ПРЕПОДОБНИ ИСПОВЕДНИК СЕРГИЈЕ СРЕБРЈАНСКИ

Први део

Преподобни исповедник Сергије Сребрјански23. март (5. април)

Преподобни исповедник Сергије Сребрјански
23. март (5. април)

Преподобноисповедник Сергије (у свету Митрофан Васиљевич Сребрјански) родио се 1. августа 1870. године у селу Трехсвјатском Вороњешког среза Вороњешке губерније у свештеничкој породици. Годину дана после рођења сина о. Василија су преместили у село Макарије три километра од Тресхвјатског. Као и већина свештеничке деце, Митрофан Васиљевич је завршио богословију, али није одмах постао свештеник.

Део образованог друштва оног времена био је настројен против Православне Цркве и онај ко је горео од жеље да послужи свом народу и ко није био равнодушан према моралним питањима, прилазио је друштвеним покретима, најчешће социјалистичким.

Под утицајем народњачких идеја Митрофан Васиљевич се уписао на ветеринарски факултет у Варшави. Ту је међу студентима равнодушним према вери, у католичкој Пољској, почео усрдно да посећује православни храм.

У Варшави је Митрофан Васиљевич поново почео да размишља о

У Варшави се упознао са својом будућом женом, Олгом Владимировном Исполатовском, кћерком свештеника који је служио у Покровском храму у селу Владичња Тверске епархије; она је завршила Тверску гимназију, спремала се да ради као учитељица и долазила је у Варшаву да посети рођаке. 29. јануара 1893. године они су се венчали.

У Варшави се упознао са својом будућом женом, Олгом Владимировном Исполатовском, кћерком свештеника који је служио у Покровском храму у селу Владичња Тверске епархије; она је завршила Тверску гимназију, спремала се да ради као учитељица и долазила је у Варшаву да посети рођаке. 29. јануара 1893. године они су се венчали.

правилности избора свог пута. У души му је била ватрена жеља да служи људима, али да ли је довољно задовољити се спољашњим служењем, постати стручњак и помагати народу, сељацима, и то само у вођењу газдинства? Младићева душа је осећала непотпуност овакве врсте служења, те је одлучио да ступи на поље свештеничког служења.

2. марта исте године епископ Вороњешки Анастасије је рукоположио Митрофана Васиљевича у чин ђакона Стефановске цркве предграђа Лизиновке Острогошког среза. У чину ђакона о. Митрофан је служио кратко. 1. марта 1894. године је постављен за свештеника 47ог драгонског Татарског пука, а 20. марта епископ Острогошки Владимир рукоположио га је у свештенички чин.

15. јануара 1896. године о. Митрофан је премештен на упражњено место другог свештеника Двинског војног насеља у саборној цркви и 1. септембра исте године ступио је на дужност вероучитеља Двинске основне школе. 1. септембра 1897. године о. Митрофан је премештен у град Орел и постављен за пастира 51. драгонског Черњиговског пука, чији је покровитељ била њено царско височанство велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна.

Од тог доба је почео релативно дуготрајни период живота о. Митрофана у Орелу. Ту је он целога себе предавао служењу Богу и духовној помоћи пастви. Био је утешитељ многих, изврстан и озбиљан проповедник, чију су реч слушаоци упијали као што жедна земља упија кишу. Паства је пошла за искреним и ревносним пастирем, створена је јака парохија и то је омогућило о. Митрофану да предузме тежак посао изградње храма који је он са успехом завршио. У парохији је основао библиотеку и школу. Сва средства која је добијао од добротвора о. Митрофан је давао за храм, школу и библиотеку. Године 1900. био је награђен златним напрсним крстом са драгим камењем.

У лето 1903. године у Сарову је било свечано прослављење преп. Серафима. На тим свечаностима је учествовао и о. Митрофан. Ту је био представљен великој кнегињи Јелисавети Фјодоровној и оставио је на њу најповољнији утисак - својом искреном вером, једноставношћу и одсуством било каквог лицемерја.

У лето 1903. године у Сарову је било свечано прослављење преп. Серафима. На тим свечаностима је учествовао и о. Митрофан. Ту је био представљен великој кнегињи Јелисавети Фјодоровној и оставио је на њу најповољнији утисак – својом искреном вером, једноставношћу и одсуством било каквог лицемерја.

Године 1904. почео је руско-јапански рат. 11. јуна 51. драгонски Черњиговски пук кренуо је у поход на Далеки Исток. Заједно с пуком кренуо је и о. Митрофан. Свештеник није имао ни сенке сумње нити помисао да избегне своју дужност. Током седам година служења као пуковски свештеник у Орелу он се толико саживео са својом војничком паством, да је она постала за њега као некаква породица, с којом је делио све тегобе војничког живота. Свуда где му се пружала могућност, он је са својим помоћницима постављао војничку цркву и служио. Заједно с пуком учествовао је у биткама.

За време служења у војсци о. Митрофан је водио подробни дневник који је штампан у часопису “Весник војног свештенства”, а затим је објављен као посебна књига. Дневник пружа пуну представу о њему као смиреном пастиру, верном својој свештеничкој дужности.

Ту, у условима ратних недаћа и тешких бојева, где су војници и официри ризиковали живот, он је видео колико руски човек воли своју отаџбину, с каквим смирењем даје за њу свој живот, видео је и то како разорно по последицама и супротно стварности описују престоничке новине оно што се дешава на ратишту, као да то не пише руска, већ непријатељска, јапанска штампа. Ту је видео колико се дубоко поделио по вери руски народ, када су православни и неверници почели да живе као два различита народа.

2. јуна 1906. године заједно с пуком се вратио у Орел. За изузетне пастирске заслуге које је показао за време рата, о. Митрофан је 12. октобра 1906. године уздигнут у чин протојереја и награђен напрсним крстом на Георгијевској ленти.

Године 1908. велика кнегиња, преподобномученица Јелисавета, много се трудила на послу стварања Марто-Маријинске обитељи. Неколико лица је дало предлог за оснивање те обитељи. Дао је свој пројект и о. Митрофан; његов пројект се толико допао великој кнегињи, да је управо њега узела за основу обитељи. Ради његовог остварења позвала је о. Митрофана на место духовника и старешине храма у обитељи.

О. Митрофан је навикао да служи у Орелу, где је имао дивне односе с паством којој је давао све своје време и снаге и нити је он хтео да се растане с њом, нити она с њим. ” Дешавало се, завршим да дајем крст на целивање после Литургије, а народ стално иде и иде. С једним поразговарам, други моли савет, трећи жури да исповеди свој јад – и тако сатима… моја жена ме чека на ручак, али ја пре пет сати поподне никако не могу да дођем из цркве” – сећао се о. Митрофан.

Не смејући да одбије предлог преподобномученице Јелисавете о. Митрофан је обећао да ће размислити и касније одговорити. На путу из Москве у Орел он се сетио своје вољене пастве коју је много волео и замислио је како ће им бити тежак растанак. Од тих размишљања и успомена његова душа је дошла у стање пометености, те је одлучно да одбије предлог велике кнегиње. Истог тренутка када је то помислио, осетио је да му се одузела десна рука. Покушао је да подигне руку, али без успеха: не може ни прсте да помери, ни да савије руку у лакту. О. Митрофан је схватио да га то очигледно Господ кажњава због супротстављања Његовој светој вољи, те је одмах почео да моли Господа и обећао је да ће, ако оздрави, прећи у Москву. Мало му се рука повратила и након два часа све је прошло.

Дошао је кући потпуно здрав и био је принуђен да каже

Ускоро после тога приметио је да му је без икаквог видљивог разлога почела отицати десна рука, и то је почело да му причињава тешкоће у служби. Прегледавши руку, лекар је рекао да никаквих узрока за ту болест не налази, нити може да у том случају да било какво медицинско објашњење и да му, према томе, помогне. У то време су из Москве у Орел довезли чудотворну Иверску икону Мајке Божије. О. Митрофан је пошао да се помоли и стојећи испред чудотворне иконе обећао је да ће безусловно прихватити предлог велике кнегиње и отићи у Москву. С дубоком побожношћу и страхом је целивао икону и ускоро је осетио да му је рука била боље.

Ускоро после тога приметио је да му је без икаквог видљивог разлога почела отицати десна рука, и то је почело да му причињава тешкоће у служби. Прегледавши руку, лекар је рекао да никаквих узрока за ту болест не налази, нити може да у том случају да било какво медицинско објашњење и да му, према томе, помогне. У то време су из Москве у Орел довезли чудотворну Иверску икону Мајке Божије. О. Митрофан је пошао да се помоли и стојећи испред чудотворне иконе обећао је да ће безусловно прихватити предлог велике кнегиње и отићи у Москву. С дубоком побожношћу и страхом је целивао икону и ускоро је осетио да му је рука била боље.

парохијанима да их напушта и прелази у Москву. Чувши ову вест, многи су почели да плачу и да га моле да их не оставља. Видећи како то тешко преживљава паства, добри пастир није могао да их одбије, те је, иако су га упорно звали у Москву, стално одлагао одлазак.

Сама преподобномученица Јелисавета је у преласку о. Митрофана у тек основану обитељ видела знак нарочитог благовољења Божијег. “Господ је благословио овај наш подухват преко свештеника писала је она Цару – којем су у Орел из далека људи долазили по утеху и подршку – и ето, он мало по мало напредује”.

Населивши се у обитељи, о. Митрофан се одмах латио посла, предавши му се свом душом – као што је то било у Орелу, када се бавио грађењем цркве, оснивањем школе и библиотеке, као што је то било и за време рата, када је постао отац духовне деце која су се свакодневно излагала смртној опасности. Често је служио и неуморно поучавао оне још малобројне сестре које су дошле да живе у обитељи.

Припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»

Advertisements
Овај унос је објављен под Свети људи. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s