РАСКОЛ ЈЕ СТВОРИО БЈР МАКЕДОНИЈУ

ПОКУШАЈ КУВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (трећи део)

Дужни смо да после већ објављена два наставка о догађајима из Српске цркве у двадесетом веку, објаснимо зашто смо узели овакав наслов, шта подразумевамо под речју „кување“. Порекло овог израза узели смо из познатог „експеримента куване жабе“. Жаба се убацује у хладну воду што њој одговара…вода се једва приметно загрева… жаба не примећује опасност, њена чула су тупа и отупљују уколико је ово загревање довољно споро… у једном тренутку вода је толике температуре да то жаби угрожава живот, али њене функције су већ некротизоване, умртвљене, да би реаговала тако што ће искочити, она за то више нема снаге… наступа смрт.

Наравно да Српска црква није жаба, да би тек тако била скувана. Она је кроз читаву историју имала довољно будних чувара који су на сваку опасност за Цркву деловали благовремено, пре но што је животни одбрамбени механизам Српске цркве био умртвљен. Али, неће Господ сачувати неку помесну цркву уколико се народ не бори за њу. Да, заиста, један народ може да изгуби Цркву, може да престане да буде члан Цркве, да својом кривицом раскине Завет са Господом.Примера је у историји довољно да би били безбрижни над судбином своје помесне Цркве.

Свети Григорије, епископ јерменски

Јерменски народ био је некада члан свете саборне и апостолске православне Цркве. Тамо је деловао већ у четвртом веку свети Григорије, просветитељ Јермена. Али, већ у петом веку они прихватају монофизитску јерес и отпадају од Православља, тј. од Цркве.

Ирска је у периоду док је била православна дала велики број светитеља који су својим животима равни светитељима истока. То је била земља пуна монашких обиталишта, светих људи и жена, па и оних кнежевског рода који су попут српских краљева, на дворовима својим живели светачки. Свети Патрик, Колумбан, Бригит… само су неки од многих светитеља Келта које поштује Православна Црква. Ипак, негде на свом историјском путу савест народна се успавала и Рим је инпутирао папизам, веру неправославну, јеретичку. Мењало се Православље у Ирској не одједном, већ полагано, корак по корак, тако да је промена остала непримећена, народ није сачувао Цркву своју, већ се нашао у јереси, коју до дан данас на своју штету и штету своје душе исповеда.

Шта рећи о Израиљу, који је некада био народ изабрани, народ Старог Завета са Богом. Њихово отпадање од Завета било је у томе што нису препознали Христа, онога кога им је вера старозаветна кроз пророке најављивала. Они нису у право време учинили праву одлуку. Место да признају Христа за Месију, они су га распели, и од народа богоизабраног постали народ богоодступни. Додуше, нису Га сви одбацили из јеврејског народа. Једна мала група Јевреја око апостола и мироносица прихватили су Господа Христа. Остала већина остала је да чека неког „месију“ по својим жељама и обличју.

И српски народ је успоставио Завет са Господом када је прихватио Веру Православну. Тај Завет није било нешто дато да се не може изгубити. Била је потреба да се стално обнавља. И обнављан је и тиме је народ спасавао душу своју. Обновљен је када је свети кнез Лазар пошао на Косово Поље за крст часни и слободу златну. Они који су побегли са бојишта били су одступници од тог Завета. Последица тог одступништва је био и велики број оних који су касније прелазили у ислам, претпостављајући Царству небеском царство земаљско. Обнављан је Завет и када су Срби подизали устанке у Аустријској царевини пошто им је царевина постављала римске унијате за епископе. Народ је осећао задах преваре и задах одступништва, и по цену живота није желео под папске скуте. Појединци и групе су падали у унију, напуштајући „барку спасења“, Цркву Православну. Господ им је неретко пружао прилику да се покају и врате у Православље. Неки су се и враћали не чекавши да се Божје дуготрпљење исцрпи, а други који нису желели да се врате постали су неретко не само одступници, већ и активни богоборци и борци против Цркве, па и познате усташе.

У богоборачком периоду комунизма многи су Срби учествовали на страни непријатеља Цркве, неки активно, неки пасивно, саглашавајући се тиме што су правили компромисе са богоборцима. Ово је пут којим један народ може да изгуби Цркву. Нарочито ако су они који чине компромисе са богоборцима део јерархије црквене, ако су то свештеници, монаси, па чак и епископи и патријарх.

Ништа није толико трагично било у периоду комунизма, колико отпадање Цркве у Вардарској Македонији у раскол. Одсецање једног дела Цркве од саборног организма Васељенске Цркве, због разлога политичке природе, због сервилности комунистичкој идеологији, губљење је Цркве и отпад је од хришћанства. Расколници су често по својим делима били окрутнији према Цркви од јеретика. Баш на подручју Македоније се то дешавало. У Македонији је некада постојала расколничка организација звана Бугарска егзархија. Бугарска егзархија створена је у Истамбулу. Турска муслиманска империја створила је Бугарску егзархију 1870-их,  у суштини из потребе да завади па влада хришћанима. Бугарски народ, који је до тада живео у миру и слози са осталим православним народима Балкана и који је све до 1870. био под Цариградским патријархатом, прихватио је ову расколничку организацију која није добила благослов од црквених тела већ од, како рекосмо, турских муслиманских властодржаца. Бугари су као и Срби били жељни својих домаћих архијереја, а не Грка архијереја који су им слати из Цариградске патријаршије. То је била легитимна жеља, али начин на који је спроведена у дело био је неправилан, а тиме и неправославан и неправедан. Оснивање своје националне цркве учинило је Бугаре ближе својој јерархији, и јерархија је коначно разумела народни језик. Цркве су почеле да се обнављају, књиге на словенском да се набављају, почео је национални оптимизам и дух народни да се буди који су понекад грчки архијереји до тада занемаривали или као странци нису схватали.

Али…Убрзо је раскол показао своје зубе на територијама на којима се сусретала јерархија званичне Цариградске патријаршије и црквено непризнате Бугарске егзархије. Почело је отимање о цркве и територије, ефекат који је само погодовао Турској. Бугарска егзархија је нудила архијереја из народа и веће учешће народа, Цариградска патријаршија је инсистирала на поретку. Бугарска егзархија је настојала да што више територије покрије својим епископима, а те територије одређивали су турски властодршци. Народ се морао определити за канонски признату јерархију или за неканонску, али од државе подржавану јерархију. Многе су понела осећања. Подела је довела чак и до крвавих сукоба између расколника и црквеног народа. Они који су се определили за Егзархију у Вардарској Македонији постали су Бугари, а касније под упливом комуниста Македонци. Остаци оних који су тада остали верни Цркви, иако живе у Македонији, и до дан данас називају себе Србима. То је период када су добри односи између Срба и Бугара постали више него лоши. Често су се делиле и породице на сукобљене таборе. То је период чије негативне последице и Срби и Бугари осећају и до данас. То је период невиђеног непријатељства између дојучерашње браће, невиђених до тада злочина једних према другима, у којима је учествовала и расколничка јерархија против православне јерархије (спаљен је скопски епископ Викентије Крџић са својим ђаконом Цветком, на пример, а број убијених свештеника од стране егзархиста је огроман).

То је период антисрпске кампање у Вардарској Македонији који ће бити и подлога комунистичким акцијама за стварање расколничке „Македонске православне цркве“. То је пут којим један народ губи Цркву, раскида Завет са Богом и постаје нешто друго, а не више православан. Савести се успавају, поставе изнад оданости светој саборној и апостолској Цркви нешто друго, и неприметно постајемо туђи Цркви и упадамо у јерес.

Митрополит неврокопски Борис

Мада је „Македонска православна црква“ сачувала догмате православне она је пала у јерес која се назива етнофилетизам. То је јерес по којој је припадност одређеној нацији нешто више и од припадности Цркви. Проповед на народном језику, епископи који осећају проблеме свог народа јер су рођени у њему… све је то лепо, али и начин на који се то задобија мора бити у љубави са осталим народима, а не у незнабожачком ратовању са свима око себе. Ни сами расколници егзархисти нису увек били лоши људи, било је и међу њима добродушних. Довољно је погледати дивно духовно песништво Митрополита неврокопског Бориса, па схватити колико је било и међу њима добра. Митрополит Борис касније је и живот свој дао за Христа. Три године после повратка Бугарске православне цркве у јединство са Православљем, митр. Борис убијен је 1948. од стране комуниста. Ипак, сам дух који је водио Егзархију, тај дух раскола и острашћености учинио је многа зла, учинио је и оно највеће зло -да део народа Божијег одвоји од тела Цркве.

Превише се ћутало и дух раскола и идолопоклонство нацији постало је главни део идентитета новог, од комуниста промовисаног, македонског народа. Дух раскола и јереси јесте дух самоубиства једног народа, његово претварање у богоборца. Али, колико год да је негативан, он је заносан као пијанство. Народ у Вардарској Македонији је превише ћутао, није било отпора расколу колико и како је требало. Као што Јевреји нису препознали Христа, Македонци нису препознали антихристовску подвалу раскола и били су скувани. Сада се велика већина у Скопљу, Тетову, Охриду, Прилепу држи своје „МПЦ“ више него Христа, макар и не постили, макар се и Богу не молили, макар били и атеисти, оданост „МПЦ“ је императив који их окупља и чини јединственим. Овај дух је већ узео и своје жртве.

Некада узор Православља, народ у Вардарској Македонији, постао је непријатељ са свим својим православним суседима, постао је играчка у рукама страних сила, којима као данак мора давати рад против својих суседа. Приморани су да стварају савез са антихришћанским Албанцима који раде на претварању Македоније у „Велику Албанију„, постају полако мањина у сопственој земљи. Oвај самоубилачки процес је само други корак, наставак самоуништења, које је почело егзархијским расколом. Први корак је био нестајање Словена са простора Егејске Македоније, тј. северне Грчке, где су до раскола били у огромном броју.

Ово је била прича како од народа Цркве настаје расколничка организација. Нико није имун на отпад од Цркве. Господ је говорио да се Јевреји хвале Мојсејем, Аврамом, Исаковом и Јаковом… али да су се у суштини одрекли и Мојсија и Аврама и Исака и Јакова.“Исус им рече: Да сте дјеца Аврамова, чинили бисте дјела Аврамова.“ (Јеванђеље од Јована 8.39) „Тешко вама што зидате гробнице пророцима, а ваши су их оци побили.“ (Јев. од Луке 11.47)

Св.краљ Стефан, св.краљ Милутин, св.Николај Жички

Уколико српски народ буде ћутао када му је Вера угрожена, изгубиће привилегију да се хвали светим Савом, св. Николајем Жичким, св. краљем Стефаном Дечанским, св. Милутином… Постаће само један бивши црквени народ који је растурио Завет са Господом. Комунисти су на томе радили педесет година, радили на томе да одузму Свети архијерејски сабор СПЦ од православних, да он почне да извршава њихове жеље и политику. Тај Сабор је 1959. дао „благослов“ за оснивање „Македонске православне цркве“, тај Сабор је тиме основао македонску нацију, тај Сабор је дао и мистичног Доситеја Стојковића, коме се тачно не зна ни место рођења. По једнима, рођен је у Смедереву, по другима на територији Вардарске Македоније. Тај Доситеј је постао први поглавар „Македонске православне цркве“, али и носилац „Ордена југословенске заставе са лентом“ који му је окачио Јосип Броз Тито, човек који је био све само не пријатељ Цркве. Но, о томе у следећем наставку…

Приредила екипа странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Покушај кувања Српске Православне Цркве, Uncategorized. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на РАСКОЛ ЈЕ СТВОРИО БЈР МАКЕДОНИЈУ

  1. marko каже:

    жалосно и тажно е кога срби зборуваат за етнофилетизам. вие ли, кои што во Македонија палевте православни храмови и убивавте и мачевте луѓе. вие ли несреќни, кои бевте под анатема од Цариград. вие ли, кои српството ви е поважно од Господ Исус Христос. вие ли екуменисти, кои не знаете ништо за нас православните Македонци. затоа, сега кога многу верници се разочараа од вашите екуменисти еретици, доаѓаат кај нас во Македонска православна црква Охридска Архиепископија на Света Литургија, а многу ваши еромонаси и игумени тајно служат со наши, во нашите манастири. наместо љубов ширете омраза. наместо Христос, го проповедате антихристот. добро да размислите…..ние сме едноверни браќа, и наместо во овие тешки денови за нас православните на балканот да се обединуваме, ние се караме за земни царства. ако сме ние во раскол, тогаш вие сте во ерес.
    антиекуменистичка организација
    Св.Марко Ефески

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s