Mитрополит Србије Михаило и Епископ рашко-призренски Артемије

Свети Петар Цетињски и свети апостол Лука

Дан св. апостола Луке и св. Петра Цетињског уједно је годишњица једног важног догађаја у историји Српске православне цркве. Наиме,  Указом кнеза Милана од 18/31. октобра 1881. митрополит Михаило, први поглавар аутокефалне Српске цркве у ослобођеној Србији уклоњен је са свога положаја. Дневнополитичка бура и утицај стране државе учинили су да се на безакони начин уклони један од најобразованијих епископа Православне Цркве тога времена.

Митрополит Михаило Јовановић и краљ Милан Обреновић

Време митрополита Михаила (Јовановића) и кнеза Милана Обреновића било је време велике наде и оптимизма за Србе у свим државама у којима су до тада живели. Почетку слободне државе и ослобођењу нових крајева од Турака, тј. Нишког, Пиротског и Врањског округа са једне стране, придружили су се и радосни догађаји у црквеном животу: Васељенска патријаршија је дала потпуну самосталност Српској цркви у Кнежевини Србији 20. октобра 1879. и та аутокефалност се односила и на епархије у новоослобођеним крајевима. Уз то, народ у Нишкој епархији, који је до тада припадао расколничкој Бугарској егзархији је са својим епископом Виктором и свештенством изрекао сједињење са Српском црквом и о томе је обавештен митрополит  Михаило. И касније, када митрополит Михаило буде уклоњен са престола, Нишки митрополит Виктор ће му остати веран, због чега ће и сам бити уклоњен са дужности епархијског архијереја.

Србија је у то време, дакле, била земља великог оптимизма, било је то време када је народ поштовао своје господаре, и у јужним новоослобођеним крајевима је после ових догађаја нарочито постало популарно име „Милан“, које је давано мушким новорођенчадима по кнезу ослободитељу.  Ипак, било је и сличности са нашом савременошћу: Србија, која се тада увећавала била је на неки начин сличних граница као данашња која се територијално „смањује“: Стара Србија (Косово и Метохија и Рашка област), Јужна Србија (Вардарска Македонија) и Босна и Херцеговина су биле под страним освајачима, Црна Гора је била у сличном положају као ослобођени део Србије, земље северно од реке Саве су биле под Аустроугарском и тамо су Срби имали посебну независну црквену организацију на челу са Карловачким патријархом. И, оно што је у том времену било слично са нашим временом, то је да је протекторат над Србијом имала држава која је била непријатељски расположена према српском народу. Као што је данас Србија под  де факто протекторатом Европске Уније и Сједињених Америчких Држава, тада је била под  де факто протекторатом Аустроугарске.

Карта Србије из 1878.године
Српски народ је у време догађаја о којим говоримо био подељен на неколико црквених организација:
-у ослобођеној Србији је била аутокефална Српска црква у Србији,
-изнад реке Саве, у тадашњој Аустроугарској Карловачка митрополија која је за поглавара имала патријарха у Сремским Карловцима,
-у Босни и Херцеговини и јужним деловима под турском влашћу Срби су припадали Васељенској патријаршији,-у Црној Гори су због нередовног стања архијереји били су хиротонисани од Карловачког митрополита, или, од руских архијереја,
-Беч је створио и једну чудну црквену организацију, у складу са својом политиком ометања православних: српско-румунско-русинску митрополију са седиштем у Бечу. Овој митрополији припадали су православни у Далмацији и Боки.

Владајуће идеологије и тада и данас у тим државама којима су владари Србије давали поверење биле су фаталне за народ Србије.  Није ни чудно онда, што су и тада и сада гласови независних утицајних људи у Србији били недобродошли. Интерес српског народа није могао бити идентичан интересима Аустроугарске или САД или ЕУ, тако да су владаоци Србије морали или да одбаце тесно савезништво са овим силама или да постану њихове марионете на штету сопственог народа. Ипак, понекада се у историји дешавало да српски владар прихвати да постане вољна марионета (углавном запада) у замену за неку своју уску и краткотрајну добит. Можда су највише тачке оваквог односа између западне силе и домаће власти биле у време кнеза Милана и данас у периоду после 2008. године, када за власти Србије оданост западној сили «нема алтернативу». Таква безалтернативна оданост свом патрону доводила је често до несрећних и дугорочно штетних потеза. За време кнеза и касније краља Милана, Србија је кренула у штетни по себе рат  који се завршио срамним поразом од Бугарске на реци Сливници. Подстрек Србији за ову авантуру дошао је од «савезника» из Беча.

Данас је, опет, Србија ухваћена у коло које води неко други, па је овако поражена кренула у обрачун са државама које сметају њеном патрону, а њој нису нимало непријатељске. Како објаснити то што Србија данас уводи санкције Белорусији, Сирији, него као сервилност Европској Унији и САД?

Ипак, у свим временима су постојали људи чије мишљење није одређивало то «како ветар дува» и митрополит Михаило Јовановић је један од таквих. Михаило, један од најобразованијих Срба свога времена био је изузетно свестрана и богословски плодна личност, добротвор своме народу и брижљиви народни отац. Он је написао службе св. Петру Цетињском и св. Стефану Пиперском, написао је или уредио и многа богословска и догматска дела која се данашњим професорима на Београдском теолошком факултету не би допала пошто су професори заражени јересју митрополита Јована Зизјуласа.

Како објаснити чињеницу да се после обарања митр. Михаила нису могли наћи архијереји који би изабрали новог поглавара, већ су изборни «сабор» чинили световњаци, а не свештена лица. Оданост се не може купити, а митр. Михаилу су сабраћа архијереји били одани. Иако митрополит Србије у оквиру граница нове државе, дакле, територијално поглавар цркве «проширеног београдског пашалука», његова љубав се није могла ограничити границама ове државе већ је једнако бринуо и за православне под турском и аустроугарском влашћу. Као васпитаник руских богословских школа користио је своје везе да и материјално и на друге начине помогне свештенство и народ на окупираним подручјима. Основао је «Страначку» богословију која је подизала кадар који се враћао на окупирано подручје и тамо подизао духовну и националну самосвест. Управо је ова његова брига била препозната код аустроугарских агената као опасност за Аустроугарску и кренуло се у безобзирну акцију уклањања митр. Михаила. Тадашњи посланик (амбасадор) Аустрије у Србији захтевао је да се Михаило уклони и кнез Милан је испунио његову жељу.

Акт о уклањању митр. Михаила била је атомска бомба за Српску цркву тада која се одразила на читаво њено тело. Само присутство митр. Михаила у Београду било је за његове противнике неиздрживо па су га, онако обезвлашћеног прогнали 1883. чак и из земље. Наравно, овакво безакоње није се могло представити јавности у свом голом виду, већ је као повод за уклањање митрополита Михаила узето неслагање са владом око Закона о црквеним таксама. Ипак, епископ Сава и историчар Слободан Јовановић сматрају да је ово био само изговор, а да је одлука о уклањању донета много раније.

Просто се намеће поређење између «уклањања» митрополита Михаила у 19. веку и «уклањања» епископа Артемија у 21.веку. Сличности су очигледне. Оба ова епископа били су препознати као противници режима у Србији, мада су у суштини обојица били само неравнодушни оци и пастири свога народа и противници освајачких тежњи великих држава – митрополит Михаило је сметао Аустроугарској, а еп. Артемије САД-у. Митр. Михаило је своју активност бодрења народног духа обављао на за Аустроугарску важном подручју Босне и Херцеговине, а еп. Артемије на Косову и Метохији на коме је проглашена лажна држава под америчким протекторатом. За оба ова архијереја је савезништво са Русијом било много природније од савезништва са државама запада чије су идеологије долазиле у сукоб са тежњама српског  народа. Аустроугарска је по дефиницији била спроводница идеологије Ватикана и настојања да се шири римокатолицизам, што је православнима који су живели у Аустроугарској представљало сталну главобољу. Само високом самосвешћу и оданошћу богооткривеној православној вери велики део нашег народа је током векова остао православан. Ипак, немали део је подлегао римокатоличком прозелитизму помогнутом државним репресијама, те су некада бројне православне заједнице у Будиму, Печују, Сент Андреји и другим градовима готово нестале, поунијаћене и покатоличене.

Партијарх Иринеј; Мери Ворлик

Са друге стране САД су вођене идеологијом која би по дефиницији требало да представља апсолутну слободу вероисповести, али која на делу то није. Могли би идеологију САД условно назвати хуманитаризмом. Она се у суштини своди на заштиту универзалних људских права. Једно од људских права у овој идеологији је и право на практиковање своје вероисповести, што подразумева и немешање државе у унутрашње кадровско устројство било које верске заједнице. Ипак, САД, када им то затреба, прекрше правила своје идеологије  те се умешају тамо где не би смеле. Да ли свесно или не, битан принцип њихове идеологије је одређивање двојних стандарда за вредновање, или другачије речено – лицемерје. Наопаки стандарди које САД има у оцењивању степена верских слобода били су јавно обелодањени у време када је Стејт Депармент објавио међународни извештај о религијским слободама за 2008. где је Србија оптужена као држава у којој су религијске слободе угрожене, а Косово где су цркве порушене, а верници протерани, је представљено као држава у којој цвета слобода вероисповести. Слично се десило и приликом рушења епископа Артемија, Америчка амбасада се брутално умешала у кадровска решења СПЦ, а потврду ове тврдње имамо и у депеши  Америчке амбасаде из 2010. коју је објавио Викиликс и која описује сусрет патријарха Иринеја и америчке амбасадорке Ворлик:

Although some of his early public statements suggest that he still is finding his way amidst the tremendous responsibility of leading the SOC, his willingness to take on controversial issues such as reconciliation with the Vatican and sanctioning Bishop Artemije bode well for the future.  End Comment. WARLICK“ (10BELGRADE248)

Иако неке од његових раних изјава наводе на то да он (п. Иринеј) и даље тражи свој пут у оквиру огромне одговорности вођења СПЦ, његова жеља да се бави контроверзним питањима као што је помирење са Ватиканом и санкционисање епископа Артемија дају наде за будућност. Крај коментара. Ворлик.“

Стране амбасаде играле су моћну улогу у српској домаћој политици, али није им се увек додворавало, што показује и пример Аустроугарске амбасаде тј. посланства и њеног шефа Хенгелмилера који је по повратку митрополита Михаила на свој престо 1889. могао само немоћно да протествује. После абдицирања краља Милана и указом Краљевског намесништва од 18.05.1889. митр. Михаило је враћен на свој ранији положај и Српска црква је добила своје правилне канонске обрисе.

Теодосије Мраовић и Теодосије Шибалић

Постоји још сличности између случаја митр. Михаила и еп. Артемија. Рушење митр. Михаила је значило и рушење читаве канонске јерархије Српске цркве у Србији. Епископи нису прихватали нову управу. Са друге стране рушење еп. Артемија је значило и рушење манастирских општежића која су била добро устројена у «српском Јерусалиму», на Косову и Метохији. Опет, нашло се и ту некакво решење од стране рушитеља, и нашли су се људи који су заузели положаје у првом случају јерараха Српске цркве, а у другом игумана рашко-призренских манастира.  Занимљивост је да је и у првом и у другом случају избор за неканонског архијереја пао на особу која се звала –Теодосије. Ипак, поред идентичног имена „митрополита“ Теодосија Мраовића и епископа Теодосија Шибалића не знамо да ли је било других сличности у карактеру. По оцени потоњег патријарха Димитрија који је био изабран за Епископа нишког у време владе митрополита Теодосија,  Теодосије Мраовић је био племенит човек, те је његово држање допринело да се спор реши „на миран начин и корисно по углед земље и Цркве“. Наиме, митр. Теодосије је, по повратку митрополита Михаила добровољно одступио са престола.

Епископ рашко-призренски Г.Г. Артемије

Још једну сличност између случаја митр. Михаила и еп. Артемија видимо у непопуларности архијереја који су довели на узурпирани престо њихове тзв. наследнике. Митрополита Теодосија је хиротонисао поглавар Српске цркве у тадашњој Аустроугарској, карловачки патријарх Герман Анђелић, док је Теодосије Шибалић постављен као паралелни Епископ рашко-призренски за време патријарха Иринеја. Патријарх Герман Анђелић је остао записан у историји као „ретко непопуларан“ у православном српском народу архијереј, како то каже у свом капиталном делу „Српски јерарси“ епископ Сава Шумадијски.  Колико је п. Герман Анђелић испуњавао налоге Бечке владе и да ли је био заговорник  европских интеграција Србије попут данашњег патријарха Иринеја, владика Сава не наводи, али чињеницу да је био изабран од стране аустроугарске власти народ му никада није опростио. Наиме, насупрот жељи српског народа и јерархије који су изабрали тадашњег Епископа горњокарловачког Теофана на место карловачког патријарха, бечки цар је поставио Германа. Пре тога Герман је био од стране Аустроугара постављен за администратора Карловачке митрополије, поред живог патријарха Прокопија кога су Аустроугари насилно пензионисали.   Са друге стране, непопуларност садашњег патријарха Иринеја међу верујућима, осим претеране присности са (сваком) Владом Србије, лежи  и у његовој острашћеној политици приближења Ватикану, као и у јеретичким изјавама у којима исповеда протестанску „теорију грана“ и оданост јереси екуменизма. Опет, и Герман и Иринеј су гонили значајне личности свога времена: п. Герман чувеног архимандрита Илариона Руварца, а п. Иринеј еп. Артемија. Прогон митрополита Михаила из земље и полицијски прогон еп. Артемија са Косова чине још једну сличност.

Државу кнеза Милана су његови опоненти често пежоративно називали «пандурском». Овакав епитет може се лако прилепити и на данашње државно устројство Србије у којој полиција противуставно прогони једног епископа са једног дела територије на други део и у којој је министар полиције уједно и председник Владе. Мада су начини прогона данас софистициранији (читај: препреденији) и тадашња и данашња власт су се грубо умешали у устројство Цркве. Кнезу Милану је био потребан само правни акт да би уклонио митрополита а властодршцима из Београда поред полиције још понешто, тј. и државни медији и неколико стратешких потеза.  Градоначелник Београда из тадашње владајуће партије, Драган Ђилас, тражи дозволу од окупатора на Косову да посети цркве и манастире Косова и Метохије са циљем да подржи «умерене чланове клира, укључујући викарног епископа Теодосија и оца Саву Јањића» (омашком у документу Викиликса написано «Јансић»), године 2010. у току кулминације рушења епископа Артемија. Наравно, канцеларија Европске Уније даје предлог шиптарској «влади» да повољно одговори  на захтев. Шта то значи кад члан владајуће партије жели неког да «подржи» видели смо у догађајима који су потом уследили.

“Djilas said he would only visit churches, in order to show support for moderate clergy members, including Vicar Bishop Teodosije and Father Sava Jansic at Decani.  The EU office informed us on February 1 that it had passed the request on to Pristina with a recommendation that the GoK look favorably upon the request.“ (Викиликс – документ 10BELGRADE162)

Можда ће неко приметити, да између митр. Михаила и еп. Артемија, ипак, постоји једна битна разлика, а то је – начин свргавања. Митр. Михаило је, на делу и формално, свргнут од стране световне власти, а еп. Артемије од стране црквене. Да, то јесте врло битна разлика, али, ко може да тврди да се у историји Српске цркве нису свргавали архијереји на правди Бога и од стране црквене власти? Да, било је и тога.

Свети Јосиф Темишварски

Начину свргнућа епископа Артемија је најсличније свргавање Епископа темишварског Јосифа, тј. светог Јосифа Темишварског. Свети Јосиф био је свргнут од црквене власти за време патријарха Пајсија Јањевца који је слао два епископа узастопно у Темишвар да заузму престо св. Јосифа. Св. Јосиф је ово свргнуће сматрао безаконим и није се повиновао тадашњем српском патријарху. И тада су, као и данас, на једном епископском престолу постојала два сукобљена епископа, једног је признавао патријарх српски, а другог верујући народ. И тада и сада су се папски емисари превише бавили на патријаршијским дворовима обећавајући брда и долине и иза леђа народа радили на унији. До измирења између институција Српске цркве и св. Јосифа Темишварског дошло је тек по упокојењу патријарха Пајсија и паралелног Епископа темишварског  Севастијана. Нови, богомудри патријарх, Гаврило Рајић (свети свештеномученик Гаврило) заузео се за признање еп. Јосифа као Темишварског епископа. Такве перипетије је имао велики борац против папске јереси и унијатства св. Јосиф Темишварски који је убрзо по престављењу називан светитељем, а канонизован је од Српске и Румунске цркве.

„Рехабилитовање“ митрополита Михаила и Епископа темишварског Јосифа и њихов повратак на престо даје наду и данашњој генерацији православних Срба да се Српска православна црква може извести из стања канонског беспоретка, у које је упала уклањањем епископа Артемија без икакве доказане кривице, у стање канонског поретка. Надамо се само да се неће толико дуго чекати, као што је био случај са еп. Јосифом – да умру сви његови узурпатори престола и патријарх који га је гонио, већ да ће се, слично као у случају митр. Михаила, узурпатор  престола добровољно уклонити са места које је против-канонски и против-природно заузео.

(Литература: Сава, Епископ  шумадијски: Српски јерарси од деветог до двадесетог века)

Објављено на дан св. апостола Луке и св. Петра Цетињског коме службу написа Митрополит  Србије Михаило.

Погледајте такође:  Свети Јосиф Темишварски – рашчињени светитељ

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Advertisements
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

2 реаговања на Mитрополит Србије Михаило и Епископ рашко-призренски Артемије

  1. Маран ата каже:

    Današnjoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi nema arhijereja kao što je naš vladika Artemija !

  2. Вида каже:

    Слава Богу,јер је по његовом Промислу дао нама Србима у ове судбоносне дане за Србски род,неусташивог ,молитвеника,исповедникаСПЦ,духовног и наодног вођу,владику Артемија!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s