Штета коју души доносе доколица и презапосленост

20121220_1657702605

Ако хоћемо да говоримо о доколици, Свети Дух нам у мало речи открива све: „Доколица је поучила (људе) великом злу“ (Прем. Сирах, 33,28), што ће рећи да је докони живот научио људе сваковрсном злу, јер реч која у Сираховој Премудрости значи „великом“, или „обилном“, овде има исто значење као да стоји „сваком злу“. Замисли то овако: ђаво је на овом свету створио школу лукавства и зла, па пошто еј видео да не може сам да истовремено да држи толике часове наставе о злотворењу, онда је за свог помоћника у настави узео доколицу да испредаје оне лекције које он не стигне, па доколица тако допуњава оно што он пропусти. У тој школи се, дакле, људи уче свим гресима, а науче их брзо, јер се уче лако и без напора и научи их свако, јер и они најспорије памети добијају одличне оцене да би што боље напредовали. Тако је „доколица поучила људе сваковрсном злу“. Ту човек учи да греши помишљу, жудећи срцем за оним што не може да почини делом: Лењивца убија жеља, јер руке његове неће да раде (Прич. 21, 25), па тако „целога дана зле жеље жели“. Веома често лењивац не чини зло делом, јер је за то потребно да ућини известан напор или да поремети свој мир,  већ уместо да почини зло, он сасвим попусти дизгине својим злим жељама и помислима да по цео дан лете на све стране и стигну до сваког смрада. Ако, дакле, само испразне помисли узрокују души штету да их Сам Бог осуђује говорећи пророку Језекиљу: „Сине човечији, ови људи имају испразне помисли“ (према Септуагинти, а у српском преводу- „ови уди смишљају безакоње“), онда и сам просуди колику штету души узрокује мноштво жеља, које често потпуно запоседну срца оних који су у власти доколице!

На помисли доконих надовезују се речи, а на њихове речи надовезују се, као карике у ланцу, оговарања и осуђивања. Јер, докон човек, колико год био лењ у својим пословима, двоструко толико је марљив и рад да преиспитује послове других. И што му је теже да ради, то му је лакше да прича, јер му то не изискује никакав напор. Оговарање је тако сав његов посао и у њему проводи по цео дан: „то је дело оних који ме клевећу“ и ако се којим случајем, докони некад накратко оставе оговарања, то је зато да би узели учешћа у другим срамним разговорима, што се све завршава такошто свој језик потпуно предају ђаволу. А језик је први од свих удова који хришћанин предаје Богу на светом Крштењу изговарајући Символ вере, те је тако он први од свих удова коме треба одати поштовање и често га освећивати сједињењем са божанственом Евхаристијом. Упркос свему томе, докони људи се тако ружно и бестидно служе језиком, али на то уопште и не мисле, јер бесрамност свог језика покривају вештим досеткама и хомонимима, што је исто, како бисмо рекли, као да некоме дају отров у чаши меда, а изговарају се да то чине зато што су им сви остали послови исувише заморни.

Најзад, сасвим је природно да онај ко је непријатељ труда и напора буде пријатељ наслада. Стога докон човек није задовољан ако не ужива у насладама и то делатно, биле оне законе или безаконе, како му наиђу. Тако се обистињује она стара пословица која каже: „Када људи ништа не раде, уче да чине зло„. Стајаћа вода брзо се усмрди; ваздух који се не креће брзо постаје кужан и погубан; докона војска лако диже побуну. И као што је у Пентапољу доколица кумовала свим безакоњима, како вели Језекиљ, тако она сада даје савете хришћанима, п тако они постају толико немужевни, да се, чим наиђу на прву тешкоћу, приликом упражњавања врлине, предају и са првим искушењем које их снађе полажу оружје, окрећу се од врлине и настављају да чине зло. Докони се плаше лавова не само у шумама где лавови пребивају, него и на градским трговима, то јесте онде где их никад нема: „Лењивац говори: Лав је напољу; насред улице погинуо бих“ (Прич. 22, 13), то јест плаше се измишљених опасности, па се плаше и сопствене сенке. Ако Црква одреди да се одређени дан пости, они одмах похитају да траже дозволу да једу. А ако им духовник одреди неку мало строжију епитимију, они или је одмах не прихватају, или је се не држе. Укратко, докони људи своју душу стављају тамо где хоће ђаво да би у њој направио своје обиталиште, као што вели Господ: „Да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе празан, пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши борави онде“ (Мт 12, 44-45).

Међутим, иако доколица рађа толико зла, ништа мање зла не рађа ни преоптерећеност пословима и бригама, јер то је оно трње које, како каже Господ, гуши семе божанских речи и надахнућа и омета га тако да никада немају времена да оду на богослужење, нити на поучно предавање, нити да прочитају неку душекорисну књигу, нити имају времена, чак и да хоће, да се причешћују божанским Тајнама. Са једног посла одмах иду на други и никад не налазе начина да се ослободе једног посла, а да одмах не падну у замку другог. Стога су налик на коноп везан у хиљаду чворова који се никада неће одрешити. Тако ђаво као сужње држи оне који би да му измакну из руку, али не налазе начина, јер зли и лукави чини са њима оно што је чинио фараон са Јеврејима када су хтели да оду у пустињу да принесу жртве Богу. Он их птерећује и обавезује новим и све већим пословима да не би имали времена не да чине добро, него и да не мисле о њему: Беспосличе и зато вичу, говорећи: Да идемо да принесемо жртву Богу свом. Ваља навалити послове на те људе, па ће радити и неће слушати лажљиве речи (2. Мој 5, 8-9). На исти начин свакодневне бриге, послови и подухвати постају замке да би те несрећнике приковали за земљу или, боље речено, да би замке прионуле уз њихово срце, као што бршљен прионе за дрво хиљадама грана и гранчица, па да би из њиховог срца исисале сву храну благочешћа коју у њему имају и да би их навеле да им средства постану циљ, а циљ средства: „Користе се Богом да задобију свет„, као што каже блажени Августин у делу О држави Божијој (Књига 11, погл. 25).

Ако бисмо, међутим, претпоставили да те сувишне бриге некад не поприме тако претеране размере, него да некима ипак остављају времена да учине неко добро, могу ли они, међутим, ваљано и како доликује чинити добро? И када спавају, ловци се не одмарају, јер сањају или звери које им беже, или звери које хватају. А последице? Тело им је у постељи, а глава у шуми. То исто се збива и са онима који су обузети многобројним пословима и бригама: било да се налазе у цркви, било да слушају какву поуку, било да изговарају понеку молитву, чак и тада, за то кратко време, њихов ум стално лута и они само мисле о томе како да направе неку добит, како да обаве неки посао, како да заврше неку обавезу која им је остала. Често бива да они спавају у постељи, а ум им непрестано размишља о пословима и обавезама. Јер, сагласно Василију Великом, „онога који је већ у браку чека… мноштво брига: ако је без деце, разједа га жеља да има децу; ако има деце, онда га мучи брига о њиховом васпитавању и издржавању; брине га како да заштити жену и породицу, како да исплати слуге, брину га губици који могу изаћи као последица неког уговора, спорови са суседима, комликације на судовима, опасности које вребају на тржишту, бриге и напори око летине… Сваки нови дан доноси све нове и теже бриге његовој души, а ноћу му смућују ум преузимајући дневне бриге“ (писмо пријатељу Григорију). Ако се, брате, налазиш у таквом кошмару, питаш ли се има ли Бог својим надахнућима нешто да ти каже? Верујеш ли да ће твоја душа родити неким плодом од оних божанских речи које слушаш? Ако ти, када свом пријатељу препричаваш неки догађај, а он не прати твоје речи и окреће главу на другу страну да разговара са другим, прекидаш своју причу у пола речи и нећеш да му испричаш до краја оно што си почео, како онда очекујеш да ће Бог да говори твоме срцу када оно врви стотинама помисли? Како да ти говори кад си обузет својим пословним и другим проблемима, а не Његовим надахнућима и гласом? Мудри Сирах вели: „Не започињи разговор и у погрешно време не мудруј“ (Прем. Сирах. 32, 6).

Треба, дакле, да молиш Бога, да те просветли не би ли познао која је сврха доласка на свет. А сврха твог доласка на свет је трговина. Да као робом тргујеш благодаћу коју ти је Бог дао: „Тргујте док се не вратим“(Лк 19, 13).

Преузето из књиге „Духовне вежбе“, Св. Никодим Светогорац

Погледати такође: „О томе колика је тежина опростивих сагрешења

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Теологија, Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s