Сусрет у Фрибургу – „СЕСТРИНСКЕ ЦРКВЕ“ ИЛИ ПУТ КА УНИЈИ

Осмог и деветог маја 2012.године у Фрибургу, Швајцарска, одржан је сусрет са Асамблејом православних епископа, у организацији конференције католичких епископа Швајцарске. У заједничком саопштењу председавајућих – Норберта Брунера и митрополита швајцарског Јеремије (Константинопољски патријархат), главни циљ сусрета било је узајамно упознавање, молитва и размена пастрског и теолошког искуства. Католичка и Православна Црква- каже се даље у документу- признају једна другу „Црвама-сестрама“. Током екуменистичког сусрета, папски нунциј Антонио Менини, био је награђен „Сребрном ружом св. Николаја“ за свој труд у зближавању католика и православних у периоду од 2002. до 2010. Године, када је био нунциј у Русији.

У центру: Бринер и митр. Јеремија. Други с десна: архиеп. Михаил Женевский (Руска загранична православна црква)


Кроз готово цео прошли и на почетку овога века, сведоци смо тежњи Рима и једног дела православне јерархије да се односи међу римокатолицима и православнима приближе. Да ли је у питању само дијалог међу Православљем и јересима, или је то покушај насилног уједињеља светлости са тамом и спајање неспојивог?

Историјски претекст:

Већ од 1952. г. поједине Православне Помесне Цркве почеле су да се укључују у ССЦ, а 1955.г. Васељенска Патријаршија шаље своје сталне представнике у централу ССЦ, у Женеви. Године 1959. Централни комитет ССЦ се састаје на Родосу са представницима свих Православних Цркава. На овоме скупу екуменизам је практично ушао међу зидове Православља. Од 1961. православни екуменисти сазивали су низ конференција у циљу реализовања екуменистичких циљева. 1964.г. одржана је трећа конференција на Родосу. Папа, кентерберијски англикански архиепископ и генерални секретеар ССЦ послали су своје поздраве. Православни екуменисти су са захвалношћу узвратили. На овом скупу одлучено је да се воде „дијалози“ са јеретицима „на равноправној основи“. Поред тога афирмисано је право да свака помесна Православна Црква самостално негује „братске односе“ са јеретичким заједницама. Те исте године (1964), патријарх Атинагора се сусрео са римским папом у Јерусалиму, а наредне године Цариград скида анатеме против папске јереси из 1054.г. иако Рим остаје непокајан у свим својим новотаријама.

УНИЈА У БАЛАМАНДУ – ПОБЕДА ВАТИКАНСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

Од 17-24. јуна 1993.г. одржана је 7. пленарна седница „Мешовите међународне комисије за богословски дијалог“ између Православних и римокатолика на теолошкој школи у Баламанду, близу Триполија у северном Либану. На њој су учествовали 24 представника римокатоличке „цркве“ и 13 Православних делегата који су представљали 9 од 15 Православних Цркава. Копредседници су били Архиепископ Стилијан и Кардинал Едвард Касиди. Заједничка комисија се бавила теолошким и практичним питањима која су настала због активности унијатских заједница које су недавно оживеле у Централној и Источној Европи. На крају комисија је разрадила текст који је припремљен од стране координационог комитета у јуну 1991. г. у Аричију код Рима, под насловом „Унија , стари метод сједињења и садашње тражење потпуног општења“. У овом документу остварени су следећи основни циљеви Рима: потпуна реинтерпретација православне патристичке еклисиологије и прихватање папистичког тумачења настанка и улоге тзв. унијатских „цркава“, мада је унија одбачена као модел и начин сједињења који припада прошлости (тзв. „теологија моста“), потпуно признавање римокатоличке „цркве“ као „сестринске цркве“ од стране Православних као и признање свих њихових „светих тајни“, признање православне стране да унијатске заједнице имају право да и даље егзистирају; православна страна је практично подржала основне принципе декларације Другог ватиканског концила о тзв. источним црквама, уз још веће уступке. Један од важнијих принципа, у Баламандском тексту, који су православни писмено подржали јесте принцип узајамног признавања римокатолика и православних као двају Сестринских Цркава.

У тексту се конкретно каже: „Католици и Православни опет откривају једни друге као Сестринске Цркве (чл.12) и „признавају једни друге као Сестринске Цркве“. (чл.14) Назив „Сестринске Цркве“ није тек само ствар дипломатске пристојности, већ је фундаментална екуменистичка еклисиолошка категорија.У вези са теологијом „Сестринских Цркава“ стоји и теологија о тзв. „два плућна крила“ и „двоструком предању“ (источном и римском, тј. латинском), на основу које паписти чврсто бране даље постојање унијатских „цркава“.

Даље се наводи: „Са обе стране се признаје да оно што је Христос поверио својој Цркви – исповедање апостолске вере, учествовање у истим светим тајнама, и изнад свега, једно свештенство које свештенодејствује једну жртву Христову, апостолско прејемство епископа – не може се сматрати ексклузивним поседом једне од наших Цркава. …Јасно је да се у том смислу искључује свака врста прекрштавања.“ (чл.13)

Православни екуменисти више не верују у сотириолошку и еклисиолошку ексклузивност Православља, као једне и једине Цркве Христове, посебно када узмемо у обзир чињеницу, да су се у Бечу 1990.г. једнодушно сагласили са римокатолицима у изјави која је у најблажу руку нечувена.

„Епископи и свештеници имају обавезу пред Богом да поштују власт, коју је Свети Дух дао епископима и свештеницима других Цркава и зато да не избегавају да се укључују у духовни живот верника те Цркве…поштујући светотајински поредак друге Цркве. Такође је потребно да се католички и православни епископи међусобно саветују како би избегли паралелне мисионарске активности…“ (чл. 29) „Вера у светотајинску реалност подразумева поштовање према богослужењима других Цркава.“ (чл. 28)

Тако код екумениста! А, код Светих Отаца другачије:

Неустрашиви исповедник Богочовечанских истина православних објављује свима људима у свима световима: „Причешће од јеретика – отуђује од Бога и предаје ђаволу“. У Евхаристији: „хлеб јеретички и није тело Христово“. „Каква је разлика између светлости и таме, таква је и између православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго – са ђаволом; једно оживљује душу, а друго – убија“. „Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб“. –Свети Јустин Ћелијски

Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.- Свети Јустин Ћелијски

Погледајмо на момент колико се у пракси спроводе закључци унионистичких „саветовања“. Црква св. Аполинарија, Равена:

Црква св. Аполинарија, Равена

Васељенски патријарх Вартоломеј, 2007. године, служио је свету Литургију у

Византијској цркви Светог Аполинарија у Равени, Италија. На литургији су присуствовали не само иноверни и чланови других религија, већ и Паписти (Католици) и Муслимани, који су се молили заједно, а многи Паписти су се чак и причестили.

Причешће католкиња у Равени

Причешће католкиња у Равени

Да ли је Цариградска Црква променила став Отаца? Зар она није више идентична са Великом Црквом васељенских Сабора Григорија, Хризостома, Максима, Фотија, Паламе, Марка Евгеника и Схоларија?

Свој став према јеретицима, – а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: “Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне”– Свети Јустин Ћелијски

*Неки делови преузети су из књиге „Екуменизам и време апостасије“- Јрм Сава Јањић

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

Advertisements
Овај унос је објављен под Црква и јерес екуменизма. Забележите сталну везу.

2 реаговања на Сусрет у Фрибургу – „СЕСТРИНСКЕ ЦРКВЕ“ ИЛИ ПУТ КА УНИЈИ

  1. Екуменизам је добар само за уништење Православља каже:

    Мени су неки помодари испирали мозак како је екуменизам жеља свих да се ујединимо у Христу. И они у то верују. Пошто сам српски родољуб и имам изражен осећај за национално питање, одговорио сам онако, српски, отворено и искрено: „Слажем се са екуменизмом. Време је да се католици врате Православној цркви, да се оставе своје јереси и поставе олтаре и молитве како Бог каже да је добро – на Исток и ка Истоку.“ – Наравно, то је изазвало побуну код наших „помирљивих и толерантних“ екумениста. Увек ће бити глупих и издајника, а надам се да ће их код нас бити најмање.

    Поздрав!

    • SRBin Svetosavac каже:

      Ekumeniza u duhu istine Hristove i pravde Bozije je neprihvatljiv za otpadnike od Jedne Svete Saborne i Aposatolske Crkve Hristove. Zato Pravoslavni episkopi svojim ucescem na ekumeniskim sastancima grese naveliko i Bogu i Narodu. Oni umjesto da svedoce na saboru necestivi o istini Hristovoj i pravdi Bozijoj, o nasoj Svetoj vjeri Pravoslavnoj, mnogi „episkopi“ sa jereticima druguju: jedu i piju i nadmudruju se vodeci sa otpadnicima od Crkve Bozije prazne razgovore.

      Takvim svojim nepravoslavnim stavom i radom, Pravoslavni „episkopi“ na ekumenskim sastancima uzimaju ucesca u njihovim „zlim djelima“ (Pogledaj 2.Jov. Poslanicu od 7 do 11 stih) i postaju sudionici u jeretickim „besplodnim djelima tame“. (Ef.5:11) u trpezi Gospodnjoj i Sveti Apostol Pavle ne zeli zato da vjerni imaju zajednicu sa djavolom kome se zrtvuju neznabosci. „Ne mozete piti case Gospodnje i case djavolske, ne mozete imati zajednice u trpezi Gospodnjoj i u trpezi djavolskoj“. (1.Kor.10: 20-21) Jedno ili drugo. Ili cete biti Bozije sluge Hrista Gospoda ili lukave sluge palog andjela Lucifera ili Satane, odnosno sluge samog djavola!

      Zato, „blago covjeku koji ne ide na vijece bezboznicko, i na putu grsnickom ne stoji, i u drustvu nevaljalih ljudi ne sjedi. Nego mu je omilio zakon Gospodnji , i o zakonu njegovu misli dan i noc“. AMIN!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s