Србија – земља за плакање, фотографије и видео траке

Плач је бол, укорењен у души која се каје, у души која сваки дан додаје бол на бол као жена која у мукама рађа. (Св. Јован Лествичник)

На дан преподобног оца Јустина 01/14.06.2012 у манастиру Ћелије

„Сретан празник, драги моји!
Данас нас је Свети отац Јустин сабрао на прекрасној Светој Мистагогији, како је рекао Митрополит Амфилохије. Било је лепо и молитвено.
Пренећу вам само један, по мени најважнији део. По сечењу колача, беседио је Владика Атанасије а после њега и Митрополит Амфилохије.
На почетку беседе, Митрополит је почео да плаче, да плаче над гробом оца Јустина за његовим братом Артемијем. Сви су почели да плачу, монаси, свештеници, Владике, веран народ.
Митрополит нас је све позвао да се помолимо за Артемија, за његово спасење.
„Дођи брате, што бежиш, дођи да се измиримо над гробом нашег оца!“
Верујте, сви су плакали и по први пут, од када је све ово почело, осетила сам право хришћанско сабрање, да се молимо једни за друге а не да се вређамо и осуђујемо.“

Овако је на интернет форуму „ЖРУ“ (Живе речи утехе) познатом због својих релативизирајућих ставова у односу на учење Цркве објављена вест са славе у манастиру Ћелије о1/14.06.2012., где се однедавно саборно прославља св. Јустин Ћелијски, један од највећих учитеља Цркве у 20. веку.

По нашем неком праћењу догађаја у Српској цркви, ово је негде, трећи јавни плач црквених архијереја који се десио последњих година, изазван актуелним догађајима и доживљајима у животу Цркве. У првој реченици своје беседе о плачу св. Јован Лествичник вели:

Плач по Богу јесте туговање душе и расположење у коме болно срце махнито тражи оно за чиме жуди. Не налазећи то што тражи, оно са патњом лута и због тога горко плаче. Другим речима, плач је за душу златни жалац, који је стално опомиње и ослобађа од сваке привржености и страсти, забоден у срце светом тугом.

По њему постоји и неправилни плач:

Када код оних који мисле да плачу по Богу видимо гнев и охолост, њихове сузе треба сматрати неправилним. Јер, какву заједницу има светлост са тамом (2.Кор.6,14)? Плод лажног умилења је уображеност, а плод правога – утеха.

Многи оци сматрају да је порекло суза нејасно и неразумљиво, нарочито код почетника, јер сузе могу бити последица многих и различитих узрока: природе, Бога, неправилне туге као год и туге похвалне, таштине, блуда, љубави, сећања на смрт и многог другог.

Није необично да се плач почне са добрим а заврши са лошим сузама, али је похвално када се од неправилних или од природних пређе на сузе духовне. То питање разумеју они који су склони славољубљу. (Св. Јован Лествичник)

Постоји осим тога и онај  вечни „плач и шкргут зуба“ душа које се нису спасле од којег да нас сачува Господ:

Свезавши му руке и ноге, узмите га, тј. опколите га неизбежним мукама, удаљите га са скупа и из друштва радосних, и баците га у таму најкрајњу: тамо ће бити плач и шкргут зуба. С правом се везују руке и ноге ономе ко је већ у овом животу био везан оковима својих грехова и он, удаљивши се (тако) од Бога, бива бачен у таму најкрајњу, будући да у своме животу није творио дела светлости. Тамо ће, кажу, бити плач и шкргут зуба, јер тај мрак није само тама, него и огањ неугасиви, који је, уз то, испуњен и црвима који не спавају. (из беседе св. Григорија Богослова на Еванђеље где се говори о свадби царевог сина)

То није плач покајнички, јер у аду нема кајања, већ очајнички, безнадежни, плач вечитог самртничког ропца и жеље за нестајањем (…биће тамо и велика туга, толико тешка, да би, када би било могуће умрети, смрт била дочекана као највећа утеха, но никада неће умрети. -Св. Димитрије Ростовски), вечитог умирања у ком душа никад не умире за сву вечност.

Плач првиповодом упокојења патријарха Павла

Плач други, поводом прогона владике Артемија из Грачанице

Осврнимо се сада, кратком анализом на последњи плач, чији видео снимак за сада немамо:
Митрополит нас је све позвао да се помолимо за Артемија, за његово спасење.
„Дођи брате, што бежиш, дођи да се измиримо над гробом нашег оца!“

Да није епископ Артемије побегао, већ да је прогнан сведочи и следећи снимак и још један плач:

Треба свакако додати да, док је вл. Артемије одлазио из Грачанице по одлуци Сабора СПЦ, дакле, у томе је учествовао и митр. Амфилохије. Осим тога, камера приликом снимања одласка вл. Артемије из епископског двора, није улазила унутра, у сам двор. Да је била тамо, снимила би и реакцију митр. Амфилохија, јер је био присутан при народном плачу и посматрао га са терасе. Успут, забранио је и звоњаву црквених звона која се увек оглашавају приликом одласка и доласка епископа у једну цркву, манастир. Црквена звона нису звонила приликом последњег одласка (не бежања) еп. Артемија из своје епископије из које је административном одлуком Сабора занавек прогнан.  Толико о „бежању“. Да није бежање, већ прогон доказује и следећи снимак:

Полиција јесте дошла и прогнала епископа Артемија. Чак га је наизменично спроводила шиптарска и Дачићева полиција све до Краљева. Није бежао.

Друга тврдња митрополита Амфилохија се односи на измирење. Постоји свакако потреба измирења међу људима, праштање увреда, и Црква на све то призива. Опростити своме непријатељу, још ако је то брат, и још ако је то у интересу свенародне слоге велико је дело. „Само слога Србина спасава“! Међутим, шта се дешава ако су у питању црквене догме, издаја Цркве и померање спасоносних међа које непомично утврди сам Спаситељ, његови Апостоли и сви Свети, а Свети Мученици запечатише златним печатом своје крви, сви до једног, до оних последњих новомученика јасеновачких, пребиловачких, јадовинских, косовско-метохијских, знаних и незнаних нама, а Богу вазда познатих. Да ли се могу измирити протестант и православац, па да заједно служе, да се моле и да буду у једној цркви без обзира на разлике у вероисповедању? Да ли су могли да се измире Арије који је пао у јерес богопротивну и свети Александар, патријарх александријски. Св. цар Константин је у интересу мира наредио да се измире, али на молитву св. Александра то се није десило, јер Арије се није био одрекао јереси, иако је јавно себе представљао за православца. Свети Александар није мрзео Арија, већ није желео да вера истинита буде поругана.

Само света слога Србина спасава

Уколико су разлике догматске – владика Артемије је против јереси екуменизма а митр. Амфилохије је подржава – овде помирења не може, и не сме да буде.  Отуда је, позив на помирење заиста, благо речено чудан. Митр. Амфилохије се не одриче својих ставова. Српски јерарси и даље молитвено учествују у молитвама са јеретицама а митр. Амфилохије се не оглашава осуђујући овакав поступак. „Светигора“, која ради са благословом митр. Амфилохија у ове дане објављује текстове који афирмативно говоре о  новаторству у богослужењу које борци против екуменизма, па и вл. Артемије, сматрају за тројанског коња јереси екуменизма. Ту је текст протојереја Вукашиновића који је хипер-модерниста у СПЦ: Допринос епископа Атанасија савременој литургијској обнови у СПЦ Ту је и једна од емисија коју преноси „Светигори“ баш у дане тражења помирења:

Сајт радио „Светигоре“ ових дана.

Овде еп. Григорије релативизира и умањује Цркву и православље на степен једне од религија, а говори и о позитивном учешћу Цркве у глобалистичким процесима. Оваквим текстовима и снимцима не само да је помирење још даље између вл. Артемија и епископа који су га прогнали, већ се тиме директно гура прст у око онима који су против глобализма, екуменизма и индиферентизма, против три зла савременог доба против којих је еп. Артемије писао и говорио.

Ни опште прилике и понашање Синода СПЦ не доприносе помирењу: Шта рећи о „дипломатској улози“ врха СПЦ у ове дане, који одлази у пацифистичку мисију у Загреб на „екуменско дело“ како је то назвао председник Хрватске Иво Јосиповић, док патријарх Иринеј говори о блискости два народа и минорним проблемима у време када

„Политика „помирења“ са православном црквом и екуменизам служе Римокатоличкој цркви да на било који начин изнуде признање њиховог папе за поглавара свих хришћана.“ -Из саопштење Међународне комисије за истину о Јасеновцу поводом посете патријарха Загребу, на слици проф. др Србољуб Живановић, председник комисије

Хрватска успоставља војну сарадњу са „независном државом Косово“ а последњи број православних у Хрватској ишчезава насиљем исте те Хрватске? Овакви поступци доводе само до врења, а не до „умиривања страсти“ између про-екуменистичког и православног блока у СПЦ.

Радити и даље на курсу који је у супротности са православљем и трудити се да се привуче неко ко се управо тог анти-православног курса бори је чудно и контрадикторно. Зашто је онда митр. Амфилохије позивао на измирење, и какво измирење, није баш јасно. Уколико га је желео, тј. измирење, учинио би бар неке позитивне кораке према њему, показао став да екуменизам није исправан, или бар се примирио на неко време. Али не.

Отуда се може претпоставити да ће плач, који се десио на гробу св. оца Јустина, духовника митр. Амфилохија и еп. Артемија само бити епизода у агонији коју Српска црква преживљава, а не пут ка расплету. Гроб св. Јустина би требало да измири завађену браћу, као што су мошти св. Симеона Мироточивог измириле Вукана и Стефана, али то се може догодити само ако се сва духовна чеда преподобног Јустина одрекну пошасти против којих их је учио преп. Јустин – ако се одрекну управо екуменизма, глобализма и индиферентизма за будућност Цркве и отаџбине. Без тога сузе се проливају узалудно.

Осим онога што се десило на сцени, било је на последњој прослави празника св. Јустина догађаја и „иза кулиса“. Владика Атанасије је говорио да је о. Јустин „био за екуменизам“ него се његове реченице ваде из контекста. Такође, било је говора о томе да је „брат Артемије зван, али, ево није дошао. Можда буде дошао кад се буду мошти вадиле следеће године.“

Додатак: На овом линку можете чути како је сав догађај, тј. плач изгледао у оригиналу: У манастиру Ћелије Ваљевске торжествено прослављен празник Преподобног аве Јустина Ћелијског и Врањског -послушати од 38. минута.  Иако на ЖРУ догађај није описан у детаље тачно, може се рећи и да је и улепшан, порука је иста уз једно додавање: Еп. Атанасије и митр. Амфилохије су еп. Артемија оптужили и за раскол и за секташтво. То су тешке оптужбе, а још теже падају ако нису доказане, ако су паушалне. Још нико није доказао теолошки, па чак ни покушао, да је епископ Артемије и било каквом расколу. Са друге стране еп. Артемије је своју апологију и објашњење недавно до детаља објаснио. Он се користи правом које му даје Петнаести канон Цариградског сабора, и уколико је тако, свакако га нико не може назвати расколником: Разговори са владиком Артемијем

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Српска Црква. Забележите сталну везу.

2 реаговања на Србија – земља за плакање, фотографије и видео траке

  1. Драган каже:

    МАЛИ ТИЈЕЛОМ, АЛИ ВИСОЧИЈИ ДУХОМ – ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ !

    Драган Славнић

  2. O. Mihailo Mikic каже:

    SVAKO PLACE NAD GRESIMA SVOJIM, A ZENA PONAJVISE ONDA KADA LAZЕ!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s