СВЕТИ СЕРГИЈЕ У МАРТО – МАРИЈИНСКОЈ ОБИТЕЉИ

(СВЕТИ СЕРГИЈЕ СРЕБРЈАНСКИ – ДРУГИ ДЕО)

Данас се начин живота – писао је о. Митрофан – веома удаљио од завета древног хришћанства и савремено друштво је углавном сачувало само свој назив хришћанског; услед тога опадање вере и заборав завета Христових учинили су живот неподношљиво тешким, створили су незадовољство њиме и снизили његову вредност како међу сиромашнима, тако и међу имућнима. Добар део савремених људи утонуо је у ново паганство за које се може рећи да је горе од оног првог, јер су људи постали лицемерни. Древни пагани су отворено обоготворавали своје страсти и разне природне силе, а данашњи, лицемерно се покривајући хришћанством и цивилизацијом, чине исто оно што и незнабошци Содома и Гоморе: иста суровост, иста немилосрдност, исти разврат. Живот је постао ненормалан и плод те ненормалности јесте мноштво физичких и духовних страдања.

„Ти људи су се одвајкада делили на две врсте, ишли су Господу двама путевима: монашким и ђаконским или ђакониским. Оба та пута у суштини имају исти корен и израсли су на истом тлу. Њихов корен је ово: како монахиња, тако је и ђакониса несумњиво или непоколебиво веровала у Бога у Светој Тројици и у Христа Богочовека, Искупитеља света; имале су непоколебиву одлучност да самопрегорно раде у славу Божију, за добро ближњих и спасење својих душа за вечност, одрекавши се ради тога не само од сујете, него и од много оног што је дозвољено, као што је, на пример, брак, својина... Њихово тло је Црква, заједничка мати с њеним духовним и непотрошивим капиталом: библијско-еванђелским учењем, светоотачким предањима и списима и свим њеним чудесним богослужбено-уставним уређењем. Разлика је само у томе што се монаштво спасава више подвигом унутарњег преображаја човека посредством појачаног молитвеног, самозадубљеног и сазрцатељног напора. Оно тим подвигом тако оплемењује човека, тако га чини чистим да обнавља и друге који, долазећи овој духовној ризници, обилно захватају из ње себи потребно руководство. Заслуге самопрегорног рада монаштва на очишћењу и унутарњем уздизању човека су огромне. Ђаконисе су служиле Богу, спасавале су ближње и своје душе делотворнијом љубављу, трудом милосрђа за јадног, палог, тужног и уцвељеног човека, али обавезно ради Христа и у Његово име".

„Ти људи су се одвајкада делили на две врсте, ишли су Господу двама путевима: монашким и ђаконским или ђакониским. Оба та пута у суштини имају исти корен и израсли су на истом тлу. Њихов корен је ово: како монахиња, тако је и ђакониса несумњиво или непоколебиво веровала у Бога у Светој Тројици и у Христа Богочовека, Искупитеља света; имале су непоколебиву одлучност да самопрегорно раде у славу Божију, за добро ближњих и спасење својих душа за вечност, одрекавши се ради тога не само од сујете, него и од много оног што је дозвољено, као што је, на пример, брак, својина… Њихово тло је Црква, заједничка мати с њеним духовним и непотрошивим капиталом: библијско-еванђелским учењем, светоотачким предањима и списима и свим њеним чудесним богослужбено-уставним уређењем. Разлика је само у томе што се монаштво спасава више подвигом унутарњег преображаја човека посредством појачаног молитвеног, самозадубљеног и сазрцатељног напора. Оно тим подвигом тако оплемењује човека, тако га чини чистим да обнавља и друге који, долазећи овој духовној ризници, обилно захватају из ње себи потребно руководство. Заслуге самопрегорног рада монаштва на очишћењу и унутарњем уздизању човека су огромне. Ђаконисе су служиле Богу, спасавале су ближње и своје душе делотворнијом љубављу, трудом милосрђа за јадног, палог, тужног и уцвељеног човека, али обавезно ради Христа и у Његово име“.

Човечанство је то схватило и преко својих најбољих људи, познатих друштвених доброчинитеља, ступило је у борбу са грехом живота и његовим плодовима – људским страдањима, ради чега су они створили и стварају читаве низове одговарајућих установа да би олакшали живот сиромашнима, болеснима, као и онима којима је потребна подршка уопште. Све те установе у већини случајева имају специјалне циљеве и тичу се различитих страна материјалног живота, али, осим тога, мало или уопште немају живу везу с религијом и Црквом, те из тога произлази непотпуност њиховог рада и плодова њиховог напора. Међутим, ова појава јасно показује да друштво схвата ране савременог живота и поседује тежњу да их излечи, говори о пробуђеној тежњи према љубави, милосрђу, преображају, говори о трагању за изворима здравог, истински људског живота. Али… извор воде живе, тј. истинског, здравог, духовно-телесног живота давно је дало Небо човечанству у Лицу Богочовека Христа Који је правилан начин живота показао у Цркви. Дакле, приликом увиђања и схватања рана савременог живота ради њиховог излечења треба се обратити Христу и Његовој Цркви. Шта то налазимо овде? Препород и спасење човека хришћанство види у буђењу и јачању у њему свести о нашем усиновљењу према личном, живом Богу, отуда и љубав и тежње према светости, врлини и вечности. Према томе, узрок ненормалности и патњи живота хришћанство види у скретању од божанске норме, од закона, у греху. Зато, ступајући у борбу против зла и страдања, хришћанство има у виду не само физичка страдања, не пружа само милосрђе човеку у материјалној оскудици: гладноме даје хлеб, промрзлом кров и одећу, болеснику медицинску помоћ, али ништа мање, чак и више од тога, тежи да пружи милосрђе човековој души, позивајући га моралном преображају, обновљењу по примеру и уз помоћ Христа. Религија позива човека да се сети да је он син вечног Бога, син вечности она га уздиже изнад земље и васпитава да омрзне грех и да живи не од уских, само чисто земаљских интереса, већ да припреми своје духовно-телесно биће тако да постане способно да живи вечним животом у најближем општењу с Богом. Ово милосрдно делање од памтивека је уз помоћ Духа Светога вршила сва Црква Христова свим својим саставом и уређењем. Али од најстаријих времена хришћанства на основи служења Богу, ближњима и свом спасењу почели су да се издвајају људи који су се у ватреној одлучности да послуже само Христу и Његовом делу добровољно издвајали из средине остале верне браће своје и, положивши завет самопрегорног служења Богу, ишли су у борбу против зла и страдања у себи и у другима ради стицања блажене вечности.”

Упркос тешкоћи и новини предузетог посла, обитељ се благословом Божијим, смирењем и радом игуманије, духовника обитељи о. Митрофана и сестара са успехом развијала и ширила. Године 1914. у њој је било 97 сестара, имала је болницу са 20 кревета, амбуланту за сиромашне, сиротиште за 18 девојчица, недељну школу за девојке и жене које су радиле у фабрици и у којој се школовало њих 75, библиотеку од 2000 књига, народну кухињу за сиромашне жене, оптерећене породицом и радом за надницу, кружок деце и одраслих “Дечија лепта” који се бавио ручним радом за сиромашне.

9. августа 1916. године привремени управитељ Московске епархије епископ

"Хоћу да радим за Бога и у Богу - писала је 1909. године преподобномученица Јелисавета Цару - за човечанство које страда, а у старости, када моје тело више неће моћи да се труди, надам се да ће ми Господ дати могућност да се одморим и помолим - за дело које сам започела. И тада ћу отићи из делатног живота и припремаћу се за онај велики дом. Али све док имам здравље и снагу, а око мене је толико несрећних, и кораци Христа-кормилара / се чују / међу страдалницима, а кроз њих ми помажемо Њему".

„Хоћу да радим за Бога и у Богу – писала је 1909. године преподобномученица Јелисавета Цару – за човечанство које страда, а у старости, када моје тело више неће моћи да се труди, надам се да ће ми Господ дати могућност да се одморим и помолим – за дело које сам започела. И тада ћу отићи из делатног живота и припремаћу се за онај велики дом. Али све док имам здравље и снагу, а око мене је толико несрећних, и кораци Христа-кормилара / се чују / међу страдалницима, а кроз њих ми помажемо Њему“.

Волоколамски Теодор је поднео Синоду молбу да награди о. Митрофана митром “због свог одличног и усрдног служења Светој Цркви, због својих напора које је показао у ратно време и корисног рада у … обитељи”. Велика кнегиња од које су тражили сагласност као игуманије, с радошћу се придружила одлуци да буде награђен за беспрекорну и усрдну службу. 2. октобра 1916. године о. Митрофан је награђен митром.

На пољу хришћанског рада велика кнегиња је служила до мученичког краја. Заједно с њом (све до самог затварања обитељи) трудио се и о. Митрофан. Настала је 1917. година – фебруарска револуција, Царево одрицање од престола, хапшење царске породице и октобарски преврат.

Готово одмах после револуције је извршен напад наоружаних људи на Марто-Маријинску обитељ. Н. Ј. Пестов је овако изложио причу о. Митрофана о овом одгађају: “Обитељи је пришао камион у којем се налазило неколико наоружаних војника с подофициром и једним студентом. Студент очигледно није имао појма како се рукује оружјем. Све време је држао у руци револвер са упереном цеви на сваког који говори с њим. Одред који је сишао с камиона захтевао је да их одведу до настојнице обитељи. Тада су сестре позвале и о. Митрофана.

– Дошли смо да ухапсимо царичину сестру – изјавио је подофицир који је предводио одред. А студент је пришао мајци игуманији, уперивши у њу цев свог малог револвера. Мајка је са својим уобичајеним спокојством ставила руку на револвер уперен у њу и рекла:

– Спустите своју руку, па ја сам жена. Збуњен њеним миром и осмехом студент се одмах покуњи, спусти руку и истог трена нестаде из собе. О. Митрофан се обрати војницима:

– Кога сте дошли да ухапсите? Па овде нема злочинаца. Све што је имала мати Јелисавета, све је дала народу. Од њених средстава је саграђена обитељ, црква, сиротиште, дом за децу без родитеља, болница. Па зар је то злочин?

Подофицир, загледавши оца мало боље, одједном упита:

– Оче, нисте ли ви отац Митрофан из Орела?

– Да, ја сам.

Лице подофицира се одмах промени. Обраћајући се војницима који су Га пратилирече:

– Ево овако, момци! Ја остајем овде и све ћу сам средити. А ви идите натраг.

Саслушавши речи о. Митрофана и схвативши да нису наумили никакво добро дело, војници су послушали и вратили се натраг својим камионом”.

Али ускоро је велика кнегиња била ухапшена. Мало уочи њеног хапшења она је предала заједницу бризи о. Митрофана и сестре-благајнице. Велика кнегиња је одвезена на Урал, у Алапајевск, где је 5 (18) јула 1918. године примила мученичку смрт.

25. децембра 1919. године најсветији патријарх Тихон који је добро познавао о. Митрофана, захваљујући му на многим напорима, дао му је првопастирски благослов с повељом и иконом Спаситеља. У то време су о. Митрофан и његова супруга Олга решили питање монаштва. Много година живећи у браку, они су васпитали три сироте нећаке и желели да имају своју децу, али Господ им није дао да им се жеља испуни. Видевши у томе вољу Божију, која их позива на посебан хришћански подвиг, они су дали завет уздржавања од супружанског живота. То је било већ након њиховог преласка у Марто-Маријинску обитељ. За тај подвиг нико није знао, али када је избила револуција и настало време свеопштег рушења и гоњења Православне Цркве, они су одлучили да приме монашки постриг. Постриг је био извршен с благословом светог патријарха Тихона. О. Митрофан је био пострижен под именом Сергије, а Олга под именом Јелисавета. Ускоро је после овога патријарх Тихон одликовао о. Сергија чином архимандрита.

Године 1922. безбожничке власти су спровеле одузимање црквених драгоцености из

... Вашом бригом благоустројена света обитељ, као буктиња блиста усред свеопштег мрака зла и невоља. Само у њој, у њеним светим храмовима, за време њеног величанственог богослужења, у Вашим беседама и поукама налазимо себи сада једину радост и утеху. Овамо носимо и своје невоље, и недоумице, и сумње, и слабости душевне и телесне - и увек оживљавамо душом, постајемо храбри, освећујемо се благодатним тајнама, лечимо немоћи, и од таштине и невоље земаљске узносимо се духом навише!"

… Вашом бригом благоустројена света обитељ, као буктиња блиста усред свеопштег мрака зла и невоља. Само у њој, у њеним светим храмовима, за време њеног величанственог богослужења, у Вашим беседама и поукама налазимо себи сада једину радост и утеху. Овамо носимо и своје невоље, и недоумице, и сумње, и слабости душевне и телесне – и увек оживљавамо душом, постајемо храбри, освећујемо се благодатним тајнама, лечимо немоћи, и од таштине и невоље земаљске узносимо се духом навише!“

храмова. Многи свештенослужитељи су били ухапшени, а неки стрељани. Једна од оптужби против њих је била и читање у цркви посланице патријарха Тихона, која се односила на одузимање црквених драгоцености. О. Сергије је у потпуности делио патријархова мишљења и сматрао је да се не сме дозволити светогрђе и давати црквени сасуди. И премда је одузимање из храмова обитељи прошло без икаквих ексцеса, о. Сергије је прочитао у храму патријархову посланицу, због чега је 23. марта 1923. године био ухапшен. Пет месеци је лежао у затвору без икакве оптужбе, и затим је по наређењу ГПУ од 24. августа 1923. године протеран на годину дана у Тобољск. Ту се упознао и зближио с тобољским подвижником Фјодором Ивановом који је касније примио мученичку смрт.

Из прогонства се о. Сергије вратио у Москву 27. фебруара 1925. године.

О. Сергије се вратио у Марто-Маријинску обитељ. Населио се у некадашњем стану који се налазио у једној од зграда манастира на првом спрату

О. Сергије није имао прилике да дуго служи у Марто-Маријинској обитељи. Године 1925. власти су донеле одлуку да је затворе, а монахиње да протерају. Део здања је био одузет и претворен у поликлинику. Неки од њених радника су одлучили да одузму манастирски стан о. Сергију и у ту сврху су написали доставу ОГПУ, оптуживши свештеника за антисовјетску агитацију међу сестрама обитељи тиме што је, наводно, скупљајући их говорио да совјетска власт прогања религију и свештенство. На основу ове доставе 29. априла 1925. године о. Сергије је ухапшен и затворен у Бутирски затвор. Извесно време уопште није знао разлог свог хапшења. Тек 11. маја је било прво саслушање на којем је сазнао за шта га оптужују.

Сазнавши за шта га оптужују, монахиња Јелисавета је дошла да моли за његово ослобођење. Написала је изјаву коју је предала Владимиру Черткову који је радио у установи под називом “Обавештавање и експертиза у вези с пословима религиозних струја”. 30. јуна случај је био размотрен и донета је одлука да се свештеник ослободи. 2. јула колегијум ОГПУ је обуставио поступак и о. Сергије је ослобођен.

О. Сергије и мати Јелисавета су отишли у село Владичња Тверске области и населили се у брвнари покривеној шиндром у којој је некада живео монахињин отац, протојереј Владимир Исполатовски. У прво време о. Сергије није служио, већ је често ишао да се моли у Покровски храм у којем је почео да служи 1927. године.

Одмах након доласка, а још више након што је о. Сергије почео да служи у Владичњи, почела су да га посећују многа његова духовна деца. Међу околним људима он је био познат као молитвеник и човек светог живота. Људи су почели да му се обраћају за помоћ и неки су по својој вери и молитвама праведниковнм добијали исцелења. Без обзира на тамнице које је преживео и тешко време гоњења, о. Сергије је наставио да се подвизава као духовник и проповедник. Користио је време за поучавање у вери, подршку и просвећивање ближњих. Духовна деца су му доносила храну и одећу, чији је већи део давао сиромашнима.

Припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»

Advertisements
Овај унос је објављен под Свети људи. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s