Кад Израиљ бјеше дете, љубљах га, рече Господ кроз пророка (Ос. 11, 1)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

1044343_606804472677469_2009779747_nНемој се поводити за оним што очи виде. Јер, очи виде површину, не виде дубину; виде одећу, не виде језгро; виде глумца, не виде човека; виде човека, не виде Бога. Благодатни ум види оно што не може око да види: види дубину испод површине, и види језгро испод одеће, и види човека иза глумца, и Бога иза човека. Оно што се не види, оно је за зреле људе; оно што се види, то је за децу. Све дубине и висине бића јесу невидљиве; и сва језгра и све суштине и сав смисао свих твари јесте невидљив – невидљив за чулно око, а видљив за унутарње око, за божански вид унутра у нама, а то је ум. Једном речју, телесно око види символе или слике, а ум види дух и смисао.

Зашто им говориш у причама? Упиташе ученици Господа свога. А Он им одговори: вама је дано да знате тајне царства небеснога, а њима није дано (Мат. 13, 10). Отворене су им очи, али није ум отворен. Телесним очима гледају и виде телесне предмете, виде површину тих предмета, боју и облик, али не могу да виде унутарњу језгру ни сам смисао ни значај тих предмета. Зато се њима мора говорити у причама, тј. у символима или сликама, у описима спољашњег изгледа, који је једини приступачан очима. То је као млечна храна за децу. За одрасле потребна је тврђа храна. Зрео човек познаје тајне, јер се непрестано вежба да сазна шта је унутра.

Приче су за децу. Символизам, сликовност природе је за децу. И то је лепо и природно. Лепо је бити дете, и природно је за дете да иде за телесним очима и клизи телесним видом по површини ствари. Бог воли децу. Кад Израиљ бјеше дете, љубљах га, рече Господ кроз пророка (Ос. 11, 1). Али је ружно кад стар човек подетињи. И ружно и неприродно.

Запад је подетињио. У томе је његова ругоба и његово сумашествије. У својој хришћанској епохи, кад је Запад био православни, он је видео духом и гледао умом. Но, што се више удаљавао од хришћанске истине и врлине, то се његов духовни вид све више скраћивао, док у двадесетом веку није сасвим потамнео. Сада су му преостале још само телесне очи за чувствена опажања. Он је наоружао своје телесне очи са многим изванредним справама да би боље и тачније видео телесни свет, њихов облик и боју и број и меру и раздаљину. Он гледа кроз микроскоп и види ситне црвиће, микробе, како их нико никад није видео. И он гледа кроз телескоп и види звезде као ту изнад оџака како их никад нико од људи није видео. И дотле; и толико. Што се пак тиче пуног гледања и духовног прозирања у сакривено језгро ствари и у смисао и значај свега створенога у великој васиони око нас, ај, браћо моја, у томе је западно човечанство данас слепље од муслиманске Арабије и од браманске Индије и од будистичког Тибета и од спиритистичког Китаја. Заиста, већу срамоту Христос није доживео за минуле две хиљаде година, него што је ова, да крштени људи буду слепљи од некрштених.

Оно што је апостол Павле изобличавао код крштених Галата, то би он исто данас рекао за подетињени остарели Запад. Овако је он писао Галатима: „О неразумни Галати, ко вас је опчинио да се не покоравате истини? Ви којима бјеше написан Исус Христос, а сад се међу вама разапе. Тако ли сте неразумни? Почели сте са Духом, сад тијелом свршујете (Гал.3,1). И Европа је иногда била почела са Духом, а сада телом завршује, тј. телесним гледањем, телесним суђењем, телесним жељама и телесним освајањима. Као опчињена! Сав њен живот у наше време креће се у два простирања (димензије): у ширину и у дужину. Она зна само за простор, тј. за ширину и дужину. Не зна ни за дубину ни за висину. Због тога се бори за земљу, за простор, за проширење. За простор, само за простор!

Отуда рат за ратом, ужас за ужасом. Јер, Бог није створио човека да буде само просторна животиња, него да умом понире и у дубину тајни, а срцем да се уздиже у висине божанске. Рат за земљу, јесте рат против истине. А рат против истине јесте рат против Божје и човечје природе.

О чемера горчијег од пелена: колико људи страдају, бедствују и жртвују за пролазно и варљиво царство земаљско! Кад би стоти део тих мука и жртава хтели поднети за небесно царство, рат на земљи постао би им до суза смешан. Христу тешко дају две лепте, а у цркви Марсу ђаволу дају сву имовину и сву своју децу!

Нека се Европа прекрсти и окрене ка Христу. Нека спомене Пресвету Богородицу и дванаест великих апостола, и крљушт с њених очију смаћи ће се. И биће опет лепа као што је била пре хиљаду година православна Христова Европа. И биће она срећна и ми са њом. И зарадоваће се расплакани европски народи, и запојаће с нама вечни славопој Богу: Свјат, свјат, Господ Саваот исполн небо и земља слави Твојеја. Амин.

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Кроз тамнички прозор. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Кад Израиљ бјеше дете, љубљах га, рече Господ кроз пророка (Ос. 11, 1)

  1. Svestenik Mihailo Mikic каже:

    Kada su SRBi bili Svetosavci koji su svoje voljeli a tudje postovali, tada je i Gospod ljubio SRBe i zajedno sa njima ratova protiv svih neprijaterlja i Bozijih i nasih. Kada su SRBi zaboravili na Boga i skrenuli sa puta Svetog Save koji vodi u zivot vjecni i posli putevima ljudskim snasle su SRBe tada mnoga iskusenja i velike nesrece. Kada su SRBi medjusobno se razbratimili i sa tudjinom zbratimili, dozivjeli su od „brace“ svoje da budu masovno klati u svim ratovima, i jos da budu ironicno i sa prezirom javo pitani od neprijatelja Istine Hristove i Pravde Bozijei: „koliko oni SRBa jos trebaju da pobiju, da bi SRBi shvatili da nisu braca sa njima i da nema brata dok majka ne rodi“? Kada su SRBi svoje dvije kuce raskucili (Kraljevinu Crnu Goru i SRBiju) i sa dusmanima trecu kucu skucili – masonsku Jugoslavijua i Prvu i Drugu, poslije njezinog raspada dozivjeli su tada da ostanu kao sirotani i bez kuce i kucista svoga. Danas Republika SRBija isto kao i Crna Gora i Makedonija nisu drzave bogoljubivog i slobodoljubivog SRBskog naroda, vec „drzave“ njezinih razbozenih gradjana!

    Medjutim, i pored sadasnjeg velikog otpadnistva vecine SRBa od Boga i SRBstva: Pravoslavlja i Svetosavlja kao vrhunca hriscanske pravoslavne nacionalne ideologije, Milostivi Bog nije zaboravio na djecu svoju i SRBski narod svoj. Gospod i dalje strpljivo ceka da se SRBi pokaju za velike grehe svoje, i poput bludnog sina ponovo vrate Ocu svome Nebeskome, i putu Svetog Save koji vodi u zivot vjecni. Kada se SRBi sada poslije svoga visedecenijskog lutanja po pustinji ovog svijeta sa pokajanom dusom svojom ponovo budu vratili u narucje Oca svoga Nebeskoga: Bogu i SRBstvu: Pravoslavlju i Svetosavlju, ali sada nazalost ne vise u slavi Slavnih Pretaka svojih, vec osramoceni i ponizeni, zedni Istine Hristove i Pravde Bozije, tada ce Gospod ponovo vjernu djecu Svetog Save da primi u svoj dom, i opet ce SRBi da budu izabrani narod Boziji, o kojima ce mnoge majke djeci svojoj da govore, ako zelite srecni biti na SRBe se ugledajte!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s