Стојте у истинској православној вери до краја ваших дана и спашавајте се- Св. Кукша Одески

615978

„Долазе последња времена. Ускоро ће бити екуменистички сабор под називом ‘свети’. Али, биће то осми сабор, који ће бити сабор безбожних. На њему ће се све вере ујединити у једну. Потом ће укинути све постове, монаштво ће бити скоро уништено, Епископи ће се женити. Нови календар ће бити уведен у Васељенској Цркви. Будите будни. Гледајте да идете у Божије храмове док су још наши. Ускоро нећете ићи тамо, јер ће се све изменити. Само изабрани ће то увидети. Људи ће наставити да одлазе у цркве, али ми ни у ком случају тамо не треба да идемо. Молим вас, стојте у истинској православној вери до краја ваших дана и спашавајте се.“

Преподобни Кукша Одески, у свету Козма Кирилович Величко, рођен је 25. јануара 1875. у селу Арбузинка, на пола пута између Кијева и Крима, у тадашњој Руској империји, у породици Кирила и Харитине. У младости, његова мајка желела је да постане монахиња, али су њени родитељи благословили брак. Она се усрдно молила Богу да се макар једно њено дете подвизава у монашком чину. Кирил и Харитина имали су још два сина, Фјодора и Ивана, и кћер Марију. Као дечак, Козма је пешице ишао на ходочашћа у Кијево-Печерску лавру, путовао у Тројице-Сергијеву лавру, на Валаам и у Соловски манастир, који се налазе на крајњем северу, као и у Јерусалим и Свету Земљу. Боравећи у Јерусалиму пола године, Козма је обишао све светиње у Палестини. А при повратку, посетио је Свету Гору. Пре одласка ходочасника са Атоса, отишао је код настојатеља Свето-Пантелејмоновог манастира за благослов. Признао му је тада да жели да остане на Светој Гори и да се придружи руском братству. Архимандрит се сагласио и рекао му да се врати за годину дана. Тада му је подарио малу икону манастирског покровитеља св. Пантелејмона. Ову икону Козма је чувао до своје смрти.

По повратку у Русију, Козма је посетио кијевског старца Јону, који је на далеко био познат по својој прозорљивости и чудотворству. Старац је примао људе у манастирској порти и свима делио свој благослов. Старац је тада пришао Козми, додирнуо његову главу крстом и рекао: «Нека је благословен твој пут у манастир! Живећеш на Светој Гори!» Козмина мајка Харитина хвалила је Бога због синовљеве одлуке.

iona_kievskiy001

Свети Јона Кијевски

Године 1896, Козма долази на Свету Гору и постаје искушеник руског манастира. Додељено му је послушање просфорара.
Године 1897, Козма је опет посетио Свету Земљу, овог пута са мајком, којој се придружио на њеном поклоничком путовању. Два чудесна догађаја, која су се догодила у Јерусалиму, били су гласници будућег живота преподобног. Док су ходочасници били на Силоамским изворима, Козма је упао у воду. Иако је био обичај да се сви поклоници окупају у њима, прво су у воду улазиле нероткиње, како би им Бог подарио потомство. Тако су људи, смејући се, говорили Козми да ће имати много деце. То су биле пророчке речи: преподобни је имао многобројну духовну децу. Други догађај збио се када су ходочасници били у храму Васкрсења Христовог. Ту су се поклоници помазивали уљем из кандила које је горело на Гробу Господњем. У том тренутку, Анђео Господњи је невидљиво излио јелеј из кандила на Козму. Људи су брзо опколили Козму, прикупљајући уље са његове одеће и помазујући се са страхопоштовањем. Овим догађајем наговештено је да ће се благодат Божија обилно излити на Козму, а преко њега пренети на многе људе. Годину дана након повратка на Свету Гору, Козма је поново отпутовао у Јерусалим. Пола године служио је на Гробу Господњем. По повратку на Свету Гору, Козми је додељено послушање гостопримца, које је обављао пуних 11 година.
По руској монашкој традицији, Козма је пострижен у расофора с именом Константин, а 5. априла (23. марта) 1904. у монаштво с именом Ксенофонт. Духовни отац Ксенофонтов био је отац Мелхиседек, пустињак. Он га је научио основама духовног и монашког живота. Касније, Ксенофонт се присећао свог живота у то време: «Био сам заузет послушањем до поноћи, а у 1 сат по поноћи трчао сам кришом у пустињу старцу Мелхиседеку, како би ме научио молитви.»
Године 1912.-1913. јерес имеславља или имеборства појавила се на Светој Гори. Грчке власти захтевале су од многих руских монаха да напусте манастир. И монах Ксенофонт је морао да оде, иако није имао никакве везе са овом јереси.

Године 1913. Ксенофонт се настанио у Кијево-Печерској лаври. У време Првог светског рата он је, заједно са осталим монасима, десет месеци помагао на санитарном возу, који је саобраћао на релацији Кијев-Лавов, а затим се вратио у манастир. Тада је служио у Далеким пећинама, палећи кандила код светих моштију, преоблачио их је и чувао чистоту и ред. Имао је жељу да прими схиму, али је био млад, имао је само 40 година. Једне ноћи, преоблачио је мошти у пећини. Дошавши до светих моштију схимника Силуана, Ксенофонт их је узео у руке и клечећи покрај гроба ватрено се молио да му угодник Божији помогне да буде пострижен у схиму. И тако, на коленима, држећи на рукама свете мошти, Ксенофонт је заспао до јутра.
Прошле су годне. Када му је било 56, изненада се разболео и многи су мислили да неће преживети. Одлучили су да умирућег пострижу у схиму. Дана 8. априла 1931, при постригу у схиму, дали су му име свештеномученика Кукше, по светитељу чије су мошти чуване у Ближим пећинама. Након пострига, он се опоравио и убрзо потпуно оздравио.
Дана 3. априла 1934, отац Кукша је био рукоположен у јерођакона, а 3. маја исте године у јеромонаха. Пошто је Кијево-Печерска лавра затворена, отац Кукша служио је у цркви Васкрсења Христовог, у предграђу Кијева. Године 1938, он је, као «служитељ култа,» осуђен од совјетске власти на пет година затвора, у граду Вилма, у молотовљевој области на Уралу. А након одлежане пресуде, поново је осуђен на три године изгнанства. Тако је са 63 године отац Кукша био послат на принудни рад. Секао је дрва на суровим мразевима четрнаест сати дневно, добијајући оскудну и лошу храну. Многи свештеници и монаси били су затворени у кампу са Кукшом. У то време, епископ кијевски био је владика Антоније, који је, у једној пошиљци оцу Кукши, заједно са суварцима, послао честице Светих Дарова. Тако се стотине осуђених монаха и свештеника причестило.

004395

У пролеће 1943, на празник св. Великомученика Георгија св. Кукша је ослобођен и онда депортован у оближње село код града Кунгур, у соликамску област (данас је то северни део пермске области). Примивши благослов од епископа соликамског, он је често служио богослужења у оближњем селу. Године 1947, окончало се његово изгнанство.
Године 1947, отац Кукша се вратио у Кијево- Печерску лавру, а братија га је примила са великом радошћу.

После премештања у разне манастире, и сталног прогона од стране совјетске власти, дана 19. јула 1960. преведен је у манастир где је провео последње четири године свог подвижничког живота. Био је задужен да исповеда људе и да помаже у олтару -да вади честице из просфора током Проскомидије. Његова келија била је покрај храма св. Николе.

Старац Кукша никада није осуђивао грешеће и није их избегавао, већ, напротив, свагда их је са састрадавањем примао. Говорио је: «Ја сам грешан и грешне љубим. Нема човека на земљи, који није сагрешио. Једини је Господ без греха, а ми сви смо грешни».

У октобру 1964, старац је пао и сломио кук. Прележао је у таквом стању на хладној земљи, прехладио се и добио упалу плућа. Никада није узимао лекове; свету Цркву сматрао је својим лекаром. Предвидео је своју смрт. Старчево духовно чедо, схимонахиња А, често је у својим сећањима говорила оно што јој је старац причао: «Деведесет година и Кукше више неће бити. Брзо ће га закопати, брзо, брзо, узимај лопате и закопавај.» Његове речи су се с тачношћу обистиниле. Упокојио се када му је било скоро 90 година, у 2 часа по поноћи. А крст на његовом гробу био је подигнут у 2 часа поподне, истога дана. Власти, уплашене од мноштва народа, дале су рок од два сата за сахрану. Вест о његовој смрти брзо се прочула, чак је и Патријарх Алексеј I са бригом упитао – зашто су тако поступили са старчевим моштима.
Преподобни Кукша упокојио се 24. децембра 1964, а сахрањен је на гробљу Свето- Успењског манастира у Одеси.

Након пада комунистичког режима, старац Кукша је проглашен за светитеља одлуком Светог Синода Украјинске православне цркве, 1995. године.

prp-kuksha1

Мошти св. Кукше у Свето-Успенском Одеском манастиру.

Посредовањем преподобног Кукше догодила су се многа исцељења, која се не могу сва ни набројати. Она су се дешавала скоро свакодневно, током деценија.
Многи су били исцељени његовим молитвама. Једна жена била је оболела од рака, тумор се појавио на челу. У таквом стању дошла је код стараца. Свети Кукша јој је саветовао да не иде на операцију. Жена се исповедила, а после Светог Причешћа, дао јој је метални крст и наложио да га прислони на чело. Жена је тако учинила. Након четвородневног боравка код старца, и свакодневног причешћивања, жена је кренула назад кући са мајком. Држала је крст на свом челу, и на пола пута до куће схватила да је половина тумора нестала. Остала је само бела празнина на кожи. После две недеље код куће, нестала је и друга половина тумора, а чело је било беље и чистије. На њему се није примећивао ни најмањи траг болести.
Свети Кукша излечио је и једно своје духовно чедо, а да је није ни видео. Жена се опоравила од душевне болести оног момента када је старац прочитао њено писмо, и помолио се за њу. У јесен 1993, иста жена се излечила од стомачне болести помоћу земље са гроба св. Кукше. На исти начин излечио се 72-годишњи старац из Одесе. Постоје многа сведочанства људи, који су, пошто би протрљали ране и болна места земљом са старчевог гроба, бивали исцељени.

„Молите се, децо моја! Није остало још много времена. Наш живот виси о концу. Било је мученика и још ће их бити. Последњи ће бити већи од првих, јер они носе велике жалости. Сам сам грешник и љубим све грешнике, јер нема човека на земљи који не греши. Само је Господ без греха, а сви ми смо грешници. Господ неће напустити наслеђе Своје. Само, што ни ми не треба да заборавимо да нас Он увек посматра. Они који се у Бога уздају неће се лишити ниједнога добра (Пс. 33, 10).“

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Погледајте такође: Свети Гаврило Грузијски

Advertisements
Овај унос је објављен под Свети људи. Забележите сталну везу.

2 реаговања на Стојте у истинској православној вери до краја ваших дана и спашавајте се- Св. Кукша Одески

  1. Svestenik Mihailo Mikic каже:

    Sinovi i kceri Svetog Pravolavlja,
    Pazite na sebe da ne padnete dok mislite da stojite u istini Hristovoj i pravdi Bozijoj, jer duh je srcan ali je tjelo slabo!

    Svakim danom provjerite sebe koliko ste cvrsti u nasoj Svetoj vjeri Pravoslavnoj. Nemojte da budemo samo slusaci Rijeci Bozije koji se drzimo obicaja svojih kao pijan plota, ne znajuci niihovo znacenje; nego budimo njezini tvorci koji ce znati i umjeti Srbstvo svoje: Pravoslavlje i Svetosavlje iskreno da vole, a tudje da postuju.

    Srbi umjesto laznog bratstva i jedinstva kojeg sada propovjedaju opsednuti duhom Necastivog mnogi jeretici: ekumenisti, papisti, novotarci i drugi otpadnici od Boga i SRBstva, cijelom covjecanstvu nude Svetosavlje kao vrhunac hriscanske pravoslavne nacionalne ideologije po kojoj svi narodi svijeta medjusobno trebaju da budu iskreni prijatelji a ne lazna braca!

    Imati pravog prijatelja u zivotu svome puno je vrednije nego imati laznog brata, pogotovo brata Kajinova soja!

  2. Љубиша каже:

    Свака час Свештенику Михаилу!
    Дај Боже, да нам се такви Свештеници унможе.
    По моме схватању: Требало би да се Епископ Артемије и Епископ Акакије уједине и да добијемо једну истиниту Православну Цркву.
    За наше екуменисте немам наде да ће се они освестити и вратити на прави пут, јер им је више омилело богатство земаљско него царство небеско.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s