КОМУНИСТИ УВОДЕ ЦРКВУ У СВЕТСКИ САВЕТ ЦРКАВА

ПОКУШАЈ КУВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (седми део)

Последњих година појављују се у Православној Цркви разна стремљења која изазивају оправдане стрепње за чистоту њеног вероисповедања и за њено догматско и канонско јединство“. (речи патријарха Гаврила Дожића на Свеправославном саветовању у Москви 1948.)

P. Gavrilo Dožić

Патријарх Гаврило Дожић

Постоји много посебних хришћанских исповедања са различитим спољним и унутрашњим устројством, са различитим учењем и ставовима, често противним Божанској Истини и Јеванђељу и учењу светих Апостола, васељенским и помесним саборима и Светим Оцима. Не треба да се сва она сматрају за истинска и спасoносна. Безразличност у вери или признавање да је свака вера једнако спасоносна води у безверије или хлађење у вери, води у нерад у испуњењу правила и устава Вере… „Симоне, Симоне, ето сатана зажеле да вас вије као пшеницу“ (Лука 22,31). Сатана је направио и чини то, тј. он је породио јереси. Строго се придржавај једне истинске вере и Цркве! (Св. Јован Кронштатски)

Комунисти нису створили екуменизам, али су у њему видели средство за јачање свог политичког система. Како је могуће да они који су сматрали да је „религија опијум за народ“ (Маркс), а под религијом су подразумевали и само Православље, допусте да тај „опијум“ и после свог доласка на власт буде приступан народним масама. Зар дрогу није било потребно потпуно искоренити. Да комунисти нису били „баш потпуно сасвим“ идентични међу собом говори и то што су разни комунисти имали и различити однос према вери у Бога. Постоји једна основна подела међу њима и та подела се састоји у овоме: Уколико се комуниста држао буквално принципа своје вере-идеологије, он се старао да веру у Бога (попут Савла) потпуно искорени; међутим, уколико је комуниста био прагматичан, тј. уколико је размишљао да своју државу и економски и на друге начине унапреди он је морао на неки начин да допусти да верске организације у његовој држави некако функционишу. Ако желимо неки пример од оних буквалиста-комуниста, ето нам Енвера Хоџе, вође комунизма у Албанији, чистунца, који је у својој држави забранио постојање свих верских организација. Мада, и тај је Хоџа, једном био поносан на своје порекло, кад су се оно 1980-их муслиманске државе успротивиле америчком империјализму. Десило му се да упадне тада тренутно у искушење и преступи заповести свога комунистичког бога. Ипак, Енвер је остао до краја најдоследнији европски „марксиста-лењиниста“ и није дао ниједној верској организацији да дише док није отишао под црницу земљу своје Албаније.

Тита у Пећкој Патријаршији дочекује кустос који се понаша као домаћин у манастиру

Тито у Пећкој Патријаршији

Потпуним затирањем вере у Бога заносили су се у почетку и комунисти у Совјетском Савезу, али касније су, ипак, одлучили да се верским организацијама користе, одлучили су се на прагматичнији прилаз проблему, јер ваљда се и опијум може користити у неке медицинске сврхе. Ипак, „лорд прагматизма“ у комунизму је био наш „непрежаљени“ вођа, „највећи син“ наших народа и народности, човек контрадиктности, љубичица, али бела… Јосип Броз Тито. Он је Цркву Православну највише злоупотребљавао, док је својим римокатолицима дао практично потпуну слободу вероисповести. Можда то што нема никаквог знака, ни крста ни петокраке на његовом гробу симболише и његову религију. Тито је веровао само у Тита.

Совјетски Савез се за време Стаљина и другог светског рата преорјентисао што се тиче односа према Православљу и религијама. Може се рећи да је Црква из логора победила сурови комунизам. Немци су на окупираним подручјима СССР давали слободу Православљу, цркве су отваране и руски народ се због тога радовао окупатору. Велики број Румуна у окупаторској војсци је посећивао цркве и то је још више приближило Русе окупатору а одвајало их од Стаљина. Тада се дешава и један чудесни догађај. Један митрополит из Антиохијске патријаршије, Илија Карам, се у свом Либану моли пред иконом Богородице за спасење Русије и Богородица му указује да напише писмо Стаљину да се пред иконама Богородице Казанске у Москви и Лењинграду учине молебни, да да слободу Цркви и да ће тиме победити непријатеља. Тешко стање на ратишту и сви ови догађаји утицали су на Стаљина да испуни речи Богородице и да учини како му је заповеђено. Заточени епископи и свештеници су пуштени из логора, учињена је литија, па је чак и авионом око Стаљинграда летела икона Богородице Казанске (о чему је сведочио и познати маршал Жуков) и немачка војска је била поражена. Стаљин 4. септембра 1943. прима у аудијенцију владике РПЦ које још није био убио и већ четири дана касније, 8. септембра, је постављен нови патријарх РПЦ Сергије Страгородски.

moskva 1948

Свеправославно саветовање у Москви 1948.године

Источни блок се већ 1948. године окрњио јер је тада Југославија отпала од овог блока и почела да се отвара западу и његовим кредитима. О Стаљиновом скретању са голог прогона Цркве на прагматичну употребу Цркве говори и његова директива да се сними филм „Иван Грозни“ у коме се Москва назива „трећим Римом“ и сматра водећом силом Православља. Он већ жели да се Православљем послужи и да, окупљајући православне државе и патријаршије око Москве, још боље утврди свој утицај у свету. Можда је он као бивши богословац интимно и волео Православље, али је ипак мало више волео себе. У Москви је 1948. под покровитељством државе одржано „Свеправославно саветовање“. Разлог за његово одржавање је био, ни више ни мање него осуда екуменизма. Наиме, исте 1948. године створен је у Амстердаму, да ли под утицајем опијума или марихуане не знамо, «Светски савет цркава», ударна снага екуменизма до данас. Цркве које су биле у комунистичком заробљеништву у источном блоку су, наравно, биле позване али нису отишле на овај скуп. На скупу у Амстердаму су од православних биле присутни представници само оних Православних Цркава које су биле зависне од западњачких световних власти: Цариградска патријаршија, Кипарска архиепископија, Грчка архиепископија и Руска митрополија у Америци. Али, Москва је тада била полетна, те није тек тако допустила да гоњена Црква Православна у источном блоку нађе „раме за плакање“ на западу. Овако су се ређали догађаји:

Две протестантске организације за уједињење разних вероисповести из Велике Британије „Живот и рад“ и „Вера и устројство“ позивају на свој скуп уједињења у Амстердаму и Православне Цркве. Скуп је требало да се одржи у августу 1948. Ово уједињење је било само формални нови почетак коришћења екуменизма у новим условима хладног рата. Ако се неко сећа, сличан догађај се десио у Србији, крајем двадесетог века, када се Савез Комуниста Србије сјединио са Социјалистичким Савезом и тиме је мутирао у Социјалистичку Партију Србије, ради учествовања у новим условима вишепартијског система.

Совјетски Савез предухитрује протестанте и алармантно организује скуп „Свеправославно саветовање“ у Москви, јула 1948. на коме се осуђује екуменизам. Запажено место и православни став је на том скупу изражавао и српски патријарх Гаврило. Грчке патријаршије (Јерусалимска, Цариградска, Александријска) одбијају учешће под изговором да Москва нема право да организује скуп, већ је то у искључивој надлежности Цариграда. Антиохијска патријаршија учествује у Москви.

скупштина ссц

Скупштина ССЦ – Амстердам, август 1948.година

У августу се, ипак, у Амстердаму ствара „Светски савет цркава“ у чијем раду учествују и неке Православне Цркве са подручја ван источног блока. Цариграду, коме је сметало то што је православна Московска патријаршија као млађа патријаршија организовала Московско саветовање, не смета што у Амстердаму јеретичке секте организују скуп, те радо учествује. Дупли стандарди, очигледно.

Југославија је раскрстила са Совјетима исте 1948., али то није био разлог да у том периоду и СПЦ раскрсти са ставовима са Московског саветовања који су били правилно усмерени против јереси екуменизма. СПЦ ће постати подложна утицају „Светског савета цркава“ тек по изненадној смрти патријарха Гаврила 1950. Место патријарха Гаврила југословенски комунисти постављају за патријарха СПЦ Викентија. Тада се за СПЦ отварају фондови „Светског савета цркава“ и почиње да стиже новац за обнову богословских школа и факултета. Патријарх Викентије већ 1951. изјављује: „У послератној обнови, западне цркве нас помажу и морално и материјално, и то више него што смо заслужили и што заслужујемо… Ми ћемо се трудити да то узвратимо на какав други начин…“

Даљи ток историје иде овако:

– Стаљин 1953. умире и наслеђује га Хрушчов који заводи политику „дестаљинизације“ и ревизионизма, дакле, прагматичнијег и отворенијег односа према западу…1955. Хрушчов долази у Београд где врши самокритику политике СССР према Југославији: „Извињавамо се, много се извињавамо“… У духу ревизионизма се тумачи и Московско свеправославно саветовање, тј. 1958. се најављује „преокрет“ у односу на „Светски савет цркава“, а већ 1961. све Православне цркве из источног блока – руска, грузинска, румунска, бугарска, пољска, чехословачка – се учлањују у „Светски савет“, као чин отварања комунистичког блока према западу.

X

Митрополит Никодим и архиепископ Алексеј, као преставници РПЦ, са З.К.Метјузом, секретаром ССЦ за Африку -Енугу, Нигерија, 1965 (Скупштина ССЦ)

Црква несврстане Југославије није могла да приђе покрету екуменизма кад и цркве источног блока. Једноставно, и том приликом се морало приказати да су Југословени несврстани. СПЦ је ушла у овај савет малтене инкогнито, можда због сазнања да је у то време ауторитативни (иако под присмотром УДБЕ) свети Јустин Ћелијски могао да покрене епископе који су се саветовали са њим на отворену опозицију. Синод, а не Сабор, је донео одлуку о приступању Светском савету цркава и 1965., негде у Африци то је озваничено и СПЦ је постала «органски део» јеретичке ССЦ.

staljin, hodža

Стаљин, Молотов и Енвер Хоџа

Ако се неко пита шта је било са Енвером Хоџом и Албанијом – он као доследан марксиста-лењиниста није могао да прати Стаљинов прагматични курс. Цркву Православну и све религије је задавио, тј. забранио. Када се појавио Хрушчов са ревизионизмом и извињавањем Енвер се отцепио од источног блока и окренуо Кинезима који ће га помагати све до 1975. Тада се и Кинези отварају према свету и Албанија ће због тога и са њима прекинути пријатељство оставши, по Енверу Хоџи, једина истинита комунистичка држава у свету. Тек после његове смрти и пада комунизма биће постављен као кандидат Цариградског патријархата за Архиепископа Албаније хипер-екумениста Анастасије и тек васкрсла Албанска православна црква ће се придружити клубу екумениста.

Из напред реченог се може извући један закључак: Припадност ССЦ-у што се тиче православних, у зависности је од потчињености помесне цркве политичком систему, било источног, било западног НАТО блока. ССЦ је политикантска организација са првенствено социјалним и политичким циљевима. Служи идеологији хуманитаризма и пацифизма (рекло би се и лицемерног фарисејства). Запад је створио ССЦ у условима прогона Цркве у комунизму, како би тиме приближио верске вође са истока себи. Источни блок је у првом тренутку одбио сарадњу да би је онда прихватио, под једним условом – да се на конференцијама не говори негативно о комунизму и страдању Православља и других религија под чизмом комунизма. Тако никада није говорено о потпуном уништењу Албанске православне цркве, која од 1967. званично не постоји, а на конференције је из земаља комунизма одлазио само „проверени“ кадар. Уколико је једна црква независна од политичког утицаја државе, она не може бити члан ССЦ, јер се тим чланством појам „цркве“ вулгаризује.

german, upsala

Патријарх Герман у Упсали 1968.године, ССЦ

Тако СПЦ није хрлила у загрљај ове организације у време патријарха Гаврила Дожића, већ је успоставила топле односе тек по постављењу од комуниста патријараха Викентија и Германа. СПЦ је падом комунизма била врло блиска изласку из ове јеретичке организације. Иницијативу за излазак из ССЦ је покренуо деведесетих владика Артемије и Сабор СПЦ је поводом тога дао позитивно решење, али је неколицина блиских држави српских епископа то опструирала. Упорност у неприхватању ССЦ-а чврсто је показивала Јерусалимска патријаршија, која је напуштала ССЦ али је опет постала „друг члан“ после револуционарног рушења Јерусалимског патријарха Иринеја почетком 21. века. Бугарска и Грузинска црква су изашле из ССЦ у време пада комунизма у овим државама и за сада су једине две патријаршије које не учествују у раду ССЦ. Можда ће неко приметити да Југославија није била ни у једном ни у другом блоку па је опет СПЦ била члан ССЦ. Но, о томе у следећем наставку.

„Распуђивање наше православне пастве, и пре свега наша жеља да сачувамо неповређено нашу Православну Веру и Предање… нас је довело до престанка дијалога не само са англиканцима…, но и са папистима, са нехалкидонцима, са лутеранима и реформаторским вероисповестима…“ (Патријарх јерусалимски Диодор поводом одлуке из 1989. да Јерусалимска патријаршија не учествује у раду ССЦ и њима сличним организацијама)

Погледајте такође: КАМЕЛЕОНИ У СПЦ

Припремила екипа ФБ страницеПравославље живот вечни

Advertisements
Овај унос је објављен под Покушај кувања Српске Православне Цркве, Uncategorized. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на КОМУНИСТИ УВОДЕ ЦРКВУ У СВЕТСКИ САВЕТ ЦРКАВА

  1. Miroljub каже:

    Ја сам завршио Српску православну богословију Светога Саве у Београду 1974. године. У то време о овде описаним догађајима професори нам нису ништа говорили. Ја сам сада изненађен и запрепашћен пред многим догађајима који су потпуно противправославни и противсрпски. Запрепашћују ме неки детаљи о делатности српских патријараха и владика. Шта ће епископи са англикацима, тзв. свештеницама подврискушама, врачевима и маговима? Господе, смилуј се, исправи их на пут православља, правде и Истине.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s