Кратак век цркве Св. Кирила и Методија на Вису

Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: „Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.“ Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: „Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!“ Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: „Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.“

crkva na visu

Православна црква св.Кирила и Методија на Вису

Да бисмо схватили жељу мештана острва Виса за народном Црквом, морамо објаснити и сам појам.

„Шта означава народна Црква? Означава самосталну црквену организацију, са својом црквеном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. Насупрот таквој народној Цркви стоји ненародна или интернационална, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са туђим језиком и са уједначеним и униформисаним изразом вере. Шта је природније и корисније? Несумњиво народна Црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: Идите и научите све народе (Мат. 28,19). Тим речима Он је називао народе као природне јединице Своје Васељенске Цркве. И када је послао Духа Светог на апостоле, они су почели говорити разним језицима свију народа: Парћана, Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих.  И кад су апостоли постављали старешине цркве у једном народу, они су се трудили да их узимају из тог народа. Отуда је и Савина народна Црква јеванђелска и апостолска. Такву народну Цркву желио је одувек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву…“ -Свети Николај Жички и Охридски

На Скупштини у Вису, одржаној 1925.године донета је одлука о преласку на Православље. Српска православна парохија службено је утемељена на Вису 1.јула 1926.године, а први парох био је Станко Ивановић, кога је, након смрти 1927.године наследио Стеван Јавор. Литургије су се у почетку служиле у приземљу једне приватне куће, а 1931.године покренута је иницијатива за градњу цркве. Црква је грађена током 1932. и 1933.године у српско-византијском стилу. Освећење је извршио Епископ далматински Иринеј (Ђорђевић) 12. новембра 1933.године, посветивши храм св.Кирилу и Методију.

О овом догађају писале су и новине „Време“ у чијем напису стоји да су многи од мештана изјавили следеће:  „…Отац је сину увек причао о крају својих прадедова. У многим кућама биле су скривене иконе крсних слава и кандила. Неке од тих икона су сачуване…“.

Локална римокатоличка јерархија са Виса гледала је на обраћенике у Православље као на „изгубљене душе“. Она је стварала непријатељски став код својих верника, а мржња према покрету вишких православаца се отворено испољавала 15. јула 1934. године на „еухаристијском конгресу“ у Оребићу. Тада се протестовало против подизања православних храмова у овом делу државе, а Одељење за државну заштиту Министарства унутрашњих послова, у свом извештају од 22. јула исте године Министарству правде, подвлачи: „Сврха свих ових еухаристијских конгреса је искључиво та да се слављем и манифестацијом католичких маса покаже, да су поменути крајеви искључиво католички и да друге вере немају моралног ослонца за њихов развој у поменутим местима“.

dolazak čeha na vis

Долазак чешких православаца на острво Вис и протести римокатолика

Међуверске тензије кулминирале су у први прави инцидент у лето 1937. године. Католичко становништво Виса, организовано од свога свештенства, спречило је групу православних Чеха да посети острво и новоподигнути храм. Групу је предводио лично свети епископ Горазд (Павлик). Православно испољавање засметало је челним људима Сплитске надбискупије који су учинили све да се чешким православцима не допусти ни излетнички боравак у Далмацији.
О овом немилом догађају дознајемо из рукописне заоставштине Стевана Роце (Грађа за историју Срба у Далмацији – Православље у Вису, Архив САНУ 10078/8). Још више сликовитих детаља има у тексту – мемоару Душана Глумца „Спречена посета Горазда православној цркви на Вису – поводом 100 годишњице рођења епископа Горазда мученика“ (Православље бр. 303 од 1. новембра 1979).
Православни поклоници, предвођени својим епископом, имали су у плану да посете манастир Раваницу где би се причестили на гробу светог кнеза Лазара. Након обиласка Београда, разгледања Опленца, група се преко Сарајева упутила на Јадран. Чеси су 11. августа 1937. године изнајмљеном лађом од Метковића, преко Сплита, кренули ка Вису. На острву је летовала група студената Православног богословског факултета, предвођена професором Старог Завета Душаном Глумцем.
Брод се приближавао луци, где је добродошлицу чешком архијереју и његовим сапутницима, припремио хор београдских студената извођењем црквене песме. Са православне цркве која је близу пристаништа звонила су звона. У окупљеној маси света појавила се „нахушкана потплаћена непријатељска руља факина (носача) руковођена већ са познатим мачековским адвокатом Фаролфијем и проф. Замберлином, члановима клерикалне Пучке банке“ (Д. Глумац, наведено дело). Демонстрантима је давао подршку дон Паво Томић. Према Роцином сведочењу римокатоличких свештеника је било више.
Брод је био спречен да пристане. Фанатизована маса је узвикивала: „Доље брадоње! Доље влашки попови! Доље ћирилица! Живила независна Хрватска! (Архив САНУ, бр. 10078, стр. 78). Са дока су летеле каменице, претило се моткама и надаље су се узвикивале пароле мржње. На Вису је био срески начелник са четом жандара задуженом да спречава изгреде мачековаца. Њихова реакција је била закаснела, „растеривање букача жандарским палицама“ није довело до пристајања лађе. Капетан је покушао да оплови острво и искрца људе на другој страни, у Комижи, али је и тамо дошло до нереда. Чеси су се вратили натраг у Сплит.
Честити римокатолици, који нису учествовали у агресивним испадима, били су од фанатика физички угрожени. Човек задужен за пристајање бродова био је бачен у море, а неки су након свега изјавили: „Нећемо више да будемо католици!“, и прешли су у православну цркву у Вису.
На мети су остали студенти са професором Душаном Глумцем. Професор је био нападнут пролазећи поред кафане „Хрватски дом“ у којој су изгредници седели и пили пиво са среским начелником. Избегавши бачену криглу, професор је остао присебан и упутио је представнику локалних власти следеће речи: „Господине начелниче, је ли то мир и ред који сте требали створити да мирни грађани нису сигурни ни за свој властити живот? Ако ћемо се кукавички нападати, ја ћу довести моје студенте још вечерас и гарантујем вам да ће још ноћас сви ови кровови горети. Тражим од вас да ме један жандар одмах отпрати до нашег стана, јер ми у мраку није сигуран живот“ (Д. Глумац, наведено дело).
Ствар је заташкана. Кнез Павле је био упознат са инцидентима, али се срески начелник оправдао пред њим убедивши га да су православни излетници растурали антиконкордатске летке. О случају новине нису писале да се не би још више продубљивала међуверска мржња.

Sv.Kirilo i MetodijeЗадњи верски обреди у цркви на Вису забележени су у новембру 1941.године, а 1944.године је оштећена у немачком бомбардовању. Синод СПЦ је 1.септембра 1947.године писао државној комисији за верска питања да су их припадници црквене општине са Виса обавестили о намери власти да сруше цркву св.Кирила и Методија и да на њеном месту подигну партизански споменик.

Црква је порушена у јесен 1963.године у склопу прославе 20-огодишњице Титовог доласка на Вис која је уследила у септембру следеће године. На њеном месту засађен је парк палми, а у непосредној близини подигнут споменик „Туђе нећемо-своје не дамо“ са речима из Титовог говора. Тридесетак година касније и тај споменик је уклоњен.

Према неким наводима материјал порушене цркве уграђен је у градско шеталиште, а добар део је утрошен на изградњу споменика НОБ. Православни Вишани расејали су се по Србији и свету, а најпознатији међу њима био је православни свештеник Антоније Анте Пинчетић, који се упокојио у срцу Шумадије, у Аранђеловцу.

„Црква св.Ћирила и Методија на острву Вис“ -Р.Пилиповић

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

5 реаговања на Кратак век цркве Св. Кирила и Методија на Вису

  1. postmoderni psihoterapeut каже:

    zanimljivo

  2. Popovic Djordje каже:

    Ako se bolje pogledaju , mnoge ,danas katolicke ckve , gradjene su po istocnopravovjernom nacinu gradnje. Otimale su se bezobzirno , a danas nase vladike klanjaju se pred papom i papskom kurijom natjeravsi neke svestenike da za dukat ,izliven od zuba mojih dedova i baba , ljube papi krvave ruke sa kojih se jos cedi krv Jasenovackih zrtava. S R A M O T A !!!

  3. Svestenik Mihailo V. Mikic каже:

    Bilo je to krajem sedamdesetih ili mozda pocetkom osamdesetih godina roslog vijeka, kada sam u Pravoslavlju ili Pravoslavnom Misionaru procitao kratki clanak da je na Visu ili nekom drugom ostrvu u Jadranskom moru umrla poslednja Srbkinja – domorodac, Pravoslavne vjeroispovjesti. Srbska Pravoslavna Crkva kojoj je ona pripadala dusom i tijelom svojim nije nasla za potrebno da na ostrvo posalje svog Srbskog Pravoslavnog svestenika tako da je njezinu sahranu izvrsio rimokatolicki svestenik „po pravoslavnom obredu“. Bilo mi je cudnovato sto rimokatolicki svestenik zna pravoslavni obred, i zato sam u Sibeniku pitao blazenoupokojenog Vladiku Dalmatinskog Stefana Bocu da mi objasni pravu istinu o njezinoj sahrani, i proslost Pravoslavnih Srba na ostrvima u Jadranskom moru?

    Vladika Dalmatinski Stefan Boca je bio zatecen mojim pitanjem, i nakon kratkog cutanja je rekao da je to „nasa sramota“ sto smo dozvolili kao crkva da ona bude sahranjena od strane svestenika rimokatolicke „crkve“. Zatim je ispricao ukratko proslost Pravoslavnih Srba na ostrvima Jadranskoga mora. Oni su zivjeli na ostrvima od kada znaju za sebe, i sve do pocetka dvadesetog vijeka vecina stanovnika ostrva u jadranskom moru su znali za svoje Srbsko poreklo. O njihovom Srbskom poreklu svedoce i sada njihova Srbska prezimena, a imena su Srbi na ostrvima morali da promjenu za vreme vladavine Jadranskim morem Mletacke Republike. Tada je vecina SRBa na ostrvima u Jadranskom moru od strane mletackih vlasti bila natjerana silom i ucjenama da napuste nasu Svetu vjeru Pravoslnu i da predju u rimokatolicku „crkvu“!

    Sjeverna ostra u Jadranskom moru do pocetka 11 vijeka su bila pod crkvenom upravom Splitske arhiepiskopije, a juzna pod upravom arhiepiskopije u Dracu. Na trazenje Srbskog Kneza u Zeti – Mihaila Vojisavljevica, rimokatolicka Kurija 18 marta 1067 godine osniva samostalnu rimokatolicku arhiepiskopiju za Srbe, sa sedistem u Baru. Njezini arhiepiskopi od tada nose titulu „Primas Srbski“. Poslije toga odlukom Pape Grugra 7. Srbska Knezevina Mihaila Vojisavljevica je uzdignuta na stepen Kraljevine, a Knez Mihailo Vojisavljevic je postao Kralj. Papa stavlja sve Srbske zemlje od „Cetinje i Save do Bojane i Drima“ i ostrva u primorju pod formalnu crkvenu upravu nezavisne Srbske arhiepiskopije u Baru. Osnivajuci posebnu arhiepiskopiju u Baru za Srbe u primorju i na ostrvima jadranskoga mora, rimokatolicka Kurija nije mogla nista izgubiti, a imala je puno toga dobiti. Osnivanjem Barske arhiepiskopije za Srbe, prestaje uticaj na crkveni zivot Srba iz arhiepiskopije u Splitu koja je priznavala rimskog Papu, i Draca koja je priznavala zajedno sa Ohridskom arhiepiskopijom carigradskog Patrijarha, i koja se u to vreme izdavala za naslednicu Arhiepiskopije Justijana prime!

    Pomeranjem centra Srbske drzave iz Zete u Rasku, pomera se i crkvena vlast koja se selu iduci za drzavom iz primorja i Bara u Rasku i manastir Svetih Apostola Petra i Pavla. Po narodonom predanju manastri Svetih Apostola Petra i Pavla je osnovao Tit, ucenik Svetog Apostola Pavla u prvom vijeku. Predanje ima svoje osnove u Poslanici Svetog Apostola Pavla upucenoj Timoteju, sa kojom Pavle potvrdjuje Timoteju da je Tit otisao u Dalmaciju koja se prostirala u to vreme sve do Raske. (2.Tim.4,10) Ovaj manastir je vijekovima bio centar Srba, a njegova Eparhija se smatra za jednu od najstarijih Eparhija SPC. Poznati istoricar IIlarion Ruvarac smtra da ova Eparhija potice iz vremena bugarskog cara Petra (927-969) ali ja smatram na osnovu narodnog predanja koje vise i duze pamti nego pisano da je njegovo misljenje pogresno. Kao istoricar Ilarion trazi istorijska dokumenta koja su nestala ili bila unistena u mnogim ratovima koji su protunjali Balkanom, i zato smatram da je tacno narodno predanje koje tvrdi da je eparhiju kao i manastir u isto vreme osnovao Tit, ucenik Sv. Apostola Pavla. Ova najstarija eparhija SPC je mnogo vijekova bila duhovni centar Srba, sve do povratka Svetog Save 1207 godine iz Svete Gore u Srbiju, u manastir Studenicu, kada pocinje da slabi uticaj manastira Svetih Apostola Petra i Pavla i sve vise da raste uticaj manastira Studenice, a posle Zice kao sedista Srbskih Arhiepiskopa. Pslije napada na Srbiju Bugara i Kumana 1253 godine sjediste Srbskih Arhiepiskopa iz Zice je preneto u manastir Vaznesenja Gosponjeg u Pec!

    Sprovodeci organizaciju Srbse Arhiepiskopije Sveti Sava se rukovodio ne samo vjerskim nego i nacionalnim razlozima. On je nove Eparhije osnivao kao geografske celine, a sedista pet novih Eparhija Sveti Sava je isturio na granicni pojas tadasnje Srbske Drzave. Te isturene Eparhije uskoro su postale misionarska uporista ili stub i tvrdjava SRBstva: Pravoslavlja i Svetosavlja prema rimokatolicima u Primorju i prema tadasnjoj rimokatolickoj madjarskoj drzavi. Tako je sediste zetske eparhije bilo u manastiru Sv. Arhandjela Mihaila na Prevlaci kod Kotora, u kome ce nekoliko vijekova kasnije manastirski kuvar sa blagoslovom rimokatolicike „crkve“ da otruje cjelokupno manastirsko bratstvo, humske u manastiru Svete Bogorodice na Stonu, dobarske u manastiru Sv. Nikole na Limu itd. Dr. Djoka Slepceic u svojoj Istoriji SPC kaze, da Sveti Sava sprovodeci organizaciju svoje crkve „nije krnjio organizaciju rimokatolicke „crkve, niti je ometao njezin rad“ u drzavi svoga brata i pored svoje duboke i iskrene odanosti Pravoslavlju!

    Razlog za takvo drzanje Svetog Save treba traziti u njegovoj mudrosti i cinjenici da su rimokatolici toga doba bili dio jednog te istog Srbskog naroda i podanici jedne te iste Srbske drzave. Osim toga, upliv rimske „crkve“ u to doba na crkveni zivot Srba nije bio od veceg znacaja, a sirenje rimokatolicke jeresi medju Srbima, svojim Zakonom 1349 i 1354 godine onemogucio je Srbski Car Dusan Silni. Zato rusenje Srbske Pravoslavne Crkve Svetih Ravnoapostola Cirila i Metodija na Visu u jesen 1963 godine, sa odobrenjem bivseg komunistickog rezima Josipa Broza Tita nije bilo nista drugo nego satiranje i unistenje tragova koji govore i svedoce da su stanovnici „otocja“ u Jadranskom moru svojim poreklom po narodnosti Srbi a ne Hrvati!

  4. srbodijj каже:

    Strasna je rimokatolicka mrznja i jeres!
    Nema se reci kojima se moze opisati sva pogubnost rimokatolicke jezuitistike na narodnu dusu.
    Sada u Dalmaciji nema Srba,a srbski episkop i popovii su najcrnje kukavice i ekumenisti.
    Da ih sada vidi Sveti Nikodim Milas!!!!!!

    • SRBin Svetosavac каже:

      SRBODIJJ, da „Sveti Nikodim Milas“ nekim slucajem iz groba vaskrsne, on danasnje vladike i njihove popove ali i vecinu Srba nebi ni pogledao, nebi sa njima razgovore vodio, nebi o njima uopste razmisljao, jer on SRBe nebi prepoznao.“Sveti Nikodim Milas“ samo bi se okrenuo od takvih vladika, popova i naroda i ponovo u svoj grob vratio!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s