ЈОСИП БРОЗ АМФИЛОХИЈЕ (видео)

(Пацифизам као ратна техника – Део седми)

Митрополит Амфилохије има убедљиво најбољи јавни наступ од свих осталих екумениста. Ако постоји неко ко је градио годинама култ своје личности, то је свакако митрополит Амфилохије. Поредећи његову популарност са популарношћу другог црквеног олигарха, Епископа бачког Иринеја, видимо очигледну разлику. Код верника је митрополитова харизма прихваћена, а Епископ бачки није тај у кога би се верујући заклињали.

mi se volimo

М. Амфилохије са сепаратистом Иљбером Хисом, задуженим за интеграцију Срба северног Косова у „НДК“

У погледу односа према верницима, може се поставити једна паралела са Титом и Јованком. Тито је био „народски диктатор», широке руке, пионири су га волели. Он јесте православни народ завио у црно, али је то радио са стилом. По подацима једног грађевинског инжењера који је радио на Титовом двору, Тито би знао да дође до простих радника, физикалаца, и да са њима подели неки виски који му је подарио председник или краљ неке од многих држава у које је путовао. Јованку радници на двору нису волели. Она је волела да укаже на своју важност. Дошла би до неког дела зграде који је управо изграђен, нашла би му неку ситну замерку, и онда се све изграђено рушило и градило би се отпочетка тако како је она замислила.

Тако и митрополит Амфилохије и Епископ бачки Иринеј. Док је м. Амфилохије широк човек, приступачан простом „пуку“, еп. Иринеј има непопуларне диктаторске манире. Против еп. Иринеја су писане петиције и међу верујућима нема много њих који би га сматрали за „свету краву“. Али, овај однос према „пуку“ не значи да је м. Амфилохији бољи за Православље од еп. Иринеја. Чак, у некој констелацији може бити много штетнији од њега.

О св. Јовану Златоустом је његов учитељ Ливаније, најчувенији ритор свога доба, упитан на самртном часу кога сматра најдостојнијим за свога наследника, рекао: „Јована, да нам га хришћани нису отели“. Тако би можда било и са м. Амфилохијем – „да нам га нису одузели екуменисти и глобалисти, он би био један од најдостојнијих ученика св. Јустина Ћелијског.“

Постоји прича да се дешавају случајеви да овај митрополит у истом дану или у исте дане исприча две приче са дијаметрално супротном поруком. Нешто овако: у подне буде неки митинг за јединство Србије и Црне Горе и ту митрополит одржи ватрени говор да су Србија и Црна Гора два ока у истој глави. Срби у Подгорици, Херцег Новом, Никшићу… могу само овацијама и ловоровим венцима да му одговоре, на такву констатацију. Такво одушевљење публике не би ни Јосип Броз имао током својих најбољих година. Онда предвече стигну резултати покраденог референдума, где је народ рекао оно што је рекао, уз помоћ шиптарских гласова са Косова и Метохије, а Европска Унија, ОЕБС и остали наши «пријатељи» протумачили то као победу монтенегринских сепаратиста на референдуму. Онда, м. Амфилохије, милитантни говорник, постаје реал-пацифиста. „Прихватити резултате референдума ради мира у кући“, његова је порука.

Или други пример: Видовдан је у Грачаници. Првих година по самопроглашењу «Н.Д.Косова». Патриотски набој на врхунцу. Говорник благо накострешен излази пред народ. Беседа је за антологију патриотских говора: „Косово је глава Лазарева, а Србија тело.“ Како је то све лепо склопљено у беседи митрополитовој! Народ ће ово памтити. А онда, можда баш у исти дан, иста особа, у интимном друштву, са „разумним“ људима, просипа реал-политику да „ми не можемо против силе (НАТО-диктата)“.

Српски народ, у глобалу, не познаје довољно своју веру и бива «насанкан». То непознавање чини олакшицу мајсторима за манипулацију масама. Познавање истине Православља изоштрава чула. Равнодушност, пак, према истинама Вере чини верника далтонистом. Равнодушни верник не разликује превару од истине.

Дволичност чини м. Амфилохија успешним код одређеног броја људи. Када би говорио само једну причу, његова појава би изгубила смисао. Не чини ли вам се дволичним – бити чедо светог оца Јустина, који римокатолицизам и папу сматра за трећи највећи пад човечанства, и бити у присним односима са папама од 1965?

Пацифизам митрополита Амфилохија

Ако је неко допринео да се зацари мир у свету, то је онда Јосип Броз Тито. Он је са својим пројектом несврстаних направио дар-мар за империјалистички запад и комунистички исток. Да, баш је то тако, само кад би се шалили.

„Покрет несврстаних“ који је предводио Јосип Броз са својим колегама, био је покрет за неутрализовање држава које би могле да постану савезнице моћног комунистичког блока и Совјетског Савеза. За САД и НАТО је било превише скупо да све ове сиротињске земље придобију потпуно за себе. Много јефтиније им је било да их пацификују преко неког псеудо-социјалисте. Довољно им је било да их држе под контролом… „да овчица која не занесе  
своје руно у грм покрај пута”
(Његош). Тито, лажни анти-империјалиста, је добијао највеће кредите од истог тог запада у време кад је требало да глуми неког антизападњака. Један део тих пара са запада преко Јосипа Броза је ишао и за потребе „трећег света“.

nesvrstani

Почетак „несврстаних“

Испричајмо исту причу другачије: Замислите да средњошколци крећу на екскурзију возом. Међу средњошколцима постоје и добра и васпитана деца, али постоје и она која воле помало да се алкохолишу, пуше или су помало хулигани. Добар разредни старешина неће бити са другим професорима у купеу, нити са оном васпитаном децом, већ ће отићи у купе оних које сматра најпроблематичнијим. Наћи ће неку причу која би их заинтересовала, нпр. нешто из сопствене „мангупске прошлости“. Тако ће проблематични момци, заузети занимљивом причом, бити умирени, пацификовани. Неће имати времена и начина да праве инциденте у возу, јер их је добар разредни старешина заварао на један елегантан начин.

Митрополит Амфилохије и није неки хипик-пацифиста. Он је пацификатор. Он сада служи за то да би пацификовао пожртвоване родољубе у њиховој борби за слободу од глобалистичке чизме; да охлади њихове „усијане главе“, или можда усијано од љубави према отаџбини и православној вери срце. Он је националиста већи од војводе Шешеља понекад, нарочито на митинзима. Клетве, опела, гусларска дијалектика… Све то загрејава крв народних маса, а њему, Амфилохију, диже цену код „непоправљивих“ родољуба. Али, кад дође суштински моменат акције, ту се м. Амфилохије претвара у „мудрог пацификатора“ који ће „откривењем свише“ да објави „вољу Божију“ да није тренутак за дело.

И тако ће под изговором „да не би било крвопролића“ српска Црна Гора да се одвоји од својих корена и да крене путем негирања свега што је српско и православно. Нема везе што је референдум покраден! Опозиционари, партије родољуба, ће послушно-јагњеће целивати десницу митрополита и прихватити лагану еутаназију српског народа у Црној Гори. Митрополит Амфилохије је одиграо кључну улогу у мирном прихватању покраденог референдума за одвајање Црне Горе и Србије. Тешко је то негирати, волели га или не. А да је сепарација уствари еутаназија, доказ је и податак да је та нова НДЦГ признала косовске сепаратисте и тиме убила Краља Николу, митрополита Његоша, св. Петра Цетињског и све свије остале косовске заветнике, у себи.

Но, господин администратор мјестобљуститељ егзарх пећког трона архиепископ пацификатор је учинио још један свој подвиг, који смо многи већ заборавили, али нисмо заборавили сви. У пацифистичком неотпору окупацији Косова и Метохије, тј. у онемогућавању отпора Срба, он је имао кључну улогу. Синод није могао да пошаље за администратора на Косово и Метохију епископа Буловића. То би било крајње непопуларна мера. Буловић се ретко појављивао на КиМ. Не познаје народ, а монаштво је сувише антиекуменистички одређено да би га прихватило у замену за легитимног епископа Артемија. Тада, 2010., митрополит Амфилохије, после еп. Атанасија Јефтића, одлази на Косово да би умирио отпор, и да би смена епископа Артемија, последњег борца против независности Косова, лакше ишла.

Листа поступака за пацификовање, умиривање тензија, и дезавуисање (завођење) православног народа приликом самопроглашења «НДК», а које је извршио м. Амфилохије, није мала. Укратко, његова помоћ сепаратистима и НАТО агресији може се грубо ограничити на три тачке:

1. Мешање у туђу епархију и успостављање сарадње са привременим косовским институцијама у циљу заједничке «братске» шиптарско-српске обнове православних цркава на Косову и Метохији. Овим су будуће шиптарске институције добиле легитимитет од стране Београдске патријаршије у тренутку пред самопроглашење независности; Такође, смирене су тензије на релацији Срби-шиптарске институције.

2. Мешање у туђу епархију и повлачење тужбе у Стразбуру против четири европске чланице НАТО-а. Овим је, за јавност, скинута љага са НАТО институција које су одговорне за рушење православних цркава на КиМ. Истовремено, отежана је преговарачка позиција тиму Србије.

3. Рушење Епископа рашко-призренског Артемија и довођење на трон Рашкопризренске епархије сервилног према властима, епископа Теодосија.

1. Свети архијерејски синод је 6. октобра 2004. године донео одлуку Синбр. 1890/зап. 1344 која гласи: „Обавестити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Г. Артемија да Свети архијерејски синод у потпуности подржава све његове напоре који се односе на обнављање светиња на Косову и Метохији“, тј. подржали су га у одбијању сарадње са институцијама које је требало да постану институције «НДК».

Али, под притиском запада, од 18. фебруара 2005. потпуно су променили став. 15 дана пре тога, 3. фебруара, високи функционер НАТО пакта и заговорник инвазије на Србију, Џорџ Војновић је примио Иринеја Добријевића и издиктирао му услове сарадње Стејт Депармента и СПЦ. Нови став Синода и Косовског Одбора, чији је главни стуб био м. Амфилохије, јесте да треба под хитно започети обнову порушених светиња прихватајући принципе које намеће Савет Европе, УНЕСКО, УНМИК, па чак и да у процес обнове треба укључити и привремене косовске институције. Успостављена је чврста копча између представника УНМИК-а г. Бијале и Синода, преко митрополита Амфилохија, која ће битно утицати на даљи ток догађаја.

2. Иако је Синод претходно, својим актом Синбр. 1404/зап. 1009 од 9. јула 2004. подржао подношење тужбе од стране eпископа Артемија Европском суду у Стразбуру против четири европске државе, Велике Британије, Италије, Француске и Немачке, за накнаду штете за уништене и оштећене цркве и манастире и другу црквену имовину, од доласка међународне мисије на Косово и Метохију (поднете у септембру 2004. године), дошло је до наглог заокрета у ставу Синода по том питању 15. и 23. децембра исте године, на седницама Косовског одбора СПЦ, на којима је вршен страховит притисак на надлежног епископа да повуче тужбу. Притисак је достигао кулминацију 28. децембра 2004. када је, на заједничкој седници Синода и Одбора, донета одлука да се „умољава eпископ Артемије“ да повуче тужбу. Епископ Артемије није дао своју сагласност на ову одлуку, сматрајући је штетном по интересе СПЦ на КиМ. На наредној заједничкој седници Синода и КО, одржаној 24. јануара 2005. ова одлука је поновљена, али јој је додата занимљива реченица која гласи: „Ову одлуку доставити Преосвећеној Г. Г. епархијским архијерејима Српске Православне Цркве и aмбасадама дотичних земаља у Београду“. Више о томе овде.

«Дипломатија подржавана силом» један је од поднаслова књиге «Косово» генерала Весли Кларка. Оног Веслија који је водио акцију бомбардовања Србије. У овом одељку он говори о томе да док политичари преговарају, он дипломатији своје земље даје одлучну подршку тако што прети војном интервенцијом над државом са којом се преговара. Дипломатска позиција Србије у односу питања Косова ослабљена је делањем Синода и његова два стуба – Иринеја Буловића и Амфилохија Радовића.

Предност од силине аргумената Србије предана је у руке сепаратиста и НАТО пакта. Сепаратисти су шпаклом и мистријом замазали трагове нечовештва и још показали да потенцијална држава успешно сарађује са СПЦ. НАТО је, место да буде у ситуацији да се брани због подршке савременом варварству на суду у Стразбуру, поставио себе на престо «непогрешивог судије» који одређује границе онима које сматра «глупим Балканцима». А, последицама одлуке Синода еп. Иринеја и м. Амфилохија да се постави Теодосије на место живог еп. Артемија немамо шта рећи. Ова последња слика говори више од речи:

970262_466787546737373_1604867888_n

Јахјага и еп. Теодосије у мају 2013. у Пећи

Погледајте такође: ЗАШТО ЈЕ ТОНИ БЛЕР ОТИШАО У ПОПОВЕ?

Припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»

Advertisements
Овај унос је објављен под Пацифизам као ратна техника. Забележите сталну везу.

4 реаговања на ЈОСИП БРОЗ АМФИЛОХИЈЕ (видео)

  1. Ljiljana каже:

    :“gvozdene su noge moje,hocu trnju da se vrnem…….“ Osecam se kao da sam pala sa kruske,zato cu neko vreme da se molim ispod sljive,ali molicu se,molicu se,molicu se………………….

  2. SRBin Svetosavac каже:

    Svi ekumenisti iz SRBske Pravoslavne Crkve su sinje kukavice koji nemaju hrabrosti da se bore za Istinu i Pravdu Boziju. Kao plasljiva lica koja su ogrezla u stvarnom ili izmisljenom grehu onu su bili laka obrada za neprijatelje Boga i SRBstva. Jedni su ucjeniti svojim nemoralnim zivotom, drugi svojim ratobornim pricama, a treci jednostavno prevareni i obmanuti raznim drugim ucjenama. Medjutim, takvo stanje ne opravdava njihovo ponasanje puno izdaje Boga i SRBstva: Pravoslavlja i Svetosavlja!

    Gospod zato svima njima upucuje svoje blage rijeci opomene i prekora koje glase:“Tesko vama, knjizevnici, fariseji i licemeri, sto ste kao okreceni grobovi, koji se spolja vide lijepi a unutra su puni kostiju mrtvackijih i svake necistote“. (Mt.23,27) Ove svoje rijeci Hristos je takodje uputio i danasnjim ekumenistima i novotarcima koji sada iznutra razaraju Svetosavsku Crkvu Hristovu u vjernom narodu Svetog Save, unistvajajuci tako neprolazne bozanske vrednosti i ljudske dragocjenosti SRBa, na kojema pociva cjelokupno SRBsko narodno bice. Oni su ti na koje se odnose sledeci sthovi monaha Tadije, pseudonima Svetog Vladike Nikolaja, koji glase: „Religijo, ko te ubi reci? Ubise me pred oltarom zreci!“

  3. Gordon Joncic каже:

    Popovi su nekad dizali ustanke i bune… A danas, cast izuzecima, kao da stvarno nose suknje.

    • SRBin Svetosavac каже:

      Upravu si Gordone! Zato latinski jeretici prilikom izbora buduceg rimskog Pape, koji za to vreme sjedi na „hoklici“ ili supljoj stolici, uhvate i povuku njega muski za onu stvar da se uvjere da nije zena!

      Novom Papa Jezuiti se ovo pravilo latinske „crkve“ toliko puno dopalo, da je on predlozio Kuriji u Vatikanu da ovo pravilo uskoro uvede i kod biranja vladika iz SPC. Ostalo je samo nejasno da li ce Papa licno SRBske vladike da povlaci za onu stvar, da bi se tako uvjerio da nisu zene, ili ce neko drugi to da radi u ime njegovo!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s