Бугарска између живота и смрти

Испред тебе и испред мене, испред сваког човека букте само два питања: смрт или живот. Бирај – то је сав живот наш. Ништа друго: или смрт или живот, или умирење или живљење. И човек у овоме свету зато је у овоме свету, да одговори на то питање себи, себи, себи… А тебе је Бог спустио у овај свет земаљски да то учиниш. Ни за шта друго те Бог није дао у овоме свету. Ни за шта друго. Знај: имаш иза себе смрт или живот. Ти си увек или у смрти; у капији смрти, или си у животу, у бесмртности божанског живота. Мисли како хоћеш и смишљај шта хоћеш. (Свети Јустин Ћелијски)

Црква је у агонији и данас је пред Њом питање живота и смрти. Падање у јерес (екуменистичку) значило би да је Црква изабрала за себе смрт. Проповед Православља значи да је Црква изабрала живот. Иако знамо да ће Црква Православна постојати до краја времена и да је врата пакла неће надвладати, питање је у ком виду ће Црква опстати. Да ли ће то бити у сјајним храмовима или у земуницама и катакомбама? Уколико читамо Свето Писмо и Откровење св. Јована Богослова, биће нам јасно да ће у последња времена доћи до свеопште отпадије и да ће се тек гоњена мањина одржати као верна Богу и Цркви Његовој.

Када се ђаво, дејствујући у антихристу, кроз њега наоружа против Цркве, тада ће изабрани и најдостојнији (најпревасходнији, κορυφαιοτατοι), презревши грађанске почасти и овоземаљска задовољства, према речима великог Методија побећи у пустињу, којој је страна свака злоба и која је плодоносна за врлине, где ће избећи нападе демона и злих људи. (Тумачење Откровења св. Андреја Кесаријског)

655-402-posreshtaneto-na-novoizbraniia-patriarh-kiril-v-plovdiv-maj-1953-g

Први патријарх обновљене Бугарске патријаршије Кирил, 1953.

Борба за то да пуноћа једне помесне Цркве остане у Православљу је веома важна за спасење народа. Српска Црква се борила за свој опстанак у својим храмовима, и та борба је трајала негде до упокојења патријарха Павла и незаконитог и безвредног свргнућа епископа Артемија. После тога су и они који су до тада говорили против екуменизма и новотарства утихнули. Дивни храмови су опустели, и борба за Српску Цркву се пренела у катакомбама које су још у недовољно великом броју никле по Србији. Књиге које се баве Православљем се ужурбано укидају, и идеологија јеретика Зизјуласа постаје доминантна. Православни пастири или одлазе у катакомбе или им израстају длаке на језику јер желе да остану у храмовима у којима доминира екуменизам. Уопште, забрањен је у храмовима дојуче јасно православним говор против јереси. За највећу јерес, екуменисти су прогласили борбу против јереси.

Бугарска Црква је ових дана још једном доказала да њени храмови још увек нису престали да чувају Православље. Ова, најубогија и најсиромашнија од свих Цркава, по чудном Божијем промислу је показивала последњих година извесне знаке православног етоса који се данашње време кукавичлука рачуна у херојство.

Бугарска Црква је једва „претекла“ да остане православна. У време ослободилачких ратова ова је Црква пала у јерес етнофилетизма. Тај пад су једва дочекали противници Православља и подржавали су њен отпад који је трајао седамдесетак година. Како се пад у јерес и раскол одсликава на живот народа, најбоље су осетили суседни народи Бугарима, јер су у ратовима Бугари били изузетно сурови према дојучерашњој православној браћи. Ипак, после Другог светског рата је Божијим промислом БПЦ приступила поново православној васељени уз прихватање услова да нема више претензије на територије ван државе Бугарске. Комунисти су спроводили сурови прогон током своје владавине у овој држави, те се Црква није довољно опоравила. Манастири су испражњени а свештенство није имало адекватну припрему и бројчано је десетковано.

Позитивни процеси у овој Цркви везани су за отворено супротстављање екуменизму као еклисиолошкој јереси. БПЦ је још у време раскола, пре Другог светског рата имала високо котиране екуменисте и била је члан екуменистичких савеза. На своју срећу, у Бугарској су свој избеглички статус проводила два запажена епископа Руске Цркве – Серафим Соболев и св. Теофан Полтавски под чијим утицајем се православна свест пробудила из летаргије и започела своју борбу у очувању Православља.

Православна Бугарска је изашла из екуменистичког савеза 1998. 2008. је одбацила Равенски споразум о папском првенству који су високо котирани српски јерарси прихватили.

img0038

Повод за овај чланак су недавно објављене нове књиге архимандрита Јоана (Филипова) из Белочерковског манастира Пловдивске митрополије. Отац Јоан је веома плодан аутор и преводилац. У свом манастиру служи са благословом свога митрополита по старом календару. Ово није једина црква у БПЦ где се служи по старом календару. И познати свештеник, борац против модернизма и јереси и главни уредник сајта „Буди веран“ Борислав Главев, бивши рок-музичар служи по старом календару.

Овом приликом ћемо само веома кратко рећи о новим књигама оца Јоана. Најновије његове књиге су:

Како православни екуменисти греше против Господа и против Православне вере, и

– Ко је разбио јединство Православне Црква кроз римокатолички календар.

У првој књизи се представљају манифестације јереси екуменизма као и погубне последице за Православну Цркву због ове многовидне савремене јереси, као и  жалостан крај неких од стубова „православног‟ екуменизма. Занимљиво је да су на насловној страни представљени цариградски и московски патријарси као вође екуменизма

У другој књизи се храбро улази у представљање новог календара као извора хаотичности у поретку разних помесних Цркава, као и средстсва за спровођење плана о уједињењу Цркве (православне) и разних јереси отпалих од хришћанства. Ово питање је увек актуелно за БПЦ која прати нови календар.

Тумачећи изопачено речи Спаситеља, екуменисти разумеју за „веру у Исуса Христа” свако богохулно и неправилно учење о Њему, шта уствари представљају јереси, праведно називане од светих Отаца Цркве „зловерија”, тј. зле, вере погибељи. (Архимандрит Јоан Филипов)

(Ако Бог да, наставиће се)

Погледајте такође: МИТРОПОЛИТ ЈОАНИКИЈЕ: СПОМЕНИК ПАПИ ЈЕ УВРЕДА ЗА ПРАВОСЛАВНЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Бугарска Црква. Забележите сталну везу.

2 реаговања на Бугарска између живота и смрти

  1. Ђорђе каже:

    Свети Теофан Полтавски о новам календару

    Питање: Шта је стари и нови календар којим се рачуна време?
    Одговор: Стари календар је календар исконски, првобитни, древно хришћански. Он је наслеђен од времена апостолских по свештеном Предању древне Цркве и уграђен I Васељенским Сабором (325. године) у темељ како хришћанског рачунања времена, тако и решења о празновању свете Пасхе са свим празницима и постовима који зависе од ње. Акт увођења новог “научног” календара од стране Римокатоличке цркве у XVI. веку при папи Григорију, довео је само ка саздавању псеудонаучног и противканонског календара, јер је то питање научно нерешиво[1].
    Према томе, тај календар јесте симбол јединства Хришћана у целом свету, а нови календар је симбол бунта, револуције и раздељења.
    Докази: “Предања установљена ради нас су писана или неписана. Неписани предани догмати имају једнаку силу са писаним” (Алфавит, “Књига правила Светих Апостола, Светих Сабора Васељенских и Помесних и Светих Отаца”, свако издање).
    “Чувајмо сва древна Предања установљена за нас писмено или усмено…” (Догмат VII Васељенског Сабора)
    “Мислим, пак, да је по Светим Апостолима и ово следеће: да се држимо неписаних предања” (Свети Василије Велики, правило 92; упореди: исти, правило 91; 1.Кор.11:2; 2.Сол.2:15;3:6).
    Такође и сами свештени канони одлучно објављују себе “тврдим и ненарушивим” (VI Васељенски Сабор, правило 2), “неразоривим и неполокебивим” (VII Васељенски Сабор, правило 1).
    Знаменити митрополит Петар Могила је изјавио “да не само патријарх, већ ни анђео не може да га натера да поступи противно црквеним канонима… тако је мислио и чинио јерарх, који је био најбољи украс Православне Цркве” (Црквене вести “Журнал заседања…” 1906. године бр.21, стр. 1349-50).
    Црква, да би остала Црква, по захтеву својих темељних основа њеног појављивања и првобитног начела њених постојећих норми, није у праву ако жели да промени своја решења. Ако Црква, по њеном првобитном начелу није дело руку човечијих, већ установа Више Воље, тада нам није остављено право да мењамо основне норме њеног живота и устројства, како је то јасно и изражено у 2. правилу VI Васељенског сабора, стр. 1347-8, исто.
    +
    Питање: Како треба да се односимо према старом и новом календару по свештеним правилима?

    Одговор: Први треба на сваки начин чувати, а од другог се у потпуности клонити.
    Докази: “…јер ако почнемо порицати обичаје који су незаписани, казујући да они немају велику важност, намерно повређујемо и Јеванђеље у његовим основним предметима…” (Св. Василије Велики, правило 91).
    “Не смеју се уводити новотарије насупрот предању и црквеним правилима” (Алфавит).
    “…и да кажемо у најкраћем: желимо да у Цркви буде сачувано све што је у Цркви предато Светим Писмом и апостолским предањем” (Гангријски Сабор, правило 21. упореди правило 2. I Васељенског Сабора).
    +
    Питање: Да ли увођење новог календара има важан или неважан значај?

    Одговор: Веома важан, а посебно у вези са Пасхалијом; и представља крајње безакоње и црквени раскол, који отуђује од општења и јединства са целом Црквом Христовом, који лишава благодати Светог Духа онога који колеба догматско јединство Цркве и подобно Арију раздире нешивени хитон Христов, то јест који свуда раздељује православне лишавајући их једномислија и раскида везу са црквеним свештеним предањем, те потпада под саборну осуду за презирање Предања – по горе наведеном догматском одређењу VII Васељенског Сабора.
    Докази: “Јеретицима су (древни Оци) називали оне који су се сасвим отуђили од вере; расколницима су називали оне који имају различита мишљења по неким црквеним предметима и питањима, а који допуштају могућност да буду поново приведени истини. Парасинагоге су зборови које чине непокорни свештеници или епископи или неуки (ненаучени) народ… и мада почетак поделе беше услед раскола, одступници од вере више нису на себи имали благодат Светог Духа, јер је те благодати нестало онда када се прекинуло прејемство; јер први који су се оделили постали су световњаци и више немају власти да крштавају, рукополажу, нити да другима предају благодат Духа Светог…” (Св. Василије Велики, правило 1).
    +
    Питање: Како, на основу правила, православни треба да се односе према новокалендарцима-расколницима?

    Одговор: Православни са њима не смеју да имају никакво молитвено општење чак и пре њихове црквене осуде.
    Докази: “Са јеретицима или расколницима не сме се молити” (Лаодикијског Сабора, правило 33).
    Тумачење овог правила у грчкој Крмчији (стр. 252): “Ово правило одређује да се ми не смемо молити ни са јеретицима који греше у вери, ни са расколницима који не греше у православној вери, али су се оделили од Саборне Цркве због неких предања” (Упореди: Апостолско правило 45, 65; Лаодикијског Сабора, правило 6, 9, 32, 37; Епископа Тимотеја Александријског, правило 9).
    +
    Питање: Каква је казна, по црквеним правилима, за оне који се моле са новокалендарцима-расколницима?
    Одговор: Једнака осуда.
    Докази: “Ако се неко заједно помоли са оним који је одлучен (из заједнице), па макар то чинио и у приватном дому, такав нека се одлучи.” (Апостолско правило 10).
    “За молитву са одлученим подвргавају се или одлучењу, или свргнућу, или анатеми, како сами учесници молитве, тако и они који се са њима [учесницима] моле” (тумачење на 9. правило Картагенског Сабора – грчка Крмчија, стр. 252).
    +
    Питање: Да ли има дејство епитимија пастира-новокалендараца над православнима који им се не потчињавају и одвајају се од њих у молитвама?
    Одговор: Нема никаквог дејства ни силе.
    Докази: Оно што је речено у другој половини 15. правила Двократног сабора о јеретицима-пастирима односи се и на новокалендарце-расколнике.
    У тумачењу на 29 (38) правило Картагенског Сабора у Синтагми Матеја Властара у руском преводу (глва 17, стр. 56), пише: “…без опасности може да пренебрегне епитимију”.
    Тумачење на 31. правило Светих Апостола у грчкој Крмчији (страна 19) наводи: “…они, који се одвајају од епископа пре саборне осуде, јер он јавно проповеда било коју јерес или злославље – такви не само да не подлежу епитимијама наведеним у 31. Апостолском и 15. Двократног сабора већ су и достојни части која приличи православнима”.

  2. Svestenik Mihailo Mikic каже:

    Sa vjerom u Boga u ova teska vremena sveopsteg otpadnistva od istine Hristove i pravde Bozije, svaki se Pravoslavni narod snalazi sada kako najbolje znade i umije da ostane na putu Svetih Bogootaca svojih koji vodi u zivot vjecni. Bugari su najbolju dokaz kako jeres moze veoma brzo od plemenitog Naroda da napravi krvoloke, i kako svaki narod kroz svoje pokajanje moze da dozivi svoj duhovni preobrazaj i spasenje. Sinovi i kceri Svetog Pravoslavlja, i naseg milog i Bogu dragog Svetosavlja treba da znate da je Svemoguci Bog, Tvorac neba i zemlje, Iskupitelj i Spasitrlj naroda svog, kao dobri Otac nas Nebeski, vodjen svojom ocinskom ljubavlju prema gresnoj djeci svojoj ostavio nama pokajanje za spasenje, da se kroz post i molitvu cistimo od svojih greha i kroz Sv. Tajnu Pricesti za koju trebamo dostojno da se pripremimo: postom i molitvom i ispovesci i da pristupamo sa verom, nadom i ljubavlju nasledimo zivot vjecni. Srbi braco pokajte se zato na vreme, jer SMRT dolazi iznenada a posle sud. Pokajte se! Jer se priblizava Carstvo Nebesko. Carstvo Nebesko nece doci da se vidi. Ono nije jelo i pice, vec radost i mir u Duhu Svetome!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s