(Спомен светог ђакона Авакума и његовог игумана преподобномученика Пајсија обележава се 17. /30. децембра)
Ђакон је носио колац храбро и весело и целим путем од Небојше до места губилишта из гласа певао:
„Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, Па ви чин’те што је вама драго! Скоро ћете и ви долијати. Бог је сведок и његова правда“.
Пред Калемегданом, његова болом скрхана мајка гласно закука за својим јединцем, који мирно, као и Христос на своме голготском путу са Крстом на леђима, носаше заоштрен колац. Мајка не могаше одолети своме материнском болу, и у родитељском грчу са очима пуним суза приступи му и последњу молбу изрече, да се потурчи и спасе свој млађани живот. „Бог ће ти синко, опростити, јер то чиниш у невољи“, говораше му она. И на ову, пуну бола и ужаса, мајчину молбу Ђакон Авакум кроз Богом надахнуту песму одговори:
„Мајко моја на млеку ти хвала!
Ал’ не хвала на науци таквој!
Брзо ћеш се обрадоват’ сину!
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде,
Благо томе ко раније умре,
Омање је и муке и греха,
Па што коме Бог и вера дадне,
А још има браће на свијету“.
Дошавши на место погубљена, Турци поново почну саветовати Ђакона Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена.
„А збиља, умиру ли и Турци кадгод“? упита младић смешећи се.
„Е, па умиру дабогме“! – „Онда је свеједно а пре а после. Што пре умрем омање ми је греха“, одговори он одлучно.
И најзад, у последњем моменту када му се већ и сејмен пашин приближи да обави овај трагичан и страшан чин, у коме Турци уживаху, приближи му се гласник’ везиров и рече поруку господара свог који све ово са уживањем посматраше:
„Авакуме, српски сине, ти Паисијев ђаче верни,
Још тренутак имаш само – одреци се свога Христа?
Не хтеднеш ли – ти знаш добро Паисијеву судбу црну!
И тебе ће овог часа, покосити судба иста“.
– „Смрт избавља од свих беда;
Благо оном ко пре умре,
Омање је мука прошо, Богу ће се пре узнети.
Од хришћанске вере лепе нема нигде вере лепше,
Чин’те Турци што вам драго, и тако се мора мрети“!
Бурни жагор „дивно дете“ кадуне се чудом чуде!
„Зар на колац ту лепоту? Не чинимо, Турци криво“!
И душеван Турчин један, – да уштеди дечку муке,
Прободе му јатаганом мученичко срце живо“.
И изврши се овај последњи чин драме мученика Христовог у којој Турци не остварише своју жељу, јер млади Ђакон Авакум испи чашу смрти са радосном надом на нетрулежно живљење у васкрслом Христу Богу.
Колац на који је тога дана набијен млади мученик Ђакон Авакум, усправљен је баш на истом месту где је равно десет година раније погубљен боговађски архимандрит Хаџи Рувим. Ту је шездесетогодишњи архимандрит, 29. јануара 1804. године старачким дрхтавим гласом сам себи читао молитву „На исход душе“, и по свршетку исте изговорио последње речи: „Готов сам, чин’те Турци своје“!
Дакле након десет година, на истом месту, Ђакон Авакум је поновио скоро исте речи: „Чин’те Турци што је вама драго“, те је тако Калемегдан уистини постао место добрих мегдана, на коме су ови преподобномученици показали своје неустрашиво јунаштво, извојевали неувенљиву победу и задобили венац славе од Господа свога и Подвигоположника, да се вечно радују у царству Његовом, молећи се за све оне који верно поштују свети спомен њихов. Амин.
Погледајте, такође, о светом Георгију Румунском и његовом пророчанству
Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“
Православље Живот Вечни 
Вечна слава и покој нашим мученицима – Јунацима!!
AVAKUM, BEOGRADSKI MUCENIK, je rodjen 1794 godine od oca Gavrila i majke Bozane u Knez Polju ispod Kozare, u dnasnjoj Republici SRBskoj Bosni i Hercegovini. Njegov otac Gavrilo je bio uhvacen od Turaka u poznatoj Jancicevoj bunu koju su SRBi Bosanke Krajine bili podigli protiv Turaka sa nadom da ce dobiti pomoc od ustanika Vozda Karadzordza iz SRBije ili od Austrije, i tako se borbom svojom osloboditi visevjekovnog turskog robstva. Medjutim, pomoc koju su SRBski ustanici iz Bosanske Krajine uzalud ocekivali nije stigla niti iz SRBiji niti iz Austrije. Zato su Turci ustanak SRBa na Kozari i Posavini u Bosni, u krvi ugusili, i mnoge ustanike na prevaru zive uhvatili. Medju zarobljenim ustanicima je bio i Gavrilo, otac Djakona Avakuma. Njega su Turci zajedno sa mnogim drugim ustanicima 1809 godine, na cardaku u selu Misici, ziva na kolac nabili!
Bozana, Majka Djakona Avakuma, ostajuci tako SRBska Udovica sa maloljetnim sinom svojim kojeg je iz ljubavi zvala Lepoje, zeljela je da njezin sin jedinac poput oca sluzi Bogu i SRBskom Rodu. Zato ona zajedno sa njime odlazi u manastir Mostanicu. Ovaj manastir poznat iz starine kao zaduzbina Svetih Nemanjica: Kralja Milutina i Dragutina, je kroz vijekove bio nacionalni i kulturni centar SRBskog Naroda u Bosanskoj Krajini. U manastiru Mostanici smestenom ispod Kozare na 20 kilometara juzno od Bosanske Dubice, mladi Lepoje pun hriscanskih vrlina brzo se udostojio da bude ukrasen angleskim likom, i on na monasenju dobi svoje novo crkveno ili monasko ime Avakum. Kada je napunio 18 godina mladi monah Avakum je od Mitropolita pakrackog Josifa Jovanovica Sakabente rukopolozen u cin djakona manastira Mostanice.
Teski uslovi zivota koji su nastupili u Bosanskoj Krajini posle ugusenja Janciceve bune, naterali su igumana manastira Mostanice Genadija Suvaka da 1811 godine zajedno sa najvecim djelom svoga bratstva i sestrinstva napusti manastir Mostanicu i predje u Slavoniju koja je tada bila pod vlascu Austrije. Obitelj manastira Mostanice ostalo je u Slavoniji nesto vise od godinu dana i oni su potom presli u SRBiju. Lutajuci tako od manastira do manastira oni su svoje utociste nasli u manastiru Blagovestenje u Trnavi kod Cacka, kod poznatog Bogoljuba i SRBskog Rodoljuba Igumana Paisija Ristovica, sa kojim ce zajedno postradati u Beogradu poslije propasti Hadzi Prodanove bune u SRBiji 1814 godine, u cijem gusenju je ucestovao i Milos Obrenovic kao turska vjerna i odana sluga!
Igumana Pajsija Turci su ziva na kolac nabili sa mnogim drugim svestenicima i ustanicima. Medjutim, Turci su bili zadivljeni ljepotom i junastvom mladog Avakuma pred smrcu koja ga ocekuje, i oni su zato po naredjenju Skopljak Pase sa jataganom probili Sveto srce njegovo, prije nego sto su mrtvo tijelo njegovo na kolac nabili. Narodni pjesnik o tome svedoci na sledeci nacin: „I duseva Turcin jedan, da ustedi decku muke, probode mu jataganom mucenicko srce zivo“. Tako se zavrsio ovozemljaski zivot Djakona Avakuma, koji je presao dusom svojom iz nase Svete zemaljske Savine SRBije, u nasu Svetu Nebesku SRBiju da vecno sluzi Bogu Ziviom pred Prestolom Svevisnjega. Kolac na koji je toga dana nabijen Djakon Avakum uspravljen je na istom mjestu gde je deset godina ranije 29 Januara 1804 godine pogubljen bogovacki Arhimadrid Hadzi Ruvim. Majka Bozana je poput Presvete Bogorodice dugo naricala kod kolca svoga sina jedinca, Svetog Novoucenika Djakona Avakuma, ljubeci njegove krvave noge i ruke. Tako su oduvjek umirali SRBi pravi u njihovoj svetoj i pravednoj borbi za Krst casni i Slobodu zlatnu. Pravoslavni SRBi poput Djakona Avakuma vjekovima stradaju pod Krstom svojim, ali oni se Krsta svoga nikad ne odricu ni po cijenu najvecih stradanja. SRBi, poput Starog SRBskog Rodjaka Gospoda naseg Isusa Hrista bez placa i kuknjave ispijali casu smrti, podnoseci junacki svoja stradanja i patnje sa cvrstom i nepokolebljivom vjerom u Boga i SRBstvo: Prasvoslavlje i Svetosavlje!
Masovno pogubljenje SRBa u Beogradu zbog njihovog ucesca u Hadzi Prodanovoj buni trajalo je od 17 decebra 1814 godine pa sve do Svetog Save 14 Januara 1815 godine, kada su Turci na kolac nabili 20 SRBskih Pravoslavnih svestenika. Uplasen turskog mucenja i nabijanja zivih ljudi na kolac, otac Genadije sa svojim sinom Stojanom se poturci, i on postade Mula-Salija a Stojan Redzep. Terani grizom savescu oni su uspjeli uz Casni Post 1815 godine da pobjegnu iz SRBije u Sremske Karlovce kod Mitropolita Stratimirovica, i da mu ispricaju sa pokajanjem sve kako je i sta bilo. Vodjen ljubavlju Hristovom prema slabim i nemocnim, Mitropolit je zbog toga pomazao Svetim Mirom Mula-Saliju i njegovog sina Redzepa, i tako ih prekrstio i povratio iz islama u Pravoslavlje, i oni ponovo postadose otac Genadije i Stojan.
Ocu Genadiju je Mitropolit dao pravo da moze ponovo da vrsi sve svestene obrede osim da sluzi Svetu Liturgiju, i poslao je oca Genadija u Gradisku da tamo popuje. Otac Genadije je popovao u Gradiski nepune tri godine. Umro je 1818 godine, a ubrzo poslije njega umro je i njegov sin jedinac Stojan. Njihovih imena vise se niko i ne seca, a Sv. Novomucenik Djakon Avakum sa svim drugim SVETIM NOVOMUCENICIMA BEOGRADSKIM i Vaskolikog SRBstva, zivece vijecno u Crkvi Hristovoj i SRBskom Narodu, dokle bude zivog i jednog SRBina: Pravoslavca i Svetosavca. Molitvama Sv. Novomucenika Avakuma i Svih Svetih Mucenika SRBskih, Gospode Isuse Hriste Boze nas, pomiluj i spasi nas! Amin!
hvala puno oče Mihajlo na ovom tekstu. Ukratko sve o zivotu i stradanju djakona Avakuima. Svake godine tridesetod decembra na dan stradanja Avakumovog čini se sluzba u crkvi Bozica na Kalemegdanu, pa ko cita ovaj tekst a ne zna ovu informaciju nek dodje na liturgiju. Ove godine Radio Televizija Republike Srpske snima dokumentarno-igrani film o Avakumu pa ga nestrpljivo ocekujemo.