Да бисмо говорили о вери, неопходно је трудити се да схватимо свог саговорника, а за то су потребни љубав и трљење

СУСРЕТ У БАРГАНИ – архимандрит Рафаил (Карелин)

У планинама Кавказа, у пустињи која се зове Баргана, са своја два сапутника посетио сам схимонаха Серафима.

Његов изглед поразио ме је на први поглед. Изгледао ми је као херој из древних епова, стари певач из прича, који живи до наших дана, да би не само својим речима, него и изгледом проповедао потомцима о слави старих времена. Био је то висок, мршав монах, благо повијен од година. Имао је око сто година. Седе власи падале су му на повијена рамена, густа брада досезала је до појаса, као прозирна снежно бела покривка пребачена преко његове главе. Лик му је био строг, чак суров, а ипак величанствен. Чинило се као да се његове танке усне никада не осмехну.

Чули смо да је схимонах Серафим –именославац протеран са Атона у току извесне забуне (смутње), па смо хтели да нам он, као очевидац тих догађаја, исприча шта се тада десило на Светој Гори. Хтео сам да га упитам о Исусовој молитви и како је именославци схватају. Питали смо га да поразговара са нама и он је рекао да дођемо код њега касније, након молитвеног правила.

Дом у коме је живео старац, био је подељен на два дела. У другој половини живели су монаси Касијан (онда Всеволод) и Виталије. Када нас је келијник оца Серафима позвао и кад смо ушли у старчеву келију, рекао нам је да седнемо на широку скамију састављену од грубих, неотесаних дасака, а сам је сео насупрот нама на табуре, слично кутији. Упитали смо га о смутњи која се десила на Атону. Он је одговарао кратко, и некако невољно, као да смо дирнули у његове старе ране. Спор на Атону био је око тога, да ли је само име Исусово Бог, да ли је оно предвечно, или је то име само људско именовање Бога, које припада времену. Чинило се као да отац Серафим ни све до сада не може да схвати, зашто су руски монаси протерани са Атона, шта су они лоше урадили, чиме су увредили Господа. Рекао је да су, као опомена монасима, били послани учени богослови, који су доказивали како је име Исус- људска реч која припада одређеном времену и језику, а именославци су тврдили да је то име божанско и вечно. Али питање се није односило на област филозофије, већ на област живота духа, Исусове молитве, зато су монаси више веровали искуству својих стараца, него знању академаца. Схимонах Серафим је мислио да је Свети Синод послао на Свету Гору не учене теологе, него манастирске монахе, који имају искуство у духовном животу, да истраже разлике, тада се спор не би завршио прогоном монаха са Свете Горе и не би пропадале руске обитељи на Атону.

Слушајући га, мислио сам, да су обе стране које су расправљале о имену Божијем, говориле на различитим језицима, па се због тога нису разумели. Схимонаха Серафима, по његовим речима, послали су са Атона због тога што није потписао некакав папир који се тиче имена Господа Исуса Христа. „Никада такво нешто није било на Атону“, -говорио је он-„да монасима требају потврде како треба да се моле“.

На Светој Гори нису нарочито веровали академцима (тако су називали дипломце духовних академија). Дух рационализма који је продро у професорску струку и револуционарна настројења дела студената били су добро познати атонским монасима.

Манастир Пантелејмон на Светој Гори: Према сведочењу монаха-именославаца, са овог балкона, са трећег спрата, монахе су у комплетним одеждама и мантијама, бацали низ степенице све до приземља, где су их и даље тукли и одвлачили на пристаниште

Мада је отац Серафим био на страни именославаца, није одобравао монахе који су били екстремни, који су иступали против манастирских власти, одстранили игумана од управљања манастиром, понашали се дрско и називали Синод и Патријархе јеретицима. Уопште, отац Серафим је говорио о протеривању именославаца с Атона уздржано, као да се плаши или не жели да узме улогу судије. Трудио се да објасни атонску трагедију неразумевањем, ђаволским сплеткама и допуштењем због грехова.

Питао сам оца Серафима о књизи схимонаха Илариона „На горама Кавказа“, коју су цитирали именославци. Одговорио је кратко, с призвуком туге: „Иларион се родио мало касно“. И даље о тој књизи није рекао ништа.

Значајно је, да је други пустињак, који је одрицао именославље, на моје питање одговорио истим  речима: „Иларион се родио касно“. Шта су значиле те речи? Можда је схимонах Серафим хтео да каже да су наши савременици престали да разумеју језик светоотачког израза. У томе има неке истине: општи пад духовности, недостатак унутрашњег молитвеног искуства, одступање од живота древног монаштва и појава савремених богослова и одвајање монаха из крила мистичког предања и њихови покушаји рационалистичког објашњавања тајни и њиховог дефинисања путем рационалног умовања доводи до неразумевања, различитости у мишљењу и грешака. Тајна се може досегнути само кроз симболе и алегорије. Духовни мир, који се открива у молитви, не може бити адекватно објашњен речима; у то се мора укључити, мора се духовно проживети. Међутим, ова критика се, не у мањој мери, може да се односи и на самог схимонаха Илариона, аутора књиге „У горама Кавказа“. Његов језик, несумњиво уметничке вредности, у стању је да захвати и увуче читаоца, сувише је емоционалан; расуђивање је нејасно, нетачно, а негде и погрешно и са тим непотребно категорично. Описи духовних стања су неуједначени, неки од њих одликују се некаквом жестином, и дозволићу себи да кажем, нервозом. Чини се да овде духовно искуство није сасвим јасно и у њега се уплиће машта. Та емоционална тензија и хиперболизам речи одударају од смирене трезвености древних православних мистика, чије стваралаштво одише миром и стабилношћу.

Сам схимонах Иларион, како сам чуо, мање од свега хтео је да постане јеретик или расколник, али није избегао рационалистичко искушење: дао је дефиниције тајних знања о Богу  у вербалним формулацијама, открио их у равни рационалног. И, чини се, до краја живота није ни схватио своје грешке. Именославље је могло остати поезија молитве, али схимонах Иларион је желео да постане богослов молитве и тиме је прешао границу између химнографије и богословља. А свештеник Павел Флоренски и други научници апологете именославља начинили су од тога нову грану гностицизма.

Схимонах Серафим није делио ставове тих монаха-именославаца (назовимо их радикалним именославцима) који су буквално схватили речи преподобног Григорија Синаита :“Молитва јесте Бог“. Он је говорио да се то односи не на сваку молитву, већ само благодатну. Из тога сам закључио да не дели пуки буквализам који одговара буквализму старообредника. Тајни се може приближити само кроз симболе. Заправо, у молитвеном делању човек осећа приближавање симбола Симболизованом. Виши вербални симбол –то је име. У дубокој молитви симбол као да оживљава у човековој души и он субјективно доживљава дејство Божје кроз име и само име- у неком мистичном јединству са Именованим. Објективно они не постану идентични једно другом, симбол и Симболизовани не могу постати једносуштни или моноенергетични, они су различите природе и симбол нема своју аутономну енергију. Но у благодатном стању молитве човек их може субјективно доживети, не рационално- аналитички, већ у неком емоционалном јединству.

Језик мистика има свој стил, своја средства изражавања: алегорије, слике, метафоре и тд. Он треба да изазове асоцијативне везе, нађе сличности између видљивог и невидљивог, како би помогао души да се укључи у њој својствен духовни свет. За мистике, речи: “Име Исус јесте Бог“ јесте сећање о преживљеном у молитви и о стању када се људској души, која призива Божје име, кроз благодат открива Бог. Само тај израз, на језику богословске терминологије сам по себи представљао би апсурд, а покушај догматизовања симболичке слике може прећи у јерес.

У самом именослављу није било јединства. Само на први поглед то учење би могло изгледати солидно. На самом делу, оно се, као и старообредништво, састојало из неколико струја и представљало је цели склоп мишљења и ставова.  Схимонах Серафим припадао је, ако тако могу рећи, умереним именославцима.

Један, малобројни део именославаца чинили су монаси који су искусили дубок, мистички доживљај и благодат молитвеног стања. Име Исуса Христа било је дисање њихових срца и светлост њихових живота. Они су хтели да величају име Исуса Христа, али су у том пориву поистоветили вербалну слику са Првообразом.. У свом одушевљењу они нису схватили да емоционално познање не може бити издвојено од директног мистичког искуства и замењено речју. Они не само да су тврдили да име Исусово јесте Бог, него су се плашили да негирањем не изгубе то име из свог срца. Плашили су се, да ће после таквог, по њиховом мишљењу, одрицања благодати коју су осетили у молитви, светлост имена Исуса Христа ослабити и помрачити се у њиховој души. Овде можемо говорити о нетачности, о неправилној интерпретацији мистичког искуства, али још не о јереси.

Према мишљењу светитеља Григорија Богослова, за спасење је довољно очишћење душе, а за знање богословља захтева познавање филозофије. Свети Пимен Велики, на питање: „Како сачувати мир у души?“, одговара да је за то потребно пребивати у свом нивоу (и не излазити из њега). Мени се чини да су та два савета била нарушена од стране духовних вођа именославаца.

Други, значајни део именославаца, представљали су  прости монаси, који су, како ми обично кажемо, више веровали својим старцима, него посетиоцима из руских градских богословских академија. Они, такође, нису имали поверења ни у Грке, некако су подозревали њихову тајну жељу хеленизације целог Атона. Поред тога, они су веровали да је мањи грех погрешити у прекомерном величању имена Исусовог, него у Његовом могућем унижавању и вређању.

Био је још један део монаха незадовољних манастирским животом: игуманима, дневним распоредом, уставом, радом и тд. –својевољних монаха, којима је одговарао сваки протест и прилика да направе неку буку, иако тачно немају представу ни око чега је спор. Они су се више од свих мешали у спор између „академаца“ и „светогораца“, претварали сусрете у протесте и, не слушајући никога, викали, као старообредници у време свештеника Пустовјата: „Победили смо, победили смо!“.

Био је и један сасвим мали део монаха (и не толико међу атонским монаштвом), састављен већином од интелектуалаца и бившег племства, који су по свом мишљењу и гордости ума, а по претходној навици док су били у свету, били у тајности склони теозофској мистици (латентном пантеизму и магицизму) и нису у потпуности превазишли своју склоност, иако су били у манастиру. У именославцима они су видели, скоро осећали, оно што су заправо желели: личну способност молитве засновану на именовању и реалности, захваљујући којој су могли утицати на духовни свет кроз енергију саме речи. Ти монаси-интелектуалци, са малим изузецима, нису уживали ауторитет међу братијом, осећајући у њима нешто чудно и тешко, али овај сукоб их је избацио на површину, као таласи морску пену или кључала вода мехуриће.

Потребно је рећи да је плејада руских софиолога такође посматрала именославље као монашки или мистичко-аскетички гностицизам, иако не употребљавајући ове изразе из разумљивих разлога. То је за њих било нешто сродно и слично христијанизованом  питагорејству или платонизму.

У именославском спору свака страна се позивала на свете Оце (наводили су цитате из светоотачке литературе), но то није могло убедити другу страну, која је такође указивала на свете Оце и наводила алтернативне цитате. Треба рећи да сва та образложења мало шта постижу, јер неки цитати представљају само одређене фрагменте истргнуте из контекста, појединачне делове изрезане са обрасца тканине. На основу једног или неколико фрагмената не може се саставити целина. Штавише, на основу цитата изабраних и употребљених по жељи, према унапред одређеном плану, може се саставити или потврдити скоро било какво учење. Овде у основи јереси лежи монтажа одломака Библије. Како бисмо схватили светоотачко стваралаштво, оно се мора посматрати, као и Библија, у целини, како би се нашла основна идеја и тада ће бити разумљив сваки цитат. Због тога су у Цркви увек коришћене догматске књиге.

Именославци нису схватали да  химнографски стил, који се користи за описивање мистичких доживљаја, треба превести на језик богословског схватања, које гравитира јасној филозофској терминологији, а супротна страна је заборавила да у догматичком богословљу учествује и мистичко богословље, које има своја средства и облике језичког изражавања и да није довољно само оповргнути опонента, него је потребно схватити и његов језик. Навешћу следећи пример. У химнографији Господ Исус Христос се често пореди са сунцем. У акатисту је написано:“Исусе, Сунце Правде“: Човек, читајући акатист, духовно види ту слику и емоционално је доживљава: Исус- сунце његове душе, светлост његовог ума, топлота његовог срца. Али ако на основу акатиста ми почнемо тврдити како је Исус и сунце- то јест идентично схватимо да је сунце –Божанство, упашћемо у паганизам или јерес сличну манихејцима или розенкројцерима. У првом случају, при молитвеном читању акатиста, душа доживљава Исуса као извор божанске светлости; у другом случају, при превођењу слике на рационални ниво, то је онда слика подвргнута логичкој интерпретацији, и постаје плотска, једнодимензионална, материјална и претвара Исуса у соларно божанство. У првом случају, ми видимо слављење Исуса кроз слику видљивог сунца, а у другом – одступање у пагански космизам. Ако би човеку, који је искусио благодатно стање, које одговара просветљењу за време молитве (читања акатиста), одједном рекли: „потпиши да Исус није Сунце“, могуће да би он то одбио да уради, рекавши да је акатист Сладчајшему Исусу са речима „Исусе, Сунце Правде“  благословен од Цркве и њега користе у молитви хришћани кроз многе векове. Тако да нам је са психолошке стране јасна забуна именославаца.

Ми код оца Серафима нисмо приметили сурови фанатизам. Сазнавши у разговору да сам ја свештеник, устао је и од мене узео благослов. Од њега нисмо чули критику јерархије –ту примамљиву храну за расколнике свих уверења. Он је признавао Цркву, али се није интересовао шта се у њој дешава, као што се може видети, обзиром да је дошао у пустињу, како би осуђивао и разобличавао једино себе самога. Још, поредећи оца Серафима са другим пустињацима, осећао сам да међу нама стоји некаква преграда душевне отуђености, танка и невидљива као прозрачно стакло.

У духовном свету постоји хијерархија- то је хијерархија светости и духовности коју ослушкује и признаје душа човекова. Старци стоје на високим, али не и на једнаким ступњевима хијерархије. Они сами то схватају, а народ интуитивно осећа благодат којом су они привилеговани, као степен духовне светлости која се емитује од њих. При сусрету са пустињацима осећали смо ту духовну хијерархију, али у исто време- и неко јединство. То је ступањ једне лествице где год да се налази човек: близу подножја или при њеном врху.

У разговору са оцем Серафимом постојало је нешто друго: осећај уважавања према њему, наклоност према дугогодишњем подвигу пустињаштва – и у исто време осећај да разговарамо са две стране уске, али дубоке реке, раздељени њеним током. Шта је то заправо? Не могу тачно одговорити. Чини ми се да је његово смирење било у значајној мери снисхођење немоћи и непросвећености саговорника од стране човека који сматра да има неку тајну у коју ми не можемо пронићи.  Признавао је Цркву и у исто време, чинило се, да он изнутра није потпуно укључен у њу, већ само помирен са њом, да он сматра вишом црквом именославце свога правца, као цркву у Цркви, а нас- душевним хришћанима, који се не мешају у тајне духа, тајне имена Исусовог. Он се одвојио од радикалних именославаца, који су називали грчке патријархе, а такође и руске јерархе јеретицима и устајали против игумана („Подићи звоно на целом Атону“), већ је сматрао да је свима требало показати трпљење: страсти би се слегле и ствар разјаснила.

Отац Серафим је говорио, да је Баргана за њега постала други Атон и да је он завештао да га сахране недалеко од келије у којој је проживео неколико десетина година. Живећи у пустињи, схимонах Серафим се трудио да се склони од разговора, нарочито од спорова са другим монасима о имену Божијем. Имао је два послушника. У време нашег разговора они су изашли из келије и радили нешто у дворишту. То је била монашка осетљивост: остављали су посетиоце да разговарајју са старцем насамо.

Када смо упитали схимонаха Серафима о Исусовој молитви, он је одбио да подели са нама своје унутрашње искуство, можда видевши нашу нескромну знатижељу или жељу да га испитамо и завиримо у његову душу. А можда он није без основа мислио да искуство молитвеног делања, стечено десетинама година живота у пустињи, не може бити тако лако пренето непознатим људима који су први пут дошли код њега. Одговорио је да је о Исусовој молитви доста писано код светих Отаца и саветовао нам да читамо „Добротољубље“ на црквенословенском језику.

Монашка келија на планинама Кавказа

У монашком животу отац Серафим је ценио умереност; није одобравао прекомерни подвиг, који су на себе узели неки млади монаси. Али он сам, од својих послушника никог није учио, већ само кратко одговарао, ако су га питали о духовном животу. Трудио се да са свима буде у миру, али је истовремено имао своја правила, стечена још на Атону, од којих није одступао. Навешћу мали пример. Монах, пре него што оде у келију своме сабрату, обавезан је да каже :“Молитвама светих отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас“ или „Сине Божији, помилуј нас“ и само после одговора „амин“ може да уђе у келију. Од Васкрса до Вазнесења монаси који живе у пустињи говорили су васкршњи поздрав „Христос васкрсе!“ пред вратима келије и чекали одговор из келије. „Ваистину васкрсе!“. На старом  Атону, у Пантелејмоновом манастиру, гост је читао васкршњи тропар до половине :“Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи“, а домаћин је настављао „ и мртвима у гробовима живот дарова“ –и тада су отварали врата. Када су пустињаци говорили у келији оца Серафима. „Христос васкрсе!“ он је одговарао „и мртвима у гробовима живот дарова“, сматрајући да није дужан да мења манастирску традицију и благослов атонских стараца. Сматрао је да су монаси дужни да се васкршњим поздравом поздрављају не кроз врата, већ лицем у лице и затим целивају једни друге по рамену.

У разговору смо се дотакли јеросхимонаха Антонија (Булатовича), бившег гардијског официра, који је постао монах и написао апологију у заштиту именославља. Схимонах Серафим је одговорио: „Написао је он ту књигу не за нас, него за интелигенцију“. Затим је наставио: „ Булатовичу је дошла мисао (буквално- „каприц“) – Етиопљане исцелити како би се обратили у Православље и не тражећи благослов стараца, отишао је етиопском цару који је био на самрти и обећао му исцелење. Помазао га је освећеним уљем, али је ипак умро и настала је таква пометња. На Атону су били старци који су могли да исцељују и врше чуда, али су то радили тајно, кроз тајну молитву, не желећи да открију себе.

У Русији антицрквене и антиправославне силе наравно нису пропустиле прилику да искористе атонски спор за нове нападе на Цркву. Са друге стране, следбеници Владимира Соловјева су схватили могућност да кроз именославље сачине нове гностичке концепције, као извор нових филозофских надахнућа. Ти „учени људи“ учинили су именослављу „медвеђу услугу“ приписавши му магијску манипулацију са именима и, самим тим, скупа са, давно од Цркве одбаченим и осуђеним, окултизмом, у принципу, у жару своје полемике додали му још једну петљу. Мада су Свети Синод Руске Православне Цркве и источни патријарси категорички одбацили именославље као инославље, и осудили га с позиције  догматике и сотериологије, то је било недовољно обзиром на мистику молитве и природу јеретичких средстава (разлика између идеје и симбола). Слика, доживљена као конкретизација идеје, довела је до неправилног богословског разумевања феномена унутрашњег мистичког живота. Нажалост, део монаха-именославаца, прогнаних са Атона, неуочивши опасност, помогла је богословствујућим филозофима-платонистима у својим намерама, то јест били су од користи гностицима и наравно то ништа добро није дало и није допринело позицији именославаца, штавише помрачена је и искрвљена суштина проблема. Када су седи изгнаници с Атона покушали да користе термине као што су „моноенергетизам“ и „динамика имена“, подстакнутим од стране Флоренског, Лосева и других, то је у очима православних богослова ово учење приказало још подозриљивијим и опаснијим.

Из разговора са оцем Серафимом извели смо закључак, да већина монаха-именославаца нису тежили никаквим богословским открићима и „талисману молитве“, већ су у простоти срца мислили да се кроз име Исуса Христа души открива Бог.

Што се тиче оног дела именославаца, који су хтели да догматизују своје учење и цитирали алегоријско и метафоричко изражавање древних мистика, они су уствари поновили у новој варијанти лажиучење антропоморфиста са њиховим плотским буквализмом у поимању духовног света. Ипак је тужно што су изасланици Синода, у жељи да заштите Православље, пожурили да примене силу, не оставивши могућност (најмање неколико година) да се избистри мутна вода страствене опозиције. У сваком случају, тада би слика постала јаснија и догматске контуре јереси прецизније би се виделе и код самих именославаца. Господ је рекао. „Нека пшеница и кукољ расту заједно, како би их разликовали“. А овде су били млади изданци, који се још нису распознавали.

Пастирским штапом Синод је ударио по именославцима, нажалост, други крај штапа пао је на сву „атонску Русију“. Догађаји на Атону подсећају на спор у Александријској Цркви, када је архиепископ Теофил у борби против јереси оригенизма и антропоморфизма, уз помоћ војске растерао монахе Нитријске пустиње, при чему је страдало много православних. Како је познато, свети Јован Златоусти заузео се за неколико изгнаних монаха, такозваних  „дуга браћа“ што је послужило као још један разлог за непријатељство архиепископа Теофила према константинопољском патријарху.

Затим, у годинама револуције, већина монаха прогнаних са Атона, живот су скончали као мученици и могуће да је то било по промислу Божијем. За нас је атонска трагедија- лекција која нежно додирује људско срце. Да бисмо говорили о вери, неопходно је трудити се да схватимо свог саговорника, а за то су потребни љубав и трљење. Но саму љубав не смемо заменити беспринципијелним саглашавањем у којем нема ни истине ни љубави.

Вероватно није више жив отац Серафим, и сада недалеко од келије где се подвизавао, путнике на Баргани дочекује његов гроб са једноставним монашким крстом. Ја се и сада сећам високог, седог старца у светлој платненој мантији. Подсећа ме на усамљени бор, који стоји у зимској области: он је савио гране под тешким снегом, као тај стари пустињак рамена под тежином проживљених година. И увек, када се сетим нашег сусрета, у мени се јави тај двојаки осећај који сам тада осетио. Старац је у мени изазвао дубоко уважавање, но исправно би било рећи-поштовање због његовог величанственог изгледа и подвижничког живота. Када сам разговарао са другим пустињацима, у срцу сам осећао мир, као да сам у земљи осветљеној невидљивом светлошћу. Моје срце се отварало, као да у себе жели да упије њихов дух који га окружује, као песак воду.

Чинило се да је ум у безмолвију, лишен помисли и слуша срцем. То се често дешава када идеш старцу, много се питања јавља у теби, а када га видиш та питања  као да се забораве и ишчезну, а ако и питаш, то је само о оном најбитнијем – о духовном животу и спасењу. У близини старца човека више не брине шта се дешава у свету. Вољне страсти, притужбе, бриге и страх се смирују, како што су се умирили таласи Галилејског мора, када је Господ запретио бури и настала је тишина. Око старца пустињака, чини се, да све што човек има у свету, што је ценио и чему је тежио, оно што га чини срећним, одједном нестаје и срце постаје спокојно. Као да све спољашње није твоје, оно је страно души, и једино што је истински живот за човека, то је вечна божанска светлост и ради ње се можемо свега одрећи. У близини старца оживљава дух, ум постаје јаснији, али човек заборавља своја питања и проблеме, као да их није ни било, управо зато што разлог који их је изазвао сада изгледа безначајан. Може бити да у томе душа и добија одговор.

А када сам разговарао са оцем Серафимом, осећао сам нешто друго. Пажљиво сам га слушао, али је у питању било више интересовање и срце није било отворено, оно је живело свој живот. Наравно, ја сам проценио достојанство старца: разумом сам схватао да он није отишао од Цркве, да је његова позиција именославца умерена и уздржана, да он верује у благодат која постоји у Цркви и да се не устручава да узме благослов од непознатог свештеника. Но због нечег, када сам га видео, преда мном није била слика древног испосника, већ старог јунака из епа, певача-хармоникаша. Ја нисам имао никаква предубеђења о њему, дочекао нас је са монашком предусретљивошћу, но напустивши његову келију, осећао сам да сам добио све што је он могао да ми пружи и тешко да ће ме срце опет привући да дођем к њему. Било је то чудно, ја сам га уважавао али нешто невидљиво нас је раздвајало, иако ниједне речи несугласице није било током нашег сусрета. Штавише, да тако кажем, све је било како треба, сем једнога: моја и његова душа нису оствариле контакт. Ипак ми се чинило да није могуће да се у потпуности укључи у Цркву, да јасно и одлучно није одбацио оно што је одбацила Црква. Господ је рекао: „ Где је благо ваше, тамо ће бити и срце ваше“. Између две државе обично постоји земљишни појас који називамо неутрална зона. Човек је изашао из једне земље и још није ушао у другу. Мени се чини да је отац Серафим био отприлике у том стању. Ходао је дуж границе, као да је нашао пут између Православља и именославља. Примао је Тајне од православних свештенослужитеља, али мислим да је његово срце остало са друге стране границе где је почињало именославље. То стање не треба назвати јерес. Оно је више личило на икономију од стране старца, на неравноправни савез по нужди. Али Православље –то је јединство. Оно тражи цело људско срце и послушност ума. Чак и релативно мало скретање се одражава се на мистички живот душе. Због тога у чину преласка неког у Православље захтева се категоричко одбацивање лажиучења, неправилних ставова и погледа, а не просто саглашавање са Православљем.

Може бити да су моје схватање оца Серафима и размишљање о нашем разговору лишени строге доследности и целовитости, али нисам тежио томе, већ сам хтео да опишем оно што сам доживео.

Захвалили смо се оцу Серафиму на разговору. Испратио нас је до прага келије. По лаганом померању његових усана, могло се претпоставити да твори Исусову молитву.

Вративши се у келију оца Касијана и оца Виталија, затекли смо тамо још два монаха, који су седели за трпезом. За време њиховог боравка у келији чули смо од њих свега неколико реченица. Чинило се као да су заузети и наставили су да се баве исихизмом. После оброка узнели су захвалне молитве, три пута се поклонили иконама а затим и сваком од нас и изашли у двориште да нешто ураде са оцем Касијаном. Нити су му они нешто рекли, нити је он њима дао какав алат.

Ћутање-то је језик монаха, то је дар душа пустињака. Ћутање- то је један од знакова Исусове молитве, која се твори у срцу.

Ћутљива уста- она су као брава која затвара улаз на огради духовне баште- где име Исуса Христа и Божије Мајке цвета као дивни небески цветови.

Било је време за полазак. Монах Касијан се обавезао да нас испрати. Срећни су монаси који живе у пустињи. Цар открива своја скровишта, која чува у тајности, само блиским пријатељима. А Господ чува од света лепоту пустињске планине, да би их дао у наслеђе отшелницима и скитским монасима. У Псалтиру је написано: „Ти светлиш чудесно са гора вечних“. Са тих гора на свет се излива незалазна светлост, која не дозвољава свету да умре. Велика је радост монаха, којима је пустиња постала дом. Ко воли келију, као своју духовну невесту, не би је никада мењао низашта на свету; онај ко је проживео у пустињи неколико година, а затим изашао из њеног царства безмолвија, целог живота ће чезнути за њом и у сну ће видети њене горе са њиховим дубоким клисурама. Сећаће се шума у којима царује тишина, коју нарушава једино шум ветра у лишћу, пој птица или тихи шум потока.

Сменом годишњих доба, мења се и изглед пустиње, али је она једнако прекрасна и зими и лети, и с јесени и с пролећа, и свако доба дана: у зору, у подне, увече и дубоко у ноћи. У сумрак, планине изгледају као сенке, које падају на земљу из далеких космичких пространстава. Не само земља, већ и небо над пустињом су другачији. У градовима оно изгледа као густи вео, кроз који се једва пробија слабашна светлост звезда. У пустињи небо подсећа на слику са које су уклоњени трагови прашине и она сија освежена бојама. У градовима звезде изгледају као искре ватре која се гаси, која једва тиња у гомили пепела, а у пустињи подсећају на драго камење које лежи на дну великог прозрачног језера.

Дубоко у ноћи келије монаха осветљене су свећама. Они стоје на молитви. Свети Оци су заповедили да се ноћ подели између сна и бденија. Понекад се тишина ноћи узнемири шумом ветра у гори, који подсећа на дисање заспалог дива.

У први освит буде се планине. Њихове линије на на небу постају јасне и као еластичне. Клисуре су још утонуле у сан и мрак, и чини се као да се подижу из облака тамно-сивог дима. Зора својим дахом гаси звезде,  ветар гаси свеће огромног лустера. Невидљива рука склања ноћну таму сферне кристалне површине неба и оно сваким треном постаје светлије.

Ево на истоку свиће зора, као дуга после кише. Њене нежне, прозрачне боје изгледају као латице небеског цвећа, које је израсло у току ноћи и сада пушта своје дивне пупољке. Пламтећи на небеском своду разним бојама поздрављају земљу наступајућим даном и нестају, као да се топе и тону у хладни, плави бездан небеског мора.

…Настала је јесен. На земљи, као мекани покривач, лежи опало лишће. Кроз израсло шибље могу се видети ивице камених литица, а посебно је лепо блештаво црно камење. Лепоту пролећних цветова замењује лепота камења које ми је изгледало као црне руже или остаци звездане кише на камену.

Постоје места у планини, где изглед камења испуњава душу као немир: као да чека путника, као стража непријатеља. Неки од њих подсећали су на очи змије, други на делове лобања, неки на  очњаке који вире из камена као из чељусти звери. Но када пролазиш поред тог камења други пут, чини се као да те познају, као пас који препознаје госта, који је већ долазио у кућу.

На неким местима пешачка стаза је толико уска, да њоме не могу ићи два човека или се мимоићи. Путник, гледајући јаз испод ногу, држи се за стену, као за пријатеља и осећа топлину његових камених груди.

Отац Касијан ишао је са нама кроз шуму, где није било стаза. Чинило се да он познаје пут кроз дрвеће, као путеве на раскрсницама. Шума се проређивала и заменило је шипражје. Дошли смо на благе падине планине које су се спуштале у  долину. Хоризонт пред нама постао је шири и далек и захватао је нова пространства. На сјајном плаветнилу неба заледили су се облаци као острва од белих корала.

Каква лепота“- узвикнуо сам, обраћајући се оцу Касијану. Погледао ме је са чуђењем и упитао: „Где?“. Показао сам на небо. Погледао је у правцу који сам показивао, као да покушава да види нешто необично, застао је и онда рекао: „Чини се да је лепо време; успећу да поправим кров“. Потом је додао: „Старци су нам благословили да идемо одвојено путем, на двадесет-тридесет корака један од другог, како не би ометали молитву“. Помислио сам: „Ево у чему је лепота за пустињака. Зашто би он гледао небо? Ко у срцу има Господа Христа, код њега се тамо налази и небо.“

Погледајте, такође: КАКО СЕ ТРЕБА ОДНОСИТИ ПРЕМА БЛИЖЊЕМУ

Превод и припрема текста – екипа Фб странице „Православље живот вечни

Advertisements
Овај унос је објављен под Теологија. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s