ЕКУМЕНИЗАМ И ТЕОЛОГИЈА СВЕТСКОГ МИРА

ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНИХ ЕКУМЕНИСТА И ПАПИСТА НА ПРАГУ НОВОГ МИЛЕНИЈУМА (део 3.)

Први део

Други део

Добро је познато да се на Другом ватиканском концилу (1962-1965) папизам отворио на необичан начин, не само према другим хришћанима, већ и према осталим религијама света. То је био први међурелигијски дијалог.

„Године 1971.  папа Павле VI нас је позвао у Рим да певамо на недељним мисама у својим самоа костимима. Био је то први пут да ту одећу носимо на мисама“, –говори један од припадника самоанских племена.

Становник Самое плеше на миси

Синкретистичка теологија култура била је основа овог подухвата. Елементи локалних култура, формираних без Христа, сада улазе у цркве и прљају духовност хришћанског богослужења.

„Раније је облачење те одеће био грех. Свети Отац је био тај који нас је охрабрио да певамо у цркви у самоа одећи на миси и сличне ствари. Тако сам ја  почео то да радим“ –наставља он.

На крају, теолози културе заузели су позитиван став према другим религијама, што је, према митрополиту Дамаскину, такође легитиман пут ка заједничком Богу и Оцу.

Новинар: „Ви сте такође иницирали дијалог са јеврејима и муслиманима. Да ли се ово дешава први пут да се овако нешто покреће? И каква су ваша последња размишљања о томе?“

Митрополит Дамаскин: „Ови дијалози имају охрабрење у свеправославним резолуцијама. Године 1976,  пред-синодалне свеправославне консултације у Православном центру Васељенске патријаршије, охрабриле су контакте са представницима других религија у циљу служења савременом хуманизму, без обзира на националну, расну, социјалну и друге припадности. Тако је дијалог почео. Први билатерални екуменистички дијалог између Православне Цркве и Јевреја је почео 1976.године у Луцерну, на Теолошком универзитету где сам ја професор; почели смо први састанак са јорданским принцем, тј. организовали смо партнерство између Краљевске Академије Јордана и Православног Центра Васељенске патријаршије и од тада организујемо сусрете, све до прошле године у децембру, када су биле девете по реду академске консултације. Следећи сусрет ћемо организовати 2000. године, вероватно у Грчкој. Такође морам рећи да у Женеви имамо Институт за међукултурална и међуверска истраживања и  дијалог, што је напредак у овом раду, и молим се и надам да ћемо ускоро имати прве плодове ових настојања“.

Ово је створило погодно тло за синкретистичку теологију светског мира и за стварање нове цивилизације мира и љубави кроз сарадњу религија света.

Асизи, 1986.год.

Први религијски сусрет за мир у свету  био је 1986. године у Асизију у Италији, где је учествовало 12 религија, међу којима, нажалост, и православни екуменисти, где је водећу улогу имао папа,  у светски раширеном синкретистичком покрету који води јединственој религији Новог Доба. Од 1986. године паписти су организовали сличне међурелигијске сусрете у различитим градовима Европе.

Митрополит Дамаскин (Међурелигијски сусрет у Ватикану, 1999.год.)

Тринаести сусрет одиграо се у Ватикану (24.-29. октобра 1999.) са општом темом „На прагу трећег миленијума-сарадња међу различитим религијама“. Представници различитих религија- хришћани, муслимани, јевреји, будисти, шинтоисти, хиндуисти, зороастријанци, конфучионисти и остали, били су присутни са значајним бројем високих представника. Константинопољски патријархат представљао је већ добро познати заступник међуверског дијалога, швајцарски митрополит Дамаскин. Папски савет за међуверски дијалог, под вођством Карла Франциска Арензе био је одговоран за организовање скупа. Завршна церемонија са закључцима одржана је поподне 28. октобра на тргу Светог Петра у Риму, уз присуство папе Јована Павла Другог. Концерти приређивани  од стране различитих религија које су учествовале у скупу сведоче сами за себе (концерт хришћанско-муслиманског хора).

У предвечерје завршне церемоније организован је још један велики концерт -концерт јеврејског хора-„Аnni, Maamin“-„Верујем у долазак Месије“.

Идеја сарадње међу религијама била је врло интензивно промовисана. Хришћанска Истина  била је релативизована. Нова глобална духовност сада је у развоју кроз учешће различитих религија и уз сарадњу, нажалост, и православних екумениста.

Папа Јован Павле II (говор на скупу у Ватикану 1999.год.)

Папино обраћање било је доказ да свиће зора Новог светског поретка. „Наш сусрет данас на тргу Св.Петра“, рекао је папа између осталог, „представља нови корак на путу којим смо кренули пре тринаест година у Асизију. Молећи се на различитим језицима, ми се молимо Духу Божијем да нас осветли, води и оснажи, да мушкарци и жене, без обзира на веру, успеју да заједно изграде будућност хуманизма и хармоније, правде, мира и љубави.“

Тиха панрелигијска заједничка молитва дала је литургијски карактер завршној церемонији и послала јаку синкретистичку порукуМнога светла различитих религија када се удруже у једну растераће мрак у свету.

Певање младих људи који припадају папском фолклорном покрету, чији директори говоре чак и у муслиманским џамијама о промовисању међуверског дијалога, покренуло је огроман ентузијазам.

Сада, да ли би Свети Апостоли и Богоносни Оци Православља пристали да сарађују са јеретицима и религијама њиховог времена зарад „мира и спасења“ света? Да ли би они узели учешће у међуверским сусретима, у којима би светлост наше свете Вере била стављена на исти ниво са „светлошћу“ савременог доба? Када ће се православни екуменисти пробудити и зажалити због великог греха учешћа у галопирајућем синкретизму? И колико дуго ће пратити јеретика папу без речи протеста на његовом катастрофалном путу далеко од Истине?

Извор: Relations between the Orthodox Ecumenists and the Papacy at the Threshold of the New Millennium

Напомена приређивача: Иако је текст преузет од припадника групације која је у расколу са Православном црквом у Грчкој (управо због саблазни екуменизма, мењања календара и других новотарија су се одвојили од ГПЦ), текст је потпуно истинит. Жмурење на овакве појаве у Цркви неће донети никакво добро, већ ће само допринети развоју и јачању група које се одвајају од СПЦ.

 То је разлог зашто говоримо о актуелној јереси екуменизма. Наша жеља је да се ова јерес угуши у корену како би што мање нус-продуката давала. Чињеница је да су расколничке групе на територији СПЦ најмногобројније у Бачкој и Браничевској епархији, дакле, управо тамо где су епископи највише заражени екуменизмом. То је, дакле, само погрешна реакција на погрешне (против-канонске) поступке епископа Иринеја (Буловића) и Игњатија (Мидића). Нека поједини епископи СПЦ престану са оваквим екуменистичким деловањем да не би последице бивале још горе и горе. Амин, Боже дај!

(крај текста ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНИХ ЕКУМЕНИСТА И ПАПИСТА НА ПРАГУ НОВОГ МИЛЕНИЈУМА) 

Приредила екипа Фб странице “Православље живот вечни” 

Advertisements
Овај унос је објављен под Црква и јерес екуменизма. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на ЕКУМЕНИЗАМ И ТЕОЛОГИЈА СВЕТСКОГ МИРА

  1. SRBin Svetosavac каже:

    Sve su to znaci poslednjih dana koji mogu da potraju jos hiljadu godina ili zbog greha ljudskog da budu okoncani kada se najmanje nadamo dok jedemo i pijemo i svojim grehovnim zivotom Gospodu se rugamo!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s