СВЕТИ СЕРГИЈЕ СРЕБРЈАНСКИ У ПРОГОНСТВУ

(ПРЕПОДБНОИСПОВЕДНИК СЕРГИЈЕ СРЕБРЈАНСКИ – ТРЕЋИ ДЕО)

Видећи да талас револуционарног покрета захвата масе, Сребрјански је позивао на немилосрдну борбу против револуционара: 'Не само што нећемо слушати побуњенике, већ се, напротив, потруднмо да их уразумимо, изобличимо, приведемо послушности Богу и Цару, а ако то не желе, без прикривања и попустљивости их предајмо у руке правосуђа'.

Видећи да талас револуционарног покрета захвата масе, Сребрјански је позивао на немилосрдну борбу против револуционара: ‘Не само што нећемо слушати побуњенике, већ се, напротив, потруднмо да их уразумимо, изобличимо, приведемо послушности Богу и Цару, а ако то не желе, без прикривања и попустљивости их предајмо у руке правосуђа’.

У селу, у коме је отац служио,  било је и људи који су мрзели Цркву и који су хтели да ради заборава својих грехова забораве на Бога, те су се односили непријатељски према о. Сергију због његове отворене проповедничке делатности. Живот који је он водио разобличавао је њихову савест и, намисливши да га униште, обратили су се за помоћ властима.

ОГПУ је 30. и 31. јануара 1931. године испитао ове људе. Они су изјавили: “По свом јавном и вештом приступу народу са религиозне стране заслужује посебну пажњу. Делује искључиво религиозном обманом. Ослања се на непросвећеност, изгони демоне из човека… Нарочито је способан за проповеди које држи по два часа. У својим говорима са амвона позива на јединство и подршку Цркви и религиозним циљевима…

На основу ових изјава о. Сергије је био након неколико дана ухапшен, али је

“материјал” за “стварања случаја” био недовољан и 14. фебруара су иследници испитали житеље села Владичња, задржавајући у поступку изјаве само оних сведока који су потврђивали оптужбу. Али и кроз призму лажних сведочанстава се види да је о. Сергије био за народ истински старац и подвижник, чијим молитвама су се збивала исцелења многих болесних.

Десетог марта власти су саслушале о. Сергија. Испричавши о својој служби у својству пуковског свештеника, о. Сергије је наставио. На овом је истрага била завршена и 23. марта је донесена пресуда: “Оптужени Сребрјански, као служитељ култа, од предреволуционарног времена до 1930. године има непрекидни ланац активне борбе против револуционарног покрета… Објављена књига ‘Дневник свештеника 51. драгонског Черњиговског њеног царског височанства велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне пука Митрофана Сребрјанског’ живо описује живот и делатност оптуженог као монархисте и његову борбу против револуционарног покрета 1905. године. Основна мисао која се налази у књизи може се окарактерисати речима оптуженог: ‘Чврста вера у свете принципе – вера, Цар и света Отаџбина’.

Октобарска револуција Сребрјанског није променила и 1922. године он појачано

Убиство кнеза Сергија Александровича од стране револуционара Каљајева изазвало је буру негодовања код оптуженог: Гнусно убиство великог кнеза Сергеја Александровича много ме је погодило. Злочинци, ви вичете о слободи, а сами делујете насиљем. Царство небеско мученику за правду. (Кнез Сергеј Александрович био је супруг свете Јелисавете Фјодорнове)

Убиство кнеза Сергија Александровича од стране револуционара Каљајева изазвало је буру негодовања код оптуженог: Гнусно убиство великог кнеза Сергеја Александровича много ме је погодило. Злочинци, ви вичете о слободи, а сами делујете насиљем. Царство небеско мученику за правду.
(Кнез Сергеј Александрович био је супруг свете Јелисавете Фјодорнове)

подржавао контрареволуционарни проглас патријарха Тихона за скривање црквених драгоцености, за шта је био осуђен од стране колегијума ОГПУ на прогонство.

Оптужен је да је као присталица монархијског начина владавине, систематски водио антисовјетску агитацију у циљу ометања мера које спроводи совјетска власт на селу, користећи религиозне предрасуде маса, што је кажњиво по члану 58. тачка 10. део 2. Кривичног законика”.

7. априла 1930. године тројка ОГПУ је осудила о. Сергија на пет година прогонства у Северни Крај.

Оца Сергија су населили у једном селу на реци Пинеги. Ту је живело много протераног свештенства. Овамо су му долазиле монахиња Јелисавета и Марија Петровна Заморина која је познавала о. Сергија још у периоду његовог служења у Орелу; касније је и она примила монаштво под именом Милица. Прогнани свештеници су радили овде на сечи дрвећа и на сплаварењу дрвне грађе. О. Сергије је радио на превозу балвана тако што је водио леденим колосеком коња који је вукао брвна. Овај рад, иако је био лакши од сече и тестерисања дрвета у шуми, захтевао је велику вештину и брзину. О. Сергије, монахиња Јелисавета и Марија Петровна живели су у кућици, као мала манастирска заједница. Захваљујући свом подвижничком животу, непрестаној молитвеној настројености, духовним саветима и способности да теши невољнике у најтежим приликама, о. Сергије је ускоро постао познат као дубоко духовни старац којем су многи поверавали своје невоље и у чије су молитвено посредовање веровали.

Упркос болести и поодмаклим годинама старац је уз помоћ Божију испуњавао норму коју му је задавала управа..

С месном управом о. Сергије је успоставио најбоље односе; сви су волели светог старца и неуморног радника који је са смирењем прихватао своју судбину прогнаника. Деци је исекао од дрвета и залепио, а затим обојио макету воза с путничким и товарним вагонима које деца никада нису видела у животу, због тога што су та места удаљена од железничке пруге.

Северна зимска природа је оставила велики утисак на исповедника."Огромне јеле, умотане у снежне покриваче и засуте густим ињем, стоје као зачаране - сећао се он - таква лепота од које човек не може ока да одвоји и око тебе необична тишина... осећа се присуство Господа Творца и човек хоће да Му се бескрајно моли и да Му захваљује за све дарове, за све што нам шаље у животу, да се моли без краја..."

Северна зимска природа је оставила велики утисак на исповедника.“Огромне јеле, умотане у снежне покриваче и засуте густим ињем, стоје као зачаране – сећао се он – таква лепота од које човек не може ока да одвоји и око тебе необична тишина… осећа се присуство Господа Творца и човек хоће да Му се бескрајно моли и да Му захваљује за све дарове, за све што нам шаље у животу, да се моли без краја…“

Након две године прогонства власти су због поодмаклих година свештеника и његове болести и због успешно обављеног рада одлучиле да га ослободе. Године 1933. о. Сергије се вратио у Москву где је боравио годину дана – опростио се са затвореном и разореном обитељи и отишао с монахињом Јелисаветом и Маријом Петровном у Владичњу. Овога пута су се населили у другој кући коју су купила његова духовна деца. Ту су протекле последње године старчевог живота. Покровски храм у Владичњи је био затворен и о. Сергије је ишао да се моли у Иљински храм у суседно село. Последњи период живота о. Сергија било је време старачке бриге за своју духовну децу и православне који су му се обраћали за помоћ, што је било нарочито битно у оно време када је већина храмова била затворена и многи свештеници ухапшени.

За време Отаџбинског рата, када су Немци освојили Твер, у Владичњи се налазила војна јединица и очекивала се на том месту велика битка. Официри су предлагали становницима да оду што даље од првих борбених линија; неки су отишли, а о. Сергије и монахиње Јелисавета и Милица су остале. Скоро сваки дан изнад положаја војне јединице су летели немачки авиони, али ниједном ниједна бомба није пала ни на храм, ни на село. То су запазили и сами војници који су имали осећај да се село налази под нечијом молитвеном заштитом. Једном је о. Сергије кренуо на други крај села са Светим Даровима да причешћује тешког болесника. Морао је да прође поред стражара. Један од њих је зауставио о. Сергија, и запањен изгледом старца који је смело пролазио кроз село, и нехотице је изразио мисао која је владала духом многих војника: “Старче, овде се неко моли”.

Изненада је јединица била повучена с положаја, јер су битке почеле у другом правцу, недалеко од села Медног. Месни становници, очевици ових догађаја, приписују чудесно избављење села од смртне опасности молитвама о. Сергија.

Протојереј Квинтилијан Вершински је говорио о оцу: “Сваки пут када сам разговарао с њим, слушао његову надахнуту реч, преда мном се из дубине помаљао лик подвижника-пустиножитеља… Он је сав био обузет божанском жељом… То се осећало у свему, нарочито када је говорио. Говорио је о молитви, о трезвености – биле су то његове омиљене теме. Говорио је једноставно, поучно и убедљиво. Када је прилазио суштини теме, тада његова мисао као да је дотицала крајње висине хришћанског духа, он је доспевао у некакво усхићено-сазрцатељно стање, те су се, очигледно, под утицајем узбуђења које га је обухватило, његове мисли заодевале у рухо дубоко душевног и песничког исказа.

‘Звони за свеноћно бденије – говорио је он – за молитву сладосну, улазим у храм… Полумрак, светлуцају кандила, осећа се мирис тамјана, дах нечег неземаљског, чистог и сладосног, све је замрло… Осећа се присуство велике стваралачке силе, свемоћне, премудре, добре, која ће сваки час планути и почети да ствара… Са дрхтајем чекам… Када ће се завршити то тајанствено ћутање и разлећи моћни Божији глас: ‘Нека буде васељена и живот у њој!’ Одједном чујем: ‘Устаните, Господе, благослови!’ ‘Слава Светој Једносуштној и Животворној Тројици’. Непосредно иза овога се пева псалам ‘Благослови, Душо моја, Господа’ којим псалмопевац Давид приказује стварање света… Шта ћу рећи ја, ништаван, о осећањима која испуњавају моју душу у то време? Не стидим се да прнзнам да сам готово увек у то време плакао сузама умилења од духовног узбуђења од сећања и доживљаја чудесне, стваралачке и животворне делатности Свете Тројице која се тако дивно приказивала у том обреду… опхођења храма с кађењем. Тако је јасно моја душа спознавала неопходност те делатности Божије за људе, и ја сам се молио, кајао се због грехова, захваљивао Господу за све, за све у животу света, у лично мом животу, молио и преклињао да нас не остави саме… Било ми је неизрециво радосно на души када сам видео, осећао и доживљавао то јединство Бога и човека, Бога и целог света испуњеног животињама, птицама, рибама, биљкама и цвећем. Чинило ми се да ћу се излити у сузама радости и усхићења…’

Отац Сергије се упокојио уочи Благовести (6. априла) 1948. године. Отац Квинтилијан, духовник оца Сергија описује како је протекла сахрана.

Настало је незаборавно пролећно јутро – сећао се о. Квинтилијан – на Истоку је зарудела зора која је наговештавала излазак пролећног сунца. Још је био мрак, али су се око кућице у којој је живео старац скупљали људи. Упркос пролећној непроходности путева, они су се окупљали да би одали последњу почаст покојном старцу. Када сам ушао у кућицу, она је била препуна народа који је сву ноћ провео крај старчевог сандука. Почело је опело. Било је то свеопште ридање. Плакале су не само жене, него и мушкарци…

Уз велики напор смо изнели сандук кроз мали узан трем на улицу. Намеравали смо да га ставимо на теретне саонице, пошто је било немогуће носити га, јер је пут до гробља на неким местима био претворен у дубоко блато, а на неким био потпуно прекривен водом. Ипак из гомиле се изненада издвојише људи који подигоше сандук на рамена… Испружише се стотине руку да само додирну крај сандука, и тужан спровод је уз непрекидно појање ‘Свети Боже’ кренуо према месту последњег починка. Када дођоше на гробље, сандук поставише на земљу, а гомила нагрну према сандуку. Сви су журили да се опросте. Целивали су руке старцу, при томе неки као да су замирали, многи су вадили из џепа беле марамице, убрусе, иконице, додиривали њима тело уснулог и поново стављали у џеп.

Када су сандук спуштали на дно гроба, певали смо ‘Светлости тиха’. Песковита земља, а овлажени крајеви раке претили су да се обруше. Упркос упозорењу, гомила је појурила према гробу и прегршти песка су засуле сандук покојника. Ускоро се зачуше тупи ударци смрзнуте земље о поклопац сандука.

Наставили смо да певамо, али нисмо били сами. Грађани – зачу се неки глас – гледајте, гледајте’. То је викао човек с руком подигнутом увис. И заиста, пред нашим очима се указала дивна слика. Спустивши се из небеског плаветнила необично ниско, изнад самог гроба је кружила шева и певала своју живахну песму. Да, нисмо певали сами, нама као да се придружила творевина Божија, хвалећи Бога, чудесног у својим изабраницима.

Једном су дошла на гроб о. Сергија његова духовна деца из Орела, Јелисавета и Олга Гришајеве. Помолиле су се, мало су поседеле крај гроба и почеле да тугују и јадикују како више немају духовног оца да им нешто каже. У том тренутку оне одједном осетише да се око њих разлио необичан миомирис који су оне повезале са о. Сергијем. Тај миомирис их је пратио на целом путу с гробља и ишао за њима до краја поља.

Једном су дошла на гроб о. Сергија његова духовна деца из Орела, Јелисавета и Олга Гришајеве. Помолиле су се, мало су поседеле крај гроба и почеле да тугују и јадикују како више немају духовног оца да им нешто каже. У том тренутку оне одједном осетише да се око њих разлио необичан миомирис који су оне повезале са о. Сергијем. Тај миомирис их је пратио на целом путу с гробља и ишао за њима до краја поља.

Ускоро је на месту старчевог упокојења израсла хумка. Поболи су велики бели крст са неугасивим кандилом и натписом: ‘Овде почива тело свештеноархимандрита Сергија – протојереја Митрофана. Упокојио се 1948. године, 23. марта (6. априла). Добар рат ратовах, трку сврших’”.

Још за живота отац је говорио својој духовној деци: “Не плачите за мном, када умрем. Доћи ћете на мој гроб и рећи ћете шта вам треба, и ја ћу вам, ако будем имао смелост пред Господом, помоћи.”

После смрти архимандрита Сергија његово поштовање као подвижника и молитвеника не само што се није смањивало, него је временом све више расло. Многи верници долазе на гроб о. Сергија да се помоле, да добију утеху и заузимање. Понекад се благодатни знаци да се отац сећа своје духовне деце изражавају у чудесним знамењима.

Две године касније, упокојила се монахиња Јелисавета. Хтели су да је положе у исту гробницу у којој је почивао отац Сергије. Док су је сахрањивали померили су ковчег са његовим моштима, ковчег се отворио и открили су његове нетрулежне мошти.

Свети Сергије Сребрјански канонизован је на Сабору РПЦ одржаном 2000. године. Овај дивни светитељ Православне цркве прославља се 23. март (6. април).

Припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»

Advertisements
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на СВЕТИ СЕРГИЈЕ СРЕБРЈАНСКИ У ПРОГОНСТВУ

  1. Stojadin Mrdjoharambasic i ostalo osakaceno svetosavsko jato каже:

    Sveti Sergije Srebrjanski moli Hrista Boga za nas gresne Tvoju malu bracu pravoslavnu posljednjih vremena

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s