Државно „православље“

Беда у којој српски православни народ очекује 2015. годину вероватно је најнижи ступањ у дубини блата у коме се данас налази. Нажалост, има и дубље, те би могли ускоро, упркос обећањима „вође“, да достигнемо и до тога – „дубље“.

Неки од мудраца садашњега века имају решење за проблеме духовно-национално-економске који нам се дешавају. Они тврде, аргументовано, да је све било боље у време Јосипа Броза Тита, и да би све било боље да је Тито и сада жив као што је и планирано кроз девизу „И после Тита Тито“. Из тога разлога, има људи који „светог Тита“ славе као славу, јер је то једини „светац“ кога су у свом безбожном животу упознали. Тако Драган Камаљевић (51) из рудничког села Драгољ већ 24 године, као крсну славу уместо Светог Николе слави – 29. новембар, некадашњи Дан републике СФРЈ, коју је назвао Титовдан.

 

НАПУНПАНИ ЕГО – ПОЧЕТНА ФАЗА УНИШТЕЊА СРПСКОГ НАРОДА

Нећемо бити потпуно методични у овом тексту. У глобалу, прва фаза разарања српског народа је стварање напумпаног националистичког југословенског ега. Српско национално осећање, које је било у Југославији непожељно, сублимирано је стварањем југословенског, македонског и црногорског националног осећања. Тако је, у СФРЈ, од свег српског националног остала само српска кобасица која је, иначе, била слабог квалитета, и предодређена за социјалне случајеве кад оду на пикник на прославу Првог Маја или Седмог Јула.

Новопечени идентитети су били ковани у висине, те се знало да је Југословенска народна армија једна од најјачих у Европи, Тито као икона југословенства је био „грађанин света“, највећи од највећих, Валтер и остали народни хероји су били за три степена прецизнији и јачи од Силвестера Сталонеа, Арнолда Шварценегера и Брус Лија, а македонска и црногорска нација као подгрупе југословенства су имале тек да жаре и пале кад се то југословенство распадне.

otok Vanga 26 juli 1960

Острво Ванга, 1960., диктатор Тито и патријарх Герман, у време док је био заточен св. Варнава Хвостански, а милиони Срба престали да се крштавају и венчавају.

 

Србима, као победницима два светска рата, није се могла подметнути, тек тако, прича о Српству као нечему чега би требало да се стиде, али је зато подметнуто тапшање по рамену у стилу „ви сте најлепши, највећи, најбољи, али не Срби, већ Југословени“. Тако је почетна сублимација и успела. Родитељи и корени су заборављени и некадашњи гостољубиви патријархални домаћин је постао глобална естрадна звезда – вагабунд.

Југословенство није једини случај напумпаног националног ега који је тресао Балкан. Други школски пример овога је албански (псеудоилирски) напумпани национални его који још није задовољен и који и даље има потребу да се доказује газећи околне народе на Балкану.

Пумпање ега није самостални феномен у уништењу Српства. То је класична секташка метода у придобијању следбеника. Адвентисти (суботари) имају исти овај метод у придобијању нових чланова. Они, потенцијалној жртви хране его, називајући је паметном, добром итд. уз примедбу да, ето, жртви само недостаје да прихвати њихово учење да би била савршена. Зато, ако адвентиста почне да Вас тапше по рамену, знајте о чему се ради. Особа, која се допада супротном полу, може бити придобијена и наведена на прељубу, уколико јој се неприметно ласка, чак и ако је дотада била верна супружанству.

Србин је 1945. био особа са интегритетом, цењен и достојанствен. Да би се то достојанство урушило биле су потребне године југославизације, било је потребно кување на тихој ватри, били су потребни милионски кредити ради претварања радно способног Србина у радно неспособног дембела. Југословенско самоуправљање је створило не радничку класу, већ класу полтрона и осионих шефова. Разарање српског села је од породичног човека створило полигамног хедонисту.

Дакле, на 5о година југословенства потрошено је брдо злата да би се Србин лишио својих особина из 19. века. Овај период је, такође, период стварања државног „православља“. Први патријарх оптужен да је био сервилни слуга црвене диктатуре био је Викентије Проданов. Други „црвени“ патријарх је био његов наследник и звао се Герман Ђорић. Сервилност ове двојице правдала се чврстом песницом која је ломила, у то време, кичму верника. Тако су, „силом прилика“, наведени патријарси правили компромис са мучитељем, комунистичким властима, са аргументацијом да тако умилостивљују мучитеља да мање прогони Цркву. Да ли су пређене црвене линије, да ли је овај „танго“ са чудовиштем имао штетне или позитивне ефекте, тек ћемо размотрити.

ДРУГА ФАЗА УНИШТЕЊА СРПСКОГ НАРОДА – КОМПЛЕКС НИЖЕ ВРЕДНОСТИ

Да ли су у првој фази уништења били потребни Хаг и Наташе Кандић да срозавају српско достојанство? У првој фази, фази „напумпани его“, је заиста срозаван један део српског достојанства. Била је подметнута теорија да је српски хегемонизам био узрочник неуспеха Краљевине Југославије и угњетавања осталих народа. Ипак, у другој фази је достојанство потпуно погажено и створен је мит да су Срби најзлочинскији народ на Балкану, и много шире. Док се у првој фази говорило о појединцима из српског народа који су чинили злочине и издали сам тај народ, у другој фази се говори о, де факто, генетичкој злоћудности Срба, као таквих.

Српски идентитет, чије је достојанство југославизацијом урушено, посматра се као олупина којој не само да треба лечење, већ јој је нужно потребан неки спољни старатељ из једне од политички коректних надраса садашњице. У овој фази више нису прекопотребни кредити као умртвитељи, опијати ради одобровољења Срба за учествовање у сопственом уништењу. Срби су од народа, глобалистичких господара, оцењени као јефтина роба, рањиве овце, улизички полуидиоти, организми који немају одбрамбени механизам. Диктатор Срба, овога пута и није вођа несврстаних, није „грађанин света“, као што је то био Јосип Броз, али је локални позитивац коме се даје простор и на водећој глобалистичкој телевизији Си-ен-ен-у, човек који се у предизборној кампањи састаје и са градоначелником Њу Јорка Рудолфом Ђулијанијем.

Где је, овде, Српска Црква, као основни уобличитељ српског идентитета?

У другој фази, и српски архијереји су много корумпиранији него у оној првој фази. Прва фаза, ломљења кичме Српској Цркви, кадровски је уобличила кроз деценије обраде потребан лик представника Српске православне цркве, као организације. То је медиокритет, салонски свештеник, конформиста, полтрон режима, безидејан, непринципијелан. Они другачији, по примеру патријарха Гаврила Дожића, Арсенија Брадваревића, св. Николаја Жичког, св. Варнаве Настића, св. Јустина Ћелијског, и на крају, епископа Артемија Радосављевића били су брутално уклањани.

Тако је политика сарадње са безбожном диктатуром од стране Викентија и Германа, доживела потпуни фијаско, створивши бирократску номенклатуру и свештенство поданичког менталитета.

bozic 2o15

Прославу Божића 2015., у поданичком духу, патријарх Иринеј је искористио за јачање позиције диктатора Вучића.

 

Ако је државно „православље“ у време првога светски прихваћенога диктатора Јосипа Броза било условљено бичем да се љубазно осмехује режиму и да му подређено суфлира у вођењу нације, у време другог светски прихваћенога диктатора Вучића, ово, државно „православље“, условљено је медијским линчом и губљењем комфорног положаја у друштву. Као што је Српска Црква у време званичног патријарха Германа имала, незваничног патријарха затвореног у манастиру Ћелије код Ваљева, оца Јустина Поповића, тако и сада, иако има медиокритетну фигуру патријарха Иринеја Гавриловића, има и незваничног патријарха, забрањеног за јавност и оклеветаног, Артемија Радосављевића.

Теза да „државно православље“ може постојати у време богоборних режима показује се потпуно неодрживом. Као што гангренозни део тела, уколико се не одсече, одводи цело тело у смрт, тако и симбиоза са богоборним властима доводи целу помесну Цркву у смрт, тј. јерес или раскол.

Симфонија Цркве и државе може постојати само са властима које деле исте духовне и моралне принципе. У комунистичкој диктатури духовни принципи Цркве и државе су се разликовали, док се у фази Вучићевог режима национал-мазохизма морални принципи битно разликују. У оба случаја, потребно је да се Црква јасно дистанцира од властодржаца да би сачувала своје принципе, и тек у случају незаражености државном идеологијом, може да сачува дух православног народа. Водећа религија Титове диктатуре, јасно је била атеизам, док је водећа религија нове мазохистичке Србије, религија глобалистичких господара, тј. религијски релативизам и његово чедо – екуменизам.

Стравични покољ српских душа и надаље се плански врши. Свуда широм земље лешеви српских душа… У хиљадугодишњој историји Српске Православне Цркве није никада било теже стање него што је данас; као да је болесник на самртничком одру, у агонијском ропцу… Јер лакејско служење богоборачкој, христоборачкој, цркворушитељској диктатури злочиначке утопије – комунизма, води у сигурну смрт, и то у вечну смрт, иза које нема васкрсења. (Св. Јустин Ћелијски, 1969.)

Погледајте такође: ТИТОВА ЈУГОСЛАВИЈА – ЛИДЕР ПОКРЕТА ЗА МИР У СВЕТУ, НЕСВРСТАНИХ И ЕКУМЕНИЗМА

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Српска Црква, глобализам. Забележите сталну везу.

2 реаговања на Државно „православље“

  1. Никодим каже:

    Једна од бољих анализа „Српског Државног Православља“ – шта је било и због ‘ради’ чега се тако радило, и ситуација сада и зашто се тако ради! Од ’друга’ Комунизма до његовог перфиднијег и лукавијег брата-саборца Екуменизма. Свака част!

  2. Државно православље је увек било против православног народа…Од 4, века када су сви властодржци видели да је хришћанство најмоћнија полуга власти кренула је бесомучна хајка на српски народ и његову веру! Цариград је нарочито после смрти Цара Константина кренуо да ствара своје државно православље и да уништава Апостолске Цркве широм ромејског царства и на нашим просторима…Народни Епископи су крваво бранили апостолску веру баш од државног православља које је прихватало сваку јерес и новотарију у корист разних политичких и других компромиса цариградске власти..Цариград је до сада бар осам пута падао у јерес! Стефан Немања је помирио Апостолску народну Цркву са државним православљем што се види на фрески у Ариљу ,а која се погрешно зове Суд Немањин!!! Види се да они без ореола са леве стране Епископи имају архијерејске одежде такође као и они десно што значи да нису богумили него православни али који нису прихватали цариградски концепт! Немања је успео да уједини народ и Цркву и послао је Саву да издејствује натраг одузету нам аутокефалност…Наиме у време атилиних ратова ромеји су србима угасили аутокефалну Илирску Апостолску архиепископију! Св. Сава је ускоро протерао све грчке свештенике и рукоположио народне и Србија је државно и црквено кренула напред!!! Исто је било и за време турака са фанариотима кад нас је избавио велики Мехмед Паша Соколовић ,исто је било и у време обреновића и нарочито после 1918. Кад су нам увалили конкордат…У комунизму нисмо смели да писнемо и удба нам је постављала свештенике и владике од синова удбашких које је државна безбедност слала у боословије… Добрица ћосић је изабрао Германа а Слоба је изабрао Патријарха Павла а још горе од тога Борис тадић-францетић је присуствовао Архијерејским саборима и вршио притисак на Епископе ( тако нешто није радио ни Душан Силни који је држао пола Европе)…Данас иста песма Вучић прети Владикама да ће отворити досијеа ако не позову Србе на шиптарске изборе итд ,итд…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s