Школа у Горажду носи назив по нацистичком СС официру

Како јавља портал „Слободна Босна“ једна школа у Горажду носи назив по човеку који је служио у нацистичкој војсци и чије се фотографије у нацистичкој униформи лако могу наћи на интернету. То изазива огорчење родитеља чија деца похађају ову школу, а која је пре рата носила име Николе Тесле.

ђозо

Ђозо (други с лева) и јерусалимски муфтија са члановима ханџар дивизије

Реч је о Хусеину еф. Ђозу, који је у Другом светском рату био имам 28. Регименте 13. СС Вафен Ханџар дивизије са чином капетана. Након рата одлежао је пет година затвора због сарадње с непријатељем и „јер је својим радом подигао морал у непријатељским јединицама“. Према дoступним подацима, Ђозо није учествовао у војним операцијама, али је као имам 28. регименте суделовао у бројним активностима и носио је официрску униформу са нацистичким обележјима и карактеристичном мртвачком главом на фесу који је био заштитни знак Ханџар дивизије. Припрему за дивизијског имама завршио је у Постдаму.

На једној од фотографија  присуствује обуци нацистичких војника у Неухамер тренинг центру, скупа са контроверзним Јерусалимским муфтијом Хај Амин ел Хусеинијем који се лично сусретао с Хитлером.

Ђозо је, наводи се на сајту  liveworldnews.co, лично писао Хајнриху Химлеру захваљујући му на донацијама и подршци у оснивању имамске школе:

„Сматрам својом дужности изразити захвалност Рајхфиреру у име дивизијских имама и стотина и хиљада сиромашних у Босни. Спремни смо положити наше животе у борби за великог вођу Адолфа Хитлера и Нову Еуропу“, стоји у писму.

О Ђозиним добрим односима са Химлером писао је и немачки магазин „Фокус“.

У Ђозиним биографијама доступним на нашем језику, период од 1941. до 1945. се углавном прескаче, и истиче се његово реформаторско деловање, као и податак да је студирао на чувеном Ал-Азхару у Каиру. Рођен је 1912. гоидне у Барама, Иловача, општина Горажде.

Како стоји у његовој биографији, од 1950. до 1960. Ђозо је радио прво у Творници кожних прерађевина, а затим у Управи градских путева, а потом и као „виши књиговођа“ у фирми „Метал“ у Сарајеву.

Године 1960. Хусеин Ђозо почиње да ради у Врховном исламском старјешинству где остаје све до смрти 1982. Током шездесетих и раних седамдесетих година XX столећа Ђозо хонорарно ради и као професор Гази Хусрев-бегове медресе.

тито 1

Постоје спекулације на основу речи муфтије Хамдије Јусуфспахића да је Тито прешао на ислам:
-Када је умро Тито, ја и амбасадор Алжира Абдул Хамид Аџали смо се заједно ишли уписати у књигу жалости. Таман кад смо дошли тамо, одмах нам је пришао Берислав Бадурина, ваљда се тако звао, његов шеф кабинета, или особни тајник. И он приђе мени и каже: „Честитам Вам!“ „Што ми честиташ побогу брате? Човјек је умро, што ми честиташ?“ „Умро је у вашој вјери. Умро је читајући Куран. Куран је трећи пут читао…“ Иначе, Хусеин Ђозо, Титов преводилац важио је у исламским круговима за „комунистичког реиса“ због веза са тадашњим режимом.

Ђозо је 1964. изабран за преседника Удружења илмије у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини и 1970. године он покреће лист „Препород“ чији је главни и одговорни уредник до 1972. године. Интересантно је да је био и Титов преводилац на његовим путовањима по арапским земљама.

У периоду од 1976.-1979. године Ђозо поново постаје одговорни уредник „Препорода“.

Са отварањем Исламског теолошког факултета 1977. године Ђозо је редовни професор на предмету тумачења Курана.

Поред свега, неоспорна је чињеница да је човек чије име носи основна школа био припадник и официр нацистичке СС дивизије, а на фотографијама које смо пронашли у друштву је осталих високорангираних нацистичких официра, у нацистичким униформама и са осталом нацистичком иконографијом.

Ханџар-дивизија је била дивизија нацистичке Немачке од немачких официра, подофицира и припадника одређених војно-стручних специјалности, и регрута -муслимана из БиХ и Албанаца са Косова. Службено се звала 13. Waffen-Gebirgs-Division der SS Handschar (13. оружана брдска дивизија СС-а Ханџар), а популарно kroatische Nr. 1 (хрватска број 1) јер су тада босански муслимани декларисани као Хрвати исламске вероисповести.

У периоду од шест месеци на подручју Брчког, Бијељине, Зворника, Угљевика, Шековића, Власенице, Лопара, Шамца, Тузле и Кладња побијено је најмање 1.803 лица, с тим да је на подручју Шида, Сремске Раче и Винковаца страдало преко 700 цивила. У бестијалности, припадници ове јединице посебно су се истакли у масакрирању рањених и заробљених. Спирала злочина је била једнодимензионална – подједнако се односила на старце, жене и децу, те одрасле мушкарце.

Ђозо је такође имао утицај на ширење вехабизма, који је стигао у неколико таласа на овом подручју, тако да данас међу муслиманским верницима у Босни и Херцеговини има око 20 одсто вахабита. Крајем 70-и почетком 80-их година прошлог века Хусеин еф. Ђозо и Ахмет Смајловић превели су дела Мухамеда абдул Вахаба „Књига о монотеизму“ и „Три основна принципа и њихови докази“.

„Постоји и расте до данашњег дана, уводећи људе у заблуду, вера Исмаилћана, која је претеча антихриста“– Свети Јован Дамаскин

Извор: Слободна Босна

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Вести, Муслимани. Забележите сталну везу.

52 реаговања на Школа у Горажду носи назив по нацистичком СС официру

  1. Alex каже:

    Drug Stari pre smrti presao na islam.Kako je na zemlji voleo zene, verovatno se nadao da ce imati koju hanumu i na onom svetu.

  2. NIJE NI CUDO,SVAKA PTICA SVOME JATU LETI,tako da ce i ovaj,,Tita Antihrista´´ otici kod svoga laznoga proroka MUJE PEDOFILA!!!!! Ima pravo svako po Daru Slobodne Volje put da izabere.

  3. Muslimanka каже:

    Cudno, ljudima vise smeta sto je Tito umro kao musliman ( ako je to uopste tacno) nego sto skola nosi ime po coveku koji je navodno pocinio mnoga zlodela. Podmecete price kako je islam netolerantna religija, koja po svojoj prirodi ne moze koegzistirati sa ostalim religijama, a ovamo ne mozete da podnesete kada je neko musliman. Sami otkrivate svoje lice i upadate u svoju jamu. Iako ne verujete da je Kur’an Bozija rec, reci cu vam nesto pa mozda i izvucete pouku. „Allah nece promeniti stanje jednog naroda sve dok taj narod ne promeni sam sebe“ (Kur’an). Zapitajte se zbog cega ste u ovakvom stanju kao nacija, zasto se osipate, zasto ste uvek na gubitku. Da nije mozda zato sto ste uprkos ucenja vase vere prepuni mrznje. Mozda je zato sto nista vise ne radite da biste dobili Bozije zadovoljstvo i ljubav, vec da biste se osecali superiorno u odnosu na ostale. Nista se ne desava bez razloga. Nije dovoljno samo tvrditi da su Srbi „sveti narod“, dokazite tu vasu „svetost“. Mozda da pocnete sa tim sto necete vredjati druge.
    Onaj ko je siguran u svoje nema potrebu da vredja tudje. Onaj ko nije siguran da je ono u sta veruje ispravno stalno tezi da na najgori moguci nacin ospori tudje.

    I jos jednom me je zadivila hrabrost „hadzije“ da preuzme Boziju ulogu, i da on odredi da li je Tito Antihrist ili nije. Niko ne zna sta je izmedju coveka i njegovog Gospodara. Ne znam da li smatra da mu je sama titula obezbedila raj i da moze da gresi koliko hoce. Samim tim sto je hadzija moze se mesati u Bozije odluke, pa ce on da odredi ko ce u raj a ko u pakao, ko je lazan a ko pravi.

    • SRBin Svetosavac каже:

      Muslimanko, sestro mila SRBske krvi i jezika! SRBi su danas ovakvi kakvi su zbog toga sto su kroz jugoslavenstvo rasrbljeni, a kroz 50 godina vladavine komuniza u bivsoj Jugoslaviji razoreni vise nego za 5 vijekova turskog robstva. Za vreme postojanja turske Carevine, muslimani iz Raske ili tvoga i moga lijepog i divnog SRBskog Sandzaka, Crne Gore, Bosne i Makedonije su znali da su SRBi po svojoj narodnosti a muslimani zbog svoje islamske vjeroispovjesti. Mnogi od muslimani danas to nazalost vise ne znaju. Zato nemoj da se radujes SRBskoj nesreci, jer ona je u isto vreme i tvoja licna nesreca!

      U price o Titovom prelasku na islam prije same smrti, i da je umro citajuci Kuran, ne mogu da verujemo ni kada se napijem „svete SRBske vodice“ poznatije kao SRBske sljivovice. Zbog toga sestro mirno spavaj i uzivaj. Tito je bio i ostao „ljubicica bjela“ i zajednicki proizvod i svojina svih jugoslavenskih naroda i narodnosti. Na njega imaju podjednako pravo sva djeca komunizma, bez razlike na svoju vjeroispovjest i narodnost kojoj pripadaju. To sto Tita cuvaju sada u beogradu i sto se njemu i mrtvom klanjaju, dokaz je nase SRBske turistice mudrosti ili mozda vecite SRBske ludosti!

      • Muslimanka каже:

        Ma iskreno ne interesuje mene sta je Tito bio kad je umro, to je njegova licna stvar. Nemam ja apsolutno nista od toga sto ce neko postati musliman ili pravoslavac. Nego me samo zacudilo da ljude vise zaintrigira jedna recenica ispod slike nego ceo tekst Daleko od toga da se radujem bilo cijoj nesreci, ja zivim u ovoj drzavi, i kakva god da nesreca nadje Srbe ona se reflektuje i na mene. Ako ukazem na nesto ne znaci da se radujem zbog toga.
        Ali vidim da kod vecine vazi cuvena parola „samo da komsiji crkne krava, a ja cu vec nekako da se snadjem“.

    • strelac каже:

      Папски јеретик је створио ислам и нашао опседнутог мухамеда да проповеда ту новокомпоновану сатанску творевину пошто није могао да покатоличи арапе…
      мухамедусу се јављали које какви демони и сам луцифер док му је пена ишла на уста то је чист опис човека опседнутог ђаволом посрнулог у свакојаке грехе !
      Дај ми један пример милости коју исламисти чине другим религијама или пример поштовања? ислам је деструктивна болест првенствено деструктивна по душу човека пошто се констснтно бави задоволјенјем телесних задоволјстава.
      И како оно кад туре рикне добија неке (демоне) хануме или како год…неке огромне бројке тих са којима ће стално да има полне односе…ајд сад узми човека тог истог турета док је на земљи жив па нек има полне односе са тим ханумама стално….колико ће то да траје сат, два, дан, три, већ после пар узастопних односа то постаје мука а касније и мучење…пошто физички нема снаге а ни телесне жеље…
      дакле тај ваш приказ раја је приказ Пакла са бројем демона који врше те муке…а кад туре за џихад страда па добије још небројано пуне (тих демона) а у како ће тешко да му буде са свим тим гадовима демонским!
      Ти си муслиманка како си се и потписала…мани се блуднице демонских проповеди и поведи рачуна о својој души док је имаш врати се вери својих и Наших Светих Отаца. Вери Православној коју су одбацили твоји дедови Ти се врати и буди достојна предака Господу ће бити мило а теби на спасење!

      • Muslimanka каже:

        Sa zadovoljstvom cu da odbijem tvoju ponudu, jer ja sam se vec vratila veri pradedova, veri naseg pra oca Adema. Pre sve ga svi pogresno tumacite Dzenet i ulogu hurija, ali to je samo vasa stvar. Nego, meni za ovoliko vremena niko ne rece kakav ce to biti raj po vasem verovanju?

      • Muslimanka каже:

        Pitaosi da ti navedem jedan primer milosti muslimana pre ma drugim religijama. Na jednom sajtu sam nasla kako je glasio ustav Bozijeg poslanika Muhameda a.s. prema drugim religijama:

        Mnogi pogrešno vjeruju kako Islam ne toleriše postojanje drugih religija koje danas egzistiraju na svijetu. U ovom članku će se predstaviti neki temelji koje je sam Poslanik postavio u svom odnosu sa ljudima koji su pripadali drugim religijama sa praktičnim primjerima još iz vremena njegova života budući da su se klasični primjeri vjerske tolerancije prema ljudima drugih vjera mogli pronaći još u ustavu kojeg je Poslanik utemeljio u Medini.

        Poslanikov odnos prema drugim vjerama najbolje opisuje ajet iz Časnog Kur’ana: „Vama vjera vaša, a meni vjera moja“.

        Na Arapskom poluostrvu za vrijeme Poslanika bilo je prisutno više religija. Postojali su kršćani, židovi, zoroastrijanci, mnogobošci kao i drugi koji nisu bili uopšte religiozni. Ukoliko se pogleda na Poslanikov život, može se uočiti mnoštvo primjera koji pokazuju visok stepen tolerancije prema ljudima druge vjere.

        Kako bi se shvatila i razumjela ovakva tolerancija, mora se imati uvid u razdoblje u kojem je Islam prerastao u veći, formalni stepen sa specifičnim zakonima koje je donio Poslanik i koji su bili utemeljeni na Islamu. Iako postoje brojni primjeri Poslanikove tolerancije tokom njegova trinaestogodišnja boravka u Meki, može se iznjedriti pogrešan zaključak da je takva tolerancija bila praktikovana s ciljem uzdizanja društvenog položaja muslimana, odnosno društvenog statusa Islama u cjelini. Upravo zbog toga razloga, ovaj tekt će biti baziran i ograničen na period koji je započeo nakon Poslanikove migracije u Medinu, a posebno nakon što je donijet ustav.

        Saheefah

        Najbolji primjer Poslanikove tolerancije prema drugim vjerama može biti sam ustav koji je donijet, a koji je prema ranim historičarima nazvan „Saheefah“ (1). Kada je Poslanik preselio u Medinu, njegova uloga isključivo vjerskog lidera je okončana; on je tada postao politički vođa jedne države utemeljene na islamskim principima koja je zahtijevala jasne zakone upravljanja koji su morali osigurati harmoniju i stabilnost u društvu koje je bilo uzdrmano decenijama dugim ratom , a koji su također morali osigurati i miran suživot muslimana, jevreja, kršćana i mnogobožaca. U skladu s tim, Poslanik je donio „ustav“ koji je naznačio odgovornosti svih strana koje su živjele u Medini, njihove obaveze jednih prema drugima kao i odrđene restrikcije koje su se odnosile na sve njih. Sve strane su bile obavezne poštivati ono što je tu stajalo i svaki odstupanje od toga se smatralo prekršajem.

        Jedna nacija

        Prvi članak ustava bio je taj da su svi stanovnici Medine, muslimani kao i oni koji su ušli u paktod strane jevreja, kršćana i idolopoklonika bili „jedna nacija sa isključenjem svih drugih“. Svi su tretirani kao građani Medine bez obzira na vjeru, rasu ili porijeklo. Ljudi drugih vjera bili su zaštićeni jednako kao i muslimani kako stoji u jednom drugom članku: „Jevrejima koji nas slijede pripada pomoć i jednakopravnost. Njima se neće nauditi niti će se njihovim neprijateljima pružati pomoć.“ Prije toga, svako pleme je imalo svoje saveznike i neprijatelje u Medini i van nje. Poslanik je ujedinio ta različita plemena pod jednim sistemom upravljanja koji je zadržao ranije savezničke ugovore koji su postojali između pojedinačnih plemena. Sva su plemena morala djelovati jedinstveno bez obzira na pojedinačne saveze. Svaki napad na drugu vjeru ili drugo pleme smatrao se napadom na državu kao i na muslimane.

        Praktikovanju pripadnika drugih religija u muslimanskom društvu je također data zaštita. Poslanik je kazao:

        „Ko god ubije osobu koja je u miru sa muslimanima, neće omirisati miris dženneta.“ (Muslim)

        Budući da je glavna vlast pripadala muslimanima Poslanik je izričito upozorio da ne smije biti bilo kakvog maltretiranja ljudi drugih vjera:

        „Pazite! Ko god je okrutan i nepravedan prema nemuslimanskoj manjini, ili zloupotrebljava njihova prava, ili ih optereti nametima koji oni ne mogu podnijeti, ili uzme nešto od njih suprotno njihovoj volji, ja (Poslanik Muhammed) ja ću se žaliti protiv te osobe na Sudnjem danu“ (Abu Dawud)

        Svakome njegova vjera

        U drugom članku stoji: „Židovi imaju svoju vjeru, a muslimani imaju svoju“. Iz ovog jasno slijedi, da bilo šta osim tolerancije neće biti tolerisano i stoga, iako su svi bili članovi iste zajednice, svi su imali svoju vjeru koja nije smjela biti napadnuta. Svakome je bilo dozvoljeno da prakticira svoju vjeru, slobodno i bez ometanja, a ni najmanji čin provokacije nije bio tolerisan.
        Postoje i mnogi drugi članci ovog ustava na koje bi se trebala obratiti pažnja, ali naglasak ćemo staviti na članak koji glasi: „Ako postoji bilo kakav spor ili nejasnoća koji bi vrlo vjerovatno mogao prerasti u veću nevolju, on mora biti upućen Bogu i Njegovom Poslaniku“. Ova klauzula očito znači da su svi stanovnici države morali poštivati viši stepen autoriteta, te ona pitanja koja su obuhvatala veći broj plemena i vjera, a nisu mogla biti riješena od strane pojedinih lidera, morala su biti iznijeta pred lidera države ili njegove ovlaštene zastupnike. Međutim, nemuslimanskim plemenima je bilo dozvoljeno da se ravnaju pos vojim Svetim knjigama i na temelju njih da odlučuju o nekim pravnim pitanjima unutar sebe. No, mogli su, ukoliko su to željeli, tražiti od Poslanika da im sudi u njihovim određenim pitanjima. Bog je kazao u Kur’anu:

        „…Pa ako ti dođu, tad među njima presudi, ili se od njih okreni…“ (Kur’an, 5:42)

        Dakle, možemo vidjeti da je Poslanik dozvolio svakoj religiji da njeni pripadnici u svojim međusobnim odnosima sude u skladu sa svojim Svetim knjigama sve dok to nije u suprotnosti sa odredbama ustava koji je uzeo u obzir veću dobrobit miroljubive koegsitencije u društvu.

      • Срђан каже:

        Тајна – та је реч граница која раздваја Православље од Ислама. Из многих муслиманкиних порука јасно је да оно што људски ум не може да свари, просто бива одбачено или наопако протумачено. Баш као што је јасно да оно што људски ум обухвата не може бити Божанство ни божанствено па самим тим ни истинита вера. Муслиманка је у стилу окорелих комуниста ”оповргавала” чуда над моштима (аутосугестијом), васкрсење не долази у обзир, Тројично божанство такође, рај који је непојаман и неизразив људским речима није рај (посебно ако не личи на пирелијев календар)… Сазнали смо још да се тамо где је Алах време и дужина мери другачије (логично, јелте) јер тако каже теорија релативитета, и да сваки постулат ислама може да се провери науком. Алал ти вера!
        Ислам је фина вера за широке народне масе које не воле много да се бакћу тајнама, просто уради како ти се каже и то је то. Ако ти нешто није јасно ту је Ајнштајн да помогне, а чуда и тајне лако се сведу у сферу психологије и то ти је сва вера – вера у могуће (могуће по људском схватању).

      • Muslimanka каже:

        Srdjane, ti meni pokusavas da kazes kako vi pravoslavci shvatate neke nebeske tajne, a ne mozes pravilno da shvatis kada ti ja govorim nesto sto je ocigledno.
        To sto te svete mosti lece ljude, isto rade i razni psiholozi i lekari. To je opsta cinjenica, pa ne znam da li i njih da proglasimo za svece? To sto se mosti nekih ljudi ne raspadaju u pravoslavlju, takodje imamo i u budizmu, imamo i u islamu i u svakoj religiji. Pa jesu li svi ti ljudi sveti?
        A sada da razmotrimo jednu drugu stvar. Bog je slao poslanike da bi prenosili njegove reci. Iz kojih razloga? Da bi ljudi pre svega poverovali u Boga, i da bi im ta knjiga koja je poslata bila uputa na ovom svetu. Znaci ne postoje nikakve tajne. To sto ti nazivas tajnama je samo nemoc vasa da pokazete neke stvari.
        Kada kazes da islam odbacuje sve sto ne moze da prihvati um coveciji, moram ti reci da gresis. Jer po meni vece je cudo, i teze je za poverovati da je Bog Isusa zivog uzdigao na nebo, i telesno i duhovno, nego da je Isus umro pa ga Bog nakon tri dana oziveo.
        Islam samo ne prihvata nebuloze, i ne moze prihvatiti da je nesto od Boga ako to obican covek moze da opovrgne i da dokaze da nije tacno. Jer u tom slucaju covek bi bio pametniji od Boga.

        I ne zaboravi jednu stvar, kada je Isus govorio o laznim prorocima koji ce dolaziti posle njega, pomenuo je da ce ti ljudi imati odredjene moci ako se ne varam. Tako da to sto neko cini cuda nije nikakav dokaz da je svetac ili prorok.

      • Muslimanka каже:

        I kada vec pominjes teoriju relativiteta, dokaz da je Kur’an Bozija objava je bas taj sto ni najpametniji ljudi ovog sveta nisu mogli nista da pokazu sto vec nije bilo u Kur’anu. Samo sto to ljudi tog vremena nisu razumeli. Znaci Bog je u svakom pogledu ispred ljudi.
        Ali nema potrebe da te ubedjujem, drzi se ti za „rubove zemlje“ i veruj da se Sunce okrece oko Zemlje i bice ti super. Ne odbacuje hriscanstvo nauku bez razloga.

      • Срђан каже:

        ”Srdjane, ti meni pokusavas da kazes kako vi pravoslavci shvatate neke nebeske tajne, a ne mozes pravilno da shvatis kada ti ja govorim nesto sto je ocigledno.”
        Грешка, рекао сам да вера подразумева ствари непојамне људском разуму, пошто видим да је је теби стало да сва питања вере потврдиш ”науком”.
        ”I kada vec pominjes teoriju relativiteta, dokaz da je Kur’an Bozija objava je bas taj sto ni najpametniji ljudi ovog sveta nisu mogli nista da pokazu sto vec nije bilo u Kur’anu. Samo sto to ljudi tog vremena nisu razumeli. Znaci Bog je u svakom pogledu ispred ljudi.”
        Негде на почетку преписке видели смо да је већина ”најновијих открића” из Курана била позната још људима антике, а видели смо и твоја маштовита ”тумачења” о ”ембриологији” у Курану. Мало науке из антике, мало сујеверја, много компилација Библије и то је Куран.
        ”Ali nema potrebe da te ubedjujem, drzi se ti za “rubove zemlje” i veruj da se Sunce okrece oko Zemlje i bice ti super. Ne odbacuje hriscanstvo nauku bez razloga.”
        Опет грешка, хришћанство не одбације науку, али се ни не потврђује науком, за разлику од Ислама (ако озбиљно узмемемо твоје изјаве да код Алаха време тече по теорији релативитета – тако да би се пре могло рећи да се Ислам поштапа научним и квази-научним открићима).
        Једно је сигурно – Хришћанство и Ислам се искључују, тако да ми није јасно шта покушаваш овде да докажеш? Као људи можемо и требамо да живимо једни са другима, али по питању вере никада се нећемо сложити.

      • Muslimanka каже:

        Opet greska Srdjane, ne potvrdjuje nauka Kur’an nego Kur’an nauku. Kao kada ucitelj potvrdi uceniku da je nesto tacno ili nije. A ne znam kakav bi to ucitelj bio kada bi mu ucenik rekao ovo vam nije dobro ucitelju, pogresili ste. S druge strane vama su potrebna cuda da biste poverovali u Boziju rec, nije vam dovoljno sto je nesto od Boga.

        Allah dz.s. je u Kur’anu obecao da istina nikada nece moci biti sakrivena, kad tad ce se sve otkriti. U pravu si za jedno, nase vere iskljucuju jedna drugu. A doci ce i taj dan kada cemo svi videti sta je prava istina, i to nam Allah dz.s. porucuje.

        Sve sto zelim je da vam skrenem paznju, da svi ti sveci kako ih nazivate, to su ljudi koji nisu znali ni 10 posto stvari koje danas ljudi znaju. Ne zato sto su bili manje pametni od dasanjih ljudi, vec zato sto su ziveli u takvom vremenu. Vi i dalje tumacite Bibliju onako kako su oni to radili, a i oni su bili obicni ljudi skloni greskama.
        Zato razmisljajte o svojoj knjizi, o svemu sto pise u njoj, tek tada cete znati kojim putem da idete. Nije nama Bog podario razum da bismo sve prihvatali dogmatski.

      • Срђан каже:

        Ја видех да Куран користи многа знања из антике, која ти приписујеш као откриће Курана. Важи, твоје право. Такође, теби је важно да се Куран поклопи са световним знањима, док за духовна знања време и напредак науке немају никаквог значаја. И то је твоје право.
        Барем се слажемо да се Хришћанство и Ислам искључују, тако да макар гледамо да се поштујемо као људи. Што се мене тиче, пола фамилије ми је муслиманске вере, тако да нема говора о некој нетрпељивости према муслиманима.

      • Muslimanka каже:

        Ja tebi opet kazem, Kur’an je poslat da potvrdi ono sto je ranije objavljeno i da donese neka nova saznanja. Da ispravi ono sto su ljudi iskrivili u Bozijim knjigama.
        U Kur’anu i danas ima stvari koje ljudski um ne moze da prihvati, zato sto se nisu jos desile. Ali zasto ja potenciram ove stvari koje se odnose na nauku? Zato sto ocigledno vi ne verujete da je Kur’an Bozija rec. i sve sto bih vam govorila iz Kur’ana a duhovne je prirode bilo bi uzaludno. Kao sto je smesno kada se vi u dijalogu sa mnom, kao muslimankom, pozivate na Bibliju.
        Sada ces ti mene da ubedis kako je Muhamed a.s. bio pokupio sva znanja ovog sveta i stavio to u Kur’an. Ali u redu, onaj koji ne zeli da vidi istinu ne moze mu se na istinu ni ukazati. Ti ces o islamu da se obavestavas iz Blica ili nekih drugih novina, a neces da procitas Kur’an i Tefsir Kur’ana, sto je opet tvoje pravo.
        A sto se postovanja tice, ja mogu da se slazem ili ne slazem sa vama, ali postovanje cete uvek imati sa moje strane. Pravo svakog coveka je da veruje u ono sto zeli i sto smatra da je ispravno.

    • Срђан каже:

      Наравно да не верујемо да је Куран Божија реч, иначе бисмо били муслимани. Куран за нас не само да није Божија реч, већ је јеретичка књига јер одриче Божанство Христово. Због тога је расправа бескорисна и узалуд је да нас позиваш да читамо Библију тако како је ти читаш, јер немамо исти угао посматрања. Библија је чита и тумачи у Цркви, а не како се коме ћефне.

      • Muslimanka каже:

        Nego kako se cefne svestenicima. Ako je bog dao samo svestenicima razum onda samo oni i treba da tumace Bibliju. No dobro, to je vasa licna stvar, samo sam rekla svoje misljenje, i ostajem pri tome da nam Bog nije dao razum bez razloga, vec da ga koristimo na njegovom putu. Mi smatramo da svi hriscani cine shirk, najveci greh koji izvodi iz vere, a to je prisvajati druga Bozanstva pored jednog i jedinog Allaha dz.s. Tako da slicno mislimo jedni o drugima. Eto bar nesto zajednicko :).

      • Alex каже:

        Protestanti su pokusali da Bibliju tumace po svom palom razumu i vidimo dokle su dogurali!Zato danas „rukopolazu“ zene za svestenike, kao i homoseksualce, mada nema nikakvog osnova u Bibliji za takvu praksu.

      • Alex каже:

        Zasto onda sitska frakcija ne bi bila ispravna u tumacenju Kurana, ako se vodimo tim principom?

      • Muslimanka каже:

        Kada kazem „VI“ ne mislim da svaki laik treba da uzme da proucava Bibliju i da je tumaci, vec obrazovani ljudi, ljudi danasnjice, ljudi koji istrazujju zivot Isusov. Koji ce na osnovu Biblije da razviju citavu jednu nauku, nauku o tumacenju Biblije. Ali to je samo moje misljenje. Zasto siti nisu prihvaceni u islamu? Zato sto oni pored Boga slave i cerku Muhameda a.s. i njene sinove Hasana i Huseina, i njenog muza Aliju. Crtaju njihove freske po dzamijama i uzimaju posrednike kada se mole Bogu. Pa tako recimo kada hoce Boga da zamole za nesto oni kazu Boze u ime ljubavi koju osecas prema Hasanu i Huseinu ispuni meni to i to. To su sve novotarije u veri, koje su oni uveli. Oni su uvereni da to rade samo iz ljubavi koju osecaju prema poslaniku Muhamedu a.s. i nisu svesni koliko grese. U islamu toga ne sme i ne moze biti. Nema to veze sa Kur’anom. U Kur’anu nigde neces naci da se nesto slicno tome pominje da bi oni uopste imali sansu da pogresno protumace.
        Gde se Suniti i Siti razlikuju, u tumacenju hadisa. Hadis je sve ono sto je Muhamed a.s. rekao ili odobrio. Postoji na hiljade laznih hadisa. Ljudi su posle smrti Muhameda a.s. izmisljali da je on nesto rekao radi neke svoje licne koristi. Zato postoji citava nauka koja se bavi verodostojnoscu hadisa. I inace sve islamske sekte su nastali pogresnim tumacenjem hadisa ili prihvatanjem hadisa koji nisu istiniti, a ne pogresnim tumacenjem Kur’ana.

        Siti su pre svega nastali kao politicka frakcija a ne verska, tek kasnije su se oni udaljili od svoje vere i postali sekta.

      • Alex каже:

        Ocigledno, da siti ne vladaju „zdravim razumom“, i da je to privilegija sunitskih muslimana.Znaci, ipak postoji sistem tumacenja Kurana u islamu, i da to nije „kako se kome cefne“, mada nama prvo predlazes bas taj metod.Kasnije se ispravljas i predlazes da to cine „obrazovani ljudi, ljudi danasnjice, ljudi koji istrazujju zivot Isusov“(citaj, jeshe sa Nacionalne Geografije, koji mrze Hrista iz dna duse i cekaju antihrista), kao da Crkva nema saborno dvehiljadegodisnje iskustvo, rukovodjena Duhom Svetim, i kao da su se dosad bavili sportom.Eto, ni apostole(jevandjeliste i ocevice) ne treba uzimati ozbiljno, kamoli Svete Oce, vec formirati komisiju da nepristrasno dokaze da je vecina dogmi Crkve plod mastarija „neobrazovanih svestenika“ koji nisu u toku sa najnovijim naucnim dostignucima.Aferim!
        p.s. postoji bogoslovska disciplina koja se bavi tumacenjem Svetog Pisma:http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Ерминевтика

      • Срђан каже:

        Грешиш у пар ствари: Црква нису само свештеници, већ свака крштена душа заједно са Богом и свима светима. Друго, за тумачење Библије није потребан набилдован разум, већ надахнуће од Духа Светога, будући да је Библија тако и настала. Не знам зашто стално потенцираш како хришћани не користе разум, но није чудо, јер су теби термини као што је ”саборни ум Цркве” и ”ум Христов” свакако потпуно страни, будући да немаш опит Цркве.

      • Muslimanka каже:

        „Sve sto zelim je da vam skrenem paznju, da svi ti sveci kako ih nazivate, to su ljudi koji nisu znali ni 10 posto stvari koje danas ljudi znaju. Ne zato sto su bili manje pametni od dasanjih ljudi, vec zato sto su ziveli u takvom vremenu. Vi i dalje tumacite Bibliju onako kako su oni to radili, a i oni su bili obicni ljudi skloni greskama“.

        Alex, ovo sam napisala misleci na svestenike, a posto vi pratite ucenje svestenika ( sto je i logicno) odnosi se i na vas.
        To sto sam rekla da treba da razmisljate o Bibliji nije nikakvo cudo, ja to kazem i mojim muslimanima da razmisljaju o Kur’anu, jer samo na taj nacin se moze spoznati ljubav Bozija prema nama i njegova milost.

      • Muslimanka каже:

        A sto se sita tice, mogu ti reci, bez namere da nekog uvredim, da su oni slicni pravoslavcima. Jer praktikuju nesto sto im niko nije rekao da treba, ni Bog ni Muhamed a.s. Oni tako sebi nalaze neke svete Imame, veruju slepo ono sto im oni kazu, i td. Nema to veze sa Kur’anom, niko ne moze da kaze da oni pogresno tumace Kur’an, jer ni slicne stvari u kur’anu ne stoje. Pa kako ces nesto da protumacis pogresno sto uopste ne postoji u toj knjizi.
        Nego problem je sto ti mesas Kur’an i hadis. To su dve potpuno razlicite stvari. Kur’an je Boziji govor. A hadis je nesto poput Biblije. Hadis opisuje kako se Muhamed a.s. ponasao u odredjenim situacijama. Svaki hadis ima svoj lanac prenosioca, jer su se hadisi uglavnom usmeno prenosili, otuda toliko laznih hadisa. Ali i zato postoji posebna nauka, koja odbacuje hadise koji nisu verodostojni.

      • Muslimanka каже:

        Srdjane, ja ne mogu tvrditi da sve pravoslavce da je tako, ali vecina ljudi koje ja znam a pravoslavci su ne razmisljaju o svojoj veri. Mozda se ja nisam dobro izrazila, pa cu sada pokusati da ti objasnim. Recimo kada meni hodza ili moj otac ili bilo ko kaze da mi je duznost da klanjam 5 puta dnevno namaz. Ja onda pitam zbog cega? Zasto bas 5 puta dnevno? Zasto ne 7 puta, ili 3 puta? I trazim odgovor za tim. Ja cu da poslusam Bozije naredjenje. Ali zelim da znam zbog cega je to tako. Jer ako ja to shvatim samo kao obavezu, mozda ce mi tesko padati da to radim. Ali ako ja shvatim da samim tim cinom velicam svog Gospodara, da je propisao 5 puta dnevno da mu se klanjamo kako bi se secali njega i samim tim manje gresili, onda cu ja to da radim od srca. O tome govorim kada kazem da treba da razmisljate o Bibliji. A ne mogu reci za sve, sigurno ima izuzetaka, ali vecina pravoslavaca koje ja poznajem ili prihvata bukvalno ono sto im se kaze ili uopste ne izvrsava ono sto se od njega trazi. To se isto odnosi i na muslimane, mnogi to rade samo onako, neko im rekao da treba tako i to je za njih uredu. Ali na taj nacin se ne spoznaje ljubav Bozija.

      • Срђан каже:

        Све што се чини и догађа у Православљу има своје зашто, и сваки свестан хришћанин се труди да све што ради ради са смислом. Размишљати о Божијим речима у Библији наравно да је неопходно, а благодат просвећује човека да правилно разуме написано. Тумачења су ту да помогну разумевању. Људи о којима ти причаш, тј који су формално православци а не држе своју веру не могу се назвати хришћанима и они нису мера.

      • Alex каже:

        Ljubav Bozju, covek moze da spozna, samo ako se smiri i shvati sopstvenu nistavnost i ogranicenost u pogledu znanja, moci i dobrote.Kad uvidi sopstvenu slabost i nemoc pred grehom, kad zavapi pred Bogom.Kad sve ovo shvati i prezre sebe u sopstvenim ocima, shvatice kolika je ljubav i milost Boga.“Blazeni su nisci(nistavni) duhom, jer njihovo je Carstvo Nebesko“ – tako je Gospod zapoceo besedu na Gori.Niko od coveka ne trazi da se ponizava, vec da shvati sopstvenu ponizenost.To onda otvara put pokajanju.Pokajanje otvara put ociscenju od strasti, koje su pokretaci grehova.Strasti pomracuju um, zato je potrebno voditi borbu, jer se ociscenjem od strasti cisti um.Onda se u tako ociscen um, useljava Duh Sveti.To se zove obozenje.Na to je pozvan svaki hriscanin.
        Hriscanima nije zapovest da se mole jednom ili pet puta dnevno, nego neprestano.
        Postoje tri stepena molitve:
        1.telesna,
        2.sabrana i
        3.umno-srdacna molitva.
        Vecina tzv.hriscana nema ni ovaj prvi stepen…

      • Muslimanka каже:

        Drago mi je da ste razumeli sta sam htela da kazem. Covek sve sto vise zna sve vise shvata koliko je nemocan i koliko je malo njegovo znanje. Sto se vise upusta u neku oblast sve vise shvata koliko je ne poznaje. Zato je Allah dz.s. u Kur’anu prvim ajetom naredio „uci i proucavaj u ime svoga Gospodara“. Sigurno niste nikada pali na sedzdu pred Bogom ( sedzda je spustanje cela na zemlju, mozda ste gledali kako to muslimani rade), to je neopisiv osecaj. U tom trenutku svaki covek zaboravlja sve sto ga muci na ovom svetu i potpuno je predan Bogu. U tom trenutku za onoga koji se predano klanja Bogu izgovarajuci tri puta „klanjam se pred tvojim savrsenstvom, moj uzviseni gospodaru“ ne postoji nista drugo osim Boga i njega. Za taj osecaj vredi ziveti i pretrpeti sva iskusenja ovog sveta.

    • Hadzi Marinko Dusanic каже:

      DE SE PREKRSTI MATERE TI, ne bili Sejtan otiso o d tebe…..

  4. Alex каже:

    “Постоји и расте до данашњег дана, уводећи људе у заблуду, вера Исмаилћана, која је претеча антихриста”- Свети Јован Дамаскин

    Чудотоворна Икона Пресвете Богородице Тројеручице

    Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја!
    Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом.
    Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.

    Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах.

    Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило.

    После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела.

    После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.
    Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу.

    После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу.

    Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору.

    Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију.

    • Muslimanka каже:

      Hm, cudno, muslimani preteca Antihrista, rekao „svetac“. Vidis kod nas muslimana je cvrsto verovanje da ce Antihrist posedovati sve moci koje je posedovao Isus, da ce se cak i fizicki liciti na njega, jedina razlika izmedju Antihrista i Isusa je ta sto ce Antihrist ( za razliku od Isusa) tvrditi da je on Bog koji je u ljudskom telu dosao na Zemlju, a te tvrdnje ce potkrepljivati time sto ce ozivljavati mrtve i ciniti razna druga cuda.
      Kaze se izmedju ostalog da ce vecina poverovati da je Antihrist Bog, sve dok ne dodje Isus, ne pobedi Antihrista i ne posvedoci jos jednom da nema drugog Boga osim Allaha.
      Tako da je veoma diskutabilno ko je preteca Antihrista.

  5. Хришћанин каже:

    Ислам, и не само он, него и будизам и др. јереси, је у духу антихриста јер те тобож учи побожности и добру, но једино негира Исуса као Христа и Бога и Његово свето васкрсење, а то је најважније од свега! Ето каква је то ђавоља превара. И сва превара је управо у томе, јер суштина лажи није неистина, него полуистина. И сатана цитира Свето писмо и претвара се у анђела светлости, и подучава разним знањима, вештинама и философијама, али се труди да суптилно негира и излажира главну ствар – Исуса Христа као Сина Божијег – једног од ипостаси (лица) Свете Тројице; те жели да га представи као доброг човека, мудрог учитеља, гностичког философа, езотеријски ентитет, па чак и као архангела (уп. Мормоне), или као пророка у случају муслимана. Дакле, све ће учинити, само да умањи и похули на Исуса Христа као Бога и негира Његово васкрсење. А по речима Св апостола Павла, без Христовог васкрсења луди смо и ми и наша вера.

  6. Хришћанин каже:

    „8. Браћо! Чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању човечијем, по науци света, а не по Христу.“ (Кол. 2: 8).
    „4. Јер ако неко дође и проповеда вам другога Исуса којега ми не проповедасмо, или други дух примате који не примисте, или друго јеванђеље које не добисте – ви то добро подносите!“ (2. Кор. 11: 4).
    „12. Да уклоним повод онима који траже повода, да би се у ономе чим се хвале, нашли исти као и ми.
    13. Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици, који се претварају да су апостоли Христови.
    14. И никакво чудо; јер се сâм сатана претвара у анђела светлости.
    15. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности, којима ће свршетак бити по делима њиховим.“ (2. Кор. 11: 12-15).
    „6. Чудим се да се од Онога, који вас позва благодаћу Христовом тако брзо одвраћате на друго јеванђеље,
    7. Које није друго, него вас неки збуњују и хоће да изврну јеванђеље Христово.
    8. Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповедасмо, проклет да буде!
    9. Као што пре рекосмо и сад опет велим: ако вам неко проповеда јеванђеље другачије него што примисте, анатема да буде!“ (Гал. 1: 6-9).

    • Muslimanka каже:

      81.Oni kao zagovornike nekakva božanstva, a ne Allaha, uzimaju.

      82.A ne valja tako! Božanstva ta će poreći da su im se klanjali, i biće im protivnici.

      83.Zar ne vidiš da Mi nevjernike šejtanima prepuštamo da ih što više na zlo navraćaju?

      84.Zato ne traži da što prije stradaju, Mi im polahko dane odbrajamo!

      85.Onoga Dana kada čestite kao uzvanike pred Milostivim sakupimo,

      86.a kad u Džehennem žedne grješnike potjeramo,

      87.niko se ni za koga neće moći zauzimati, osim onoga kome Milostivi dopusti.

      88.Oni govore: „Milostivi je uzeo dijete!“ –

      89.Vi, doista, nešto odvratno govorite!

      90.Gotovo da se nebesa raspadnu, a Zemlja provali i planine zdrobe

      91.što Milostivom pripisuju dijete.

      92.Nezamislivo je da Milostivi ima dijete –

      93.ta svi će oni, i oni na nebesima i oni na Zemlji, kao robovi u Milostivog tražiti utočište!

      94.On ih je sva zapamtio i tačno izbrojio,

      95.i svi će Mu na Sudnjem danu doći pojedinačno.

      96.One koji su vjerovali i dobra djela činili Milostivi će, sigurno, voljenim učiniti.

      97. Mi smo Kur’an učinili lahkim, na tvome jeziku, da bi njime one koji se Allaha boje i grijeha klone obradovao, a inadžije nepopustljive opomenuo.

      98.A koliko smo samo naroda prije njih uništili! Da li ijednog od njih vidiš i da li i najslabiji glas njihov čuješ?

  7. Хришћанин каже:

    Свети Јован Дамаскин – О измишљотинама у курану: http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=1&t=2694&start=15&st=0&sk=t&sd=a

    Ђакон Георгије (Јуриј) Максимов – Наука Светих мученика о исламу: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/MaksimovMucenici.htm

    ХРИСТОС ВАСКРСЕ ~ ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

    • Alex каже:

      Беседа 2. у Недељу о раслабљеном[1]
      1978. године у манастиру Ћелије

      Христос воскресе! Ваистину воскресе!
      У четири речи казана је сва тајна и овога (и онога) света, и сваког човека, и тајна мога бића, и тајна вашег бића. Да није Васкрслог Господа, да није Васкрсења Његовог, да није Васкрслог Господа, не би нас било. Хришћана не би било у свету.
      Али, чиме је то Господ Христос победио овај свет, чиме је Хришћанство победило овај свет? Ви знате у почетку Хришћанства, триста тринаест година, велика и моћна Римска царевина гонила је хришћане свуда и на сваком месту. Они се нису бранили ни топовима ни авионима, не! Они су се бранили молитвом и помоћу Божјом. И за триста тринаест година они су вукове претворили у овце. Сећате се Спаситељевих речи ученицима Његовим: „Ја вас шаљем као овце међу вукове“[2]. И десило се највеће чудо, браћо: овце су претвориле вукове у овце, а нису вукови прогутали овце, и растргли их и уништили. Шта је то? Каква је то сила? То је она сила, коју сте чули данас из речи Апостола Петра, када говори Енеју: „Устани“, и он одмах устаде;[3] и када каже Тавити: „Устани из мртвих“, и она уста из мртвих као из сна[4]. Шта је то, шта се дешава са овим светом? Објашњава се велика тајна, тајна овога света и тајна човека. Васкрсење Господа Христа, шта показује? Показује да је човек вечно биће. Смрт је побеђена – то значи Васкрсење Господа Христа. И Живот Вечни осигуран свакоме људскоме бићу. Ради тога је Господ дошао у овај свет.
      Овај свет је стално био под влашћу ужасне смрти. Шта је страшније од смрти? Ништа! А цела ова планета, ова света Божија земља била је гробље и гробница, огромна гробница, а људи један за другим сурвавали се у ту гробницу. И тако је Господ Васкрсењем Својим показао свима нама да смо ми људи вечна бића, да смо створени за Живот Вечни. Да, за Живот Вечни, ништа мање од тога. Да. „Ако Христос није васкрсао, вели Апостол Павле, онда узалуд вера наша“[5]. Шта ће нам Христос ако није победио смрт?! Шта смо онда ми хришћани, него као и други људи! Ево погледајте, и данас и јуче и вавек, у историји света непрекидно су се јављали јунаци, хероји – а ко су они, шта су они? – Комарци, смрт, јато силних.[6]
      Само Господ Христос стоји као Победитељ смрти и као Дародавац живота. У томе је Његова изузетна величина. Вера наша, вера је у Васкрсење Господа Христа, и у васкрсење нас самих. Христос је васкрсао, то значи, сви ћемо ми васкрснути! Он је зато и васкрсао да нам дарује Живот Вечни, да нам осигура победу над смрћу, ту једину истиниту победу у овоме свету. Све друге победе – то је смејурија. Милиони људи гину – ради чега? Ради чега људи гину данас? Не ради онога ради чега су и створени, не ради Вечнога Живота, него ради земаљских, трулежних, простих, ништавних ствари.
      Када људи у безумљу свом забораве на Бога, када људи у безумљу свом гоне Господа Христа, шта бива са тим људима, шта је онда ова земља? Ова земља је онда лудница! Гонити Господа Христа, то најузвишеније Биће у овоме свету, тог највећег Човекољупца, шта је то? То је безумље, лудило! Ми људи, ми претварамо овај свет, ову малу звезду Божију што се Земља зове, претварамо у лудницу. Зато је свака осуда над човеком и човеку. Сви смо ми људи одговорни у овоме свету за смрт у овоме свету, за грехе у овоме свету, за ђаволе у овоме свету. Шта нам остаје ако заратимо са Богом? Увек смо слабији од Њега, увек ћемо страдати ми.
      Гле, колико мртвих душа, колико лешева у Српском роду само. Људи одбацују Господа Христа, одбацују Живот Вечни ради чега? Шта им нуди овај свет? А ми стојимо заједно са Апостолом Павлом уз Вечну Истину: Христос васкрсе да и ми васкрснемо[7]. То је основна истина за нас хришћане. И Православна Црква слави Васкрсење Господа Христа, празник Његов, не један или два дана, већ четрдесет дана, до Спасовдана непрекидно се слави Васкрсење Господа Христа. Не само то, него се Васкрсење Господа Христа слави сваке Недеље – сваке Недеље, браћо, сећамо се Васкрсења Господа Христа. Васкрсење? Оно у нашој души не престаје. Сила Господа Христа излива се на нас, кроз Његово Свето Васкрсење, кроз ту бескрајну радост.
      Чули сте данас из посланице Светог Јована Богослова, шта он вели за Господа Христа: „Оно што руке наше опипаше, оно што очи наше видеше, што уши наше чуше, Вечни Живот то вам ми јављамо, браћо“[8]. То вам јављамо, Господа Христа Који даје Вечни Живот. А ми смо Га рукама својим, као Његови ученици, опипали. Хришћанство гоњено скоро две хиљаде година створено је јаче од свих земаљских сила. Проћи ће многа мора и буре, али Црква Христова стоји и неће да пропадне. Пропадаће људи, али Црква неће! Свети Јован Богослов, човек који је свим бићем својим сведочио и сведочи, и свим убеђењем својим о томе, да је Богочовек Христос, Свети Јован вели: Ако хоћете да имате Вечни Живот, ви имајте веру у Господа Христа, у Његово Васкрсење, верујте Његовим делима.[9]
      Погледајте Апостола Петра како васкрсава људе, чини чудеса. Овце претварају вукове у овце и у јагањце. Свети Василије Острошки чини чудеса и данас, Свети Прохор Пчињски, и сви безбројни Светитељи Српски. Од кад то бива? – Од Васкрсења Господа Христа, од Празника који се празнује четрдесет дана, и недељема током године. То је оно што нас хришћане држи у овоме свету. Ми се смејемо гонитељима на нас, ми се смрти не бојимо, ми деца Васкрслог Господа, јер нам Он даје силе и снаге да победимо све оно што нас одваја од Бога, што нас одваја од Његове Правде, Његове Истине, Његове Доброте.
      Нека би Благи Господ Васкрсли, преко Својих Ученика, преко Светог Јована, преко Пресвете Богородице и свих Светих, и нас учврстио у тој вери у Васкрсење Господа Христа, у васкрсење наше, да смо ми вечна бића, и да је наш посао у овоме свету да јавимо Васкрсење мртвих и победу над смрћу. Ту победу над смрћу сваки од нас доживљава када живи еванђелски, када се труди да вером у Господа Христа, да љубављу и молитвом испуни свој живот. А све то усечено дубоко у нашу душу води нас у Живот Вечни.
      Христос воскресе! Ваистину воскресе!

      • Alex каже:

        Мухамед поново за свог свједока призива откровење Божије, и посланик са неба наводно му говори: „ми ћемо теби открити незнане тајне“, иако је та тајна већ обзнањена и записана у Јеванђељу, шест стотина година прије Мухамеда. Ангели, а не Архангел Гаврило, према ријечима овог наводног новог отрковења, рекоше Дјеви (Куран, III 45-47): „Када су мелеки (ангели) рекли (Мерјеми – Марији): „О, Мерјемо, Бог ти шаље радосну вијест с једном ријечју, (а то је) да му је (име) Месих Иса (Исус Христос), син Мерјемин, угледан (и) на овом и на будућем свијету, и (биће) од људи блиских (Богу). И разговараће (Иса) с људима (кад буде) у колијевци и као одрастао човјек, (а биће) од најбољих људи.“ Рече (Мерјема): „Мој Господару! Како ћу ја имати дијете, а (ниједан) ме човјек није ни дохватио“ Рече (Бог): Тако (ће то бити). Аллах ствара шта хоће. Када нешто одлучи, само му рекне: „Буди!“ и оно буде“. (То су искривљене ријечи Јеванђелисте Луке: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји (гл. 1, 35). Даље у Курану Ангели говоре: „И Бог ће га подучити Књизи, мудрости, Теврату (Петокњижју) и Инджилу (Јеванђељу). (И послаће га) као посланика Израелићанима (којима ће рећи): „Донесох вам један знак од вашега Господара. Направићу вам од блата нешто као птицу, и дунућу у то па ће постати птица, с Божјом дозволом (узето из јеретичког казивања, које је Црква одбацила, о дјетињству Христовом). Излијечићу слијепа и губава и оживљаваћу мртве, вољом Аллаховом, казиваћу вам шта једете и шта у домовима својим гомилате (какав апсурд, послије толико великих чудеса!). То ће, уистину, бити доказ за вас, ако прави вјерници будете, и да потврдим истинитост Теврата, објављеног прије мене“ итд. Исус је ускоро примјетио невјерје јудеја и узвикнуо: „Који ће бити помагачи моји на Аллаховом путу? – Ми, рекоше ученици, ми ћемо бити помагачи Аллахове вјере, ми у Аллаха вјерујемо, а ти буди свједок да смо ми послушни Њему. Господару, ми у оно што Ти објављујеш вјерујемо и ми посланика слиједимо, зато нас упиши међу вјернике“ (Куран, III, ст. 45-53). И тако дакле, од Апостола стиже помоћ Господу, а не од Господа Његовим ученицима!

        „И невјерници (јудејци) почеше, – наставља Мухамед, – смишљати сплетке, али их је Аллах отклонио, јер Он то умије најбоље“ (III. 54). Међутим, приличи ли Богу таква ратоборност? Овдје опет почиње да говори сам Господ умјесто Мухамеда, јер је и иначе све измијешано у Курану, и лица и предања, судећи по његовим случајним и непредвидивим узлетима маште; ове ријечи су упућене Христу: „О Иса, Ја ћу те усмртити, и уздигнути Себи и спасити те од оних који не вјерују, и поставићу оне који тебе слиједе изнад оних који не вјерују до Судњега дана“ (ст. 55). Према томе, ево, Мухамед као да овдје признаје, иако нехотице, смрт Христову прије Његовог вазнесења, док, насупрот томе, на другом мјесту у Курану он тврди како је наводно на крсту разапет био човјек који је само личио на Христа, зато што је он, не спознавши сву висину смирења Христовог, сматрао за бешчашће крст, који је постао слава васељене. Јер, говори он, „зато што су завјет прекршили и што у Аллахове доказе нису повјеровали, што су ни криве ни дужне вјеровјеснике убијали и што су говорили: „Наша су срца окорјела“ – Аллах им је, због невјеровања, њихова срца запечатио, па их је само мало вјеровало – и због невјеровања њихова и због изношења тешких клевета против Мерјеме, и због ријечи њихових: „Ми смо убили Месиха, Исаа, сина Мерјемина, Аллахова посланика!“ А нису га ни убили ни распели, већ им се причинило. Они који су се о њему у мишљењу разилазили, они су сами о томе у сумњи били; о томе нису ништа поуздано знали, само су нагађали; а сигурно је да га нису убили, већ га је Аллах уздигао Себи. А Аллах је силан и мудар. И нема ниједног сљедбеника Књиге који, када буде умирао, неће у њега онако како треба повјеровати, а на Судњем дану он ће против њих свједочити.“ (Куран IV. 155-159). Дрско закључује Мухамед, послије благовијесних ријечи Ангелских о рођењу Христовом од Дјеве: „Исаов (Исусов) је случај у Аллаха исти као и случај Адемов: од земље га је створио, а затим рекао: „Буди!“ – и он би. Истина је од Господара твога, зато не сумњај!“ (III. 59-60).

      • Muslimanka каже:

        Alex, ne znam da li si pogledao video, ali preporucicu ti da pogledas drugu polovinu, gde doktor Zakir Naik govori o Isusu i o tome da li je vaskrsao iskljucivo pozivajuci se na Bibliju. Pa ako mozes da ga osporis uradi to, nemoj skretati temu. Ti si napisao u svom komentaru „Hrsitos vaskrse“, ovaj covek kaze da nije bio mrtav tako da nije mogao da vaskrsne.
        Kada znas toliko o Muhamedu verovatno znas mnogo vise o Isusu. Ili ti je preokupacija samo Muhamed a.s.

      • Alex каже:

        Тајна вечера

        Ова опроштајна вечера била је припремљена унапред (Мк 14,13-16). На вечери је Христос дао нека суштински важна упутства својим апостолима, с обзиром на предстојећи растанак, и тада открио да ће га издати један од његових ученика. Централна тачка вечере било је установљење Новог Завета и Свете Тајне Евхаристије, Причешћа, дељењем хлеба и вина.
        За детаљнији опис, погледати чланак – Тајна вечера.
        Суђење

        Чин који је довео до смртне пресуде Исусу Христу, спроведен је како од стране јеврејских верских и народних власти, тако и од стране законитог представника римске власти (намесника). Из Гетсиманског врта, Исус је најпре одведен Ани, претходном првосвештенику и тасту тадашњег активног првосвештеника Кајафе. Ο неком суђењу код Ане јеванђелисти не извештавају, већ прелазе на судско већање код Кајафе, где су се били окупили чланови Великог већа (Синедриона). Била је ноћ, и смртна казна се по јеврејским прописима Мишне, није могла изрећи ноћу. Поред тога, у то време Синедрион је био изгубио право да доноси смртне пресуде, а чак и да је имао, римски намесник је имао право да провери разлоге такве пресуде, и да је измени по свом нахођењу.
        Према прописима јеврејског правосуђа, сведоци који су теретили оптуженога испитивани су унакрсно, а морали су се позвати и сведоци браниоца, којих у Христовом случају није било; сведоци су били лажни и извртали су Христове речи ο разорењу Храма (Јн 2,11). У даљем иследничком току, Исус није порекао да је Месија, Син Божији, јер управо на такво питање одговара са: „Ти каза“ (Мт 26,64), одн. сам си рекао да јесам, и да као такав може поново подићи Храм ако га други сруше, а не Он. Првосвештеник је ово сматрао хулом на Бога, и он цепа своју хаљину да би јавно показао колико га је погодила оваква изјава. На основу тога, сабраним члановима Синедриона није било тешко да изрекну смртну пресуду. И поред угледа овог судског тела, Христос је био предат римском намеснику Понтију Пилату, који је изрекао коначну реч (Мт 26,57-67; Мк 14,53-65; Лк 22,54-55; Јн 18,13-24).
        Пред римском влашћу, хула на Бога није била ваљани разлог за смртну пресуду, и тада сви Јевреји преносе оптужбу на политички терен, оптужујући Исуса за предводништво побуне против римске власти, као да им је било стало до ње. На питање Пилата да ли је цар јудејски, Исус поново одговара са: „Ти каза“ (Мт 27,11), одн. он се не одриче Израиља, као што се код Кајафе није одрекао свог небеског Оца. Пилату ово није био довољан разлог за кажњавање према римском закону, па је потражио излаз из затегнуте ситуације у сазнању да је Исус из Галилеје, па га брже-боље шаље Ироду Антипи, четворовласнику Галилеје и Переје, а то је уједно била прилика да побољша своје односе са Иродом Антипом (Мт 21,11-14; Мк 15,2-5; Лк 23,3-5; Јн 18,33-38).
        Ирод се није упуштао у ислеђивање, јер је био прозрео мотиве Пилатове оптужбе. У ствари, Пилат је хтео у Исусу да види неког мађионичара. Једино га исмева са војницима, облачи у царску одору и шаље назад римској власти (Лк 23,6-12).
        Поново у римској судници (преторији), Јевреји захтевају од Пилата да изрекне смртну пресуду. Пилат је помишљао да ћe им удовољити казном шибања, па им је на крају понудио могућност да се определе између разбојника Вараве и Исуса Христа. Водио се оштар дијалог између Римљанина и тужитеља, све до момента када су му запретили ћесарем, да би, на крају, Пилат, перући руке, предао Исуса на разапињање (Јн 18,39-19,16; Мт 27,15-31; Мк 15,6-20; Лк 23,13-25). Јеванђелист Јован нам наводи и време изрицања пресуде – петак уочи Пасхе, када се спремао пасхални обед, који се обављао када зађе сунце (2 Мој 12,6).
        Распеће

        Распеће Господа Исуса Христа
        Распеће Господа Исуса Христа
        Чин разапињања су извршили римски војници, обично четворица, којима је заповедао капетан, јер се Јудеја као римска покрајина налазила директно под влашћу ћесара (цезара), који је овамо слао свог намесника (префекта), чије је стално седиште било у Кесарији на мору (палестинској). Међутим, у самом Јерусалиму, у кули Антонија, стално је био стациониран одред војника (Дап 23,32) за одржавање реда у граду, поготово ο празницима.
        Исус је морао да понесе свој крст на губилиште, али од шибања га је издала снага, па му је помогао Симон из Кирине (горња Либија). На месту извршења смртне казне, осуђеном је скидана хаљина, али је ипак могао да задржи један њен део уколико је oceћao стид. Христос је распет на северној страни града, непосредно поред зида, где се уздизала неколико метара висока стена. По изгледу стене, народ је то место називао Голгота на арамејском (грч. Λιδότρωτον, Лобања, Јн 19,13). Од дворца Антоније, где је Христу изречена смртна пресуда, до Голготе била је раздаљина једва један километар, али се изгледа ишло заобилазним путем да би осуђене могла да види маса придошлих на празник Пасхе. Сваки осуђеник је носио таблицу с кривицом исписаном на три говорна језика: на јеврејском (одн. арамејском), грчком и латинском. На Христовом крсту стајало је оно што је Пилат био написао: „Исус Назарећанин цар јудејски“ (Јн 19,19).
        Са Исусом су распета још два разбојника, чиме је Пилат хтео да се наруга Христу. Сами војници ипак указаше почаст Исусу, распевши га у средини, чиме се испунило једно пророчанство Исаије (Ис 53,12). Чину распећа присуствовали су и чланови Судског већа, како би се осведочили да је њихова пресуда извршена. Овде је била присутна и једна група жена, које су распетима пружиле вино, одн. сирће помешано са жучи (Мк 15,23; Мт 27,34). Јеванђелисти бележе да се разбојник с десне стране покајао, и да је Христос рекао да ћe с Њим истога дана бити у Рају (Лк 23,39-43).
        Јеванђелист Лука бележи и молитвени уздах Христов на Крсту: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“ (Лк 23,34) У међувремену су војници бацали коцку како би установили коме ће да припадне доња Христова одећа (туника, хитон, долама), јер се није могла делити на делове, будући да је била изаткана из једног комада, док се горња одећа (иматион) могла делити на шивене делове (Јн 19,23-24; Пс 21,18).
        Нешто даље од Крста стајале су жене из Галилеје, које су Га иначе пратиле, и то: Марија Магдалина, Марија мајка Јакова Млађег и Јосифа, звана Марија Клепова и Салома, мајка Зеведејевих синова. Близу крста стајала је Марија, Мајка Божија са „учеником кога Исус љубљаше“ (Јн 20, 2), са Св. Јованом. Био је то тренутак да Исус повери Своју Мајку на старање овом најмлађем ученику (Јн 19,25-27).
        Христос је распет у трећи час, тј. у девет сати пре подне (Мк 15,25) по нашем рачунању времена, а у шести час, тј. подне, наступило је чудновато помрачење сунца. Око три сата после подне (девети час), Исус је изрекао речи из (Пс 22,1): „Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт 27,46). После тога су га напојили сирћетом, и Он онда предаде дух Свој Оцу: „Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну.“ (Лк 23,46) Овај тренутак био је пропраћен чудноватим природним појавама: расцепила се храмовна завеса на двоје, која је делила Светињу над светињама од светиње, као видљиви знак да је дошао крај Староме Завету и да је сад отворен приступ у небеску скинију (Јев 9,11-12); затим, земљотрес, распадање стена, отварање гробова и васкрсавање многих праведника. (Мт 27,53)
        Смрт Христова је уследила у девети час, тј. у три сата после подне, а у то време су се морале завршити све припреме за једење пасхалног јагњета, и све друго, у вези с празновањем јеврејске Пасхе. Следствено томе, тела умрлих морала су бити сахрањена, или су морала да остану да висе на крстовима током Велике суботе, одн. Пасхе. Да би убрзали смрт, војници су двојици разбојника копљем пребили голени. Кад су дошли до Исуса, изненадили су се да је већ био умро, па су Му само копљем проболи ребра. И овде Св. Јован види испуњење старозаветног прописа ο пасхалном јагњету, коме Израиљци нису смели преломити ни једну кост док су га јели (2 Мој 12,46; 4 Мој 9,12); Христос је право жртвено јагње (Јн 19,31-37; Мт 27,32-44; Мк 15,21-32, Лк 23,26-43).
        Управо у време скидања с Крста, одважио се Јосиф из Ариматеје, члан Синедриона, да затражи Тело Христово од римске власти, да га сахрани у новоусеченом гробу у оближњем месту. Други члан Синедриона, Никодим, помогао је око Христовог погреба; донео је мешавину мирисних смола и неког прашка који се стављао између завоја за повез покојника. Сигурно је да су им помагале и жене које су присуствовале Распећу, међу којима и Христова Мати (Јн 20,1-10; Мт 27,57-61; Мк 15,42-47; Лк 23,50-56). Ова сцена скидања Исуса Христа с Крста изображава се, посебно, на антиминсима, без којих се не може служити Божанска Литургија.
        Христово Распеће било је уобичајено као метод казне. Оно што је необично јесте довођење сведока. Упркос дивљачкој свирепости римског бичевања и војничког ругања, ношење тешког Крста и само Распеће, Христове забележене речи пред смрт на Крсту, јесу речи праштања и бриге за друге, и молитва небеском Оцу. Његов став је импресионирао римског капетана (Мк 15,39; Лк 23,47) и чак распете с њим (Лк 23,40-42). Такође је била необична брзина и ненаданост његове брзе смрти; распета лица би ретко умрла истог дана, а и тада после све већег губљења свести. Исус је умро брзо, свесним чином воље (Лк 23,46; Јн 19,30). Његов последњи узвик: „сврши се“ (Јн 19,30), не приказује га као жртву околности, већ као лице које влада ситуацијом, сврсисходног учесника у драми свесветског, свечовечанског значаја.
        Васкрсење

        Сва четири Јеванђеља потврђују, свако на свој начин, да је Христов гроб нађен празан у недељу ујутру после Распећа. Јеванђеље и Св. Павле (1 Кор 15) заједно сведоче о једанаест последњих јављања Васкрслог Господа у време после недељног Васкршњег јутра. Христос је устао телесно из гроба, телом које је, премда ослобођено од неких ограничења времена и простора (могао је проћи кроз затворена врата, појавити се и нестати у трену), било физички солидно да би могао ломити хлеб и јести, и бити погрешно сматран за вртара или сапутника.
        Васкрсење Господње
        Васкрсење Господње
        Тих неколико недеља по Васкрсењу, тачније током 40 дана, Христос се јављао својим ученицима, у појединачним сусретима, но није живео с њима нити путовао као раније. Показавши им своју победу над смрћу, и уверивши их да ћe се они и даље ослањати на Његово присуство и помоћ, чак и кад Он буде физички узет од њих, Он их је оставио на начин који је јасно показивао да Његово телесно присуство није више било неопходно (Дап 1,9-11). Они ћe наставити Његову службу коју је започео, и у којој ћe Он заувек бити с њима присутан (Мт 28,18-20).
        После тродневнога боравка телом у гробу и душом у Аду, Исус Христос је Васкрсао – устао је из мртвих, јер силу његовог божанства Ад није могао да савлада, и тиме је отворио врата која воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе и вредности која је људима до тада била непозната и недоступна. Тамо је Христос први ушао, а онда покајани или благоразумни разбојник са десног крста, па за њим старозаветни праведници који су примили Христа у току његовог тродневног боравка у Аду, и проповедања Јеванђеља које је три и по године проповедао на Земљи. Само тако схваћен, квалитативно а не временски, Он је првенац из мртвих (Дап 26,23; 1 Кор 15,20; Кол 1,18; Отк 1,5), а уопште није у питању Његово Васкрсење, односно повратак у свет ове наше реалности инфициране грехом где се трпи и страда од његових последица.
        У овај свет, овакав какав је, враћена су лица из Ада (праведни Лазар, Јаирова кћер и др.) која су наставила да живе под истим условима, у истом телу и животу, док нису поново умрла. Христово јављање током четрдесет дана по Васкрсењу, све до Вазнесења, било је јављање у новом телу, телу Вакрсења које је било оно исто, али преображено тело – јер је сачуван идентитет умрлог и васкрслог. То је проверио Св. Тома, тај први експерименталист у Библији и зачетник хришћанског Православног реализма који је прошао кроз проверу (види смисао: Јн 20,15-29). Али, васкрсло тело Господа није било онакво какво је било раније, пре страдања и Васкрсења, јер је сад имало нова својства: васкрсло је у свет, и за свет нове реалности, да више не умре, јер се у том новом свету уопште не умире.
        Његово јављање појединцима и већем броју људи, чак и кад је у питању неколико стотина људи, у овом свету било је потврда реалности и идентитета њега Васкрслог и пројава и сведочанство света и вредности Васкрсења. Он пролази Васкрслим телом кроз затворена врата и да их не разваљује и не ломи (Јн 20,19) – значи: његово тело је небеско – духоносно и духовно (1 Кор 15,40 и 44); иако му је тело без физиолошких потреба он једе (Јн 21,12,13 и 15) и Апостоли се уверавају у реалност Његовог Васкрслог тела, не мислећи више да је то што виде – утвара, привид (види смисао Лк 24,16 и Јн 20,14; посебно Лк 24,31), него виша реалност, друкчија од ове непреображене која је без славе Васкрсења. То ћe бити поуздан ослонац наше вере да стварно буде тврдо чекање онога чему се надамо (Јев 11,1).
        У Библији, учење ο васкрсењу мртвих је јасно изражено већ у Старом Завету (Јов 19,25; Пс 15,10; Ис 26,19; Дан 12,2), а за време Христовог овоземаљског живота то је било општеприхваћено мишљење код правоверних Јевреја што се види из Мартиних речи која каже за свога брата: „Знам да ћe васкрснути ο васкрсењу у последњи дан.“ (Јн 11,24) Одрицали су га се садукеји (Дап 23,8) и незнабожачки философи (Дап 17,32).
        Васкрсење Христово као чињеница и благовест постало је темељ и срце хришћанске вере. То сведоче и речи Св. Павла који каже: „Ако Христос није васкрсао, онда је празна вера наша.“ (1 Кор 15,14) Хришћанство је пре свега вера да Христос није остао у гробу, да је из смрти просијао живот и да је Својим Васкрсењем из мртвих изнутра разрушио и превладао апсолутни и немилосрдно општеважећи закон умирања и смрти.
        Видевши Васкрслога Христа, Апостоли су, како каже Јеванђеље, помислили да виде утвару и привиђење. Зато прво што чини Васкрсли Христос јесте да својим ученицима открива стварност Свога Васкрслога тела, дајући им да Га опипају. Узима храну и једе пред њима, даје Томи који сумња у Његово Васкрсење да му сопственим рукама додирне Васкрсло Тело и да се увери у Васкрсење. Онога тренутка када су Апостоли поверовали у Христово Васкрсење, тада је управо чињеница Васкрсења, Његове стварности и његове телесности постала главни садржај, сила и радост њихове проповеди. Главна Света Тајна Цркве постаје Причешће Телом и Крвљу Васкрслога Христа, и тим чином, како говори Св. Павле: „смрт Господњу објављујемо, васкрсење Његово исповедамо“ (1 Кор 11,26; извод из Литургије Св. Василија Великог).
        Они који се обраћају у Хришћанство, прихватају, не неке идеје и принципе, већ првенствено веру у Васкрсење Христово, искуство и знање Васкрслога Учитеља. Штавише, они са том вером прихватају и веру у опште Васкрсење, а то значи веру у то да је Христос победио, разрушио и уништио смрт као последњи циљ свега. „Послењи непријатељ укинуће се – смрт“ (1 Кор 15,26) у духовном надахнућу кличе Св. Павле. На сваком Васкршњем јутрењу, Хришћани кличу: „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ни једнога мртвога у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“ (из Васкршњих речи Св. Јована Златоустог које се читају после Васкршњег јутрења; уп. 1 Кор 15,55). На тај начин прихватање или неприхватање Христа и Хришћанства у суштини јесте прихватање или неприхватање вере у Христово Васкрсење, а то значи: прихватање или неприхватање вере у поновно сједињење душе и тела у Христу, у победу над смрћу, јер смрт и није ништа друго до раздвајање душе и тела, разарање њиховог јединства.
        Христос је својим Васкрсењем разрушио смрт, њену власт над нама, њено безнађе и њену коначност. Христос обећава изобилно убризгавање новог живота, ново небо и земљу, радост свеопштег Васкрсења. То је смисао, то је бескрајна радост средишње и суштинске вероисповедне тврдње Символа Вepe Цркве Христове: „И који је Васкрсао у трећи дан по Писму.“ По Писму – то значи у сагласности са оним познавањем живота, са оним схватањем света и човека, душе и тела, духа и материје, живота и смрти које нам је богооткривено у Светом Писму. У тој тврдњи садржана је сва вера, сва љубав, сва нада Хришћанства.
        Вазнесење

        Вазнесење Исуса Христа
        Вазнесење Исуса Христа
        Вазнесење Господње се десило четрдесети дан после Васкрсења, када се Господ вазнео на Небо. У тих четрдесет дана иза свога Васкрсења, јављао се ученицима говорећи им о Царству Божијем, и пошто им је заповедио да се не удаљују од Јерусалима, него да чекају Светог Духа, извео је Господ своје ученике до Витиније, подигао своје руке и благословио их је, и благосиљајући их Вазнео се на Небо. Док су ученици са Горе Маслинске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију на небо, објавише им Анђели да ће Исус Христос који се од њих вазнео на Небо, на исти начин поново доћи, као што су Га видели да се вазноси на Небо (Дап. 1,1-12; Мк 16,12-19; Лк 24,50-52).
        Вазнесење се у Светом Писму зове ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν Ίησου̃ Χριστου̃, или само α̉νάληψις, затим η̉μέρα α̉νάληψεως (Лк 9,51). Св. Григорије Ниски (395) каже да се овај празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (η̉μέρα), тј. Спасовдан, зато што се у тај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. На исти начин овај празник зове и Св. Јован Златоусти. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У црквенословенским текстовима овај празник се зове α̉νάληψις, тј. узеће. Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή – четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у том канону означава четрдесети дан иза Пасхе.
        Вазнесење се првобитно није славило као посебни празник, него се славило заједно са Педесетницом. Зато ранији писци, све до IV века не спомињу овај празник. Најстарије беседе на овај празник можемо наћи код Св. Јована Златоустог (†405) и Св. Григорија Ниског. Апостолске установе указују на то да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег, 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране Моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових.“
        Тај дан Црква прославља са литијом, као што се то одувек радило у Јерусалиму, када се четрдесетог дана ишло у Витлејем у литији (слично у Цариграду и Антиохији). Тај излазак из Цркве је поводом Господњег извођења ученика на Маслинску Гору (Лк 24,50), тј. у правцу према Витинији.

      • Alex каже:

        Суђење Господу Исусу Христу – правни аспекти
        http://borbazaveru.info/content/view/2564/30/

      • Muslimanka каже:

        Alex, ocugledno nemas volje da pogldas video. Zakir naik, pozivajuci se iskljucivo na Bibliju, kaze sledece: Da je Marija Magdalena isla treci dan da masira telo Isusovo, pa postavlja logicno pitanje zasto bi neko masirao mrtvo telo? Takodje kaze da kada je dosla do groba videla je da je kamen sa vrata grobnice pomeren i da je carsav kojim je Isus bio umotan slozen i ostavljen sa strane, pa zasto bi Isus pomerao kamen ako je vec kako ti kazes bio mrtav i mogao je da prolazi kroz zid ili vrata. Ako je bio mrtav zasto se prerusio u bastovana kada ga je videla Marija Magdalena? Kada je Marija Magdalna prepoznala Isusa prerusenog kao bastovan krenula je ka njemu, a on joj je rekao da ga ne dodiruje. Zasto bi joj to rekao, zato sto je osecao bol. Da li duhovno telo moze da oseca bol? Kada su mu jevreji trazili da ucini neko cudo da bi poverovali da je to on, on je rekao da ce kao sto je Junus bio tri dana i tri noci u utrobi kita, tako ce i on biti tri dana i tri noci u utrobi zemlje. Da li od petka do nedelje moze imati tri dana i tri noci? Buduci da se raspece dogodilo u petak? On je rekao da ce biti kao Junus, a Junus je bio ziv u utrobi kita tri dana i tri noci. Ako je Isus bio mrtav u gobu tri dana i tri noci, da li ga onda mozemo porediti sa Junusom?
        Ja ovde nisam navodila koja je poglavlja iz Biblije citirao Zakir Naik, to mozes videti u videu koji sam postavila, ali u sustini rekao je ovo.

      • Alex каже:

        Gledao sam ranije neke krace klipove od Zakira Naika na youtube-u(ovaj je zaista predugacak), u kojima preslisava protestante, samo sto Sveto Pismo tumaci i citira krajnje tendeciozno. Ja sam postavio iznad ovaj tekst, koji u kratkim crtama ali sa mnostvom referenci iz Novog Zaveta,prati put od Hristovog sudjenja, do Hristovog Vaznesenja na Nebo, sa desne strane Oca.
        Ja cu sada u jos kracim crtama pokusati da opisem te dogadjaje, koji su od sustinske vaznosti za covecanstvo.Dakle, da bi neko vaskrsao, mora prvo da umre.Gospod Hristos, izdan od svog apostola Jude Iskariotskog, biva doveden u cetvrtak uvece ispred Kajafe, jevrejskog prvosvestenika, i pred njim potvrdjuje da je on Mesija dugocekivani, Sin Bozji.To je po jevrejskom zakonu bila hula na Boga, jer ako sve to nije istinito, on je morao po tom zakonu da umre, kamenovanjem do smrti.Kako Jevreji nisu imali izvrsnu vlast, buduci okupirani od Rimljana, Kajafa ga je prosledio rimskom namesniku Judeje, Pilatu, sa optuzbom da ustaje na cezara, govoreci kako se samovoljno proglasio za cara judejskog.Pilat na kraju pristaje da raspne Hrista.Hristos je raspet u petak, treci cas po jevrejskom racunanju vremena, tj.u devet casova izjutra, u podne tj. sesti cas, desilo se cudesno pomracenje, kao da je pala noc, da bi Gospod Hristos izdahnuo na Krstu u deveti cas, tj. tri casa popodne.Buduci da je sutradan bio veliki jevrejski praznik Pasha, kojim su slavili uspomenu na izbavljenje iz egipatskog ropstva, rimski centurion Longin, koji je zapovedao jedinicom koja je izvrsila raspece, probada Hrista kopljem u rebra, da bi se uverio u Njegovu smrt.Kako je Gospod vec izdahnuo, u tom trenutku zatresli su se Nebo i zemlja, i mnogi umrli su ustali iz grobova i vidjeni u Jerusalimu.To je Longina veoma potreslo, da on kaze:заиста овај беше Син Божији (Мт. 27, 54).Longin ce pod utiskom tog dogadjaja, kasnije biti krsten od apostola, a naposletku i pogubljen od rimskih vlasti kao hriscanski mucenik, kojeg kao svetitelja, Crkva proslavlja.
        Dakle Gospod Isus Hristos je nesumnjivo umro.Njegovi tajni postovaoci, ugledni ljudi, clanovi Sinedriona(jevrejskog saveta od 70 najuglednijih svestenika i ljudi) Josif iz Arimateje i Nikodim uzimaju Njegovo Telo od rimskih vlasti i pohranjuju ga u najvecoj brzini(zbog predstojece Pashe i Shabata) u grob, koji je odranije Josif iz Arimateje pripremio sebi, prethodno pomazavsi telo mirom(mirisnim etericnim uljima),i uvijaju u platno i navaljaju ogroman kamen.Jevreji tog doba, sahranjivali su se u udubljenjima stena(jer, takav je teren), prirodnim pecinama ili uklesanim, i kad bi polozili telo umrlog, na otvor bi navaljivali kamen.Kajafa, judejski prvosvestenik, trazi od Pilata, da postavi strazu od nekoliko vojnika pred Hristovim Grobom, govoreci kako su Njegovi ucenici propovedali njegovo Vaskrsenje, da ne bi nocu dosli i ukrali Telo, i Pilat je tako i ucinio.Od prvog momenta i polaganja Hrista u Grob, pred njim stoji straza, i to je jako bitna cinjenica.
        Zasto se kaze da je Gospod proveo tri dana u Grobu, kao nekad prorok Jona u utrobi kita?Zato sto je on zaista lezao u Grobu u periodu tri kalendarska dana:polozen u petak, celu subotu i deo nedelje, kad je vaskrsao u ranim jutarnjim casovima.Hristos ce kasnije naravno dopustiti da ga Vaskrslog dodirnu apostoli, kad je poverovao i apostol Toma „neverni“.Hristos se do svog Vaznesenja na Nebo, tokom tih 40 dana, javio jedanaest puta, i Vaskrslog ga je videlo oko sest stotina ljudi, njegovi ucenici, njegova Mati, Presveta Bogorodica Marija, mnogi drugi ljudi, Njemu bliski.Kasnije ce svi apostoli, uvereni u Njegovo Vaskrsenje, postradati za tu Istinu, osim sv.Jovana Bogoslova(autora jednog jevandjelja kao i Otkrivenja, poslednje knjige Novog Zaveta), koji je ostao sa Njim kad je raspet, kome je Gospod poverio svoju Majku na staranje, i koji je jedini od apostola umro prirodnom smrcu.Hristovo slavno Vaskrsenje, nece samo apostole nadahnuti ,da ne bojeci se smrti, neustrasivo propovedaju Hristovu nauku, mucenicki stradati za istu, vec i milione hriscanskih mucenika do danasnjih dana.
        U rano nedeljno jutro, zene-mironosice, dolaze da osmotre Grob, noseci miro, ako bi ikako mogle da pomazu(ne da masiraju) Telo Gospoda Hrista, iz velike ljubavi prema Njemu, pritom ne znajuci ni kako bi navaljeni kamen pomerile.Medju njima su bile:Marija Magdalina(iz Magdale u danasnjoj Siriji), Salomija(majka apostola Jovana Bogoslova), Marta i Marija(sestre Lazara iz Vitanije, kojeg je Hristos vaskrsao iz mrtvih, pre ulaska u Jerusalim).Zaticu odvaljen kamen i prazan Grob.Mislile su da je Telo neko uzeo iz Groba.Jevandjelje po Jovanu, pominje samo Mariju Magdalinu(ali ne iskljucuje mogucnost da su i druge zene bile sa njom, kao sto to govore druga jevandjelja).Ona, odlazi po apostola Petra, polazi sa njima i apostol Jovan, uveravaju se da Tela nema i odlaze a Marija ostaje da place kod Groba,vidi andjele, koji su odvalili kamen od Groba, kad joj se Gospod javio kao vrtlar, govoreci joj da Ga se ne dotice: Рече јој Исус: Не дохватај се до мене, јер се још не вратих к Оцу свом; него иди к браћи мојој, и кажи им: Враћам се к Оцу свом и Оцу вашем, и Богу свом и Богу вашем(Jн.20,17),(ne znam kako je pomenuti Zakir, na osnovu ovih reci zakljucio da Gospod Isus oseca bol?).Gospod kasnije prolazi kroz zatvorena vrata, za Njega ne predstavljaju smetnju materijalne prepreke.Strazare kod Groba(koji su popadali u nesvest od straha, prilikom Vaskrsenja, kad je andjeo odvalio kamen), Kajafa prvosvetenik podmicuje novcem, rekavsi im da govore narodu, kako su zaspali na strazi, a ucenici dosli i ukrali Telo, i da ce im on svojim uticajem kod Pilata, srediti da za njih ne bude nikakve kazne, sto oni i prihvataju.
        Zasto je bilo potrebno da Bog postane covek, da umre i da vaskrsne?Zato sto je priroda coveka, koji je stvoren besmrtnim, prestupom zapovesti Bozje, dosla u stanje pale prirode, poprimila smrtnost.Ljudska priroda je inficirana smrtnoscu(i ne samo ljudska, vec i vascela , buduci da je covek po svom naznacenju, bio stvoren da bude gospodar svim nerazumnim stvorenjima i svoj tvorevini Bozjoj), i cinilo se da tiraniji smrti nema leka.Smrt je plata za greh(Rim.6,23), kaze apostol Pavle.Upravo zato, morao je da postoji covek koji je bez greha, da bi pobedio smrt.Ali coveku obolelom od greha to nije bilo moguce.Zato jeste Bogu.Bog je iz bezmerne ljubavi prema coveku, postao covek – Bogocovek!!! Gospod Isus Hristos nije dosao da postojecim sistemima svetskih religija doda jos jednu, da stvori ideologiju, vec da spase coveka, da donese lek, inficiranoj smrtnoscu, ljudskoj paloj prirodi.On umire telom na Krstu, ali smrt Bezgresnog ne moze da zadrzi u svojoj vlasti i on vaskrsava, pobedjuje smrt.Njegovo slavno Vaskrsenje je sustina hriscanstva.Ako Hristos nije vaskrsao, onda hriscanstvo ne treba da postoji.Ako Hristos nije vaskrsao, mozemo slobodno da porusimo sve hramove, da razbijemo sve ikone , da polomimo sve krstove, da spalimo sve primerke Biblije.Hriscanstvo je u tom slucaju najveca prevara, a Hristos najtragicnija licnost u istoriji.No ipak, mi znamo da je Hristos je vaskrsao, da je nasa vera u Vaskrsenje, tu jedinu novost u svim svetovima, i danas delatna i plodotvorna.Hristovo Vaskrsenje je ono sto hriscanstvo razlikuje od drugih religija.Mi zato i danas klicemo, kao nekad Marija Magdalena(zaleci se na Pilata i njegovu nepravednu osudu), izasavsi pred cara Tiberija: Hristos vaskrse!

      • Muslimanka каже:

        On kaze da je originalna rec na hebrejskom MASAHA sto znaci masirati, istrljati, namazati. Iz korena ove reci je izvucena Arapska rec Mesih ili Hebrejska rec Mesaja, koja znaci pomazani. Onda postavlja pitanje da li jevreji masiraju ili trljaju ili mazu svoje mrtve na treci dan? Da li hriscani to rade na treci dan? Marija Magdalena je bila jedina koja je prisustvovala pogrebnom kupanju Isusa pored Josefa Aremicanina, i kada je telo isusa skinuto sa krsta ona je videla znake zivota u njemu. Ali ona nije uzviknula on je ziv da se jevreji ne bi vratili i ubili ga. Zato ona dolazi u nedelju, posle Sabata, da pronadje Isusa u grobnici da bi mu pruzila pomoc.
        Tako on objasnjava.

  8. Alex каже:

    ПИСМО ЦАРУ

    Бивши царски намесник у Јудеји, пре Пилата, многобожац Публије Лентула, савременик Христов, сматрајући за потребно, обавестио је о свему римског имератора Тиберија. У писму је стајало:
    „Чуо сам, Цезаре, да желиш знати о овоме што ћу ти сада писати. Овде се налази човек који живи у великим врлинама и зове се Исус Христос. Народ га назива пророком, а његови ученици га сматрају за божанством. Веле да дје син Бога, Творца неба и земље и свега шт на њој има и бива. Заиста, Цезаре, сваки дан се чују чудне ствари о овоме Христу. Да лечи болеснике само додиром и да мртве васкрсава једном речју. Он је човек средњег, лепог стаса. Изглд му је благ и достојан поштовања. Коса му је боје добро зрелог лешника, пада му у увојцима преко ушију и са бескрајном милином шири се по плећима. Носио ју је раздељено на темену на „назаретски начин“. Чело му је вискоко и чисто.
    Образи су му љупко румени. Нос и уста његови дивно су правилни, брада му је чиста, боје као и коса, није дуга и на средини је раздељена. Очи су му лепе и сјајне, као сунчани зраци, и нико не може право да гледа у њих од сјаја. Укорева с величанством, а опомене су му пуне благости.. Или говорио или творио, увек то чини са милином и озбиљношћу. Никад га не видеше да се смеје, али су га видели да плаче. Веома је умерен, врло скроман и веома мудар. Једном речи: то је човек, који својом великом лепотом и својим божанским преимућством надмашује све синове човечанства. Науком задивљује сав Јерусалим. Он нигде није ништа учио, а зна све науке. Иде босоног и гологлав, многи га исмевају, али у његовом присуству стрепе и чуде се. Веле да такав човек није никад ни виђен, ни чувен у овим пределима. Многи Јевреји га сматрају за божанство и верују му, а други га туже мени, као да је противник твоме Величанству, Цезаре. Он није никада никме учинио зло, али јесте добро. Ипак сам твоме Величанству Цезаре, готов да слушам, како ми наредиш биће извршено. У Јерусалиму седме индикције, месеца једанаестог.“
    Твога Величанства највернији и најпонизнији слуга,
    Намесник Публије Лентула

    Овако пише незнабожац. А незнабожци су хтели да оспоре Христово постојање, те према томе ово може да послужи само истини.
    Из књиге: Истина о Светој земљи
    Православни Јерусалим
    Од Хаџи Драгана Б. Поповића

  9. strelac каже:

    Одговор муслиманки ….. Вера Адамова и вера прадедова је вера само Светој Тројици а не арапским називима које-каквих демонских гадова….
    Твоји примери нису ништа друго до преписивања шта је како ти пишеш “посланик“ река-казао…ништа са чињеницама и примерима …
    Исламисти руше и уништавају све цркве свуда у свету… ево ти Сирије ту се одлично види умоболност ислама који се бори сам са собом! Џихадисти су наравно муслимани и дошли су у Сирију већински муслиманску земљу и не само да убијају хришћане које наравно НАЈВИШЕ МРЗЕ него и друге муслимане…

    • Muslimanka каже:

      Ti meni za promenu kazi gde je to pravoslavlje pokazalo milost prema drugim religijama? Jesu li isti ti dzihadisti palili dzamije po Sarajevu ili su to bili pravoslavci? jesu li u ratu izmedju Afganistana i Rusije mudzahedini ubili 2 miliona muslimana ili su to vasa braca Rusi? Vidim ti sve prosipas ljubav prema muslimanima, pun si hriscanske ljubavi. Pogledaj prvo sebe i svoje pa pricaj o drugima.

      • Alex каже:

        Jesu u Bosni rusene dzamije, ali su rusene i crkve.Ja sam mislio da smo pitanje drzavnog uredjenja Srbije, pa i Republike Srpske, vec apsolvirali.Jasno je da su to gradjanske drzave, koje ne uzimaju pravoslavlje kao ideolosku osnovu drustvenog uredjenja, vec koncept zapadne demokratije.Milosevic, ali i ostali lideri Srba toga vremena bili su ili ateisti ili pritvorni i povrsni vernici.Tako da za zlocine koji su pocinjeni nad muslimanskim stanovnistvom ne mozes kriviti pravoslavlje.Treba li trositi reci, tek na bezbozni sovjetski rezim, koji je komunistisckim terorom skoro unistio Crkvu u Rusiji.Tamo su poruseni na hiljade hramova, pobijeno stotine hiljada monaha i svestenika, milioni pravoslavnih vernika, rezim gde su verujuci ljudi slati na psihijatriju.Pravoslavlje ne moze da bude odgovorno za sovjetsku okupaciju Avganistana,

      • Muslimanka каже:

        Alex, htela sam samo da dokazem da se ne moze islam povezivati sa svim muslimanima. Zasto uvek kada neko hoce da tumaci islam izvlaci najgore primere, a zasigurno ima puno vise dobrih primera. Kada su porusene sve dzamije i pobijeni i proterani toliki ljudi posle im dali prava i nazivali ih bracom, pa dobro, utesna nagrada.
        Ali opet kazem nema to veze sa pravoslavljem. Ne znam kako neko ne moze da shvati. Ako recimo ja tebe napadnem, okrenem se protiv tebe, ti ces naravno u meni videti neprijatelja, ali ne zato sto sam ja muslimanka vec zato sto sam te napala.

    • Muslimanka каже:

      Kada su Turci otisli sa ovih prostora sto ne pokazaste tu ljubav pravoslavnu i toleranciju prema drugima, nego ste rusili dzamije i proterivali i ubijali muslimane. Nemoj da mi govoris o hriscanskoj ljubavi molim te, ja ne sumnjam da to pise u Bibliji, ali kada god ste imali sansu da pokazete da ste puni hriscanske ljubavi niste je iskoristili.
      Eto imali ste priliku da pokazete kako ste bolji od muslimana, ali ste svaku uprskali. I sada opet da dodjemo do zakljucka, ne mozes na osnovu muslimana sticati misljenje o Islamu, kao sto ne mozes na osnovu pravoslavaca sticati misljenje o Pravoslavlju.

      • Alex каже:

        Previdjas cinjenicu, su muslimani imali sva prava posle oslobadjanja krajeva tzv. Stare Srbije, u prvom balkanskom ratu.Srbi onog vremena su danasnje Bosnjake smatrali bracom po krvi i jeziku, islamiziranim Srbima.Prvi gradonacelnik oslobodjenog Novog Pazara, 1912.godine, bio je musliman Salih-beg Rasovac.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s