајне јесте јединство заједнице у православној вери са Црквом Апостола, пророка, мученика и св. Отаца.
    Јединство Цркве са епископом такође се изражава гласним помињањем његовог имена на Литургији, тако да чује сав присутан народ, и читањем диптиха. У старини читава локална Црква савршавала је Литургију на једном месту, у епископској градској саборној цркви и сви су се причешћивали из једне чаше. Јединство Евхаристије дуго времена подражавано је праксом fermentum – слањем честица Тела и Крви Христове са катедралне Литургије локалним општинама као знак њиховог општења у једној Евхаристији са епископом. На тај начин сви верни су учествовали у катедралној Литургији. При томе ђакони су возглашавали имена оних који су чинили принос на Литургији, или оних за које је принос извршен, а помињали су такође по списковима (диптисима) све живе чланове локалне цркве, а затим (од IV века) и упокојене , а такође и спискове мученика и исповедника . У диптисима су такође била истакнута имена локалних епископа који су признати као православни и као законити наследници апостола. Такви диптиси представљали су најважнији еклисиолошки документ, а укључивање овог или оног имена у њих подлегао је строгој канонској контроли.
    Усложавање структуре црквене организације после Миланског едикта 313. године, било је изражено кроз појаву јасно дефинисане административне јерархије – митрополита, архиепископа, а после IV Васељенског Сабора – патријараха. Јереси и расколи IV века довели су до неопходности оштре централизације и уношења у диптихе највише црквене јерархије, што је сведочило о општењу и јединству Цркве . С друге стране, у епохи аријанских смутњи, истицање имена епископа значило је да их дата општина сматра за православне и има општење са њима. Осим тога, општење између Цркава са истоветном вером изражавано је и кроз уношење имена глава Цркава у диптихе. Током времена диптиси добијају обележја символа вере или конфесионалне припадности, тј. постају својеврсни синодици Православља: у њих се уносе имена светих отаца и учитеља Православне Цркве и Светих Сабора.
    Дакле, помињањем имена у диптисима Црква сведочи да је дато лице члана Тела Христовог, да је православна и да се налази у општењу са том Црквом. Овим јавним помињањем „једним устима и једним срцем“ на литургијском црквеном сабрању, општина изражава потпуну истоветност своје вере са вером поменутог лица и очекује да добије од Бога исти удео као и то лице.
    Ако је епископ који се помиње у молитви цркве не православан, а верни га не сматрају за таквог, онда таква молитва вређа Бога, Који не може учествовати ни у каквој лажи. Код Бога такав епископ је јеретик, а у локалној општини – православан. У овом случају нарушава се божанско јединство: заједница престаје да буде једна и сагласна са Богом, те сходно томе престаје да буде Црква – Тело Сина, и остаје просто „тело“ епископа кога помиње, тј. обични скуп људи на једном месту. По светом Кипријану онај ко јеретике признаје за чланове Тела Христовог или просто за хришћане, сам им се присаједињује и треба да „у потпуности постане њихов саучесник – да се састаје са њима, да се моли са њима и да са њима има заједнички олтар и жртву, јер такви са јеретицима имају једног бога, једног господа, једну цркву, једну веру, један дух и једно тело“. Тада ништа не значи то што општина упоредо са јеретиком наставља на Литургији да помиње велике православне Оце и учитеље Цркве. Заиста, јединство са Васељенском Црквом свих времена и народа „постаје Божанско јединство, пошто је Господ који у нама обитава један исти, и пошто Он савезом љубави увек сједињује Своје“(Св. Кипријан Картагински, Писмо 62, магну). А ако је то јединство са Богом нарушено, онда је нарушено и јединство са Васељенском Црквом.
    Различите вере, то значи – различити богови и различите цркве. Зато, ако епископ и његова Црква имају различиту веру, могуће су две ситуације:
    1. Епископ је православан, а његова црква – у јереси и расколу;
    2. Епископ је у јереси и расколу, а његова црква – православна. У случају да су и епископи и његова заједница у јереси и расколу, онда то и није Црква. Наравно, ово је „мртва шема“, зато што је у стварном животу све много сложеније. Ипак, принцип остаје принцип: јединство Цркве темељи се на јединству вере, јер је „један Господ, једна вера, једна Црква“.
    Историја показује колико је за хришћане важно питање ко се помиње у диптисима на Литургији. У V и VI веку, у периоду христолошких спорова, када су једне исте катедре у Византији заузимали час православни, час монофизити, сваки јерарх је своје служење започињао тако, што је или свечано и уз анатему искључивао из диптиха имена јеретика, или пак уписивао у њих имена својих претходника на катедри. На пример, име монофизите Диоскора, бившег александријског патријарха, православни патријарх св. Протерије избрисао је из диптиха мртвих, а монофизита Тимотеј Елур, који се потом докопао александријске катедре, поново га је уписао. Важно је да је народ категорички одбијао да општи у вери и евхаристији са јеретицима – живим и мртвим – кроз помињање њихова имена на литургији. Јер шта је помињање епископа, ако не знак да Евхаристију савршава управо он, било лично, било преко свештеника. Зато онај ко се причешћује на литургији на којој се помиње епископ – јеретик, причешћује се код самог епископа – јеретика, чак и ако је свештеник који савршава свештенослужење „формално“ православан. Такво „причешће“ не остаје без последица. Према учењу светих Отаца, „кривици и казни присаједињују се сви они који безбожно и неразумно буду у општењу са расколницима… Са кривцима се и у казни сједињују сви они који се упрљају њиховим грехом“. Овај закључак, који није за утеху многим „православним хришћанима“ официјелних православних цркава, директно следи из светоотачког учења о природи Цркве.

    Еклисиологија аријанских спорова

    У време ширења јереси по васељени, када су многи епископи свесно или несвесно, услед простоте срца, услед „незнања“ или страха пред царском влашћу почели да исповедају јерес, православни епископи и народ су прекидали свако црквено општење са таквима, како не би упрљали своју веру и Цркву. На пример, у време борбеног аријанства, када је већи део епископа на Истоку пао у јерес и када су храмове запосели јеретици, необично је тешко било одредити границе Цркве.

    Св. Василије Велики стање тадашње Цркве описује речју (грчки) никтомахија – „ноћна битка, када је немогуће разликовати своје од противника“ (Писмо 65, Атанасију, епископу Александријском). По његовим речима, јеретици „који злонамерно искривљују учење, скривају се иза истине и варају простодушне људе; они су већ навикли на јеретичку безбожност. Деца Цркве хране се безбожним учењима. И шта да раде? У власти јеретика је крштење, спровод оних који долазе, посећивање болесних, тешење оних који су у невољама, помагање угњетаванима, сви могући начини, причешћивање… Све ово што они савршавају, постаје за народ чвор јединомислија са јеретицима“ (Писмо 235). Нарочито су опасни били епископи – камелеони, који су се, у жељи да дођу до епископства, „присаједињавали непријатељима Христовим, а када би видели да је народ раздражен опет би на себе стављали маску православља“. Такве св. Василије назива „христопродавцима, а не хришћанима“ и не – епископима: „Не признајем за епископа и не убрајам у јереје Христове онога ко је оскврњеним рукама, на разорење вере, узведен у тај чин. То је моја одлука! (Писмо 231, Никопољским презвитерима).
    Уз то, међу православним епископима појавиле су се несугласице и раздори, тако да се и сам православни народ поделио на многе групе идући за својим предстојатељима; Православна Црква „почела је да слаби, делећи се због привржености овом или оном лицу“ (Писмо 65). Критеријум православности у то време био је – ко је са ким у општењу. Епископи – јеретици, као и православни, могли су на речима да исповедају православну веру, а да на делу буду у општењу са познатим јеретицима. Свакако, они који су на речима исповедали Православље, а на делу општили са јеретицима (у молитви, евхаристији итд.) сматрани су не за истински православне, него за лажно православне. Кроз општење са православним епископима „здрави у вери“ су се разликовали од „храмајућих“. При томе, привремено уздржавање неких православних од општења чак и са православним епископима, није представљало прави раскол, него привремено раздвајање: јединство у православној вери дозвољавало је члановима Цркве да моле Бога да им у свему дарује „благодат једномислија“ (св. Григорије Богослов).
    Епископи су ступали у општење или тако што су лично и усмено отворено исповедали своју веру, или „по црквеном уставу“, тј. кроз писмено исповедање вере („писма општења“ – Писмо 124, Мелетију Антиохијском), обавезно уз анатемисање јереси (Писмо 95) – сабори епископа су то чинили кроз символе вере. Видљиви знак таквог општења епископа и Цркве било је или јавно заједничко слушање, или читање током богослужења из диптиха имена епископа са којима дата црква има општење као са православнима.
    Јасно да је уз такво стање у Цркви многи православни из различитих разлога нису имали општење међу собом. Св. Василије је предузимао огроман труд да би објединио раздвојене православне. Пред крај живота њему не само да је пошло за руком да успостави општење са Александријом, али и да припреми све за општење са православним Римом. За св. Василија најважније је било да постоји општење са истинском Црквом. Чак и ако је вера онога ко се присаједињује у нечему била несавршена, он је допуштао икономију, знајући да ће Господ Који помаже онима који Га љубе, исправити недостатке после присаједињења Цркви (Писмо 109). Главно за хришћанина је – анатемисати јерес и прекинути свако општење са јеретицима (Писмо 109), “ да би Црква Божија била чиста и да не би у себи имала кукоља“ (Писмо 110, Киријаку). Другим речима, општење са истинском Црквом и не општење са непријатељима вере за св. Василија је важније од теоретске чистоте Православља! (Писмо 123, Евсевију, епископу Самостатском)
    Дакле, у то време је било најважније ко је са ким у општењу. Народ је могао да не схвата догматске финесе, али свако је у цркви могао да чује имена епископа са којима постоји општење, а који су читани са диптиха. На истоку је знак општења са православном Црквом било општење са св. Василијем, са којим су у општењу били епископи Запада, Египта и Мале Азије. Св. Василије је чак говорио: „Ко избегава општење са мном, тај се одваја од читаве Цркве“ (Писмо 196, Неокесаријцима). Треба приметити да се св. Василије сасвим удаљио од општења са православним народом и клиром који је као епископе прихватао оне, који су општили са онима који нису били у општењу са св. Василијем (Евстатијевци у Севастији). Дакле по питању општења са неком локалном црквом треба гледати не на „православни“ народ, него на јерархију те цркве.
    Свети Василије је пазио да ничим не наруши тек успостављено крхко јединство своје пастве, која је била тако осетљива за питања вере. Од оних који су ступали у општење са њим преко епископа које је он већ примио, св. Василије је захтевао да прво, према општем правилу, обавезно прокуну јереси које су одбацивали (Писмо 257, Евлогију, Александру и Арпократину, египатским епископима).
    Из свега горе изложеног види се колику су предострожност испољавали православни приликом примања разних јеретика у општење, чак и када су их примали преко двојице или тројице јерараха – посредника, и како су пазили да се не упрљају чак ни најмањим општењем са јеретицима, чувајући непорочност Цркве Христове.

    Закључак

    На жалост, векови такозваног „западног ропства“ Православне Цркве нису прошли без трага у црквеној свести. Православно схватање јединства црквеног тела са својим епископом као јединства мужа и жене („у једно тело“), у многоме је било изгубљено. Овом разрушењу силно је допринела пракса преласка епископа са катедре на катедру, која се појавила још у време аријанства . Коначно, почетком XX века се појавила подела, за коју се сада већ може рећи да је до краја остварена: од Православне Цркве одвојило се такозвано „светско“ или „екуменистичко православље“ – изгубљена је веза са Црквом Светих Отаца, Светих Сабора и Светог Предања, а псевдо – црквену структуру прожеле су упропашћујуће јереси екуменизма, модернизма и сергијанства. Основу „светског православља“ у суштини чини јерархију која је одступила од Христа, и која за собом одвлачи људе који се сматрају православнима, али не знају шта је заправо Православље. За те људе, који су светоотачко учење о Цркви заменили римским папизмом или протестантизмом, значај епископа се своди пре свега на функцију црквеног администратора, или на улогу некаквог ауторитета који је недодирљив за било какав људски суд, и у коме је – само у њему (!) – садржана Црква. По светоотачком пак учењу, израженом код св. Максима Исповедника, Црква се састоји „у правом и спасоносном исповедању вере“, и сходно томе, у сваком човеку – носиоцу те вере. Ипак, без епископа нема Цркве и зато док постоји Црква на земљи, постојаће и православни епископи. Како поступати ако је Црква услед неких разлога (смрт или отпадање од Цркве) остала без свога епископа, а православних епископа у близини нема, или општење са њима није установљено? У том случају Црква може привремено, до присаједињења конкретном православном епископу, да помиње „сво епископство православних“. Тако су на пример у XIII веку приликом смене Константинопољског патријарха све до избора новога монаси и клир патријаршије помињали „сво епископство православних“, а у грчкој Италији од X до XVI века Црква је такође помињала само епископство у целини .
    Истинска Православна Црква која се одвојила од одступника, тврдо чува православно учење о Епископу и Цркви које је део Св. Предања. Ми хоћемо да будемо верна чеда наших Св. Отаца, учитеља Православља, и да живимо управо у оној Цркви, у којој живе св. Апостоли, св. Пророци и Мученици и сви Свети, зато нећемо ићи са одступничким “ православљем“ овога света, које дрско гази црквено учење и исмева се са светима. Нећемо ићи са такозваним „патријарсима“, са њиховим јерархијама и „духовим старцима“ који их подражавају, са заблуделим пастирима и народом, јер смо научени од светих да постоје два пута – пут живота и пут смрти, пут светлости и пут таме, пут Св. Отаца и пут одступника и јеретика, „прогонитеља добрих, мрзитеља истине и љубитеља лажи“. Нека нам Свети Оци буду путовође на царском путу Истинског Православља!

  7. Mirо каже:

    Ако си толико ажуран у тумачењима ријечи светих отаца побрини се да неку у дјело.
    И мени је лако неког цитирати, дај тај цитат у живот. Није ли то мало теже’?

  8. Вукман би најрађе да све ове новокрштене стровали у пакао пошто нису по његовој мери скројени и, по њему, ништа им не вреди што су примили православно крштење. Он би, по коментарима, волео да су остали у јереси у којој су били, јер су, по његовом аутоматизму, прешли из јереси у јерес.

  9. Vukman Cejovic каже:

    Ajde gospodo, ne budalite.

    Vi idete na „liturgije“ gdje se pominju episkopi koji su clanovi svetskog saveza crkava ili oni koji sa njima imaju zajednicu i koji su svi odreda GAD PRED GOSPODOM.

    Sto se mene tice ja sam gresnik i propalica. Tu se potpuno slazem sa vama i tu ste u pravu.
    Ali i pored tpoga vi ste clanovi satanske crkve, jer ko je u svetskom savezu crkava taj je u satanskoj crkvi i ne pricescuje se Tijelom Hristovim
    To sto sam ja gresan ne mijenja nista, nece zbog toga vasa jeres postati spasavajuca.

    Vi ste gospodo jedni najobicniji zombiji, vi sa pravoslavljem nemate zive veze.

    Ja doduse jesam propalica, ali pravoslavna propalica, sto znaci da za mene barem neke nade ima

    Bice i za vas neke nade, kad se maknete iz tog ekumenistickog nuznika.
    A ti Miro, koji ides u Crkvu radi spasenja duse svoje, moz slobodno poci i u hram jehovinih svjedoka ili u hram hara krisne radi duse svoje.
    Nikakve tu razlike nema, svi su u organskom jedinstvu i svi su braca, koji imaju jednoga boga.

    Isti duh primas kod Irineja i Artemija kao i kod Sai Babe.
    Ali moz se tamo opustiti, vjezbat kundalini jogu, autogeni trening i tako to.

    • Који су то Епископи чланови светског савета цркава ? Како може један Епископ да буде члан светског савета цркава? Онда сам и ја члан светског савета цркава па кад свратим код старокалендараца ви одмах треба да направите РАСКОЛ да не испадне да сте се молили сам јеретицима ..Друкчије,да вам не пренесем тај ССЦ вирус! Све до пуног Литургијског општења са јеретицима Црква је Православна! Ако би јавно у храмовима Епископство општило са јеретицима и помињало их на литургији као епископе или помињало Папу ОТКРИВЕНЕ ГЛАВЕ са даровима у Рукама тада је та Црква извршила ПРЕЉУБУ и више није Православна!
      Жена се не сме одпустити осим због прељубе тако се ни раскол нер сме правити осим због пуног литургијског општења са јеретицима или Папом!
      Све друго се решава унутар Цркве обличењем ,прозивањем ,чак и бојкотом таквих епископа али не и расколом!

      • Vukman Cejovic каже:

        Puna zajednica je clanstvo u svetskom savezu crkava i to skoro 60 godina.
        To je zajednica i to puna zajednica. Puniju zajednicu ne mozes ni zamisliti. I bracni par posle 60 godina slavi dijamantsku svadbu, pa bi to mogla slobodno i SPC da uradi, da proslavi dijamantski brak sa luciferom.
        To je toliko jasno i ne razumijem kako to ne vidis.
        Sto se tice pominjanja, jeretici se pominju na liturgijama.
        Ako je neki episkp direktno ili indirektno clan SSC onda je on jeretik, cak i ako na prvi pogled lazno ispovijeda pravoslavlje.Kazem lazno, jer da je taj stvarno pravoslavan, njemu savjest ne bi dozvolila da bude tamo. Dakle to je lazno pravoslavlje
        Nema potrebe da cekamo pricesce sa papom, SSC je sto hiljada puta gora stvar od papskog pricesca.
        SSC je liturgijsko opstenje sa jereticima, jer imas bezbroj zajednickih molitava sa svim jeresima. Eno u Asiziju se zajedno mole i sa samanima, satanistima, hara krisnama i svim gadostima.
        Oni su u u molitvenom jedinstvu. U pravom liturgijskom jedinstvu ne mogu biti, kao sto se ne mogu ni zajednicki pricescivati, jer oni nemaju ni liturgiju niti priesce.
        Kad jedna pomesna Crkva udje u SSC ona prestaje biti pravoslavnom i onda ne mogu vise imati liturgiju. Mogu bajati i to bajanje nazivati liturgijom.
        Takodje ne mogu imati pricesce. Mogu piti vina i leba jesti i uz to bajati do mile volje, ali to nije pricesce.
        Dakle, kvazi pravoslavne crkve su jeres i gad pred Gospodom zbog clanstva u SSC.

        Ja cu se usuditi da kezem da samo i pomislju da neko moze biti u SSC covjek gubi blagodat Duha Svetoga, SAMO POMISLJU.
        Clanstvo u SSC je perverzija najvise vrste, vecu izdaju Hrista nije moguce smisliti ni teoretski.
        I ni jednom svesteniku ili vladici koji je direktno ili indirektno tamo uclanjen ne silazi Duh Sveti. Dakle, ko je tamo taj je sa djavolom u zajednici, ili kako je rekao sveti Averkije, ko je u SSC taj se poklonio satani.

        Ove stvari ljudi koji su zvanicno u crkvama laznog i otpadnickog pravoslavlja ne mogu vidjeti iz dva razloga.

        1. Zato sto su primili duha prevare u sebi i nisu sposobni da ralikuju istinu od lazi.
        2. Zato sto uzimaju lazne svete tajne koje pomracuju dusu i preko kojih primaju djavolsku energiju u sebi.

        Eto zbog toga ne moze normalan vjernik SPC ili neke druge lazne crkve da vidi ono sto je i vise nego ocigledno.

      • Ненад каже:

        Λέσανδρος Καρανήδες каже:Ако би јавно у храмовима Епископство општило са јеретицима и помињало их на литургији као епископе или помињало Папу ОТКРИВЕНЕ ГЛАВЕ са даровима у Рукама тада је та Црква извршила ПРЕЉУБУ и више није Православна!
        Какве везе има да ли је папа откривене или покривене главе, са митром, шлемом, шеширом или турбаном… ?
        Ево, помиње га као епископа Рима. Сад бих волео да чујем оправдање. Имао је на глави ово, није имао оно, поздравио га, није се причестио са њим… и остале глупости.

      • Ненад каже:

        СПЦ је органски члан ССЦ тако да су сви архијереји, нормално, чланови. Не може један да буде члан а други да не буде а припадају једној помесној Цркви. Ако си у СПЦ онда си и ти члан ССЦ. Сасвим логично. Не можеш бити члан, на пример, фудбалског клуба Партизан а да не будеш члан Фудбалског Савеза Србије јер је Партизан такође члан ФСС. Просто и једноставно. зашто сад тражити оправдања и измишљати разлоге.

      • Вама је све просто и једноставно. Реците зашто урличе овај демон каже јасно да му смета Православље и Ваљка која је члан Московске патријаршије? По вама она није православна, већ је члан ССЦ. Зашто демон не виче да му сметате ви око Акакија?https://www.youtube.com/watch?t=134&v=pl8gQdYTWkQ

  10. Vukman Cejovic каже:

    Posle teksta o episkopu i Crkvi (kojeg ste sklonili), pocinje histerija.
    Jel vas to pece istina.
    Pece brale, pece.
    Nesto ne podnosite istinu.
    Oce to od duha kojeg primiste u toj religioznoj sekti gdje se nalazite.

    Nevjerovatno, ista reakcija kad razgovarate sa sektasima subotarima, sektasima lude Urijele, sektsasima iz SPC ili sektasima od maloga Afrtemija.

    Sta ovi sektasi imaju zajednicko?
    Pa svi su ili organski clanovi svetskog saveza crkava ili sa nekima odatle imaju puno opstenje.
    I svi se nalaze pod nekoliko anatema, pod anatemom zbog novog kalendara i pod anatemom zbog ekumenizma.

    Te anateme kazu da je anatema i na one „KOJI OPSTE ILI IM POMAZU“.
    A Artemije opsti sa novokalendarcima i clanovima SSC, znaci potpada potpuno pod anatemu, kao i svi oni koji ga slijede.

    • православље каже:

      Вукмане, ајде мало се примири. Стварно претерујеш и наносиш штету Цркви у којој се налазиш. Сваком ће Господ благодат дати онолико колико се труди да је задобије, па ће и показати пут којим треба ићи. Свети Оци никога за рукав нису вукли, немој ни ти. Људи схватају ствари онда кад им Господ отвори очи и ум за то. Ти си имао, да кажем – срећу – да будеш игром случаја у славној руској заграничној цркви и да будеш сведок њеног пада, зато је теби било лакше да увидиш одређене ствари. Многи нису били сведоци тог пада и требаће им времена да увиде где се налазе.
      За владику Артемија грешиш, он не општи са новокалендарцима јер њега ниједна од помесних цркава светског православља више не признаје за епископа јер подржавају одлуке сабора СПЦ. Врло лако може да се деси да се нађеш са владиком Артемијем у истој Цркви. Време ће показати.
      Овај народ што се крстио – крстио се. Помоли се за њих, као и за све остале у светском православљу да их Господ води правим путем и дарује им спасење.
      И братски те молим, престани да псујеш, није то добро за тебе, а ни за оне што читају и слушају те речи. Господ да те помене у Царству своме!

      • православље каже:

        Кад кажем игром случаја, мислим Промислом Божијим си био у РЗЦ.

  11. Vukman Cejovic каже:

    Brate u pravu si.
    Izvinjavam se svima na psovkama.

  12. prolaznik каже:

    Par pitanja za brata Aleksandra ….koje sve molitve postoje u crkvi? da li je,recimo,litija vrsta molitve,ili je to samo obicna setnja?.Ako je litija molitva,a sigurno jeste,kako objasnjavas patrijarhovu setnju u katolickoj procesiji(litiji) u Becu 2010? Kako objasnjavas litiju uz ucesce patrijarha i mnogih episkopa i monastva u Sremskoj Mitrovici septembra 2013 sa mnostvom vernog naroda,i u kojoj litiji su ucestvovali fratri,pa cak i protestanske svestenice rame uz rame sa svestenstvom i monastvom? Ako je liturgija vrsta molitve,a jeste,kako objasnjavas liturgiju koju je predvodio patrijarh sa pet ili sest episkopa u crkvi sv.Save u Stokholmu pocetkom oktobra 2014,kojom prilikom su mu SASLUZIVALA tri ili cetiri monofizitska episkopa i kojom prilikom su se svi pricestili iz iste case?.Pretpostavljam da su ti sve ovo poznate cinjenice…zelim da nam teoloski obrazlozis i eventualno opravdas sve ove dogadjaje

    • Миро каже:

      prolaznik, питања су ти на мјесту. Надлежни из СПЦ нека одговоре и нека потврде или демантују Светоотачка предања о јереси и РКЦ.
      Идем редовно у цркву да потражим душевни мир. Учествујем у литијама. До сада се нису појављивали том приликом нико од представника западних цркви. Уколико би такви стали у литију уз благослов локалног свештеника или архијереја изашао бих.
      У томе немам дилеме.
      Други православци како хоће.

      • Vukman Cejovic каже:

        Eto tvoj parijah koji se pominje na liturgiji prilikom osvecenja „svetih darova“ ucestvuje ne samo u litijama sa ekumenistima, nego ucestvuje i u judejskom vjerskom ritualu u sinagogi.
        Valjda bi zbog toga treba da izadjes.
        Ali ne da izadjes pa posle dva dana da se vratis, nego bas da izadjes.
        Izvini sto te poducavam, ali ti pomenu izlazenje, pa ekoh, ajde da te dopunim.

      • Миро каже:

        ….изаћи из процесије литије. Не из православне вјере. Православна вјера је као Божија грађевина, неуништива и вјечна. А то што неки хоће да поткопавају темељ православља биће да себе поткопавају.

      • Ненад каже:

        Миро брате, како мислиш да надлежни из СПЦ треба да потврде или демантују светоотачка предања у јерси. Предања се не потврђују. Као када би морали да потврдимо да ли треба да дишемо или не да бисмо били живи.

      • Миро каже:

        Ненаде не разумијемо се.
        СПЦ треба да се изјасни (надлежни, Синод, патријарх, епископ) да ли треба да слиједе Светоотачка предања или не када су у питању јереси. Свети оци су то јасно потврдили, односно да са јеретицима или отпадницима нема помирења ако руше изворне основне поставке хришћанства на које се залаже православље. Говорим у вези овдје горе поменутих одступања од тих принципа. Нека се јасно опредјеле пред вјерницима да знамо шта даље.

      • православље каже:

        Миро каже:
        09/10/2015 у 7:49 pm
        Нека се јасно опредјеле пред вјерницима да знамо шта даље.

        Па, Миро, они су се већ определили и све је јасно. Патријарх је јавно изјаснио да је екумениста и пацифиста, јавно је учествовао у јеврејском празнику. Владика Григорије је јавно изустио католички симбол вере, владика Игњатије јавно учи студенте јереси итд. Све се дешава јавно и само на овом сајту имаш мноштво текстова који то потврђују. Канони Цркве кажу једно, они раде друго, учествују у јересима и нико не реагује на то. Ето једини је владика Артемије писао о томе и јавно изнео онако како јесте. Шта ти желиш: да они кажу: Да, ја сам јеретик. Не, то су Свети Оци сами увиђали код појединаца и на основу предања Цркве, канона и Светог Писма, одбацивали такве из заједнице. Ко ће њих да осуди? Сами себе?! Видиш да су већина и да су постављали за владике такве какви им одговарају. Сад сам мораш да се уклањаш од јереси. Аверкије Џорданвилски је о томе писао, имаш у књизи Света Ревност. Читај и Светог Филарета Вознесенског (Њујоршког) шта пише о екуменизму.

      • Миро каже:

        Добронамјерно упозорење и савјети.
        Даље.
        Објасните ми колико просјечан православни вјерник познаје црквене каноне да би то знао примјенити у пракси или препознати јерес?
        Да ли кроз литургијску молитву од стране парохијског свештеника може бити препознато уколико том приликом примјењује јеретичке дијелове противно ономе које је утврђено Светоотачким предањима?
        Ако вјерници, незнајући , слиједе владику у јеретичком иступу, ко је за осуду том приликом?
        Коме ће бити стваљен на осуду по Божијем суду? Чији је гријех тежи?
        Водимо рачуна о томе колико вјерници могу препознати саблазан.
        Ја сам само напоменуо да вјерник лако препозна подвалу ако види, рецимо, у литији присуство јеретичког свећеника па да сам одлучи учешће у томе.
        Хвала на савјетима.

      • Хвала Миро, на разумном приступу. Многи данас теже да дефинишу Православље, то спасоносно море милости, својим рационалистичким дефиницијама. Православље је много узвишеније од плиткоумних опсервација данашњих филозофа.

      • православље каже:

        Пошто не може да се одговори испод, за уредника и за Мира, никада се у историји православне цркве није десило да се на јерес затварају очи и да се постављају питања као што су ваша, како осетити, како препознати…У данашњем случају, тј. случају са екуменизмом, сви су подједнако упознати, али и даље тврде да су они који не желе да учествују у тој апостасији, тј. јереси плиткоумни. Када је јерес у питању одувек се знало, да се од јереси уклања. Ако не верујете ником другом, онда бар прочитајте анатеме из 1983. са сабора руске заграничне цркве, па реците да Свети Филарет и епископи око њега нису у праву и упоредите то све са учењем Светих Отаца, па опет реците да нису у праву. Што се већине данас тиче, па и вас двојице, очигледно сте писмени, па се и не можете пред Господом оправдати на начин на који покушавате. Толико.

      • Миро каже:

        Ти ми га дођеш као неки пророк па већ знаш унапред ко ће пред Господом бити осуђен.
        Да ли мислиш на себе?

      • Миро каже:

        Извињавам се. Не „осуђен“ него „оправдан“.

      • православље каже:

        Миро каже:
        Ти ми га дођеш као неки пророк па већ знаш унапред ко ће пред Господом бити осуђен.
        Да ли мислиш на себе?
        Извињавам се. Не „осуђен“ него „оправдан“.

        Пошто је ово све што имаш да кажеш,тј не знаш шта да кажеш па покушаваш да нешто ипак кажеш, наша дискусија је завршена. Не можеш да кажеш да Свети Оци нису били у праву кад су анатемисали јереси и уклањали се од њих тј одбацивали јеретике као јеретике, нити можеш да кажеш да је Свети Филарет заједно са осталим учесницима сабора погрешио када је анатемисао екуменизам и све који у њему учествују. Екуменизам је јерес и то свејерес. Пошто пишеш коментаре, значи писмен си, а покушаваш и да докажеш да си учен и интелигентан, онда због тога и кажем да свако ко је писмен, ко зна шта је екуменизам и да је јерес, неће моћи пред Господом рећи да није знао. Ја не судим, не осуђујем и не оправдавам или оправдавам, само кажем да свако ко је ових чињеница у вези јереси и како се према јереси поставити свестан, не може рећи: нисам знао. Друга ствар је ако неко нешто неће да зна, тј прави се да не зна или још горе изврће чињенице свесно. Збогом.

  13. Izdajnici ekumenske ideje, prelaze u „pravoslavlje“ dajući na značaju isključivosti te verske konfesije…

  14. Свештеник Михаило Микић каже:

    Маните се људи поповања и празних разговора који воде само свађама и неспоразумима због тога што свако воду тјера по своме знању и умећу на свој млин.
    Зато не судите да вам се не суди!

    По људским мерилима сви коментатори имају право на своје мишљење и свако је у праву и кад није, а знамо из искуства Цркве Христове да Истина само једна има, и да Истине без Истине не може бити. Због тога научимо прво себе да поштујемо и волимо да би смо тако могли и друге да истински поштујемо и волимо, јер онај човјек који не поштује и не воли себе тај не може истински ни друге да поштује и воли!

    Није наше да водимо бригу о спасењу не покајаних грешника који неће ни Цркву Божију да послушати а камо ли нас грешнр, већ да гледамо себе и спасење своје и својих ближњи и драги који нису попут окорелих јеретика тврди на ушима својим. Божија мјерила су другачија од људски. Зато дајмо из љубави са вером и надом Богу Божије а цару царево!

    Проповједајмо у време и невреме Ријеч Божију, јер ми никада незнамо на какву ће земљу и људско срце она да падне, а осим тога људи снују а Бог одлучује шта ће с’ нама бити!

    • Ненад каже:

      Оче Михајло, па ваљда су овакве расправе и пожељне да би они који можда не знају неке ствари или догађаје били упознати са истим. Људи оправдавају екуменизам или се праве да га нема, из незнања, страха за себе, страха од осуде околине, пријатеља, родбине….

  15. Ненад каже:

    Православље Живот Вечни каже:
    09/10/2015 у 7:19 pm

    Вама је све просто и једноставно. Реците зашто урличе овај демон каже јасно да му смета Православље и Ваљка која је члан Московске патријаршије? По вама она није православна, већ је члан ССЦ. Зашто демон не виче да му сметате ви око Акакија

    Ако сам добро разумео Вашу опаску на мој коментар, Ви тврдите да иако је СПЦ органски члан ССЦ , неки епископи нису чланови те организације ?

  16. Ненад каже:

    Православље Живот Вечни каже:
    09/10/2015 у 7:19 pm Зашто демон не виче да му сметате ви око Акакија

    Ја Акакија уопште нисам поменуо, не знам одакле Вам он на памети. Очигледно Вам више смета Акакије него било која секта из ССЦ. И на крају, да ли Ви контактирате са демонима када знате , на пример, да му не смета Акакије и људи око Акакија ?

  17. prolaznik каже:

    Pravila pravoslavne crkve koja su sadržana u sveštenim kanonima i dogmatima,a koja su definisana na svetih sedam vaseljenskih sabora i devet pomesnih-sacinjavaju temelj na kome je zasnovana naša sveta crkva.Svi oni,koji misle da mogu da menjaju nešto,da preinačuju,da izbacuju,da ubacuju,da koriguju,čine veliku grešku,bilo svesno,bili nesvesno.Svi mi,koji ovde diskutujemo,imamo neko svoje mišljenje o crkvenim stvarima,i naša se mišljenja često i ne slažu…ali očigledno je da je istina samo jedna.Dakle,uopšte je nebitno naše pojedinačno mišljenje,razmišljanje,shvatanje,doživljavanje određenih crkvenih pitanja…bitno je samo kako je to rešeno saborima i kako sabori tumače pojedinačna pitanja,obzirom da su bogonadahnuti sveti oci,kao najveći autoriteti crkve,sve u saglasnosti i jednomisliju,uobličili sva pitanja.Doktrina i učenje crkve tokom ovih 2000 godina nas uče da je crkva upravo i opstala zahvaljujući striktnom pridržavanju svih pravila i kanona,jer bez toga crkva postaje bezblagodatna zajednica,pa makar spoljašnje gledano ima sva obeležja crkve.Mislim da niko ,ko je i elementarno upoznat sa ustrojstvom crkve,ne smatra da su RKC i razne protestantske denominacije- crkva.Oni sebe doživljavaju kao crkvu,oni su u to ubeđeni…ali,oni nemaju esenciju,nemaju suštinu,istinu,jer su odbacili sve ono što su sveti oci davno,davno definisali,odredili,napisali,kanonizirirali,odogmatili…i predali nama!Pošto u pravoslavnoj crkvi ne postoji pojedinačni autoritet,kao što je to u RKC,pa makar kako uvažen,poštovan,cenjen,učen,obrazovan i sl…da nešto samoinicijativno menja i uvodi u praksu,jer kako rekosmo NE POSTOJI NIKO koji bi bio iznad SABORNOG MIŠLJENJA CRKVE.Svako onaj ko misli da može,sme,ima pravo(bilo da je patrijarh,episkop ili teolog) da menja u bogonadahnutom poretku crkve nešto što je u suprotnosti sa ustaljenim pravilima…taj zapravo uvodi jeres ili raskol,bilo svesno,bilo nesvesno.Crkveni pastiri imaju mnoštvo zadataka,ali na PRVOM mestu je ČUVANJE ČISTOTE PRAVOSLAVLJA i besprekorna primena u praksi svih onih pravila koja su temelj naše vere.Naš zadatak,kao pojedinca,koji je zabrinut i brižan za svoju veru ,je,između,ostalog -da proveravamo naše pastire,kako oni primenjuju u praksi sve te odredbe,da li odstupaju,da li se pridržavaju,kako uče narod i sl….jer mi kao verni narod NE SMEMO da budemo samo nemi,nezainteresovani,indiferentni posmatrači crkvenih zbivanja…i sam Gospod nam je u svojim božanskim propovedima otkrio da postoje SAMO dve vrste crkvenih poslenika – najamnik i pastir…da nas ne bi ostavio u nedoumici oko prepoznavanja i razlikovanja jednog od drugog…Gospod je lepo,kristalno jasno opisao kako se ponaša pastir,a kako najamnik.Apelujem na sve diskutante,da dobro razmisle,da li su njihova razmišljanja,stavovi,shvatanja u potpunoj saglasnosti sa SABORNIM UMOM SVETIH OTACA,kao najvećim AUTORITETOM u pravoslavnoj crkvi,

    • Ненад каже:

      Било је 10 помесних сабора. Анкиријски 314.год, Неокасеријски 315. год, Гангрски 340; Антиохијски 341; Сардички 343; Лаодикијски друга половина 4.в; Цариградски 394; Картагенски 419; Цариградски прводруги Сабор 861 и Велики Сабор у Св. Софији 880. године. Такође, правила су садржана у канонима светих отаца:
      Св. Дионисија Александријског, Св. Григорија чудотворца и да не набрајам даље. Књига „Свештени канони Цркве“, може се купити у продавницама СПЦ. Било је и окружних посланица , како на пример Окружна посланица из 1756. године

      ДРУГИ СИГИЛИОН (Окружна Посланица)
      Патријарха Васељенског Кирила из 1756. године

      Најчаснији Клирици Наше Христове Велике Цркве и остали побожни Јереји и Најпреподобнији Јеромонаси, појци у црквама града нашег, сви који следите Неботајника Павла који вели: ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!

      Поводом нових саблазни које су произвели паписти, а које се тичу измене наше Свештене пасхе и календара – ОДЛУЧЕЊЕ ОД ЦРКВЕ:

      Јереј или мирјанин, који прими григоријански календар – да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да се не распадне но да пребива у вечним мукама. Камен и гвожђе нека се распадну и распу, они неће никад и никако. Да наследе губу Гијезијину и вешање Јудино, да буду на земљи као Каин – стењући и тресући се – и гнев Божији да им лежи на глави, да им удео буде са Јудом и богоборним Јудејима. Земља да се отвори и да их прогута као Дафана и Авирона. Анђео Божији да их прогони са мачем у све дане живота њиховог: да подлегну свим проклетствима Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама вечног огња. Амин.
      У години спасења 1756.
      КИРИЛО, Божијом милошћу Архиепископ Константинопоља (Новог Рима) и Васељенски Патријарх
      МАТЕЈ, Божијом милошћу Папа и Патријарх великог града Александрије и судија васељене
      ПАРТЕНИЈЕ, Божијом милошћу Патријарх светог града Јерусалима и целе Палестине

  18. Ненад каже:

    ЈОШ ЈЕДАН ПРИМЕР:

    (Копија рукописа који се налази у библиотеци Лавре св. Атанасија Великог у Светој Гори)

    Посланица из 1583 г.
    Јеремија, милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски – Новога Рима и Васељенски Патријарх.
    Пошто је црква старога Рима, која као да се радује због сујете својих астронома, несмотрено изменила прекрасне одредбе о светој Пасхи (Васкрсу) којих су се придржавали хришћани, и које су установили и одредили 318 Светих Отаца Првог Светог и Васељенског Сабора Никејског, које су поштовали хришћани свих земаља и по којима су празновали – тога ради појавила се саблазан. Јер су пред нашу Смерност стали људи Јермени, питајући о пракси празновања, пошто и њих присиљавају да приме ове новотарије.
    Због тога смо и морали да кажемо шта су о овоме установили Свети Оци. Наша Смерност, размотривши ствар заједно са Најблаженијим Патријархом Александријским и Најблаженијим Патријархом Јерусалимским и другим члановима Синода, у Духу Светом, разјашњавајући оно што су о овоме одлучили Свети Оци, одређује:

    Константинопољски Јеремија, Александријски Силвестер, Јерусалимски Софроније и други Архијереји Синода (Сабора). Решење овог Светог Сабора са епитимијом:
    Ко не следи обичаје Цркве о Светој Пасхи (Васкрсу) и месецослову (календару) онако како су нам предати од Седам Светих Васељенски Сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати Грегоријанску Пасхалију и Месецослов, тај – пошто се, као и безбожни астрономи, супроставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби – нека буде анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних. Ви, православни и благочестиви хришћани пребивајте у ономе што сте научили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да бисте сачували отачку веру и исповедање; чувајте се и пазите ових, нека вам помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше Смерности буде са свима вама. Амин.

    Објављено 1583. године од овлапоћења Логоса, новембра 20. индикта 12.

  19. Vukman Cejovic каже:

    Moram nesto ovdje da napisem.
    Ja sam zilot i pripadam istinskoj Hristovoj Crkvi, ali sam svojim pisanjem ovdje neke ljude mozda nepravedno osudio ili pretjerao u osudama.
    Zbog toga zelim da se svima onima koje sam uvrijedio na pravdi Boga javno izvinem.
    Ja mogu da sudim djela izdaje u Crkvi, ali nisam pozvan da budem niciji licni sudija i eto molim za oprostaj svakoga koga licno osudih.

  20. Vukman Cejovic каже:

    Uredniku su demoni veci autoriteti od Svetih Otaca.
    Po toj logici ima demina koji ricu i kod protestanata i kod blesave Urijele u Njemckoj a cini mi se da demoni ricu i kod adventista, sve govoreci „svjat, svjat,svjat“.

    Da rezimiramo.
    Po logici urednika ovog portala, ako se u nekoj filijali svetskog saveza crkava (SATANSKA CRKVA PAR EXELANS NA KVADRAT) pojavi neki demon i pocne da lelece, onda ta religiozna udruga vise nije clan svetskog saveza crkava.
    Ajmo onda da pustimo Svete Oce i da slusamo sta ce demoni da nam kazu.
    Tamo dje oni lelecu je crkva. Tako kaze urednik ovog portala.

    • Ви, Вукмане, ћете, да би доказали истинитост свога рационализма, морати цело Предање Цркве да одбаците. Никада нисте читали тумачење Јеванђеља о исцељењу бесомучних? Нисте читали о томе како су Скевини синови настрадали? Ви ћете и то Јеванђеље морати да претумачите, јер не доприносе ширењу идеологије Ваше заједнице.

      • Vukman Cejovic каже:

        Nemoj brate da mi persiras, mozes sa mnom biti per du.
        Meni se cini da si ti mnogo veci racionalista od mene, jer ta vasa nauka o blagodatnosti jeretika, dok im Vartolomej masonski i konstatinopoljski ne udari pecat je upravo racionalizam.
        Vidi, ja bih mnogo volio da nisam u pravu, nego da si u pravu ti i vladika Artemije.
        O koliko bi mi onda lakse bilo.
        Ali, bez da zavrnem mozak, da ga potpuno iscasim, ja tu vasu filozofiju ne mogu da primim, jer nije u saglasnosti sa ucenjem Svetih Otaca i sa ucenjem Crkve.
        I nije u saglasnosti sa zdravim razumom. Ja sebi ne mogu iscasiti mozak, zato sto je 45 vladika u SPC sebi iscasilo mozak.
        Mi cesto puta nekome moramo pokloniti povjerenje, pa sam ja odlucio da ga poklonim onim svetiteljima koji su zivjeli u nase vrijeme i koji su bili svjedoci ovih desavanja, onda kada su oni mnogo bezazleniji bili.
        Ili bih mozda trebao da poklonim poverenje onoj grupi od 45 vladika iscasenih mozgova.

        I eto cuda ovi sveti ljudi zadnjih vremena, SVI REDOM su ucili da ekumenisti nemaju blagodati i da nisu Crkva.
        Da pocnem redom:
        1. netrulezli sveti Glikerije Rumun.
        2. netrulezni i sveti Jovan Rumun.
        3. netrulezni i sveti Jovan Sangajski.
        4. netrulezni i sveti Filaret Voznesenjski, cije se mosti kriju.
        5. netrulezni i sveti Konstatin.
        6. sveti Nikolaj Velimirovic, koji je htio da stvori srpsku zagranicnu Crkvu i zbog toga bio u pregovorima sa GOH.
        7. sveti Justin Popovic, koji je pola godine pred smrt napustio SPC a koji godinama nije pominjao srpskog patrijaha. Covjek koji je decenijama bio u kucnom pritvoru u manastiru Celije.

        Vidi, svi ovi ljudi su zivjeli u nase vrijeme i sve njih je Gospod proslavio sada skoro. Pet netruleznih mostiju ljudi koji su za zivota bili sveti su razlog da im vjerujem, jer ono sto su oni ucili je 100% u saglasnosti sa onim sto ucahu sveti oci.

        Sa druge strane ti i Artemije imate svoje argumente, tipa, „demon lelece, evo ljudi blagodati. drugi argument vam je neki prevarant po imenu „sveti Porfirije“ i ostala novokalendarska „sveta“ kompanija.
        Ja vama ne mogu braniti da u to vjerujete, ali ta filozofija nema zive veze sa Svetim Predanjem.
        Bez ljutnje, skoncetrisite se malo i videcete da ste u prelesti velikoj.

    • православље каже:

      Највећи проблем код ЕРП у егзилу је то што су они свесни да је екуменизам јерес, али не могу да се отргну од екумениста. Да могу да се отргну они су не би ни звали епархија у егзилу. Исто се десило скоро у Канади, део верника са једним ђаконом се одвојио због „нарушавања канонског поретка“, што су свргли владику Георгија, па су тек онда ту додали разлог екуменизам. А, шта је било са екуменизмом раније? Тек сад су га видели? Међутим, ја се надам и молим да ће се ЕРП коначно отргнути од екумениста јер се тренутно налазе у неканонском статусу, нити опште са екуменистичким црквама нити хоће да буду са антиекуменистима.

  21. Vukman Cejovic каже:

    Jedno pitanje za sve ove koji kazu da neko ko je u svetskom savezu crkava moze imati Duha svetoga!

    Zasto se neko ko je protiv svoje volje ubacen u SSC ne buni protiv toga?

    Eto ako neki vladika ima Duha Svetoga, logicno bi bilo da njemu savjest ne bi dozvoljavala da bude u SSC, nego bi se makar bunio, ako nista drugo.

    Covjek ispunjen Duhom Svetim bi na jednu takvu OCIGLEDNU gadost zestoko protestvovao, jednom, mozda dva puta aj da kazemo i sto puta.
    Kada bi taj covjek koji je sluga Boziji, koji je Episkop Hristove Crkve vidio da to ne pomaze, onda bi Duhom svetim shvatio da je on u zajednici sa neprijateljima Hristovim i onda bi se NARAVNO od takvih odvojio.

    Ili mozda mislite da bi mu Duh Sveti rekao:
    Sjedi jadan, nemoj da strcis, nastradaces, cuvaj polozaj, ne budi blesav, ponasaj se diplomatski i vidji kako ce situacija da se odvija.“

    Sta mislite da li je isti Duh mucenika prvih vekova, Duh koji je svete Apostole vodio ka mucenistvu, i onih koji danas diplomatski ostaju u SSC.

    Ne bih nikoga da vrijedjam, jer bolesnome se ne valja sprdati, ali koliko covjek treba da bude zombi, da ne vidi da tamo gdje je SSC Crkve nema, niti moze biti.

    Ne postoji trik koji ovo moze promijeniti.

  22. Не треба мешати бабе и жабе…екуменизам је нешто што дискредитује и компромитује Православну Цркву али не може да је лиши благодати све док Црква не изврши прељубу у смислу пуног канонског општења са неким из ССЦ или са Ватиканом!
    У том смислу је Еп Артемије потпуно исправно сишао у катакомбу ,престајући да помиње Патријарха следујући Аву Јустина…Руска катакомбна Црква је такође на исти начин пружала отпор бољшевицима и обновљенцима и у време Стаљина имала око 40 000 000 верника на нивоу СССР-а ….
    Као што се жени ,јавним изобличавањем и патријахалниом средином и на све друге начине брани да она изврши прељубу тако се катакомбним отпором спречава да Црква учини духовну прељубу са другим боговима…
    Резултат те борбе је и повратак канонског Богослужбеног поретка у Епархији Жичкој где је због 30 ак катакомби сломљен отпор банде паписта и мисаџија која на мала врата покушава да Србима уведе усташку мису у Богослужење!
    Наравно са екуменизмом је теже зато што је народ неизграђен у вери и недовољно обавештен не разумевајући погубност тих екуменистичких контаката јер му је од 1918. усађивано југословенство за разлику од наших старих који су били неписмени па су знали да католици ,швабе ,протестанти НИСУ ЦРКВА!

  23. prolaznik каже:

    Brate Aleksandre,vidim da si zabrinut za sveukupno stanje u Crkvi i da pravilno sagledavaš ekumenizam,kao najveću i verovatno poslednju jeres u istoriji.Teško ti je da prihvatiš da je SPC u ekumenizmu već poodavno,i da ne postoji šansa da izađe iz toga.Pretpostavljam da znaš da je jedan od razloga zbog čega se ep.Artemije odvojio od SPC i činjenica da je SPC organski član SSC…ako nisi dovoljno upoznat sa suštinom SSC,prouči Statut i Povelju te organizacije,pe ćeš videti o čemu se radi.Kao što rekoh SPC je organski član SSC,a to znači da potpisuje i prihvata sve odluke,preporuke i odredbe te organizacije.-dok,RKC je samo pridruženi član i posmatrač…nema obavezu bilo šta da potpiše.Samo radi podsećanja da pomenemo da je stav i mišljenje SSC da su svi njeni članovi deo Crkve i da je potrebno da se kao takvi ujedine u jedinstvenu Crkvu.Njihov stav je da je prioritet svih njenih članica,da što pre oforme tu jedinstvenu crkvu u kojoj će biti punoća blagodati,zanemarujući činjenicu da je Crkva davno osnovana i da već 2000 godina ima punoću blagodati.Začuđuje činjenica,da su takvu formulaciju POTPISALE sve pomesne pravoslavne crkve,bez protivljenja,kritike,otpora i sl. Dakle,činjenica da je neko član SSC govori,da taj prihvata jeretičko učenje te organizacije,koja otvoreno i nedvosmisleno uči,da Crkva Hristova tek treba da se oformi!! Zamisli…oni uče da su svi ti pojedinačni njeni članovi(bilo organski bilo pridruženi) još uvek nepotpuna crkvena organizacija koja će tek definitivnim ujedinjenjem postati.CRKVA HRISTOVA sa punoćom blagodati.Ako ti ovo nije dovoljan dokaz ,ako još imaš neke sumnje,preporučujem ti,da pažljivo proučiš osnove učenja SSC,pa onda izvedi zaključak.Inače,SSC, čini mi se ima nekih 350 članica(članova),od kojih je jedna i SPC.

    • православље каже:

      СПЦ је у Светском Савезу цркава од 1965. а то је већ 50 година. Владика Артемије је „сишао у катакомбе“ пре 5 година. То нема никакве везе једно са другим, мада може да буде само један споредан разлог. Свакако ја признајем то што се одвојио па макар и сада и ценим његово страдање на Косову.
      Грчка црква је увела нови календар и у екуменизму је већ око сто година. Исто имамо и у Румунији и у Бугарској. Погледајте колико има Румуна старокалендараца, а сада имају и мошти Светог Гликерија.
      Даље, руска загранична црква је организована јер је московска патријаршија сарађивала са бољшевичким безбожним властима и била је у тзв. сергијанизму и још увек је. Ко има очи и уши, нека види и чује, а ко неће…неће

    • Мени је потпуно јасно да те Епископе није н и изабрао верни народ са монаштвом и свештенством него државна и црквена мафија …Потпуно је јасно да сви они то све потписују и ко зна шта траде кад оду тамо далеко од очију верних?
      Али они нису учинили ПРЕЉУБУ ни са једном од наведених јереси из ССЦ иако су тамо формално потписали да јој признају ово или оно..
      Кључно је питање следеће : Да ли се треба потпуно одвојити од Цркве из било ког разлога(календар,пасха,богослужбени језик,екуменизам,новотарије итд.) пре него Црква падне у пуно канонско општење са неком јереси? Одговор на ово питање је , по мом скромном мишљењу, дао Еп Артемије оставши у јединству са СПЦ али сишавши у катакомбе и престајући да помиње мафијашку јерархију која ни своје сопствене саборске одлуке више не поштује и не спроводи!
      Да ли је наша Црква жива личност Невесте Христове или некакав правилник који реагује на сваку „повреду пословника“?
      Другим речима, ако би сад сви Србии прешли код Еп. Артемија једино решење за Цркву било би свргавање отпале јерархије!

      • православље каже:

        Не разумем какво ти је то „канонско јединство са јереси“. Откад то постоји? Мислиш да се јеретици из ССЦ причешћују у СПЦ? Они се не причешћују. А, остали назови хришћани немају благодати, па немају ни причешће. Како да се причешћује Христовим телом и крвљу онај који у Христа не верује? Какво ти мислиш да треба да буде јединство са јеретицима да би неко пао у јерес? Није ли одувек било да онај ко јавно исповеди јерес, да је јеретик? Нисмо ли имали безброј таквих случајева, али теби није јасно да нема ко да их осуди? Сами Себе да осуде? Па нису толико поблесавили. Црква је тамо где се исповеда Истина, а тамо где кажу да има 350 истина и да и јеретици имају неку истину, тамо Цркве нема. У Симболу Вере се каже да је Црква само једна.

  24. Vukman Cejovic каже:

    Kako nisu ucinili preljubu, ako su usli u sastav svetskog saveza crkava i po cijenu zivota nece da odatle izadju.
    To bi isto bilo kao kada bi rekao, „udala se Djekna i nema te sile koje ce je od muza odvojiti, ali ona je jos uvijek neudata“.

    SPC se vjencala sa satanom i taj brak nije formalan nego vrlo vrlo ozbiljan brak, jer da je neozbiljan ne bi trajao 50 godina.
    Tim brakom SPC je prestala biti Crkvom.
    Tvoje pitanje, da li se onda treba odvajati od Crkve je zbunjujuce, jer SPC nije vise Crkva.
    Vjencajuci se sa satanom ona je otpala od Hrista.

    Zamisli ti sad, imas svoju zenu i nosi tvoje prezime recimo „Statimirovic“.
    I onda ti se zena preuda za nekog Isaka Isailovica i oni podju u opstinu i zvanicno se vjencaju.
    I ona sa tim Isakom zivi preko 50 godina a ti je jadan zoves da se vrati i kazes joj „zeno vrati se volim te“ a ona ti kaze „vratila sam se druskane, ali sam jos uvijek samo formalno vjencana sa Isakom, mi ne zivimo zajedno, ali pet sest puta godisnje se sretnemo i onda se po jedno dva tri puta kresnemo a ostatak vremena provodimo gatajuci, skacuci preko vatre i razmenjujuci bratske celive sa mojim Isakom i njegovim pajtasima. Tako ti se muzu moj, lizemo do besvijesti, jer to je dobro za ekologiju i za mir u svijetu.“
    I onda ti dodje neko i kaze „ooooo pobratime, kako ti imas vjernu zenu“.

    Sta bi ti tome, sto ti tako kaze uradio?
    Bi ga klepnuo po usima i rekao „mrs idiote, zajebavas li ti to mene“.
    Eto, ja tebe necu klepat po usima, ali razmisli malo o ovome.

    Nema ljutnje za ovo „klepanje po usima“.
    To se ja salim.

  25. Vukman Cejovic каже:

    Kakvim se sve oni trikovima sluze, to je nevjerovatno.
    Evo sta oni pricaju:

    1. Mi smo tamo samo posmatraci, dakle mi posmatramo, izvidjamo, sta je strasno ako posmatramo.

    2. Onda kada ih uhvatis u lazi, oni kazu. Pa mi smo tamo samo formalno, nista mi potpisali nismo i nista nas tamo ne obavezuje. Tu i tamo malo diplomatisemo, ali u sustini to je sve za dobrobit srpskog naroda (Amfilohije) i odatle se moze izaci tek kad sve pravoslavni sabor o tome odluci (Bulovic + Amfilohije) a i moramo tamo biti da ne bi Vartolomej, kucko mu se mesa napoteza, kakvu stetu napravio (patrijah Kiril).

    3. Znamo da je to satanska crkva, aliiiiiiiiiii!!!!!

    4. Bas me briga ako je tamo patrijah ili par vladika, ja sam protiv i ja nisam tamo.
    (A to sto Duh Sveti ne silazi kada se pominje patrijah jereti, sta cemo o tome).

    5. Oni su tamo, ali se zajedno ne mole.

    6. To sto na istom oltaru molitve uznosi papa, Vartolomej, pobornih sive, Dalaj Lama i africki prizivac duhova se ne vazi, jer pravoslavni to rade bez epartehilja.

    7. To sto liturgiju zajednicki sluzi Vartolomej i papa, ni to se ne vazi, jer papa ne sluzi u oltaru, nego izvan oltara. Tako ti je to, a cak i ako bi papa bio u oltaru, onda je jeres samo ako se obadvojica zajednicki mole kada stoje na lijevoj nozi i kada zacepe desnu polovinu nosa.
    Eto tako.

    8. Cak i da je sve tako i da se Vartolomej posere na sred oltara on je i dalje blagodatan, jer jos nije saborski osudjen a kad ce ne znamo.

  26. prolaznik каже:

    Potpisivanje svih odluka unutar SSC nije beznačajna stvar,i nije formalna,kao što to misli Aleksandar-ona je obavezujuća!Kada neka pomesna crkva upadne u jeres,tada se treba striktno pridržavati svetih kanona,koji jasno i nedvosmisleno kazuju sta treba činiti.Članstvo u SSC samo po sebi je već jeres… da ne ponavljamo ono što smo ranije napisali…SSC smatra da su sve sada postojeće članice nepotpune i da će tek njihovim konačnim sjedinjenjem sve zadobiti punoću blagodati i da će se tek tada,definitivno formirati CRKVA HRISTOVA ! ! Da li iko,ko ima i elementarno poimanje šta je Crkva,može da se složi sa gore navedenom konstatacijom koja čini srž učenja SSC.Pazite…oni uče da CRKVA HRISTOVA tek treba da se oformi !? Ko pametan može sa ovim da se složi,akamoli da zvanično potpiše ovakav sramni akt.Ne verujem,da bi bilo ko od nas diskutanata učinio tako nešto…ne verujem ni da bi Aleksandar tako nešto potpisao u ime svoje Crkve. Činjenica da ep.Artemije ne pominje zvaničnu jerarhiju SPC,tj Patrijarha,je pravilna,jer tako nalaže 15.pravilo Prvodrugog carigradskog sabora.Inače,pominjanje arhijereja na liturgiji označava da je ta osoba u POTPUNOM JEDINSTVU sa tim arhijerejom,dok nepominjanje arhijereja znači da ta osoba nije sa njim u jedinstvu,niti da pripada crkvi dotičnog arhijereja.Naime,sveštenoslužitelj kada na liturgiji pominje ime arhijereja(patrijarha),TIME POKAZUJE DA SE POKORAVA NJEGOVOJ VRHOVNOJ VLASTI ,.KAO I TO DA JE ON NJEGOV SASLUŽITELJI NASLEDNIK U VERI I SVETIM TAJNAMA. I na kraju da pomenemo nešto iz knjige PRAVILA PRAVOSLAVNE CRKVE gde se kaže sledeće: „SAMOVOLJNO ODSTUPANJE JEDNE POMESNE CRKVE, I SAMO OD JEDNOG PRAVILA,OPŠTE PRIZNATOG I PRIMLJENOG VASELJENSKOM CRKVOM,STAVLJA DOTIČNU CRKVU U POLŽAJ RASKOLNIČKE ZAJEDNICE,I ONA PRESTAJE PREDSTAVLJATI SOBOM DEO JEDINE CRKVE HRISTOVE.“ Pitanje za sve….Da li je uvođenje novog kalendara odstupanje od pravila Pravoslavne crkve? Da li je ekumenizam jeres,i ako jeste,da li se od njih treba odvojiti? Da li je učešće u SSC jeres,obzirom na stav iste po pitanju Crkve Hristove? Da li onaj ko javno ispoveda da je ekumenista,i stremi tome,može da se smatra pravoslavnim?

    • православље каже:

      Већ смо одговарали сто пута на та питања на овом сајту и дискутовали до исцрпљености. Све је потпуно јасно, међутим појединци и даље тврде да смо ми плиткоумни. Тврде да је екуменизам јерес од које се не треба одвајати и епископи који исповедају јерес јавно су и даље епископи и кроз њих стиже благодат свеједно, нема везе што су у јереси, а ни то што смо 50 година у ССЦ ни то нема везе и што ни не мислимо да се избавимо одатле. Каноне и предање, то све мачку о реп, јер ми смо у љубави са свима. Љубав је изнад свега, па и јереси.
      Све су изврнули. Овакво стање још никад у историји Цркве није било. Нису могли Цркву на груб начин да униште, а сад мисле да могу на финији начин, перфиднијом обманом. Међутим истинска Црква ће постојати, како је Господ и обећао, али ће бити на земљи онако мала каква је била у првим вековима. Само понегде на земаљској кугли ће светлети у тами мали пламичци.

  27. Vukman Cejovic каже:

    Ljudi sto je ovo, vladika Artemije ispovijeda vjeru kao ziloti.
    Slava Bogu: https://www.youtube.com/watch?v=5OjarQjdNbc

    • православље каже:

      Хвала брате што си поставио оба видеа. Овај са братијом Есфигменцима је одличан.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s