ПАТРИЈАРХ КИРИЛ И ЈЕДИНСТВО СА РИМОКАТОЛИЦИМА

Следећи подаци су преузети са једног руског унијатског сајта. Унијати, који себе називају грко-католицима, познати су као групација римо-католицизма која је изузетно ревносна за прозелитизам према православнима. Они су, дакле, и настали као отпадништво од Православља, тј. део православне јерархије који је прихватио да се сједини са папизмом и служи интересима Ватикана, те из тог њиховог корена исходи и њихов однос према православнима. У нашим крајевима се овај вид насилног католичења одвијао у западним деловима српског етничког простора. Данас постоји унијатски бискуп у Жумберку.

Не желевши да испрва поверујемо подацима унијатске пропаганде, покушали смо да контактирамо са канцеларијом патријарха Кирила у вези скандалозних информација које садржи текст. И поред упорности нисмо добили никакав одговор. Наша питања њима су била ова:

  1. Да ли је информација унијата тачна?
  2. Уколико није тачна, зашто се не изађе са демантијем?
  3. Уколико је тачна, како се може оправдати такав акт?


Првоврховни Апостол Богочовечанском свевласношћу наређује: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит.3,10). Α ко се јеретика не само не клони, него му чак и самог Господа Христа даје у светој Евхаристији, – зар је у апостолској светој вери Богочовечанској? (преподобни Јустин Ћелијски)

Погледајмо сада наводе са римокатоличког сајта који говоре о екуменистичким активностима садашњег патријарха Кирила и његовог духовног оца, митрополита Никодима (Ротова), који је скончао на ногама римског папе 1978. године, у чему је немогуће не видети строго упозорење Божије.

Никодим и Кирил

На слици: митрополит Никодим са својим духовним чедом, садашњим патријархом Кирилом ОДЕЉЕЊЕ ЗА СПОЉНЕ ЦРКВЕНЕ ВЕЗЕ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ (1946.-2000. –Одељење за спољне црквене односе Московске патријаршије) –најважније је синодално одељење Руске Православне Цркве.
ОВЦС је основано од стране Светог Синода Руске Православне Цркве 4.априла 1946. године, када је развој спољних делатности РПЦ захтевао стварање посебног црквеног тела, које би омогућило стабилну организацију овог важног дела црквеног живота. (Са званичног сајта ОСЦВ-МП) Председници одељења:
1946.-1960. –митрополит крутски и коломенски Николај (Јарушевич)
1960.-1972. –митрополит лењинградски и новгородски Никодим (Ротов)
1972.-1981. –митрополит крутски и коломенски Јувеналије
1981.-1989. –митрополит Минска и целе Белорусије Филарет
1989.-2009. –митрополит смоленски и калинградски Кирил (сада Патријарх московски и целе Русије)
2009.- до данас –митрополит волкокамски Иларион.

ДРУГИ ПЕРИОД ОСЦВ-МП (1961-1978) може се окарактерисати као „либерално-револуционарни“ или „екуменистичко-јеретички“. Његов почетак обележен је унутар-црквеним ударом, споља, можда, неприметним, али на дужи временски период веома озбиљним, који је изменио правац црквене политике.

Најупечатљивији симбол тог смутног времена је, наравно, фигура митрополита Никодима (Ротова), доведеног под под патронатом совјетских специјалних слижби на чело ОСЦВ, после „насилног“ уклањања свог тврдоглавог претходника. Основна идеја тог периода постала је капитулантска идеја о потреби радикалне модернизације свих аспеката црквеног живота, како Црква не би изазивала безбожну власт у условима обнове гоњења православних под Хрушчовим и како би одговарала либералном „духу времена“, који је преовладао готово у целом свету. (Константин Душенов - "Ћутањем се издаје Бог")

 

Кроз месец дана десило се прво званично руско православно ходочашће светињама Рима. Митрополит Никодим (Ротов) уручио је, у име патријарха Алексија I Орден св.Владимира првог степена кардиналу Евгенију Тисерану и Јоану Вилебрансу; префекту Источне конгрегације кардиналу Максимилијану де Фјурстенбергу поклоњена је панагија, а ректору Русикума напрсни крст, а самом Русикуму поклоњена је копија Казанске иконе Мајке Божије. У недељу, 12. октобра 1969. године, митрополит Никодим је служио Божанствену литургију у руском саборном храму св. Антонија уз саслужење протојереја Бориса Глебова, јеромонаха Кирила Гунђајева,свештеника Петра Раина и Владимира Рожкова, који су се школовали у „Русикуму“ на рачун Римске курије. Јектеније је возглашавао ђакон Андреј Мазур (сада патријархов архиђакон). Присутни католици су са поштовањем приступали светом Причешћу. У децембру 1969. године у Минхену, на Институту за проучавање СССР-а, одржано је саветовање на тему „Московска патријаршија и њено зближавање са Апостолским престолом“. Иако су учесници, међу којима је било католичких свештеника, дошли до закључка да ова конференција само учвршћује позиције комунизма у СССР-у, то се никако није одразило на екуменске контакте Рима и Москве.
У октобру 1970. године у месту Рока-ди-Папа, на следећем конгресу свештенства, монаштва и мирјана који припадају руском апостолству, донета је резолуција у којој се говорило о неопходности „продужетка рада у духу верности наследнику апостола Петра у циљу зближавања са православним Црквама-сестрама, како у циљу хришћанског уједињења, тако и указивања братске помоћи свуда где је то пожељно“.

Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од јеретика – αρετικν, нити да им дајемо. Јер Господ каже: He дајте светиње псима, нити мећите бисера свога пред свиње (Мт.7,6), да не постанете учесници њиховог зловерја – κακοδοξίας (= злоучења) и осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и једног са другим, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. Α то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности. Јер сви смо једно тело, пошто се од једног тела причешћујемо, као што вели Апостол (1.Кор.10,17). (преподобни Јустин Ћелијски)

Нужно се поставља питање, какав би одговор православних требало да буде после оваквих против-канонских поступака садашњег патријарха Кирила. Очигледно, да ћутање  са његове стране, и пристанак верујућих на такво ћутање, не може бити решење. Овакав, и њему слични против-канонски акти морају бити јавно осуђени најпре од самог патријарха, а онда и од читаве јерархије Цркве.  Московски патријархат је 16 / 29 децембра 1969. под упливом комуниста донео одлуку о заједничком причешћу са римокатолицима, али ова „јудинска“ одлука, како је назива св. Јустин Ћелијски, не може бити оправдање било ком појединцу за учествовање у издаји Православља. Свако носи одговорност за своје дело, у Православљу није могуће скривати се иза „колективне кривице“.

„А наши најодговорнији црквени фактори, светосавски стражари Православља, да ли су се обазрели, и ослушнули, и видели какве реакције на све те његове душегубне игре са вером и Црквом бивају од стране православних широм света: Епископа, правих православних теолога, монаха, народа православног, а особито Светогорских самопрегорних подвижника? – Али, ни то још није све. Равнодушност наше светосавске Јерархије иде још даље, иако апокалиптичка неман и с друге стране удара на свету веру Православну. Шта је наша Јерархија учинила после јудинске одлуке Московске Патријаршије о интекомјунијуму с римокатолицима, донетој 16/29. децембра 1969. године насупрот свим Светим Догматима и Канонима Православне Цркве? Том нечувеном у историји Православне Цркве и њеног догматског Предања одлуком у заједничарењу у Светим Тајнама са јавним јеретицима васцело Богочовечанско тело Православља је дубоко рањено, сви Оци и Сабори поругани, Догмати и Канони Цркве погажени, Предање одбачено, Истина презрена, Црква Христова – Невеста Чиста поваљана у отровну каљугу јеретика. А ми, шта смо ми као Црква на све то учинили и шта предузели? Ништа. Не односе ли се с тога и на нас речи Св. Григорија Богослова: „Ћутањем се издаје Бог“ и Црква Божја (Migne patrologia graeca t. 35, соl. 1112).“ (Св. Јустин Ћелијски)

РУСИКУМ:  Папа Пије 11. био је велики поборник „враћања“ православних у крило римокатолицизма. Он је од 1922. до 1939. године издао преко двадесет докумената којима је позивао православне да се „врате“ Риму. Чак је у Риму 1925. године основао тзв. Руску школу (русикум) у којој су се учили руски ђаци, који су, према његовој замисли, послије школовања, требали да се врате у Русију и раде на уједињењу римокатолика и православних. Наравно у духу римокатолицизма. Нарочито му је запажена енциклика Mortaliumanimos, из 1928. године у којој осуђује екуменизам који је израстао на протестантским основама и позива све хришћане да се „врате“ у заједницу са Римом. (Екуменизам – стварност или заблуда, Протонамјесник Бранислав Кончаревић)

Припрема и превод текста – екипа Фб странице „Православље живот вечни“ 

Advertisements
Овај унос је објављен под Црква и јерес екуменизма. Забележите сталну везу.

2 реаговања на ПАТРИЈАРХ КИРИЛ И ЈЕДИНСТВО СА РИМОКАТОЛИЦИМА

  1. Драган каже:

    ЕКУМЕНИЗАМ…СПЕЦИЈАЛНИ РАТ ПРОТИВ ДРЖАВЕ, ЈЕЗИКА, ВЕРЕ, ИСТОРИЈЕ, КУЛТУРЕ, ТЕРИТОРИЈЕ…НАРОДА срБскОГА
    Коме и зашто иде у прилог да се мења вишевековна програмска шема
    Св. Литургије, осим противницима Бога и Људи?!
    Овде су, свакако, у питању теолошки разлози, које врло једноставно,
    срцу пријемчиво и уму разумевајуће објашњава многопоштовани ПРОТА
    МАТЕЈА! *
    Такве ПРОТЕ су, као што је ПРОТА МАТЕЈА, мене, моју супругу и децу
    крстили, мене и моју супругу венчали и опојали душе мојих у Господу уснулих сродника и пријатеља …
    Такви су остали и остају доследни свештеничкој заклетви – да ће
    Св. Литургију служити на начин како су примили од својих предходника и предходника њихових предходника… – СВЕТИХ ОТАЦА!!!
    Томе је остао и остаје веран у векове векова и Владика Артемије, па је и због тога протеран са Косова и Метохије са својим верним монаштвом.
    Али, пошто сам ја лаик, па ми се може приговорити да нисам ТЕОЛОШКИ
    КВАЛИФИКОВАН И КОПЕТЕНТАН, ја ћу укратко поменути да се ту, у ствари, и не ради толико о ТЕОЛОШКИМ, већ о КИБЕЕРНЕТСКИМ – ПРОГРАМСКИМ РАЗЛОЗИМА, којег НОВОТАРЦИ ЈЕСУ ИЛИ НИСУ СВЕСНИ?!
    Поента је у томе, да се НОВОТАРЕЊЕМ мења ЛИТУРГИЈСКА ШЕМА СЛУЖЕЊА НА ЗЕМЉИ –“ВОЈУЈУЋОЈ ЦРКВИ “ – у односу на исту такву шему ЛИТУРГИЈСКОГ СЛУЖЕЊА НА НЕБУ – “ПОБЕЂУЈУЋОЈ ЦРКВИ“.
    То се сликовито може објаснити упоређивањем једног личног рачунара
    са централним, базним рачунаром.
    Уколико се било шта промени у програмској шеми личног рачунара, он
    остаје одсечен од централног, базног рачунара, програмски
    више није са њим компатибилан, није више умрежен, губи приступ бази
    података…
    Дакле, мењањем вишевековне шеме ЛИТУРГИСАЊА треба направити „РАСКОЛ“ – РАСЦЕП – између ЗЕМАЉСКЕ И НЕБЕСКЕ ЦРКВЕ, и тако омогућити НЕПРИЈАТЕЉУ БОГА И ЉУДИ ДА ОСТВАРИ СВОЈЕ НАМЕРЕ!
    То је тај СПЕЦИЈАЛНИ РАТ /ИНФОРМАТИЧКО-ИНФОРМАЦИЈСКИ/, СОФТВЕРСКО-КИБЕРНЕТСКИ РАТ којим треба РАЗБИТИ ТУ СРБСКУ СЛОГУ ПРЕДАКА И ПОТОМАКА – РАЗДВОЈИТИ ПРЕТКЕ ОД ПОТОМАКА, ТЈ. “ЗАБОРАВИТИ ПРОШЛОСТ И ОКРЕНУТИ СЕ КА БУДУЋНОСТИ“, А ШТО ЗАГОВАРА АКТУЕЛНА ЦИВИЛНА И ЦРКВЕНА ВЛАСТ – У ЛИЦУ ЕКУМЕНИСТА, “НОВОТАРАЦА“!
    Али, сваки народ који се одриче своје прошлости, руши темеље свог постојања и опстанка, и, наравно, не може имати ни будућност!!!
    Дакле, наш и Божији непријатељ хоће, по сваку цену, да нас и духовно пороби, јер му то никако не полази за руком, премда нас је физички /преко домаћих издајника/ окупирао – запосео један део наше територије – Свето Косово и Метохију!!!
    Сувишно је појашњавати, јер је то више него очигледно, да је то део „Милосрдног анђела“, рата који се води против народа срБскОГА, само сада неубојним – виртуелним – средствима …
    Али, Господ говори, преко својих изабраника, да ће се до краја времена служити Св. Литургија на Предањски, Светоотачки, вишеве-
    ковни начин, одржавајући тако у јединству ЗЕМАЉСКУ и НЕБЕСКУ ЦРКВУ, ТРИЈУМФОМ ПОБЕДЕ ДОБРА НАД ПРОТИВНИКОМ БОГА И ЉУДИ!
    Драган Славнић
    • Др протојереј-стафрофор МАТЕЈА МАТЕЈИЋ, “Православље и савремена реформација /обновљенства/“, Крагујевац, 2007.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s