Страшни Суд над Богом

13186_694055697390552_1918876180016340093_n

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него , данас; никада мање Бога него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу; да ли се ико сећа да је земља икада рај била? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је – распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име, ако не ђаво? Но шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никад није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али га тамо распели нису. А ми смо Га распели! Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог …

У зеницу душе моје, браћо, упило се као змија злобно питање и злурадо ме пита: зар је човек икад био добар, кад је могао Христа распети? – Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? – Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог Петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: јеси ли и сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?

Заборавите све дане пре и све дане после Великог Петка; сведите човека у границе Великог Петка – није ли он зеница свију зала, тркалиште свих искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста – лудило земље?

Ни Страшни Суд, браћо, неће бити страшнији од Великог Петка. Не, он ће несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни Суд за Бога; суди Му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује Га са 30 сребрника. Христа за 30 сребрника! – Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?

Данас је човечанство осудило Бoга на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни Суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судије свет није видео. Исмејан је Бог страшније него икад. „Ад всесмехливи“ уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај који се никад смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали да плаче. Посрамљен је данас Онај који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај који је донео Живот Вечни. – Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?

Крст, најсрамнији дар, даровали смо Ономе који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очисти од губе, зар Му за то крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар за то да би видео начинити крст и распети Га на њему? Мртваче, Он те васкрсао из гроба, зар за то да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо, за коју Га од њих дарујемо таквом горчином?

„Људије моји, что сотворих вам? – не испуних ли Јудеју чудесима? не васкрсох ли мртваце једном речју? не исцелих ли сваку болест и недуг?… Шта ми ви дајете? За исцељења – ране ми дадосте; за живот – убијате ме и распињете на дрвету“…

Велики Петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је по мало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду – сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану пригрлили. Да, сатану. Јер је у светом Еванђељу речено: „И по залогају уђе сатана у Јуду“. По каквом залогају? – По залогају који му Христос даде; по Причешћу; по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса?

Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш. Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свим чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду – среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда да мене и тебе не учини издајицом и Христоубицом, мене, који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с Оним који је и делима и речима учио да не треба носити ни сребра, ни злата. А ја? А ти? – Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом, знај да си кандидат за Јуду. Не питај: да нисам ја Господе? – јер ћеш несумњиво чути одговор: да, ти каза. – Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог направило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом, већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и самог човека.

Смрт је страшна тајна, браћо, но најстрашније је кад људи предају Бога на смрт и желе да Га потпуно убију, сасвим униште, да сав буде мртав, сав без остатка. Данас је дан када су људи страшни за Бога, јер муче Бога као што Га нико никад мучио није; јер пљују Бога као што Га нико никад пљувао није; јер бију Бога као што Га нико никада био није. Нека умукне све што се човек зове! „Да молчит всјакаја плот человјеча!“ Нека се нико не хвали човеком, нека се нико не хвали човечанством, јер, гле, човечанство не трпи Бога у својој средини, убија Бога. Зар се таквим човечанством хвалити? Нека се нико не хвали хуманизмом! Ах, та то је све само – сатанизам, сатанизам, сатанизам …

Данас су не ђаволи, не зверови, не шакали, већ људи исплели венац од трња и на главу Христову метнули. Трновим венцем ките Онога који је човека окитио бесмрћем. Трнови венац плете човечанство око главе Онога који је венац од звезда исплео око земље! Трнови венац за Христа плетем и ја, и ти, пријатељу, ако сам среброљубац, ако сам блудник, ако сам прељубочинац, ако сам богохулник, ако сам клеветник, ако сам оговарало, ако сам пијаница, ако сам немилостив, ако сам гневљив, ако грешне мисли мислим, ако нечиста осећања имам, ако вере немам, ако љубави немам. Сваки грех мој, сваки грех наш, трн је који умећемо у проклети венац што избезумљено човечанство непрестано плете око главе Господа Исуса.

У мучењу Бога, човек је немилосрднији и од ђавола. – Ви не верујете? Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваху у лице, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице… Господе, зашто им се уста не огубаше и у рану не претворише? Не зато ли да би нас трпљењу и кротости научио?… Пљуваху оно дивно, оно благо Лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? – да, више него сва блаженства, јер је у том кротком Лицу – свеколико вечно божанство, сваколика вечна радост … Пљуваху оно светло Лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно Лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. – И ви се хвалите човеком? Ох, свијајте заставе, мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се толико стиди себе као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња… Људи пљују Бога – има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога – има ли што сатанскије од тога? Браћо, ако нема пакла, требало би га измислити, измислити за људе, само за људе…

Њега, Творца и Спаситеља пљују и бију, а Он кротко и ћутке подноси све. – Имаш ли изговора ти који сваку увреду увредом враћаш? који зло злом враћаш? који кунеш када те куну? и мрзиш када те мрзе? Враћајући зло злом, ти Господа Христа пљујеш; мрзећи оне који тебе мрзе, ти Христа бијеш и мучиш; враћајући увреду увредом, ти Господа Исуса срамотиш, јер Он то чинио није.

И кротког Господа Пилат предаје на распеће. А људи Га воде од митарства до митарства, од муке до муке, од поруге до поруге. И поруганог Бога – распињу; прикивају Га за крст.

Зар клинце забијате у руке Христове, у руке које су толике болеснике исцелиле? толике губавце очистиле? толике мртве васкрсле? Зар да умукну уста која су говорила као што човек никад говорио није? Јаире, где си? Лазаре, где си? Удовице наинска, где си да заштитиш Господа твог и мог? Зар распињете Њега – наду безнадежних, утеху неутешних, око слепих, уво глувих, васкрсење мртвих? Зар клинце забијате у те свете ноге, које су мир носиле, које су благовестиле, које су по мору као по суву ходиле, које су хитале ка свима болесницима? ка Лазару мртвом? ка гадаринском бесомучнику?

Распет је Бог. – Јесте ли задовољни, богоборци; јесте ли срећни, богоубице? Шта мислите о Христу на крсту? – Варалица је; немоћан је; саблазан је; „ако си Син Божји, сиђи с крста! Аха, ти што храм за три дана подижеш, помози сам себи, и сиђи с крста!“

А шта мисли Господ са крста о људима под крстом? – Оно што само Бог љубави и Бог кротости мислити може: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде!“ – Ваистину, не знају шта раде са Богом у телу. Зар је Господу било лакше у телу него на крсту? Теже, кажем вам, него када бих ја у свакој пори имао по ђавола. Јер је бескрајно већа разлика између Бога и човека него ли између ђавола и човека, између смрти и Бога него ли између смрти и човека. Спаситељ је осећао ту муку: Његова чиста, безгрешна природа устала је против смрти, и Он на догледу смрти „забрину се и поче tужити: жалосна је душа моја до смрти!“

Када и Бог тужи, када се и Бог жали на смрт, онда реците: има ли за човека ишта страшније од смрти? ишта неприродније од смрти? ишта одвратније од смрти? Смрт је тешка за Бога, а камоли за човека. Од свега, смрт је најтежа човеку, јер претставља највећу удаљеност човека од Бога. Човек у Христу је то осетио и болно исповедио: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ – То вапије Јединородни Син Божји, који је једносуштан са Оцем, једно са Оцем. Није ли то најбољи доказ да је смрт сила која одбија од Бога, удаљује од Бога, разједињује од Бога?

Распели смо Бога. Човече, шта хоћеш даље? Да није разбојника разборитог – не би за те било оправдања. Да није њега – земља би заувек остала пакао. Када су се о Христа саблазнили сви ученици, разбојник Га је исповедио као Господа и као Цара: „Опомени ме се, Господе, кад дођеш у Царство Твоје!“ Разбојник је наша нада, јер је поверовао у Христа као Бога онда када су сви били изгубили веру у Њега, јер је поверовао у Исуса као Господа онда када је Исус био поруган, исмејан, измучен, када је био у најсрамнијем положају, када је као сваки човек страдао и мучио се ужасно.

Но док људи пљују Бога, док људи распињу Бога, дотле сва природа протестује против тога: „И би тама по свој земљи од шестога сата до деветога. И повикавши Исус иза Гласа рече: Оче, у руке Твоје предајем дух свој. И ово рекавши испусти душу. И помрча сунце, а завеса ирквена раздрије се напола. И земља се затресе, и камење се распаде, и Гробови се отворише, и усташе мртва тела светих који су помрли“.

Када су људи довршили своју комедију са Богом, када су умукли – васељена је проговорила, камење је проговорило и показало се осетљивијим од људи, осетљивијим за бол Христов. И сунце је проговорило: повукло је од стида светлост своју са грозне планете наше. Светлост се стидела онога чему су се људи радовали. Мртви су у гробовима чули вапај Христов, и узбудили се, и похитали из гробова, док су живи људи стајали под крстом и мртве душе у телу имали. „Данас се црквена завеса раздире на изобличење безаконика, и сунце зраке своје скрива гледајући Господа распета“.

„Всја сострадаху создавшему всја“. Да – све и сва је саосећало распетоме Господу, све и сва сем – човека, сем људи. Сва је твар и на крсту познала у Христу Бога, и исповедила Га као Бога. И са крста је Христос показао да је Бог. – Чиме? Чимe? Одговором разбојнику. Чиме још? – помрачењем сунца, земљотресом. Чиме још? – молитвом за своје непријатеље: Оче, опрости им,јер не знају шта раде“.

Ваистину, људи не знају шта раде са Христом. Из злобног незнања распели су људи Христа; из незнања Га распињу и данас. „Да су Господа славе познали, не би Га распели“. Кроз кротост и смерност Господ је ушао у свет. Зар није највећа кротост и највећа смерност да Бог постане човек, да обуче себе у трошно, у уско, у ништавно тело људско? Кроз кротост и смерност је и изишао Господ из света; изишао је кротко се молећи за своје мучитеље. Људи не знају Христа, зато Га гоне; не знају колика је то љубав, колика смерност, колика кротост када Бог допушта да Му људи суде, да Га људи пљују, да Га људи бију и, убију.

Страшан је удес Христов и данас на земљи, браћо. Сваки мој грех је – Велики Петак за Њега. Четири моја греха, и већ сам распео Господа Исуса. Сваки твој грех, брате, већа је мука за Њега, него за тебе и за мене. Чинећи грехе, ти Га распињеш. Свака нечиста мисао, свако похотљиво осећање риче и урла: распни Га, распни! Није ли сав наш живот на земљи – незалазни Велики Петак за Господа Христа? Сваки мој грех је клинац који забијам у руке Господа кротког; свака моја страст – трн је; све моје страсти – трнов су венац који ја на главу Христа мећем. Наше ругање Христу страшније је од јеврејског. Јевреји су могли мање веровати у Христа, јер још није био васкрсао. А ми – којима Христос већ двадесет векова силно сведочи да је васкрсао, ми – исмевамо Христа Васкрслог, пљујемо Христа Васкрслог, распињемо поново Христа, и то Христа Васкрслог! Зар не распиње Васкрслог Господа Христа свештеник који животом својим одбија од Христа паству своју? Зар не мучи, зар не исмева Васкрслог Христа професор, учитељ, који својим богоборачким учењем изгони Бога из душе ученика својих? Зар не срамоти Христа, зар не пљује Васкрслог Христа сваки хришћанин који је само по имену хришћанин?

Авај, ми непрестано гонимо Васкрслог Христа… Како, како гонимо Христа ми, – рећи ће неки, када Он није с нама у телу? кад не видимо тело Његово? Ох, гонимо ми Христа, браћо, кад дух Његов гонимо, кад учење Његово гонимо, кад Светитеље Његове гонимо, кад Цркву Његову гонимо. Ми Христа гонимо – кад просјака гонимо: јер Он је тај што у просјаку проси; ми гонимо Христа – кад голога не оденемо: јер у голоме Христос голује; ми гонимо Христа – кад гладнога не нахранимо: јер у гладноме Христос гладује; ми гонимо Христа – кад болнога не походимо; јер у болесноме .Христос болује. У сваком страдалнику – Господ Христос страда; у сваком тужном Господ Христос тугује. Из бескрајног човекољубља Он се непрестано оваплоћава у тело свих гладних, свих болних, свих жедних, свих тужних, свих јадних, свих презрених, свих поруганих, свих понижених, свих увређених, свих голих, свих прогоњених. Он непрестано узима на себе тело човечије, страда са њим, мучи се са њим, мучи се у њему, тугује у њему. Из безмерног милосрђа свог Он непрестано изједначује себе са њима: „Кад једноме учинисте од ове моје најмање браће – мени учинисте. Кад не учинисте једноме од ове моје мале браће, ни мени не учинисте“. Христос се оваплоћује у сваког хришћанина. Чуј шта вели: „Савле, Савле, што ме гониш“, јер гонећи оне који мене верују – мене гониш; пљујући оне који мене верују – мене пљујеш; мучећи оне који мене верују – мене мучиш. „Знајте, учи Апостол Павле, кад се грешише о браћу и бијете њихову слабу савест – о Христа се грешите“.

Не само за Господа Христа, браћо, већ и за све Христоносце – живот на земљи је незалазни Велики Петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Јеси ли Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Кад те куну – благосиљај; кад те бију – праштај; кад те мрзе – љуби. Трпљењем побеђуј мучитеље као и Господ. Враћај зло – добром; бори се као што се Господ Христос борио; са гордошћу бори се – смерношћу; са грубошћу бори се – кротошћу; са мржњом бори се – љубављу; са увредом бори се – праштањем; са клеветом бори се – молитвом. То је пут победе; пут који је једном за свагда пропутио Господ Исус; он кроз страдање води у – васкрсење. Ми смо на том путу, на једином путу који завршава васкрсењем, ако благосиљамо оне који нас куну, ако добро чинимо онима који нас мрзе, ако љубимо непријатеље своје, ако се не гневимо кад нас вређају, ако молимо кад хуле на нас, ако с молитвом подносимо кад пљују на нас. Ми смо сигурно на путу који се завршава тријумфалном победом над смрћу, ако се и онда, када нас распињу, попут Христа молимо за своје мучитеље:„Оче, опрости им, јер не знају шта раде!“ – Амин.

Свети Јустин Ћелијски

Припремила екипа странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Страшни Суд над Богом

  1. SRBin Svetosavac каже:

    Kao sto danas sve manje ima Boga u covjeku a sve vise duha necastivog, tako isto danas sve manje ima SVETOSAVSKOG DUHA u SRBskom Narodu a sve vise duha necastivog. U SVETOSAVSKOM DUHU se nalazi dusa SRBskoga Naroda sa kojom on dise i zivi. Bez toga Svetosavskog duha kao vrhunca hriscanske pravoslavne nacionalne ideologije i SRBskog nacina zivota, SRBi su postali samo hodajuci mrtvacki sanduci i okreceni grobovi napravljeni od ilovace. Zato SRBine brate i sestro SRBkinjo, ako zelite istinski da zivite kao ljudi disite tada duhom Svetih Bogootaca svojih sa kojim cete iz prolazne sadasnjosti stici u vjecnost iz koje ste dosli i kojoj se posle svoje smrti povo vracate. Sve sto dodje to i prodje. Uskoro prolazi i zemaljska slava i ljepota, a ostaje samo vjecno da zivi ljudska dusa koja se vraca Bogu od kojeg je udahnuta u covjeka, a tjelo nase predace se zemlji od koje je stvoreno da bude samo privremeni dom duse nase. Zato SRBi moji nemojte da budete zemaljski ljudi vec budite nebeski narod Bozji kojeg je Gospod za vjecnost stvorio da bi se tako korz SRBe proslavilo Presveto Ime Njegovo!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s