МУЧЕНИЦИ МОСКОВСКИ: СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИ ВАСИЛИЈЕ, ХРИСТОФОР, АЛЕКСАНДАР, МАКАРИЈЕ И МИРЈАНИН СЕРГИЈЕ

Држи се за вечни живот, за небо, за душу. Све остало пролази и не вреди озбиљне пажње.

Држи се за вечни живот, за небо, за душу. Све остало пролази и не вреди озбиљне пажње.

Василије Александрович Соколов се родио 1876. године у Московској губернији у селу недалеко од Тројице-Сергијеве лавре. Након завршетка богословије и Московске Духовне академије Василије Александрович се оженио и био рукоположен за свештеника храма села Пустог Владимирске губерније.

Лепо је живео о. Василије, свештеник села Пустог Владимирске епархије, тако је добро живео да боље није могло ни бити, како је он сам говорио. Прва ствар, благословио га је Господ срећним супружанством. Друга ствар, благословио је Бог о. Василија службеним успесима и материјалним благостањем. Мало је службовао као свештеник о. Василије у својој малој парохији, али је много постигао. Задовољни парохијани су говорили: ‘Нема бољег свештеника од нашег; какве проповеди држи, какав поредак одржава, такав је у свему!’ Храм Божији уз неуморну бригу његовог старешине свештеника увек је био у одговарајућој лепоти и непрекидно је био обнављан и украшаван.

Није Господ ускратио супружницима ни срећно потомство, па чак и више од тога. За дванаест година они су изродили шесторо деце, све малишане од десет година па наниже. Деца су била здрава, добра, радујући се и веселећи своје родитеље који су их волели изнад свега. Разумљиво је да су деца задавала и пуно брига својим родитељима, али ови нису очајавали и нису роптали на своју судбину. Подстичући и подстрекавајући један другога на рад, они нису штедели ни здравље ни снагу само да им деца буду у сваком погледу задовољна и исправна. ‘Поживели смо за себе, сада треба живети за децу, она треба да расту, а ми да се умањујемо, такав је закон у свету’, говорили су они једно другом.

Био је свестан о. Василије да живот не може тако глатко да пролази. То није природно, мислио је он. Речено је: ‘У свету ћете имати невољу’, и то свакако није узалудно речено. Не могу се избећи невоље, као што ни спокојно море не може избећи буру. Опасна је и страшна бура након дуготрајног и повољног затишја. Тешке су невоље за оне који нису навикли на њих, нарочито после дугог и спокојног срећног живота. Кад би нам само некакав крст послао Господ ради искушења, тајно се молио отац, не баш толико велик и тежак, али такав да се не бисмо заборављали, већ да бисмо памтили земаљску људску судбину.

Јесен дванаесте године свештенослужења о. Василија била је веома берићетна, онаква за коју се обично каже: ‘ни старци не памте’. Суво, ведро и за јесен чак неприродно топло. Једном речју, благодет Божија. Али у дому о. Василија нису сви били расположени весело. Откуд то?! Свима су сузе биле у очима, спремне да се сваког тренутка излију. Ствар је у томе што је домаћин ‘одједном’, како рекоше, оболео од тифуса, оне болести с којом нема шале: брзо обара човека и шаље га у гроб, тако да се дуго и не мучи. Наравно, то су у кући добро знали, тим пре што ни месни лекар није скривао озбиљност болесниковог стања. Уздање у организам оца Василија било је варљиво. Зато су се сви обратили с молбом Господу да подигне Својом силом болесника са смртне постеље. Молили су се парохијани за свог болесног духовног оца, искрено молећи избављење од смртне опасности: показала се колико је била јака везаност пастве за свог пастира. Ватрено су се молили многобројни рођаци о. Василија, саучествујући свим срцем у његовом тешком положају и положају његове породице и сви су у себи дрхтали при помисли на тужан крај његове болести. Молила су се мала деца за свог вољеног оца, поређавши се испред иконлуку и усрдно правећи поклоне до земље.

Али најтеже је било мајци Иларији. Усред плача мајку попадију је обасјала нека мисао, као да јој је пало на памет сигурно средство да помогне својој невољи. Упутила се домаћем иконостасу и пала на колена пред иконама и почела је пламено да се моли. Не обичним, наученим молитвама, већ је сама смислила своју тужну молитву онако како је знала и умела.

– Господе, подигни га – даруј му исцелење. Знам да нисам завредела Твоју милост, нисам је заслужила. Помози по милосрђу и по човекољубљу Твоме. Господе, видиш моју беспомоћност, познајеш боље моју тугу и моју невољу. Не остави мене као жалосну удовицу, а децу као сирочиће. Шта ћу с њима да радим? Куда да се денем? Чиме да их исхраним и како да их подигнем? Зар си нам за то дао децу да они цео свој век плачу због сиромаштва и нас родитеље због тога прекоревају? Ради њиховог добра сачувај живот њиховог оца хранитеља. И ако већ треба правосуђе Твоје да узме некога од нас, онда узми мене. Узми мене за њега, Господе! И ја ћу умрети с радошћу, умрећу спокојна да моја деца неће остати без хлеба и без надзора. Мајко Божија, света Заступнице! Принеси за мене Своју материнску молитву Своме Сину да услиши глас мољења мога!’

Господу Богу би угодно да услиши неуморно мољење за болесног јереја Василија. Срећно је пребродио болесничку кризу и почетком октобра се јасно запазио преокрет према оздрављењу. Снаге су се обнављале, болесник је брзо почео да се поправља. Мајчица Иларија је била пресрећна и пуна радости поводом избављења од опасности. ‘Није оздравио, већ је васкрсао мој отац Василије – весело се она хвалила свима – не знам како Богу да захвалим за то’. Поново се у кућу вратио пређашњи ред свакодневног радног живота.

Прође година дана и опет дође јесен. Али каква супротност она би претходној! Као за инат, ради оштријег контраста, те јесени се спојише све несреће и непријатности својствене том добу године. У оца Василија се озбиљно разболела његова жена, матушка Иларија, разболела се некако неочекивано, најпре споро, а затим је сасвим онемоћала. Болесница је била болесна телом, али духом бодра. И том својом бодрошћу је уливала у све људе око ње наду да ће се ускоро поправити и подићи. Али наде се нису остваривале. Напротив, напади болести су постали све тежи. Попадија се причестила и упорно и са сузама молила мужа да је помаже јелејем.

– Зар се бојиш – наговарала је она мужа – као да ниси свештеник па не знаш зашто је установљена та Тајна. Па видиш, лекови не делују. Можда нам Господ намерно указује на то да је само у Њега свима исцелење. Ти и сам знаш примере да су после помазивања јелејем оздрављивали малтене безнадежни болесници. А ако и не оздравим, најпосле, опет ће ми бити на корист та тајна приликом преласка у вечни живот. А ти испуни, пријатељу мој, ову моју молбу; више ми ништа и не треба.

Сутрадан након помазивања дошао је лекар из среског града којег је отац Василије позвао на консултацију с месним лекарем. Истинољубивост је захтевала да се каже права дијагноза болести без икаквих увијања. ‘Код ваше жене, оче, колега и ја смо пронашли болест јетре, све друге реуматске појаве потичу од те главне болести. Морамо вам признати да нам је тешко да је лечимо. Зато смо одлучили да вам предложимо да одмах пођете на клинику ради савета са упућенијим лекарима’.

Оца Василија је овај закључак лекара погодио као гром.

Добивши попадијину, макар и нераду сагласност, о. Василије је одмах почео да се спрема за пут. Припреме су кратко трајале. Пред полазак болесна мајка је настојавала на томе да благослови децу, ма колико да ју је одговарао од те тешке сцене свештеник. ‘За сваки случај’ понављала је она своје.

– Будите паметни, децо, све слушајте, тату волите, мене не заборављајте – поучно је она говорила деци, љубећи их и закрштавајући светом иконом.

На клиници куда је дошао о. Василије, дочекали су га са разумевањем и благонаклоношћу. Око његове болесне жене одмах се окупила гомила студената на челу с лекарима доцентима. Почела су брза питања, прегледи, слушања. Дошао је и професор, погледао, послушао, завртео главом и рекао свештенику, одвевши га у страну:

– Ваша жена има, оче, тешку болест, можда је рак, можда и нешто друго, али је тешко излечиво. Мислим да сте се и ви и она узалуд мучили долазећи овамо. Немојте клонути, дај Боже да се испостави да није то.

Помоливши се у московским светињама Успенској и Покровској цркви, у параклисима Иверском и Пантелејмоновском, о. Василије крену натраг.

Празник Покрова Пресвете Богородице. Свечано се служи служба Божија у храму села

Наша воља је сувише кратковида и непостојана да бисмо се у њу уздали. Само нас Божија воља може довести до истинске среће. Понашајте се онако како је угодно Богу, не ропћите на оно што не испада по Вашој жељи. Тада ће Господ мира увек бити с вама.Утешимо се тиме да је свако страдање човеку на корист, на корист његовој бесмртној души која само и има значај.

Наша воља је сувише кратковида и непостојана да бисмо се у њу уздали. Само нас Божија воља може довести до истинске среће. Понашајте се онако како је угодно Богу, не ропћите на оно што не испада по Вашој жељи. Тада ће Господ мира увек бити с вама.Утешимо се тиме да је свако страдање човеку на корист, на корист његовој бесмртној души која само и има значај.

Пустог у присуству мноштва верника. И виде и чују парохијани да је страшно невесео њихов свештеник, њихов духовни отац, да је дубоком тугом помрачено његово лице, да дрхти, обамире, сваки час се прекида његов обично звучни глас, те и нехотице све задобија непразнични изглед.  Помоливши се, сви се вратише својим кућама. О. Василије још дуго није излазио из храма тога дана. У молитви пред Божијим престолом он је тражио утеху свом пометеном срцу. У молитви Богу, као што жедан човек тражи изворску воду, тако је и он тражио утеху својим јадима који су му притискали душу. Био је свестан да само тиме и може олакшати своје тешко бреме – искрено и усрдно се молити и с дечјим поверењем предати себе свеблагој помоћи Божијој и заузимању светих угодника. Сва земаљска доступна средства да би се избегла несрећа била су исцрпљена. Тешко удовиштво за себе и тешко сиротовање за децу предстојало је неминовно и очигледно у најближој будућности.

На други дан Покрова о. Василију су дошли таст и ташта, а такође и његова сестра.

– Да – говорили су крај болесничине постеље њени родитељи очигледно је да је расплет близу. Неће преживети. Сва се осушила, чак и једва дише. И откуд ју је напао тај рак, чудна ствар. Да није од оне њене прошлогодишње туге за време ваше болести?

– Све може бити, наравно – одговори о. Василије. – И сам се тога добро сећам, коликих ју је мука коштала моја болест. Шта да се каже? Молила се Господу да је узме к Себи уместо мене. Јер ју је само крајње очајање, вођено самопрегорном љубављу, могло подстаћи на такву молитву и што је занимљиво: било је то 2. октобра, што значи на данашњи дан. Зар ће јој Господ дати по њеној молби и узеће је к Себи? Тада ће све бити разумљиво: то је прст Божији, то је она измолила и за мене је свој живот положила.

Увече истога дана умрла је матушка Иларија: отишла је с миром Господу. Изгубио је о. Василије многовољену жену, породица брижну мајку, рођаци срдачну и љубазну домаћицу, а парохијани, нарочито жене, услужну и предусретљиву попадију. Губитак је био једнако велик за све.

Преостаје готово једини, али зато и најутешнији посао у овом положају - молитва. Човек може било где да се моли, али овде може и мора, по апостолу, непрестано да се моли. У речима молитве, приликом задубљивања у њихов смисао и значај, откривају се све нови и нови извори охрабрења и радовања. Понекад пониреш у самоосуђивање, у сазнање дубине своје греховности, у сазнање своје претходне немоћи. Али затим то расположење бива потиснуто моћнијим речима наде и утехе. Ожалошћеном и уцвељеном срцу молитва не само што даје одмор и спокој, него и улива у њега струју живота, снагу ради помирења с невеселом стварношћу, ради подношења несрећа. Без молитве би човек заиста могао да пропадне, да упадне у безизлазну тугу, у смртну агонију.

Преостаје готово једини, али зато и најутешнији посао у овом положају – молитва. Човек може било где да се моли, али овде може и мора, по апостолу, непрестано да се моли. У речима молитве, приликом задубљивања у њихов смисао и значај, откривају се све нови и нови извори охрабрења и радовања. Понекад пониреш у самоосуђивање, у сазнање дубине своје греховности, у сазнање своје претходне немоћи. Али затим то расположење бива потиснуто моћнијим речима наде и утехе. Ожалошћеном и уцвељеном срцу молитва не само што даје одмор и спокој, него и улива у њега струју живота, снагу ради помирења с невеселом стварношћу, ради подношења несрећа. Без молитве би човек заиста могао да пропадне, да упадне у безизлазну тугу, у смртну агонију.

Ускоро су после женине смрти о. Василија преместили у Москву у храм Николе Јављеног у Сребрној улици, поред Арбата. Троје деце је умрло, остале су само две кћери и син Борис. Он је завршио Московску Духовну академију, али свештеник није постао; почео је Први светски рат и отишао је на фронт.

Године 1922. совјетске власти, користећи глад у Поволжју, почеле су гоњење Православне Цркве. Свуда су слани агенти ГПУ који су позивали на разговоре поводом одузимања црквених драгоцености, случајне људе, пролазнике, сапутнике у возовима и често су уколико су, с њихове тачке гледишта, ти одговори били неповољни човека хапсили. Јачајући своју делатност у црквама, агенти ГПУ су се трудили да прате и слушају све проповеди. Што сами нису могли да схвате, о томе су питали парохијане и на основу њихових одговора су састављали своје доставе. Те доставе често нису одговарале стварности, али чим су доспеле у шесто тајно одељење ГПУ, оне више нису биле под сумњом и нису се проверавале.

4. марта свештеник цркве Јована Војника, Христофор Надеждин, објашњавајући значај наступајуће недеље – Недеље Православља рекао је да „непослушност Цркви доводи до невоље и Божијег гнева, што се и запажа у савременом животу… народ је толико огрезао у гресима да на њега праведно иде Суд Божији у виду предстојећег одузимања црквених утвари и у томе што те ствари можда неће доспети у руке гладних…“ Доушник је то на свој начин записао.

Када је комисија за одузимање црквених драгоцености дошла у храм Николе Јављеног, о. Василије Соколов их је молио да не узимају предмете неопходне у богослужењу, чије ће одсуство створити тешкоће приликом причешћа. Комисија му је то категорички одбила. Осећање горчине и увреде обузело је свештениково срце. „Ми не треба да жалимо… због материјалног губитка – рекао је он у проповеди – тим пре што су ствари одређене за потребе гладних. Али парохијани не могу а да не буду огорчени због тога што одузети црквени сасуди могу бити претворени у предмете за домаћу употребу… Положај верника је сада сличан положају у вавилонском ропству. Јевреји су се обраћали Богу у нади да ће Он казнити оне који су их поробили због причињеног им зла, и парохијани се могу надати да ће Бог, допустивши одузимање црквених драгоцености из храма, ако такви буду употребљени на зло, исто тако узвратити онима који су то учинили“.

Агент је лоше чуо проповед и да би разјаснио недоумице, обратио се протођакону храма. Овај је, не придајући томе великог значаја, слободно препричао садржај проповеди коју је агент записао у оном облику који му је био неопходан ради обављања задатка. Отац Василије је био ухапшен. Укупно је било ухапшено и изведено пред суд 54 човека, рачунајући ту и свештенике Христофора Надеждина, Александра Заозерског, јеромонаха Макарија Тељегина, и мирјанина Сергија Тихомирова.

Да, затвор је велики учитељ и строги наставник. Он не воли шале и половичност. Овде треба човек да се одлучи коначно и неповратно. У слободном животу човек никако не може на то да себе примора, не може никако да дође до те свести. Управо ме је овај затвор сада коначно уверио да предавати се са свим жаром и искључивошћу световној и животној таштини јесте чисто безумље, да прави човеков посао мора да се састоји у служењу Богу и ближњему, а најмање у бригама о самоме себи.

Да, затвор је велики учитељ и строги наставник. Он не воли шале и половичност. Овде треба човек да се одлучи коначно и неповратно. У слободном животу човек никако не може на то да себе примора, не може никако да дође до те свести. Управо ме је овај затвор сада коначно уверио да предавати се са свим жаром и искључивошћу световној и животној таштини јесте чисто безумље, да прави човеков посао мора да се састоји у служењу Богу и ближњему, а најмање у бригама о самоме себи.

Отац Василије је оптужен да је 7. априла одржао у храму „проповед о одузимању црквених драгоцености, назвао је одузимање пљачком, а комисију бандитима. На крају своје проповеди, поредећи положај верника с положајем Јевреја у вавилонском ропству, позивао је становништво да се обрати с молитвом Богу и да Га моли да збрише са лица земље оне који су извршили одузимање, као што је некада Бог збрисао због истог тог Вавилон. И то се изразило у речима псалма које је прочитао ‘На рекама Вавилонским’…Кћери вавилонска проклета, блажен је онај који ће узети и разбити твоју децу о камен“.

Имајте храброст да будете свесни неправилног пута којим идете, и умејте да скренете тамо куда треба. А куда треба, о томе сваком човеку говори пре свега његова савест, а затим Христос у Свом светом Еванђељу. Идите за савешћу и Христом и никада ни у чему нећете претрпети штету. Можда ћете изгубити у очима друштва, у материјалним приходима, у службеним успесима - све то на крају крајева није велики губитак. "Тражите вечни живот" - пише ап. Павле Тимотеју. И ви пре свега и највише се брините о вечном животу, о небу, о души, служењу Христу, о помоћи мањој браћи, о љубави према ближњима итд, и тада ћете проживети свој живот без потреса и без катастрофе.

Имајте храброст да будете свесни неправилног пута којим идете, и умејте да скренете тамо куда треба. А куда треба, о томе сваком човеку говори пре свега његова савест, а затим Христос у Свом светом Еванђељу. Идите за савешћу и Христом и никада ни у чему нећете претрпети штету. Можда ћете изгубити у очима друштва, у материјалним приходима, у службеним успесима – све то на крају крајева није велики губитак. „Тражите вечни живот“ – пише ап. Павле Тимотеју. И ви пре свега и највише се брините о вечном животу, о небу, о души, служењу Христу, о помоћи мањој браћи, о љубави према ближњима итд, и тада ћете проживети свој живот без потреса и без катастрофе.

Епархијски намесник и старешина храма Св. Параскеве у Охотном рјаду Александар Заозерски оптужен је да је „добивши посланицу патријарха Тихона, ширио ову по црквама… Упознавши парохијане с прогласом патријарха Тихона и одлуком СЦИК, поднео је извештај по питању одузимања драгоцености након којег се скуп изјаснио у корист одузимања драгоцености“.

Епархијски намесник и старешина храма Јована Војника, Христофор Надеждин оптужен је да је „добивши проглас патријарха Тихона, ширио овај по црквама, одржао је проповед на тему ‘некада моћна Држава Руска која пропада ’13. марта, у цркви упознао је парохијане с прогласом патријарха Тихона“.

Јеромонах Макарије Тељегин био је оптужен да је приликом одузимања црквених драгоцености из придворног храма патријаршијског подворја „у присуству гомиле назвао комисију за одузимање пљачкашима и насилницима“.

Мирјанин Сергије Тихомиров  – „5. априла, за време одузимања црквених драгоцености у храму Богојављења у Драгомилову око храма се окупила гомила која је почела да пружа отпор комисији за одузимање и покушала да продре у храм који су чували црвеноармејци. Хици испаљени у ваздух од стране заштите нису растерали гомилу. Коњица која је дошла наместо догађаја, растерала је гомилу. Било је тешко рањено и пребијено неколико црвеноармејаца. Најактивније учешће су узимали у агитацији и премлаћивању црвеноармејаца: Тихомиров…“

Осим тога, епархијски намесници московских храмова били су оптужени да су чували проглас „православном становништву града Москве“ и протест упућен СЦИК који су потписале стотине православних.

Од 26. априла до 8. маја у Московском Револуционарном трибуналу одржано је суђење. Оптужени су се држали храбро и достојанствено. Више пута су судије покушавале да их примаме ублажавањем њихове судбине у замену за сведочења против других, али они на то нису пристајали.

Свештеник Александар Заозерски није признао да је крив за контрареволуционарну агитацију против одузимања црквених драгоцености. Рекао је само да је читао у храму посланицу патријарха Тихона. Али преко кога је добио текст посланице и протеста упућеног СЦИК одбио је да каже: „Дошао ми је непознати грађанин и донео неколико примерака прогласа патријарха Тихона и текстова протеста, број који је био довољан за све цркве мог намесништва. Све патријархове прогласе и текст протеста сам разаслао по црквама по службеној дужности, потчињавајући се одлуци највиших црквених власти“.

И свештеник Христофор Надеждин није признао кривицу и одбио је да помене преко кога је добио посланицу патријарха Тихона: „… дошао ми је непознат младић и донео неколико примерака прогласа патријарха Тихона које сам разаслао по црквама; касније је исти младић донео два примерка протеста СЦИК“.

Оца Макарија Тељегина судије су питале о његовим убеђењима.

Из дана у дан нам Господ продужава живот. Стално оклева Господ да нас позове к Себи, очекујући наше покајање, нашу душевну припрему. И судећи према томе шта ћемо показати у то критично време, какве ћемо склоности у себи испољити, добре или лоше, тако ће нам и бити. Јер код праведног Наградодавца све се чини према заслугама. Нажалост, ми смо у свом стању духа раслабљени. Из разних разлога. И зато што смртна претња још није близу, и зато што продиру у наше мисли и доживљаје горућа питања живота. Ето на пример, питања о преуређењу Цркве. То су нашем срцу тако драга питања која се не могу заборавити ни у тренутку смрти. Да, шта ће бити с тобом, мила наша Православна Цркво! Као да је ово судбоносно питање било намерно постављено пред нама управо након овог суђења. Хиљаду година нису покретана таква питања. Куда ћеш, у ком правцу кренути, мајко наша рођена? Верујемо у божанску заштиту небеске Главе Твоје, верујемо у Христа Господа Који је заволео Цркву Своју и предао Себе за нас и не може је оставити на милост и немилост судбине, верујемо да ће је Он извести на истински и светли пут. Али то је тек на крају, а шта јој предстоји да доживи до тада? Шта се спрема деци Цркве, док се то све не збуде, док се не уреди на добро?! Само је Господу то познато, али судећи према нама самима, много невоља и страдања треба да доживе православни хришћани све док не достигну тихо пристаниште. И како ми је жао, како ми је криво што сам у тако важно време одстрањен од сваког учешћа у збивањима око мене.

Из дана у дан нам Господ продужава живот. Стално оклева Господ да нас позове к Себи, очекујући наше покајање, нашу душевну припрему. И судећи према томе шта ћемо показати у то критично време, какве ћемо склоности у себи испољити, добре или лоше, тако ће нам и бити. Јер код праведног Наградодавца све се чини према заслугама.
Нажалост, ми смо у свом стању духа раслабљени. Из разних разлога. И зато што смртна претња још није близу, и зато што продиру у наше мисли и доживљаје горућа питања живота. Ето на пример, питања о преуређењу Цркве. То су нашем срцу тако драга питања која се не могу заборавити ни у тренутку смрти. Да, шта ће бити с тобом, мила наша Православна Цркво! Као да је ово судбоносно питање било намерно постављено пред нама управо након овог суђења. Хиљаду година нису покретана таква питања. Куда ћеш, у ком правцу кренути, мајко наша рођена? Верујемо у божанску заштиту небеске Главе Твоје, верујемо у Христа Господа Који је заволео Цркву Своју и предао Себе за нас и не може је оставити на милост и немилост судбине, верујемо да ће је Он извести на истински и светли пут. Али то је тек на крају, а шта јој предстоји да доживи до тада? Шта се спрема деци Цркве, док се то све не збуде, док се не уреди на добро?! Само је Господу то познато, али судећи према нама самима, много невоља и страдања треба да доживе православни хришћани све док не достигну тихо пристаниште. И како ми је жао, како ми је криво што сам у тако важно време одстрањен од сваког учешћа у збивањима око мене.

– По убеђењима сам монархиста – одговори он.

– Какав сте ви монархиста, када монарха нема? Па и ап. Павле каже: покоравајте се постојећој власти.

– Ја се и покоравам: живим тихо, мирно, као сви смртници, власт ме се не тиче.

– Где служите?

– Био сам војни свештеник Прве Донске козачке бригаде. Сада служим у придворној цркви патријаршијског подворја.

– То сте ви тамо увредили комисију?

– Да, ја сам назвао њене чланове пљачкашима и насилницима. Ја сам служитељ светог престола и мени је веома тешко када одузимају свештене предмете.

С неустрашивошћу и отвореношћу држао се на суду свештеник о. Василије Соколов.

8. маја 1922. године прочитана је пресуда Трибунала: „Узимајући у обзир да се оптужени, у односу на које је доказана контрареволуционарна делатност, искористивши најтежи тренутак живота народа, када милиони сељака умиру од глади, Заозерски… Соколов… Тељегин… Тихомиров… нису покајали за учињена злодела… те су тиме испољили највеће злочинаштво, Трибунал је осудио Заозерског Александра Николајевича, 42 године… Надеждина Христофора Алексејевича, 56 година… Соколова Василија Ивановича, 46 година, Тељегина Макарија Николајевича, 46 година… Тихомирова Сергеја Фјодоровича, 57 година… на најтежу казну – стрељање“.

„У односу на доле поменута лица неопходно је доћи до закључка да по околностима случаја и по карактеру њихове личности нема основа које могу утицати у правцу ублажавања пресуде Московског Трибунала:

1. Надеждин Христофор је, осим непосредног учешћа…заједно с другим архијерејским намесницима јасно и свесно… под религиозном заставом активно позивао… држао проповеди…

2. Соколов Василије, који није био чак ни архијерејски намесник, ипак је на најактивнији и на најсвеснији начин водио непосредну… агитацију у цркви, употребљавао је цео религиозни апарат аргумената…

3. Тељегин Макарије, као активни и непомирљиви непријатељ… ватрени монархиста… који је потврдио своју непомирљивост на суду.

4. Тихомиров Сергеј, активни црностотинаш, који је непосредно учествовао… и подстрекавао на то и гомилу…

5. Заозерски Александар је како у свом раду, тако и на суђењу, испољио највећу свесност и непомирљивост… представља идеолога… свештенства.

Ево дошло је и Вазнесење Господње, чудесни крај најчудеснијег почетка (Васкрсења). На тим чудесима почива цела наша вера, на њима се она гради као на свом гранитном темељу. Ма шта измишљало неверје против хришћанства, оно ће увек бити снажно и чврсто на том непоколебивом темељу који је дат у Васкрсењу и Вазнесењу Христовом. За мене је сада нарочито радостан и пун наде тај празник Вазнесења Господњег. Зашто се Он узнео? Идем, рекао је, да приправим место вама. Дакле и мени, грешноме, Ти, Господе, ћеш припремити место, макар оно последње место у царству Твом. Изгледа да није безнадежна наша судбина приликом тог пресељења у онај загробни живот, дакле, смрт није уништење, није почетак новог мучног постојања, она је почетак новог, бољег живота, она је промена туге у радост, по изразу црквене молитве.

Ево дошло је и Вазнесење Господње, чудесни крај најчудеснијег почетка (Васкрсења). На тим чудесима почива цела наша вера, на њима се она гради као на свом гранитном темељу. Ма шта измишљало неверје против хришћанства, оно ће увек бити снажно и чврсто на том непоколебивом темељу који је дат у Васкрсењу и Вазнесењу Христовом. За мене је сада нарочито радостан и пун наде тај празник Вазнесења Господњег. Зашто се Он узнео? Идем, рекао је, да приправим место вама. Дакле и мени, грешноме, Ти, Господе, ћеш припремити место, макар оно последње место у царству Твом. Изгледа да није безнадежна наша судбина приликом тог пресељења у онај загробни живот, дакле, смрт није уништење, није почетак новог мучног постојања, она је почетак новог, бољег живота, она је промена туге у радост, по изразу црквене молитве.

Политбиро је потврдио предлог Троцког – стрељање. Осуђенима није одмах било саопштено да је смртна пресуда потврђена, али је срце о. Василија већ предосећало исход. Он је заспао тек пред јутро. И почели су да се вуку један за другим дани и ноћи у ћелији осуђеника на смрт – од пресуде до мученичког краја. Свештенике су стрељали заједно са скупином других затвореника. Да нико не би препознао у њима свештен лица, ошишали су их и обријали. Гробари су причали да су њихова тела била довезена на Калитњиковско гробље и тамо сахрањена.

У породици сина о. Василија, Бориса, дуго време се чувао велики свештеномучеников портрет. Када су почела нова гоњења Православне Цркве, портрет су окренули лицем према зиду, а на његову обрнуту страну су залепили слику под називом „Дедина радост“. За време Другог светског рата Борис Васиљевич је отишао на фронт. Код куће су остали жена и двоје деце – унуци о. Василија Соколова. За време ваздушних напада сви су се они скривали у рову недалеко од куће. 13. новембра 1941. године вратили су се након једног од ваздушних напада и сели да пију чај. Молитвама свештеномученика Господ им је улио у свест намеру да у случају наредног ваздушног напада остану код куће. Ноћу су чули ваздушну узбуну, а затим блиску грмљавину од експлозија бомби. Бомба је пала баш у ров где су се они обично скривали. Њихова дрвена једноспратна кућа се затресла, ваздушни талас је угнуо предњи зид и срушио пећ. Али нико није страдао. У тренутку експлозије портрет о. Василија се окренуо и у децу је гледао свештеномученик.

Ови дивни угодници Божји прослављају се 20. маја, односно 2.јуна по новом календару. 

Припремила екипа ФБ странице Православље Живот Вечни

Advertisements
Овај унос је објављен под Свети људи, Uncategorized. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на МУЧЕНИЦИ МОСКОВСКИ: СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИ ВАСИЛИЈЕ, ХРИСТОФОР, АЛЕКСАНДАР, МАКАРИЈЕ И МИРЈАНИН СЕРГИЈЕ

  1. Svestenik Mihailo V. Mikic каже:

    Ruska Pravoslavna Crkva sluzi za primjer drugim pomjesnim sestrinskim crkvama u Pravoslavnom svijetu kako se trebaju postovati i neprestalno osvezavati uspomene na Svete Mucenike Hristove koji postradase na pravdi Boga ni krivi ni duzni samo zbog svoje vjernosti Gospodu i odanosti svome narodu. Pomolimo se zato Jedino Dobrom, Starom Srbskom Rodjaku, Gospodu nasem Isusu Hristu, da nasa Srbska Pravoslavna Svetosavska Crkva Hristova u vjernom narodu Svetog Save ponovo krene osvestanim stazama Svetih Predaka svojih i po primjeru nase sestrinske Ruske Pravoslavne Crkve, i ona uskoro da objavi Zitije Svetih Srbskih Novo Mucenika iz poslednjih ratova po mjestima njihovog stradanja!

    Na taj nacin Srbska Pravoslavna Crkva Bozija u vjernom narodu Svetog Save podice najljepsi spomenik Svetim Srbskim Novomucenicima, koji ce vecito da sija neprolaznom Slavom Srbinovom. Unoseci u Kalendar Svetih imena i broj Svetih Srbskih Novo Mucenika po mjestima njihovog stradanja, i objavljivanjem njihovi Zitija doprinece ne samo Srbima vec svim hriscanima i ljudima dobre volje, a narocito rasrbljenoj i obezenoj srbskoj omladini da saznaju pravu Istinu o Pravoslavnoj vjeri Hristovoj, i velikom stradanju Srba „za Krst casni i Slobodu zlatnu“!

    Bice to GLAS SAVJESTI Srbske Pravoslavne Crkve koja sve vise toni u zivo blato ekumenizma, i najbolji dokaz bezdusnoj Evropi i cijelome svijetu koji sav u zlu lezi, da jos ima zivih Srba koji su ostali Bogu vjerni a Srbstvu odani. Uzalud se zato raduje Satana, i drugi neprijatelji Boga i Srbstva, da ce djavo preko sluga svojih uspjeti Pravoslavne Srbe da pretopi u nove pokrajinske „narode“. Nece! Srbi nikada nece biti narod rimskog Pape. Oni su bili, jesu i bice samo narod Svetoga Save i Gspoda naseg Isusa Hrista. Zbog takvih Srba koji zive po Zakonu Bozijem sunce jos uvijek sija na nebu obasjavajuci i grejuci i dobre i zle!

    Zitije Svetih Srbskih Novomucenika kada se one jednog dana budu pojavile nece biti obicna knjiga, nego duhovna sila sto hrani, poji i cuva od greha narod Boziji. Bice to sila sto mrtve Srbe iz greha vaskrsava, od zla cuva, a Svetim Jevandjeljem hrani i poji i ponovo vraca na osvestani put Svetog Save koji vodi u zivot vjecni. Molitvama Svetih Srbskih Novomucenika, i Svih Svetih Tvojih, Gospode Isuse Hriste Boze nas, pomiluj i spasi nas. Amin!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s